Гоничи стада*

или Филозофија губара

„Има најмљених убица истине и просвећености. Ма колико се они прикривали и увијали, ипак се познају” Артур Шопенхауер

Тужно је и горко сазнање, да пет хиљада година, колико је, верује се, протекло од појаве прве писане књиге, није било довољно човеку да постане слободан.

Човек који се, кажу, рађа као слободна личност, данас на уласку у XXI. век, није одмакао даље од поимања Слободе. Што су се видици човекови више ширили, знања постајала већа, велика, страшна жудња за Слободом јача, то су финије и непробојније постајале мреже, које човека деле од Слободе.

Као да је невидљива нека сила настојала, да Слобода остане само предмет вечне жудње, царство опсене, сна и смрти. Ни једном божанству у времену и простору није принето ролико добровољних и узалудних жртава, колико је човек принео Слободи, а да јој се ни за педаљ није приближио више од свога претка.

Да ли је амбивалентност људске природе, човеков истовремени нагон за животом и смрћу, уистину једини кривац што је човек до данас, остао само сневач своје Слободе, или је, просто, човекова судбина да тајну путева који до ње воде, никада не сазна?

То питање се некако природно надовезује на прастара питања, као што су: Ко смо ми? Одакле и због чега долазимо? , Куда и зашто одлазимо (нестајемо)? и какав је, ако га уопште има смисао појаве, коју једном речју називамо живот?

Хоће ли одговор, или одговори, на та питања коначно довести човека до Слободе, или ће то бити изчезнуће човека који јесте, његова дефинитивна смрт и његово изједначење с Богом, човековим најскривенијим и најтрагичнијим сном?

Освајање Слободе, можда је једина истинска могућност смртног човека да барем дође до сазнања о својим стварним могућностима. За сада таквих искустава немамо и једино што нам остаје, јесте, да се уз помоћ Истине боримо за своју Слободу, да се надамо, сањамо и - умиремо.

Ad diem dictum!Смртоносне мреже, у којима од искони ухваћене и одвојене таворе две жудње:

човек и Слобода, исплетене су и још се плету, уз помоћ свима знаних, самоизабраних и самопроглашених „представника Криста Краља, на земљи”....и њихових лажних противника, синова бога Мамона и црвених синова Еребових, мрачних апостола „социјалне правде” и „једнакости међу људима” у свету неједнаких способности..

Дешава се нешто поптуно супротно ономе што се могло очекивати и о чему, чак ни највећи оптимисти међу робовласницма, нису могли ни сањати.

*Тема ове књиге је културна и општа историја, али књига нема претензија да буде ни културна ни општа историја. То је просто подсетник за заборавне. Ово је првобитна верзија прве свеске књиге ГОНИЧИ СТАДА, или Филозофија Губара. Текст који је објављен у часопису БРАНИЧЕВО број 3-4. од 1990. године, био је нешто измењен, јер ова првобитна верзија, у то време, разумљиво није могла бити прихваћена и објављена.

Друга свеска објављена у Браничеву (бр. 5-6 1991) је изазвала сукоб у редакцији и писмену оставку једног од уредника, а онда су уследили притисци, претње и уцене и коначно распуштање редакције часописа.

1

Цезаризам наиме, не само да није упокојен, него се, захваљујући вековној дремљивости гигантског људског стада, као што и приличи вампиру, тако камуфлирао и заоденуо у рухо такозване парламентарне демократије и људских права, да му читаве групације народа, тек ослобођене бича класичних црвених Цезара, изгубивши потпуно орјентцију, буквално скачу не у наручје, него у разјапљене раље.

Човечанство је детињство и младост проживело као скупина чопора, предвођених, додуше, али, попут сваке младости, дивљих и релативно слободних јединки.

Појавом цркве, а нарочито државе, чопори су укроћени и претворени у стада: предводнике су заменили гоничи, власништво је створило поседе и поседнике, робове и робовласнике и, Слобода је коначно и заувек протерана у царство идеја.

,,Ave Cezar, morituri te salutant!'', одјекује планетом земљом, већ више од двадесет векова, а стадо... дрема....

Ниједан проналазак, нити откриће проналазача и мислилаца, тих најтрагичнијих изданака људског рода, од постанка човекова до данас, није успео да пробуди гигантско стадо из његовог мрачног, хиљадама година дугог дремежа, као што ни судбина бројних оних несрећника, које лицемерно називамо жртвама времена, околности, случаја, односно трибунима, херојима и ко зна како још, ничему није научила то стадо, које од памтивека зна само један облик изражавања радости и туге, задовољства, бола и негодовања, сагласности и протеста, чак и смртног страха, и један једини начин оглашавања: блејање!

АПОСТОЛИ КРИВОТВОРЕЊА

Ни једна идеја, мит или легенда, нису се дуже задржали у оптицају и животу уопште, од оних међу њима, које су од почетка изгледале (и до данас остале) невероватне и неостварљиве, од мислећих људи најдокументованије оспораване.

Што се злосрећни човек, у име здравог разума и истине грчевитије борио против чудеса, то су мајстори манипулације, првосвештеници жртвоприношења и њихови гоничи бесловесног стада (што је, после постанка апсурног човека, највећи апсурд у историји света), брже стицалаи поверење и, зашто то не рећи, љубав тог слепог стада.

Ваистину, није слеп онај који је слеп, него онај који не жели да види.Има у тој злехудој чињеници неког чудесног ината незнања, да пориче разум и, по

инерцији оспорава не само сваку иновацију и промену, него и неумољиву, страшну реалност очигледног, да истраје и у дело спроведе колективну, макар и самоуништавајућу вољу и моћ елементарне непогоде, коју духовни жонглери, рођачки називају народним насама.

Vox pόpuli, vox Dei! Kоме народу и којој хемисфери земљине кугле та маса припада, не игра неку

значајнију улогу, јер принцип деловања масе, ретко када зависи од националне или верске припадности оних који ту масу чине.

Због те једноставне чињенице, вешти манипулатори идејама и масом, увек су били и још дуго ће, на жалост, бити у предности, над онима који трагају за доказима и истином, јер су они који трагају за доказима и истином, стално у сукобу са маглом и духовима, којима се такозвани борци за идеје окружују чинећи, за крмељиве очи маса, невидљивим своје, али и доказе својих неистомишљеника и оспораватеља.

Њихово најмоћније оружје нису идеје саме по себи, него слепо оруђе: маса којом ови, добровољни даваоци туђе крви, вешто манипулишу.

2

Веровање да масу занима истина, може бити опасно по живот.То најбоље знају они који нам то, на жалост, више не могу рећи, они који су такво

своје уверење платили највишом ценом којом смртници могу платити слободу мишљења и опредељења - животом.

Данас, додуше такве појединце не стрељају, нити вешају, а ни главе им не одсецају јавно, на тргу или неком другом јавном губилишту.

Данас их изолују као губавце, приводе на такозване информативне разговоре, муче немаштином и глађу, мрцваре и понижавају, док их не натерају да „добровољно” пристану на живот недостојан човека, на слободу у ланцима, односно добровољно ропство, на немо, полагано скончавање у тишини, или се сами убију.

Бројне трагедије, које су често достизале, а понекад и премашивале размере природних катастрофа, и које су масу вековима десетковале, због сукоба интереса и манипулатора идејама и људима, најуверљивији су сведоци, да, с обзиром на природу масе, да не поседује памћење, ту масу никада до сада ничему нису научиле.

Ствар је морала сваког појединца да ли ће, да се бори за сагледану истину, да јавно указује на њу, или само неће чинити ништа да је сакрије од других.

Они који се одлуче на доказивање истинских узрока вештачки изазваних људских катастрофа, морају рачунати с тим, да ће се морати сукобити са традиционално јаком и мрачном солидарношћу наказа, лопова, пљачкаша и убица, лажних спаситеља и опаких манипулатора, неписменим и успаваним масама.

На овом ступњу развоја друштва у свету, а код Срба још и у стању политичке дезорјентисаности, расрбљености и обезбожености најширих маса, борци за истину морају рачунати и стим да их у току хода по трњу, сваког тренутка могу дочекати метак правде скројене по мери инквизитора и иних комесара смрти, вешала или лудница.

Један од разлога што друкчији исход није могућ лежи у чињеници да истину као непроменљиву категорију својатају сви, само дотле, док она остаје у границама начела и прокламација, дакле, дотле док се не конкретизује. Чим се конкретизује она постаје шкодљива за интересе властодржаца и њихових сатрапа и, као таква опасна и непожељна.

Други разлог лежи у лажном или стварном уверењу судија и њихових жртава, проистеклом из прве филозофске тврдње-подвале софиста, да једна и универзална истина не постоји, из чега даље произилази да истина има онолико колико и људи, што ће рећи колико и интереса и да сви подједнако имају право на своју истину.

Та тврдња је својевремено послужила једном од најпознатијих прозелита раног средњег века, оцу патристике Аурелијану Августину да, после напуштања манихејства и преласка у католичанство, афирмише и промовише своју „нову истину” о Civitas Dei, и њеном праву да се народима намеће силом

Августин је тиме католичкој цркви, дао моћно оружје, односно право да у борби за ,,своју истину”, уместо универзалне истине, a priori наметне начело (обавезу) слепог веровања стада у пастире, познату Тертулијанову девизу Credo quia absurdum, а онда свој програм рада сажме у аморално начело корисности: divide et impera.

Теорија о више истина омогућила, Макијавелију да свој програм изложи под паролом: „циљ оправдава средства”, што је постало застава Језуита под којом су, у име Криста Краља починили најстравичније злочине, католичко-германским расистима да промовишу своју теорију о племенитој плавој крви и супериорности нордијске и инфериорности словенске и свих други раса и коначно комунистима као основ да током двадесетог века, почине исто тако манијакалне злочине.

То је за последицу имало кроћење и ментално сакаћење људи и физичко уништење (индустријско убијање људи, по узору на Хитлерово решавање јеврејског питања) неколико стотина милиона људских живота широм планете земље.

3

Отуда, чим онај који се бори за универзалну истину, покуша да маси наговести, да узроци свих, или барем већине вештачких катастрофа, леже у површности, незнању, кратком памћењу, духовној тромости (атрофији), непримереној равнодушности за судбину ближњих, недостатку елементарног поштења и неодговрности, у ономе, дакле, што је, условно речено основна карактеристика масе уопште, он у питање доводи опстанак те масе, јер формално и фактички негира познато демагошко начело ,,сви знају све’’и још познатије ,,свето право’’масе (демократске већине) као врховног арбитра, да у име мањине и најчешће на штету те мањине, али и себе саме, одлучује у свим питањима живота.

Већ други нараштај обновљене масе, под палицом неког новог манипулатора, чији се интереси у суштини нимало не разликују од интереса њихових претходника (могу бити само мало друкчије обојени), може тог борца за истину, чије је убиство колико јуче слављено као праведна ликвидација ,,народног непријатеља’’, прогласити недужном жртвом, херојем, или чак Богом, без стида и обавезе да се, управо истине ради, објасни како се то и у чијем интересу, преко ноћи, од злочинца израста у хероја?

Ни мртвом хероју, ни истини, додуше, неће помоћи чак и да се народу post mortem, јавно каже и ко су, где су и шта у том тренутку раде његове убице.

Ничему неће користити чак и да се неким чудом они изведу пред суд и осуде, јер ће та нова маса са истом горљивошћу са којом осуђује бившег именованог или неименованог кривца за злочин над бившом, конкретном жрвтом, јавно обесити, или на други начин ликвидирати свог савременика, који се дрзне да тој маси каже истину о њој као изманипулисаном субјекту.

Због природне неспособности да појми и прихвати одговорност за своје поступке, маса је по свом деловању и последицама које из таквог деловања проистичу, најсличнија елементарној непогоди. Само тако схваћена, слепа и разорна делатност масе једино се и може разумети. Због те страшне особине, маса је увек била и још је, најмоћније оружје свих манипулатора у свету, у борби против универзалне истине, али и против ње (масе) саме.

С друге стране, број манипулатора, одувек је био и још дуго ће бити већи од броја оних који се опредељују за истину, из простог разлога што за манипулацију идејама као и људима, нису потребни напори за стицање универзалних знања, без којих је борба за истину незамислива. Осим тога на тај начин се , пречицом стиже до материјалне добити, лагоднијег живота и, за све манипулаторе, толико важне моћи.

Закржљали осећај масе за добро и зло, односно за разликовање зла од добра, почива на тако плитким и сићушним темељима, да иоле интелигентном манипулатору, не представља скоро никакав проблем, да масу усмери у било ком правцу. Произвођачи магле то добро знају и стога су им кривотворитељи, али и опорунисти и неостварени појединци или групе и поткупљиви, сервилни интелектуалци, драгоцени сарадници, у најнедостојнијем од свих заната на свету: злоупотреби и кроћењу човека.

Па ипак, због и најсићушније наде, да у свету смртника ништа не може трајати вечно и да ће макар и мукотрпним, бројним животима плаћеним путевима, знање и разум успети, да кад-тад неутралишу, или барем мање разорним учине деловање оних чије је занимање опсена, а сан свих снова – моћ, дужност је и обавеза сваког појединца, који, по универзалним критеријумима, јесте човек, да се за истину бори док је жив, односно све дотле док, макар и најсићушнија нада, постоји. У противном, ни живот као појава, ни човек као његов, како се тврди, најсавршенији облик живота, немају никаквог смисла а ни разлога да постоје и опстану.

Ко су били и како су постали први манипулатори?На то питање још дуго, а можда и никада неће бити могуће дати сасвим прецизан и

коначан одговор, а овај текст, уосталом, и нема таквих претензија. Намера је да се човек поново подсети на неке појаве и збивања, која су имала, или

барем могла имати утицаја, на обликовање онога што у недостатку бољег израза називамо

4

светским јавним мњењем, на понашање и праксу тог беспризивног арбитра, на мрачне арбитраже, чије последице осећамо и сносимо сви заједно и свако понаособ.

Мишљења о почецима манипулације идејама и људима, стара су колико и људски род и, једина истина која се о манипулацији, као неспорној чињеници може изрећи, јесте, да се са развојем друштва и растом цивилизацијских, особито техничких достигнућа, развијала и њена способност приагођавања духу времена и расла њена разорна моћ.

Вероватно су истини најближа она мишљења, по којима је некакв примитивни облик манипулације људима, почео оног тренутка када се човек први пут суочио са појавама о чијем пореклу и природи није имао никакву представу и које су, као све што се није могло објаснити, изазивале појединачну и колективну зебњу и страх.

Они међу људима, који су први схватили, како човеков природни страх од непознатог, може бити моћно оружје за покоравање и искоришћавање ближњих, вероватно би се могли назвати родоначелницима манипулације. Питање је, међутим, да ли су и они којима се манипулише сасвим безгрешни и да ли је уистину само страх од непознатог оно што поробљене држи у такозваном добровољном ропству?

Не крије ли се, дакле, негде у дубокој тами човекове душе, запретана, истовремена жудња за моћи и за - потчињавањем?

Било како било, сазнање да се може манипулисати ближњима родило се, вероватно оног тренутка када је промућурни неки предак схватио да је способност мишљења својствена додуше свим људима, али да су мисаони потенцијали, апсолутно неједнаки.

Развитком људског друштва, стварали су се услови, мењали облици и правци, усавршавали инструменти и системи манипулације људима и идејама, но истинско, оно право и најјаче оружје манипулатора, елементарно незнање, као основна карактеристика најширих слојева сваког људског друштва и циљ манипулације – жеља за моћи и пљачка материјалних добара, остали су до наших дана исти.

Подсећањем на понеке само, од појава и тврдњи, чијим се упорним понављањем и данас настоје постићи нека преимућства материјалне, политичке и друге користи једног или групе народа над другим народима, читаоцу се омогућује и препушта да сам просуђује о умећу манипулатора и степену манипулације данас.

CREDO QUIA ABSURDUM

,, Верујем у једнога Бога, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. У једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног од Оца рођеног пре свих векова,: Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога Истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног, са Оцем кроз кога је све постало.''

(Из апостолског веровања)

Упоредо са појавом осећања страха и зависности од појава, чији смисао није био у стању да одгонетне и рађањем осећања беспомоћности пред смрћу и свести о престанку

5

постојања, код људи се појавила природна жеља, да те појаве покушају објаснити, у оној мери, у којој је то, на том ступњу свести било објективно могуће.

Како је тај процес текао у пракси, може се само претпоставити, али је вероватно, да се са тим размишљањима о пореклу и смислу појава, чијем је дејству био изложен, без могућности да на њих утиче и у покушају да се оне именују и објасне, родила и прва религиозна мисао о вољи јачој од човекове воље, и мутна нека представа о постојању некога или нечега, чији су поступци и намере недокучиви, а онда и жеља човекова да се с тим неким или нечим успостави некакав однос, да се покуша умилостивити или придобити, или барем измолити ублажавање последица дејства тих, њему непознатих и невидљивих сила.

Тако, или барем приближно тако, могло је настати веровање у постојање добрих и злих сила, невидљивог, тајанственог света, у кога се, могуће, пресељавају, или чак њиме управљају, они који су престали да живе.

Хришћанска религија заснива се на тврдњи, да је Исус син Божји, који је на земљу сишао да би жртвовањем властитог живота, искупио грех људи.

Истовремено тврди се и да је Исус историјска личност, човек који је рођен од људи: Јосифа дрводеље и Марије девице, на коју се спустила светлост Духа Светога, од чега је затруднела и на свет донела Сина Господњег, познатог као Исус Назарећанин.

Данас више нема сумњ да је овај младенац Богочовек историјска личност, кога је, на предлог јеврејског (фарисејског) свештенства, римски намесник у Јудеји Понтије Пилат, осудио на смрт распињањем на крсту.

Исус је, према пророку Исаији, припадао секти Есена (Јесеја) о којима је јудејски историчар, иначе грађанин Рима, Јосиф Флавије, оставио аутентична сведочанства.

Што се тиче апостолске објаве о безгрешном зачећу девице Марије, неки од западних христолога тврде да није искључено да је она преузета из неке ведеистичке легенде, можда оне о девици Деваки, која, зачевши безгрешно рађа бога Кришну, одакле се потом раширила на земље средњег и блиског истока, а потом на Египат, Грчку, Тракију, Скитију и ине земље античких Словена.

По тој легенди девицу Деваки, коју је њен подмукли брат Канса, краљ Мадуре намеравао да убије,, ноћу изводи из града један од великих Дева, синова Махадеве и одведе је у насеље Дева, оних који виде и прате све што људи раде, а сами не могу бити виђени од људског ока. Према легенди девица Деваки се том приликом, прелазећи прако језера, први пут срела са призором сједињења два жива бића (лабуда и лабудице) и први пут уздрхтала не знајући због чега, а онда је одведена на језерце где су, према тој легенди, живеле сестре покајнице и где могући виновници греха и разврата нису имали приступа.

Деваки се већ тада сви клањају као изабраној, а она, час у сну, час на јави, пролази кроз различита стања блаженства и немира, све док: ,,Једнога дана Деваки западе у дубоку екстазу, чула је музику небеса као океан харфи и божанских гласова. Одједном се небо отвори и зину понор светлости, хиљаде величанствених бића ју је гледало, а у сјају једног блиставог зрака било је сунце над сунцима Махадева и он јој се јави у обличју људском. Тада је наткрили знак Духа света, она изгуби свест и заборавивши на све земаљско, у неописивом блаженству, она заче божанско дете.”1.

Хришћански теолози, разуме се, сматрају ову легенду богохуљењем.Не улазећи у валидност легенде о безгрешном зачећу која је, вероватно стара

колико и људски род, треба рећи да Исус јесте историјска личност, за шта се доказ може наћи, не само у сведочанствима пророка и апостола, него, као што је напред речено, и у световним делима, какво је, рецимо ,,Јудејски рат’’поменутог Јосифа Флавија и сличним античким списима.

У тој књизи, наиме, износе се подаци о секти Есена (Јесеја), из које је сасвим извесно потицао Исус, а која је задавала највише главобоље тадашњим окупаторима Јудеје,

1. Едуард Шире: Велики посвећеници, стр. 63

6

Римљанима, јер су Есени не само својим миротворством, него и личном храброшћу пленили срца поробљених јеврејских маса, код којих су тихим и упорним отпором, будили потиснуте, али никада сасвим угашене наде и снове о Слободи.

Римљани су муку мучили да неутралишу популарност и спрече утицај тих, пре свега социјалних реформатора, даровитих видара-травара, чија су мајсторства у видању травама, не само рана, него и бројних болести, послужила апостолима за тврдње о чудесним излечењима кљастих, слепих и непокретних, једном речју о повратку људи из мртвих, што, наравно, није даелко од истине.

Пошто никакве казне нису могле сломити срчани дух Есена, ослабити њихову омиљеност у масама и натерати их да се одрекну свог начина живота, који буди скривене наде код простог народа, Римљани су их свирепо кажњавали и на крају почели распињати на крст, али су ови духовни титани и на крсту, у највећим мукама умирали ћутке, изазивајући беспримерном храброшћу дивљење код потлачених и неразумни, а страх и убилачки бес код римских окупатора.

Нема, дакле, никакве сумње; један од ових младих Есена био је Исус, син Јосифа и Марије, велики учитељ, који је за живота одбијао да буде вођа у политичком смислу те речи, одбијао да буде Месија и краљ.

Како је од учитеља постао јеврејски Месија и какве је природе мит о претварању сиромашног тесара како Исуса називају неки проучаваоци хришћанске религије, у Криста Краља, а римске свештенике у једине тумаче његове науке и његове намеснике на земљи?

Шта о томе, са дистанце од близу два миленијума, кажу они којима је проучавање Хришћанства и живота Исусовог, била професија.

Richard France, старији предавач на енглеском библијском колеџу, о томе каже: ,,Исус се родио мало прије смрти Херода Великог, краља Јудеје, 4. године прије нове ере (Рачуницом утврђена година Исусова рођења, у којој се поткрала грешка, узима се као почетак нашег рачунања времена ,,Прије Христа’’ и ,,Послије Христа’’, тј. старе и нове ере).

Живио је нешто више од 30. година и вјеројатно за живота није прекорачио границе Палестине.’’2.

Говорећи о Исусовим уверењима и погледу на свет, исти писац каже: ,,Није хтио прихватити друштвене подјеле међу људима. Будући да се дружио са људима с руба друштва, чак је и јео с њима, назвали су га ,,пријатељ порезника и грешника’’. Исус се свјесно одрекао сигурног живота и није тајио презир према богатству. Није чудо да су га владајући кругови сматрали неугодним. Његово смионо тумачење старозавјетног закона досљедно је ишло од вањског придржавања правила к дубљој и захтјевној етици.’’3.

Овим се, тврди овај аутор замерио онима међу Јеврејима, који су од њега тражили да буде њихов краљ, и којима је спољна, формална страна била важнија од унутрашњег осећања вере у Бога, као јединог владаоца и Оца свих смртника. Због проповедања једнакости међу људима, народ га је следио, јер је у њему видео не само верског, него и политичког Месију, што је могло засметати римским властима и довести до крвопролића.

Када су му отворено понудили да буде њихов карљ у побуни против Римљна, Исус ту ,,почаст’’ није прихватио: ,,Али је Исус објаснио да његово спасење није политичко. Тако се поступно његова обљубљеност у народу смањивала, јер су се они који су жељели војног Месију, разочарали. Чак га је један од његових ученика издао.’’4.

Према овом аутору, Исус никада себе није називао Сином Божјим, него сином човечјим, чији је задатак да јеврејски, као изабрани народ, врати старозаветним изворима вере у једног Бога, чије ,,Краљевство Божје’’, није неко одређено место на земљи или заједница, него

2. Richard France: Религије свијета, 3403. Ибид., стр. 3434. Ибид., стр. 343 (Овде је, разуме се, реч о јеврејском народу. Прим. Д.М.)

7

несебично деловање у циљу успостављња и очувања праве вере (што је у супротности са веровањем у Исуса Богочовека).

Супротност томе је и атеистичко поимање вере, које се јавило у исто време када и безрезервна вера у божанско порекло и моћ вођа појединих секти (идолатрија) у предхришћанско доба. Легендарни оснивач будизма Sidarta Gautama Budha 560г. п.н.е. – 480.г.п.н.е, био је, како се верује, зачетник атеизма.

Према предању забележеном тек после Будине смрти, јер он према тврђењу већине будиста и истраживача будизма, своје учење није записао, Буда је, не каже се када и којим поводом, рекао: ,,У моменту кад се ствари виде – веровање изчезава.” А другом неком приликом: ,,Истини није потребна никаква етикета. Шта значи име? Оно што ми сада зовемо ружом, било под којим другим именом мирисаће исто тако слатко.....(..)...., секташке и идеолошке етикете су препрека да се дође до истине; оне проузрокују предубеђења која заклањају ту истину и заслепљују ум.”5.

Оно што што се у вези са пореклом и рођењем Исусовим помиње као племе у коме је Исус рођен, у ствари је напред поменута секта Есена, за коју се зна да је постојала у време Ирода и Понтија Пилата. Најцеловитије о тој секти писао је јеврејски историчар и књижњвник, напред поменути Јосиф Флавије, рођен годину дана по истеку Пилатовог намесништва у Јудеји, у свом, такође напред поменутом делу ,,Јудејски рат”.

У том обимном делу, у коме је Есенима посвећена скоро цела осма глава, и у коме се Исус, додуше, нигде поименце не помиње, Јосиф Флавије каже: ,,И ови су (Есени-Јесеји), рођени Јудејци, али међусобно много више повезани љубављу од других. Чулне насладе избегавају као грех, а за врлину сматрају уздржљивост и савладавање страсти. Мало цене брак, него напротив узимају туђу децу док су још у нежном добу и способни за васпитавање, држе их као своје, и уче их својим обичајима. Богатство се презире и управо зачуђује код њих заједница добара, тако да се међу њима нико не налази који би поседовао више од других.

Закон је да они који ступају у заједницу морају њој предати све што имају, тако да међу њима нема ни крајњег сиромаштва, нити прекомерног богатства.”6.

Као и сви велики посвећеници који су кроз векове проглашавани божанствима, тако ни Исус није ни о себи и о свом научавању оставио никаквих списа, па су најупорнији тумачи и присталице Хришћанства, у целини зависни од онога што су о Исусу и његовом учењу, рекли и записали апостоли.

Своју ударну мисао да је ,,свака власт од Бога”, па јој се као таквој верници морају покоравати, Хришћанство је преузело управо од Есена, који су имали такав демократски ,,Устав”, да му на томе и данас могу позавидети и најгрлатији идеолози, творци и протагонисти западне парламентарне демократије.

Када су виђенији Есени на својим скуповима јавно говорили да је свака власт од Бога имали су двоструки циљ:

а). умирити и уверити опрезне и подозриве Римљане да они, Есени, у основи немају ништа против римске власти и,

б). упутити Јеврејима опомену да је римска власт уистину од Бога, али послата као казна јеврејском народу због разједињености, неслоге, међусобне нетрпељивости и болесне зависти, због чега они немају право да се буне против те власти, све док не постигну национално јединство, а једини фактор који може објединити нацију, јесте вера.

Оци и учитељи у Риму су ту амбивалентну поруку банализовали тако да су и власт поробљивача, која је била наметнута силом која је вишеструко превазилазила, снагу народа, тумачили и третирали као власт која је од Бога, и против које се, ни кад се за то стекну сви потребни услови, није допуштено борити.

5. Вера В. Савић: Култура и уметност Индије, стр.556. Јосиф Флавије: Јудејски рат, глава 8. став 2 и 3

8

Ни један, Устав на свету, није тако и толико поткрадан, као, условно речено, Устав Есена. Хришћани су, рецимо, од Есена, поред напред наведене тврдње, преузели још и милосрђе према слабим и угроженим, једнакост пред Богом, љубав међу људима и сл., а оци католичке цркве идеју за наметање целибата.

Бољшевици марксисти су од ове секте преузели једногодишње стажирање као услов за пријем у партију (секту), жртвовање интереса појединца интересима заједнице и право наметња воље и арбитраже такоужзване демократске већине, док су једнакост људи пред Богом злоупотребили и масама сервирали као једнакост у сиромаштву, (колхози или тзв. земљорадничке задруге), „једнакости” у стварним и имагинарним правима, без обзира на способност, истичући право оних који немају ништа, да отму од оних који имају, без обзира на то како је неко доспео у ситуацију да нема, а неко други стицао имовину, итд, итд.

То је довело до окретање наглавачке скале вредновања и распада система вредности, што је опет нужно довело до бесмислених крвавих сукоба, насиља освајача над оним народима који су им олако препустили власт, сиромашења свих осим властодржаца, разарања националне свести, вере и традиције, уништења културне баштине, и губитка више милиона људских живота. нарочито у државама православних народа

IV.Ко су и када су се и где појавили посвећеници-сведоци који су својим

пророковањем, најавили долазак Исуса, на које се апостоли у својим јеванђељима позивају?До дијаспоре израелски народ је имао своје НАВЕ, неку врсту пророка,

најављивача непосредне будућности, међутим: ,,Институција пророка јавља се први пут у организованом виду у време Самуила. Управо је Самуил основао братства Невиим, неку врсту пророка, пред лицем краљевства које се рађало и свештеничког сталежа који се дегенерисао... У тим су се братствима, заиста очували остаци Мојсијеве науке, света музике са својим начином извођења и својом моћи, окултне терапеутике и најзад умеће дивинације... Кад човек зачује глас божанства, у њему се буди нови живот и он се у њему не осећа више сам, он је у њему заједно са Богом и свим истинама и то све до бесконачности.

У том новом животу његова се мисао идентификује с универзалном вољом. Он има јасан поглед о садашњости и пуну веру у коначно остварење божанске замисли.

Човек који то осећа јесте пророк, то јест он осећа како га нешто незадрживо гура да се другима покаже као представник Божји.”7.

Тако о пророцима у свом познатом делу ,,Велики посвећеници”,говори Едуард Шире. Међутим, у списима апокалипсе, насталим између 160-е и 135-е године п.н.е, о томе како су стварани (школовани?) пророци, како је појединац стицао пророчку моћ, говори се нешто друкчије. Један од списа насталих у том периоду (око 160-е године п.н.е.) и једини који је увршћен у каноне Старог Завета је књига пророка Данила.

Говорећи о томе како су појединци постајали посвећени, пророк Данило каже да су, из редова синова Израиљевих и од ,,царскога сјемена и кнезова”, на захтев Асфеназа, старешине дворана цара Набукодоносора, изабрани младићи, који су имали три године да буду храњени царском храном и пићем, како би научили Халдејски језик и проучавајући Халдејске књиге, учили се мудрости и знању. Но како су ти царски питомци од изобиља царске хране и пића поружњели, њима, на молбу Данилову, буде дозвољено да последњих десетак дана једу само вариво и пију само воду и, разуме се, ,,они се пролепшаше...и даде Бог свој четворици младића знање и разум у свакој књизи и мудрости; а Данилу даде да разумије сваку утвару и сне.”8.

7. Едуард Шире, Ибид., стр. 321-3228. Књига пророка Данила 1, 17

9

О томе како су стари учитељи, који су своја знања преносили на своје ученике-пророке, долазили до својих тајних знања, тумачења снова и моћи и општења са утварама, као посредницима између људи и Бога, нема писаних докумената или других неких веродостојних доказа, као ни доказа да су они сами такву моћ поседовали, осим митова и легенди, на које су се с правом или без права позивали многи писци како културне тако и опште историје.

Дух свети, који се често помиње, а кога помињу и апостоли, као извор просветљења, мудрости и милости, не потиче од јеврејских митова о Демонима, који су вероватно преузети из грчке митологије, јер: ,,У Хебрејским легендама мушки и женски демони испуњавају свет и окружују човека у свим облицима и формама, шире болест и патњу међу смртницима. Међутим они нису увек потпуно зли. Понекад су, као и вилењаци, услужни и љубазни, а могу бити не само нешкодљиви него и послушни човеку.”9.

О безгрешном зачећу девице Марије од Духа Светога, у апокрифном Маријином јеванђељу у коме описује Маријино детињство, као и детињство Спаситељево, Тишендорф, говорећи о предодређености Маријиној да од Духа Светога буде изабрана да буде мајка будућег Сина Божјег, каже: ,,Ако откријемо езотерички смисао јеврејске традиције и хришћанске легенде, могли бисмо и овако рећи: чин провиђења, или речено јасније, утицај духовног света који прати рођење сваког човека, ма ко он био, јесте моћнији и видљивији у случају рођења генилајних људи, чији се долазак на свет никако не може објаснити само деловањем закона физичког атавизма.”10.

А да би Дух Свети уопште могао да се сједини са човеком и да би нам уверљивије деловало објашњење чисто људских поступака и праксе (Маријина удаја за Јосифа дрводељу и сл.), Едуард Шире каже: ,,Ма како био узвишен неки дух, када се једном заглиби у тело, он за неко време губи могућност сећања своје прошлости, када га једном захвате зупчаници земаљског живота, развој његове земаљске свести је подложан законима света у којем се инкарнира. Он пада под снагом елемената.”11.(11)

Занимљиво је да Едуард Шире, који иначе апостолским научавањима поклања пуно поверење, оспорава суд апостола Павла о жени која, као блудница, додиром својим скрнави телеса мушакараца, а удови наши су, како апостол Павле каже, удови Христови, па у додиру са женом (ванбрачном), човек своје удове чини удoвима блудничиним, па тим додиром таквим чини и удове Христове. Мушки шовинизам, или...?

Шире о томе каже: ,,Христос је жени дао место, он је њен ослободилац, ма шта о томе говорили свети Павле и црквени оци, који су сводећи улогу жене на то да буде слушкиња и робиња човекова, деформисали учитељеву мисао.”12.

С друге стране, у доба рабинске епохе, крајем другог и почетком трећег века нове

ере, паралелно са збирком учења Мишна, која се одлучно супростављају ширењу учења које је резервисано само за мали број посевећених, појавила су се два учења названа Ma aseh Berešit и Ma aseh Merkabah, од којих се прво бавило спекулацијама на теме космологије и космогоније. Tosephta (додатак Mišnah), упозорава на опасност за оне, који се упуштају у такве спекулације, у причи о Бен Зоми, у којој резултат сусрета са Духом Светим има сасвим друкчији исход: ,,И већ је Симон бен Зома блудео, Раби Јошуа прође и поздрави га два пута а овај не одговори на његов поздрав – Раби Јошуа му рече: Шта има тамо Бен Зома одакле те ноге носе? А овај му одговори: размишљао сам. Раби Јошуа повика: узимам за сведоке небо и земљу да се нећу маћи одавде пре но што ми кажеш одакле долазиш. Он му одговори: размишаљао сам о Ma aseh Berešit. И није било између горњих и доњих вода више од два или три прста. Није записано: Дух Божји је

9. Робинзон-Вилсон Митови и легенде свих народа света, стр. 3810. Шире, Ибид., 327-32811. Ибид., 32812. Ибид., 354

10

надахњивао, већ Дух Божји је лебдео (Ств. 1,2) као птица која лебди на крилима која дотичу гнездо. Раби Јошуа се окрете од њега ка својим ученицима и рече им: Бен Зома је отишао. Мало времена после Бен Зома умре.” 13-

Стога је највероватније да су апостоли Духа Светога, каквог га нам они објављују, преузели од пророка Исаије, а он (можда) из древних индијских легенди или из Прве књиге Мојсијеве, познате као Књига постања.

Исаија, говорећи о шибљици која ће изнићи из стабла Јесејева, којом се, како се верује, најављује долазак Исуса Христа, каже: ,,И на њему ће почивати Дух Господњи, Дух мудрости и разума, Дух савјета и силе, Дух знања и страха Господњега.”14

Што се тиче анђела, који су, према научавању апостола служили човеку као пример покорности, оданости и послушности Богу, о њима у древним јеврејским легендама пише: ,,Анђели су описани као натприродна бића, која слушају команду Творца и извршавају његова наређења.

Они имају многе функције. Неки су одређени за небеску службу, док су други додељени земљи, а нарочито човеку. Они посредују између Бога и човека, преносе му молитве и прате мртве приликом њиховог одласка са овог света.”15.

Како су, према неким христолозима, и анђели склони побуни и паду (Самаел, познатији као Сатана, према том је тврђењу устао против Бога и побеђен пао и постао господар Пакла и палих анђела), то: ,,Мада их је велики број и мада имају велики утицај, анђели су ипак у многоме погледу нижи од човека.(?!) Кад је Енох дошао на небо, заузимао се за анђеле, уместо да се они заузимају за њега, а нико од анђела није могао дознати тајне које је Еноху Бог саопштио.”16.

Оно што су на плану митолошких мистификација, у циљу стварања мита и ударања темеља будућој најмоћнијој религији, Хришћанству, чинили апостоли, то је, на свој начин, у филозофији покушао римски адвокат из Картагине Тертулијан (Quintus, Septimus, Florens Tertullianus 160-225 године нове ере. У свом познатом делу ,,О души”, Тертулијан доказује немоћ разума да одгонетне тајну постанка света, тврдећи да је Бог Творац свега, а Исус Христос онај који посредује између људи и Бога. Овом хришћанском апологети приписује се она чувена изрека : ,,Qredo quia absurdum!”. Он се иначе противио било каквом везивању Хришћанства за античку грчку филозофију.

Чувени припадник патристичке филозофске школе, Ориген, покушавао је опет да Хришћанство на сваки начин повеже са античком грчком филозофијом, да га измири са науком, тврдећи да је Хришћанство природни завршетак Хеленске филозофије.

Такво тумачење, међутим, није се допало већини црквених великодостојника, па је на V. васељенском Сабору у Цариграду (553 г.), званична црква осудила његово учење.

Најпознатији представник те школе, свакако је Аурелијан Августин (Aurelius Augustinus, 354-430-е године), који би се уистину могао назвати правим оцем (Patres) католичке цркве какву је знамо и данас.

Његов принцип: ,,Верујем да бих разумео!”, по коме је воља изнад интелекта, а црква (Civitas Dei), изнад државе, за чије је провођење у живот дозвољена употреба свих средстава, па и силе, допринео је да се за дужи период наука претвори у слушкињу рeлигије.

По истом принципу школа је имала служити интересима цркве као институције с правом врховне арбитраже у свим питањима, што је школу, за дуги низ векова онемогућило у вршењу њене основне гункције: образовања нараштаја.

13- Ролан Гечел: Кабала, стр. 18-1914. Стари Завет, Исаија 11, 215. Робинзон-Вилсон, Ибид., стр.34-3516. Ибид., 35-36

11

У свом делу ,,О држави Божјој”, Августин покушава са гледишта ране хришћанске филозофије, да историју света усклади са Божјом намером, при стварању света. Он тврди да се свет-човечанство састоји од две врсте држава, од којих је једна материјална, Империја греха, зла и разврата (Civitas civilis), а друга Хришћанска црква (Civitas Dei), која је оличење врлине и уредности, то јест Царство Божје на земљи.

У седамнаест векова дугој историји свога постојања, овом доктрином се у свакој прилици, у целини и у појединостима, користила и разуме се и данас још користи се католичка римска црква.

Гностичари који о Богу говоре као о нечему што се не може исказати (Bazilides), или о оном што је прво ,,савршени Еон у невидљивим и несазнатљивим висинама”, до Птоломеја, који Бога види као многоименог Демиурга, ,,Откровење које је сишло”, само условно се могу назвати критичарима Хришћанства по научавању апостола.

Први, уистину прави критичари тог и таквог Хришћанства, били су филозофи неоплатониочари, чију је школу 529.године, затворио Јустинијан, који је, као моћни заштитник Хришћанства, протерао све незнабожачке филозофе.

Један од ученика Амонија Закаса, из Александрије, Плотин, једно од највећих имена средњовековне римске филозофије, проучавалац и тумач античке грчке филозофије, први је међу истомишљеницима одбио да Исусу призна место резервисано за најпознатије филозофе античке Грчке Платона и Аристотела.

Његов ученик Порфирије из Тира, писац Увода у Аристотелове Категорије, у којима покушава да систематизује и реши проблем Категорија, постављајући га као проблем стварности најопштијих категорија. Сакупио је и, под насловом ,,Енеаде”(деветке), заједно са Плотиновом биографијом, објавио већи део списа свога учитеља.

Из проблема које је Порфирије Тирски поставио у Уводу у Аристотелове Категорије, развила су се касније три правца: Номинализам, чији ће следбеници по узору на Аристотела тврдити да опште идеје, помоћу којих се дефинишу све друге, јесу тек просте ознаке речи; Реализам, који ће тврдити да су највише идеје апсолутне стварности ( највише идеје = стварност), те Концептуализам, који ће покушати да синтетизује ова два гледишта.

Међу ове критичаре Хришћанства могао би се убројати и Прокле, али несумњиво најрадикалнији критичар институционализованог Хришћанства, био је Јулијан Апостата (отпадник ), (331-363), римски цар од 361-363 године, синовац Константина Великог, који је најпре примио, а потом одбацио хришћанску веру, после пожара у коме је изгорео Аполонов храм у Дафни, за шта су окривљени хришћани.

Овај цар је у свом познатом спису, под насловом: ,,Против Галилејаца”, дао можда најцеловитију критику Хришћанства тога времена. Он то, разуме се, чини са позиција једног огорченог преобраћеника-повратника, што, добрим делом, умањује специфичну тежину те и такве критике хришћанства.

CREDO UT INTELIGAM,,Елои! Елои! лама савахтани!”(Марко 15,34)

12

Један народ може променити друштвено уређење, може, из ових или оних разлога, променити чак и веру и националност, али са природом људском то иде нешто теже.

Природу човекову, а и за то је потребан нешто дужи период, може променити само време, непристрасни и неумитни сведок и судија, сведок по чијем трагу долази смрт, али ни једном смртнку није дато да буде сведок свих фаза те промене, просто стога што један људски век није довољан за једну такву промену.

СИСТЕМ ЛИШАЈЕВА

Од првог људског сукоба за простор или плен, до данас, мењали су се услови живота, ширили се и мењали животни простори, оруђа и оружја, али у животној филозофији губара, осведочених разбојника, пљачкаша, насилника и паразита, готово да се ништа није променило, осим што су постали перфиднији, немлиосрднији и ефикаснији.

За илустрацију животног начела и филозофије ратника, поробљивача, пљачкаша и убица, индикативан је један пример из I. века старе ере, у коме, пред одлучујућу битку са легијама Јунија Брута, храбрећи своје војнике за напад на себи потпуно сличног противника и, стављајући им у изглед богат плен, каже један од чланова тријумвирата, Антоније: ,,Немојте се нимало жалостити због јучерашњег губитка. Јер наше богатство не лежи у оном што имамо, него у снази да победимо.

Па и оно што нам је јуче одузето и, што се још читаво налази код непријатеља, даће нам се кад победимо, па чак и оно што њему припада.” 17.

Тој филозофији Imperium Romanum дугује не само свој настанак, поробљавање и окупацију најпре суседа из ближе, а затим и из даље околине, него и своје, нечасно дуго, мрачно, трајање. Има нечег перфидно мистифицираног, односно мрачног већ у самом миту о настајању Рима, у почетку градића-провинције и етрурског вазала, који је, као да је одједном у њега ушао неки зли и опаки квасац, за само један људски век, од вазала израстао и претворио се у опасног суседа и нечасног такмаца и да је, како каже Тит Ливије, ,,...већ био толико моћан да је могао водити рат против било којег од суседних народа...” Настао такозваном методом лишајева, на тај начин што су римски оци ,,ради повећавања становништва прибегли начину који су и раније користили оснивачи градова:* Окупљали су људе мрачног и ниског порекла, представљајући ствар тако да им је то потомство из постојбине. На месту где је почињао успон на брег, отворише азил. Тада су нагрнуле свакаве гомиле из суседних градова, без разлике да ли су робови или слободни људи жељни нових доживљаја. То је било прво појачање које је Ромул замислио.”**18

Томе се не би имало Бог зна шта замерити да је то јачање имало за циљ искључиво ослобађање из вазалног односа према Етрурији, или, рецимо, удруживање са другим вазалним племенима ради заједничког ослобођења. Али то у Риму није био случај.

Рим је од почетка имао за циљ да чим се оснажи поведе рат за освајање простора и поробљавање околних племена, што се касније, кад су са порастом војне моћи порасли и апетити, полако претворило у освајање, разарање и затирање целих народа и читавих регија.

17. Апијан из Александрије: Пелопонески ратови, стр. 323*Ливије Вероватно мисли на античке Грке, који су оснивањем својих полиса (градова), на рубним

деловима Тракије, у које су постепено насељавали грчко становништво, започели тиху окупацију постојбине јужних Словена и, откидајући део по део, постепено ђирили своју власт и своју територију.

**Сва подвлачења у тексту су моја. 18. Тит Ливије: Историја Рима, 12-13

13

Рим је, дакле, према историчару Ливију, за врло кратко време постао стециште најразличитијих пробисвета и протува из суседних племена, мека и метропола друштвеног талога. ,,...али због недостатка жена чинило се да ће његова величина трајати само један људски век, јер нити је било изгледа да ће ови у Риму имати потомство, нити су имала права на брак са суседима.”19.

Чак и онда кад је Сенат изгласао азкон о праву римских грађана да склапају бракове са женама из других племена и народа, ништа се није променило, јер су се околни народ одрекли те милости да дају своје сестре и кћери за грађане,,мрачног и ниског порекла.”

Пошто ни то није уродило плодом, Рим се одлучио на превару и насиље. ,,Прикривајући љутину, Ромул је почео да припрема свечане игре у част Нептуна Коњичког и назвао их Конзуалије. Нареди потом да се суседи обавесте о празнику и да се сви заједно позабаве припремама колико знају и умеју, како би се о томе раширио глас и да би се жељно очекивало. Многи смртници дођоше у жељи да виде нови град, пре свих суседи Канинензи, Крустумини и Антеманти, а исто тако и мноштво Сабињана са женама и децом.”20.

Наравно, нико од њих није ни слутио шта је био стварни разлог организовања ,,игара”и шта имају на уму грабежљивци из Рима, па је већина дошла чиста срца и без оружја, међутим: ,,Кад је дошло време за прославу и док су људи заузети оним што су очи гледале, настало је насиље према ранијем договору: римски младићи навалише да отму девојке. Велики број би случајно(?!)отет, како је коме пало у део: оне које су биле особито лепе биле су намењене водећим сенаторима, па их плебејци којима је био поверен тај посао однеше њиховим кућама.”21.

Ево како ни најписменинији и најумнији Римљани, не могу да се отму из загрљаја лицемерја: Рим дуго припрема обману суседа са јасним циљем да на ,,игрма” отму младе жене сестре и кћери својих суседа, чак се у танчине одреди ко ће које жене хватати, које ће се од њих претворити у робиње и служити ,,водећим сенаторима”за сексуално иживљавање и злостављање, а које ће, опет, бити дате за жене протувама са дна друштвене лествице, а Титу Ливију, као ,,часном” Римљанину, нимало не смета да напише: ,,Велики број би случајно отет”, као ни да усвоји наводно Ромелово тумачење како су девојачки ,,очеви криви јер су одбили да удају ћерке за суседе”, иако је знао да су ти ,,суседи” били упаво они криминалци и друштвени шљам за које они, Римљани, нису хтели удавати своје сестре и кћери, што се види из целе ове епизоде.

,,Пошто је свечаност ометена страхом, дубоко ожалошћени родитељи девојака побегоше уз оптужбу да је извршен злочин повреде гостопримства и позивајући у помоћ богове на чију су светковину и игре дошли привучени обичајем и вером. Ни код отетих девојака није била ни нада већа, ни огорчење мање. Сам Ромул је ишао около и објашњавао да је охолост њихових очева довела до овога, јер су одбили да удају ћерке за суседе.”22.

То је онај специфични цинизам, коме тако радо прибегавају злочинци, који, слично вуку који пре него растргне и пождере јагње које испод њега пије воду на потоку, оптужује јадничка да му мути воду, тврде да су за судбину која их је снашла криве жртве што су биле лакоме и лакомислене, што су се затекле тамо где су се затекле и, као такве се дале намамити у ступицу, (као да није реч о људским бићима него о зверовима), а не они, злочинци, који су, газећи законе предака, из најнижих побуда обманули и претворили у робље, оне чија им је родбина указала част и дошла у госте.

19. Ибид., 1320. Ибид., 23-2421. Ибид., стр. 1422. Ибид., 14

14

Жртве су, дакле, проглашене кривим, јер се нису хтеле добровољно подврћи бешчашћу и насиљу, а право родитеља да одбију ,,част” да им ћерке постану робиње и наложнице римских старкеља и белосветских протува, проглашено охолошћу.

Тако је отворена римска Пандорина кутија а, једном пуштен из боце, зао дух Рима се више није дао вратити назад, а филозофија по којој победници одлучују и пресуђују о правима и судбини побеђених, постала је и до данас остала филозофија лажних синова Криста Краља, а флоскула самоизабраних судија: ,,Циљ оправдава средства”, credo расистичког католичко-германског запада, као и зелене и црвене интернационале.

Шта су од Рима, који је постао стециште и расадник злочинаца, могли очекивати хришћани који су почели пристизати са Истока?

Напред помињана секта Есена, тих првих, првенствено социјалних реформатора, којима је, како је према многима утврђено, припадао и Исус, а које је Филон Александријски називао Јесејима, због свога научавања, али можда и више због свог аскетског начина живота, освојили симпатије сиромашних слојева народа, није изазивала подозрење само римских намесника, него је врло брзо дошла у сукоб са високим јеврејским свештенством, које је у научавању Есена видело опасност за свoј повлашћени статус, који ни за време римске окупације није био битније угрожен.

Особито осиони и нетрпељиви према Есенима били су првосвештеници и припадници највишег (најбогатијег) друштвеног сталежа, Фарисеји, који су у то време били најписменији људи у Јудеји.

Римљани су, како су сами тврдили, праксу распињања људи на крст, за непокорне поданике који су их вишеструко надмашивали у храбрости, идздржљивости и достојанству, што је у њима изазивало убилачки бес, почели практиковати по угледу на Феничане, који су је, наводно, практиковали неколико векова раније. Распети прикивањем ексерима за крст људи су, на врелом сунцу, мучени глађу и жеђу, данима умирали у најтежим мукама. Умирање ћутке, без јаука и молбе за милост, осиони Римљани који су уопште све врлине сматрали искључиво својом привилегијом, тумачили су као дрскост и пркос према коме нису имали ни милости ни разумевања.

Истина, међу џелатима, било је и оних, додуше ретких, који су се храбрости Есена дивили, међутим повређени понос победника, а особито бес бахатих кукавица међу џелатима, нису допуштали самилост која се сматрала луксузом, нити да се у тој жалосној пракси и бестијалном ритуалу било шта мења.

Разумљиво је онда што су Исус и његови ученици и следбеници, дочекани на нож, оспоравани, прогањани, тамничени и убијани.

Међу првим оспораватељима и прогонитељима Христа и првих хришћана, био је и један од највећих Исусових непријатеља, Ирод Велики, јудејски цар од 40-е године старе ере, до 4-те године нове ере, последњи владар уједињене Јудеје, која је за његове владавине уживала многе бенфиције и велику аутономију у оквиру римског царства.

Овај самодржац и тиранин, обавештен од мудраца да се на небу изнад Јудеје појавила звезда која навештава рођење новог јудејског цара, у Витлејему, а обманут од оних које је послао по Јудеји да пронађу тог новорођеног цара, како би и он, Ирод, могао да му се тобож поклони, кад схвати да је преварен, ,,разгневи се врло и посла те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже по времену које је добро дознао од мудраца.” 23. Смрт која га је стигла 4-те године нове ере, спречила је Ирода да над хришћанима почини зла за која је био способан.

23. Нови Завет, Јев. по Матеју, 2, 16

15

У ,,Дјелима апостолским”, као један од најревноснијих прогонитеља Исуса Христа и његових ученика и следбеника, помиње се млади фарисеј Савле из Тарса, касније најревноснији учитељ хришћана, апостол Павле.

,,А Савле досађиваше цркви јер иђаше по кућама и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу.”24.

Међу познатијим прогонитељима хришћана у Јудеји налазе се, поред свештеника Кајафе још и наследници Ирода Великог: Ирод Антипа, најмлађи Иродов син, којег је 39-е године Гај Цезар Калигула свргао с власти, те Ирод Агрипа, унук Ирода Великог, јеврејски краљ од 41-ве до 44-те године и други.

Међу вербалним оспораватељима, о којима је раније било речи, вреди поменути још и паганског ретора Фронтона ,,одгојитеља царских принчева Луција Вера и Марка Аурелија”, који је у једном предавању, сасвим по узору на тешка сумњичења којима је маса клеветала хришћане, рекао: ,,...да се они на својим састанцима након обилне гозбе и пијанке, одају најгорим разузданостима, дапаче и родоскврнућу.”,25., Лукијана из Самосате у Сирији, сатиричара, који у својој ругалици , ,,О смрти Перегрина Протеја.”, подругљиво, али без мржње излаже порузи слабости хришћана, те римског викара Целзоа, који, негде крајем другог века нове ере, у оштром, полемичком, тону, грубо и за хришћане увредљиво тврди: ,,Исус је стога напокон варалица, хваставац и лажац, чији морални живот није нипошто беспријекоран. Обожавање које му хришћани исказују може се успоредити са култом Антиноја, некадашњег роба-љубимца цара Хадријана; они обожавају мртваца, а не неко божанско биће”26.

ПАГАНСКИ РИМ и озакоњење Хришћанства

Па ипак, ма колико жучна и искључива била нетрпељивост првих вербалних и иних оспораватеља хришћанског научавања, њихове заједљиве и пашквилантске тираде, анатеме, тамничења и прогони, само су тек лагани поветарац према ономе шта су хришћанима наменили самопроглашени богови паганског запада.

Хришћанским оцима и учитељима, чије је учење у себи садржавало елементе социјалне правде, миротворство и љубав међу људима, учење које је полако и сигурно, једну за другом добијало вербалне битке против тада владајућих религија, управо је предстојао сусрет са западном верзијом фараона, самопроглашених цезара-богова, силника чији су мајстори мучења надмашили све до тада познате начине мрцварења и усмрћивања људских бића, мушкараца, жена и деце и постали учитељи свих каснијих мајстора усмрћивања људских бића.

Како су се ти умишљени богови понашали не само према својим поданицима, него и према најближим сарадницима, чановима њихових породица, па чак и сасвим малој деци говоре бројни записани и незаписани примери, због којих се код оних који још могу да се стиде и данас мора јавити дубоки осећај стида због тога што су и такве духовне наказе имале право да се називају људима.

Примера је безброј, али најдрастичнији је познати случај Тиберијевог префекта преторијанских кохорти, његовог блиског сарадника и пријатеља, Елија Луција Сејана, који је све за један дан, месеца октобра*31-ве године нове ере, осуђен и погубљен.

24. Дјела апостолска, 8, 3 25. H. Jedin Velika povjest crkve, str. 19026. Ибид., 193

16

А да би се осигурали да Сејанови потомци касније не открију праве разлоге убиства и покушају да освете оца, недељу дана касније погубљен је и његов најстарији син.

Тиберију и сенаторима, међутим, то није било довољно.,,Одлучено је затим да се казне и остала Сејанова деца, мада се гнев народа већ

стишавао и мада су већ извршене казне смириле духове. Доведу их у тамницу: синчић је схватио шта их чека, али је девојчица била толико безазлена да је сваки час питала шта је скривила и куда је воде, говорила да неће више и нека је казне шибом . Писци тога времена кажу да је џелат девојчицу обешчастио, пре него што ју је задавио, јер се сматрало нечувеним да невина девојка буде кажњена смртном казном. Тела задављене деце, тако мале деце! – бачена су на Гемонијске степенице.”27.

Уистину застрашујуће и ужасавајуће делује и овакво законодавство и његови законодавци, извршиоци и саучесници. Може ли за овако гнусан и мрачан злочин под окриљем закона, бити икаквог оправдања? На ово питање тешко да ико на свету може дати потврдан одговор, па ипак....

Свих ових векова од ове мучне вероломне акције до наших дана, властодршце католичког запада водио је и данас још води дух њихових отаца и учитеља, врсних мајстора преименовања појмова, апостола биолошког и духовног сакаћења ближњих, дух мрачних првосевештеника ужаса и смрти.

Иако о томе има доста писаних извора, не може се са апсолуном сигурношћу утврдити када је тачно почела ароганција римских цезара и њихово уверавање поданика у своје божанско порекло.

Неки црквени историчари тврде у књизи Велика повјест цркве, књига I, свеска 1, где се као аутори појављују Karl Baus i Hubert Jedin да ,,Култ владара потјече са Истока, гдје се већ рано сматрало да владарева моћ има вјерску основицу.”28.

У потврду те своје тврдње, исти аутори, кажу: ,,Тај су назор могли Александар и његови насљедници даље изграђивати кад су му додали слементе грчког култа хероја и стојичке идеје о већој вриједности мудраца те тако постигли култно поштивање хеленистичког краља.”29

Очигледно тражећи ослонац у тврдњи да је ,,свака власт од Бога”, те да су, према томе и владари божанског порекла, и римски цезари су себе почели проглашавати боговима. Исти аутори о томе кажу: ,,Све више се као основа култа пробијала мисао да се у сваком поједином владару видљиво јавља сам Бог. Кад је римска власт замијенила владавину дијадоха, блиска је била мисао да се владарски култ пренесе на њезине представнике и да се и њима указују сакралне почасти.”30.

Сматра се да је први корак у правцу деификације владара у Риму учнио Гај Јулије Цезар Октавијан Август (63.г.п.н.е – 14.г.н.е), наводно под утицајем све снажнијег надирања хришћанског учења на запад.

,,Ипак ће један потез Августове вјерске политике имати далекосежне посљедице и посебно значење у борби са све снажнијим кршћанством: преузимање источњачког култа владара и покушај да се тај култ стави у службу вјерске организације..(...) Августу се било лако надовезати на тај култ владара у источним провинцијама царства кад је себи заједно са божицом Рима дао на том подручју дизати храмове и статуе, а није отклањао ни богоштовне почасти.”31.

27. Тацит: Анали 6., 4, стр. 204 28. H. Jedin, Ибид., стр. 10529. Ибид., 10530. Ибид., 10531. Ибид., 105

17

Други, као Michel Cazenave и Roland Auguet, зачетником уважавања и примене у пракси култа владара истока, сматрају Александра Великог, који се не задовољава само пуким преузимањем владарских титула низа покорених земаља.

,,Александар свеједно крочи даље својом стазом, усваја одору Великих Краљева, захтијева проскинезу, те напосљетку 324. год., годину дана прије смрти, објављује проглас о својој деификацији, нашто долази чувени одговор Спарте: ,,Ако Александар хоће бити Бог, нека само буде.”32.

Ова два аутора, дакле, сматрају да с обзиром на то, да се Спарта наругала његовој деификацији, Александар Велики никада није постао Бог, јер га грчки народ, није признао нити сматрао Богом. Они правим утемељивачем источњачког култа у Риму сматрају Гаја Цезара Калигулу, за кога кажу: ,,Својим подријетлом. (...) Калигула је, наиме, био одређен природним баштиником оне источњачке концепције власти, у свему неспојиве са Августовским и сенаторијалним схваћањима. (...) Те споне с Истоком и египатским краљевством, наслиједио је дакако по оцу Германику, но још више по својој баки Антонији, рођеној кћери Марка Антонија, која бијаше изузетно везана за Египат, гдје је имала големе посједе, а код које је Калигула провео своје дјетињство и рану младост.”33.

С тим у вези инцестуозни однос Гаја Цезара Калигуле са сестрама, а поготову са Друзилом, с којом је као са женом живео готово јавно, приписивао се утицају одгоја у духу култа Озириса и Изиде, па се верује да су римски сенатори више из пуке суревњивости него због своје истинске чедности и моралности, Калигулу називали лудим и развратним злочинцем на римском трону.

О такозваној моралности римских сенатора, као што се напред могло видети, не може се говорити без сарказма, јер је оно што су што су они јавно заступали, било у потпуној супротности са њихивм делима, што су на својој кожи најбоље осетили хришћани.

Ко су биле прве жртве прогона хришћана у паганском Риму?На то питање тешко је децидно одговорити, али кад год се поведе реч о

Хришћанству и хришћанима, о прогонима којима су били изложени од почетка, готово да није могуће заобићи напред поменутог младог фарисеја Савла из Тарса, најпре љутог непријатеља и прогонитеља Христових ученика и следбеника, о чему је напред већ било говора, а каснијег горљивог преобраћеника и следбеника Исуса Христа, потоњег апостола Павла.

Син седлара из Киликије и сам седлар, са римским грађанским правом (које је наследио од оца), у Јерусалиму се појавио нешто после Исусове смрти, где је похађао школу фарисеја Гамалиила да би стекао звање учитеља Закона отаца и ту се први пут срео са скупом Христових следбеника и прикључио се њиховим прогонитељима. Судбина је хтела да један од првих великих преобраћеника, чије је дело гледе ширења хришћанства, заиста импозантно, по свој прилици буде и једна од првих, ако не и прва (после Христа) велика жртва за веру чији је најпреданији учитељ постао.

О судбини апостола Павла, по његовом последњем доласку у Рим, тачније о томе како је утамничен и после мучења усмрћен, у Дјелима апостолским и иначе, нема поузданих података, а и они ретки који се пронађу, нису ни изрични, нити прецизни.

,,На том последњем мисијском путовању Павао је прије свега давао упуте за организацију својих опћина и заузимао став према опасним заблудама.

Друго римско сужањство довело га је онда до мучеништва, које још пада у Неронову владавину, иако се не може са сигурношћу уврстити у сам Неронов прогон.”34

Да ли је, дакле, апостол Павле био прва знаменита жртва овог сулудог злочинца на царском трону, или је то ипак био ,,Петар, који је због неправедне зависти поднио не једну или

32. M. Cazenave - R. Ruget: Ludi carevi, 3733. Ибид., 15034. H. Jedin, Ибид., 122

18

двије него многе тегобе”, или обојица, како су из писма које је у име своје опћине у Коринт послао Клемент Римски, закључили Jedin i Baus? Према њима у том је писму ,,Клемент говорио о случајевима из најближе прошлости, кад су кршћани ,,због сплеткарења”, поднијели злостављања и смрт. Међу њима прво мјесто заузимају Петар и Павао.”35.

О томе шта су свети Петар и Павле заиста радили у Риму, има мало поузданих података, о чему ће више речи бити нешто касније.

У време најжешћих прогона, аверзију, па и мржњу према Христовим ученицима и следбеницима нису осећали и јавно испољавали само римски властодршци и проста светина, него и његови учени грађани, попут савременика тих прогона, Публија Корнелија Тацита (код кога је аверзија можда потицала од непознавања и неразумевања хришћанских научавања), или нешто каснијег, двоструког преобраћеника, ученог синовца Константина Великог, Јулијана Апостате, који се после коначног напуштања хришћанства, претворио у његовог огорченог оспораватеља.

У прогањању и затирању хришћана, у измишљању и пректичној примени мука, садистичком мрцварењу и манијакалном иживљавању, над оним несрећницима које су његове уходе, ловци на људе и злочинци, показивали, допремили на бројна мучилишта и масовна губилишта и које је уморио на најгрознији начин, срмани барјак међу себи сличним тиранима, носи Луције Домиције Нерон, римски цар од 56 – 68 године, који се одликовао садистичком склоношћу насиљу над беспомоћним људима, укључујући и жене и децу.

Окружен кукавицама и лицемерима какав је и сам био, Нерон није подносио истину ма од кога она долазила, а савку против њега изговорену реч сматрао је актом издаје и злочином завере, сурово кажњавајући не само оне који су се на то одважили, него и оне који су као такви лажно представљени.

Илустративан је у том погледу случај извесне Епихариде, која је потпуно случајно увучена у некакву тобожњу заверу, наводно, грдећи Нерона говорила: ,,За њега ништа није свето....ни сенат ни народ немају више никаквог значаја. Али већ му се спрема казна зато што је упропастио земљу.”36.

Било је то и много више него што је Нерону требало да би некога утамничио, ударио на муке или наредио да се погуби, али у случају ове жене он је видео авет опасне завере и решио да је натера да ода саучеснике. ,,Мислећи да женско тело неће издржати бол, нареди да је ставе на муке. Али ни бичевање, ни ватра, ни бес џелата, утолико жешћи што су се плашили да ће им се подсмехнути једна жена, нису сломили Епихариду: упорно је порицала све оптужбе.

Првог дана истраге није ништа признала. Сутрадан док су је носили поново на мучење, у носиљци, јер смрскани удови нису могли да држе тело, она отргне повез са груди, начини омчу, окачи је о наслон столице, протне главу, обеси се свом тежином и испусти већ слабашну душу. Једна жена, једна ослобођеница, пружила је диван пример храбрости на највећим мукама да би заштитила готово непознате људе, док су слободни људи и мушкарци, витезови и сенатори римски, још не окусивши муке, издавали своје најмилије и најдраже.” 37.

Какав шамар храбрости римских патриција и римској слави!Занимљиво је да Тацит сматра да у овом случају треба да нагласи да се ради о

жени која није рођена као слободна, него је реч о ослобођеници, као да је храброст привилегија само слободних римских грађана.

Слика смрти ове римљанке, ако је у питању римљанка, то јест ако то није била нека робиња пореклом из неког од поробљених народа, која је ко зна каквим поводом постала ослобођеница, заиста је достојна највећих мајстора пера.

35. Ибид., стр.13236. Тацит, ибид., 15, 5137. Ибид., 15, 57

19

И да нема других сведочанстава злодела самопроглашених лажних богова у Риму, слика мучења једне храбре, али беспомоћне жене, као и слика уморства Сејанове деце, биле би сасвим довољна илустрација стања духа једног истрошеног народа и труљења једне империје зла, у којој злочинца на врху пирамиде власти одржавају гомиле злочинаца око њега, на свим нивоима власти, које опет, по инерцији следи ошамућени, биолошки дотрајали и духовно загађени народ.

Инвенција злочинаца на власти, већ и у то доба, у измишљању безброј начина понижавања и мучења ближњих, била је заиста на завидној висини.

Вероватно се никада тачно неће моћи утврдити број мученика које је уморио Рим и, који су, због тога што су другачије веровали, мислили и говорили, завршили у раљама разјарених звери, у чељустима крокодила, или изгубили живот у изнуђеној међусобној борби на живот и смрт у такозваним гладијаторским играма.

,,Први случај за који се сигурно може утврдити да се римска државна власт поближе позабавила једним кршћанином, сматрао се досад случај апостола Павла, који се пред прокуратором Порцијем Фестом 59. године, позивајући се на своје римско грађанско право, призвао на цара и зато био одведен у Рим.”38.

На том саслушању у Риму, међутим, Павлу није узето за зло проповедање његове вере и он је ослобођен. То даље значи да, (у сукобу Галилејаца и Самарјана за време прокуратора Кумана око 52.године, код села Геме, којег поред осталих, помињу и Јосиф Флавије и много касније, Александар Кравчук, а у којем је арбитрирао Клаудије, који је проценио да су кривци за сукоб Самарјани и пресудио да се тројица најугледнијих Самарјана убију, да се прокуратор Куман казни прогонством, а трибун Целер окован пошаље у Јерусалим и преда Јеврејима, који су га после мучења убили), то суђење није имало верску позадину и да Самарјани нису осуђени зато што су исповедали хришћанску веру, него као изазивачи немира у једној римској провинцији. ,,Тако, као најранији пример поступка римских власти против присташа кршћанске вере остају догађаји који су се после пожара Рима године 64. под Нероном оборили на тамошњу хришћанску опћину.”39.*

Пожар, на који се позивао Нерон, како извештава Тацит, у коме, од четрнаест квартова тадашњег Рима, ,,..четири су остала поштеђена, три сравњена са земљом, у преосталих седам остало је нешто кућа порушених, напола сагорелих..”40., Римљани су приписивали управо Нерону, а како су највећа оштећења претрпели квартови са храмовима богова, веровало се да је Нерон запалио град како би могао да дигне нови коме би затим дао своје име.

Тацит о томе каже: ,,Да стане на пут гласинама (пронађе) Нерон кривце и стане их кажњавати пробраним мукама. То су били људи омражени због злодела која су чинили, а које народ називаше хришћанима. Име су добили по Христу, који је за време Тиберијеве владе погубљен по пресуди прокуратора Понтија Пилата; потиснуто само замало, ово гнусно празноверје избило је и раширило се поново, не само по Јудеји, где се то зло и родило, већ и по Риму, где се стичу и негују све могуће срамне и гадне вере са свих страна света.”41.

Поред неразумевања суштине хришћанског учења, овде из Тацитовог извештаја извесно избија и она позната нетрпељивост, која је карактеристична за припаднике више друштвене класе према хришћанима, који су у почетку углавном потицали из најсиромашнијих слојева народа. ,,Најпре су похватани људи који су исповедали ту веру, а затим су они проказали

38. Jedin, ибид., 14939. Ибид., 150

* Ннема нигде ни једног материјалниг доказа да је у Нероново време у Риму постојала било каква „опћина”, али то католичким апологетима нимали не смета да је угурају у своју Повјест цркве.

40. Тацит, ибид., 15, 4041. Ибид., 15, 44

20

читаво мноштво других. Њима није доказана толико кривица за подметање пожара, колико мржња на људски род...”42.

Тацит, дакле, и сам зна или барем слути да хришћани нису запалили Рим, али не налази милости за њих, нити због њих осуђује Нерона. ,,Погубљење хришћана служило је осталима за забаву: облачили су их у коже дивљих звери, пуштали псе да их растржу, распињали их на крстове и палили, попут буктиња, кад се спусти ноћ. Нерон је дао своје вртове за те представе, приређивао циркуске игре и, одевен у кочијашко одело, умешао би се међу светину, или би са својим колима и сам учествовао у тркама. И мада су хришћани иначе били криви и заслуживали најтежу казну (!?), рађала се у народу самилост према њима, јер су падали као жртве свирепости једног човека, а не за опште добро.”43.

То што су докази против хришћана прибављани на недостојан начин (изнуђивањем на мукама), у чему је учествовао и сам цар, као да није много иритирало нити оптерећивало великог историчара, а да су хришћани којим случајем уморени на мукама ,,за опште добро”, изгледа да њихово мучење и смакнуће не би сметало ни целом римском народу, па података о томе можда не би ни било. Користећи се општом анимозношћу према хришћанима, Нерон је пожурио да сумњу и евентуални бес грађана Рима, усмери против дошљака са Истока и њихових истомишљеника у самом Риму и, тако истовремено заштити и себе. ,,При том је поступио тако да је приликом првог преслушавања поткупио ухапшенике и навео их да денунцирају кршћане као праве кривце. Ови су на то у великом броју похватани (ingens multitudo) смакнути по поступку који се примењивао против паликућа: неке су кршћане ушили у животињске коже и бацили дивљим псима, друге су одјенули у лако запаљив материјал и спалили их као живе бакље навечер у Нероновим вртовима,44.

Нису, наравно, све Неронове жртве били само хришћани. Пошто је Агрипина, према мишљењу већине хроничара тога доба, отровала цара Клаудија да би на престо довела свога сина Нерона, он, Нерон је само годину дана после цареве смрти, отровао Клаудијевог сина, свог сувладара Британика. Нешто касније он је покушао да инсценира смрт своје мајке Агрипине, која је требало да буде ,,случајно” потопљена у мору. Кад тај покушај није успео, Нерон је, према Тациту, послао ослобођеника Аницета, кога је претходно довео на положај заповедника мисенске флоте, са наоружаном пратећом четом у Агрипинину вилу на Лукринском језеру. Пошто су побили и растерали стражу убице су провалиле у вилу и Агрипину изболи мачевима, месеца марта 59.године. Нарочито суровом смрћу уморени су Неронова супруга Октавија и његов учитељ Анеј Сенека.

Па ипак најмрачније ,,забаве”, у којима је овај цар лично учествовао, везане су за хришћане. ,,Нерон је имао обичај да ноћу илуминира арену тијелима кршћана натопљеним у уље, распетима и запаљеним.”45.

Римска светина тада још ништа није знала о природи учења хришћана и у свему се ослањала на оно што су јој о њима говорили властодршци и паганско свештенство, па их није било тешко нахушкати на бесмислене и окрутне прогоне несрећника које нико није узимао у заштиту. ,,Уствари гоњења су трајала непрекидно. У понеким местима против хришћана дизана су гоњења или по иницијативи појединих управника, или на захтев узрујане гомиле.”46.

Малицки наводи да су жртве тог гоњења били и апостоли Петар и Павле. Можда теже и од самог мучења и смрти падало је садистичко иживљавање над беспомоћним жртвама не само професионалних мучитеља и џелата, него и руље острвљених гледалаца.

42. Ибид., 15, 4443. Ибид., 15, 4444. Jedin, Ибид., стр. 15145. Danijel P.Manix predodređeni da umru, str.5646. Малицки, пом. дело, стр. 49

21

,,Отпоче мучење хришћана у најужаснијим облицима; уз то су мучења била сједињена са страшним исмејавањима: хришћане су облачили у звериње коже и пуштали на њих ловачке псе, распињали их на крстовима, поливали врућом смолом, вешали на дрвећу и запаљивали уместо буктиња ради осветљавања Неронових вртова у којима се он забављао са својим придворицама.”47.

Код већине писаца који су писали о прогону хришћана влада уверење, да је прогон хришћана за Неронове владавине, више био израз његових хирова, односно, да су бестијална мучења имала карактер цареве личне забаве из обести, а не организовани прогон цркве од стране државе.

Већ за време Домицијана почиње понешто да се мења у односима према хришћанима. У прогоне је Домицијан унео нешто од личне нетрпељивости према оним грађанима Рима који су били осумњичени за ,,безбожје” и примање јудејских обичаја..., што је римској светини дало подстрека да захтева све нове и све бестијалније облике мучења жртава.

У књизи ,,Они морају умријети”, о крволочности власника циркуса, јединих места забаве римске светине и њихове публике, Danijel P. Manix, каже: ,,Код свјетине се развио морбидан укус за спектакле, који је морао бити задовољен...”48.

Како је разуларена светина већ у поподневним сатима испуњавала трибине Колосеума, а главни спектакли почињали углавном у вечерњим сатима, организатори ,,игара” су настојали да ни једног тренутка не оставе врле римске грађане без њихове духовне хране.

,,Да би забавили руљу за вријеме поподневних сати, биковима су за реп везане жене које би бикови вукли ареном док оне не би издахнуле а мале дјечаке нападали су мушкарци попут Сатира...Једног кршћанина по имену Антипас, смјестише у унутрашњост брончаног бика испод којег заложише ватру. Вапаји човјека долазили су из бикових отворених уста, тако да се чинило да животиња риче. Везане дјевојке за ступове силовале су чимпанзе напојене вином.”49

Али ни то није било све.Острвљена људском крвљу светина, али и римска аристократија такође, тражила је

нове облике и садржаје иживљавања, па су поред школа за гладијаторе отваране и специјалне школе за посебну врсту мајстора забаве, за такозване мајсторе-бестијарије, који су обучавали животиње да, на отвореној сцени, уз овације публике, силују жене. *

Најпознатији од свих бестијарија, који је врхунац своје мрачне славе достигао за владавине цара Домицијана, био је извесни Карпофор, син ослобођених робова, који је још као дечак остао без родитеља и за живот зарађивао врзмајући се око циркуса, помажући чуварима месождера у прибављању хране и храњењу. Одрастајући уз полусвет и животиње, Карпофор је рано научио не само како да се прехрани и преживи, него је, као пажљив посматрач, научио готово све што се могло научити, о особинама, наравима, природним склоностима и могућностима животиња, чији је виртуозни дресер касније постао. Поред тога што је већ као венатор (ловац) савладао најбоље технике борбе против разјарених или само заплашених дивљих животиња, већ му је, једином у његовој струци, пошло за руком да дресира дивље животиње (лавове, леопарде, зебре и сл.), да пред публиком нападају и силују жене.

,,Млади је бестијариј пажљиво мотрио женке животиња у оборима и кад би им дошло вријеме парења, сакупио би њихову крв на комаде тканине, које би затим пажљиво обележио и спремио. Затим би прибавио жену свијета под трибинама....Уматао би жену у оне раније обележене тканине и тиме подстицао животињу да се на њу попне... Ако би се жена по

47. Ибид., 5048 D.P. MANIX: Oni moraju umrijeti, str. 45, (Predodređeni da umru, str. 194),49 Ibid., str. 49 , (195) * Подвукао Д.М.

22

заповиједи Карпофора, отимала – гепард би зарио своје панџе у њена рамена и хватајући је раљама за врат, тресао док се не би предала.”50.

Па ипак, све то као да није било довољно да утоли крволочну жеђ грађана Рима. Хришћане, као и друге осуђенике, осуђене да умру на мукама, чекала су још бројна изненађења и понижења, која су им приређивали гледаоци, особито она позната врста плашљивих садиста, који се у нормалним приликама не би усудили да на отвореном нападну дете или мачку, ако нису везани.

,,Под трибинама је постојала група људи који су чекали у ходницима којима су осуђеници одлазили до арене... Они би слиједили несретне заробљенике дуж ходника, штипали их, ударали, пљували на њих и набрајали им сва мучења која их чекају у арени. Призор погурених несретника деловао је на њих као сексуални подражај... Једном је тако Калигула наредио стражи да их не тјера.

Садисти су се одушевљено бацили на групу затвореника ударајући и штипајући их док су несретници тетурали на путу у арену, па чак и ареном. Ови изроди су се у толикој мјери препустили свом пороку да нијесу примијетили куда иду. Све што су чули било је изненадно шкљоцање затварања жељезних врата која воде у арену, и нашавши се у арени заједно са несретним сужњима, настрани изроди стану дивље трчкарати тамо-амо испод зида подија вриштећи и кумећи како су они римски слободни грађани и како је учињена грешка.

Калигула једноставно нареди да се у арену пусте дивље звијери и садисти погибоше заједно са осуђенима.”51.

Нема поузданих доказа да су ови осуђеници увек и у свакој прилици били искључиво хришћани, али је онима у Риму којима су хришћани били трн у оку, није сметало сугеришу да су само оним хришћани спсобни за тако што.

Недвосмислене доказе о томе да су за владавине Домицијана хришћани били убијани због верских убеђења, оставили су Мелитон Сардијски, римски бискуп Клемент, као и историчар Касије Дион.

Ништа боље хришћани се нису провели ни за владавине цара Трајана, о чему сведочи сачувана преписка између Трајана и његовог намесника Битиније, Плинија Млађег, из које се види какве је упуте Трајан давао своме намеснику у погледу третмана хришћана.

У царском упутству стајало је: ,,Кршћанина који је службено дојављен треба преслушати; ако занијече своје кршћанство и поткријепи то одрицање зазивањем римских богова, остат ће некажњен, чак и ако је до тада био кршћанин.

Казнити ваља само онога који се приликом преслушавања признаје кршћанином и при томе остаје. Дакле не тражи се доказ прекршаја неких других закона, за казнени поступак довољно је бити кршћанин.”52.

Нешто слично се, дакле, догађало хришћанима за владавине цара Хадријана, према тумачењима која је о томе оставио мученик Јустин: ,,Хадријанов став (је) значио кршћанима олакшање, које је увелико надилазило Трајанове норме; кршћани су само онда могли бити кажњени ако им се доказало да су се огријешили о постојеће државне законе.”53..

О мучењима, мучеништву и страдањима хришћана за време владавине Антонина Пија (138-161) , о чему такође извештава Јустин, доста тога се може видети и из ,,извештаја опћине у Смирни о смрти њезина бискупа Поликарпа.

И Herbert Jedin и П.Малицки, наводећи као извор Еузебија Цезарејског, извештавају о мученичкој смрти бискупа Симеона Јерусалимског, који је распет на крсту и Игњатија Богоносца, који је упућен у Рим где је уморен мученичком смрћу, за владавине цара

50. Manix, pom. delo str., 45, (86) 51. Manix: Predodređeni da umru, str. 196-19852. Плиније Млађи: Писма, св, 10, ст. 97 - Jedin, pom. delo, str. 155, 53. Jedin, Ibid,. str. 157

23

Трајана, док Малицки наводи да је у исто време, Клемент Римски био упућен у прогонство у Херсон.

После Трајана, Хадријана и Антонина Пија, који се сматрају нешто толерантнијим према хришћанима, дошао је цар, који је, како наводи H. Jedin ,,у дну душе презирао кршћане, вјерујући да су свој живот давали за илузију.”

Према Малицком ,,...он је хришћане мрзео. Ова мржња потицала је из његових религиозних и филозофских убеђења.”

Био је то Марко Аурелије. Иако је словио за једног од најобразованијих римских царева, за његове владавине

уморен је мученичком смрћу велики број угледних људи, као што су Јустин Филозоф, атински бискуп Публиос, бискуп Лаодикеје Сагарис, док су бискуп Тријатире, Карпос и ђакон Папилос били спаљени на ломачи.

Извесна хришћанка Агатоника, посматрајући мучења и смакнућа, огорчена, јавно је изјавила да је хришћанка и добровољно затражила да буде, и са онима чију је судбину оплакивала, била такође спаљена на ломачи.

Као особито окрутне примере мучења и усмрћивања људи, хроничари наводе мучење бискупа Потина, младе Лионке Бландине и њеног петнаесатогодишњег брата Понтика, који су за цело време мучења понављали: ,,Ја сам кршћанин, ми ништа рђаво не чинимо.”, чија су тела, осим Потина који је умро у тамници, после мрцварења бачена зверима, а известан број уморених из те групе, спаљен је, тако да родбина није могла да их покопа.

О мучењу 90-тогодишњег бискупа Потина и извесног мученика Снакта, Малицки каже: ,,Тако епископ Потин у дубокој старости својој, предан би гомили ради поруге, јуначки је претрпео разне муке и умро у загушљивој тамници. Мученик Снакт, тако је био растрзан и унакажен, да није био сличан човеку.”54.

Ни за време владавине Аурелијевог сина Комода (161-192), хришћанима није било много боље, иако је он сам, према сведочењу Еузебија, био нешто толерантнији према њима, чиме се објашњава велики број обраћеника на хришћанство у његово време, али већ наредни цар Луције Септимије Север (192-211), био је, како пише Малицки, ,,жестоки гонилац хришћана”, иако га је, ,,По сведочанству његовог савременика Тертулијана, излечио од болести очију један роб, хришћанин Прокул.”55.

Тај цар је 202. године издао Закон којим се прети тешким казнама онима који би примили хришћанство , по коме су особито сурово кажњавани они који су по први пут примили хришћанство, док су они који су се, пошто су једном већ били хришћани, поново враћали хришћанству, били безбедни. За владавине Севера, мученичком смрћу уморени су отац чувеног писца Оригена, Александријски литор Леонид, затим лионски епископ Иринеј и други. Особито потресну слику мучења три жене: Фивије Перпетује, извесне Фелисците и девојке Патамијене, Малицки овако описује: ,,Фивија Перпетује, 22.годишња млада жена, по свом пореклу а и по мужу припадала је највишем друштвеном сталежу. Њена младост, лепота и нежно здравље изазивали су опште сажаљење, када је допала тешке и загушљиве тамнице. Сем мука телесних она се борила и са љубављу према своме одојчету и оданости према своме староме оцу. Са свом снагом очинске љубави он се старао да убеди своју кћер, да се не назива хришћанком. ,,Кћери моја, говорио је он, сажали се на мене старога, пожали свога оца, ако сам ја достојан тога имена....Сети се свога сина, који ће без тебе умрети.”56.

Уз то је љубио њене руке, падао на колена, чупао себи косу и проклињао дан свога рођења. Сам прокуратор био је ганут овом сценом: ,,Сажали се, рекао је Перпетуји, на старост уваженог твога оца, пожали своје дете и принеси жртву боговима.” ,,Не могу одговорила је

54. П. Малицки, пом. дело, стр. 4955. Ибид., стр.5556. Малицки, Ибид., стр 56

24

Перпетуја: ја сам.хришћанка.” И на њу су пустили разјарену краву да је растрза. Али је и у последњем моменту хришћанска мученица показала пример идеално чисте жене. Када је, израњављена и обливена крвљу пала на арену, први њен покрет био је да поправи тунику и покрије наго тело. Потом је поправила разбарушену косу, причвршћујући је укосницом, јер је разбарушена коса означавала жалост, а мученичка смрт је за њу била велика радост. Св. Мученица је дотучена мачем гладијатора.”57.

Слично је уморена и њена слушкиња Фелисцита, док је млада девојка Патамијена подносила ,,тако мирно и јуначки разне муке, да је то тако утицало на једног војника, Василида, да се овај поколебао у својим веровањима. Пратећи свету мученицу ка месту казне, он ју је штитио од увреда руље. После њене смрти отворено је изјавио да је и он хришћанин и умро је мученичком смрћу.”58.

Са променљивом срећом за хришћане прошле су године владавине Александра Севера (222-235), Максима Трачанина (325-238), императора Гордијана (238-244) и Филипа Арабљанина (244-249), да би за време Деција Трајана, прогон хришћана добио карактер организоване борбе државе против нове цркве. ,,Римска власт коначно се је убедила да се хришћанство не може помирити са државним уређењем Рима и решило се да га коначно угуши.” (58). У међувремену у односу на ближе и даље окружење, римски квазихришћански вук је, по потреби, мењао само длаку, док су му нарав и апетити до данас остали исти.

На самом почетку своје владавине Трајан је донео едикт против хришћана, по коме је почело гоњење свих хришћана без обзира на сталешку припадност, пол и године старости и то на територији читаве Империје. Међу познатим жртвама тога периода особито суровом смрћу уморени су епископ римски Фабијан, те испосници Карп тијатирски, Вавила антиојски и Александар јерусалимски. Но, у исто ово време пада и промена односа простога народа према хришћанима. Народ је почео не само да одустаје од прогона и мучења хришћана, него је почео и да саучествује у њиховој несрећи, па чак и да им помаже у сукобу с властима. Познати су случајеви Дионисија александријског, епископа картагинског Кипријана и Григорија кесаријског, које су незнабошци отели од мучиреља или их сакрили од њихових потера све док гоњење ових хришћана није престало. Децијев прогон хришћана трајао је свега две године, али је направио праву ,,пустош у редовима хришћанске цркве.”

После убиства Деција Трајана (251.године) и двогодишњег затишја, ни почетак владавине Публија Лицинија Валеријана (253-260), није наговештавао буру али, изненада, године 257., према записима Дионисија Александријског, Валеријан постаје љути непријатељ хришћана. Првим едиктом против њих он им забрањује окупљање ради богослужења, као и посећивање места сахрањивања (кимитрије), под претњом кажњавања прогонством или смртном казном. Другим едиктом издатим 258.године, Валеријан наређује: ,,да се све старешине хришћанске цркве, епископи, презвитери и ђакони, као и сва високопостављена лица приморају да се одрекну хришћанства и казне одузимањем имања и права римског грађанства, а упорнима да се мачем одсече глава.”59.

Због нарушавања тих наредби мученичком смрћу, поред осталих уморени су епископ римски Сикст, његов ђакон Лаврентије, затим епископ картагински Кипријан, тараконски епископ Фруктуоз, нумидијски ђакон Флавијан и други.

Кратко затишје за владавине цара Галијена (260-268) и његових наследника, прекинуто је силовитим, по многима, најсвирепијим гоњењем и погромом хришћана за владавине Гаја Валерија Диоклецијана и његових наследника (305-312).

Пред крај своје владавине овај римски цар, чије су и жена Приска и кћер Валерија нагињале хришћанству (неки втрде да су обе примиле хришћанство), најпре 300-те године

57. Ибид., стр. 56 (57?) 58. Ибид., стр 5759. Ибид., стр. 57

25

доноси Указ којим наређује да сви војници морају принети жртве боговима по обичају паганског Рима или, ако то не учине, морају напустити војну службу. Две године касније Диоклецијан, који је дуго важио за једног од најтолерантнијих римских царева, доноси (303.године) општи едикт, који је у име четири цара налагао: ,,...разарање свих кршћанских цркава, те предају и спаљивање њихових Светих књига, а забрањивао све њихове богослужне састанке.”60

Почело је присиљавањем припадника виших слојева, а међу њима и жене и кћерке Диоклецијанове, на приношење жртава римским боговима, а затим су кренула смакнућа: најпре је смакнут Феликс, бискуп Тибике у северној Африци, а с њим и велики број виших и нижих свештеника, потом и обичних верника из Нумидије, као и оних у Риму, Панонији, Галији, Британији....где су у име Диоклецијаново управљали његови помоћници и наследници.

Нису, међутим, сви помоћници Диоклецијанови били једнако ревносни у спровођењу едикта о прогону хришћана. Ревношћу су се на том пољу особито истицали на истоку Диоклецијанов зет Галерије, који га је наследио (305.г.) а на западу Максимијан Херкул, који је из неког свог разлога дубоко мрзео хришћане.

Нешто мање агилан био је, или се бар у томе прогону није нарочито истицао, цезар Галије и Британије Констанције Клор.

Све док није оболео (310.године), Диоклецијанов зет цар Галерије и његов цезар Максимин Даја, примењујући најперфидније методе, уморили су неколико стотина хиљада хришћана. Болест која је на самртну постељу оборила Галерија, од хришћана је проглашена праведном казном, самом руком провидности, док је Галерије непосредно пред смрт, гоњен грижом савести, године 311., донео свој последњи едикт, којим је наређивао да се престане са прогоном хришћана у читавом царству.

Био је то едикт са далекосежним последицама, Указ који је окончао бесмислена, сурова, каткад и бестијална мучења и прогоне људи због другачијег веровања, који су, с прекидима трајали дуже од два века.

Ступањем Константина Великог на римски царски трон, а затим одмах и проглашењем Миланске Конвенције (313.године), почео је онај дуго очекивани преокрет у односима римске Империје према хришћанству.

Хришћани су могли да одахну али, на жалост, и да брзо забораве понижења којима их је до последњег дана своје владавине, у првом реду у источним провинцијама, особито у Египту, све, дакле, до 313. године, када га је Ликиније коначно збацио са власти, излагао Максимин Даја.

Доношењем едикта окончан је, додуше привремено, први велики талас насиља и смрти, чије су жртве били хришћани и исто тако привремено спуштена завеса на још једно мрачно поглавље дуге и крваве историје Imperium Romanum.

Масовни прогони хришћана формално су престали, али анатемисање, гоњење и убијање Христових следбеника, православних хришћана и лов на њихове душе и имовину, никада стварно нису престајали.

Црни барјак прогонитеља неистомишљеника у тумачењу Христове науке, из руку паганских цезара, преузела је спрега римокатоличке цркве и власника светског капитала, идеолога католичко-германског расизма.

Та га спрега, високо подигнутог носи и данас.

„Нада.....то је страшно сунце мученика.....” Судбина која није наклоњена народима кратког памћења, нити воли заборавне, а

православни хришћани, а пре свих Срби, на жалост, поседују обе те мане, побринула се да зло које их је снашло крајем првог миленијума старе и почетком првог миленијума нове ере, не

60 Velika povjest crkve, knj. I., str.427

26

остане само, па им је ускоро послала нове црне дарове, зелену азијатску кугу, у лику Турака Османлија, који су покорили, поробили и опљачкали њихове земље, разорили православну културу, традицију и историју, загадили генетски код и у ропству држали више од пола миленијума.

Од те духовне и биолошке инфекције, једино се Срби нису никада излечили.Уместо да чувају своју веру, историју, културу и традицију (као Грци, рецимо),

један број њих су, особито после истребљивачких сеча у XVI и XVII веку, изгубивши орјентацију у времену и простору, што силом (данак у крви), што из користољубља, примили веру поробљивача и претворили се у најмрачније истребљиваче свог рода.

Србија, којој је геостратешки и геополитички положај природног трансмисионог центра на Балкану, пружао могућност да постане и моћни ранжирни центар за усмеравање и трансмисију политичких интереса између истока и запада, уместо тога претворила се у пуку балканску крчму на ветрометни кроз коју дувају сви ветрови света и ову лепу и тужну, некад тако моћну земљу, полако претварају у интернационалну клоаку, у којој, свака вашка обашка настоји да подигне ограду око своје прћије....

Али ни то није све. После вишевековног духовног и биолошког загађивања, на Србију већ растргнуту

између гладног католичког запада и пљачкашких хорди истока, почетком ХХ. века, набујала на ђубришту званом југословенство, окомила се духовна лепра позната као Црвена интернационала, која је идејом о лажној социјалној правди тако темељно загадила и изнутра разорила српску нацију и државу, да се већ сада може предвидети њено време одласка са политичке позорнице Европе и света и - из ситорије.

Наступајући као лажни браниоци националних интереса српског народа, испод застава са националним знамењима, српски и ини комунисти, за нешто више од пола века, уништили су онај осакаћени патрљак национале свести и поноса православних Срба и тужне остатке некадашње моћне краљевине и царевине, претворили у духовни лепрозоријум.

Тога ради, упркос свега напред изнетог, главни узрок распада српске нације и државе, не може се и не сме тражити искључиво у објективним вишевековним невољама, којима су мање-више исто толико дуго били изложени сви народи на Балкану, па су ипак успели да сачувају своје територије, своју веру, нацију и државу.

Један од главних криваца за трагедију српског народа, чија се агонија одвија пред нашим очима, јесте познати српски партикуларизам на кога је, још пре једног века указао луцидни посматрач, најпре симпатизер, а касније непријатељ Срба, мађарски племић, министар финансија Аустроугарске и први гувернер окупиране Босне и Херцеговине, Бењамин Калаји.

Тај аустроугарски високи чиновник, српско-маџарског порекла, како у свом спису о Карађорђу наводи Слободан Јовановић „објашњава борбу Карађорђа и великих војвода психолошким особинама српског народа онаквим какве је он запазио.”61, налазећи да узрок сукоба Карађорђа са војводама лежи у неспособности војвода да схвате циљеве устанка.

Оваквом оценом борбе између Карађорђа и Војвода, Калаји се битно разликује од свих страних, па и већине српских историчара који су Историју српског устанка писали по Вуковим инсинуацијама. Калаји, који је „замерао Ранкеу да није познавао Србе друкчије него из књига.”62, тиме је опалио и жесток шамар не само Вуку, по коме је Леополд Ранке написао своју „Српску револуцију”, него и великом броју српских службених историчара.

„Калај се једно вријеме залагао да Србија добије Босну и Херцеговину, или њен знатно већи дио”63 , о чему је, према наводима Т. Краљачића, понешто записао и у свом

61 Слободан Јовановић: Карађорђе и његове војводе, књ. 11., стр.2162 Ибид., стр. 2163 Др. Томислав Краљачић: Калајева политичка прошлост, стр. 107 (у препису)

27

Дневнику, а нешто касније предложио, за Србију и српски народ још увек повољну, поделу Босне између Аустрије и Србије.

Тај луцидни Маџар, коме су, због залагања за њихове интересе у Маџарској, светоандрејски Срби дали надимак „Србољуб”, је знао да „Босна и Херцеговина представља кључ српског и југословенског питања.”64, па је 1868 најпре о томе најпре приватно разговарао са тадашњим председником српске владе Ристићем, а онда, у јесен 1870 „званично понудио Ристићу подјелу Босне и Херцеговине између Србије и Аустро-угарске линијом Врбас - Неретва.”65

Касније је, због непоузданости српских политичара из династије Обреновића, одустао од својих пројеката и, од симпатизера, ако не и пријатеља, претворио се у жестоког противника Срба и њихове политике на Балкану.

„План о прикључењу Босне Србији, Калаји напушта послије француско-пруског рата, када је са уједињењем Њемачке наступила нова констелација снага у Европи.

Напуштању тога плана доприноси и заоштравање односа између Аустро-угарске и Србије у току 1871 године.

Послије путовања кнеза Милана у Русију, у октобру 1871, чиме је обиљежен нови, тобоже проруски курс српске политике, Калај заузима непријатељски став према захтјевима српске владе.”66

Разуме се да Бењамин Калаји није показивао толико интересовање, па ако хоћемо и неку врсту симпатије за судбину Срба и Србије, нити се за Србе заузимао зато што их је претерано волео, него пре свега зато, што је у начинима које је предлагао решење питања Босне и Херцеговине, видео и интересе Маџарске, о којима је увек водио више рачуна него о интересима и саме заједничке државе Аустро-угарске.

Од времена Милоша Обреновића, који је Босну сматрао турскпом провинцијом, па до доласка на власт Краља Петра I.Карађорђевића, Босна је била и до наших дана остала пасторче и туркофилских и русофилских и аустрофилских властодржаца у Србији.

Она је то, на известан начин остала и после Првог, а нарочито Другог светаког рата, када југословенску власт заменила комунистичка католичко-мухамеданска коалиција, којој је пошло за руком да перфидним притисцима од 1945 до 1991 године из Босне протера више од пола милиона православних Срба.

Калајијев случај је само један у низу примера како српски властодршци а за њима и српски народ, лакомислено губи симпатизере и пријатеље и од њих ствара своје непријатеље.

О томе најбоље сведочи случај Грка, којима су Срби 1821, за владавине Милоша Обреновића, први пут забили нож у леђа, а онда то поновили у Другом светском рату, када су уместо грчких родољуба, помогли Маркосове комунисте.

Слободан Јовановић*, пишући о природи сукоба између Карађорђа и војвода, каже: „Српски народ је увек патио од извесног партикуларизма, - и његова историја све до Немањића испуњена је борбама племенских поглавара. Тај партикуларизам, који ни под Немањићима није био сасвим угушен, преживео је пропаст наше државе, и избио је у првом устанку поново на видело.Код Срба су појединци од већег значаја него групе.

Срби и онда када би их заједнички интереси било класни или партиски упућивали на сложан рад, - Срби се и тада цепају на личним питањима. Њихов партикуларизам био је увек сметња за стварање јаке државне власти. У првом устанку сваки крај имао је свога локалног вођа, - и ти локални вођи стављали су своју личну амбицију изнад свега другога. Насупрот њиховом 64 Ибид., стр. 10665 Ибид., стр. 106 66 Ибид., стр. 108

* После горког искуства Владимира Јовановића, једног од оснивача Либералне странке у Србији, са Милошем Обреновићем, није ни чудо што се мишљење Слободана Јовановића, такође се знатно разликовало од већине српских историчара, у оцени природе сукоба између Карађорђа и војвода.

28

партикуларизму Карађорђе је заступао начела централне власти ...(..)...њему је стално било на уму ослобођење целе хришћанске раје.”67

Бењамин Калаји, који, за разлику од Вука, Ранкеа и Вукових српских ученика и следбеника, борбу Карађорђа са војводама, према Слободану Јовановићу објашњава лошим карактерним, односно неким „специјалним особинама српског народа које назива српским партикуларизмом...(је)...био уверен да српски народ не спада у државотворне народе, јер нема поред војних врлина и политичке. Онај партикуларизам који је код државотворних народа пролазна болест политичког развитка, јесте код Срба стална црта народног карактера.”68 **

Да је то тачно, показује, на жалост политичка пракса Срба, почев од смрти првог српског цара Стефана Душана до наших дана.

Срби политичке партије не оснивају зарад промена које би омогућиле национални духовни и економски препород народа и државе, него првествено ради пљачке националних добара и личног богаћења.

ИЗВОРИ 1.

67 Слободан Јовановић, пом. дело стр. 2168 Ибид., стр. 21-22

* * Подвлачења су моја Д.М.

29

Страна Број Страна1. Едуард Шире:Велики посвећеници............................................................632. Религије свијета...........................................................................................3403. Ибид..............................................................................................................3434. Ибид..............................................................................................................3435. Вера Савић: Култура и уметност Индије....................................................556. Јосиф Флавије: Јудејски рат.......................................................................1607. Е. Шире, Ибид......................................................................................321-3228. Књига пророка Данила 1., 179. Робинсон-Вилсон: Митови и легенде свих народа...................................3810. Е. Шире, Ибид......................................................................................327-32811. Ибид.,...........................................................................................................328

. 12. Ибид.,... .......................................................................................................35413. Ролан Гечел, Кабала................................................................................18-1914. Стари завет, Исаија, 11, ст.2......................................................................52715. Робинзон - Вилсон..................................................................................34-3516. Ибид., ......................................................................................................35-3617. Апијан из Александрије, Пелопонески ратови.......................................32318. Тит Ливије:Историја Рима.....................................................................12-1319. Ибид.,.............................................................................................................1320. Ибид.,........................................................................................................13-1421. Ибид.,.............................................................................................................1422. Ибид.,.............................................................................................................1423. Јеванђеље по Матеју, 2, 16 Нови завет.........................................................424. Дјела апостолска, 8,3..................................................................................11025. H. Jedin: Velika povjest crkve......................................................................19026. Ибид., ..........................................................................................................19327. Тацит: Анали, 6,4........................................................................................20428. H.Jedin, Ибид.,.............................................................................................10529. Ибид., ......................................................................................................10530. Ибид.,.......................................................................................................10531. Ибид.,.......................................................................................................10532. M.Cazenave - R.Huguet........................................................................... 3733. Ибид.,.......................................................................................................15034. H.Jedin, Ибид.,.........................................................................................12235. Ибид.,.......................................................................................................13236. Тацит, Ибид., 15,51.................................................................................40137. Ибид., 15, 57............................................................................................40538. H.Jedin, Ибид., ........................................................................................14939. Ибид.,.......................................................................................................14940. Тацит, Ибид., 15, 40................................................................................39541. Ибид., 15,44..............................................................................................39742. Ибид., 15,44.............................................................................................39743. Ибид.,...............................................................................................397-39844. Jedin, Ибид.,............................................................................................15145. Ибид.,.......................................................................................................15146. П. Малицки: Историја хришћанске цркве.............................................4947. Ибид., ........................................................................................................50

30

48. Daniel p. Manix: Oni moraju umrijeti (Predodređeni da umru)........45 (194)49. Ибид.,.................................................................................................49 (195)50. Daniel P. Manix, pom. delo.................................................................86 (45) 51. Ибид.,.................................................................................................. .196-752. Jedin, Ибид.,.............................................................................................15553. Ибид.,........................................................................................................15554. П. Малицки, пом. дело..............................................................................4955. Ибид.,..........................................................................................................5556. Ибид.,..........................................................................................................5657. Ибид.,..........................................................................................................5758. Ибид., .........................................................................................................5659. Ибид.,..........................................................................................................5760. Velika povjest crkve...................................................................................42761. С. Јовановић: Карађорђе и његове војводе, књ. 11., ..... .........................2162. Ибид., стр. ..................................................................................................2163. Др. Томислав Краљачић: Калајева политичка прошлост (препис).....10764. Ибид., стр..................................................................................................10665 Ибид., .........................................................................................................10666 Ибид., .........................................................................................................10867. С. Јовановић. пом. дело стр. .....................................................................2168. Ибид., стр...............................................................................................21-22

ДЕО II.

AUT CEZAR, AUT NIHIL!

„Вечност са својим световима, прошлост и будућност, налазе се у нама, или нигде.” (Новалис)

„Крепост је за њих све оно што чини скромним и кротким: тиме претварају вука у пса и самог човека у најбољу домаћу животињу - човека.” (Ниче: Заратустра)

I.

Imperium Romanum, град-државица, настала је по легенди о Ромулу и Рему као насеље, око 753 године пре нове ере.

31

Најпре је то био градић, етрурски вазал, па краљевина, држава Патриција и Плебејаца, после пада последњег краља Тарквинија Охолог (509.г. пне.), када је почео њен нешто бржи развој, да би постепено прерасла у највећу робовласничку империју тога доба.

Тај патуљак који је за нешто више од шест векова израстао у дива, оставио је човечанству у наслеђе образац владавине (Цезаризам); чије вампире није успео да упокоји ни двадесети век и чије смо, (или барем верујемо да јесмо) последње, класичне изданке и барем што се Европе тиче, сахранили тек недавно и (надамо се) заувек.

Свој пут Imperium Romanum је започела покоравањем свог неопрезног господара Етрурије (V.век п.н.е), а затим Кампаније (IV и III.век п.н.е), па северне и јужне Италије крајем III. века и упоредо с тим северне Африке и Шпаније (Пунски ратови 246- 146 г. п.н.е), Сирије и Антиохије (почетак II. века п.н.е), Балканског полуострва (Македонија 146, Илирија 167 г.п.н.е), Грчке (разарање Коринта 146.г. п.н.е), Пергамске краљевине (129. г. п.н.е), Јудеје (63.г.п.н.е), Галије (58-50.г.п.н.е), Британије (Цезар 55 - Клаудије 43 г.п.н.е(, а завршило се покоравањем Египта (30 г.п.н.е).

Владање толиким простором, како због честих побуна поробљених народа, тако и због побуна робова у самом Риму (Спартак), постепено је од Републике, упркос покушајима реформи браће Тиберија (163-132 г.п.н.е) и Гаја Граха (153-121 г. п.н.е), за непун век, за владавине Октавијана Августа (31 г.п.н.е - 14 г. н.е), прерасла у царство.

За нешто више од пет векова (31 г. п.н.е - 476 г. н.е) успевала је да се одупре свим нападима, побунама и устанцима поробљених народа, да би се на врхунцу своје моћи, за владавине цара Трајана (98-117) простирала од Кавказа и Месопотамије на истоку до Атлантског океана на западу и од Рајне и Дунава на северу, до Сахаре на југу.

Недуго после Трајана Imperium Romanum постепено, из офанзиве почиње да прелази у дефанзиву и у борбама против народа које су неоправдано називали Варварима, Словена, Германа, Парћана и других, те против побуна и устанака унутар саме Империје, заплови према деоби на Источно и Западно царство (395 г.), а онда, падом последњег императора Аугустула Ромула (476 г.) и распаду Западног римског царства.

ALEA JACTA EST!Imperium Romanum, добила је свог првог Цезара у лику Гаја Јулија (Gaius, Julius,

Caesar, 101 - 44 г. п.н.е), пре свега великог војсковође, државника и писца, који је и иницијатор реформе старог у нови Јулијански календар. Овај мешанац од оца патриција и мајке плебејке, првобитно присталица римских републиканских демократа (популиста), уз чију помоћ је напредовао од Квестора до Проконзула (у Шпанији), одмах по добитку титуле Проконзула, почиње да кује планове о диктатури.

Напустивши популисте, он најпре учествује у завери намесника афричке провинције, Луција Катилине, а онда (60 г.п.н.е), склапа први тријумвират са војсковођама Красом (Crasus, Marcus, Licinius 114-53 г.п.н.е) и Помпејом (Pompeius, Magnus, Gnaeus 106-48 г.п.н.е)

После Красове погибије у борби с Парћанима (53 г.п.н.е) и Помпеја, кога је победио у бици код Фарсале (48 г.п.н.е), после чега је Помпеј побегао у Египат, где га је исте године убио Птоломеј, те победе над Понтијским краљем Фарнаком и оданим му остацима републиканске војске у Шпанији и Африци, Јулије Цезар је приграбио у Сенату сву власт, прогласивши се за доживотног конзула, војног заповедника - Императора, тј. Цезара.

Тог првог самозваног (самопроглашеног) римског Цезара, убили су у Сенату Гај Лонгин Касије и Јуније Брут (44 г.п.н.е), вође последње значајније републиканске завере, који су после пораза тријумвира Октавијана и Антонија, код античког града Филипи у Македонији, извршили самоубиства.

32

Касније су титулу Цезара, коју је озваничио Октавијан, победник другог по реду тријумвирата (31 г.п.н.е), носили већина римских царева и, цезаризам као облик владавине кога карактерише апсолутна диктатура појединца, Цезара, која се варијацијама (Кајзер, Ћесар и сл.), одржала пуних двадесет векова и до двадесетог века стигла, не изгубивши скоро ништа од првобитног свог значења.

Наследник Јулија Цезара, његов рођак, унук његове сестре, Август (Гај, Јулије Цезар Октавијан 63 г.п.н.е - 14 г.н.е), римски цар од 31 године пре нове ере до 14 године нове ере, склопио је још године 43г. п.н.е, други тријумвират са Антонијем и Лепидом, са којима је 42 г. п.н.е, потукао Брута и Касија.

Искључењем из тријумвирата Марка Емилија Лепида 36 г. п.н.е и победом код Акцијума над Марком Антонијем 31. године пре нове ере, постао је император - Август, завео Принципат, срушио Републику и централизовао сву власт у Риму.

Са Августом је наступило време изградње споменика, процвата економије, културе и уметности, најблиставије доба римске Империје, Августов или Златни век, који ће пуних двадесет векова, до данас, бити и остати сан свих западних царева и римских папа.

Одмах потом, Imperium Romanum, почиње да рађа свпје бљештаве наказе, своје Клаудије, Агрипине и Месалине, Калигуле и Нероне и, полако али неумољиво главиња према свом неславном крају.

Класични Цезаризам, владавина Цезара појединаца, никада више, надамо се, неће бити могућ, али то нипошто не значи да се свет заувек ослободио те робовласничке авети.

На делу је већ одавно нови облик божанства, колективни бог оличен у, за већину смртника невидљивим, асоцијацијама католичко-германских расиста, власника капитала и информација, чија је кнута можда нешто свиленија, али су зато до перфекције доведене мреже за спутавање људи и народа, готово неприметне за крмељиве очи људских стада, довеле у питање сваки облик одбране, не само приватности, него и имовине и живота..

Они међу смртнима који стицајем околности једном изблиза упознају и схвате бљештаву пустош и наказност лица тог новог глобалног божанства и покушају да на њега упозоре свет имају све изгледе да изоловани умру у анонимности.

Мир неуснулим и немирнима и нека се судбина смилује непокорнима, чијим се животима и неопојаним земним остацима, у име Бога, папа и Цезара, вековима већ пуне тамнице, луднице и гробнице!

Блажени покој њиховим неупокојеним душама!

Хришћанство је, као што је напред речено, од почетка, то јест од прве половине првог века наше, или нове ере, скоро читава три века, званично до 313 године нове ере, било религија нижих слојева друштва, номада, бескућника, скитница и робова и таворило разбијено у многобројне секте, све до појаве фарисејског обраћеника Павла из Тарса, познатог најпре као Савле прогонитељ Христа и његових ученика, а потом као апостол Павле.

Шта су обраћеници?Каква је то врста људи, за које народ подругљиво каже да су већи католици од папе

и по ком критеријуму су они већи и значајнији не само од од људи из оне заједнице коју су напустили (издали), него и од већине (масе) оних којима су пришли?

Како издајник може бити већи човек од оних које је издао, ко то тврди, односно за кога је он већи и ко и чиме то може доказати?

Ако је неки обраћеник поседовао неке изузетне способности и квалитете, па свој род напустио и прешао на страну његових непријатеља, ставио се у њихову службу, односно постао оруђе помоћу кога непријатељи његовог рода могу да подјарме, опљачкају или затру цео род, зар то није злочин из користољубља, злочин, дакле, најниже врсте?

33

За свој род, за заједницу у којој је поникао и стасао, за своју нацију и Отаџбину, он је издајник и џелат и већи непријатељ од оних којима је пришао.

За разумне људе у народу коме је пришао, он ће увек бити човек који је једном издао, па још најрођеније и коме неће бити тешко учинити то поново и не једном него онолико пута колико му буде било потребно.

Обраћеник (прозелит, издајник), с обзиром на чињеницу да познаје све особине, врлине и мане рода кога је напустио, уистину представља очи и уши непријатеља, које му успешније од свих извидница, и ухода откривају сва рањива места код изданих.

Тако ствари стоје кад је реч о појединацу, који, у зависности од тога какав је статус и положај имао у роду који је напустио (издао), и од услова (околности) под којима је то учинио, може нанети већу или мању штету роду и Отаџбини.

Ако и када се такви у једном народу намноже, обраћеници (прозелити) онда могу представљати и, по правилу представљају, смртну опасност за народ из кога потичу.

О обраћеницима као појави могло би се написати онолико књига колико њих има, па ипак би у свакој од њих остало понешто што се не би могло лако објаснити.

Међу најчешћим мотивима такозване инверзије су користољубље, освета и нужда, односно страх од смрти или неког другог губитка који обесмишљава живот.

У животу су, међутим, познати случајеви када се узрок инверзије не би могао подвести ни под један од наведених мотива.

Шта су, рецимо, мотиви обраћеника, прозелита, који, понекад, од свог чина не само да немају никакве користи, него им често, поред презира, доносе сигурну смрт?

Али то је тема за неку другу прилику.Појавом Савла - Павла о коме је раније било речи, Хришћанство је прерасло у

„мање-више јединствену религиозну заједницу”, која се ненасилно, упркос прогонима римских императора (Нерон, Диоклецијан и др.), уз релативно пасиван отпор и спонтано, ширило све до почетка четвртог века, када је коначно, извојевавши равноправност са осталим религијама, легализовано (Милански едикт 313 г.), да на Првом васељенском сабору у Никеји (325 г.), за владавине римског цара Константина I. Великог (Flavius, Valerius, Constantinus, Magnus 274-337.), буде уједињено и проглашено државном религијом, у исто време кад је и престоница царства била пресељена у Константинопољ (касније називан Цариград, Истамбул, Стамбол) 330 године н. е.

Овај поступак Константина Великог, за кога се тврди да је био само оруђе у рукама црквених великодостојника, у суштини је исто оно што су чинили и његови наследници: само узалудни покушај да се заустави ход историје и од распада спасе велико, изнутра нагрижено, уздрмано и разједињено римско царство.

Деобу већ уздрмане римске царевине на Источно и Западно римско царство започео је такозавни „војнички цар”, некадашњи заповедник у Мезији и командант царске телесне гарде, Диоклецијан Даламатинац (Gaius, Aurelius, Valerius, Diocletianus), римски цар од 284 до 305 године, један од најжешћих прогонитеља хришћана, а довршио 395. године Теодосије Велики (Flavius, Theodosius 346-395), римски цар од 379. године, заштитник хришћана и прогонитељ пагана и Аријанаца, доделивши пре смрти Источно царство своме старијем сину Акрадију Флавију (цар Источног царства 395-408), а Западно царство млађем Хонорију (римски цар од 395 до 423).

Спаса, међутим, није било.Суноврат је почео 410 године. Те године „освојио је Аларих западноготски краљ,

Рим и опљачкао га. Цар Хонорије (395-423) био је немоћан.”1. Четири деценије касније „451.

1. August Franzen: Pregled povjesti crkve, str. 92

34

провалили су Хуни убијајући и пљачкајући; слаби цар Валентијан III. (425-455) био је једнако тако немоћан. Рим је очекивао најгору судбину.”2.

ПРЕДЗНАЦИ (верског)РАСКОЛА

Са слабљењем моћи последњих императора, судбина западног римског царства је постепено почела да се веже за нешто оснажену моћ римских папа, а поред настојања папа Дамаза (336-384), Сириција (384-399) и Инокентија I. (402-417), који су знали да искористе Константинов одлазак и пренос престонице у Цартиград, пресудну улогу у јачању утицаја римске цркве, имала је чињеница да је „папа Леон Велики пошао храбро пред хунског краља Атилу и наговорио га да поштеди Рим (452)”3..

Нешто више од двадесетак година касније (476), германски војсковођа Одоакар, са престола је збацио последњг римског Императора Августула Ромула, чиме је дефинитивно срушено Западно римско царство.

Недуго затим (око 493), острготски краљ Теодорих, напао је и поразио Одоакара и, део по део, до краја петог века освојио целу Италију и основао потпуно нову државу, за чију је престоницу одредио град Равену. Тако је, за извесно време, од Источног римског царства, односно Византије, отклоњена опасност од Источних Гота и избегнута судбина Западног римског царства.

Поновни покушај обнове римске Империје, предузео је Јустинијан, византијски цар од 527, до 565. године. Он је низом ратова против Визигота у Шпанији, Вандала у Африци, чију је државу покорио 543. године, те Острогота (Источни Готи) у Италији, које је покорио 555. године и против других такозваних Варвара, унеколико успео да рестаурише добрано оронули робовласнички поредак.

Познат као реформатор, творац Зборника Римског права (Korpus Juris Civilis), који је по њему назван „Јустинијанов Кодекс”, ктитор и градитељ цркава и двораца (Аја Софија у Цариграду, Сан Витале у Равени и сл.), Јустинијан се може сматрати и родоначелником Цезаропапизма, система у коме је Цезар истовремено световни и врховни верски поглавар.

За то време на развалинама Западног римског царства, ударају се темељи нове црквено-папске власти.

Римски бискуп Леон I.(Лео, Лав) Велики успева да издејствује право првенства папске власти у цркви, осамостаљује се и у прегворима са суседним народима које папе, по угледу на античке Грке називају Варварима, стиче знатна материјална добра, односно лично богатство.

И док је Леон I. „толико учврстио папинство да је оно без тешкоћа преживјело пропаст Западноримског Царства (476).”4., папа Гелазије, осокољен научавањем Аурелијана Августина о цркви као Civitas Dei, односно држави Божјој, а наслањајући се на праксу Леона I. развио „своју науку о двије власти: духовна власт не овиси о свјетовној, свака од њих је надлежна за своје подручје; тежиште се налази код духовне власти, јер и краљеви морају полагати рачун пред Богом; али и обрнуто, управљачи цркве морају се на подручју јавног реда покоравати царским законима...(..)...Обликовао је на тај начин дуалистичку формулу, на којој ће се од сад заснивати развој на Западу.”5

2. Ибид., стр. 923. Ибид., стр. 92

4. Аугуст Франзен, пом дело, стр. 935 Ибид., стр. 93

35

Доласком папе Гелазија на чело римске цркве, почиње први мирни „крсташки поход” на такозване варварске земље и први на реду за покрштавње су Франци, који, крајем петог века (496), примају хришћанство и на тај начин постају значајан, односно, пресудан фактор у папским плановима.

Схватајући значај Балкана, односно југоистока Европе за опстанак Византије и осећајући опасност од римске цркве, која је комбиновањем принципа добровољности и принуде, кренула у колективно католичење народа Балкана, византијски цар Михаило III., на позив моравског кнеза Растислава, шаље Словенима познату солунску браћу Константина (Ћирила) и Методија да проповедају хришћанство.

Тако је најбројнији народ на Балкану, Срби, примио хришћанску православну веру и постао кост у грлу отаца и учитеља римске цркве.

Папа Никола (папа 858-867)се, иако некомпетентан „уплетао у бизантске спорове између патријарха Игнација и Фоција непознавајући тамошње прилике.”6. и тако најавио, до тада најоштрији сукоб између источне и римске цркве.

Озлојеђен научавањем једног од најученијих теолога онога времена, патријарха Фотија, Никола га је (863) изопштио из цркве, на шта је неколико године касније (867), Фотије изопштио папу, што је на западу тенденциозно названо Фотијевим расколом.

Била је то, како је раније речено, увертира у коначни раскол и поделу цркве на католичку (римску) и грко-источну (православну), што се коначно и догодило за време столовања Михаила Кверуларија у Цариграду

Код нас се, на жалост, о римским папама и папству не зна скоро ништа, или знаде врло мало, али се и о ономе што се зна, некако нерадо и недовољно говори и пише.

Да би се разумела лакоћа, са којом папе предњаче у фалсификовању културне и опште историје света, неопходно је овде навести нека од мишљења и оцене које су о папама и папству изрекли културни и јавни радници, уметници, писци, првенствено католици, али и неки знаменити православни духовници.

CUIUS REGIO, ILLIUS RELIGIO

Са настанком људског рода, појавили су се и разни облици дезинформација, обмана и превара, које су имале за циљ стицање каквог преимућства обмањивача над онима које обмањују, увећање моћи, или материјалне добити и сл.

Обмане ad hoc, које су могле да одлуче једну битку, или у једном тренутку скрену ток догађаја у оном правцу који је одредио обмањивач, могле су несумњиво имати трагичне последице, али ако преварени (појединци или народи), нису били одмах уништени, постојала је каква таква шанса да се они временом опораве.

6. Ибид., стр. 137

36

За ток историје света, међутим, много су трагичније преваре које континуирано трају и, из века у век, преносе се на нараштаје, као што то чине такозвани свети оци римске цркве, који на тај начин трајно онемогућавају да се исправе најранији фалсификати културне и опште историје света.

„Добро ми је познато да је свака историја тенденциозна творевина и да у свакој има много чега што није ни егзактна наука ни стопостотна истина. Али такву огромну збирку лажи, и то глупих, крупних, смешних и дрских лажи, нисам нашао нигде као у историји католичке цркве..(...) Али, блефирати, обманути, подјармити и немилосрдно експлоатисати свога ближњег уиме свезнајућег и свемогућег бога оца, то није обична превара. То је безобзирност своје врсте, хохштаплерство највишег степена”7.

По мишљењу неких познавалаца друштвених политичких и културних прилика у току обликовања западне цивијизације, Европа је, барем она католичка, показивала нетрпељивост према не само другим религијама, него и другачијим мишљењима у земљама западног крила хришћанства, односно унутар саме западне цркве, али прави „Вјерски фанатизам започиње заправо Аугсбуршким миром год. 1555, који нипошто не заслужује своје име.”8

Формула: Чија је земља, онога је и вјера „којом се областима даје право да одређују вјерску припадност поданика, ружно је насиље над слободом савјести.”9., довела је до крвавих сукоба између Запада и Истока, који још трају и чији се ужас, можда и јаче него на Блиском Истоку, осетио (а и данас се осћеа) на тлу, верски насилно ишараних, Балканских земаља.

Хришћанство, које је настало као религија нижих слојева, у феудалним, такозваним варварским земљама, није наишло ни на најмањи отпор, шта више, постало је религија владајуће класе, што значи да је оно у свему одговарало тадашњим друштвеним приликама и процесима.

Био је то период који је у, сталним ратовима узнемираваној Европи, настао после распадања робовласничког уређења и почетак стварања крупних поседника, феудалаца и феудалних друштвених односа, који су имали пуну подршку цркве.

У историји Балкана, пуној тајанствених празнина, нагађања и проблематичних историјских хипотеза, можда би било занимљиво поменути овде једно књижевно дело, напред помињаног Гаја Јулија Цезара „Коментари о галском рату” (Comentari de bello gallico), које је написано почетком првог века, и у коме се, поред података о животу Гала и Германа, говори и о животу и родовском уређењу Словена.

Ово утолико пре, што историјски подаци о тобожњој сеоби Словена на југ лоцирају долазак Словена на Балкан под крај шестог и почетак седмог века, што је апсолутно нетачно и представља тенденциозну инсинуацију чији је циљ завађање Словена са околним народима, којима се (Словени) на тај начин представљају као уљези, дошљаци на туђу земљу.

Од тренутка, када су Хрвати примили хришћанство од Рима (IX век), папе су у тој, дотле минијатурној етничкој заједници, добиле најмоћније оружје у борби против православних Срба, као једног од најстаријих државотворних народа у Европи, што се у пуној мери осетило тек после раскола цркава 1054. године.

Подељени двема трајно супротстављеним религијама, које једна другу сматрају расколничким и међусобно се искључују, балкански Словени су постали предодређени за вечите жртве крвавих верских сукоба, чега смо, на жалост, сведоци и данас.

Устанак Људевита Посасвског, против франачке власти, под наследницима Карла Великог, био је можда последњи озбиљнији покушај да се земље православних Јужних Словена, одупру најезди католицизма, али и овде, као и толико пута касније на сцену ступа издаја, као последица папске доктрине чији је мото „divide et impera”.

7. Др. Андреја Деак: Непогрјешиви, стр. 5-68 Egon Friedell: Култура новога времена стр. 1459. Ибид., стр. 145

37

Франачки вазал, далматински бан Борна (Далмација је, што се у историји Срба и Хрцата стално прећуткује, у то време била православна), кад је франачка војска извршила напад са севера, нападне Људевита и његове борце с југа, дакле, с леђа.

У бици код Купе, Борни се, у борби против Људевита придружио и Људевитов таст Драгомуж, али су, захваљујући помоћи Гачана, који су у току борбе побегли од Борне Људевиту, Борна је у тој борби поражен.

После тога он (Борна) одлази у Ахен, где се цару Лудвигу нуди за саветника како да се савлада Људевит.

Почетком 820-е године Лудвиг, по савету Борне, упућује у Хрватску три војске: једну из Италије, којој се придружује Борна, другу преко Карантаније, а трећу из Баварске преко Паноније. Иако је земља у тим походима скоро опустошена, ни тај, ни наредни поход, нису успели да угуше устанак и ликвидирају Људевита.

Тек 822-е године у лето, пред великом војском која је кренула из Италије, Људевит се морао повући и пребећи у Босну, а одатле у Далмацију.

Ту, у тазбини, где је вровао да је сигуран, један његов сродник, чији се име не зна, или се из неког разлога само не помиње, издао га је Францима, који су га погубили.

Поделом, дакле, Словена на католике и православне, Рим је успешно засадио клицу раздора, мржње и смрти међу Јужним Словенима и, уверавајући Хрвате, особито оне који су то постали католичењем, у њихову „суштинску” различитост од њихове етничке браће, успоставио стање трајне политичке непомирљивости и немогућности зближавања и живота та два словенска народа у заједничкој држави.

Полемике између папа у Риму и византијских теолога, још у VI. веку, нарочито су се заоштриле у IX. веку у сукобима око покрштавања народа балканске регије.

Борба коју су, око покрштавања Бугара и претварања Бугарске у своју интересну сферу, изазвали ратоборни папа Никола I. и цариградски патријарх Фотије, довела је до првог, привременог расцепа између римске и цариградске цркве, који је, с краћим прекидима, трајао око тридесет година, од 863. до 893. године.

Почеци ових обрачуна видљиви су већ у време Људевитовог устанка, због наводне подршке Византије Људевиту и устаницима, да би врхунац достигли већ у другој половини IX. века, у време мисије Ћирила и Методија у словенским земљама.

Питање, на које би можда само ватикански архиви, јер су сви други, или велика већина делимично оштећени, или потпуно уништени, могли да дају тачан одговор, гласи: зашто су, под којим условима и на који начин, за живота толико малтретирани и коначно заувек ућуткани ови просветитељи, после смрти до неукуса хваљени и својатани од римске цркве?

Сумњиве околности под којима се угасио живот млађег од браће, Константина, односно Ћирила, 869. године у Риму, за време ислеђења код папе Хадријана, доводе у сумњу званичну верзију о Ћириловом „изненадном” обољењу и смрти и сугеришу да се вероватно ради о перфидном убиству почињеном тровањем, омиљеним иначе методом којим су се римски оци користили за уклањање противника.*

Старији брат Методије, коме је папа „одобрио” да настави рад, а немачки га свештеници ипак на повратку у Моравску ухапсили и заточили, пуштен је из тамнице након више од две године тамновања, 885. године, усамљен, сломљен и без воље, године умро у Моравској, не оставивши иза себе никаквог документа о својим и братовим „нагодбама” са римским папом.

Никада се неће тачно сзнати да ли, духом сломљени Методије није имао ни воље ни снаге да запише истину о томе шта се браћи заиста догађало у Риму, или су ти записи, ако су постојали, од римских црквених великодостојника, као и толики други, уништени.

* Види о томе сјајну студију Др. Никодима Милаша: Словенски апостоли Кирил И методије и истина православља.

38

Упорним и дрским наметањем свога виђења стварности, римски оци су успели да, прекрајајући историју Балканског полуострва, увере свет да су њихови фалсификати једина истина о пореклу, величини и историјском значају народа на Балкану.

Ту, вероватно, лежи одговор на питање: јесу ли Илири, Трачани, Скити, Сармати, Трибали и др., само друга имена за античке Јужне Словене, а пре свих Србе, којима су, најпре Грци, а за њима и Римљани, произвољно надевали имена, с циљем да негирају њихово присуство на тлу Балкана, пре него што су се на њега уз помоћ оружја населили и једни и други?

Писаних докумената о томе нема, или их има врло мало, али и то је, што због пословичног немара наших предака, што због многих пљачки културног блага и вишевековног перманентног уништавања културно-историјских споменика у српским земљама од стране бројних поробљивача и затирача православних народа, посебно перфидно и темељито извођеним од стране „браће”у Христу, католичко-германских расиста и њихових католичких трабаната, на Балкану, новокомпонованих Хрвата, разграбљено и растурено по архивима и музејима великих пљачкашких држава широм Европе.

То је омогућило вишевековно инсистирање на лажима о тобожњем пореклу и Отаџбини Словена, коју је лансирала такозвана, Бечко-Берлинска историјска школа, чије су поставке неселективно и без остатка, прихватили и већина наших југо-историчара.

Једни сматрају да се Тракија простирала од Грчке до Родопа и Мраморног мора а грчки логографи (пре Херодота), сматрају је саставним делом Скитије, док се Илирија (Iliricum), по римским изворима, простирала од Јадранског мора до Саве и од Епира до Родопа и Дунава. Плиније Старији (23-79), Тацит (55-120) и Птоломеј (85-160), Словене називају Венедима, Венетима (грчки: Ενετοι).

Грци, опет, Венете називају Трачанима и помињу их као трачко племе, које је, под водством Тројанца Атенора, који је Грцима издао Троју, а они му заузврат поклонили слободу, отпутовало у Северну Италију, где је основало Венетију (Venecija).10

Ако су Словени, уствари Венеди, како их називају Римљани (види Птоломејеве мапе), истовремено и Трачани, како их називају Грци, нису ли онда антички Словени оно аутохтоно становништво, односно они остаци становништва чија је већина претворена у робове, побијена или романизована?

Јесу ли то неуништени остаци аутохтоног становништва, које се, бежећи испред поробљивача, задржало у унутрашњости у планинским предлима, далеко од приобалних насеља, котлина, друмова, речних токова и других саобраћајница, успело да избегне и погибију и романизацију и сачува идентитет?

Радмила Савић, у својој књизи „Арбанаси на српском тлу”, цитирајући наводе из дела Казимира Шулца (De origine et sedibus veterum Illiriorum Posmaniae 1856), каже да он: „трвди на основу бројних грчких и римских извора, као и многи еминентнии научници прошлога века, да су Трачани и Илири антички Словени. Од нарочите је важности (о овоме) сведочанство Мојсија Хоренског, који је живео од 407. до 492. године, а који се, како тврди Шафарик, служио античким списима.”11.

О могућим мотивима ове католичко-германске подвале, односно непоткрепљене тврдње да Словени нису староседеоци Балкана, него су тобоже овамо дошли у VI. и VII. веку, Радмила Савић каже: „Нагло јачање и уздизање „словенског мора”, преплашило је Германе, па су кренули у потискивање истине о Словенима ради својих интереса.”12.

10 V. Klaić: Riečnik, str. 76 i 1414. Ово би могло да говори у прилог тези неких истраживача да се Троја није налазила Малој Азији, него негде на Балкану, јер није логично да Тројанац Антенор води племе Трачана и из Мале Азије путује око Грчке и кроз Јадранско Море све до Венеције. Ако није ишао копном него морем, зар није логичније да се он у лађе укрцао негде на јужном Јадрану? Али, пре свега, откуд Трачко племе у Малој Азији? 11. Радмила Савић: Арбанаси на српском тлу, стр. 18-1912. Ибид., стр. 19

39

Да ли је, дакле, драматична историја Словена на Балкану, почела безобразном католичко-германском подвалом, коју су у деветнаестом и првој половини двсдесетог века, усвојили српски духовни хибриди „југословени” и комунисти?

Одговор на то питање би, са мало добре воље и поштења, могли дати у првом реду српски историчари, под условом да одустану од сервилног подаништва католичло-германској расистичкој и црвеној терористичкој интернационали и од њиховог, на расизму и идеологији заснованог тумачења историје Словена, а пре свих православних Срба.

Намера је овог текста да само подсети наше писце културне и опште историје, да је трагање за истином и њено обелодањивање света обавеза свих здравих и слободних људи, које би у овом тужном времену свакојаких подвала и понижавања српског народа од стране великих манипулатора, домаћих и иних мајстора кривотворења и њено обелодањивање, могло деловати лековито и отрежњујуће.

Тачно је да у низу превара, од почетка нове ере до данас, једна превара више или мање, за свет можда не значи много, али би утврђивање истине у овом случају, могло барем да докаже да Словени нису ни уљези, нити узурпатори туђих територија на Балкану, како то тврде твроци католичко-германске „историјске” школе и промототори тзв. критичке историографије, чији је оснивач у нас, ученик и следбеник Вука Караџића, Иларион Руварац.

На сличан начин су мајстори преименовања појмова, истребљење староседелаца на тлу обе Америке „објаснили” и, у историју света угурали као откриће континенаната.

Сваки слободан човек и данас би се морао најежити од сазнања да са америчког злата, које је омогућило стварање капиталистичког профитерско-шпекулантског монструозног поретка, који је створио већу економску неједнакост и јаз међу људима од онога који је постојао између римских грађана и робова, надмашивши у перфидности најсмелије снове најокорелијих апостола робовласништва, још вришти вришти проливена крв недужних Маја, Инка, Ацтека, Толтека и Карибејаца

Никада у свету, подела на богаташе и сиротињу није била већа, али и за очи простог света теже уочљива, а пљачка перфиднија и безочнија.

Фантомским електронским операцијама, перманентним фабриковањем података и бесомучним насиљем пропаганде, уз помоћ папске мантије и Библије, филозофија двоструких аршина, то духовно смеће утрапљено је тупоглавом тужном свету под цилиндром и фирмом западне парламентарне демократије као једини такорекућ богомдани облик друштвеног уређења.

С обзиром на околности и стање духа у свету данас, реални су услови да се тај наш, једини и непоновљиви свет никада више не отме из, с краја на крај света разјапљених чељусти демократије рашљастог језика (двострукијх аршина).

ЛА ИЛАХ ИЛ АЛАХ (LA ILLAHE ILLA ALLAH)

Истовремено у јеку процвата феудалног поретка у Европи, док су крсташки ратови још трајали, на блиском истоку, тачније у Малој Азији у непосредној близини онога што се данас назива Европом (на капији два континента), почели су да се гомилају тамни облаци.

На развалинама Иконијског султаната, пред очима хришћанског запада, полагано се усправљао и почео да расте, а да га Европа сва пуна себе, није примећивала, или није ни желела да га примети, нови верски див и, како ће се касније видети, највећи непријатељ хришћанства и трајни чинилац нестабилности у свету.

Што због бахатости њених олигархија, што због лицемерја римских папа, којима је сваки савезник у сукобу са православљем, добродошао, тај ће азијатски октопод одмах по ступању на европско тле, постати и вековима остати мора православних хришћана на Балкану.

40

Ислам се појавио (настао) у Меки, почетком VII. века, око 610. године нове ере, као монотеистичка религија, на развалинама старе семитске религије, за коју се тврди, да је на њеним просторима (у Арабији) и пре Мухамеда било распрострањено веровање у Алаха, врховног Бога, док су остале богове сматрали анђелима-посредницима између Алаха и људи.

Сличну улогу у исламској религији имају мелећи (мелеки).Међу тим арапским номадима живеле су и неке хришћанске и јеврејске, или, како

их неки на западу називају, жидовске секте, чије су идеје о Богу, биле, са мањим или већим разликама, доста сличне иедјама Арапа.

Појавом Мухамеда, рођеног у Медини, око 570. године, који је, око 610. године почео уверавати авоје најближе сроднике и пријатеље да прима поруке од Бога, које је дужан да пренесе својим ближњим, то време (почетак VII.века), означено је временом рађања Ислама.

Поруке, или Објаве, које су уистину већином пренете из Старог и Новог Завета односно Библије, коју Мухамед назива Теврат (Al-Tavrat), то јест Тора, касније су сакупљене и записане и оне чине Кур’ан (Al-Qur’an).

Мухамед Ибн Исак, први биограф пророка Мухамеда, објашњавајући како је Мухамед примио поруке од Бога, цитира шта му је о томе сам пророк саопштио: „Спавао сам када је Мелек дошао до мене носећи комад тканине и рекао: Прочитај ово! Одговорио сам: Не знам читати. Тада ме је тако снажно притиснуо под тканином да сам помислио да ћу умријети. Затим ме је пустио и поновио: Читај! Још једном је поновио наредбу. Плашљиво сам одговорио: Шта морам прочитати? Анђео је рекао: Читај у име твојега господа који је све створио - који је човјека створио од усирене крви*. - Читај јер је твој Господ најплеменитији - Он је човјека научио да се служи пером - Он је човјека научио ономе што човјек није знао. Пробудио сам се и осјећао сам да су ми те ријечи записане у срцу. Изашао сам из пећине и стајао на обронку. Тада сам зачуо глас који ме зове с неба: Мухамеде, ти си Божји гласник, а ја сам Џебраил (Габријел). Подигао сам поглед и видио га на обзору. Нисам се мицао. Кад сам покушао одвратити поглед, још сам га увијек могао видјети.” 13.

Према Кур’ану пак, Мухамед је своје поруке, које је примао од Бога и своје пророковање објавио овако: „Ми (Бог, Алах) смо објавили Теврат, у коме је упутство и свјетло. По њему су Јеврејима судили вјеровјесници који су били Алаху послушни, честити људи и учени.”14. „Ми смо у њему прописали: глава за главу, и око за око, и нос за нос, и ухо за ухо, и зуб за зуб, и да ране треба узвратити.”15.

Кур’ан даље каже да је после њих (јеврејских веровесника) Алах послао Ису сина Мјеремина (Исуса сина Маријина), који је признавао Теврат а Алах је Исау дао Инџил „У коме је било упутство и свјетло, и да потврди Теврат, који је прије њега објављен”, затим: „А теби објављујемо књигу, саму истину, да потврди књиге прије објављене и да над њима бди.”16.

Показало се да нема цене коју неписмене, бесловесне масе неће платити као добро, у мистично рухо упаковану, крупну и безобразну лаж.

Отуда тако нестварни успеси, од грандоманије оболелих, а понекад и душевно поремећених проповедника.

Према Кур’ану, Алах, поред тога што је Свемоћан и Милостив, што су два најчешћа од 99. Божјих имена: „Он је Алах - нема другог Бога осим Њега, Владар, Свети, Онај који је без недостатака, Онај који свакога обезбјеђује, Онај који над свима бди, Силни, Узвишени, Горди, хваљен нека је Алах, Он је врло високо изнад оних које сматрају њему равним!

* Откуд крв, зашто баш од крви, чија је то крв и како је просута, не каже се, али би у тврдњи да је човек створен од нечије просуте (усирене)крви, можда могао да се потражи одговор: зашто је ислам религија крви и тла? (Религије свијета, стр. 315) 13. Lothar Schmatfuss: Religije svijeta, str. 31514. Besim Korkut: Kur’an, Sura V. st. 44 15. Ibid., str. 4516. Ibid., str. 48

41

Он је Алах, Творац, Онај који из ничега ствара, Онај који свему даје облик, н има најљепша имена, Њега хвале они на небесима и на земљи, Он је Силни и Мудри.”17.

Но, и поред свих настојања да се Ислам прикаже као једна од мирољубивих религија, и поред бројних порука у стилу: „Ти иди правим путем, као што ти је наређено, и нек тако поступе и вјерници који су уз тебе, и обијесни не будите, јер Он добро види оно што радите.”18., те обећања верницима да ијх на оном свету чека награда: „еденски перивоји у које ће ући, кроз које ће ријеке тећи и у којима ће све што зажеле имати. Тако ће Алах оне који га се буду бојали наградити.”19., Ислам је једна од најнетолерантнијих религија у свету. Ислам, наиме, не оставља припадницима других вера (неверницима), ни симболичну могућност другачијег живљења (на истим просторима на којима муслимани чине већину и имају власт), осим избора између прласка на Ислама, милом или силом, на једној и понижавајућег ропства, или истребљења на другој страни.

Позив на Џихад, Свети рат, кога је Мухамед упутио верницима, приликом оружаног похода из Медине у Меку 630-е године, пошто је претходно у Медини уништио или растерао јеврејска и хришћанска племена, обавезујући је за све исламске вернике, а не, како неки мисле, само за Шијите.

Према покореним народима Ислам се односи са лажном толеранцијом, која је искључиво декларативне природе и увек у служби пропаганде, која је, једном преварила а и данас вара или „вара” многе западне „демократе”, који су надменост некадашњих ага и Бегова у Босни, (који су најпре огњем и мачем поробили, а потом опљачкали и до степена животиња унизили покорени народ, а онда, са тобоже господствене висине, охоли и пуни себе, делили том народу у виду „милосрђа” (zekat) мрвице онога што су претходно отели), називали отменошћу.

У свету расиста и поробљивача, какав је католички запад, исламске пљачкаше и убице, сматрају племенитом и, дакако вишом расом од народа коме су отели све.

Обраћајући се, својевремено тим и таквим западним „демократама”, нашој лажној браћи у Христу, обелодањујући и жигошући њихове језуитске аршине, по којима се поробљени српски народ назива притворним и подмуклим, а поробљивачи и вишевековни експоататори тог народа витезовима без мане, Иво Андрић каже:

„Ви кажете да смо притворни и подмукли. То је истина, али каква? И зашто? Истина на први поглед. То је формална и естетска оцена једне чињенице која са естетиком и питањем форме нема готово никакве везе. Како мало мудрости и оштроумља терба да се дође до те полуистине, у којој је једна половина лажна, а она друга „истинита” половина, само привидно истинита. Кад то кажете то је исто као кад би сте прегладнелом човеку замерили што не може да се држи право, као сит, и озеблом што дрхти. То је нечовечна истина која би се при најповршнијем испитивању показала - као лаж, и то свирепа лаж.

На пример: Ви видите да човек рајетин дволичи и увија и обара поглед док говори. И то вам се не свиђа. А зар мислите да се њему свиђа? Ви бисте хтели да видите пред собом представнике раје као витезове без страха и мане. Вама се више свиђају бегови који се право држе, смело гледају сабеседнику у очи, мало говоре, и увек - истину. А нисте се никад упитали зашто су и једни други такви какви јесу, кад су и једни и други становници исте земље, исте крви и порекла, поданици истог владара.

Па онда, откуд таква и толика разлика у карактеру и држању?Али то се ви не питате, вас мрзи да то испитујете, а без тога ваша „истина”, нема

ништа од истине, али има много неправде и увреде према ономе који је већ потиштен и увређен вековном неправдом свог друштвеног положаја.”20.

17. Ibid., Sura LIX, st. 22-2418. Ibid., Sura XI, st. 11219. Ibid., Sura XVI, st. 3120. Ј. Цвијић – Иво Андрић: О балканским психичким типовима, стр. 186-187

42

Лицемерје католичко-германски расиста са запада, можда најбоље се види данас, када они исламске терористе, називају терористима само у случајевима кад они нападну и угрозе њихове интересе, док муџахедине и ине муслиманске терористе, ритуалне убице у задњем (надајмо се) рату у Босни и арнаутске терористе, кољаче и рушитеље српских гробаља, манастира и цркава на Косову, називају борцима за слободу и демократију.

Злочиначке акције и насртаје на слободне и независне мале земље које им се не могу војно одупрети, убијање недужног народа, укључујући жене и децу, они цинички називају бенигним именима: „Олуја” „Милосрдни Анђео” и слично, а убијање стараца, жена и деце у Србији, колатералном (успутном) штетом, као да се ради о трави коју гази католичко-германска солдатеска, а не о људским бићима.

Бацајући им њихово лицемерје у лице, Андрић даље каже: „Ви бисте хтели да нас видите као праве и доследне људе од речи и части као што

су наизглед наши господари. Ко то не би хтео да буде? Па кад сте тако великодушни, зашто нам не помогнете да изменимо тешке и нечовечне животне услове, који су нас оваквим направили? Или, зашто бар не уочите те услове и не признате њихово постојање? Прав, истинољубив, отмен, наочит, ко то не би хтео да буде?

Али ви и не помишљате да у самосвесном и господственом држању наших тлачитеља има ,мого нашег труда и зноја. Ви губите из вида да се човек, рајетин може само једном исправити пред својим господарима и само једном им рећи истину у лице.

Ако то учини данас он сутрашњег дана неће видети. Јер ми животом плаћамо своју истину и свој поносан став, а наши господари живе од своје „истинољубивости” и свог господства. А човек има, господо, само један живот и чува га и одржава како најбоље може и уме. Само што рају, иако живи бедно и недостојно, њен живот стаје страховито много, а наше бегове - ништа; треба само да се потруде и дођу на свет. Све остало, углед, господство, лепота, и та храброст и искреност којима се ви толико дивите, долази им сама од себе. Тако учени и вешти, ви нисте способни да увидите просту истину да је свак по држању и карактеру онакав каквим су га учинили услови под којима живи, а да наше услове живота не стварамо ми него наши тлачитељи.

А то је бар недвосмислено јасно и нпобитно истинито.Ако сте се удостојили да ме саслушате до краја и потрудили да о томе имало

размислите ви ћете морати увидети да је ово истина, једина и права истина, која служи на срамоту онима који владају над нама, не служи на част никоме ко не уме да је види, или се прави да је не види, а говори и суди о нама и нашим господарима.”21

.

Све је, дакле исто или још много горе данас, једино великог Андрића више нема, (а и да је жив не верујем да би данашњим Србима био од кориссти), а нема ни оних који би му ма у чему били слични, па злочинци који убијање недужних људи, жена и деце по Србији називају колатералном штетом, а и њихови домаћи подрепаши, који им упркос свим злочинима које су починили над српском нејачи, водају опанке, могу до даљњег да спавају мирно.

Ислам, кога су, после смрти његовог оснивача Мухамеда, калифи који се сматрају чуварима његовог наслеђа, претворили у идеолошко политички програм, под чијом су заставом ујединили арапска номадска племена, а затим кренули у освајање туђих територија и повели „Свети рат” против „неверника”, подељен је на две главне гупације: Сунити, који који су најбројнији и чине преко 85% исламских верника, од којих се један, знатно мањи део назива Вахабитима (Вахабити, секта, коју је у XVIII. веку основао Мухамед ибн Абд ал Вахаб), те Шијити који се деле на четири скоро једнаке групе: Зејдије, Имамије, Исмаилије и Ахмедије.

21. Пом. дело, стр. 187.188

43

Сунити су поборници чувара Пророковог наследника Калифе (Halif), који је као вођа верника дужан да заједницом управља према упутствима у Кур’ану, а бира се по начелу Хиџме, то јест сагласности целе заједнице, односно њених представника.

„Нитко не може наслиједити Мухамеда као посланика јер је Кур’ан обликовао и довршио објаву Божјег водства и прогласио Мухамеда „Печатом посланика”.

Мухамедов насљедник зато може бити само чувар посланичког насљеђа. Он ће бити калиф (halifa) с подређеном влашћу као вођа вјерника, који је одговоран за управљање пословима заједнице у покорности Кур’ану и пророчкој баштини”22.

Сунити су, такође и творци Зборника закона (верских, кривичних, грађанских и породичног закона), који је истовремено и политички програм, познатог као Шеријат.

Шијити, за своје врховне верске вође сматрају Имаме, посвећене Мухамедове следбенике, који су обдарени способношћу непогрешивог тумачења Кур’ана, а први међу њима, према шијитском тврђењу, био је Мухамедов рођак Алија.

Он је, према шијитском веровању, наследио Мухамедове „духовне способности”, његову „вилају”, па је те врлине пренео на своје синове, а ови даље на низ својих потомака, који, наводно непрекинут, траје до данас. Њихове тајне науке откривају се преко зналаца „муџахедина”, међу којима су највиши Ајатоласи у Ирану.

Оживљавање ригидног исламског фундаментализма данас и појава бојовника џихада, који исламске вернике позива „да воде рат у свим повољним приликама да би остали свијет довели под власт ислама”23., нарочито је снажно у Ирану, Либији и Пакистану, а осетно се појачава на блиском истоку међу јастребовима Ал Фатаха и, нарочито Ал Каиде, чији се утицај осећа и у Босни и међу Арнаутима на Косову и Метохији.

То буђење авети светог рата, које наилази на разумевање већине исламских верника у свету, показује да у Џихаду, унутар једне државе, или интересне групе држава, свако на свој начин, учествују апсолутно све групације исламских верника.

При томе, они радикалнији (Шијити), поред агресиве пропаганде, под тим подразумевају поробљавање, добровољну и насилну исламизацију, обредна клања и убијања, па и истребљење неверника, док нешто мирољубивији, мудрији и стога много ефикаснији Сунити, мач и огањ замењују експлозивном популацијом, која прераста у тиху биолошку окупацију земаља у којима живе као мањинске верске заједнице, јер закони ни једне цивилизоване земље на свету не забрањују нити кажњавају рађање неограниченог броја деце, због тога што се то сматра природним оружјем, те је, пре свега, ствар „Божије воље”.

Треба само погледати експлозију наталитета Арнаута који су на Косову пре Другог светског рата чинили занемарљиву мањину, а онда се, под патронатом Хитлера и комуниста, без држављанства и основних личних докумената, населили на Косово и Метохију и, за само неколике деценије успели да удесетеросртуче свој број.

Начелно изјашањавање и лажно, јавно залагање милитантних исламских заједница, за верску толеранцију, у оним срединама где они чине мањину, омогућује им да у националним државама других народа, где год постоји организована исламска заједница, стварају у одређеним регионима, покрајинама или великим градовима, већинске целине, које онда „легално” траже неку врсту најпре културне, а онда и територијалне и политичке аутономије.

У мешовитим срединама, чим постигну релативну већину, они у доношењу одлука од највећег (локалног) друштвеног значаја, остварују политичку и сваку другу мајоризацију над локалним становништвом.

Истовремено почињу да разним облицима принуде, од уцена, претњи и диверзија, до отвореног насиља изазивају узнемиреност, несигурност и сукобе на нционалној основи и, оптужујући домицилно становништво и локалну и државну управу за гажњжење људских права,

22. David Kerr: Religije svijeta, str. 33423. Норман Андерсон: Митови и Религије свих народа света, атр. 337

44

покушавају да интернационализују проблеме које су сами изазвали, све док не сазрију услови за постављање затева за отцепљењем а онда и стварањем нове самосталне исламске државе.

То је, а не оно што свету сервирају католичко германски расисти, трајни фактор нестабилности, не само у појединим регионима, него и у свету уопште. Ти етнички лишајеви имају, поред осталог, и ту функцију да, у случају повољних услова за експанзију ислама на територије западних пљачкаша, одиграју ону, свим добро познату улогу Тројанског коња.

Тој пошасти у српским земљама на руку иде и историјска и политичка неписменост српских властодржаца, лаковерност, пословично кратко памћење, срамотна незаинтересованост обезбоженог и расрбљеног народа, за судбину ближњих итд., итд..

За сада кројачи глобалног светског поретка ћутке прелазе преко насиља над православним народима и не презајући ни сами од насиља, економским санкцијама, а кад нема друге и бомбама, стављају до знања крмељивом светском јавном мнењу да је и ислам мање зло од православља, које је због свог супериорног моралног рејтинга, вишевековна мора католичко германских стратега.

Давнашњи сан папа и царева на западу да се, уз помоћ исламских лишајева, православље збрише са географске карте Балкана и Европе, реализоваће се тако што ће у прво време Балканско полуострво бити подељено између католичког запада и исламског истока, док се не стекну услови да се граница између Истока и Запада постави на Босфору.

Истина је да „Сунитски и Шијитски Ислам одражавају два различита одговора на Божије објављење. Сунитски Ислам више се бави стварањем и очувањем друштвених структура у којима заједница може испунити своје обавезе које јој налаже Бог.

Шијитски.....одговоре тражи у посебним тумачењима Кур’ана и Шеријата. Али међу њима очито нема неке велике разлике*. И Сунитски Ислам се бави унутарњим животом, а и Шијитски управо тако вањским. Најважнија пак, мистичка традиција, суфизам, придоноси сједињењу шијитске и сунитске свијести.”24.

Први поход Ислама на запад, догодио се много пре појаве Османлија, односно неколико деценија по његовој појави на политичкој позорници, тачније одмах на измаку седмог века и трајао је готово цело столеће.

Тај велики исламски талас, вероватно због тврдог византијског бедема, који је, иако знатно окрњен (од Византије су отети Сирија, Палестина, део Мале Азије и Египат), одолео арапским насртајима и скренуо га на југ, натеравши Арапе да заобиђу Балканско и Пиринејско полустрво и из Северне Африке излију се у Шпанију, да би, тек на тлу Француске у бици код Поатјеа 732 године, њихов победоносни марш био заустављен.

Свој зенит Ислам је достигао у другој половини осмог века (око 750 године), за владавине последњих калифа из династије Омејида, чије се царство простирало од Авганистана и Пакистана на Истоку, до краја Северне Африке и Шпаније на Западу.

Друга велика династија Абасиди, углавном је радила на учвршћивању власти на освојеним територија, стварању и обликовању Зборника закона (Шеријата), који је и поред секуларизације крајем средњег века, у законодавству неких исламских земаља, на снази и данас.

Абасиди нису имали чврстину Омејида, па се осамнаест година касније, моћна арапска држава распала на Багдадски, који је остао под Абасидима и Кордовски калифат, на чијем челу је био калиф из династије Омејида.

Нешто касније и Кордовски калифат се распао на неколико слабијих кнежевина и Арапи су, упркос помоћи Бербера из северне Африке почели да трпе пораз за поразом од околних хришћанских држава у сукобима познатим као рат Реконквисте, који је трајао од 1085 до 1492., кад су Арапи протерани из свог последњег упоришта Гранаде.

* Подвукао Д.М.24. David Kerr, Ibid., str. 336

45

Што се Истока тиче, сматра се да је врхунац моћи на истоку Ислам достигао касније, за време Могулских царева, односно за владавине другог наследника Великог Могула, цара Акбара, да би крајем XVII. века почело његово опадање.

За то време, заузимањем Перзије (Багдада) под Горгул-бегом, а онда и Мале Азије, створена је држава перзијских, а затим и малоазијских Селеукида, позната као Иконијски султанат, који почиње да угрожава Византију и уједно најављује каснији поход Ислама на запад.

Кратак погледа на „толеранцију” ИсламаСвети рат Арапа није у тим првим походима имао у првом плану исламизацију у

земљама које су поробљавали, него пре свега плен, односно пљачку, али и наметање исламске културе и уметности, чије остатке и данас можемо видети у Шпанији

Ни Османлије, барем у почетку, нису имали на уму исламизацију него пљачку и уживање у опљачканим добрима, али је то, за кратко време, војничке старешине претворило у поседнике великих материјалних добара и знатно смањило број ратника на фронтовима широм царевине, што је довело у питање даљи поход на запад.

Стога се, у поробљеним земљама балканских хришћана, приступило убирању посебне врсте данка: одузимањем мушке деце, најчешће између од 8-12 година, познатог као „Данак у крви”, која су одвођена у Цариград, где је од њих стварана будућа елита турске војске – јаничари. Истовремено, због сурових услова живота које су Турци наметнули пробљеним народима, код једног броја људи дошло је до резигнације, слабљења воље за отпором, губитком орјентације и моралним посртањем, па је процес исламизације знатно убрзан „добровољним” и масовнијим преласком на ислам.

Они који познају историју османског царства, знају да у исламској држави, каква је била Турска, по Шеријату, права била резервисана само за правоверне, док су неверници могли да бирају: изнуђени прелазак на Ислам „добровољно”, ако су се хтела задржати имања и привилегије, или из табора побеђених прећи у табор победника, или просто да би се преживело, што је објективно значило асимилацију, ропска покорност, или - смрт.

Да би они, које истина о толеранцији Ислама интересује, пре свега о томе какви су услови живота преостајали онима који нису хтели прећи на ислам, на територијама које су исламски „свети ратници” окупирали, видели како та толеранција иустину изглда, навешћу овде изводе из чувеног Зборника закона за рају („Kanun-i raja”), донет у циљу прописа помашања уа Јевреје и Хришћане, које је 635 године, у покореном Дамаску, објавио други калиф Омар Ал Катаб, а који су, са неким ситнијим изменама, били на снази у свим покореним земљама турског царства.

1. „Хришћани и Јевреји не смију у покореним земљама, подизати манастире, цркве и испоснице.

2. Они не смију поправљати своје цркве3. Они који станују у суседству исламских верника, своје куће могу

поправљати једино у случају преке потребе.4. За потребе путника прошириваће капије манастира и цркава.5. Свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство.6. Код себе неће примати уходе, а уколико такве препознају, сместа ће

и предати правовернима.7. Своху децу не смију подучавати у Кур’ану.8. Међу собом немају право да изричу пресуде.9. Никога из своје средине не смију спречавати да пређе у исламску веру

(у правоверне).

46

10. Према Правовернима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасмо место без гунђања.

11. У погледу доеће и обуће не смеју се носити као Правоверни, то јест Турци

12. Не смеју учити арпаски књижњеви језик.13. Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу, нити друго оружје,

ни у кући, ни ван ње.14. Не смеју продавати вино нити носити дугу косу.15. Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом.16. Не смеју носити широк појас-17. Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст нити своје свето

писмо.18. У својим кућама не смеју гласно и снажно звонити.19. У њима (могу) само полугласно да певају.20. Смеју тихо да се моле за покојнике.21. Правоверни могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више

не служе за сахрањивање.22. Ни хришћани ни Јевреји не смеју држати робове.23. Не смеју да купе Правоверне (Турке), нити да завирују у куће

Правоверних.24. Уколико би неки хришћанин или Јеврејин био злостављан од

Правоверног, овај ће за то платити прописну казну.”25..

Ови прописи су, разуме се, временом мењани и прилагођавани приликама; нешто им је одузимано, нешто додавано, али су те промене биле више козметичке него суштинске природе, да не би штетиле интересима „Правоверних ” Алахових следбеника.

Свакоме ко пажљиво прочита текст овог Кануна за рају, биће ваљда јасно да о „толеранцији” Ислама као државне религије, у државама које нису секуларизоване, него су уређене по Шеријату, не може бити ни говора.

У то су се, разједињени, али и у одсудном тренутку, остављени од лажне западне браће у Христу на милост и немилост азијатским поробљивачима, на најсвирепији начин уверили православни народи на Балкану, Грци, Бугари, Румуни и, нарочито Срби.

Успон Да ли је раскол хришћана почео већ на Сабору у Никеји 325 године, у Цариграду

381., у Ефесу 431, у Калцедону 451, или нешто касније, сасвим је свеједно, јер је извесно да теолошке битке вођене у IV. и V. веку око примата цркава, наговештавају немогућност заједничког деловања. Формални разлози, као што су наметање целибата и тврдње папа да дух свети потиче из Сина, као и из Оца, те да је Исус Краљ, а римски папа његов намесник на земљи и сл. само су фасада, обмана више од стране католичке цркве, иза које се наслућивала борба за превласт и политичку моћ.

Непосредно после раскола, којег су уприличили римски папа Лав IX. и патријарх цариградски Михаило Кверуларије и њиховог међусобног изопштавања 1054. године, некадашљи див Византија, нагрижена изнутра борбама за власт, окрњена са севера и са запада, није више имала снаге да се одупре претњама азијског потопа чији се долазак наслућивао, а најављивали су га упади мањих турских пљачкашких одреда на територију Византије.

25. Ј. Цвијић – И. Андрић, пом. дело стр. 124-125

47

У то време на животном простору Срба одвијале су се борбе првих српских феудалних државица Рашке и Зете за превласт, које су окончане тек крајем XII.века, победом Рашке под Стефаном Немањом, који је, ратујући са променљивом срећом против Византије, успео да обједини српске државице и извојује независност Рашке.

У интересу сређивања односа између Рашке (Србије) и Византије, Немања се 1196 године, одриче престола у корист млађег сина Стефана, који се, пошто се 1217 године прогласио за краља Срба, чиме је Србија постала краљевина, одржао на власти до 1228 године.

Краљевску круну Стефан је примио из руку римског папе, док је самосталну епископију добио од никејског патријарха.

Темељ самосталности српске православне цркве ударио је Стефанов брат, најмлађи Немањин син Растко, познатији по монашком имену Сава, који је постао и први српски архиепископ са седиштем у Жичи 1219 године.

Просветитељски рад овог српског архиепископа, особито на стварању српског књижевног језика и књижевности, развитку националне и државотворне свести код Срба, уз бројне друге заслуге које готово да није могуће пребројити, све је то од монаха Саве, који је касније проглашен светитељом, учинило најпознатију и најпопуларнију личност код Срба, почев од средњег века до наших дана.

Међу највеће заслуге овог српског верског учитеља, свакако спада борба притив папства и агресивног „мисионарства”, односно војујућег католицузма, према коме његова брат и владар не само да није показивао довољно чврстине, него се, због крунисања, био обавезао папи да ће у Србији ширити католичанство и признати папину врховну власт у стварима вере.

Захваљујући Светом Сави, Стефан није дошао у прилику да одржи дато обећање. Иако је Стефан Немањић, због тога што је био први крунисани српски владар,

назван Првовенчани, изборио самосталност Србије, може се рећи да је, захваљујући Светом Сави, Србија стекла истинску и световну и духовну самосталност.

Највећи успон не само у средњем веку, него и у својој историји, Сбија је стекла за владавине краља и цара Стефана Душана, познатог као Душан Силни, када су њену територију чиниле Мачва, Захумље, Албанија, Епир, Тесалија, Акарнанија и Македонија (сем Солуна), све до Христо поља (Кавале) у Грчкој

Душан је, изгледа, једини у целокупној историји српских владара био обдарен способношћу предвиђања, па је на време, правилно проценио опасност која је долазила са истока у лику Турака Османлија, па је у том смислу водио и политику, покушавајући да успостави везе са западним хришћанским светом, ради стварања хришћанског савеза, који би могао да се успешно супротстави најезди Турака.

Захваљујући подмуклој политици Маџара и уцени папе Инокентија VI., који је од Душана захтевао признавање папе за врховног поглавара хришћанске цркве, као услов за војну помоћ осталих хришћанских држава, иако је Душан одговорио помирљиво и 1354 године упутио папи своје изасланике са изјавом да је спреман да прихвати папине услове, ако га папа именује капетаном хришћанских војски у сукобу с Турцима, до склапаља тог савеза никада није дошло.

Док је папа калкулисао и одуговлачио са одговором, рачунајући, да ће, у биткама са Турцима побеђене Србе, лакше приволети да пређу у католичанство, него што би, евентуалног победника над Турцима, Душана, касније приволео, да испуни, у нужди потписани споразум, нестрпљиви маџарски краљ Лајош, изврши 1354 године упад у северне делове Србије.

Озлојеђен, најпре папиним омаловажавањем и отезањем, а затим и дрскошћу Маџара, Душан, пошто је сузбио Маџаре, онако љутит умало није посекао папске изасланике, који су са неодређеним одговором дошли са готово годину дана закашњења (у пролеће 1355 године), и преговори буду прекинути.

48

Пола године касније, у најбољој снази (имао је 47. година), 20 децембра 1355 године, од „непознате” болести, умире цар Душан и бива сахрањен у својој задужбини код Призрена, а да се никада није тачно сазнало и утврдило где и од чега је оболео и умро.

Остала је сумња, дали оно „оболео и умро од непознате болести”, не упућује на могућност да цар није умро природном смрћу, него, можда, отрован, или инфициран бацилом куге, која је од 1354-1356 године харала Европом?

С обзиром на на време трајања болести (око седам дана) и начин на који се царева болест описује (отоци и гуке) није искључено убацивање бацила куге у понуде или намирнице послане цару, или царском особљу.

Ако се та могућност не искључује, а не може се са сигурношћу искључити, ко би онда могли бити тровачи: домаћа властела из зависти и суревњивости, неко од кухињске послуге, или тевтонских витезова који су сачињавали царску телесну гарду?

Било како било, тек смрћу цара Стефана Душана, нестало је једине озбиљне војне препреке Турцима, који су, захваљујући неслози претендената на византијски престо, буквално увучени у сукобе на Балкану. А када су једном окусили сласт победе и наслутили могућност богате пљачке, више, као да није било начина да се њихов поход на запад заустави.

и пад српског царства

Ислам је на Балканско полуострво закорачио у првој половини XIV. века са првим турским пљачкашким одредима, а прво стално уточиште, а касније турско упориште и полазиште, било је у градићу Цампи на Галипољу, кога им је, да би му помогли у борби око престола против Јована Палеолога, уступио Јован Кантакузен.

Ту се 1354. године одиграла прва озбиљнија битка између турске и хришћанске војске, коју је војска Јована Палеолога, захваљујући помоћи Турака његовом противнику, Јовану Кантакузену, убедљиво изгубила.

Нешто касније дошло је до битке код Черномена на реци Марици, у ноћи између 25 и 26 септембра 1371 године, која је означила почетак краја поцепаног српског царства.

Безразложно самоуверену, неки тврде и пијану војску краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, заскочила је и на спавању искасапила нешто ојачана извидница војске султана Мурата I., па се о томе сукобу и не може говорити као о бици у класичном смислу, већ пре као покољу уснулих ратника.

Трећа, одсудна и, по Србе најтрагичнија битка, у њиховој историји, одиграла се у предвечерје четрнаестог века 28 (15) јуна 1389. године, на Косову пољу у близини Приштине.

Остала је сумња шта би се догодило и касније догађало на Балкану и у Европи, да су западни хришћани притекли у помоћ Србима на Косову.

Неки од западних писаца културне и опште историје, признају да је запад тада пропустио прилику да и себе заштити од болних изненађења, која су уследила касније.

„Турска је најезда напредовала језовитом брзином. Чини се да сувременици дуље времена нису уочили ову опасност, јер би тек од времена до времена подузели какву заједничку акцију. Западне власти траже као предувјет да источно-православна црква капитулира пред Римом, а драгоцјено вријеме губи се у јаловим преговорима и натезањима.”26.

У исто време ослабљена Србија после Душанове смрти није имала човека који би био у стању да уједини и дисциплинује разједињену, грамзиву, безверну, аморалну, свих скрупула лишену српску властелу, која би чак и уједињена, тешко могла извојевати победу над противником који је на тле Европе донео потпуно нов начин ратовања.

Та новина, поред издаје запада и разједињености српских великаша, била је трећи велики разлог због кога је битка на Косову изгубљена, а огледала се у чињеници да „Султану су

26. Egon Friedell: Kultura novoga vremena, str. 40

49

подређена оба беглербега један за Азију други за Европу; беглербезима бегови појединих санџака, овима алајбези, па тимарлије или власници малих коњаничких посједа. Султан треба дати само знак и смјеста је читав организам у покрету.27.

Тако је на један султанов миг, сав тај убојити механизам могао бити и био је кад год су то потребе налагале, а прилике омогућавале, стављен у покрет.

Тако нешто, у било којој хришћанској држави тога времена није било изводљиво, па, разуме се ни у раскомаданој Србији.

MAGYARORSAGСрпски северни суседи Маџари, који су улогу католичког Malleus maleficarum,

преузели од Франака, у паду српског царства нису видели никакву опасност за себе, него су пропаст Србије доживели као прилику за освајање нових територија.

Разуме се да им због тога није ни на памет падало да на Косову притекну у помоћ Србима , са којима су, од доласка Стефана Душана на власт, били у сталним сукобима.

Од њихове муњевите провале у Панонију крајем деветог века и њиховог преласка у хришћанств, видело се да су они за јужне Словене, посебно оне православне вере, представљали опасне суседе, са којима ће, са променљивом срећом, водити битку за животних простор и опстанак, све до пада Босне (1463) и Маџарске (1541), под турску власт.

У њиховом походу на запад прва им се на путу нашла Великоморавска словенска држава, којој су на челу били кнезови Прибин, Коцеља, Растислав и последњи Светопук, после чије смрти је дошло до распада Великоморавске државе,

Његове наследнике лако је покорио 906 године вођа хунских пљачкашких хорди Арпад, чије је муњевито и спектакуларно продирање на запад, зауставио тек немачки цар Отон I., у бици на Леху 955 године.

Било је то, међутим, само привремено заустављање експанзије Маџара, чија ће појава у срцу Европе ускоро изазвати сукоб између папе немачког цара Отона који ће се пренети и на његове наследнике и проширити у вишевековни сусрет папства и царства.

Како су већ били загосподарили већин делом Паноније, Маџари су брзо напустили номадски начин живота и формирали своју државу, коју су назвали Madyarorsag – земља Маџара, која се, по најбројнијем племену Угри, називала још и Угарска.

Због опасности која је долазила од освајачких апетита Немачке под Отоном, они почињу да се окрећу Риму у коме виде могућег савезника и заштитника.

Под краљем Гезом (972-997) почели су прелазити у хришћанску веру, да би током 1000-е године, за владавине Иштвана I., кога је исте године папа прогласио за „апостолског краља”, колективно прешли у Хришћанство, чиме је створн будући моћни папско-маџарски савез, који ће, са извесним осцилацијама и нешто модификован, трајати више векова.

Овим савезом су, у облику шкорпиона у нападу, формирана нова католичка клешта око грла балканских Словена, од којих некима, за дуги низ векова, више неће бити помоћи.

Заједничка настојања римских папа, католичко-германских расиста и Маџара да, почетком XIII. века под плаштом борбе против „јеретика”, запоседну и опљачкају, од свих држава на милост им остављен православни Балкан, а становништво утерају у тор римског папе, уродила су масовним истребљивачким покољима православних Срба и попримила сва обележја, вековима касније понављаног, геноцида.

Од таквих суседа нико разуман није ни могао чекивати помоћ. Русија, која је у време формирања маџарске државе, наизменично водила ратове и

трговала са Византијом и за време кнеза Владимира Свјатославича од византијских свештеника

27. Ибид., стр. 40

50

примила хришћанство, иако је за време Јарослава Мудрог (кнез од 1019-1054), израсла у, поред Византије, најјачу државу између Европе и Азије, није показивала никакво интересовање за удес и судбину православних Словена на Балкану.

Касније и сама притиснута „Златном хордом”, монголских освајача, у чијим је канџама остала све до пред крај XV. века, никоме није ни могла бити од помоћи.

Немци под влашћу луксембуршких грофова, нису били у стању да заштите ни интересе властите државе, а Француска, заузета стогодишњим ратом са Енглеском, све и да је хтела (а није, како се касније показало, никада ни хтела), не би могла бити од велике помоћи.

Расистичкој Енеглеској није ни било у интересу да се помажући Србима сукобљава са Турском, у којој је она одувек имала природног савезника против европских држава, са којима је вековима била у сукобу.

У сукобу на Косову су, стицајем околности и хиром судбине, животе изгубила оба владара сукобљених држава, а Турци су, а да то у прво време нису ни знали, нанели најтежи пораз српској војсци (од кога се Србија никада више неће опоравити и бити оно што је била), у којој је животе изгубио цвет њеног племства, темељ државе Немањића.

Ако би се и прихватила тврдња неких историчара, који се позивају на сведочанства савременика*, да су Срби на Косову извојевали победу, што се закључује и из чињенице да Турци нису по свом обичају прославили победу и пировали, него се вратили у Једрене и тек у јесен исте године поново кренули у војни поход на Србију, онда је српска победа била Пирова победа, јер је цена која је за њу плаћена далеко надмашивала „добитак”.

Срби су, наиме, према неким изворима, у тој највећој бици тога времена у Евопи, изгубили више од половине својих ратника, после чега су, готово без иједне веће битке, потонули у скоро четири и по века дуги мрак ропства.

Иако су формално пале: Србија 1459 (падом Смедерева), Босна 1463 (погибијом последњег краља Степана Томашевића), а Херцеговина 1482 (падом Новог), све су ове српске земље, пре турске најезде, дуго биле само неколико искасапњениих организама без главе, трупла са поломљеним удовима, која су, измерцварена међусибним сукобима и клањима, вековима крварила и, као таква, нудила се готово сваком наредном освајачу.

Са друге стране, опијени богатим пленом и неограниченим могућностима пљачке, турски освајачи нису, као што је наапред речено, у прво време ни размишљали о ширењу, а још мање о насилном наметању ислама покореним хришћанима.

Међутим, потреба Турске да повећава војне ефективе ради освајања или одбране освојених територија, поткупљивост појединих српских великаша, подмуклост и међусобне денунцијације и издаје, као и добровољни преласци појединих „виђенијих” Срба на ислам, ради личне користи, али често и ради освете међу завађеним братствима, али, а у неким случајевима и ради пукпог преживљавања, натерали су Турке да, са једне стране постану опрезнији у ослањању на поједине вазале Србе, а са друге стране почну да намећу све већи данак покореној раји да, на крају постану немилосрдни у обрачунима са оним најнепокорнијим међу поданицима и пређу на насилну исламизацију и прогоне у којима су целе покрајине буквално остајале без становништва.

Овоме, међутим, није кумовала само поткупљивост Срба, нити, како неки тврде, исцрпљивање турске војске у сталним ратовима и одговоарајућа потреба да се материјални губици, као и губици у људству, надохнађују из прираштаја поробљених народа, него, у првом реду скоројевићка бахатост потурица новопечених ага и бегова, те увредљива нетрпељивост исламских бојовника свих сталежа према припадницима вере поробљеног народа.

Према Кур’ану, који је алфа и омега исламског погледа на свет, Алах је верницима наређивао: „Борите се против оних којима је дата Књига, а који не вјерују ни у Алаха ни у овај

* Твртково писмо Трогиру, Писмо фирентинске општинр Твртку и сл.

51

свијет, не сматрају забрањеним оно што Алах и Његов Посланик забрањују и не исповједају истинску вјеру – све док не дају главарину, послушно и смјерно.”28

Наравно да је у оваквим условима, такозвано добровољно примање ислама, сем неких ретких изузетака, веома сумњиво. Шта, рецимо, остаје онима који су само раја (презрена сиротиња), практично робље на својој земљи, које може бешчастити и убијати сваки богати гад, наислник ако је „правоверни”, односно ако је Турчин или потурица?.

О последицама вишевековног живота српског народа у рипству, Андрић каже:„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања

једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећени народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете.”29

Бахато иживљавање турских господара над поробљеном и беспомоћном рајом трајало је вековима са различитим интезитетом, да би кулминацију достигло у XVI. и XVII. веку, кад је постало очигледно да турски сан о поробљавању Европе и претварању цркве у Риму у султанову коњушницу, никада неће нити остварен.

Управљање поробљеном и опљачканом земљом методом исламског државног терора ће у српском народу оставити трагичне последице, које ће се граничити са размерама највећих катастрофа: у појединим српским крајевима поклана су и деца у колевкама, у већини крајева огроман број људи је убијен или физички и морално осакаћен, а велики број породица и братстава збрисан са лица земље.

Последице злочиначког затирања осећаће се у српском народу неколико наредних векова, да неке од њих стигну и до наших дана.

„У нашим крајевима који су били под Турцима, нарочито оним најзаосталијим, трагови робовања виде се некад мање, некад више, а има тренутака кад пред нама искрсну сви одједном, у пуној својој тежини. Тада видимо да је ту сачуван живот, али по цену која је скупља од вредности живота самог, јер се снага за одбрану и одржање позајмљивала од будућих нараштаја, који су се рађали задужени и оптерећени. У тој борби преживео је голи нагон за одбраном живота, док је живот сам изгубио толико да му није остало много више од самог имена. Што стоји и траје, окрњено је или искривљено, а што се рађа и настаје у заметку је затровгано и ојађено. Мисли и речи ових људи остају недовршене, јер су у корену засечене.”30

Колико је страшне и жалосне истине у томе, ко то жели може се уверити не само на примерима ропског понашања у Босни, у Србији, ако само прошета околином некадашње српске царске престонице, Призрена и још некиместа на Космету, где и данас српске мајке, сестре и кћери, као своју националну ношњу носе турске димије, а неке и јашмаке, дуваке и шамије.

На „Песничком причешћу”у дворишту манастира Грачанице, комунистички церемонијал-мајстори српског духовног аутодафеа, су „Косовку девојку” (која је 1994 године била из Призрена или околине), обукли у турске димије, да би на завршној приредби, тако унакажена, примила страшни симбол српске погибије на Косову, Косовски пехар.

Ој давори ти Косово равно!

Падом српског царства и српска православна црква је, као и држава, изгубила не само потпору и снагу, паству и материјална добра, него и највећу своју тековину – самосталност, за коју се толико векова борила и изборила.

Та је црква цело време робовања, а посебно у XVI. веку, прва испољила тежњу за буђењем српског народа, тежњу за слободом, обнављањем државне независности и старе славе поробљеном и великим делом истребљеном српском народу.

28 Кур’ан, Сура IX. st. 29 29 Цвијић – Андрић, пом. дело, стр. 15030 Ибид., стр 161

52

Отуда се на мети бојовника џихада, на посебном месту налазе православни свештеници. Знајући да су они најписменији и, у оно време најпрогресивнији представници српског народа, да представљају оно бунтовно језгро које је једино способно да, десетковани и намучени српски народ мотивише и покрене на акцију у евентуалном покушају ослобађања из турског ропства, они су немилосрдно прогонили и ликвидирали живе, али на миру нису остављали ни мртве српске свештенике.

Најдрастичнији пример за то је спаљивање моштију Светог Саве.Уверени да ће уништењем српског свештенства и трагова вере, уништити и вољу

српског народа за ослобођење из ропства, Турци су, при најмањим неирима, живе српске свештенике набијали на коље (монах Авакун и др.), где су данима умирали у најтежим мукама.

Губици српског народа у том страшном XVI. веку, у коме су турски злочини достигли кулминацију, били су такви да су поједина подручја и области у Србији потпуно опустели, а слом воље за отпором био потпун.

Најбестијалнији мучитељи и џелати били су дојучерашња браћа – потурчени Срби, чија је сервилност према властодршцима и ревност у затирању народа из кога су потекли условљена мрачном мржњом издајника према жртвама и сведоцима издаје постала пословична, па се крилатица: нема већег Турчина од потурице сачувала и остала актуелна до наших дана.

Неки познаваоци српске историје мисле да нису Турци Оманлије, него потурице, непримереним насиљима изазвали револт и очајничке кораке појединих поносних појединаца међу Србима, који су одласком у хајдуке, које је српски народ називао горским тићима, радије стављали на коцку свој живот, него служили острвљеним башибозуцима.

С друге стране у прогонима, хватању, мучењу и убијању хајдука и њихових јатака, потурицама су ревносно помагали такозвани српски кнезови које су „бирали Срби”, а постављали Турци, чији су интереси били идентични са интересима Турак и који су, све до пада Отоманског царства, уствари били основни стубови његове одбране.

Особина потурица част ретким изузецима, да буду лојалнији освајачу него народу из кога потичу, одувек је отежавала консолидацију и опоравак Срба са којима потурице деле заједнички животни простор, онемогућавала отпор освајачима и одлагала борбу за ослобођење.

Објашњавајући животну филозофију исламизираних Срба, Андрић каже: „Њихови стари вековима су робовали или с у владали над људима и држали их у потчињености. То их је научило да се другима обраћају или понизно и удворички, кад говоре са вишим и моћнијим, или грубо и надмено, кад имају посла са нижим и слабијим од себе. А њихови потомци, ево, вуку још и сада са собом те маске предака, иако за њих већ одавно нема разлога и оправдања.”31.

Верски и национални отпадници, научили су лекцију коју су Срби заборавили, да земља припада оном народу чије је масе настањују.

У оној земљи, на чијим се територијама настане, они се легално (експлозијом наталитета) шире на уштрб домицилног народа, а сваку сугестију у смислу планирања породице, ограничења рађања и нормализовања наталитета, одбијају ћутњом, или проглашавају нападом на „уставом загарантована људска права и слободе националних мањина” и траже арбитражу и интервенцију међународне заједнице.

Тако априорно нетолерантан и арогантан став, онемогућује сваки цивилизован разговор и уноси психозу неизвесности, зебње и страха код већег, и буди одбрамбене инстинкте и нагон за самоорганизовање и одбрану, код нешто мањег врој живља неисламске вере.

Данас је свим народима на Балкану осим, изгледа, Срба, јасно да је групација исламизираних Словена, као и, за време Османлија исламизираних и на српске територије насилно насељених Арнаута, била један од основних, ако не и једини фактор нестабилности на Балкану, од пада турске империје до наших дана,

31. Цвијић – Андрић, Ибид., стр.149

53

У Србији, у којој су се, захваљујући злочиначкој политици комуниста, осртрвљене шовинистичке националне мањине намножиле и достигле више од једне трећине популације, не осећају се последице само у заостајању у економској и културној стагнацији за развијеном Европом, него и у губитку орјентације у времену, стварању ропског менталитета, одсуству вере у етичка начела и људскост итд., идт.

Уз површност, лаковерност и кратко памћење, ту је и попримање од Турака навика као што су лењост, бахатост, крволочност и сл., које су временом постале друга нарав и саставни део карактера великог броја Срба које раније српском народу нису биле својствене.

Сасвим је сигурно да ће исламизиране скупине на српском тлу, у случају неке шире офанзиве ислама на Балкан, искористити прилику и постати разарачи изнутра и разбијачи држава на чијем тлу живе попут великих лишајева и малигних мрља.

С друге стране језуитски запад ће, све док се ти сукоби буду одвијали на штету православних Срба, увек пружити помоћ њима, природним српским непријатељима а не Србима.

Ситуација није била много боља ни у такозваним секуларним државама, јер је и ту у пракси мајоризација већинског народа у доношењу најзначајнијих одлука у држави била таква, да су се припадници других религија, нужно морали осећати као грађани другог реда и могли су само да бирају између повратка тамо одакле су били протерани и асимилације.

Такав је, на пример био случај близу четврт милиона Срба који су под Арсенијем Чарнојевићем 1690.године пребегли у јужну Маџарску и ту до последњег асимиловани, а ништа боље нису прошли ни Срби који су остали у Албанији, Румунији, Бугарској.....

Живот Срба који су неколико векова, као робови на властитој земљи живели под турском влашћу, био је јефтинији од грла јахаће или теглеће стоке, о чему постоје бројна усмена и писана сведочанства.

Ако се изузме период дахија и њихово оргијање по Србији пред Први српски устанак, злочини Турака најдуже су вршени (осим у Босни), на Косову и Метохији, где су трајали од његовог пада под Турке до Балканских ратова (а ништа боље им није било ни за време пола века дуге комунистичко-арнаутске власти).

О лепом и страшном српском Косову писано је ве и свашта, па ипак је, углавном због равнодушности и властодржаца и народа страдалничка судбина српског народа на Косову, за већи Срба у Србији и осталом српским земљама, остала готово непозната

Једна од књига недавно преминулог Др. Бранка Перуничића, која доноси сведочанства о зулумима Арнаута на Косову и Метохији од друге половине XIX. века до пред сам почетак Балканских ратова и ослобођење Србије од Турака, која је из штампе изашла далеке 1989 године и, као и толике друге пре ње, у нашој јавности прошла готово незапажено, жалосно је сведочанство не само о злочинима Арнаута над Србима, него и о нашој незаинтересованости за истину о страдању наше несрећне браће на светој и несрећној косовској земљи.

ПАПСТВО И ЦАРСТВОRabies theologorum, или борба око плена

У међувремену Франачка држава (Regnum Francorum), најпре под Клодовиком из династије Меровинга (481-511), који је Хришћанство примио 496. године, почело је освајање Француске, а затим и Алеманије (Немачке).

За владавине Карла Великог (742-814), великог освајача и оснивача династије Каролинга, чија се држава на врхунцу моћи простирала од Северног мора до Шпаније и Италије, извршено је насилно покрштавање народа у освојеним земљама, када су покрштене цела западна и средња Европа, због чега га је папа Леон III. 800-e године у Риму крунисао за римског цара.

54

Његови наследници нису успели да одрже целовитост те огромне државе, па је године 843., такозваним Верденским уговором, Франачка држава подељена на три независне краљевине: Западну Франачку (Француска), Источну Франачку (Немачка) и јужну (Италија).

Пошто је још Пипин Млађи, франачки краљ (756), даровао римском папи земље такозваног Равенсаког егзархата, у доба Каролинга оснажује се и шири, иако још непризната папска држава. Суверенитет јој је признао тек немачки краљ Рудолф (1247), што њу није спречавало да у међувремену ојача и почне да води огорчену борбу за превласт, не само у духовном, него и у световном погледу.

Већ у XI. веку дошло је до напред поменуте огорчене борбе између папства и царства, која је, са променљивом срећом, трајала до XIII. века, кад је, због избијања сељачких устанака и појаве извесног броја стварних и измишљања тобожњих јеретичких покрета, дошло до споразума између папства и царства.

Најдужу и најогорченију борбу папе су водиле са немачким царевима, у којима противници, а изгледа да су папе предњачиле у тим нимало светим обрачунима, нису бирали ни изразе ни средства.

Какве су природе били ти вербални обрачуни, види се из једне посланице папе Гргура IX., из које један одломак гласи: „Из мора се издигла неман, ноге су јој као у медвједа, ждријело као у лава, а остали удови као дивљој мачки. Погледајте помно главу, средњи дио и реп ове животиње, која се зове цар.”32

Међу познатије епизоде те борбе свакако спада „Пут у Каносу” Фридриха IV. (немачки цар (1083-1106), који је, када га је папа Гргур VII. екскомуницирао, морао да иде код папе на покајање у, дотле готово непознати градић Каносу, која је после тога постала синоним срамотног покајања и молбе за опрост.

Временом се, међутим, римска црква од жестоког противника царства, претворила у одбрамбени бедем феудализма, особито када је године 1215, најмоћнији папа у средњем веку, Инокентије III. озваничио злогласну Inquisitio, Sanctum Oficium, неку врсту црквеног преког суда, чији је основни задатак, очување и увећање феудалних поседа и материјалних добара, перфидно упакован у обланду борбе против тобожњих јеретика.

Век који је започео једном од највећих превара римске католичке цркве, која је трајала пуна два века и која је дефинитивно скинула маску са лица „Свете” римске столице, био је бесумње једанаести век, који је свету открио не само природу западног феудалног експанзионизма, него и стварне мотиве крсташких ратова и праву природу католичке цркве и њене „мисионарске улоге” у свету.

Објашњавајући, на Сабору у Клермону 1095. године, мотиве којима се руководи, ратоборни папа Урбан II., покрећући 1096. године први крсташки рат, уверава свет да тај рат покреће због опасности од упада Турака Селџука у Малу Азију, за одбрану Хришћанства и ослобађање Христовог гроба који се налази у Палестини.

О каквој се бризи римских папа за Хришћанство и хришћане* ради, видело се касније, кад се злокобна сенка Османлија надвије над хришћански Балкан и кад римске папе, одбијају да пруже руку помоћи, најпре Инокентије VI. 1354., тада најјачем хришћанском владару на Балкану, српском цару Стефану Душану, а потом Урбан VI. српском кнезу Лазару у одсудној бици на Косову пољу 1389. године.

Од осам крсташких ратова, који су, као што је речено вођени углавном због пљачке и настојања римских папа да по сваку цену учврсте супремацију над световном влашћу и, који су Европу коштали преко два милиона људских живота, најсрамнији је био онај из 1212. године

32 Egon Friedell: Kultura novoga vremena, Prva knjiga, str. 51 * Мисли се на хришћане православне вере, које су римске папе у почетку називале шизматицима (расколници), а касније, према потребама римске цркве и јеретицима (Албижани у Јужној Француској, богомили у Босни и сл.)

55

(познат као дечји крсташки рат), у коме је због похлепе и сујеверја његових организатора, живот изгубило 15.000 деце, која су, уз релативно млак отпор римске цркве, упућена на кланицу.

Поставља се питање зашто ни један папа, па ни они највећи злочинци међу њима, никада нису били изведени пред лице правде и осуђени за своје злочине?

Зашто, осим онда кад су се лично сукобљавали око власти, а и тада ретко, ни један владар на католичком западу, није пред суд извео неког папу који је лично починио злочин, као Александар VI. Борџија (инцест, завођење рођење ћерке), Инокентије III. (продаја прве индулгенције), или наредио извршење бројних злочина над људима, женама и децом, као што је спаљивање живих људи и жена, слање деце у крстачки рат и сл.?

Зашто су, дакле, владари и у ситуацијама кад су папски злочини били очигледни, ћутке прелазили преко тих злочина?

Да ли су они, кад је било „неопходно доказати кривицу људи који би требао да се одликују својом честитошћу”, поступали по начелу: вук сит и овце на броју, односно чинили то „тако да се узрок зла може одстранити, а да кривац не буде јавно осрамоћен”?

Коначно, зашто човек који је починио злочин, макар он био и папа, не би смео бити јавно осуђен и зашто би таква осуда била срамоћење, ако је злочин не само срамота по себи, него и једно од најтежих кривичних дела?

Не лежи ли одговор у чињеници да су владари васпитани у језуитском духу, тиме што су јавно, или само прећутно штитећи подржавајући мит о непогрешивости папа, уствари штитили себе и мит о свом божанском пореклу?

Поступајући по језуитској логици „Ако пастир згреши, ваља га издвојити од других пастира, али би велика невоља била да овце почну да сумњају у пастире.”33

Простор не дозвољава да се овде озбиљније бавимо историјом папства и папске државе, али се мора нагласити да су, између неколико врста починилаца злочина (злочинци из користољубља, страсти, другачијег мишљења или обести, злочинци из заблуде, који злочин почине на мах, изазвани нечим што у њима буди притајени бес који нису у стању да контролишу, ирационални злочинци чији су мотиви неодредљиви, који су најчешће душевни болесници и сл.), најгори, ако је злочине допуштено градирати, злочинци који су злочине починили из најнижих побуда, плански из користољубља, односно ради стицања материјалних добара и моћи.

Ако уз то злочине из користољубља и уз примену најбестијалнијег мучења, укључујући спаљивање живих људи, почине водећи људи једне институције ( у овом случају католичке цркве), чија је обавеза (службена дужност, ако се тако може рећи), да се бори за истину, мир и добробит човечанства, а та институција их не изведе пред суд и осуди за почињене злочине, онда се и сама та институција претвара у институцију злочина.

Оно што, оправдано или не, називамо човечанством, с тим сазнањем на савести, живи нешто више од једног и по миленијума, тачније од времена кад је почела да се шири папска лаж о апостолу Петру као првом епископу Рима (апостолска столица).

Како је почело проглашавање Рима седиштем апостолске столице?Пре него што је Хришћанству, по мнгима израслом из секте Есена, признат стстус

религије, апостоли су у појединим градовима и провинцијама постављали своје заменике, које су у почетку називани једноставно свештеницима, а понегде бискупима, а то значи да су у почетку та два назива имали исто значење, које њиховим носицима није давало никакве осим духовне надлежности.34.

Касније су бискупи постали појам за црквене функционере који су имали нешто шира права и овлашћења од обичних свештеника, чија су овлашћења остала на духовном, односно саветодавном, дидактичком нивоу.

33. Умберто Еко: Име руже, стр. 3134. Dr. Andreja Deak: Nepogrješivi, str. 14

56

Временом су, у зависности од броја верника, економског и политичког значаја града или области у којима су столовали, ти апостолски намесници почели да се различито вреднују и називају.

Разуме се да су поједини, промућурнији и на моћ апишнији бискупи, почели да злоупотребљавају свој положај и повећавају свој иметак, свој утицај у масама и, разуме се, своју моћ, односно земаљску власт.

Већини римских отаца и учитеља земаљска власт је била привлачнија него духовна, која, барем у тим првим организационим облицима деловања хришћана, пре него што су из секте прерасли у цркву равноправну осталим црквама, није доносила материјалне користи.

А онда је људска суревњивост учинила своје.„Најпре су се из колектива обичних бискупа издвојили они који су радили у

престоницама римских провинција и називали се митрополитанским бискупима или митрополитима”.35.

Иако касније нису постављани, него су их, као и остале свештенике директно бирали попови и народ, они, и поред тога што су имали велики ауторитет и углед „нису могли ништа наредити без одобрења клера и грађана.”36.

Па ипак и тада су „имали извесне привилегије: право избора свих осталих бискупа своје провинције, право сазивања црквеног сабора - синода и право надзора осталих свештеника.”37.

Временом су права ових црквених великодостојника, проширивана, тако да су ти апостолски намесници изгубили нешто од свог учитељског имиџа и скромности и докопали се земаљске власти, претворивши се у митрополите са засебним бенефицијама.

По проширеним овлашћењима и привилегијама временом су се издвојили римски, александријски и антиохијски митрополит, чија је права и бенефиције 325. године потврдио први црквени сабор у Никеји.

Кад је Константинопољ (Цариград) постао престоница римског царства, тада је царидградски митрополит добио звање патријарха, али су му права остала иста, са осталим црквеним великодостојницима истог ранга у другим метрополама.

Међутим „Када је цариградски бискуп добио титулу патријарха, римски партијарх Пелагије II. наљутио се и изјавио да је нова титула цариградског конкурента „безбожна, одвратна и ђаволска ствар”38.

Кад су цариградски патријарси почели да се потписују као „општи бискупи”, оци у Риму „себе су прогласили „servus servorum Dei”, tj. „slugama Božjih slugu”

Римски митрополити, који су већ почели искривљивати Христову мисао, никако се нису мирили с тим да буду изједначени у правима са осталим патријарсима, па су почели да црквене територије којима су управљали, уређују по угледу на државну власт, а то је доносило и нове степене власти, по узору на грађанску и војну хијерархију.

Да би се разликовали од себи сличних великодостојника источне цркве, али и да би повећали свој ауторитет, како код властитих верника, тако и у комуницирању (и опхођењу) са великодостојницима других цркава, римски бискупи су себи доделили титулу оца Христове цркве (папа) и намесницима Криста Краља на земљи.

35. Ibid., str. 1536. Ibid., ste. 1537. Ibid., str. 1538. Ibid., str. 16

57

По некима „Римски бискуп Сириције био је први који је дозволио да га назову папом”39 За њега се такође тврди да је био „и творац целибата, разуме се уиме целе цркве, бога оца, Христа, светог Петра итд. *

Папа Сириције (384-399) је такође први папа који је „у својој коресподенцији употребио израз „апостолска столица”40., што представља његов допринос великој папској лажи о Христовом апостолу Петру као првом римском бискупу.

Ако се зна да је апостол Петар свирепо убијен у Риму, за шта има доказа, за њгово спуштање са апостолског звања на ниво римског бискупа, што је својеврсно ругање и апостолима и хришћанској идеји, нема ни једног валидног (материјалног) доказа и цела прича је, вероватно потекла из настојања римских папа да себи придају већи значај него што су га имали.

Да ли је апостол Петар уистину био први бискуп у Риму?Материјалних доказа о томе, као што је речено, нема.Као један од тобоже поузданијих доказа о томе, аутори Велике повјести цркве

наводе реченицу истргнуту из контекста, некаквог писма-молбе Антиохијског бискупа Игнација, који „моли кршћане Рима” реченицом „Не заповиједам вам то као Петар и Павао”41., из које изводе закључак: „Та двојица су, дакле, једном стајала према римској опћини у односу који им је давао ауторитативни положај, тј. боравили су тамо дуље као активни чланови опћине, а не можда само пролазно као случајни посјетиоци.”42.

Ови аутори Повјести (католичке) цркве, дакле, просту чињеницу да су Петар и Павле убијени у Риму тумаче као доказ да је Петар био први епископ Рима, пренебрегавајући чињеницу да ни један апостол никада није имао потребе да буде члан било које црквене опћине, јер је апостол (што је положај који по хијерархији долази одмах после Христа), већи ауторитет од било којег епископа.

Добровољно спуштање на ниво римског бискупа је глупост, која се, без цинизма, никако не може приписати једном Христовом апостолу.

Ако се зна да „Временом су апостоли у појединим градовима поставили своје намеснике, које су негде звали свештеницима, а негде бискупима”*, јасно је да, чак и да је постојала некаква хришћанска општина у Риму, а није, јер би је Тацит, који ни сам није подносио хришћане, које помиње само као људе „који су били омражени због злодела које су чинили, а које народ називаше хришћанима.”43 сигурно поменуо као облик организовања тих људи, који су по њему „заслуживали најтежу казну...”44., апостол Петар није имао ниједан разлог да себе деградира и прихвати место епископа у граду какав је био Рим у Нероново време.

Сва она силна позивања на „изворе”, од писма поменутог Клемента, затим писма Игнација Антиохијског,који је наводно обојицу апостола познавао лично, пророчког списа што га је оставио Ascensio Isaiae, те каснијих „сведочанства” бискупа Дионизија Коринтског, Иринеја Лионског до Квинта Септимија Флоренса, хришћанског религиозног мислиоца из Картагине, познатијег као Тертулијан из Африке, који „доказују” да је Петар био први бискуп у Риму, осим што се из неких од њих може видети само да је апостол Петар уморен у Риму, обичне су папске конструкције и лажи, којима су папе и њихови апологети, настојали да нађу покриће за своје

39. Ibid., str. 23* Основ за прокламовање целибата налази се у Програму (који Јосиф Флавије назива Уставом) секте Есена, једне од три филозофске школе у Јудеји, тако да се о папи Сирицију може говорити само о интерпретатору који је само озваничио оно што је као идеја већ постојало. Види Јосиф Флавије Јудејски рат, стр 160 и 540 40. A. Deak, pom. delo str. 23 41. Grupa autora, Velika povjest crkvem, str. 13342. Ibid., str. 133* Стр. 51 овог текста43.Тацит: Анали, 15, 4444. Ибид., 15, 44

58

злочине почињене у име свог Криста Краља, представљају најобичније конструкције и лажи римских папа и њихових апологета.

Болесна жеља папа да се, кад се већ Исус Христос није могао пренети у Рим, град разврата и насиља, барем прогласи местом устоличења једног од првих Христових следбеника, апостола Петра, у столицу „Христовог намесника на земљи” и тако се том и таквом Риму прибави примат у духовним питањума у хришћанском свету, показује да Рим у ствари никада није ни примио истинско хришћанство и усвојио Христову науку, већ је, прогласивши Христа за краља, његово име укаљао и на најприземнији начин злоупотребио.

У више од два века дугој пропагандној кампањи папа да докажу апостолско порекло бискупске столице у Риму, створен је читав низ фалсификата, чије навођење би одузело превише простора, што би нас одвело далеко од теме ове књиге.

Студија у којој би биле сабране све папске злоупотребе вере и сви фалсификати културне и опште историје света са потребним коментарима, изазов је достојан пажње сваког озбиљног истраживача..

Почев од папе Сириција и његове лажи о апостолској природи бискупске столице у Риму, преко Папе Стјепана II (или III?), за које се верује да је један од њих творац фалсификата чувене Константинове даровнице, затим Александра VI., Борџије, који је поред бројних убистава из користољубља, починио и инцест, Гргура VII., који је за врховну главу кршћантва прогласио папу, који по њему „на основу своје врховне духовне власти стоји изнад краљева и царева, које може чак и свргнути кад му се то због религиозно-ћудоредних разлога чини потребним.”45., Урбана II., идеолога и покретача крсташких ратова ради пљачке сараценског блага и других материјалних богатстава истока, Инокентија III. оснивача црквеног преког суда Инквизиције и утемељивача злочиначке институције опроста грехова (Indulgencija), Јована XXII., који на ломачу није слао само вешце и вештице, такозване лаике, него и најкроткије међу редовницима те цркве, Малу браћу (Фрањевци), до фашистичког папе Пиjа XII., који је благословио нацистички насртај на Европу и свет (1941-1945) и Кароља Војтиле, који је преко Друштва Светог Јеронима у Риму, учествовао у организовању бекства нациста у Јужну Америку 1945. и који није ни прстом мрднуо да спречи злочиначки насртај католичко-муслиманских светих ратника на Србе у Хрватској и Босни и Херцеговини у,такође верском и грађанском рату (1991-1995), римски оци су били идеолози, налогодавци, или покровитељи, а њихови потчињени и починиоци најбестијалнијих злочина који су извршени на планети земљи.

Окупација, пљачка и разарање Цриграда, Крсташки ратови, Инквизиција, која је у праксу увела спаљивање живих људи и сестра јој Индулгенција институти легализације мучења и убијања људи из користољубља, пљачка Провансе и истребљење Албижана, покољ правоалавних Срба у Босни и Темплара и Хугенота (Бартоломејска ноћ) у Француској, истребљење Маја, Инка, Ацтека и Толтека, само су врхови леденог брега у мору манијакалног насиља и смрти, злочина које су под заставом цркве, у име Христа починили римски „свети” оци, односно папе.

Оно што су папе вековима истурале као заставу цркве, није вера, чак ни њена супротност, него ругање вери, односно богохуљење.

Злочине почињене у име Бога, због другачијег мишљења можда је најтачније именовао Filip Malanchton, вођа једног крила протестаната, који су по њему названи Филиписти, за кога се тврди да је „на самртној постељи изјавио, како је сретан да ће га смрт ријешити „теолошког бјеснила” (Rabies teologorum)”46.

За многе злочине, међутим, почињене током и после V. века, папе су оправдање налазиле у познатом делу Civitas Dei, оца и идеолога патристичке филозофске школе Аурелијана Августина, који је цркву назвао Државом Божјом и устврдио да она, као старија оd Civitas civilis,

45. August Frenzen: Kratak pregled povjesti crkve, str. 15446. Egon Friedell, pom. delo, knj. prva, str. 147

59

има право да своје тумачење стварности намеће силом, на шта су се позивали сви идеолози римске војујуће цркве, покретачи крсташких ратова, оснивачи Инквизиције и сл.

Што се римокатоличка црква претворила у чисту негацију миротворне Христове цркве, заслуга је, у првом реду римских отаца и учитеља те цркве.

РАСТРЗАЊЕ БОСНЕ

На нашим просторима време крсташких ратова означило је почетак погрома хришћана (православних Срба) у Босни и Херцеговини, чија је црква проглашена јеретичком и тако отворен лов на душе, имовину и животе њених верника.

Као повод за напад на Босну узет је тобожњи Немањин обрачун са неким деловима секте Павлићана, који су из Јерменије, за време бугарског цара Петра, прешли у Бугарску, а одатле у Србију. Припадници те секте, који су на западу називани патаренима, Кудугерима, Катарима, Бабунима и ко зна како још, ужасавали су Немањину Србију социјалним а не верским програмом, а магична реч „јерес”, послужила је Великом српском Жупану као, тада уобичајени и за сваку прилику прикладан изговор, да се на најбруталнији начин обрачуна с њима.

Та прича, као уосталом и неке пре и после ње, је касније послужила Фрањи Рачком и његовим српским и иним трабантима, да тај обрачун прикажу као Немањин обрачун са „богомилима”, иако тај назив није дат тим Немањиним противницима.

Иноћентију III. је, као повод за насртај на Србе у Босни, послужила достава (денунцијација) Немањиног старијег сина Вукана, у којој је тобож стајало како је „бан босански Кулин, са својом супругом и сестром, удовом кнеза Мирослава, као и са многими рођаци и 10.000 подложниках примио вјеру богомилску....”47.

Како се та дојава често наводи као доказ о постојању богомила у Босни (Рачки, Соловјев и др.), а они, богомили, се у тој достави, нигде не помињу, доносим тај текст на латинском језику, онако како је објављен у Дипломатичком зборнику И.К.Сакцонског.

CCLXXXIII. 1199„Vukan, kralj dukljanski i dalmatinski, podla`e se crkvenoj

vlasti stolice rimske, javljaju}i ujedno papi, kako je ban bosanski Kulin sa svojom suprugom i sestrom, udovom kneza Miroslava, kao i sa mnogimi ro|aci i 10.000 podlo`nikah primio vjeru bogomilsku, s toga moli papu, neka prisili kralja ugarskoga da re~ene nevjernike iz svoga kraljevstva pprotjera.

Beatissimo atque sanctissimo patri et domino Innocentio dei gratia sacrosancte romane ecclesie summo pontifici et uniuresali W(ulcan) eadem gratia Dioclie atque Dalmatie rex, salutem et

47. I.K. Sakcinski: Codex diplomaticus, dio II. str. 215

60

deuotionis effectum. Venientibus ad nostram presentiam domino Iohanne capellano et domino S(imeone) religiosis et discretis sancte catholice et apostolicae sedis legatis, amodo iocondati sumus: quia sicut solis splendor in virtute sua radians totum orbem videtur illustrare, ita illorum sancta et salubri predicatione totum regnum nostrum creditor fore illustratum. Unde merito dicimus: Illustrauit nos oriena ex alto. Illorum itaque probitato et scientia nos informati, deo et paternitati vestre innumeras grates rependere curamus quia tales ad nos misistis, quales in voto semper habuimus suscipiendos, diuino munere prediatos, quia omne datum optimum et omne donum perfectum desursum est. Presentatis igitur litteris vestris intelleximus, quia postulationibus nostris apostolatus vestri beatitudo misericorditer acquieuit. Unde nos cum magna animi deuotione percepimus ut per totum regnum nostrum omnia que secundum deum sunt, ordinent et confirment; que autem contraria sunt iuxsta illud propheticum euellant et destraurant. Accedents itaque ad locum, ubi antiquitus concilium celebrari solitum fuit, sanctam synodum celebrare studuerunt; de viciis et virtutibus subtiliter disserentes, in communi deo et beatissime Marie perpetue virgint, et beato Petro apostolorum principi, necnom et apostolatui vestro laudum preconia persoluentes. Intera nouerit paternitas vestra, quia augustali stemmate undique insignimur, et quod gloriosius et beatius est, vestri generosi sanguinis affinitatem habere cognouimus. Igitur innotescimus quia in voto habuimus nunc legatos nostros, ad pedes beatitudinis vestre transmittere; sed quia terram illam turbatam esse audiuimus, facere non potuimus; quia vestris legatis ubique debita reurentia exhibetur, sed nostri, dum illuc ire voluerint cum magna honoris magnificentia, dampna forsitan aut exicium patientur. Sed dum oportunum et congruum tempus affuerit, honorificentius faciemus, quia sancte exoritationis vestre verba perferant, que dulciora nobis sunt super mel et fauum. Siquidem sperantes et certum tenentes quia ex quo vicarius domini nostri Jhesu Christi existis, ipse per te nobis auditum regni celestis aperire dignetur; et quis nullo in hoc seculo indigemus, multum rogamus, sut pro nobis peccatoribus preces ad dominum fundatis. Demum vero paternitatem vestram nolumus latere, quia heresis nonb modica in terra regis Ungarie, videlicet Bossina pulluare videtur in tantum quod peccatis exigentibus ipse ban Culinus cum uhore sua et cum sorore sua, que fuit defuncti Mirosclaui chemensis (uxor) et cum pluribus consanguineis suis seductus plus quam decem milia Chrisitianorum in eandem heresim introduxit.* Unde rex Ungarie illos vestram presentiam compulit venire a vobis examinandos. Illi autem simulatis litteris redierunt, dicentes a vobis concessam sibi legem. Unde rogamus, ut regi Ungarie auggeratis, ut eos a regno suo euellat tamquam zizania a tritico. Theiner Mon. vet. slav. mer. T.I. str. 6

I.K. Sakcinski: Monumenta historica, Povjestni spomenici Južnih Slavenah, knjiga III. str. 215-216Објављивање ове денунцијације је било нужно јер су на исти начин, од стране

католичких апологета и њихових српских трабаната коришћени и Беседа Козме Презвитера (укојој се такође нигде не помињу богомили) и прича о Немањином обрачуну са „богомилима”, а онда су те лажи проглашене за чињенице.

Познат као покретач четвртог крсташког рата и акције за погром Албижана, оснивач Инквизиције и папа који је продао прву индулгенцију (1215), пепа Инокентије (Иноћентије) III., на основу ове пријаве, већ 1202. године упућује Босни ултиматум у коме од бана Кулина и свих народних и верских старешина у Босни, тражи да се „јавно одрекну јереси”.

Притиснути гвозденом песницом овог папе католичком Маџарском, и присиљени да потпишу такозвани акт абјурације (аберације), 8.IV. 1203 год., на Билином пољу код Зенице, прваци босанских хришћана, Драгич, Љубин, Дражета, Прибиш, Љубен, Радош и Владош, са баном Кулином на челу, у присуству Ивана Казамариса и архиђакона дубровачког Марина, јавно изјављују:

„Ми, приори ових људи, који смо се до сада на посебан начин називали повластицом кршћанског имена, на подручју Босне, изабрани као представници свих у име свију који припадају братству наше заједнице, у присутности господина Ивана Касамариса, * Подвлачења у тексту су моја Д.М

61

капелана врховног свећеника и од римске цекве зб ог тога у Босну посланога, у присуству господина бана Кулина, господара Босне, обећајемо пред Богом и његовим светима да ћемо остати вјерни наредбама и заповједима свете римске цркве у животу и владању нашем и да ћемо слушати и живјети према њезиним наредбама.”

Ништа, међутим, није помогло, јер помоћи, као ни наде, није ни било за несрећне хришћане у Босни најтолерантније и најмирољубивије од свих „јеретика” на свету.

Ловци на њихове главе, бојовници „апостолске столице у Риму”, кренули су ћутке, без опомене и подмукло, како и приличи ратницима лажног римског Криста Краља, у лов који ће, са прекидима, са већим или мањим интезитетом, трајати читава два и по столећа.

Као трусно подручје стално изложено нападиа са севера и запада, које је потпадало час под једну час под другу власт, Босна је доста дуго одолевала војујућим мисионарима из Рима и некако успевала веру православну све до крсташког освајања и пљачке Цариград 1204.године, а онда су се хорде црноризаца из Рима размилеле Босном и Херцеговином.

Како православна црква у Босни није имала свога реформатора и препородитеља, какав је у Немањића држави био Свети Саво и због тога, пореед осталог сокудевала у црквама и манастирима, који су одувек били места окупљања, очувања националне свести и организовања отпора, то је она постала доста лак плен пљачкаша у име Христа, римских папа и њихових инквизитора и мисионара.

Тиме је Босна земља мученик, којој је била намењена судбина заморчета на коме су римске папе испробавали уподобљвање „јеретика”, више него и једна друга земља на Балкану, искусила све могуће методе и страхоте насиља мајстора сакаћења, мучења и убијања људи.

На папин миг да крену у обрачун са „јеретицима”, скупа са маџарским феудалцима, на вернике православне босанске цркве крећу и такозвани хрватски племићи, који су за време Коломана стекли извесне повластице.

Више од два века трају комбиновани насртаји (верски и војни) Рима и Пеште на Босну, у којима уз папске инквизиторе, лажне мисионаре и ратнике још и бројни авантуристи и пљачкаши, међу којима се ревношћу и свирепошћу истиче Никола Тавелић, који је 1391 погинуо у неком пљачкашком походу на Палестину.

То је онај Тавелић за кога се надискуп Степинац заузимао код папе Pija XI. да буде проглашен за свеца, који је требао бити нешто као хрватски Свети Саво, верујући да је за беатификацију довољно ако кандидат покоље и опљачка задовољавајући број Срба.

Као што је напред речено, Немачка, у којој је, за време Отона I. ојачала феудална власт и порасли апетити, предузима напад на Италију и почиње њено освајање, да би сее Отон I. 962. године крунисао за цара. У исто време он оснива „Свету римску империју немачке нације” и предузима свој Drang nach Osten и године 955 успева да покори полапске Словене (који ће се, почетком XI. века ипак ослободити), па Маџаре и коначно Чешку.

Угрожени апетитима Немачке, Маџари се обраћају папи у коме виде не само могућег савезника, него и заштитника од немачких претњи и постају кост у грлу Отонових наследника Хенрику III., Хенрику IV. и Хенрику V., који, у настојању да својој власти потчине и целу католичку цркву, долазе у сукоб са папом у Риму, чиме је уствари и почео поменути велики сукоб папства и царства, који је кулминирао за столовања папе Гргура VII., а привремено прекинут компромисом, односно Вормским конкордатом 1122 године.

Тај рат, који ће обновити Фридрих Барбароса, пуном снагом ће се разбуктати у ХIII. веку за време владавине једног од најљућих непријатеља Рима, немачког цара Фридриха II. Хохенштауфена, али ће његово окончање довести до слабљења царске власти и јачања крупних феудалаца, који ће се, у XII и XIII. веку, појачани ритерско-монашким редовима, такође окомити на балканске Словене.

62

Аустрија, која је Верденским уговором (843) припала Немачкој, 976 године је, као наследно војводство, додељена породици Бабенберг. Двадесет година касније (996), Отон I. је проглашава за Источну марку (Osterreich).

Затим је 1246 године пала под власт чешког краља Отокара II., да би после битке на Моравском пољу 1276. године, била уступљена новоизабраном немачком цару Рудолфу Другом, Хабзбуршком, као наследно војводство Хабзбурговаца, под чијом ће влашћи, као Хабзбуршка монархија, остати до почетка двадесетог века, односно до свог слома 1918 гпдоне.

Цар Рудолф се сматра творцем аустријске велевласти, политике лавирања и вештих дипломатских маневара, која ће се водити наредниг шест векова, али трасером главних црта буду ће Аустроуграске, у коју су по његовој замисли имале да уђу Чешка, Угарска и јужнословенске земље, док би средише чиниле Аустро-Немалка осовина.

Пословни рационалист, Рудолф II., није био неки велики присталица Рима, као неки његови каснији наследници на престолу, као Франц Јозеф I, који је тек 1867 године, познатом Аустро-угарском нагодбом, реализовали његову идеју.

Рудолф је, међутим, као први грађански орјентисан човек на престолу, обновио базу и ударио темеље новом царству, које је, у пар наврата, бивало и немачко царство.

Још у току крсташких ратова, католичка црква је припремила свету познато крваво изненађење, у лику нове врсте „мисионара” и стегоношс вере, који ће на основу пресуда чувене Inquisitio, Sanctum Officium, започети и спровести једну од насрамотнијих и најмрачнијих работа у историји света: лов на људска бића, на основу често и непотписаних дојава, утамничење, подвргавање најбестигалнијем мучењу, укључујући и спаљивање живих људи и жена, па чак и деце на ломачи, због другачијег мишљења, или пуке пљачке.

Никада нећемо у цечости сазнати тајне мрачних „радионица” и подрума смрти, жалосних немих сведока бестијалних метода мучења и насиља над човеком и животом као појавом, које су, у име Христа и римске цркве, избвршили апостоли сакаћења, унижавања и смрти, џелати инквизиције, који су, пошто би измрцварили и спалили жртву „јеетика”, „вешца”, или „вештицу”, између себе поделили његову (њну) имовину.

Друга институција мрака, мезимче римских папа Индулгенција (Опрост грехова), омогућује да де сагледа сва наказност римске курије и њених принцепса, чија је превасходна дужност била да се боре против сваког облика насиља над човеком, уместо што су давањем опроста стимулисали злочинце на још монструозније злочине.

Сазнање да је таква каква јесте, католичка црква вековима могла (а и данас може), манипулисати једном шестином човечанства и успевати да га увери у своју „мисионарску” улогу, мора поразити и до очајања довести свако разумно људско биће. Не због католичке цркве, од ње се, с обзиром на њену целокупну историју, сем кривотворења и подвала ништа није ни могло очекивати, него због сазнања да толики број људи још живи попут стада осуђеног на трајни мрак, које, као да и не жели да зна да ли га његови гоничи гоне на пашу, стрижење, или на кланицу.

Поред отупелих људи, као поред окамењених остатака неког давно изумрлог света, мирно пролазе кривотворитељи, товачи, уцењивачи и убице у име вере и идеологије, мајстори кроћења, сакаћења и смрти, мирно раде свој мрачни посао, као да се човека смртног не тиче ни његова, нити судбина његове деце.

ИЗВОРИ:Име aуторa и назив дела Страна 1.August Frenzen: Pregled povjesti crkve, str.92.................................................................................342. Ibid., str. 92.......................................................................................................................................343.Ibid.,str. 92.........................................................................................................................................344. Ibid., str. 93.......................................................................................................................................355. Ibid., str. 93.......................................................................................................................................356. Ibid., str. 137.....................................................................................................................................35

63

7.Dr.Andreja Deak: Nepogrješivi, str. 5-6............................................................................................368. Egon Friedell: Kultura novoga vremena, knj. I. str. 145...................................................................369. Ibid., str. 145......................................................................................................................................3610. V. Klaić Rječnik, str. 76 i 1414.......................................................................................................3811. Радмила Савић: Арбанаси на српском тлу, стр. 18-19...............................................................3812. Ибид., стр. 19..................................................................................................................................3913. Lothar Schmatfuss: Religije svijeta, str.315.....................................................................................4114. Besim Korkut: Kor’an, Sura V. stav 44............................................................................................4115. Ibid., stav 45......................................................................................................................................4116. Ibid., stav 48......................................................................................................................................4117. Ibid., Sura LIX, stav 22-24...............................................................................................................4118. Ibid., Sura XI, stav 112.....................................................................................................................4119. Ibid., Sura xvi, stav 31......................................................................................................................4120. Цвијић-Андрић, пом. дело, стр. 186-187.......................................................................................4221. Ибид., стр. 187-188..........................................................................................................................4322. David Kerr: Religije svijeta, str.334..................................................................................................4323. Ibid., str. 337......................................................................................................................................4324 Ibid., str. 336.......................................................................................................................................4525.Цвијић- Андрић, стр. 124-125..........................................................................................................4626. Egon Friedell: Kultura novoga vremena, str 40.................................................................................4927. Ibid., str 40.........................................................................................................................................4928. Kur’an Sura IX, stav 29.....................................................................................................................5129. Цвијић-Андрић, пом. дело стр. 150................................................................................................5130. Ибид., стр. 161..................................................................................................................................5131. Ибид., стр. 14....................................................................................................................................5232. E. Friedell, pom. djelo, str. 51............................................................................................................5533. Умберто Еко: Име руже, стр. 31......................................................................................................5634. Dr. Andreja Deak: Nepogrješivi, str. 14.............................................................................................5635. Ibid., str. 15.........................................................................................................................................5736. Ibid., str. 15.........................................................................................................................................5737. Ibid., str. 16.........................................................................................................................................5738. Ibid., str. 16.........................................................................................................................................5739. Ibid., str. 23.........................................................................................................................................5740. Ibid., atr. 23........................................................................................................................................5741. Grupa autora: Velika povjest crkve, str 133.......................................................................................5842. Ибid., str. 133.....................................................................................................................................5843. Тацит: Анали, 15, 44.........................................................................................................................5844. Ибид., 15м 44.....................................................................................................................................5845. Augzat Frenzen, pom. djelo, str, atr. 154............................................................................................5946. Egon Friedell, pom. djelo, str. 147......................................................................................................59

47. Ivan Kukuljević Sakcinski, Codex diplomatcus, str, 215...........................................................60

ДЕО ТРЕЋИ DIVIDE ET IMPERA

„Нетко је рекао да су Хабзбурговци увијек захтијевали да се свијет по њима равна, а не они по свијету. Но то су били опсни фантасти и према томе непријатељи људскога род.” (Egon Friedell)

64

Српски народ о клерофашизму и злочину геноцида, извршеног над њим у Другом светском рату, зна, углавном, да су те злочине вршиле усташе, као сарадници окупатора и „издајници властитог народа”. О томе да ус ти злочини вршени у име вере и да ј еу њима учествовао и знатан број католичких свештеника, или се ћутало, или, ако је у којој прилици и помињано, чинило се то оанко узгред и некако стидљиво.

Неспроно је, међутим, да су мотиви усташких злочина над Србима православне вере, у истој мери верске, колико и политичке природе. Програм католичке цркве на Балкану је истовремено и политички програм папске државе и у томе је њена сличност са исламском шеријатском државом. И једна и друга сматрају својим правом да силом успоставе друштвени поредак верске или „Божје” државе (Civitas Dei). Другим речима творци таквих држава сматрају својим „природним” правом да народима друге вере и нације намећу своју веру и да их, уколико ти народи не желе на такво што да пристану, натерају силом оружја, да их убијају и прогоне са њихове земље.

Једина је разлика у томе што радикалне исламске секте, као шијити рецимо, свој програм и своје намере уопште не крију, док Сунити, који настањују већину исламских земаља, прибргавају политичким програмима, који врве источњачким марифетлуцима којима се замагљује суштина, која остаје невидљива за лаике других вера и нација унутар те будуће државе, све док се она не конституише и добије такозвану међународну верификацију , а онда је, обичнио, све касно.

Архитекте католичких држава које уживају симпатије и милост римског папе, још су перфиднији у својим јавним међународним наступима* , којима језуитски програм, у коме важи начело „Завади па владај”, јер „Циљ оправдава средства”, облаче у китњасто рухо „људских права и слобода”, скривајући главни циљ: ропство, као идеалан облик владавине. „Спој освајачког духа и побожности универзализовао је идеју светог рата против јеретика односно свих неверника.Тако је овај тип побожности постао идејно утемељење освајачких похода”.1.

Католичка црква никда се није одрекла својих освајачких амбиција и „свога права” да силома намеће католичку веру, крстећи ту своју тежњу као „мисионарску улогу у свету.”

Отуда нема покајања нити извињења народима и жртвама покланим у име Христа, који је према језуитској филозофији, која је од памтивека основна доктрина католичке цркве, вођа крсташког рата, илити „Summus at verus Dux”.

То, изгледа, једини још нису схватили писци културне и опште историје, интелектуалци, лаици и политичари у православном свету, а особито у Русији и Србији, па, уместо да се од таквог политичког и духовног насиља бране свим средствима, они цвиле како је свет неправедан и окрутан и – не предузимају ништа да се одбране, или, као дресирани кучићи сервилно шене и нуде своје ропске услуге расистичким, верским и политичким лидерима запада, креаторима и актерима међународног бандитизма.

Судећи по томе како је загребачки надбискуп Алојзије Степинац поздравио оснивање НДХ (види надбискупову Окружницу свећенству загребачке дијецезе, „Католички лист”, бр. 17, од године 1941), католичка црква у Хрватској није била, како неки верују, тек пуки учесник у покољу српског народа 1941. године, него главни идеолог тог покоља, кога су извели хрватски војници, дакле припадници хрватског народа, а не неке анонимне групе, имагинарне неке усташе, како су то српском народу у главу утувили комунисти.

За покољ преко милион и по људи, за разарање неколико стотина хиљда кућа и других грађевина, за паљење и разарање неколико стотина православних цркава и манастира,

* Већина њих су, под утицајем католичко-германских расиста из Америке, у последњој деценији злокобног ХХ. века, одустали од било какве мимикрије и уместо владавине међународног права наметнули голу силу. То су, по козна који пут у својој историји осетили, ко би други него балкански народи православне вере, а пре свих Срби.1.„Католички лист” бр. 17, 1941

65

изградњу и одржавање мамутских логора смрти, какав је био Јасеновац, Градишка и други, при онаквим војно-техничким средствима каквима је могла располагати хрватска војна сила, потребна је армија од најмање четири до пет стотина хиљада солдата, не само у војним, него, и много више у цивилним структурама власти НДХ.

Необавештеност српског народа о томе како је уопште могло доћи до стварања једног тако масовног покрета, са тако мрачном мисијом, какав је био усташки покрет у једном народу који је сматран братским народом, није толико ствар незнања, иако и тога има, колико трагичне лењости и тромости духа, пре свих српске интелигенције, која се никада није потрудила да темељито проучи и упозна природу и карактер народа који окружују српске земље, њихову историју, филозофију и политичку доктрину, без романтичних наслага којима их ките њихови творци, да се потом потруде да напишу историју свога народа и своје државе, него је, као и данас, сву своју енергију и умешност трошила на то како да угоди властодршцима, да се нађе на услузи свакој власти, или барем у њеној близини, док су напори ретких појединаца, углавном остајали без речи подршке, далеко од јавности, минимизирани, или просто прећутани.

Да је икада написана истинска српска историја, да је нису писали неписмени и сујетни чобани и приучени дилетанти, да је српску интелигенцију, уместо маније опонашања и имитације и компилације туђих идеја и остварења на пољу историјских наука, красило истинско знање, појаве непријатељске бићу српског народа, какве су југословенство, авет комунизма, или сепаратизам Секуле Дрљевића, Штедимилије, лидерчића ВМРО-а и других, никада не би могли бити накалемљени на српско тле, а камоли ту наћи упориште.

Инфантилност и духовни дилетантизам не нестају сами од себе самим стицањем факултетске дипломе. Они су посдједнако својствени и болесно амбициозним и сујетним и сервилним природама, индивидуама које своје формално образовање нису ни настојали да прошире мукотрпним истраживачким и научним радом. Ако није у питању тромост духа и незнање, онда би српску интелигенцију, а поготово писце културне и опште историје Срба, ваљало оптужити за својеврсни духовни суицид. Јер, шта су њихове ни на чему утемељене, сервилне и отужне компилације туђих историјских судова и туђих „истина” о Словенима, а пре свега о Србима, ако нису увод у духовну и биолошку трагедију српског народа, који данас, једини у свету, нема своје националне државе и коме прети биолошко истребљење.

После Карађорђа, Краља Петра Првог Карађорђевића и Димитрија Љотића, српски народ није, ако не рачунамо свештена лица, као што је владика Николај Велимировић, рецимо, имао, а нема ни данас, ни једног истинског борца за националну слободу и државу српског народа. Један од првих герилаца антифашиста на Балкану, ђенерал Дажа Михаиловић, кога су тобожњи савезници католичко-германски расисти, издали комунистима, који су га сатанизовали и на зверски начин ликвидирали, био је у суштини само једна у низу српских „светих луда”, неизлечиво оболелих од куге зване „југословенство”, од које је, такође неизлечиво оболео и његов краљ, Александар I. Карађорђевић, а и већина српске интелигенције.

Па како се онда догодило да Срби буду оптужени за великосрпски национализам и шовинизам, за мрзитеље и угњетаче нација неправославне вере, припадника националним мањина и верских заједница?

Да би се схватило како је дошло до стварања тако ружне слике и анимозности према српском народу, која се граничила са патолошком мржњом и, 1941. године довела до крвопролића и незапамћених злочина над српским народом, ваља погледати шта се све у северозападним крајевима Краљевине Југославије догађало крајем деветнаестог и почетком двадесетог века и у каквој је то вези не само са оним што се догађало пре и за време Другог светског рата, него и са оним што се догађа данас.

Стицајем бројних околности, о којима је раније било речи, судбину јужних Словена католичке вере, вековима су кројиле католичка црква и католички суседи Аустрија и

66

Маџарска. Није у томе био изузетак ни деветнаести век у коме су, од јужнословенских земаља, само Србија и Црна Гора имале своје независне државе.

Истина, Црна Гора оштећена одлукама, најпре Бечког конгреса, а потом и радом међународне комисије (докле ли ће?) за одређивање граница између Црне Горе и Турске, док је Србија одлукама Санстефанског мира, а затим и Берлинског конгреса, буквално ообогаљена.

То су истина и биле творевине властогржаца који слободу, независност и границе својих држава нису изборили на бојном пољу, него привременим, како се веровало решењем, такозваног источног питања, које су диктирали нтереси великих сила, које данас еуфемистички називамо: међународана заједница, која је од тада постала наша (зла) судбина.

Од памтивека је позната истина да се слобода не добија на поклон: она се осваја, или је уопште немаТакозвана међународна заједница меша се, одређује границе и степен слободе само оним државама и народима чије вође нису дорасле историјском задатку стварања независне националне државе. Последња српска држава, која је сама одређивала своје границе, била је мала, али заиста српска, Карађорђева Србија (1804-1813).

Због тога су онако зверски на њу насрнуле католичка Аустрија и православна царска Русија, омогућивши, на бојном пољу пораженој Турској, да поново окупира и на милост, од Срба осветољубивим злотворима препусти Србију, коју су обезглавили тако што су обманули , на превару уклонивши Карађорђа, а онда је још два века држали у смртоносном загрљају полумртве турске хоботнице.

Стравични злочини које су побеђени и понижени Турци починили од 1813 до 1815. над обезглављеном српском сиротињом, кршећи чак и одредбе, по Србе трагичног Букурешког мира, падају директно на образ тада најмоћнијих хришћанских држава католичке Аустрије и Немачке (посредно и Француске), али пре свих православне Русије.

То показује најсрамотнији међународни (тројецарски) савез, у историји бешчашћа познат као „Света Алијанса”, коју су 26. октобра 1815 године потписали руски, аустријски и немачки цар, а којим се поробљеним православним народима на Балкану забрањује да се боре за ослобођење из турског ропства.

Све касније државне творевине Срба, изузев Краљевине Сбије (1903–1914. године), која је слободу извојевала на бојном пољу, да би је, стварањем фантомске Версајске Југославије, чији је идејни творац историјски слепац Александар Карађорђевић, поново и, како сада изгледа, заувек изгубила, стваране су уз асистенцију католичко-германских бабица, које су неколико последњих векова на Балкану Србима и свету даровале само кратковеку српску недоношчад.

Своју последњу шансу да створи своју државу Србија је вероватно прокоцкала 1918. године, када је своју слободу и независност, а зашто не рећи и преко милион својих житеља, жртввовала за рачун својих природних непријатеља покатоличених Словена (Словенци) и покатоличених Срба (новокомпоновани Хрвати) а своју судбину запечатила 1943-45, када је, по угледу на искасапљену версајску, створила још наказнију авнојску комунистичку Југославију.

Прича о томе како Србија није имала снаге да се ослободи турског јарма, која се вуче још од времена Милоша Обреновића и његових животоописсивача и глорификатора Вука и Вукових ученика и следбеника, а која се и данас често чује, само је изговор за неспособност оне копиланске сорте српских властодржаца, коју је под турским бичем и по турском обличју створио балкански касапин Милош Обреновић, а до наказног савршенства довео међународни хохштаплер Јосип Броз и његова служинчад српски хибриди – комунисти.

Начело „Кога не можеш победити, ти му се придружи”, није начело слободних људи, него мото ћифта, ситних шићарџија и иних протува, којима ништа није свето.

Синови слободе, који слободу воле више од живота у росптву знали су по коју се цену стиже до слободе, али се, за разлику од већине српских властодржаца и њихових сателита, нису бојали да ту, највишу, цену плате.

67

Треба се само присетити како је Карађорђе, упркос очајној ситуацији у којој се Србија налазила током Првог српског устанка и упркос издајничком насртају изнутра веома јаке групе, такозваних великих војвода коју су сачињавали Милан и Милош Обреновић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Јаков Ненадовић и други подржани од Метернихових слушкиња на руском двору, глатко одбио протекторат Русије и уређење Србије по укусу руске германофилске клике око Александра Првог Павловича

Истина он је то, скупа са српским народом скупо платио, јер су га они од којих је било нормално очекивати помоћ, на превару извукли из Србије*и тиме ишчупали срце и мозак и угасили васкрс државе српске.

Русија, у коју су после Бородинске битке, биле уперене очи целог српског народа, уместо да казни Османлије који су погазили тачку 8. и без тога по Србе неповољног, Букурешког мира, са својим исконским непријатељима Германима наставила да гања Наполеона по Европи, трпи понижавајуће поразе као што су они код Лицена и Бауцена а обезглављене Србе препустила на милост њиховим џелатима.

Та Русија Романових, рецимо, „која је спремала план о обнови Византије, није о Србији мислила друкчије него као о покрајини која улази у аустријску сферу.”2. **

Ако су Паулучи и К.К. Родофиникин били званични представници Русије у устаничкој Србији, а јесу, онда је сасвим јасно какву је цену Србија имала платити за евентуалну војну помоћ Русије и због чега Карађорђе, као частан и одговоран човек није могао, нити је требао на ту цену пристати. „И Паулучи и К.К. Родофиникин истакли су потпуно разговетно мисао о подчињењу Србије руској врховној власти.”3.

Зар се онда треба чудити што Русија, не само да ни прстом не мрда кад аустријске власти хапсе на превару из Србије изведеног Карађорђа, него му, тек пошто се нашао у аустријском заробљеништву шаље поруку „да истраје у борби и да ће се моћни цар побринути за Србију!”4., чиме му само позлеђује ране и даје му за право у погледу првобитних сумњи у добре намере германофила на руском престолу, Александра I. Павловича.

Иако то није тема ове књиге немогуће је прећи преко неких, најблаже речено проблематичних и некоректних поступака Русије према Србима, како у Првом устанку и Другом светском рату, тако и данас на истеку мрачног ХХ. века, када, слично насртајима католичке цркве на версајску Југославију, али много оштрије, почиње католичко-германски расистички пропагандни рат и сатанизација Срба

Да је Србија онда када се Русија оглушила о вапаје двоструко поробљеног српског народа*** имала макар и тешко (у душу) рањеног Карађорђа, односно да се он, кад је схватио да је обманут могао вратити у Србију, нити би били могући турски слуга Милош, нити његов хвалитељ, јефтини нитригант Вук.

У том случају не би било поганих инсинуација и лажи, које је Вук, са којим је у српску историографију провалила пракса примитивног кривотворења чињеница и величање неутемељених конструкција, инсинуација и лажи, или би их било много мање погубних..

Вук је читавог живота ширио интриге и лажи о Карађорђу, о Вождовим разлозима за подизање устанка и његовим тобожњим кукавичким плановима да, док су се Срби „тако

* Руаски цар, или неко из његовог германофилског океужења, послао је Грка Теодора Недобу, који је у име руског цара затражио од Карађорђа да привремено пребегне у Аустрију и обећао му помоћ чим Наполеон буде истеран из Русије. Уместо тога аустријска власт је уз срамотну сагласност Русије ухапсила Карађорђа и заувек му онемогућила повратак у Србију. Тако је сломљена кичма устаничке Србије, која је остављена без главе и препуштена на милост азијатским кољачима, искусила страшну цену своје краткотрајне слободе. 2. В. Ћоровић: Портрети из новије српске историје, стр. 78** Подвлачења су моја Д.М.3. Стојсн Новаковић: Уставно питање и закони Карађорђева времена, стр. 114. В. Ћоровић, Ибид., стр. 67*** Под Турцима и Милошем

68

страшно тукли на све стране”, бежи из Србије, о узроцима Вождовог сукоба са завреницима и тобожњим последицама протеривања Миленка Стојковића и Петра Добрњца, итд. итд.

Вукова погана инсинуација да: „Када се отворио рат с Турцима Ђорђије није био ни мукает; изнајприје сједио је код куће и спремао своје ствари за бјежање у Немачку..” 5., као и и још дрскија и безобразнија и лаж: „Тако се Кара-Ђорђије опрости својијех противника и постане неограничени господар, али тијем окрчи и Турцима пут, те лакше обладају земљом и њега из ње истјерају.”6. , намењене недовољно обавештеној домаћој и страној јавности, али и нарашатајима који долазе, за које је Вук веровао да никада неће сазнати праву истину о томе, временом је проглашене „чињеницама”, на које се већ два века позивају шарена јата историчара. југо-комунистичке провенијенције*

Пре свега, рат с Турцима се није отворио 1813, него 1804 године и свако ко је иоле шта знао и писао о току, као и о слому устанка, записао је да се Карађорђе у лето 1813, озлојеђен што је надгласан код усвајања плана одбране од Турака тешко разболео и да је данима лежао у грозници у Тополи.

Сем тога нису Турци протерали Карађаорђа из Србије, него га је на превару из Србије извео Грк Теодор Недоба, у то време још увек званични изасланик германофила на руском царском трону Александра I. Павловича, истог оног који је Вуку 4. јуна 1824.године, доделио пензију од 100 дуката годишње.

С друге стране, сви честити, али пре свега разумни људи у Србији, који су о овом сукобу писали, осим пакосног Вука, као Лазар Арсенијевић савременик тих збивања, који је од Вука млађи око пола деценије, те историчари Стојан Новаковић, Слободан Јовановић и др., у Карађорђевом сукобу са војводама, видели су кривце у војводама чија је глад за влашћу и богатством претила да устанак угуши изнутра.

Интересантно је да је чак и један фрањевац је, искусивши последице шуровања с Турцима, смогао снаге да узвикне: „Ах! Карађорђе, моја рано! Велика је била мисао твоја, голема намјера! Камо среће да смо пошли сви за тобом.”7. Несрећни покатоличени Србин из Босне, није знао да ни Вук, ни његови стари ни данашњи следбеници, не само да се нису никада покајали, него никада нису ни схватили нити величину Вожда, ни духовну патуљатост његовоих противника, такозваних великих војвода.

Јер „...ма колико да су вођи Карађорђеве опозиције, прекоморавске војводе Миленко Стојковић и Петар Добрњац, имали право у гдекојим унутрашњим споровима, Карађорђе је имао неспорно право што је до краја бранио јединство власти и земље...”8.

Карађорђеве противнике није бирао народ као што је бирао Карађорђа, него су се они наметнули народу и покушали да свргну легално изабраног Вожда устанка, а сама завера је такорећи случајно откривена од стране једног од учесника у завери, који је на једну Карађорђеву шалу, одговорио исповешћу о завери .**

Говорећи о природи те завере, један од најпознатијих српских историчара новијег времена, каже: „Њихово одметање, да је успело, разорило би државно јединство и народну самосталност, - и зато су војводе потпуно заслуживале да буду побеђени.”9.

Да те такозване велике војводе у основи нису били ништа друго него ситне ћифте и шићарџије, сујетни мали зликовци, којима је као и неким њиховим данашњим духовним синовима на власти у Србији, било стало једино до богатства и моћи, макар и под руском чизмом, они су показали 1812 и 1813 године.

5. Вук: Први и Други српски устанак, стр.4466. Вук: Описаније Србије, стр. 207-208* Опширно о Вуковим инсинуацијама и лажима у још необјављенпм рукопису „Хорјатско колено” 7. Др. Илија Кецмановић: Иво Фрањо Јукић, стр. 132, В Ћоровић, пом. дело стр.1618. Стојан Новаковић: Васкрс државе српске, стр. 146** Заверу је из само њему знаних разлога открио војвода Лука Лазаревић9. С. Јовановић: Карађорђе и његове војводе (Из наше историје и књижевности, књ. 11, стр.19

69

Да су то заиста били јунаци од формата и родољуби како их приказује српски Хроми Даба Вук, а за њим и читаво јато његових штенаца, они би, кад су видели да су њихови покровитељи Руси Србе и Србију оставили на немилост Турцима, бацили сва руска одликовања и појурили у помоћ својој браћи и Србији, којој је спремано турско купање у крви.

Уместо тога они су они су подржали свог некадашњег сабрата у издаји устаничке Србије Милоша са ухраденим орезименом, величајући његов злочин убиства на спавању једног од највећих синова које је Србија икад имала, чији су срамни чин хвалили и величали, а који им је зауврат, чим је сео на грбачу српском народу, забранио повратак у Србију, а Миленку приде, поклао и обадва сина.

Што се тај њихов садруг у издаји устанка и турски измећар, после слома 1814, ипак докопао власти најзаслужније су управо она Русија, која је за ситан шићар купила њихово родољубље вуковског типа и Метернихова Аустрија, које су полумртве пипке турске хоботнице, још читава два века држале стегнуте око српског врата.

Правдање Милошеве издаје Хаџи-Продана Глигоријевића и истребљивачке покоље Срба у 1814 и 1815 години, причом како је то било добро за Србију, јер „још није било време за подизање устанак”, злочиначка је лаж, подржана (ако не и измишљена) од Вука, од кога су је касније преузели католичко-германски тумачи српског устанка и Вукови српски трабанти.

Колико је та прича о тобожњој неспособности Србије, да се 1814 године подигне на устанак, само алиби за промашаје тих неспособних историјских, а тиме нужно и политичких слепаца, српских властодржаца (част ретким изузецима), показују бројни примери не само држава у непосредном окружењу, него него и збивања која су уследила у самој Србији.

Само умно поремећени међу Србима су могли поверовати да Србија 1814 године, док су у животу били српске војводе Петар Молер, Драгић Горуновић, Павле Цукић, Хаџи Продан Глигоријевић, Станоје Главаш, Стојан Чупић, Арсеније Ломо, Милић Дринчић и други, а на путу да се у њу врате још неколицина, није била спремна да настави устанак, а да је 1815., само нешто више од пола године, кад је већина Карађорђевих сабораца била Турцима издана или од Милошевих пандура, с леђа, или из заседе мучки убијена – кобајаги била спремна !?!

Појединим имбецилима међу квазисрпским историчарима, по мери њихове памети и части, ближе су биле Вукове интриге и инсинуације, него сведочења савременика и учесника у устанку, па су сервилно наставили његов погани посао загађивања историје српског народа.

Вукова и вучића и крња Вишњичића*, пуна је Србија и данас. Као плева намножили су се зелени и црни прозелити и црвени српски хибриди и

југо-комунистичку поган унели у све поре живота српског народа. Само витезова Карађорђа, Проте Матије, Катића, Чарапића, Чупића, више нема. А нема, изгледа, ни Срба вољних и спремних да се ухвате у коштац са Аугијевим

шталама културне и опште историје Срба. Зато смо ту где јесмо.Тешко нама!Аустријски цар и угарско-хрватски краљ Франц Јозеф I., одмах после доласка на

власт, у крви гуши маџарску револуцију (у којој су учествовали и многи несрећни Срби).Заводећи апсолутизам он чини, за Србе на жалост касно, једну корисну корисну

ствар: забрањује Илирски покрет, чији су протагонисти, уз помоћ српских тројанских коња Вука Караџића, Ђорђа Поповића, познатијег као Ђура Даничић и др., уништили српски књижевни језик и Србима наметнули његову турско-сељачку, до непрепознатљивости осакаћену верзију.

Овај цар, уз Клеменса Метерниха, један од највећих непријатеља православних Словена, посебно православних Срба, чинио је све што је у његовој моћи, а та моћ је заиста била

* Милоша су због безначајног му оца сеоскога надничара, Теодора Теше Михаиловића, уместо Теодоровић, по матери му Вишњи, подругљиво називали Вишњичић а због зечје (расечене) горње усне звали су га крњо: Нићифор Нинковић: Жизни описанија моја, стр, 11-14

70

велика, да угуши сваки покушај буђења националне свести Словена чије су се територије налазиле у саставу Хабзбуршке Аустрије, или у њеном непосредном окружењу.

Принудивши, уколико је принуде заиста било, Хрвате на склапање, по хрватски народ крајње неповољне угарско-хрватске нагодбе (1868), којом је Хрватска постала део Угарске у саставу двојне монархије, он је чинио све да отежа и развој православне Србије, према којој је гајио исконску германску мржњу.

Крајем XIX. века њему се, у духовном поробљавању Словена, придружио и други велики католик, његов пријатељ, римски папа од 1878 године, Леон (Лав) XIII., један од носилаца напред помињане Католичке Акције и аутор поунатих енциклика „RERUM NOVARUM”, 1891, i „DECRETALES SACRAE CONGREGATIONIS DE USU LUNGUAE SLAVICAE”, 1898 године.

За словеснке народе у саставу црно-жуте Монархије, од посебног су значаја DECRETALES, којом се тобож у очинској бризи за Словене католичке вере, све жупе ратврставају на глагољашке и латинске, а затим им се „великодушно” омогућава да се верски обреди глагољицом, могу вршити у свим жупама у којима су дотле вршене непрекидно 30 година, дакле у периоду од 1868 до 1898 године.

Да би се видело о каквој бризи и великодушности је реч, ваља се вратити мало уназад. Борба за глагољицу у Хрватској, на пример, почела је практично почетком I. века, сукобом словенске и романске расе.

„Тај је сукоб у својој динамици јединствен. Међу двије супротне расе никад није било компромиса, никад асимилације, као што је то био случај на теренима других римских провинција у вријеме инвазије послије пропасти царства. Романске чахуре заостале на далматинској обали, вегетирале су понекад подржаване и снажене приливом рсзних културних и биолошких снага из млетачке Serenissime, коју је касније замијенила Хабсбургова Аустрија, фаворизујући их против пробуђене народне свијести доминантног југославенског елемента. Serenissimi и Аустрији бит ће сталан савезник латинизам римске цркве у многим политичким и културним настојањима. Стога је природно да се овај политичко-црквени сукоб изражава у разноврсним облицима у току вијекова.”10.

Смисао Католичке Акције на нашим просторима имао је, поред осталог, за циљ да спречи ширење идеја Ћирила и Методија: „да вјера има проникнути свеколике односе домаћег и јавног живота, да она има бити темељем и промицатељем народне просвјете, да се има бринути не само за црквено уређење повјеренода народа, него и за његову образованост помоћу материнскогх језика.”, како тврди католички теолог Фрањо Рачки11..

Против налога папе Ивана Х. краљу Томиславу, да се онемогући употреба глагољице у црквеним обредима, успротивио се бискуп Гргур Нински, па је на II. црквеном Сабору по налогу из Рима 928 године, укинута нинска бискупија и припојена Сплиту.

Већина домћег клера, међутим, са ретким изузецима, у свим споровима између римске Курије са једне, и хрватског народа и народног свештенства са друге стране, бил на страни Свете столице, а потом и католичке Аустрије.

Католичка Акција је имала за циљ и да, по сваку цену спречи континуирану употребу глагољице у црквеним обредима, на целом простору покатоличених Словена, па је, чим би неки поп глагољаш умро, на његово место довођен латинаш, а у неким деловима Јулијске Крајине и Далмације, тај је континуитет и насилно прекидан одстрањивањем, па и хапшењем појединих свештеника.

Ништа нису помогли бројни протести свештенства 1900-е године, ни велики сплитски митинг 1902., кога високо свештенство са епископатом једноставно није подржало, па је највећи број дијецеза у свим жупама, изгубио право да се служи глагољицом.

10. Виктор Новак MSGNUM CRIMEN, стр. 25511. Ибид., стр. 256

71

Ту сада постаје јасна она врста „брига”, напред поменутог папе Лава XIII, кад каже да се глагољицом верски обреди могу служити у свим дијецезама, у којима је та пракса континуирано трајала 30 година.

Папа ПијеХ., који је после смрти Лава XIII., засео у његову столицу, упркос свим протестима својом енцикликом „ACRE DE LITURGICO” од 18. децембра 1906 године, озаконио је одредбе „DECRETALES”, што је у народу и једном делу нижег свештенства схваћено као „најгрубљи атентат на народне светиње и као најреакционарнији апсолутистички закон.”

Тек кад се ово види, може се схватити каква је подвала припремљена необавештенима у влади версајске Југославије у предлогу Конкордата, којим је требало регулисати односе између Ватикана и Краљевине Југославије.

Сва настојања Пија Х., а касније и његових наследника, ишла су у правцу проширивања права католичке цркве и уређивања не само духовних, него и световних питања.

Томе је, поред поменутих енциклика, имао послужити и „Свехрватски католички Конгрес”, одржан у јесен 1900-е године у Загребу, на коме је уводничар, надбискуп Штадлер, прочитао свој говор, под насловом „Наш клерикални програм за нови ХХ. вијек”. Овај католички бојовник како су га неки црквени великодостојници назвали на том конгресу „Са знаком свог узвишеног звања на прсих и бритким мачем о пасу гдје предводи свој мили народ у борбу за крст часни и слободу златну”, биће један од најжешћих заговорника Старчевићеве пароле „Хрватска Хрватима!”

Његов наследник на челу „Хрватске странке права”, Др. Јосип Франко, плаћени конфидент и најревноснији слуга Аустрије, претвориће ту странку у „Чисту хрватску странку права”, са најназаднијим и најклерикалнијим програмом на Балкану, на издисају XIX и почетку ХХ. века. Он је Хрвате уверавао да до своје независности могу стићи само уз помоћ Беча, с тим да Хрватска има бити мост преко кога Аустрија треба да пређе Балкан.

По његовим крађама и кривотворењима идеја, те сплеткама и подвалама, настали су изрази Франковлук и Франкофуртимаштво (фуртим-крађа), а после апсолутистичког режима Куена Хедерварија у Хрватској и гувернерства Бењамина Калајија у Босни и Херцеговини, Франкова клерикална струја постаће окосница расне и верске несношљивости и мржење на просторима балканских Словена.

Повратак језуита у Хрватску, одакле их је још 1861 године уклонио Хрватски Сабор, а за чији се повратак целог живота залагао надбискуп загребачки и кардинал Јурај Хаулик де Варлаја (1837-1869), који је омогућен спрегом Беча и Рима, омогућио је Штадлеру да оснује своју језуитску „Хрватску католичку Удругу”. Под покровитељством надбискупа Посиловића и његовог наследника Бауера , године 1901., уз присуство провинцијалаАустроугарске језуитске провинције, патра Антуна Форстнера, постављен је камен темељац за изградњу језуитског дома и језуитске цркве у Загребу.

Нису помогла никаква противљења.Политичке борбе југославенски орјентисаних снага, које су у Хрватској увек биле

ограниченог капацитета, против Франковаца, Маџарона и Аустрофила, којих је било приличан број у Србији, Анексија БиХ, Велеиздајнички процес у Загребу, те денунцијације и терор кога штити полиција, карактеришу период од 1903, до 1914 године, када аустрјски цар Франц Јозеф I., коначно објављује рат Србији.

Формални разлога за објаву рата нађен је у атентату на престолонаследника Фердинанда, али прави разлог био је сан Франца Јозефа да за живота види православни Балкан под својом чизмом. „Језиво узбудљиви били су крвави дани, послије Видовдана 1914 године. Чини се по свему , најстрашнији у Босни и Херцеговини. Побјешњело Франкофуртимаштво, потпомогнуто од изненађеног и разјатеног црно-жутог империјализма, а угроженог и нападнутог

72

од стихијске руке младих осветника, сматрало је да је дошао час да се, не само наплате за многе досадашње поразе, него да исте претворе у своју коначну побједу.”12.

За свој рат против Србије, а у име Бога, цар је добио из Рима 29. јула 1914 године, пуну подршку Свете столице. Кад се овај документ 1926 године појавио у штампи, изазвао је жестоке полемике у којима је ватиканска штампа, на све начине покушавала да оспори оригиналност ове депеше-документа. Међутим „Тај документ се чува у бечком државном архиву (P.A. 80 l. interna LXX).”13.

Надбискупи Бауер и Штадлер, те бискуп љубљански „кнезошкоф” Др. Антун Бонавентура Јеглич, позивају Хрвате на оружје, под барјак бечког цара, тврдећи да је њихова света дужност да бране тог цара и истребљују Србе. Органиују се демонстрације, широким масама се, у виду молитава, нуде лажи о томе како су Хрвати изазвани од Срба због чега су дужни да се што масовније одазову позиву у војску.

Бискуп Иван Шарић пише оду убијеном аустријском надвојводи (то је исти онај химнопојац који је касније певао химне Францу Јозефу,, др. Влатку Мачеку и на крају Анти Павелићу), позива Бога на освету Србима и соколи демонстранте у њиховом оргијању по Сарајеву. „Врхбосна”, „Католички лист” и „Хрватска стража”, брује од позива на погром и освету, све у име цара Франца, Светог оца папе и Бога лично и трубе о „угроженој вјери”.

Како се рат против Србије није одвијао онако брзо и онако повољно како су олињале клерикалне перјанице и аустрофилске крекетуше предвиђале и очекивале, а њихов Свети отац папа Пије Х., умро још на почетку рата, то су неки међу њима почели мењати песму, али не и мишљење, као што ће се видети.

Смрћу Пија Х. кога је наследио папа Бенедикт XV., запажају се извесне промене, како унутар цркве, тако и унутар црно-жуте Монархије, нарочито у југославенским земљама. Кад је 1915 године, у мају, носнован „Југославенски Одбор” у Лондону и „Југославенска Одбрана” у Америци, први су се тргло словеначки клерикалци, а делом и хрватски. Мемоарандум упућен папи Бенедикту XV., код бискупа Јеглича састављају и потписују др. Антон Корошец, др. Јанез Крек, др. Иван Шуштершич (Словенци), бискуп Антон Махнич са Крка, те народни посланици из Далмације, др. Дулибић, Хрват и др. Вуковић Србин.

Мемоарандум (1916), има за циљ да предухитри оно што се касније ипак догодило, да Италија по завршетку рата, одцепи делове Словеније и Хрватске из састава будуће заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Та будућа држава, оанква каквом су је они замислили, морала је бити у саставу католичке Аустрије, што се потпуно подударало са концепцијом Ватикана. Колико је Ватикан био сигуран у свој концепт, види се и по томе, што и 1917 године, када је предузео акцију за мир међу зараћеним странама, папа Бенедикт XV. није ни претпостављао да би Аустрија, као највећа економска и војна сила, могла нестати са Балкана.

Извесно је да су, уласком Италије у рат, везе хрватског и словеначког клера са Ватиканом и папом Бенедиктом, чији је задатак био да осигура интересе католичке цркве, биле унеколико отежане.

Сигурно је, међутим, да је међусобна веза између ове његове акције и извесног броја словеначких политичара у мају 1917 године у бечком парламенту уочљива.

Подвала звана „Мајска декларација”, никла је из идеје др. Ивана Шуштершича, коју је он изнео на „Крањском дежелнему збору”, 1909 године, а касније разрадио у Мемоарандуму упућеном надвојводи Фрањи Фердинанду, у коме доказује како се „интереси Хабзбуршке династије у цели поклапају са интересима југославенских народа.”

Текст те „Мајске декларације” прочитао је у бечком парламенту 30 маја 1917 године председник ново формираног „Југословенског клуба”, др. Корошец:

12. Ибид., стр. 2013. Ибид., стр. 21

73

„Потписани народни заступници у „Југословенском клубу”, удружени изјављују, да на темељу народног начела и хрватског државнога права, захтијевају уједињење свију земаља у Монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално, од свакога господства туђих народа слободно и, на демократској подлози основано државно тијело, под жезлом Хабзбуршко-Чоренске династије, те ће се свом снагом заузети за остварење овога захтјева свога једног те истог народа.” 14.

Како су будућу државу замислили творци „Мајске декларације”, види се из њиховг тумачења текста декларације, које је у својој књизи изнео блиски сарадник бискупа Јеглича, др. Алеш Ушеничник:

„Антанта жели једну југославенску државу под династијом Карађорђевића, наш народ жели једну Југославију под Хабзбуршком династијом. Антанта жели једну Југославију изван Монархије и против Монархије, наш народ жели једну Југославију у Монархији и с Монархијом.”15.

Ово тумачење „Мајске декларације”било је сасвим у складу са планом Римске куријем јер никакав кнцепт Југославије изван Аустроугарске Монархије, није могао добити сагласност Ватикана, или макар само разумевање, на какво је, на пример, наишао Јегличев протест против „Крфске декларације”

Заблуди око стварног смисла „Мајске декларације”, код великог броја Југословена , увелико је допринео и Јосип Хорват, својим тумачењем оног „Под жезлом Хабзбуршке династије”, тврдњом да је „та фраза за све била само смоквим лист, сигурносна резерва, схватљива обзиром на постојеће законе.”16.

Симптоматично је, међутим, да је др. Иван Шуштершич, из тима аустријских патриота, којима је још у јануару 1917 године припадао и др. Антон Корошец, у новембру 1918 године био проглашен за непријатеља Југославије, док је др. Корошец напрасно постао „велики Југославен”, а затим ушао и у владу пред II.свјетски рат, био њен министар полиције.

Шта су све потписници „Мајске декларације” имали на уму види се и по томе, што је за неке од њих уједињење са Аустријом, виђено као прилика за унијаћење правосалавних Срба. Одговарајући на питање због чега је за југославенску тезу изражену у „Мајској декларацији”, бискуп Антон Махнич каже:„Напросто стога што ће католички Хрвати и Словенци постати мост за унију на Балкану, како би поправили што је злоба људска и лоша политика покварила. Треба да се за тај идеал заложе и Словенци и Хрвати, како би и они судјеловали у дјелу спасавања своје браће, Да се испуни жеља Исусова, те да будемо што прије с њима један Исусов овчињак.”17.

Анте Алфиревић, уредник листа „Хрватска стража”, у броју 5. из 1918. године о томе како се мисли спровести то унијаћење Срба, отворено пише: „У Албанији су дјеловали прије рата већина талијански мисионари. Тамо, не само уз море, него и у унутрашњости има много мјеста, гдје би успјешно могли да дјелују наши редовници. Исто вриједи о Мацедонији до Слоуна, уздуж вардарске жељезнице. Србија ће нова радо припустити католичке мисионаре к себи, посебно у Београд.”18.

Свим разумним људима тога времена, на просторима које је чак и једна Русија сматрала аустријском интересном сфером, било је јасно шта Србе у Србији и ван ње очекује у случају стварања било каквог облика заједничке државе са Хрватима и Словенцима*.

14. В. Новак, пом. дело стр. 5015. Ибид., стр. 5116. Ибид., стр. 5017. Ибид., стр. 6218. Ибид., стр. 63*. Верује се да Никола Пашић на нишкој скупштини не би имао ни храбрости ни снаге да потпише Декларацију о уједињењу да није имао сагласност и пуну подршку Александра Карађорђевића.

74

Једино Никола Пашић, који је из бољшевичке Русије и унио у Србију вирус интернационале и већи део његове владе, односно његових сервилних министара, нису могли. или хтели да се досете, да на тлу верски закрвљеног Балкана, где три вере једна другу искључују, без политичке и војне принуде, никада никаква заједничка држава неће бити могућа.

Наглашам ово стога што су сви клерикалци и већи део интелектуалаца из Хрватске и Словеније, чим је створена версајска Југославија и за све време њеног постојања, од 1918-1941. године, Европи и целом свету пробијали уши вапајима за помоћ и тврдњама да су у вештачкој творевини Југославији обесправљени, те како су само католичка црква и вера угрожене.

Њима нимало није сметала чињеница да су на просторима те нове државе, пре него што је она настала, у Србији, Космету и Македонији имали једва по пар својих богомоља, а да су, од 1918 до 1941 године не само изградили на десетине својих верских објеката, него и број својих верника од једва десетак хиљада, у истом периоду повећали на око 100.000 душа.

Ако циљеви католичке цркве, пре 1918 године и нису могли бити познати већини Срба у Србији, ова хистерична вика морала је отворити очи сваком разумном човеку већ у фази конституисања Уставотворне скупштине и сукоба око одредби Канцелпараграфа уграђених у нацрт предлога Устава.

Истина гласови разума и упозорења стизали су не само од српске православне цркве, него и од извесног броја српских интелектуалаца, који су на време истицали погрешну процену ситуације при стварању државе СХС, али то је био само глас вапијућих у пустињи.

„Дигли смо кров без темеља и зидова. У архитектури то није могуће, али ми смо то извели у ствараљу државе...(..)... веровали смо, и на основу тог веровања и градили државу, да су Срби, Хрвати и Словенци један народ...”19.

Жалосна је истина да до свести неких Срба до дана данашњег није допрло сазнање чиме је Александрова (и Пашићева) Србија себе трајно осакатила и за сва времена онемогућила своје постојање унутар својих природних граница.

Независно од наше воље, непоткупљива истина је показала да су Срби народ који се лако опија сновима и да је идући за својим сном у стању да себи нанесе такве повреде и ране, какве ни један његов непријатељ не би могао.

Можда није одлучујућа, јер је и после ње било штетни, чак фаталних одлука српских властодржаца, али свакако једна од најтрагичнијих је она донета на заседању ратне Српске Скупштине у Нишу 1914. године.

„Фатално је било што је Српска Скупштина у Нишу, 1914 године, лакомисленим одушевљењем огласила за ратни циљ Србије уједињење, поред Срба, и Хрвата и Словенаца..(..) .. Рецимо гласно да нас сви чују: јединство народа Срба, Хрвата и Словенаца је лаж, пресна лаж. Јер најзад и ми морамо примити за стварност рефрен који сваки час одјекује са усана огромне већине Хрвата и Словенаца.”20.

Ми се, на жалост, увек изнова (и данас) чудимо и питамо се шта нас то и з бог чега сналази, неспособни да замислимо да наша братска осећања и саосећања са поробљеним Словенима у окружењу, без обзира на другачије веровање, могу некоме сметати.

Ми смећемо с ума како су се исте оне године, када је злехуда српска влада у Нишу донела одлуку и проглас о ратним циљевима Србије, наша лажна браћа у Христу, починили нечувена зверства над Србима у Босни и Хрватској и масовно одушевљено пришли нашим непријатељима и заједно с њима проливали крв не само у борбама на фронтовима, него и невину крв српске нејачи на окупираној територији.

Сметнули смо с ума бесомучна силовања жена и девојака и клање стараца, жена и деце (а то нам се, у много већем обиму и на свирепији начон поновило и 1941-45), у Мачви и већем делу западне Србије.

19. Др. Љубо Поповић: Шта да се ради, „ИСТИНА”, бр. 3., од 19 октобра 1924, стр. 220. Ибид., стр. 3-4

75

Није да нисмо ништа ни чули ни видели ни знали, али смо из неких чисто нељудских разлога ћутке прелазили преко највећих увреда и понижења и онима који су ннас ударали по једном образу, ропски окретали и други.

За ту несрећну навику стечену у ропству, која нам је постала друга нарав, знали су ретки умни Срби, који су покушавали да нам укажу на лажну љубав Хрвата и Словенаца, али њихова упозорења нису допирала до наше успаване свести.

„Ми се чудимо и љутимо што они трговачким цинизмом прелазе преко наших највећих жртава и гробља. А не бисмо требали да се чудимо и љутимо. Туђи су они нама и нашим боловима, јер никад хрватске и словеначке масе нису имале са нама ничег заједничког. Када је цео српски народ дрхтао без даха над борбама на Брегалници, и Хрвати и Словенци су дрхтали. Али не за нас него за оне друге, који су били наши непријатељи....”21.

Због тога та наша лажна браћа, који су међу самим Србима стекли бројне ученике и следбенике, и данас с таквом лакоћом скидају наше главе сваки пут када на Србију и друге српске земље насрну наши природни непријатељи.

Посебна прича у експерименту уједињаваља народа на Балкану представља сан о Балканској федерацији, зачет на Конгресу комунистичке интернационале у Москиви у јуну 1923 године, који је за мање упућене требао да представља некакав политички одговор на арнаутски сан о Призренској лиги, а за оне који су умели да мисле, то је био начин да се спреи настајање моћне државе павославних Срба као најбројнијег народа на Балкану.

У визији Стјепана Радића који је био тумач и оперативац те идеје у држави СХС, у Балканској федерацији коју су, за почетак, без Грчке и Румуније, требале да сачињавају Словенија, Хрватска, Србија и Бугарска, којима би се прикључиле Македонија и Црна Гора и, на крају Албанија, али само уз њен добровољни пристанак, Србија је имала да буде резерват за поткусуривање држава у ближем окружењу.

Од Стјепана Радића ту је визију, уз извесне модификације, преузео Јосип Броз, али су главне улоге, по замисли Радића, коју је у целини усвојио и Броз, додељене Хрватској и Бугарској, којима је као трећа нога на саџаку додата Албанија, док је Србија ту само зато да попуни квоту и јер се није могла избећи.

Тако је испуњен сан вође Чисте хрватске странке права, Јосипа Франка и Радића: Хрватска, ако и није сишла до Валоне заиста је постала мост, не Аустрије, него целог католичког запада преко већег дела Балкана, јер се протегла од Трста до Боке Которске

Због историјског слепила већине српских властодржаца од Милоша Обреновића до наших дана, ми смо били (и данас смо) само беспомоћни посматрачи реализације сна кога су сањали још Франц Јозеф и његов канцелар Метерних, а кога је пророчки, тако јасно наслутио Др. Љуба Поповић, далеке 1924 године.

„Споразум на који он (Стјепан Радић, прим. Д.М.) као на лепак навлачи наше политичаре, није друго до убијање Србије, разбијање њено у парампарчад, чак и оне предратне, средствима политичким, пацифистичким и парламентарним. Њој је у тој федерацији ограничен простор на континент далеко од мора, исто онако као за време Аустрије. А хрватска треба са сиђе чак до Валоне да нам сасвим затвори излаз, као што ће Македонија, „која се самостално развија у народну и државну јединицу”, затворити пут с југа.”22.

Сваки коментар је сувишан.У време кад су фратри припремали „Мајску декларацију”, а живи костури који су

сачињавали остатак, пешачењем преко албанских врлети кроз куршуме подмуклих арнаутских стрелаца из заседе, глађу и тифусом десетковане српске војске, покушавали да се прегрупишу и колико-толико припреме за време које долази, песник Дис је пловио у смрт (25 мај 1917).

21. Љ. Поповић, Ибид., стр. 722. Ибид., стр. 20-21

76

После страшне контраофанзиве коју су ти костури извели наредне, 1918 године, када је за само неколико месеци, са географске карте Балкана збрисана крвава црно-жута морија, Срби су још једном показали да су ирационалан народ: од непојивих елемената склепали су фантомску државу чији су шавови почели да пуцај, пре него што је и обликована.

На изборима 29. XI.1920 године, конституисана је Уставотворна Скупштине, у чији састав су, према броју чланова, ушли представници скоро свих странака у Југославији.

Према подацима, на тим изборима, највише мандата освојила је Демократска, унитаристички опредељена странка 92, Радикална 91, Комунистичка (у целој земљи), 58, Хрватска републиканска странка Стјепана Рдића 50, а даље су следиле Земљорадничка странка 37 мандата, Словенска људска атранка 27, Муслиманска организација 24, Социјално-демократска странка 10, Народни клуб 7, Македонска муслиманска организација Џемијет 8, Хрватска заједница 4, Републиканска странка 3, Обновљена Хрватска странка права 2, Листа Трумбић-Дринковић 2 и Српски либерали 1 мандат.

Уставотворна Скупштина, коју су, свако из својих разлога бојкотовали Радићева Хрватска Републиканска странка, те два представника обновљене Хрватске странке права, састала се 12.XII.1920 године. Због тог бојкота већег дела хрватских посланика, у Уставотворну Скупштину ушло је 343 посланика, уместо 419, колико их је укупно било изабрано.

Нешто раније предложени нацрт Устава, неки посланици навели су као разлог да не потпишу заклетву, али кад је Предеседништво донело Одлуку да се свим таквима одузме мандат, чланови Словенске људске странке, Хрватске пучке странке, те Шокачке Буњевачке странке, који су представљали опозицију Југославенског клуба, у чије је има начелну изјаву дао др. Антон Корошец, положили су заклетву 29. I. 1921 године.

Пашићева влада поднела је 25. I. 1921 године нов нацрт Устава, па је у Одбору од 42 члана, коме је нацрт дат на претресање, дошло до жестоког сукоба између Радикала и клерикалаца са др. Корошецом на челу.

Огорчење клерикалаца изазвали су параграфи 12 и 13, у предлогу Устава, по канвелару Бизмаеку названи канцелпараграфи, којима се забрањује злоупотреба цркве за политичке агитације и још нека питања, којима се регулишу односи између цркве и државе.

Пале су тешке речи.Радикали називају Корошеца и клерикалце сепаратистима, саботерима,

аустрофилима и сл., док озлојеђени др. Корошец тврди како овакав нацрт Устава произилази из аверзије према католичкој цркви и као такав је насиље над правима цркве и верника, окриљујући за то, као моралне кривце, кога другог него Србе и Православну цркву.

Православна црква одбија те оптужбе, тврдећи да она не сноси никакву одговорност за усвајање канцелпараграфа и да кривце за то треба потражити пре свих међу антиклерикалцима и слободним мислиоцима, управо из Словеније и Хрватске. Збуњена жестином полемика, после усвајања Устава, у коме су, додуше нешто модификовани, остали параграфи 12 и 16, који се односе на уређење односа између цркве и државе, а које због обимности није могуће овде навести, а у жељи да се не замере папи у Риму, Влада није ни инсистирала на поштовању одредби властитог Устава.

За свих десетак година колико је био на снази овај Устав, ових одредби се нико није придржавао, нити је ко због њиховог кршења кажњен.

Упркос томе клеронационалисти у Хрватској и Словенији, нападају државу због тобожњег ограничења права католичке цркве да сама уређује своје односе с верницима.

У свет се емитују отровне поруке о томе како полиција злоупотребљава одредбе Устава да малтретира и прогања католичке свештенике, како онемогућава проповедање Јеванђеља и друге сличне поруке, које демократској јавности треба да пруже слику „страдалништва цркве” у једној „варварској” држави.

77

Неразумљива и до ступидности несхватљива толеранција владе и самог краља Александра Карађорђевића, као владара једне суверене државе, према католичкој цркви, која иде до поданичке сервилности, тешко да се може објаснити само и једино жељом самог Александра да се светској јавности представи као ујединитељ свих јужних Словена и краљ свих народа који ту државу творе, подједнако.

Пре ће бити да су незнање, односно непознавање властите историје, површност, јавашлук и неодговорност, подстицани болесном сујетом не само краља и владе, него и једног великог дела српских интелектуалаца, школованих углавном у расистичкој католичко-германској Европи, дове до ове, готово немралне „толеранције”.

То је, као што обично у таквим случајевима бива, уродило контраефектима, јер су клеронационалисти овакво држање краља и владе, схватили као зазирање тек створене уједињене Југославије од моћи Ватикана и Римске курије, па њихови напади на државу постају све жешћи, а подвале све дрскије и безочније.

Католички свештеници тврде да су Устав усвојили само српски посланици и да је он, као такав, увреда за цео католички клер, јер, наводно, доводи у сумњу њихов патриотизам и љубав за домовину. То што се никада није могло доводити у сумњу нечега што није постројало, као да нимало није сметало ни њима, ни онима којима су такве поруке упућиване.

Срби се окривљују за све и свашта, па се и чувена „Обзнана”, донета „у циљу сузбијања комунистичке и друге антидржавне пропаганде”, проглашава актом упереним само против Хрвата, што у својој шовинистичкој запенушаности тврди и др. Корошец, који је у време доношења „Обзнане” (29.XII.1920), био у Веснићевој влади, која је била аутор те „Обзнане” и у чијем је изгласавању не само учествовао, него му се и лично радовао. Дрски и безочни мајстори подвала, не презају ни од кривотворења и лажи да посеју мржњу против српског народа, која ће нешто касније донети крваве плодове.

О пореклу, дубини и снази те мржње, која се можда и може разумети, али никако не и правдати, подробно се говори у још необјављеној студији „Бошњаци”, али се овде мора рећи да та мржња код Словенаца корене вуче из бројчане и историјске инфериорности, а код Хрвата, који су највећим делом бивши Срби, милом или силом преведени у католичанство, појачана као и код бивших потурчених Срба у Босни, који су примањем ислама изгубили национални идентитет, још и мржњом издајника рода према живим сведоцима те издаје.

Гласови ретких противника мешања цркве у политику, који су били и једини гласови разума који су долазили са хрватске стране, нису се, на жалост, могли чути од заглушне буке коју су дизали припадници црне католичке интернационале.

У таквој атмосфери, у јесен 1921 године, у Београду се одржава конференција на коју су позвани ппредставници свих признатих конфесија, на којој је требало да се искристалишемишљење о могућем начину уређења односа између цркве и државе, с посебним акцентомна уређење односа са католичком цеквом.

То се дешава неколико месеци после смрти краља Петра I.Карађорђевића, Великог ослободиоца, који је умро 16. августа 1921 године и, у време великог незадовољства Хрвата, чему је, својим искључивостима и увредама доприносио социјалбољшевизмом задојени, пргави, неуротични и непредвидљиви Стјепан Радић, који је дуго водио борбу да се, како је говорио, отресе водства Београда, захтевајући поделу власти и утицаја у политици земље.

Злоупотребљавајући идеју о социјалнох правди, исто онако како су то чинили сви властодршци који су на власт дојахали на крилима црвене интернационале, овај манипулатор је брзо стицао присталице и међу неким српским интелектуалцима леве орјентације.

На тој Београдској конференцији, која је имала консултативни, анкетни карактер, осокољена толерантношћу краља и владе, католичка црква, чије је захтеве изнео и образложио професор Радо Кушеј, излази са захтевима којима се од државе траже већа права него што их је имала Православна а поготову остале цркве. Ултимативо, безобразно, она тражи аутономију,

78

какву јој, по њеном мишљењу, обезбеђује њено „свето право”, које је „старије од права државе”, а по коме католичка црква има право да од државе захтева да јој она, уколико не склопи одговарајући Конкордат са међународно признатим поглаваром католичке цркве римским папом, мора гарантовати потпуну слободу самосталног склапања Уговора са Светом столицом и регулисања односа са верницима, право подизања и отварања верских школа свих степена и самостално управљање њима, право верске обуке ђака у свим већ постојећим основним и средњим школама, повратак конфисковане имовине цркви и право на стицање нове и самостално управљање над постојећом имовином цркве, право расписивања црквених намета верницима, независно од државе, те право на делимично финансирање из државног буџета.

Осим муслиманске секције за верска питања, која је истакла захтев за проширење неких права, све остале конфесије заједно нису истакле толико захтева као католичка црква сама, док Мојсијева секција, скоро да и није имала захтева.

Злоупотребљавајући толеранцију, стрпљење и необавештеност представника краља и владе, католичка црква тражи од државе да је ова финансира, штити и помаже својим органима принуде у споровима са верницима код утеривања доприноса за цркву и слично, а да нема никакве контроле над организацијом рада и деловања те цркве у држави и изван ње, што значи да јој држава призна права која, у односу на народ нема ни држава сама.

Пропали конгрес такозваних добрих намера српских и хрватских интелектуалаца, осим што је довео до коначног и неопозивог расцепа у Демократској странци, није донео никакве користи у односима Срба и Хрвата.

Расцеп у Демократској странци, који никада више није залечен, као и неспремност опозиције да се брзо консолидује и створи већину у Скупштини, Пашић је искористио да добије мандат за формирање већинске радикалске владе.

Незадовољан начином поделе државе на 33 области, Стјепан Радић напушта земљу и 1923 године најпре одлази у Аустрију, затим у Енглеску и на крају у Русију, да тамо, по угледу на Масарика покуша некога да заинтересује за „хрватску ствар”, или како се то данас каже да интернационализује питање односа Срба и Хрвата, па, не успевши да уради ништа, 1924 године враћа се у Загреб.

Његови партијски другови и следбеници већ су били напустили његову праксу апстинирања у Скупштини и придружили се опозицији, која је, користећи поцепаност Скупштине по националној основи, 1924 године изазвала пад радикалске владе.

Упоредо са расцепом у, никада јасно артикулисаној српско-хрватској коалицији, дошло је до формирања комисије за закључење Конкордата између Ватика и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Против предлога кога су заједно поднели југословенски епископат и клерикални посланици Уставотворне Скупштине, да се односи цркве и државе уреде Конкордатом, који је ограничавао суверенитет државе, устали су, поред осталих и демократе Јурај Деметровић и др. Грего Жерјав, који су били за то да се питање односа цркве и државе регулише законом.

Из потпуно необјашњивих разлога, међутим, код Срба је преовладало уверење, или гротескни инат оних који не знају ништа о ономе о чему се изјашњавају, да питање тих односа треба да се регулише Конкордатом.

После полемика које још нису биле попримиле ону каснију жустрину, Одбор кога је формирала комисија за питања закључења Конкордата, одлучио се за Конкордат.

Због четири различита Уговора, којима су у различита времена регулисана питања односа југославенских католика са Светом столицом, као и читавог низа Закона и Уредби, те још неких недефинисаних и нерашчишћених верских односа у Војводини и деловима земље окупираним од Италије, комисија за питање Конкордата нашла се на великој муци.

Одбор, руковођен одредбама Српског Конкордата из 1914 године и одредбама Закона већине секуларитованих држава у Европи, предложио је нацрт Конккордата, по коме је

79

право наименовања и постављања бискупа и других црквених поглавара, одобрава држава, која је задржала и право контроле над управљањем црквеном имовином и сва права у питању уређења школства, јер та права католичка црква није имала ни у једној, респекта достојној католичкој држави у свету.

У међувремену је у Ватикану дошло до промене, када је, поеле смрти Бенедикта XV., за папу изабран такозвани фашистички папа Пије XII. Он је био, како је изјавио „изненђен” захтевом комисије да се влади Југославије даде право предлагања и постављања, односно именовања верских старешина.

Изнуђено интересовање за садржај нацрта Конкордата, поделило је југославенску јавност на оне за и оне против Конкордата. За католичку цркву и није било битно да оствару, у свету нигде непостојећа права, него да у држави, у којој већину верници православне цркве, изазове Српску православну цркву да одбије те захтеве, што би за последицу имало стварање и без тога већ снажне анимозности према Србима не само католичког живља у Хрватској, него и читавом католичком свету.

Заиста је за чуђење како католичкој цркви, у чије име је папа Леон Х., Хрвате својевремено назвао именом „AntemuraleChristianitatis”, после крсташких ратова, бестијалних злочина које је неколико векова чинила њена Инквитиција, те вишевековне продаје индулгенција и бројних других злочина против неистомишљеника и у властитим редовима, и данас полази за руком да свет увери у своју „мисионарску улогу”?

Штадлеров Католички програм за ХХ. столеће и Католичка Акција, чији је задатак био да, поред спречавања употребе глагољице и народног језика у црквеним обредима, свуда у Југославији где живе католици, него и да, без везивања за било коју странку, школује кадрове за будуће народне политичке вође, чији би опет посао би да „узму у своје руке цијели друштвени и политички живот народа.”

Др. Лујо Бакотић, један од бољих познавалаца тежњи и намера Римске курије тог времена, за енциклике„Ubi arcano Dei”, и „Quas primas”, каже да су то „Наредбе за мобилизацију католичких сила”23, у борби против свих легитимних снага у тек створеној држави СХС.

Главни протагонисти Католичке Акције били су бискуп Антон Махнич и др. Иван Шарић, који је на месту надбискупа Врхбосне, наследио идеје и наставио праксу војујућег надбискупа Јосипа Штадлера. Све је, међутим, почело знатно раније, оснивањем католичког друштва „Хрватска” у Бечу 1903 године, на иницијативу А. Махнича, по чијој је идеји 1905, у Загребу основано католичко академско друштво „Домагој”, према познатом далматинском кнезу Домагоју (864-876), (који је, за разлику од оних који су његово име узели за своју заставу, био огорчени противник Млетака и храбар борац против Франачке власти), које је деловало унутар омладинских школских организација. Тако се католичка црква ругала православним кнезовима Далмације, који су, као и други покатоличени Срби, нахнадно проглашени Хрватима.

На Конгресу 1909 године у Сплиту, основан је Католички ђачки савез, чији је врховни орган „Сениорат” организација Свршених студената, који се проглашавају старешинама и постају иницијатори свих акција међу школском омладином у Хрватској и Би Х.

У крилу Католичког хрватског савеза ниче низ омладинских удружења, која, по угледу на сличне организације у Мусолинијевој фашистичкој Италији, у почетку у први план стављају физички одгој омладине, што ће касније еволуирати у покрет за борбу „против свих противника наше вјере и цркве”. Међу вођама овог покрета , од самог почетка налази се и чувени Иван Оршанић, каснији злогласни вођа усташке младежи.

У почетку замишљен као друштво за физички одгој омладине, који би требао да буде одговор на оснивање соколских друштава у Србији и Југославији, у Хрватској се оснива „Орловски савез”, чији ће сукцесор постати „Крижарство”, које ће убрзо постати расадник најогорченијих усташких „бораца за вјеру” у усташкој Независној држави Хрватској.

23 . Лујо Бакотић: Папа Пије XI. „Видици”. бр. 4. из године 1939, стр. 83-84, В. Новак, пом. дело стр. 288

80

Ни један српски политичар у Београду, укључујући и краља Александра, нико, дакле, осим великодостојника Српске православне цркве, о збивањима крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, на територијама које се данас називају заједничким именом Хрватска, није имао никакву представу.

Због тога се и могло догодити да се у догађајима насталим у прођајним мукама апсурдне версајске Југославије понашају као гуске у магли.

Одмах после формирања комисије за питања закључења Конкордата (7.VIII. 1921), било је јасно да ће се конкордатска борба водити око три спорна питања: а). Употреба глагољице у богослужењу и другим црквеним обредима, б). решавање аграрног питања, питање управљања црквеном имовином и постављање бискупа и в). регулисање односа између католичке цркве и државе Југославије у питањима школства.

Полемика око нацрта Конкордата трајала је, са променњивим интезитетом од 1922 до 19. октобра 1937. године. Разуме се да је на оштрину борби око Конкордата, као и на оно што ће после уследити, пресудан значај имао избор новог надбискупа, који је требало да замени остарелог и болесног Антуна Бауера.

Питање свог наследника покренуо је сам Бауер већ 1926 године и том приликом, за свог заменика, с правом да га наследи на дужности надбискупа, за дивно чудо, између три кандидата, као првог предложио свог дотадашњег секретара др. Антуна Сламића из Трста, који је несумњиво у то време био и најпогоднија личност за једну тако значајну и одговорну дужност.

Како је, међутим, др. Сламић, родом из Јулијске Крајине, био добар познавалац политике Ватикана на тлу Југославије и, као такав ближи југославенској идеји него већина тадашњих загребачких прелата, то се министар споних послова у влади Југославије др. Воја Марјановић, уплашио да би избор тог кандидата могао засметати папи Пију XI., првом од профашистичких папа, па се и влада у Београду, успротивила кандидатури др. Сламића!!??.

После тога предлагани су др. Франц Барац, огорчени противник југословенске идеје*, затим др. Стјепан Бакшић милитантни клерикалац, те поново др. Антун Сламић, али кандидатура др. Сламића поново није прихваћена у Београду.

Како су следећи кандидати, међу којим и др. Александар Гас (Ghas), велики пријатељ језуита, били опакији један од другога, одбијене су и њихове кандидатруе, али то није никаква утеха, јер кад је постало извесно да се може догодити да надбискуп Бауер умре пре него што се изабере нови надбискуп, загребачки језуити, да би се наругали неписменим српским властодршцима у Београду, а и да би ако упали имали свог човека на месту највишег црквеног великодостојника,у предложили су као кандидата свога штићеника, некадашње аустроугарског потрпоручника и „солунског добровољца”, Алојзија Степинца.

Какав је то шок морао бити за Српску правосалвну цркву!Заиста, изненађујуће делује сазнање да је не само влада, него и краљ Александар,

као директни учесник у свим фазама борби у Првом светском рату, без колебања, насео на лактдијашку игру језуита, који су бесумње знали за инфантилну болећивост владе и краља према солунским добровољцима из других народа, посебно Хрвата*.

Што се тиче статуса солунског добровољца и ко га је све могао стећи, постоје мишљења, са којима се без велике резерве не можемо сложити, да је у том исцрпљујућем рату у свим фазама, а посебно у његовој завршници, намученој српској војсци, био добро дошао савко ко јој се макар и привидно придружио, па да није ни било времена да се испитују мотиви, чак ни оних заробљених, дакле, принудних „добровољаца”.

* Добри познаваоци тадашњих прилика верују да др. Барац није био против југославенске идеје, него православних Срба и значаја који су они имали у стварању Версајске Југославије и у управљању том вовом државом.* Према Мустави Голубићу, осведоченом српском родољубу у Балканским ратовима (а као добровољацџ био је учесник и у Првом светском рату), који је такоде припадник другр кофесије, ни краљ, ни влада не само да нису били тако предусретљиви, него су га својим сумњичењима отерали у наручје дрвене интернационале.

81

Да та оправдања не стоје и, да су у Степинчевом случају мотиви били друге природе, показао је не само Долунски процес, на коме су осуђени многи родољуби вез обзира на веру и нацију, него и касније поншање Франц Јозефовох потпоручника Алојзија Степинца.

„Наиме, Алојзије Степинац био је 1918 године заробљен на италијанској фронтии и одатле је отишао на Солунски фронт, кад је већ забршен септембарски продор. За трупама које су продирале у Србију и кроз њу у Хрватску, био је и потпоручник Алојзије Степинац, задтжавши се на војној дужности неко вријеме у Македонији, па је тако извјесно вријеме био означаван као Солунски добровољац. Међутим, касније др. Степинцу није било мило кад се у новинмама о томе говорило, или кад су га из Удружења резервних официра добровољаца тражили да учествује у раду Удружења.” 24. **

Такав „Солунски добровољац” добио је зелено светло и од владе и од краља Алелксандра и 24 јуна 1934 године, од надбискупа Бауера посвећен и постављен за коађутора (помоћника-заменика), са правом наслеђивања (sum jure successionis).

После Александрове смрти на закључивању Конкордата инсистирао је, да ли из пијетета према погинулом краљу, или из уверења, и намесник Павле.

Из разумљивих разлога, о којима је раније било речи, против закључења онаквог Конкордата изјаснила се православна црква. На Архијерејском Сабору од 11 до 24 новембра 1936 године сачињен је Мемоарандум у коме се каже да Православна црква нема ништа против законског регулисања питања односа између цркве и државе, али се не би могла помирити с тим да нека друга верска организација добије цећа права, каквих нема и није имала православна црква ни кад је била државна религија.

Политичко одељење министарског савета, једним својим актом упозорава среске начелнике да прате и спрече свако агитовање против закључења Конкордата, а министар полиције др. Корошец, тражи од својих подређених органа да нађу начина и спрече агитовање по сваку цену, а поготову одлазак делегација у Београд по том питању.

Упркос ширењу отпора против Конкордата и узнемирењу које је још појачано изненадном болешћу патријарха Варнаве, влада заказује седницу за 19 децембар 1937 године и отвара дебату о Конкордату.

На заказано молепствије (литију) , за болесног патријарха Варнаву Управа града Београда доноси акт о забрани свих скупова на територији града до 1. августа 1937 године, што у православном Београду одјекује попут бомбе и буди онај познати српски инат против свих врста забрана. Док Скупштина заседа обавља се молитва у Саборној цркви, а после молитве, улицом краља Петра према Кнез-Михајловој, креће маса света, са близу стотину свештеника на челу.

Почиње тужна и одурна слика насртаја Корошецових јуришника на поворку.Под ударом масе, први кордон полиције, кога су веровататно сачињавали

београђани, почиње да попушта, а онда други кордон пресеца колону, одваја свештенике од маса и, у суровом обрачуну у коме је рањен и шабачки владика и велики број свештеника и народа, литија је коначно растурена.

Огорчење у Београду расте, јер се сазнаје да је министар унутрашњих послова, др. Антун Корошец, и сам католик, за ову акцију позвао полицајце католике из Словеније, јер је само њима веровао, као што је веровао да српски полоицајци неће интервенисати против српског свештенства и народа.

Касно увече у Скупштини Конкордат је стављен на гласање и усвоје са 167 гласова за и 129 против. Исто вече лист „Правда” објављује ток дискусије и ток гласања са именима посланика који су гласали за и оних који су гласали против закључења Конкордата.

Полиција је тај број листа запленила.

24. В. Новак, пом. дело, стр. 414** О случају Степинац, аутору ове књиге, истоветну верзију су (1957)испричали принудно мобилисани аустроугарски војници Анто и Данило Јовановић из Табанаца, који су том приликом рањени и остали трајни инвалиди.

82

После гласања у Скупштини се наставља седница владине странке, Стојадиновић држи говор, прославља се победа, приређује сераскошни банкет, а звона са православних цркава обавештавају српски народ и победнике у Скупштини да је умро Архиепископ пећски, митрополит Београдско-Карловачки и патријарх српски, Варнава.

Новине београдске освићу са двема црно уоквиреним вестима (као умрлице), које саопштавају српском народу да је умро патријарх Варнава и да је усвојен Конкордат.

Београд кључа.Стојадиновић се нада да ће међу српским свештенствмом пронаћи каквог

колаборанта који би заменио Варнаву и као такав пристао на овакав и овако усвојен Конкордат, а кад му то не полази за руком, влада даје изјаву да је питање Конкордата повучено из даље процедуре и као такво неће се ни преносити на следећи скупштински сазив.

У настојању да да српску јавност увери да су односи између православне цркве и државе све до смрти патријарха Варнаве, па и касније, били нормални, наводи се присуство председника владе седници Светог Архијерејског Сабора (31.маја 1937 године), а неки владин гласноговорник, у непотписаној брошури тврди: „Односи између Цркве и владе били су потпуно коректни, не само тада, него и касније за све време болести Патријархове, све док на неколико дана пред његову смрт, нарочито и вешто од опозиције створена политичка психоза није почела да захвата и инспирише оне, којима је удесом судбине пало у део управљање Православном Црквом. Под кобним утицајем политичких бродоломника и читаве с планом организоване завере против владе и режима, водеће личности Цркве дале су се повући у мреже једне опасне политичко-верске игре, која је постепено узимала све оштрији карактер и опасније размере, док најзад после Патријархове смрти није довела до садашње мучне кризе, до прекида односа између Цркве и владе, који ће у првоме реду, несумњиво, највише штете донети интересима, престижу и угледу саме Цркве. Објективно расматрање тока догађаја показаће нам да за овакав развој и обрт ствари највећи део одговорности пада на саме данашње управљаче Цркве, у првом реду на чланове Светог Синода.” 25.

Све би, дакле, било у најбољем реду, да се није умешала опозиција и неки црквени великодостојници. Они су, а не влада одговорни за стање које је, после смрти патријарха Варнаве настало. Да се патријарх није у невреме разболео и умро, до споразума Православне црке и владе сигурно би дошло и Конкордат би био потписан, тврди владин известилац.

Од чега се патријарх разболео и има ли основа за сумњу да је намерно отрован?„Његова светост Патријарх Варнава није се осећао добро још од свога повратка из

Хрватског Карловца, где је био 23 маја, и где је одржао један диван, родољубиви говор...”26.

Влада не сумња да би он после тако ватреног родољубивог говора, „који је имао великог одјека и о коме се у тамошњим крајевима говори...”, могао бити намерно отрован, али, напомиње да је патријарх „по повратку у Београд почео да побољева и с тешком муком присуствовао је Саборским седницама..(..).. док најзад није пао у постељу 1. јуна, да после 53 дана мучног и тешког боловања преда Господу своју велику, јуначку, племениту, српску душу.”

У Београду се, међутим, јавно говорило да је патријарх отрован. Да би се утврдила истина, родбина и пријатељи су а не влада, позвали „чувеног

бечког специјалисту др. Епингера. На дан 8 јула одржан је конзилијум уз његово учешће, и издат је коминике, у коме се први пут каже да је код његове Светости интоксикација која је дошла алиментарним путем.”

Патријарх је, дакле, умро од тровања храном.Једино се не зна ко га је отровао

25. Православље и Конкордат, стр. 59-6026. Ибид., стр. 60

83

Да ли су у то умешани прсти владе, која је као разлог смрти навела упалу плућа, или су се за то побринули лажна браћа у Христу из Хрватске, могло се само нагађати, јер истрага која је „наређена иницијативом саме владе”, није дала задовољавајуће резултате.

Ево како влада закључује да се не ради о намерном тровању. „После овако јасне и категоричне изјаве седморице лекара (да је патријарх умро од

тровања храном, прим. Д.М.), које је био ангажовао сам Синод а не влада – претпоставка о намерном тровању, морала је отпасти, пошто су се против ње стручно и меродавно изјаснили лекари, који су зато једини надлежни.”27.!!??

Патријарх је, дакле био толико аљкав да се сам отровао тако темељито да му није било спаса, или је починио чин богохуљења и извршио самоубиство.

Било како било, председник владе Стојадиновић није међу српским свештенством успео пронаћи колаборанта, па је нацрт Конкордата повучен из процедуре.

Конкордат је коначно отпао.Тако је мртав патријарх Варнава учинио оно што жив није могао ни он, ни

цела Православна црква, ни демократска опозиција.Због околности у којима данас живимо, нужно је додати још само пар напомена.Кад год се Србија у својој историји нашла пред, маестрално пројектованом и

филигрански исплетеном замком савојих верских и расних непријатеља са католичко-германког запада, увек су пред српски народ, из својих заседа искакали самозвани спасиоци, представници својеврсне интелектуалне мафије и ловци у мутном.

Уз свесрдну сарадњу и помоћ капитулантске сорте вазалних владалаца, сервилне интелектуаллне служинчади, којима је властити животић и било какав ћар, био и изнад властите, а поготову изнад слободе народа кога представљају, историјски слепци гурају дезорјентисани српски народ у колективно самоубиство.

Сувише дуго тај сој држи српски народ у интелектуалном мраку, производећи српске непријатеље тамо где их нема и пријатеље тамо где их никада није било.

Сервилно се удварајући стварним економским, националним, политичким, верским и расним непријатељима, они чине злочин издаје рода и Отаџбине.

А све дотле, док се народ српски не лиши „добрих услуга” такозване међународне заједнице и њених пудлица у својим редовима под патронатом католичко-гарманских расиста и док се не отреби од интелектуалног салонско-друмског бандитизма, тај народ ће бити вечити губитник са, тек понеком Пировом победом.

ИЗВОРИ

Име писца и назив дела Страна

1. „Католички лист” бр. 17............................................................................................................65 2. Владимир Ћоровић. Портрети из новије српске историје стр..78.............................................653. Стојан Новаковић: Усравно питање и закони Карађорђевог времена стр.11............................684. В. Ћоровић, Ибид., стр. 67...............................................................................................................685. Вук: Први и други српски устанак, стр. 446..................................................................................69 6. Вук: Описаније Србије, стр. 207-208..............................................................................................697. Др. И. Кецмановић: Иво Фрањо Јукић стр. 132, Ћоровић пом. дело (161).................................698. Стојан Новаковић: Васкрс државе српске, стр. 146.......................................................................69

27. Ибид., стр. 65

84

9. Слободан Јовановић: Карађорђе и његове војводе, књ. 11, стр19................................................7010. Виктор Новак MAGNUM CRIMEN, стр. 255.................................................................................7111. Ибид., стр 256....................................................................................................................................7112. Ибид., стр. 20.....................................................................................................................................7313. Ибид., стр. 21.....................................................................................................................................7314. Ибид., стр. 50.....................................................................................................................................7415. Ибид., стр. 51.....................................................................................................................................7416. Ибид., стр. 50.....................................................................................................................................7417. Ибид., стре. 62...................................................................................................................................7418. Ибид., стр. 63.....................................................................................................................................7519. Др. Љ. Поповић; Шта да се ради, „ИСТИНА”, бр, 3, од 19.9.1924..............................................7520. Ибид., стр. 3-4...................................................................................................................................7521. Ибид., стр. 7.......................................................................................................................................7622. Ибид., стр. 20-21...............................................................................................................................7723. Л Бакотић: Папа Пије XI. Видици, бр.4, 1939, стр. 83-84, В. Новак, пом. дело, стр. 288,........8024. В. Новак, пом. дело.стр. 414............................................................................................................8225. Православље и Конкордат, стр. 59-60............................................................................................8326. Ибид., стр. 60.....................................................................................................................................8327. Ибид., стр. 65.....................................................................................................................................84

Крај прве књиге

Белешка о ауторуДрагомир Матић родио се 9. октобра 1938 у селу Табанцима (Табанци), засеок Колибе,у срезу Зворничком у некадашњој Дринској бановини, данас Република Српска.Осмогодишњу школу завршио је у Козлуку, а подофицирску војну школу у Задру.Почео је да пише врло рано, а прве прилоге објавио је још као питомац војне школе у Задру, али се озбиљнијим књижњвним радом почео бавити у Подгорици (Титоград), крајем педесетих година ХХ. века.Песме, прозу, критичке осврте, полемике и расправе из области културне и опште историје Срба, чијим се истраживањем бави близу четити деценије, објављивао је у свим релевантнијим листовима и часописима, широм екс Југославије.Песме и приче су му превођене на македонски језик.

85

До сада објавио књигу песама „Лептирица”, књигу прича „Неупокојени и остали” и књигу кратких поема „Молитва у Тополи” Животари и ради у Горњој Ковиљачи

86