Goran VojnovićČefuri napolje!

sa slovenskoga preveo:Ahmed Burić

Svima mojima

Ko je čefur? Čefur je osoba koja živi na prostoru određene države, a ipak niječlan tamošnje nacionalne većine. U slovenačkom primjeru to su ljudi koji dolaze izkrajeva južno ili istočno od rijeke Kupe. Medu čefure u većini slučajeva ubrajamo injihove potomke. Po svojoj fizionomiji oni se od pripadnika većinskoga dijelapopulacije razlikuju po niskom čelu, spojenim obrvama, izraženim jagodicama isnažnoj donjoj vilici. Osnovne karakteristike njihova ponašanja su: vole lagodanživot, psuju, uživaju u alkoholu, nježnijem spolu, nogometu. Obožavaju kič i zlatninakit. Drage su im borilačke vještine i dosta puta znaju biti agresivni, ponekad isasvim bez razloga. Vrijeme njihove aklimatizacije u većini slučajeva traje dostadugo.

iz pjesme Čefur, Roberta Pešuta Magnifica

čefur, -a, 'doseljenik iz južnih republika nekadašnje Jugoslavije’ (20. stolj.),pisano je i čifur, čufur, čefurka, čifurka, čufurka, čefurski, čifurski, čufurski,svepežorativno. Vjerojatno preuzeto iz hrv. ili srp. Čift, Čivut, Žid, što je uglavnompodrugljiva oznaka za taj narod. Slovenačko -ur umjesto izvornoga -ut postavilo sezbog podrugljivosti, po ugledu na njemčur.

Marko Snoj, Slovenski etimološki rječnik

Čefurji raus!(Balkanci napolje!) omiljen grafit s ljubljanskih ulica

Zašto nemam svog fudbalskog kluba

Najviše mi na kurac ide to što nemam svog fudbalskog kluba! Kad bih živio uBeogradu, navijao bih za Crvenu zvezdu i bio zvezdaš. Delija, od rođenja do smrti.Kad bih živio u Sarajevu, bio bi Manijak, navijač Željezničara. Ovdje je sve u kurcu.Ne možeš navijati za Olimpiju, ako igraš za Slovan, što je moj slučaj. Za Slovan, opet,ne možeš navijati jer je to češko. To je pičkin dim od kluba. A da budem Red Tiger?Taman! Još i to! Fudbaleri Slovana igraju u žnj ligi. Stadion ima hiljadu mjesta zastajanje. Olimpija je, opet, klub tatinih i maminih sinova. Tamo igraju sve oni pederi izvila s travnjacima. Mislim, nije baš sad da ne navijam za Olimpiju. Samo nema parana ovom svijetu za koje bi bio Green Dragon. Ne znam što. Nekako je bijednički.Možda je stvarno problem u tome što sam čefur. Ali baš zato što sam čefur mori me tošto nemam klub. To mi je u krvi. Ta potreba za fudbalskim klubom za kojeg bi se pobiosa svakim ko bi bi nešta srao protiv njega.

Čini mi se da moju raju iz škole uopšte ne handri to što nemaju svog fudbalskogkluba. Boli ih racku! A mene to toliko zna razjebat iznutra, da bih najrade nekogprebio. Nema ovdje te tradicije. Kad se rodiš u Barceloni, starci ti kupe Ronaldinhovdres, člansku kartu kluba i nedjeljom te odvedu na Nou Camp na derbi s Realom i ondačitav život ideš na tekme. I kad se oženiš, ideš na tekme sa ženom, poslije s djecom,onda s unucima i tako dalje. I Barca ti je svetinja. I kad neko samo zausti Real, iliRonaldo, ti ga namlatiš. Bez pitanja. Šamaranje suro! I ako dodeš u školu u dresuEtoga, onda si frajer. Ako obučeš Raulov dres, dobiješ po pički. Ne ko u Slovenijigdje si najveći papak na svijetu ako dođeš u Cimetovom dresu. I u mrtvom centruLjubljane, nasred Prešerna možeš se našetavati u dresu Maribora, pa ti niko nećerazbiti njušku.

Moj stari, Radovan Đorđić je navijač Zvezde. I ja sam bio kad sam bio mali igledao Radovanove videokasete s tekmama kad su bili svjetski prvaci. Stojanovič,Radinovič, Najdoski, Šabanadžović, Belodedić, Jugovič, Prosinečki, Mihajlovič,Pančev, Savičevič, Binič. Gledao sam ih protiv Milana kad je bilo jedan nula zaZvezdu pa je zbog magle tekma prekinuta. Onda su u ponovljenoj ispali na penale.Gledao sam ih protiv Kolna kad je Stojanovič bio povrijeđen, a rezervni golmanMilojević primio tri komada u drugom poluvremenu. Onda su konačno rasturili sve pospisku i postali evropski prvaci. Moja mati Ranka pričala mi je da su to bile ludnicekod nas doma, puna kuća. Sve raja od starog, stari čefuri. Svi su navijali za Zvezdutako da se mirno sjedi, poneko pametuje, a onda odjednom uleti: »Doodaj. Ma neee!Pa, pička ti materina sebična! Mamu ti jebem, budalo jedna blesava! Konju jedan,marš u pičku materinu! Dabogda ženu promašio!« I onda svi pametni do sljedeće šanseza Zvezdu. Stari je, inače, Bosanac, ali je Srbin pa je od rođenja navijao za Crvenuzvezdu, pa je išao u Beograd i Sarajevo navijati. Samo, ja ne mogu biti Delija. Neznam što. To je sve u pičku materinu komplikovano. Mislim, navijam za Zvezdu, ali dabi to bio moj klub, to mi je bez veze. To je za Beograđane. Kad si frajer, navijaš zaklub iz svog grada. Samo, Ljubljana je čudan grad.

Možda je to zato jer sam čefur. Kad bih bio Slouvenček, kući bih navijao zaOlimpiju i najvjerovatnije išao na hokej. Moj tatica Janez bi mirno sjedio iobjašnjavao kako je Olimpija u sedamdesetim bila državni prvak u košarci, te kako jeu osamdesetim igrala neriješeno s Crvenom zvezdom, koja je bila svjetski prvak, pakako je potom igrala s Milanom, a na toj je utakmici zadnji put igrao Marco van Basteni Olimpija je izgubila samo 3:0. To je to. Ako si ikada navijao za klub koji je biosvjetski prvak, ne možeš se poslije prešaltati i napaliti se na neriješene rezultate, časneporaze, pretkola Lige šampiona, Slovenački kup i visoke pobjede nad NK Beltincima.Jebi ga, to ne ide. Jesam navijao za košarkaše Olimpije kad su bili na Final Fouru uRimu, kad su razmontiravali Panathinaikos sa Dominiqueom Wilkinsom i PredragomDanilovićem. Potom, kad su počeli gubiti od Krke i Laškog, to mi je postalo lohotno.Nema ovdje te prirođene tradicije. To je nešto čefursko u meni. II si najbolji nasvijetu, ili idi olovke šilji, što bi rekao Radovan.

Moje kolege navijaju za Zvezdu. Dejan navija. I Aco. Samo njihovi starci su izSrbije, Srbijanci. Mi Bosanci to malo drukčije gledamo. Radovanu na kurac idu tičetnici, pa Arkan, pa Ceca, pa Gurović s tetovažom Draže Mihajlovića, pa to da su odZvezde napravili klub koji baš ko Olimpija mora igrati pretkolo Lige prvaka. Jebeš to.Dejan fura crveni navijački šal oko vrata i pali se na Zvezdine tekme protiv Finaca,Mađara, Estonaca i drugih šalabajzera. Aco se pali samo na Hrvate, a ja samo naNijemce. To mi je ostalo od onog kolege od starog koji je nekada iz zagrebačkogDinama prešao u Zvezdu i objašnjavao kako su različita ta dva kluba i ljudi u njima.Kad se u Zagrebu pripremaju prije žrijeba Kupa šampiona, nevješto se meškolje:»Znate dečki, kak bi bilo super da ne naletimo na te Nijemce već u prvom kolu. Ziherbi prošli u drugo kolo. Samo da ne budu Nijemci.« Istovremeno u Zvezdi se pušu:»Samo da dobijemo Nemce, da im jebemo kevu ko četrdeset pete, mamicu im jebemšvapsku. Pet komada ima da im uvalimo!« Sad nije da Nijemci tad nisu rasturali svepo redu, samo šanse su naravno veće, ako u tekmu ideš s mudima. I na to se ja palim.Jebeš tekmu u koju ideš s računicom da bi uspjeh bio i minimalan poraz. To nijementalitet. Zato se Aco, Dejan i ja palimo na jugoslovensku reprezentaciju, pa nekad iAdija navučemo. Mi imamo svoga boga, to je Dejan Bodiroga! Za košarkaše navijamoskupa, meni se ne da navijati za odbojkaše, vaterpoliste i ostale šupke. Fudbal ibasket. Možda još rukomet. Ostalo, nema veze.

Fužine bi morale imati svoj klub. To bi bilo zakon. Pa, ima nas dvadeset hiljada.S ilegalcima trideset. Ako ne brojim narkomane. NK Fužine. To je majstorska fora. Ilinavijaš za veliki klub koji se bori za naslov svjetskog prvaka, ili za mali seljački,među blokovima, koji gubi sve tekme i sve skupa je dobra zajebancija kad se natekmama ukaže sto pametnjakovića koji nakon svake tekme nekog istamburaju i onda sesvi nabakre. Ljubljana je negdje između sela i grada, a njeni klubovi su između dobrihi nikakvih. NK Fužine bi bile zakon. Na to bi se dalo furati. Fužine zakon.

Jedno vrijeme je izgledalo da ćemo dobiti klub. Naime, starci su redovno, svakenedjelje donosili mreže na teren, pa se igralo. Pored igrališta su penzioneri igrali šah,neko bi dovezao pun gepek pive, tribine su bile pune pičuladije i onih starih čefura štone mogu igrati lopte jer imaju vodu u koljenu i slične zajebe. Prije svega, nije se moglavidjeti nijedna žena niti se mogla čuti nijedna slovenska riječ. Jedino je igrao poštar

Mate, pa su ga svi zvali Slovenac, jer je bio jedini koji nije bio čefur. Iz istog razloga,našeg su domara Vladu zvali Tuđman. Jer je bio iz Slavonskog Broda. Jebeš to što nijebio Hrvat. Smajlagića su svi zvali Janša, jer je jednom demonstrirao da Janšu puste izćuze. I igralo se. To je, fakat, bilo uživanje. Mi smo to išli gledati i smijali smo seprovalama staraca. Najsmješnije je bilo, naravno, slušati one što su naučili maloslovenačkog, zaboravili malo čefurskog i sad su govorili neku mješavinu. Fužinski!Onda su padale provale: »Podaj mi žogu! Zvio sam si gležanj. Štipa me u hrbtenicu!«Iznad svega još i te nacističke i rasističke žalopojke koje su stresali svi ti domari,vodoinstalateri, šoferi, kondukteri i ostali fužinski čefuri koje su sve po redusadržavale društveno-političke konotacije nekadašnjeg zajedničkog prostora. »PucajSlovenac! Jebala te Milka Planinc u usta! O jebem ti šeprtljavog ustašu! Jeste li viBosanci glupi ili ste ćoravi? Sam stojim pred golom, a ti me ne vidiš!«

Onda je sve otišlo u kurac. Ni šaha više ne igraju oni invalidi. NK Fužine višenije opcija. NK Olimpija se raspala i više je nema. To je ionako potpuno otkačeno.Možete li zamisliti da se raspadne Barca? Ili Bayern? Ili Liverpool? Ljudi bi išli naulice, bile bi demonstracije. Rasturili bi parlament. Objesili bi za muda sveodgovorne. A ne ovo ovdje. Propadne najveći fudbalski klub u državi i nikom ništa.Kad bi zatvorili filharmoniju, svi bi se umjetnici nadigli i pametovali nešto o tradiciji,kulturi i ne znam ni ja o čemu sve. A kad sjebeš klub protiv kojeg je Marco van Bastenodigrao zadnju tekmu, onda je svejedno. Pa, oni su samo sportaši. Blesavi,neobrazovani, nekulturni. Ionako samo čefuri igraju fudbal. I svi imaju kratke i krivenoge. To je jebeni mentalitet. Nema poštovanja. Kako da se čovjek nafura na nešto štosvi preziru. Potom pa nešto trabunjaju o asimilaciji. To ide polako. Dođu radnici izbivše Juge i ti bi da se napale na Prešerna i Cankara. Jo tebe. Ko da su se kući furalina svoje pjesnike. Ja bi se rado nafurao na fudbalski klub. Pa, eto, ne mogu. I onda,trpi moj dio slovenskog identiteta. I čefurskog isto. Kako da se asimiliram i postanemnekakav Slovenac, kad nemam fudbalskog kluba. Ne ide. I to me jebe.

Zašto smo se pomarisali poslije finala

Nikakva se jebačina ne može mjeriti s bazbiterom, košem u zadnjoj sekundi. Hajmožda kad bi guzio Angelinu Jolie. Ali, Brad Pitt se sigurno ne sjeća svakogmilinkovića sa Angelinom. A Michael Jordan se sigurno sjeća svakog svog bazbitera ufinalu NBA. Jebi ga, to je činjenica. Svi što ste trpali, taman J. Lo. u one njene debeleguzove, možete skontati da kad sam postigao koš u zadnjoj sekundi finala državnogprvenstva, u tom sam trenutku bio veći car. Najveći! To ne bi zamijenio za trio saSeverinom i Cecom. Ma za njih dvije možda i bih, al ni za jedan drugi trio na svijetu -ne. Ne jebem, stari. Bazbiter je bolji od jebačine i kraj priče!

A bio sam najživčaniji u životu. To ne moreš vjerovat, što bi rekao moj komšijaSenad. I ovako i onako sam bio nervozan cijelu tekmu, jer mi ti direktorski kurčićitoliko idu na živce da mi slabo dode čim ih vidim. Na svaku tekmu donesu novejordanke, a igraju oni što im starci sjede na tribinama, a treneru guraju karte za skijanjeili njihova preduzeća sponzorišu klub pa su u upravnom odboru. Ne kažem sad da jeSlovan bog zna kako kul klub, al Olimpija je fakin šit. Kurac palac portugalac! Šta ćeoni!? A umjesto trenera imaju jednu debelu svinju, napuhanu ko balon. I onda igrašprotiv njih i normalno da si živčan i znoje ti se dlanovi i treseš se, a onda sudijesviraju za njih, pa ti odmah dođe da počneš navlačiti na vugla, pizda im materinalopovska. Onda još naš trener, koji je totalni idiot i ima glas da ga u punoj dvorani nemožeš nikako čuti, nego samo vidiš onu njegovu gunjašku facu što se napela da kontašda če se sad razjebat. A tačno znaš šta se dere i najrađe bi ga poslo u kurac, jer ionakonikakve veze nema i totalni je kloc. Onda još i Radovan dođe na tekmu i non-stopnešto nagriza s tribine, iako nema tri čiste o basketu, jer je igro lopte. Ali on misli dasve zna i onda ga čujem kako se čitavu tekmu dere: »Marko! Maaaarkooooo! Pejt požogu! Otvori mu se! Šta se sakrivaš? Vidiš da su ga pokrili!« i slične imbecilnosti. Ionda još čuješ sve one navijače Olimpije što su najviše sjebani: »Ne može ništa!Nema za burek! Usrao se!«, ali najbolje je kad tatice počnu bacati neke slovenačkeprijave tipa: »Primooož, ne dozvoli da te pređe unakrsnim vođenjem!« Najrađe bih muunakrsno kurcem prešo po tintari! I onda dobiješ loptu i zaletiš se prema košu i bacišje negdje. Negdje u pičku materinu!

I lopta sjedne u koš! Ni sam ne znaš kako, i ništa ti pod milim bogom nije jasno,ali si pobijedio. I to je to, jebote! I gledaš zbunjenu facu one pičkice od Primoža, što teje nešto čuvao pa si ga prešao unakrsnim vođenjem i onda mu se izdereš na uho i kažešpodoj ga i najrađe bi skinuo gaće, izvadio ga i objasnio da se može jebat. Najjači smo,najjači! Sva nervoza popusti, adrenalin našopa i postaneš životinja, ili živina, što biSenad rekao. Ispustiš onaj životinjski krik i iz sve snage se nabiješ u nešto što ti dođepod ruku, i ako imaš sreće to nije betonski zid, jer bi se inače sav slomio. Trčiš gore-dolje po sali i dereš se da ti glasnice izlete ko na crtanom. Najjači smo najjači! Grlišse, jako stežeš oznojene suigrače, iz sve snage se pucaš po ramenima, zalijećeš se iodbijaš, bacaš po podu, opet ustaješ i ispuštaš tu luđačku energiju što te razbacuje posali. Najjači smo najjači!

To je, inače, slogan navijača Zvezde, što smo ga svi u ekipi počeli ponavljatinakon što je na jednoj tekmi u hali Pionir u Beogradu jedan od navijača uletio na terenna kraju tekme u kojoj je Zvezda popušila i počeo đipati oko najboljeg igračaitalijanske ekipe, jedne crnčuge, a ostali navijači su prihvatili: »Mi smo Cigani!Najjači smo, najjači!« Taj čefurski primitivizam, jebeni, grozni, vulgarni, taj balkanskimorbidni narcizam ti je na neki način vazda kul, kad ti dođe ona životinjska ili kad sipijan ko deva. To je nešto genetsko u nama, u čefurima. I zato se dereš: »Mi smoCigani! Najjači smo, najjači!« I s tobom se deru još svi drugi u garderobi, i Slovenciisto, i krešu jedan drugog mokrim peškirima po golim guzovima, skaču i krevelje se, ikad su oni zeleno-bijeli kokošari prolazili pored nas jednom sam se direktno u cufaizdreljio i zaurlao: »Mi smo Cigani! Najjači smo, najjači!« On me je samo maloodgurnuo i onda je krenulo. I pomarisali smo se najbolje u votaži. Fino smo ihnamarali! Jebo sam im kevu bogatu, kume!

Zašto smo zbog Radovana slavlje završili u marioli

Drotovi su došli zbog Radovana. U to sam uvjeren. Još dok sam bio kući bio jegotov, plus su još kod nas bili Rile i Krstić. Ja bi rekao da su odvili Miroslava Ilića iŠabana Šaulića ili nekoga od onih fosila što ih Radovan ima na originalnim kasetama isvaki put ih trzne kad ga mazne. Poslije se deru Dođi da ostarimo zajedno! Još smonazdravili, ja sa sokom od zove, oni s nekom ljutom rakijom, za koju se i ne sjećamkad je donio iz Bosne i čuvao je za posebne prilike. Inače kod njega je posebna prilikasvaki put kad se naliže. Sad nije da je dosta puta naliven, ali kad ga sastavi, onda jeurnebes. Mogu tačno zamisliti kako se je po hodniku klatio do plavaca. Još je uzeopehar sa sobom i objašnjavao im da je njegov sin Marko donio pobjedu i da maloproslavljaju i da se malo vesele, jer je Marko dao koš u zadnjoj sekundi i dobio peharza najboljeg strijelca turnira. Onda im je zasigurno obećao da će stišati muziku i ićispavati i kapsi su otišli, a on se je proderao da podebljaju muziku i lupao po vratimaone debele Maršičke i derao se da šta ima ona zvati policiju i da joj jebe svaku kiluviška ponaosob, i da nije on kriv što joj je sin narkoman. Premda Pero nije narkoman,samo hašišar, samo šta zna Radovan da svaki hašišar nije automatski igler i da možebiti da samo mota. To je njemu sve isto. On bi sve njih na gradilište, da fizički rintajugodinu-dvije. Drotovi su ga ziher čuli, ali im se nije dalo vraćati nazad. Oni su ionakosamo došli upozoriti, to im je zakonska dužnost. Ali su poslije u prizemlju naletjeli nanas. E moj Radovane, dobro si nas zajebo.

Mi smo se isto ubili nekakvom rakijom što ju je Dejan klepio starom. Stari Mirtičneće primijetiti, jer ima dovoljno drugih flaša, a još ga boli uvo kakvu rakiju pije. Mismo se baš razbili. Onda je jedan od nas četiri genija - Dejana, Ace, Adija i mene -došao do ideje da čitavom bloku zapjevamo We are the champions. I onda smopozvonili na sve interfone, zagrlili se sva četvorica i započeli revati nešto što jesličnije zvuku povraćanja nego pjevanju. U istom trenutku su nam ususret dolazili istidrotovi što su upozorili Radovana da je njegov Šaban preglasan. Već su prolazilipored nas i samo kolutali očima, ali onda je Adi, koji se najviše zarakijao, počeolupati po interfonu.

»Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!«Jebeni Mitar Mirić je sjebo cijelu situaciju i drotovi su dobili popizditis i još

prije kraja nezvanične himne Republike Srpske smo sva četvorica bili u marici. Ja neznam kako sam uletio tamo, znam samo toliko da je Adi ležao ispod mene, a Dejan nameni. I da su se vrata potom zatvorila i da je kurčeva mariola vozila, a mi smo sedrmusali u mraku.

Jasno mi je bilo o čemu se radi. To je klasika. Obično je policija u marice trpalaklince što su na Ljubljanici pecali ribice. Malo bi ih provozali i onda ih izbacilinegdje bogu iza nogu, usred šume. I Adija su jednom bili klepili, onda je srljao okolo inaletio na drugi policijski auto. Naložio ih je da je bio na igranki i da je zalutao i da gaako mogu odbace kući. I odbace ga. Trunte! Samo njega nisu tako promiješali kao sadnas. Na početku je još bilo i kul, a Dejan se derao ko budala. »Mi smo s Fužina, znamo

gdje smo. Nećete nas zajebati, jer imamo konpas!«»Kakav konpas! Kompas budalo!«Dejan je bacao prijave, mi smo se derali kao svinje, a Adi je nastavljao pjesmu

Mitra Mirića.»Mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole!«»Vozi Miško za Beograd.«»Može Miško i zatvorenih očiju!«Potom je nastupio i kraj zajebancije. Krenulo nas je bacati po marioli, padali smo

jedan po drugom, kreteni su upalili sirene, divljali i sjekli krivine kao idioti. Niko odnas više nije ni pisnuo. Samo su se čuli udarci i jauci, udarali smo se međusobno, samviše nisam znao da li da rukama ganjam ravnotežu ili da zaštitim glavu. Radio samnešto između i odjednom se na jednoj krivini neko spucao u mene i glavom sam lupio uzid, razjebao sam se po podu i kotrljao se gore-dolje. Vrtilo mi se u glavi, a drugatrojica su stalno nalijetala na mene. Pokrio sam rukama glavu i čekao da dođe kraj tojludnici. Odnio vrag šalu. Usran sam bio sto posto i mislio da je gotovo s nama.Mariola je sve jače zavijala, mi smo svi bili na podu i držali se jedan za drugog. Ondaje kreten odjednom zabremzao i sve nas je odbacilo pa smo glavama direkno spucali uzid. Mariola se zaustavila. Onda su se vrata otvorila i neko me je povukao vani zanogu i izletio sam na zemlju. Direkt u blato. Na mene je doletio Aco. Tuta je otfurala.Ležao sam na zemlji i Aco se polako podigao s mene. Slušao sam Adija kako povraća.Čini mi se da je Dejan plakao. Bili smo usred neke ćorave šume. U tri pizde materine.I još je kiša padala. Ležali smo u smrdljivom blatu i najmanje pet minuta se niko nijepomakao.

Sto godina smo bazali po toj jebenoj šumi. Koji kurac, bace te tamo i ti se poslijejebi. Adi je opet bacio ključ. Dejanu je bilo slabo. Zakuhali smo jer se nismo moglidogovoriti u kojem pravcu ćemo ići. Nešto smo se derali jedan na drugoga, a Aco jesjeo na zemlju i rekao da ne ide nigdje. Da se jebemo. Dejan mu je nešto siknuo i Acoga je već bio uhvatio da ga namlati. Onda je samo zapucao po šumi. Mi za njim. Neznam da sam se u životu tako ispizdio. Mogao bih ubiti nekoga. Svinje kretenskezabijene. Mamicu im pedersku nabijem! Dejan i Adi su nešto pričali.

»Ja bih rekao da je to Šiška.«»Kaka Šiška, Šiška je tamo gdje su Dravlje.«»Poslije su Črnuče.«»Ti još u životu u Črnučama nisi bio.«»Gdje smo onda?«»Odakle znam? Šmarna gora.«»Mater ti je Šmarna gora. Šmarna gora je planina, bumbaru.«Boje su mi se gubile. Stvarno mi se maglilo. Pred očima mi je bilo mutno. Tresao

sam se, plakalo mi se, pizda, u zubima sam imao tako čudan osjećaj. Grizao sam uprazno iz sve snage. Stiskao sam pesnice i nokte zarivao u kožu. Da sam tad vidiokakvog policajca, ubio bih ga. Majke mi. Bio sam lud. Baš lud sam bio. Za ludare. Savtaj strah dok me bacalo po toj usranoj kibli, sve to me tako razjebalo da sam mislio daće me strefit hartatak.

»Meni ovo liči na Golovec. Samo s druge strane.«

»S druge strane Golovca je autocesta.«»Daj stari, zovi taksi!«»I šta ćeš mu reć? Neka dođe sa zadnje strane Golovca, ispod Šmarne gore ili u

Črnuče?«»Jel imaš ti to bolju ideju, ili šta?«Kad sam vidio tu jebenu lovačku kolibu, ili ne znam ni ja koji kurac je bila ta

drvena starudija, odvalio sam. Počeo sam na nju bacati sve što sam uspio dohvatiti uruke. Kamenje, zemlju, grane, sve živo. Nabijao sam nogom u vrata svom silom.

»Pička im materina. Jebem im ja mater. Šta smo im radili, jebene pizdurine! Štasmo im radili!«

Ostali su se pridružili. Razbili smo sve prozore, vrata smo odvalili, ogradu smosvu razjebali! Mrak!

Zašto nedjeljom ne ustajem iz kreveta

Najbjednije od svega mi je slušati Radovana i Ranku kako se svađaju u nedjeljnojutro. To je jedini dan kad su oboje ujutru kući i mogu kobajagi popiti skupa kafu igledati reprize meksičkih sapunica i sve kako treba, ali ne, njih dvoje se krenu svadatoko nekih debilnih razloga. Onda još kao nešto šapću da me ne probude, i onda čujemkad se Radovan više ne može uzdržati i počne urlati na sav glas.

»Ja mogu crknut, ali biće tako, ko što si ti zamislila.«I onda opet neko šaputanje, a ti samo čekaš kad će opet izbiti.»Ma nije tako! Slušaaaaš li me?«Radovan rasteže posljednje dijelove svojih rečenica, jer tad Ranka već ulijeće s

nekim svojim štosovima. Ranka ne popušta. Ona tjera svoje. Sačeka mirno da Radovansune šta ima sunut, i onda nastavlja. Ne možeš sjebat Ranku. Radovana je većprokužila i ne znam zašto se on vazda dere kad nema šanse da bilo šta postigne.

»Jesi rekla da si stavila šerpu na balkon? Jesi li reklaaa?« I tako. Opetnajdebilniji razlozi. Šerpa na balkonu. Radovan pizdi jer sarme nema u frižideru, negoje na balkonu. Iako je to da je na balkonu kretenski, to da popizdiš radi toga je već zaludaru. Fora je u tome da ga glava boli, da je mamuran i da sad hoće da jede zadoručak sarmu. Jebala ga sarma za doručak. Jel to najbosanskije na svijetu?

»Je li ikada bilo kao što sam ja reko? Je li? Ikada? Reci. Ajde, reci! Reciiii!«Ma nek ide u kurac. Sad su otišli nazad u istoriju. Rastaviće svoj brak na

prafaktore, da ga poslije živi kurac do sljedeće nedjelje neće sastaviti. Kad će ga opetrastavljati. Eto, zato ja ne ustajem nedjeljom ujutro. Uzmem sportske ispod kreveta ičitam NBA rezultate, ko je dao koliko boba i koliko je ko imao skokova. Evo,naprimjer Gilbert Arenas alias Agent Zero je dao trideset šest poena sa slabimprocentom šuta iz igre, ali je imao još šest asistencija. Vince Carter alias Half ManHalf Amazing je Sacramentu složio 45, ali su svejedno ispušili. Kod Sacramenta po 22poena su utrpali Bibby i Artest. Ron Artest je najveća budala, on se jednom išao lupats gledaocima na tribini. Ali ne mogu čitati na miru jer je u dnevnoj opet tišina i ondasam stvarno nervozan i čekam kad će opet sastaviti. Tišina je najveći šit. Evo, sad će.

»Idi u pičku materinu.«Lete lonci. Lupaju vrata. Sad će neko vrijeme opet biti mir. Biće mirno za

poludit. Oboje će se durit i frštuljit. Radovan će stalno nešto otpuhivati, a Ranka će sepraviti da je povrijeđena. Malo i jeste, ali njoj nije ništa. Ona tako voli Radovanajebat u zdrav mozak. Najgore je to što sad Radovan ne može biti s mirom i počećekružiti po stanu. Zato odložim Sportske i pravim se da spavam. On otvori vrata i blejiu mene neko vrijeme, onda zatvori i ode natrag. Jebo ga bog njegov. Kad ne bi biogladan ostao bi tako čitav dan, jer je totalni disaster ići među njih. Ali, moram, jebi ga.Tako je to u životu.

Najgora su glupa pitanja što ih Radovan postavlja svojim mrkim a tužnim glasom.Meni ionako ide na kurac i ne da mi se odgovarati na njih. I još sam pospan. I sve meboli. Ali, Radovan mora nešto pitati.

»Jel ideš gdje danas?«Klimnem potvrdno.»Kada?«»Ne znam.«»Kako ne znaš? Je li ideš ili ne ideš?«Sad sam već ja na tapetu. Ranka je svoje čula, sad još moram ja. Ali mi se ne da

miriti situaciju. Nemam za to danas snage. Ništa ne govorim. Šutim ko zaliven.Radovan otpuhuje i ljutito mijenja kanale na teveu. Ranka uleti.

»Gdje ste bili jučer?«»Tu.«»Jel bilo dobro?«Ne da mi se odgovarati pa opet klimnem. Upalio sam Radovana. Nije mu puno

trebalo.»Šta je tebi?«»Ništa, zašto?«»Eto, ništa. To te tvoja mati lijepo odgojila. Ne budi ga, nek spava do dvanaest.

Nek ne govori, ako neće.«A znao sam da će se prcati nešto preko mene. Na brzinu kupim prnje i bježim van

iz sobe.»Kuda ćeš?«»Idem...«»Kad se vraćaš?«»Ne znam.«Kad sam kod vrata, Radovan se digne i dode za mnom.»Mati ti kuha ručak.«Izletim van. Pred blok. Ta jebanija te fakat smori. Totalna gnjavaža.

Zašto nismo kao i uvijek presjedili pred blokom

Sjedenje pred blokom je fužinski nacionalni sport. Vjerovatno je tako u svakomnaselju, ali na Fužinama je ta grana razvijena do maksimuma. Jebi ga, mali stanovi,velike porodice, napeti odnosi, nizak standard. Svaka velika porodica ima zbog niskogstandarda u malom stanu jedan televizor i onda su odnosi napeti jer je stalno svađa koće gledati teve. Onda jedan srećković zalegne na kauč i šalta kanale, a drugi se moguslikati. Ako mama gleda meksičke limunade, stari onda ide u kafanu, ako stari pegla sPinkom, ili s 24 sata, onda mama ode kod komšinice na kafu. U svakom slučaju djecanajebu, i ako nemaju kompjuter, sjede pred blokom. Čefuri baš i nisu za kompjutere.Hajde, Playstation to nekako i ide, ali programiranje i hakeraj, to nije za nas čefure. Ajoš je većina staraca čefura nekad negdje čula da su kompjuteri opasni za djecu, pa tineće kupiti dobre mašine. Onda sjediš pred blokom i truniš. Slažeš šuplje, kako bi senaški reklo. Tri dana se vodi debata je li bolji onaj merđo što ga prave njemačkemašine, ili je bolji Ferari što ga rade ručno. Čovjek protiv mašine. Onda zapletešTerminatora, pa Robocopa, pa Schumachera, pa Adijevog strica Emira što uNjemačkoj šarafi Mercedese, pa Dejanovog jarana koji testira Ferarije u Italiji, paJuvenstus, pa Bayern, pa džemper od Acine babe Stojadinke, pa pulover izEmporiuma, i tako tri dana i tri noći. Usput gledaš umorne očeve što dolaze s posla,dobre male komšije što se vraćaju iz škole, onu voditeljicu s osmoga sprata s visokimpetama što joj dupence tako pleše da me vazda vrat zaboli kad je gledam, Božinu seksimamicu za koju još uvijek ne znamo je li stara 40 ili 50, alkosa Šuškića s jedanaestogsprata koji ga je jednom tako mazno da je fulio blok i skoro provalio u osmicu, jer nijemogao otključati vrata, pa domara Vladu, što stalno nešto sikće, mamicu mu jebem. Nakraju pa još uvijek ne znaš je li bolji merđo ili Ferari, jer je merđo Švabo pa je ionakozakon i vozikaju ga svi gastarbajteri i mafiozi, Ferari je Ferari i to je to. Sjediš predblokom i truliš. Makar je i to kul. Bolje nego Radovana i Ranku slušat. A vazda je sveisto. Dejan nešto navlači, Adi ga zajebava i dokazuje mu da to što navlači veze nema.

»Vidićeš eto da smo bili u Črnučama.«»To ti je mater bila u Črnučama. Kakve Črnuče? Črnuče su tamo gdje šestica

vozi. Ti si fakat trunto!«»Haj kupi novine pa pogledaj gdje je ona lovačka koliba. Sto posto ima u crnoj

hronici da smo je razvalili.«To su te genijalne ideje iz blokova u predgrađu. Da ćeš ako razvališ kakvu štalu

ionako dospjeti u novine. Ali Aco je nasjeo na tu glupu foru i otišao u trafiku. I doneseDnevnik. Uopšte nisam znao da taj kurčev časopis postoji.

»Vidi ovog debila šta je kupio. Hoš o kulturi čitat? Jesam ti reko Novice dauzmeš?«

»Ima i ovde crna hronika!«»E saš vidit gdje smo bili. Črnuče. Vidit ćeš da smo bili na Viču.«Ionako, ja.»Evo nas. Tu smo!«

»Daj vamo. Daj da pročitam, ti ionako ne znaš!«»Ma, stara ti ne zna.«Ne možeš vjerovat. Ta lovačka koliba je nekakva jebeno poznato mjesto za

žureve i sad pišu o nama u časopisu. Jebi ga, nije nešto, ali negdje se mora početi.»Ne... ura... čun... ljivi, pa šta je ovo.«»To su ti budale. Čitaj dalje.«»Neuračunljivi su sinoć oštetili kolibu na Dugom mostu... A vidiš, Dugi most.«»Pa ja, to je tamo gdje su Črnuče. Pa šestica vozi na Dugi most.«»No, gdje?«»To je... tamo kad ideš na Vič, pa onda...«»Nije Vič, kad je Dugi most. Da je bilo na Viču, pisalo bi na Viču.«»Daj, kad nemaš blage veze. Sjećaš se kad nije znao gdje je Tromostovlje?«»To sam znao, samo nisam da je to Prešernov trg.«Boga pitaj bi li se ta debata ikada završila da ne bi Samire, Adijeve stare.»Adi, evo ti majke.«»A, pizda joj materina.«Maršira Samira prema nama, ne jebe pet posto. Adijev stari Mirsad radi u

Austriji. Adi kaže da je šofer, a mi da je smetljar. I onda Samira stalno puže za Adijemi tjera ga kući. Adi to ništa ne jebe i stalno žibje i onda ona to kaže Mirsadu i onda Adidobije po pički. Onda Mirsad ode nazad u Klagenfurt, a Adi opet bježanija Samiri iona opet luta po Fužinama i traži ga.

»Adi, hajde idemo kući.«»Ma, neću kući. Biću ovdje.«»Danas tata dolazi.«Fora je u tome da Mirsad nikad ne uleti tad kad bi kao morao doći i Samira ga

stalno čeka sa spremnim ručkom i skuplja djecu po Fužinama da bi imali kao nekizajednički ručak kad Mirsad dode kući. Ali, Adija možda tu i tamo još i ulovi, aSanela, Adijevog starijeg brata, nikad, jer je totalno zasrljao.

»Pa šta ako dode. Kad dođe, biću kući.«»Idi kući, trebamo ručati.«»Neću. Nestani.«Uvijek isto. Jebote jež, ali kako joj ne dojadi, ni to mi nije jasno.»Daj, kreni...«»Bježi. Idemo skupa na ručak. Marko časti, pobijedio je juče.«Pizdarija je u tom što mi na kraju uvijek bude žao Samire. Nijednom dosad Adi

nije otišao s njom na ručak, ali ona uvijek stoji tamo, gleda nas i moli Adija, i on nejebe, a mi stojimo pored i gledamo u zemlju. Ponekad mi je tako glupo da bih tačno jaotišao s njom na taj ručak.

»Idi kući, pusti me. Hajde idemo, jer neće ona nigdje otići.«I onda obično odemo s Adijem, nju ostavimo da stoji tamo kao gomila nesreće.

Mirsad u međuvremenu trpa Austrijanke. Mirsad je ionako takav osumnjičeni da me nebi začudilo kad bi on radio u Kranju i Samiri samo slagao o Klagenfurtu. Šta znaMirsad gdje je Klagenfurt?

Zašto se poslije svake dobre klope treba malo razmrdati

Nijedna prava čefurska porodica ne ide na ručak u restorane. Pa ni kod Jove.Prvo zato jer je preskupo, a drugo zato što bi dva sata nešto morali razgovarati što jeza čefursku porodicu prestrašno. Kući pojedeš za deset minuta i ideš dalje gledati teve.Ili prati suđe. Zavisno od spola. Ali ja sebi nikako ne mogu dočarati da sjedim sRadovanom i Rankom dva sata na ručku. Ne mogu si dočarati ni to da Radovan iRanka dva sata sjede na ručku bez mene. Tu mač! Ti razgovori u porodici ionakopostoje samo u američkim serijama. Ja u životu nisam razgovarao s Radovanom. Ili sRankom. Mi samo pitamo i odgovaramo.

»Jesi li napiso domaću nalogu?.«»Aha?«»Je li danas tekma?«»Sutra.«Radovan se sam sa sobom takmiči koliko glupih pitanja je sposoban postaviti, a

ja se takmičim sam sa sobom kako na njih odgovoriti što kraće. Ranka, opet, imadrugačiji tip pitanja.

»Zašto nisi pospremio sto poslije večere? Zašto nisi izvadio mokru robu iz torbeposlije treninga?«

To je još više simpl. Na ta pitanja nema odgovora. I Ranka ih ne očekuje. Jauvijek dovoljno stvari ne uradim tako da ona uvijek ima dovoljno pitanja.

»Zašto nisi pospremio svoju sobu? Zašto nisi ugasio svjetlo u veceu? Zašto nisiiznio smeće? Zašto nisi prljave čarape bacio u prljavi veš?«

Nikad mi neće biti jasno kako sa starcima možeš razgovarati dva sata.Onda postoji i treći razlog zašto čefuri ne idu porodično u gostionice. Zato jer

žena kuha. To da jedan dan ne kuha — nema fore. Uvijek je sarma, ili musaka, ili pita,ili sataraš ili punjene paprike. Ako slučajno žena jedan dan ne kuha, tu je gulaš odjučer ili pasulj od prošle sedmice. Ili je nešto smrznuto u frižideru pa samo trebaodmrznuti. Zato se nijednom čefuru ne žuri kući na ručak. Jer se sva ta hrana na kašikuda podgrijati. A hladna pita je sasvim u redu. Samo nedjeljom kad se jede koka ipečeni krompir u tepsiji iz rerne, kao treba biti tačan na ručku. Tada kao svi skupajedemo. Ali tad se meni ne da. Jer su Radovan i Ranka ionako posvađani pa mi se nipet minuta ne da sjediti s njima. Zato smo išli kod Babnika. To je jedna seljačkagostionica s druge strane Ljubljanice, gdje su cijene sasvim pristupačne, ako si brz iako razguliš kad konobarica ne gleda. Ta gostionica ima samo jednu manu, a to je datamo možeš otići samo jednom. Ja ne znam ima li na ovom svijetu čefur koji je dvaputa bio tamo. Jer svaki vikend neko dode iz Babnika sit ko krme. Samo, jesam li jatom Babniku kriv što su Fužine blizu i što nas konobarica ne ganja po naselju.

Samo me je čisto ispizdila ta konobarica iz Babnika. Pizda li joj materina odpočetka nas je gledala ko da smo najveći lopovi. Samo zato što izgledamo kaočefurčići. Tačno si mogao vidjeti njen pogled, kad nas je gledala i mislila da ćemonakon ručka zapaliti vani. Doduše, stvarno smo zapalili, ali nije u tome fora. Fora je

da ona nije mogla znati da ćemo nestati, ali nas je svejedno tako gledala, pa nam dalabijedne porcije, pa svašta. Šta kad bi Getafe ispušio od Alavesa, a Aco pogodio nakladionici i imali keš i na kraju platili? Ona bi nas isto tako gledala. I u tome je keč!Kurva izjebena. To da te gleda kao da si lopov, prije nego što si uopšte lopov. I takonas stalno zagledaju. Uvijek svi samo gledaju kad ćemo razguliti, pa koga ćemorasturiti, pa koga ćemo nalemati. Taćno sam htio na kraju ustati, otići do šanka, pljunutina hiljadarku i zalijepit joj je na čelo. Pička joj materina ciganska. Ona će menegledati.

Samo, ionako nisam imao hiljdarku. Nisam imao ni stotku. Imao sam pedestjebenih tolara i još malo kusura. I trčali smo. To je uvijek smiješno, kako četiri tipa kobudale laufaju pred jednom matorom kelnericom. Laufaš, buraz, ko da te ganjajuspecijalci. I ne zaustavljaš se kad priđeš do Fužina, pa onda lagano naprijed. Ne, tilaufaš sve do igrališta za basket. Niko uopšte ni ne poglada unazad. To, zaista, nikadnisam konto. Četvorica kao jakih tipova, naaajjačiih i jedna debela kelnerica. I još,povrh svega, na Fužinama, na kojima svi šetaju lagano sportski ko da su ga tamanmaloprije složili Seki Aleksič, i još ako tada kažeš ‘Pazi!’, svi odmah ucvikaju i opetpočnu laufat! Ih, ko da to nije neka psihološka fora.

Zašto više niko ne baca basketa

U zadnje vrijeme su basket igrališta na Fužinama prazna. To je tako jer škole neobnavljaju svoja igrališta, a ni gradonačelnica, koja je s Fužina, ne sredi ništa. Ondanema ni tabli, ni mrežica, ničeg nema. Malci se fiksaju ili po cijeli dan pimplajuvideoigrice. Na Fužinama je šest basket-igrališta, plus koš na teniskim i igralište predludarom, gdje pored ima i pipa, možeš vode pit. I od svih tih igrališta se igra samo naKrajevcu, i to je još najjebenije igralište na svijetu, jer centar nije aut. To pravilo jenekakav jado izmislio ima sto godina i još uvijek važi. Na svim basketima je crta nasredini terena kraj igrališta, ako igraš na jedan koš, samo na Krajevcu ne. I tamo jošdanas nema žestokog basketa. Nekad je na svakom košu bilo po par trojki, igrao jeRašo Nesterović, pa pravo puno nekih ljutih modela, pa su neki starci bacali, što ihnisi mogo uzet da se jebeš. Pred ugostiteljskom su igrali nekakvi opasni modeli izpetnaestice, što su pored igrališta navijali Public Enemy na kasetofon i igrali zajebanbasket. Čak i kad neko od njih nije znao ni vodit loptu, bio je jak pa bi te odjebo. Kozna gdje su sad te legende, ti razni Jordani. Samo pred ugostiteljskom već najmanjedeset godina nema table. Kod nas, na Rusjanu, igrao se jedan tako izi basket, tamo jevazda bila dobra zajebancija, pa se puno raje skupljalo, a sad kad dodemo nekakavklinjo šutira, veća lopta od njega. Nemaš s kim tri na tri poigrati. Tuga živa. Onda nateveu čuješ kako seru da je sve više gudre i to. Nek malo prošetaju od basketa dobasketa pa da vide gdje su raja. Ionako se fiksaju, a kad dođeš na basket ili fudbal,nigdje nikoga. Rekao bih da je više narkomana nego basketaša na tim igralištima.

»Daj malo loptu, da okinem jednu tricu?«Aco uvijek mora nešto siktati malima. Jer su kao nama težili i tjerali nas s koša

kad smo bili mališani, e sad on treba djecu naučiti redu. Da se zna ko je glavni. Alimalci danas ne jebu živu silu. Mi smo bili usrani pa se nismo smjeli posvađati pa smos igrališta lijepo išli dolje, danas se mali pušu, pa se još i svađaju s tobom.

»Daj, ba, neću ti je pojest. Samo jednu tricu da okinem.«To su ti malci. Siti im guzovi svega, a i starci ih nikad ne iskaišaju kako bi

trebalo. Kao neki moderni odgoj. I onda mu Aco mora na silu uzet loptu da okine tusvoju kurčevu tricu, i mali je poslije žalostan i ide materi plakat, i Aco se raspizdi inabije mu loptu u pizdu materinu prema Ljubljanici.

»Evo ti lopta, težak si u p...«Ode mali kući plakajući. Mi lijepo sjedimo na tribini pred praznim basket

igralištem i uživamo.»Hoće li neko malo trave? Od Jove travara?«Ja neću trave. Jebi ga, kad sam sportista. Istina, ponekad mi sjedne kakav

đokavac. Onako malo zbog fore, a kad bi Radovan saznao da đuvam, rasturio bi me uparamparčad. Jaja bi mi oko vrata svezo. Nema tu zajebancije. Droga ili žoga. Cigarajedna, dvije, to nije ništa specijalno, pa i Radovan je pušio kad je bio mlad, ali kad bijedan džoint popušio, letio bih naglavačke s trinaestog sprata. Mislim, naš blok imadvanaest, ali za tu bi priliku Radovan smislio i trinaesti. Ode glava. Zato gledam

Dejana i Adija kako duvaju, a ja zapalim jednu na izi, pa i ne uvlačim. Više fore radi.»Niko više ne igra basketa.«»Nema para.«»Za šta će ti pare. Uzmeš malcu loptu i igraš, kucaš i to.«»Ma ne to, nego nema perspektive.«Ponekad Dejan prijavi takve nekakve da te zamanta. Šta on zna šta je

perspektiva? Čovjek ni o čemu blage veze nema. Cijelu osnovnu se provlačio kroziglene uši. Za dvicu iz geografije morao je naučiti samo sve kontinente napamet, pa nito nije išlo. Na kraju se dogovorio sa geografičarkom da za dvicu nabroji svih sedamklubova koji igraju u Premiershipu.

»A nema perspektive? Ti bi, jarane, mogo dnevnik vodit.«»Dobro si mu, vala, i reko. Znaš li ti uopšte šta je perspektiva?«»Normalno da znam.«»Šta? Hajde, matere ti, reci kad znaš.«»Što? Ti reci.«»Pa, kad si ti pametovao.«»Mati ti je pametna kad te nije naučila šta je to perspektiva.«»Daj, ba, kad nemaš pojma šta je perspektiva!«»To je ono što dođe kasnije, u budućnosti. Kad bude kul, i to.«»A u budućnosti. Jebote, kakve ti danas bacaš, stari! Hoćeš doktorirati, ili šta?

Nema perspektive!«»Basketa niko ne igra, jer se nikome ne da više. Raja su, stari, lijena. Ne da im se

pomaknuti. Evo vidi Nušića. Gdje se njemu da trčat po igralištu! Raja je skroz u kurcu.Ne jebu, stari moj.«

»Ma, raja su izjebana.«I tako dalje, sjediš i uživaš. Boli te đoko.

Zašto komunizam još nije izumro

Kad navečer dođem kući, boga molim da Radovan već žmiri. Jer mi se fakat neda odgovarati na pitanja gdje sam bio, s kim i zašto nisam došao na ručak. Samo danasme je Radovan baš čekao. Sjedio je u potkošulji i gaćama, što mu dođe nešto kaonjegova pidžama i šaltao kanale. Onda se nešto počeo muvati oko mene, a sam je znaoda to neće ići tako lako. Nešto je on naumio, i sad mi to mora kazati. Pičkarija.

»Govorio sam sa... ovim... Krkovičem. On zna... tamo u Olimpiji! Dobar je saonim, kako se zove... Ćućićem. Reko je da će vidit za tebe.«

»Šta?«»Pa za Olimpiju. On je stvarno dobar s tim Ćućićem.«»Šta za Olimpiju?«»Pa Olimpiju.«»Ja neću u Olimpiju.«Jebala ga Olimpija i Ćućić da ga jebo. Gdje me našao u jedan ujutro. I opet je

nervozan za popizdit. Jebala ga njegova nervoza.»Jesi ti lud, konju jedan. Šta nećeš! A šta ćeš? Da nećeš možda u inžinjere s tim

tvojim ocjenama? Ako nisi u Olimpiji, nisi nigdje! Misliš da će ko dolazit na Fužine,da te gleda. Pička ti materina blesava! Ma idi budalo... na Ježiću, među žene, kad sitakav!«

»A šta će taj tvoj Ćućić! On je tamo fizioterapeut!«»Jel zna Sagadina? Jel zna! Zna! A ko je glavni? Sagadin!«Samo nam je Ranka još falila.»Šta ste našli da se u ovo doba raspravljate? Probudili ste cijelo naselje.«»Neka smo. Kad imaš sljedeći trening?«»Sutra.«Radovan opet puše, Ranka trpi, a meni je svega pun kurac. Uopšte tih njegovih

Krkovića i Ćućića. Čitav život mi je pun kurac tih Krkovića i Čućića i sličnihšalabajzera. Uvijek Radovan nekog zna ko će nešto sriktati, jer on opet nekog zna iopet sve sam go čefur što se zna između sebe i svi nešto riktaju i na kraju ionako svezajebu. Ako neko misli da je komunizam izumro, grdno se vara. Radovan ga još uvijekfura s tim svojim Krkovićima i Ćućićima. Kod njih je sve ja tebi ti meni. Ne možeš niu granap otić hljeb kupit da ne kaže Radovan: »Čekaj, zvaću ja Čućića, da vidi je li upekarni kod Krkovića ostala koja štruca viška!« Za svaki se kurac traži veza, samo segleda je li neko na —ić, i onda se gleda ko ga zna, jer ako je na —ić onda je čefur ionda ga valjda zna neki drugi čefur. I isto ako se pokvari veš-mašina, onda ne kupišnovu ili je odneseš na servis, nego zoveš Krkovića koji zna nekog Ćućića koji će todžaba popraviti. I tako to. Sve džaba. Čefur čefuru. Mašina za veš onda za dva danaopet ode u kurac. Komunizam je i otišao u kurac, jer su ljudi radili za male pare. SamoRadovan i njegovi Krkovići i Čućići to još nisu skontali. Njih je stalno sve više i imaih posvuda. Svi se znaju i jedan drugom rade usluge, a u suštini jedan drugogazajebavaju. Kad sam počeo trenirati basket, nije moglo bez Krkovića. Ne, on je morao

u Slovanu kontaktirati nekog Ćućića i kao da to nešto krene. A svi ostali su lijepo došlina trening i počeli trenirati. Šta ja znam, biće da je to zato jer su oni svi tada u Jugidošli u stranu republiku i nisu imali blage veze i onda su se usrali i tražili svoje ljudeda im kao pomažu da se lakše snađu jer nisu znali ni jezika ni ništa. Ali nakon tridesetgodina bi mogao nešto na tom svijetu uraditi bez Krkoviča i Čućića, jebo ga Titomrtvi, da ga jebo.

Zašto čefuri ne pričaju o seksu

Jutros sam se opet u liftu furao s onom voditeljicom s osmog sprata. Jooj, šta bihjoj radio. Stvarno je žestoka. Uživo je još bolja nego na teveu. I uvijek ekstra sređena.Štikle pa uske pantalone, da guza može miješati, sve ti se pobrka kad hodaš za njom.Meni je uvijek bilo glupo nešto dobacivati, i to. To mi je uvijek išlo na kurac. »Alomala, bil ti meni dala!« »Halo mače, čestitamo!« i te slične papanske prijave. Samo,prevelik sam luzer da bih opet nešto drugo rekao. Za te stvari sam fakat tupko. Onadođe u lift i lijepo zamiriše onim svojim parfemom, a ja se zabuljim u pod, i onda kadona krene van iz lifta, idem polako za njom i gledam njeno dupence kako skače upripijenim pantalonama. To je moj ljubavni život. Sranje. Da bih joj nešto rekao ili to,nema šanse. Sad, da bi me svakako odjebala i to znam, ali mi svejedno ide na kurac štonemam muda da nešto probam. Tačno je se bojim. Živ se userem kad je vidim.

I Adi i Dejan su slični luzeri, s tim da njih dvojica još izgledaju tako da ionakoneće imat šta udarat neko vrijeme, jer Adi mora izrasti što prije, a Dejan se morapobrinuti za bubuljice i to. Aco jedini mota te neke trebe, još one neke male čefurke izosnovne, što mu ionako nikad ne daju, i onda popizdi pa ih ostavi pa ga poslije jošpola godine zovu. Nas trojica smo, realno, katastrofa. Adi samo gleda porniče, a jamislim da će mu se izlizati od njih, jer je manijak. Zna sve glumce iz pornića, što jebolesno, a onda još stalno drži predavanja o njima, pa kako pa šta, i dosadan je s tim,samo ga nekad ne možeš zaustavit. Najgore je kad počne objašnjavati kako Mirsadguzi Samiru. Meni je to fakat bolesno, ali Adi i to obrazlaže. Taman da izmišlja i da gasuče sto na sat, meni slabo dođe kad pomislim na Mirsada i Samiru. Imam osjećaj dami se u životu ne bi digao kad bih njih dvoje čuo. Adi poslije još priča kako Mirsaddrma neke kelnerice i ne znam koga još. Bolesno. Boga pitaj zašto to mora objašnjavat,ali njegova porodica je svakako pukla ko sandala. Prolupali.

Dejan opet stalno nešta dobacuje, i to one najvulgarnije prijave, da onda sve kokekad nas vide odma bježe od nas. Jednom kad je dobacivao voditeljici skoro sam gaišamarao, jer je bio fakat odvratan. Pa zviždanje. Stalno. I to svakoj koja prođe. To sunajčefurskiji potezi na svijetu. Da mi je znat ko je to izmislio.

Što više razmišljam, sve mi se više čini da sa seksom i tim stvarima imam nekeprobleme. Jebi ga, da sam normalan još bih neku i sprčio. Onda još razmišljam da je tozato jer je kod nas kući seks tabu tema. Čefuri o seksu ne razgovaraju. To ne postoji.Mislim da se Radovan i Ranka nisu već sto godina. A i gdje bi, kad sam ja u susjednojsobi, a zidovi na Fužinama da čujem Radovana kad šmrče. I kad je na televiziji kakavfilm, pa dvoje tamo počnu nešto mutiti i to, on odmah mijenja program. Ja ne moguzamisliti da bih pitao Radovana ili Ranku kad su oni prvi put. Jebačina se spominjejedino kad se pričaju oni masni vicevi, ono kad Mujo guzi Fatu, i to. Drugačije nemašanse.

S Adijem, Dejanom i Acom isto ne razgovaram o tome. Ozbiljno mislim. Ionakose stalno zajebavamo kad Adi objašnjava kako bi guzio Tanju Ribič i Rebeku Dremelj,Dejan Jelenu Karleušu, a Aco Natašu Bekvalac. Ja po navici kažem Severinu, pa me

potom, mamicu im jebem, zajebavaju da sam ustaša. Dobre cice su nadnacionalnakategorija. Ali nikada ne pričamo ozbiljno o tome. Jer se svako boji da će ga drugijebati u glavu ako kaže šta ga stvarno jebe. I svakako da bi. Kad bih ja rekao da sepalim na voditeljicu, svaki put kad bi prošla, Dejan bi krenuo dobacivati: »Halo,voditeljce. Voditeljce. Marko bi te ziogu u tu tvoju guzu!«

Zato opet gledam u pod. Opet ima štikle i opet miriše lift na njen parfem. I opet seotvore vrata lifta i opet sačekam da malo odmakne i idem za njom. Opet ima pripijenepantalone i opet miješa guza lijevo-desno, gore-dolje. Mašala dupence! I opet idem zanjom do stanice i ona ide na bus, ja kao čekam sljedeći i onda kad bus ode, vratim senazad pred blok.

Ali, ne mogu ga drkat na nju. Ne ide. Čudno je to, ali ne ide. Mogu na drugekomšinice i školske drugarice, ali na nju ne mogu. Je li to zaljubljenost ili kakav drugipičkin dim ne znam, samo znam da je taj moj ljubavni život totalno u kurcu i da sam jatotalno u kurcu i da i sljedeći put kad budemo sami u liftu neću ni zucnuti, nego ću opetbuljiti u pod. Možda je i Radovan bio isti papak, ali još i veći, i zato sad ništa neće nida priča o tome, jer mu je još uvijek tlaka. Jebi ga, krv nije voda.

Zašto sam prestao trenirati

Za nagradu što sam nekom klokanu iz Olimpije prošetao zubiće lijevo-desno pobrnjici dobio sam suspenziju od jedne sedmice. To se sjetio ovaj naš moron trener ionda mi još nešto napuhano srao o sportskoj etici. On je jedna zatucana seljačina što jekošarku učila iz knjiga, jebale ga knjige. Sportsku etiku more sebi u guzove zabit, jernema tri čiste o basketu. Nadudlo se nekih američkih šablona pa još dvaput išao uAmeriku na nekakve tečaje, samo to modelu ništa ne pomaže jer ne zna tapkat loptom izapinje na linije u sali. Jebala ga sportska etika i suspenzije i ostale pičke materine.Umislio se na onu tablicu i sad nešta švrlja po njoj i misli da je to neka taktika. Ti ćenapuhani bilmezi sjebati slovensku košarku. To je taj mentalitet. Ako ga upitaš ko jenajbolji basketaš, reći će ti da je to onaj koji dobro postavlja blokove, pa skače, pazatvara u odbrani, pa zna sve akcije, a ne onaj što složi deset trica i još kucne preko trimrge pod košem. Važno je da si vrijedan i da poštuješ trenerove taktičke zamisli. Daje Jordan samo trenere slušao, bio bi obični kurac od ovce, a ne legenda. I tesuspenzije nisu zato što smo zelene debilčiće malo natepali, nego zato što u zadnjojsekundi nisam poštovao njegove taktičke gluposti, nego sam dao koš. To je tugaslovenskog basketa. Ti razni mali debeli krmeljavci što sipaju lavore o košarci.

I zato sam namjerno došao na trening petnaest minuta kasnije, sa šiljkom u ustima.Može mi ga popušit ona buhtla gnjecava. I to je sramota da takvi medvjedići trenirajuna Slovanu. Ipak je to kao ozbiljan klub. Odmah sam vidio kako je stao tamo preddvoranu već sav napaljen, spreman da nešta sere, i kad me vidio da imam šiljak, već jepočeo nešta otpuhivat, a ona njegova seljačka faca se još više zacrvenila. I onda jakrenem u dvoranu, a model mi ne da i još me nešto vuče za ruku. I onda me buhtladovede do mog šiljka kojeg sam bacio u travu.

»Pokupi to.«»Zašto.«»Pokupi to.«I onda ja pokupim i gledam ako ima neka korpa za smeće, kad je već takav moron

da me jebe s tim ekološkim forama.»Adio. Kad budeš htio igrati košarku, vrati se natrag.«I ude u dvoranu i zaključa za sobom. Ne mogu vjerovati. Kakav lavor! Nije frajer

normalan. Koji trut! Ne mogu vjerovat. To ti je to. To ti je hvala što daš koš u zadnjojsekundi i što si državni prvak. Pa to nigdje na svijetu više nema. Takvih morona! ZatoSlovenija nikada neće uraditi ništa veliko u basketu. Zato će sve i propasti. Svi će ići ugljive i super. Pička vam materina pederska. Jel ti mater šije prslučiće, ili dečko?Hoćeš li se vjenčat s dečkom, dupelizac kretenski! Popuši ga, majmune nadrkani. Tomože samo u ovoj jebenoj Sloveniji. Daš koš u zadnjoj sekundi i sljedeći dan teodjebu. Da se Jordan rodio u Sloveniji, nosio bi peškire onima što dobro postavljajublokove! Marš more u pičku materinu! Čivša none! Mrš u kurac, puzi guzi! Dabogda tišupak prokrvario! Ne jebem više. Dosta je bilo. I neću više trenirati. Zvaće oni mene imoliti da dođem. I još će im biti žao. Pičke slovenske. Kakvi šupci. Nek vam igraju

Nejci i Rančići, pa ćete kurac biti državni prvaci, zgembe jedne gubave. Ko vas jebe.Igraću tri na tri na Fužinama. Ionako je to bolji basket od tih vaših crtanija natablicama.

Kad sam tako hodao i pravio se da sam najjači, da ne jebem žive sile i da mezaboli uho za cijeli svijet, sjebao me zvuk tapkanja iz dvorane. Čuo se trening,tapkanje lopti i to. To me je tako sjebalo da su mi odjednom suze počele ići na oči.Jebo mater, u životu nisam zaplako i onda me sjebaše ti kurčevi zvuci. Ubili su me.Stao sam i poslušao trening. Ko hipnotiziran. I onda se sjetim Radovana i pomislim nato šta će biti s njim kad sazna da više ne treniram, i bio sam gotov. Muka mi je bila,popizdio sam da su mi suze tekle. Htio sam otići u dvoranu i jebati mater onomkretenu. Samo sam stao negdje sa strane i cmizdrio i slušao lupanje lopti. Potpuno meje sjebalo. Pa sam počeo pazit da me ko ne vidi i brisati suze, pa se okretati premazidovima dvorane, pa poslije toga sam brzo spizdio otamo da ne bih koga sreo. Iposlije idem pored Ljubljanice pješke prema Fužinama i razmišljam kako nikome nemogu reći da me je to tako sjebalo. Radovanu uopšte ne mogu reći da više ne treniram,a Adiju, Dejanu i Aci moram ionako nešto glumiti da sam kul i to. Sranje. Zajebo sam,dobro sam zajebo. Mamicu mu pedersku, dabogda ga King Kong u šupak karo!

Zašto smo završili u policijskoj stanici

Pravio sam se da sam sjeban od treninga i sjedio u tišini pred blokom. Slušaosam debatu o tome ko ima veće šanse za predsjednika Amerike, pička ili niger. IIpeder. Još sreća da ne bi Dejana, jer bih onda slušao teške argumente. Već su Adi iAco bili dovoljno genijalni.

»Je li više nigera ili je više pički? Više je pički i pičke će valjda izabrati pičku!«»A šta ako crnkinje izaberu crnca? Ha?«»Hoće moj kurac.«»Ionako će crkinje izabrati crnca. Taki su nigeri.«Adi je u životu vidio više nigerskih kuraca u pornićima nego nigera. Ali, on zna.

Ponekad mi te pametne izjave stvarno idu na kurac. Ponekad mi se to stvarno ne daslušati. Dosta više. Jebali vas više i nigeri i pičke.

»Fora je u tome da su Amerikanci rasisti. Đe će oni kjukluksklanovci glasati zanigera, hajd nemoj srat!«

»Tebi se nešta pojebalo. U Americi je ionako najviše Meksikanaca, Kineza,Italijana. Oni će glasati za nigera.«

»Amerikanci bi prije glasali za pederčinu, nego za nigera.«Jebeni američki filmovi. Zbog njih svaki čefur misli da zna sve o Americi, o

hamburgerima i o pičkama materinama. Jebala vas Amerika posred šupka. Konačnoevo Dejana, mamicu mu njegovu strogu što ga ne pušta van.

»Šta je? Jel otišla mamica na posao?«»Konačno. Pizda joj... Teška je jer je stari danas u Kubani, do ujutro! Opet će u

pet ujutro s Terzičem po Fužinama...«Dejanov stari, Duško Mirtić, zvani agent nula nula tri je teški intelektualac koji je

čak išao na fakultet, i dogurao do treće godine građevine. A onda su uletjeli mamicaSonja i mali Dejan. I piši kući propalo. Duško se lijepo zaposlio i radio po cijele danei to, a onda je došlo osamostaljenje i Slovenci su mu jebali nanine nane nanu. Izbrisalisu ga. Šta je on prčko i mutio ja ne znam, ali znam da su ga izbrisali i njega i Dejanovusestru Natašu, samo je Sonja, koja je Slovenka iz Slovenskih Konjica, za Dejana iNatašu nešto ispetljala. Ali, za Duška nije išlo. Agent nula nula tri bio je opasan zadržavu. I Duško se propio. Sad nije da ga prije nije tenkovao ko veliki, samo otad jedvaput pojačao i nalivao se ko blesav. Po navici u Kubani gdje se stari čefurinasijecaju. Pored Kubane je Gladež, gdje se nažigavaju mladi čefuri. Eto tiperspektive. Sve ti je jasno čim ta dva lokala pogledaš.

»Trebo si ga zadnji put vidjet, kad nije mogo otključat. Ja mu otključam i znaš štamodel kaže. Kaže: hvala najljepša. Ne moreš vjerovat. Hvala najljepša. A znaš kakomoraš bit nabakren da kažeš na slovenačkom ‘najljepša hvala'! On govori slovenački,ali kad je skroz nabakren!«

»Pa to je onda stalno.«»Još će mu državljanstvo dati.«»Joj, moj stari...«

Negdje između svih tih debata o očevima, među čefurima, inače, jako omiljenim,ja sam prevalio da sam prestao trenirati. Valjda smo se smijali i zajebavali iutvrđivali da je košarka za pedere i da ionako ne možeš cijeli život samo tapkati, alimeni je bilo mučno za popizdit. Sve mi je išlo na kurac, sve te neke fore, pa superstari, pa ko im jebe mater, pa idemo slomit pedera, pa kurči turci, pa me je to takooneraspoložilo da ću još jednom zaplakati tamo nasred dječjeg igrališta, i već sam sevidio obješenog na užad. Jebem ti i košarku i ko je izmisli.

»Moraš se totalno našljokat stari. Nema druge!«»Hajmo se ubit do dna. Navali narode!«Adi je počeo pjevati neke narodnjake i stvarno nije bilo druge nego da se

ucvrcamo. Baš tamo na klackalicama. Ili na basket-igralištu. Simbolika i to. Stvarno,nema druge. Ako se ne razbucamo, stvarno će mi se mozak izlizat, jer mi je, fakat,psiha. Ali na sreću za pijanku uvijek imamo dovoljno interesenata. Jebo ih ježpijandurski.

Ionako nikad nisam konto tu čefursku logiku da je alkohol zakon, a da su drogesmrt. Ali to je zasigurno to jer su svi naši očevi i matere seljačka djeca, i šta oni znajušta su to droge. Nisu se oni palili na hipije, ono djeca cvijeća, te fore. Oni su u vrijemeseksualne revolucije i elesdea išli na lokalne seljačke pijanke i svadbe, pili Zvekankonjak i kitili lokalne pjevaljke dinarima medu sise. Jebo ih Mile Kitić, da ih jebo. Štasu oni znali šta je to marihuana? A sve vrste rakije su probali sa šest godina. Ali rakijupiju svi u selu i to naveliko. Kad idemo dolje našima to se pije u božju mater, čimsjedneš već je rakija na stolu i već se pije. A kad bi ja dolje rekao da sam u lajfu dimtrave povuko, zgazili bi me. Striko Dragan bi me držao, Radovan bi me tamburao, apotom bi se zamijenili. A da litar rakije sunem na eks, onda bi bilo: »Tooooo,momčino, nek se zna da si Dorđić! Ožeži!« Isto je s nama četvoricom genijalaca. Ništalakše nego to da se zakucamo. Pa hajde još i kakav dim. A kad bi ko spomenuo kakvetvrde droge, ne daj bože heroin, to bi svi samo gledali. I mi smo ti seljačka djeca.Katastrofa živa.

Samo se nikad dosad nismo tako nažagali ko sad. Bolesno. Nije čudo da smonačisto pomahnitali. Ja najviše.

Bilo je svega. Nasilja, nacionalizma, primitivizma, šovinizma, idiotizma,vulgarizma, svega. Počelo je fino, mirno, na basket-igralištu. Samo nakon jedno parlitara meni se pomutilo i zafrljačio sam flašu u tablu. Flaša je još napola bila puna iono se vino razjebalo po tabli i posvuda da su svi popizdili. Aco potpuno.

»Idiote! Pička ti materina otkačena! Marš budalo.«»Šta je! Mi smo cigani, najjači smo najjači!«»Ma marš idiote jedan.«Onda je Dejanu i Adiju to bila fora pa su sami počeli šicat tablu flašama. Samo

su ionako levati pa su sve fulili. Dejan je isto bio totalka.»Srbija, Srbija.«Onda on uvijek počne s tim nacionalističkim forama. I ja nasjednem.»Bosna! Bosna!«Sreća još da je Adi zajebant.»Azerbejdžan!«

»Azerbejdžan! Azerbejdžan! Azerbejdžan!«Koji kurac Azerbejdžan, pitaj boga ako to uopšte postoji. Ali, još dobro da je Adi

prešaltao iz te Dejanove Srbije, jer kad je Dejan pijan, počne siktat s tim nekimčetničkim forama i sve smori. Rat u Bosni nas je sve pogodio. Kod Adija je bilosedam rođaka u stanu, kod nas je bila moja rodica Zorka. Samo ja se ničeg ne sjećamjer sam bio klinac. Mi smo onda nekad u trećem imali nekakav period kad smo sestalno svađali zbog rata u Bosni. Totalno nedojebano, ali stalno smo se nešto prcali ijebali na nacionalnom nivou i ponavljali šta su starci doma pametovali, pa smo i milupali budalaštine, jer su naši starci budale. Glupo do daske. Još i danas se mi znamospičkat zaradi toga i to mi se čini skroz izjebano. Mislim, koji se kurac imaš o tomesvađat. Ionako je svako sam najpametniji i nikoga ni u šta ne možeš ubijediti.

»Moldavija! Moldavija!«Mrak! Ne znam kako smo došli do busa, ali znam da je u njemu bila neka pička.

Neka jadnica, ali žestoka mala. I naravno da je Dejan počeo dobacivati. Mi isto.Jebiga, bili smo mrtvi.

»Ja tebe znam. Ti si iz trojke, jel de? Čuo sam da se pičke iz trojke sa svima jebu.Jel to istina?«

»Ej, mala bil ti men dala! Kad bi meni dala, reko bi ti hvala!«»Piiiičkee!«»Jel ti to od mamice torba ili tvoja?«»Kako se zoveš? Sanela, zicer.«»Sanelaaa! Sanelaaa!«Onaj kreten od Dejana je otišao do nje i nešto je po kosi počeo dirati.»Jel farbaš kosu? Jel Loreal ili one što ih prodaju u piljarama?«Mala je spizdila do šofera i model je zaustavio autobus, i ona je razgulila s busa.»Ej Miško. Vozi. Nemoj zaustavljat, pa ode nam, pizda. Jesi peder ti, pička ti

materina! Što si je pustio da siđe?«Htio sam klepit onu tablicu sa stražnje strane busa što na njoj piše 20, ali nisam

više na nogama mogao stajati i zavalio sam se na zadnji sic. Drugi su stali ko munjenilupat po prozorima, da se bus sav tresao.

Šofer je zaustavio bus i otvorio vrata.»Da izađete napolje, vas prosam.«Još jedan čefur. Da se ubiješ ne moreš ih fulit. Meni se već mračilo i mislio sam

da ću se onesvijestiti.»Hajde ti vozi napolje, tebe ja molim, da ti ne bi autobus polupali.«»Hajde, hajde, da ne bude šaka nos patos. Pička ti materina!«Znam da smo se poslije nešto derali i lupali po prozorima, a Aco je otkinuo ono

crveno za razbijanje prozora, i tukao je po sicevima i jednog je potpuno razvalio.Model više uopšte nije zaustavljao autobus nego je pičio svojim putem. Meni se takovrtilo u glavi, sjedio sam na svojem sicu i nisam se mogao više pomaći, i poslije samoznam da me je Adi negdje vukao i da se nešto derao i da su me poslije baš odjednomodnekle dva drota dignula i iznijela iz busa ko vreću krompira.

Zašto je slovenačka policija u kurcu

Ja mislim da na svijetu nema većih debila od slovenačkih policajaca. To sunajveći šupci što postoje na svijetu. Ne bi ti vjerovo kakvi su to bumbari. Retardiraniu nulu. Stvarno. To su taki jedni psihopati psihopatski da to uopšte ne moš shvatit.Nešta fol. Fol nešta. Uhvate te polumrtvog, za ispumpavanje si, a još ništa nisi niuradio, malo si na busu galamio, i onda te izbiju iz baglama. Udri po bubrezima, pičkaim materina. Najgore je to što oni ionako znaju da ti ništa ne mogu i da će te ujutrumorat pustiti kući, vako ili nako. Ali boli njih đoko. Oni će te cijelu noć pendrečiti pobubrezima, jer kurve ionako znaju gdje te treba opaliti a da se ništa ne vidi. A boli usto majčinih. Nalizo sam se najviše u životu i boljelo je toliko da sam mislio da ćuumrijeti. Onda još te njihove fore. Ne mogu te lijepo lemat, nego imaju i još nekakvesvoje one retardirane igrice. Kakve su to karine od ljudi. I onda još nacrtaju drvo nazidu i neke jabuke, pa da ti skačeš na zid i bereš ih. Majmun s pendrekom stoji poredzida i nabija ti pendrak pod rebra, svaki put kad kao ne dohvatiš, ili se prostreš popodu. Pička im materina ušljiva. Još kad povraćaš debili te kretenski ne puštaju namiru, nego te šutaju po nogama. I stalno ti se deru nešto u facu. Ko da me pljuje. Već tije slabo, a onda ti slažu udarce u trbuh da ričeš ko krme.

Onda odu i puste te tamo na podu i nema ih jedno par sati. I ti ležiš tamo ko debili to ti je najveći bed na svijetu.

Ionako se svijet vrti oko tebe, pa te sve boli i još ne možeš ustati i sjesti nastolicu, jer čim sjedneš još ti je više slabo pa se pa se ionako prostreš po podu. Ondaoni dođu, pa te nešto pitaju, pa opet tamburaju, pa ne znam šta sve. Pa su htjeli dakažem ko je bio sve na autobusu sa mnom, i te fore. To su totalni luđaci. Psihopati.Bolesni su, majke mi su bolesni, sto na sat su bolesni. Umno zaostali, stvarno.

Još je najzajebanije to da nakon svega dobiješ svoju kartoteku i svaki sljedeći putkad te uhvate najebo si jer već imaš kartoteku i odmah si sumnjiv i odmah sikriminalac i ne znam šta još i odmah počnu padat šake jake. Boli njih patak, oni samobubaju. U bubrege, pičke hinjske. Da ne budeš plav i da ne bi poslije stari vidio da sute slomili ko konja i da ih ne bi poslije tužio jer si ionako maoljetan pa kao oni ne bismjeli. Boli njih za to šta bi oni smjeli a šta ne. Udaraj! Nema tu zakona. Jebeš to. Onisu te uhvatili i gotovo. Možeš se jebat. Nemaš banke. Šuti i trpi. Pa zaliječi se u zid iberi nacrtane jabuke, jebem im mater u pičku bolesničku.

Samo najveća jeba je na kraju. Prvo ti daju u ruke peškir i moraš lijepo počistitsvoju povraćotinu, onda ti donesu olovku i papir.

»Potpiši da te nismo tukli i bježi. Stari te čeka napolju.«Šta me niste tukli, majku vam pandursku. To je totalna bula, jer ti je ionako jasno

ako ne potpišeš, nećeš otići vani, ili će te ubiti ko majmuna.»Neću ništa potpisati. Ne znam pisat.«»Jes to hrabar ti, ili šta?«Sad su pendreci počeli padati. Jebena životinja me je gurnula na pod i tako me

uhvatio za mišicu, da mi se sve smračilo. Boli u sto materina.

»Pička vam materi...!«Nisam mogao naprijed jer me kreten tako stisnuo da sam još samo ječao od bola.

Kad je malo popustilo, samo sam počeo plakati. Samo mi se otelo. U životu nisamzaplakao pred nekim drugim, sad mi se očepilo. Gotovo.

»Pička vam materina... vi niste normalni... boli...«Nešto sam cvilio dok sam plakao, a oni su se smijali ko svinje. Bolesnici.»Hoćeš još jednom, ili ćeš potpisat? Jesi još uvijek hrabar?«Opet me je stisnuo, moron, samo ovaj put brže. Onda je ustao s mene. Suze su mi

tekle i prestao sam ih brisat, šmrcao sam ko mališani u obdaništu. Debil me je opetnogom opalio u stomak.

»Hoćeš ustajati ti? Šta plačeš, pičkice mala slinava?«Na kraju, valjda svi potpišu. Jedva sam držao olovku u ruci, sve me bolilo i

cmizdrio sam i sav se tresao, i kad sam potpisao, srušio sam se na stolicu, a majmuniza mene je zgrabio stolicu i izvukao je na stranu, da sam se razjebao po podu.

»Šetaj mali, tatica te čeka pred stanicom.«Jebo ti tatica mamicu, jel u redu!

Zašto je Radovan došao u Sloveniju

Stajao sam na recepciji policijske stanice i brisao suze. Pred policijskom sustajali Radovan i Marina, Acina stara. Nije bilo šanse da idem vani dok mi se još vidida sam plakao. Jedan bumbar pandurski me je gledao i nešto mi mahao rukama da sekupim. Ali, nije bilo šanse. Otpuhivao sam i pokušao se smirit, pitao sam gdje im jeveće, a debil mi je rekao samo: »Vozi!« Nešto sam se brisao rukavom i pogledoRadovana. Bio je bijesan ko pas. Samo je Marini nešto govorio, a ona ga je gledala i usebi se smješkala. Marina je čistačica i malo je jadna. Meni je nje uvijek bilo žao.Ona je najbolja duša od čovjeka. Ona se uopšte ne može ljutiti. Samo se smjehulji. Asvima bi pomogla. Što bi rekao Radovan, možeš joj drva na glavi cijepati. Zato mi je ijest žao. Radovana me je bilo strah. Ja mislim da on uopšte nije htio ići u policijskustanicu, jer mu panduri izvade živac, i onda se ne može suzdržati i onda bi senajvjerovatnije pobio. Sad kad je mator već zna samog sebe i onda malo izbjegavatakve situacije. Vjerovatno zato i stoji vani s Marinom i ne ide na policijsku. Nervozanje za popizdit. Barem ga toliko znam. I sreća još da je Marina s njim. Ona umiričovjeka, jer počneš o njoj brinuti i baviš se njom, a ne sobom.

Marina živi sama s Acom. Aco uopće ne zna ko mu je stari, Marina mu nikadanije rekla, nego je govorila da ima samo nju. I sad Aco brine o njoj, a ne ona o njemu.Aco je u kući glavni, jer je Marina predobra za ovaj svijet.

Ljudi je iskorištavaju jer ona ne konta neke stvari kako treba, i onda radi i ono štone treba i šta god joj ljudi kažu ona uradi jer misli da mora. Jedino je poslije Acoodjebo te kretene i sad joj više niko ništa ne kaže. Prije je stalno ona odrađivalahodnik u zgradi i takve stvari. Jer joj nije teško. Narod je stvarno pokvaren. Do bola.

Radovan me je vidio. Ma nek ide... Ionako mi taj drotić kurčić već pojededžigericu. Kad su se otvorila vrata policijske a ja izašao van, Radovan se samookrenuo i nije me ni pogledao, nego je došao do auta. Ja sam išao za njim i kad samprošao pored Marine ona mi se nasmiješila, ko da sam sad maturirao. Ona je stvarnopredobra za ovaj svijet. Radovan je sjeo u auto i kresnuo motor. Ja sam sjeo pored. Onje otvorio prozor.

»Marina! Da te sačekamo?«Marina se samo nasmiješila i odrečno mahnula glavom.»Ma nemoj zajebavat Marina, nećeš valjda pješke na Fužine.«»Ne treba. Hvala, Radovane.«»Nije dosta što si morala doć pješke, nego da se i vraćaš.«Istina, vala. Marina nema auta. Kad su je panduri probudili usred noći i pozvali

da dođe u stanicu, sigurno je išla pješke. Kreteni joj sigurno nisu ni rekli šta je bilo sAcom. Sigurno se na smrt preplašila.

»Idite vi domov. Sačekala bom ja Acu sama.«Samo da je Aco živ i zdrav. Ona se boji za njega da mu nije šta bilo. Da ga nisu

previše tukli.»Dobro. Kako hoćeš. Samo se nemoj previše sekirat. Ništa to nije. Mladi su. Kad

će, ako neće sad, je li tako. Šta ćeš.«Marina se opet samo nasmiješila. Radovan je zatvorio prozor i otišli smo.

Radovan me nije ni pogledao. Samo je bivao sve više živčan. Dok je Marina bila tu,još se morao praviti miran, sad je izgledao ko da još samo ima eksplodirati. Ja samzaronio glavu među ruke jer mi se činilo da će svaki čas naletjeti. Da će biti samobum. Još gore nego caje. Radovan je lupkao po volanu, coktao, vrtio gore-doljeglavom i grizao usnu. Bio je ko zvijer koja se sprema da napadne žrtvu. Zatim kodPortala skrene desno i zaustavi se na parkingu. Mislio sam da će me ubiti. Vene su muna licu iskočile. Bio je lud.

»Jel ti znaš kako sam ja došo u Sloveniju? Jel znaš, budalo jedna blesava! Neznaš, a? Ništa ti ne znaš. Te nedelje smo imali utakmicu i trebo je doć trener Želje danas gleda. Već se govorilo da ću ja ić igrat za Želju. U prvu ligu. Znaš ti šta je prvaliga! U subotu, pazi u subotu, meni stari kaže: ‘Sutra ideš u Sloveniju.’ Ja mu reko:‘Sutra imam utakmicu kakva Slovenija!’, a on: ‘Zaboravi, dobio si poso u Sloveniji.’ Ija ujutro fino na voz i u Ljubljanu. Kakva utakmica, kakav Željo, kakva karijera.«

Zaustavio se da malo otpuhne. Otkinulo mu se bilo, načisto mu je glavaprekipjela. Pomislio sam da će ga šlag strefiti.

»A vi se svi zajebajete. Razmažena derišta. Sve vam pustilo i sad... Jebo vasMilan Kučan, da vas jebo!«

Još uvijek se tresao. Sad sam držao ruke iznad glave jer je već bilo jasno da ćemi otfikarit tintaru. Ali, on je samo otpuhivao.

»Daj mi cigaru!«Kakav šok! Kako zna da pušim, mamicu mu njegovu. Ništa mi nije bilo jasno.

Razjebo sam se totalno. Otvorio usta i buljio u Radovana i mislio sam da će me samoodnijeti. Letim u Ljubljanicu. Gotovo je. Radovan ima kuršlus u malom mozgu i sadsam gotov.

»Šta je, šta blejiš ? Daj mi cigaru, sam ti reko!«Polako sam izvukao kutiju iz džepa i dao mu je. On ju je prigrabio ko manijak i

zapalio je šiljak. U životu nisam vidio nikog nervoznijeg.»Zar nisi presto pušit?«»Ma, marš...«Zajeb. Sad me je počeo šamarati. Pokrio sam se rukama i nije bilo jako, ali je

trajalo. Živčano je mahao ko budala. Onda je odjednom otvorio vrata od auta i izašaovan. Ja sam ostao sjediti u autu s rukama iznad glave. Nisam niti smio pogledati vani izauta. Jebala me je tišina. Prava tišina. Samo sam čekao da odnekud zvekne. Ondapolako dignem glavu i pogledam, a nigdje Radovana. Odnijela ga magla. Nisam znaošta bi. Tako mu se izlokalo da se možda bacio u Ljubljanicu. Šta znaš šta se događaljudima kad ih taka psiha obuzme. To ti se nešto samo pomakne u glavi. Počeo sam setresti od straha. Samo što nisam ispao iz auta. Prvi put me je u životu oblio znoj.Stvarno sam mislio da se bacio u Ljubljanicu. Jer me nikad u životu nije udario. Hajde,jes me ošamario par puta, ali ovako nikada. Strava i užas. Nisam više mogao sjediti uautu. Nigdje ga nije bilo. Jebo ga bog njegov ludi. Pomislio sam da bi morao zvatipoliciju. Ludo. I meni se već mutilo od svega. Radovane, ne radi mi ovo, molim te. Koboga te molim, Radovane!

Šetao je tamo pored Ljubljanice gore-dolje, leđima okrenut prema meni. Spizdiosam nazad u auto. Izgledao je da se malo smirio. Ali morao sam ga čekati u autu jošnajmanje petnaest minuta. Samo sam ga imao iz auta na oku, jer se malo približavao.Onda je došao, otvorio vrata i odvezao. Pogledao sam ga tek kad smo parkirali uFužinama. Oči su mu bile skroz crvene. Plakao je. Tamo je plako pored Ljubljanice.Nemoj me jebavat. Nek ide sve u kurac.

Strah još i podnosim, podnosim i batine, ali to me je ubilo. Radovan s očimacrvenim od suza, to me je sjebalo.

Činilo mi se da ne osjećam ni ruke ni noge. Jedva sam disao. Imao sam filing dame neko tuče bejzbolkom. I to iznutra. A to je stoput gore.

Zašto će me kurčeva tišina izludjeti

»Gospođo, ti vaši računi... to njemu neće trebat, jer će igrat košarke. I dajte mufino dvicu da se ne svadimo. Što bi se svadili kad se možemo lijepo dogovorit, jeltako?«

Tako je Radovan objasnio stvar mojoj drugarici za matematiku kad ga je zvala uškolu, jer sam već treći put hekno. I jer sam joj u glavu zafrljacio onaj trokut zageometriju. Samo dotle uopšte nisu stigli. Radovan joj je prije toga sve rekao i otišaokući. Mene je, doduše, napizdio i natjerao me da dudlam matematiku, a Miklavčički jejebo mater. Jer Radovan je odlučio da ću ja biti sportista i da ću igrati enbea ligu.Prvo je htio da igram fudbal, logično, da potpišem za Real Madrid i to, ali onda sam jamalo previše izrastao pa je uvidio da je basket možda bolja varijanta. Ranka se nijemiješala u te njegove velike planove. Ona je pitala po svom.

»Što ne učiš? Zar stvarno ne možeš tu biologiju naučit bar za dva. Zar ne možešjedan trening preskočiti pa pogledati tu historiju? Što se nisi javio da te upita? Je li znatrener kakve ocjene imaš?«

Radovan joj je uvijek odgovarao.»Pusti ga, naučiće, ko da se historija mijenja. Učiće je kad budne star konj. Šta se

sekiraš ko da je problem dobit dvicu iz angleščine. Da je to težak jezik, ne bi ga svioni crnci u Americi govorili. Ima vremena, kad se završi liga.«

Radovan je išao na sve moje tekme. Kad bi ga pustili, on bi i na treninge dolazio.Ranka nikada nije došla. Iz inata. I nikad nije ništa ni rekla, samo nikada nije htjelačuti ništa o mojim uspjesima. Kad joj je Radovan objašnjavao o tome kako smo postalidržavni prvaci, samo je klimala.

»Hoš li se sad malo posvetiti školi? I popravit keca iz angleščine.«Ali, da bi nekad otvoreno rekla Radovanu da joj ide na kurac to da se forsira

samo sport i što mi dozvoljava da srljam u školi, to ne. Ranka se samo nešto durila ipravila se da ne čuje kad Radovan govori o košarci. Pa, uvijek se namjerno pravila danema pojma o pojmu kad su basket i fudbal u pitanju. Namjerno je izvaljivalanajgluplje odvale. Milion sam puta gledao dokumentarac o Jordanu, a ona bi uvijekpitala — ‘a ko je to?’ I poslije kažeš da je to Michael Jordan, a ona se pravi da čujeprvi put.

»Kako se gledajući to ne naučiš engleski?«Zato što su slam i dunk pravilni glagoli. Eto zašto. Ja imam kolac iz nepravilnih

glagola. Ne jebe Ranka. Ona će biti još i vesela kad kažem da sam presto trenirat. Toće biti njena mala pobjeda. Radovana će to ubiti. Zato šutim. Sad je ionako tolikonapeta situacija da bi sve otišlo u kurac, ako bi još rekao i to da sam prestao trenirati.Eksplodiralo bi. A i bez toga mi se čini da će svakog trenutka. Već sto godina svi šute.Ne samo da Radovan ne priča sa mnom, nego ne priča ni sa Rankom, a onda još takobijesno gleda kad neko od nas dvoje nešto kaže, da ni nas dvoje više ništa negovorimo. Ranka ga gleda i nije joj jasno šta je ona kriva, ali Radovanu su sad svikrivi. Posebno Ranka. Ona je ionako bila dežurni krivac za sve.

»Šta mene tako gledaš?«»Ne gledam te.«»Gledaš.«»Začepi.«I gotovo. To su sve riječi što su se u zadnje vrijeme izgovorile u našoj kući.

Ostalo, tišina. Još se i teve sluša skroz tiho, muzika se ne sluša, samo dnevnik.Opsadno stanje. Možda bi trebalo poslati plave kacige. Jasušija Akašija i ButrosaButrosa Galija. Zadnji put sam htio ići vani pred blok.

»Kuda?«»Samo...«»Ne jebi!«I gotovo. Nema šanse. Ništa mi nije jasno. Tri dana nisam bio u školi. Nema.

Zavrnuće mi se sve, ali ne znam šta da radim. Ni Ranka nema blage veze.»Dokle će on ovako?«»Ne znam, sine.«Na svaku riječ Radovan puhće. Cvokoće od bijesa.»Šta je?«»Ništa.«Izludiće me ta tišina. Ko da smo negdje u skloništu iznad nas lete vojni avioni, pa

mi moramo biti tihi jer ako čuju gdje smo, odmah će nas bombardovati.

Zašto ne volim biti sam

Jutros sam se se u liftu opet furao s voditeljicom. Samo sam odmah odlučio daneću ići za njom do stanice. I još sam je pogledao direkt u oči. Nisam skroz siguran,ali mi se čini da je i ona mene pogledala. Ali, nema veze jer sam ionako odlučio da jezaposve odjebem. Sve ću odjebati i početi ponovo. Bez basketa, bez voditeljice i bezRadovana i Ranke. Još ću neko vrijeme živjeti s njima, samo razgovarati više neću.Jebi ga, bolje za mene ako neće govorit. Spavaću još samo kući, a školu ću istoodjebat. Ionako me zaboli, a još mi na kurac ide kad me svi gledaju ko najvećeg trutakad ne znam linearnih funkcija, iksova, ipsilona i to. Treniraj ti sto puta sedmično pada te vidim onda kako znaš kvadratne jednačine. Streberčine pederske. Ionako ne znajuhodat, samo bulje u računare, da im oči ko krofne narastu.

Poslije stvarno nisam išao na stanicu za voditeljicom. Izišao sam vani na drugiizlaz i onda okolo do bloka i samo sam je gledao izdaleka kako maršira na stanicu i toje još nisam gledao u guzu, nego u glavu. Izdaleka nije tako ljuta. Onda sam otišao posendvič na kiosk i kući spavat. Samo onda nisam mogao zaspati. Bilo mi je pravočudno biti sam kući. Obično ujutro od kuće idem u školu, i kad dodem kući Ranka jeionako već kući i kuha ručak. Ona radi od pet do jedan i onda je stalno kući. Radovandode oko tri, a stan je tako mali da i kad se zaključaš u svoju sobu, nisi sam. Čuješteve, mikser, telefon, kad se Radovan dere ko da ne razgovara na telefon, i sto drugihstvari. Ako ništa drugo, čuješ šta se kakva budala dere pred blokom. A budala je naFužinama uvijek bilo dosta. Otišao sam u kiosk po sportske. Čitaču makar nešto jer nateveu ništa nema za gledati. A mogao bih pozvonit i pogledat da se kakvom genijalcuopet nije dalo u školu, ali nije mi se dalo gledati ni Adija, ni Dejana, ni Acu. Nisambio za one debilne debate. A ni Sportske nisam mogao čitati u toj kurčevoj tišini.Ujutro je na Fužinama mirno za popizdit. Svi rade. Radnički narod. Otišao sam nabalkon i gledao pred blok da vidim prolazi li neko poznat. Nigdje nikog normalnog.Sami penzioneri. Onda sam gledao u blok preko puta, ne bih li tamo šta vidio. Jebo teu filmovima uvijek kad neko gleda u druge stanove tamo se dvoje tucaju, a ja cijeliživot gledam u milion nekakvih prozora i balkona, pa nisam vidio ništa osim jednestare babe u grudnjaku.

Moj problem je u tome što sam jedino dijete, jedinac. Ma, nije da su Radovan iRanka htjeli imati samo jedno, ipak su čefuri, ali je Ranka imala neke probleme pa sujoj izvadili matericu i jajnike i to. Oboje su iz velikih bosanskih porodica i onda subili jako nervozni da kako ću ja bez braće i sestara, pa smo se stalno nalazili s nekim ija sam se stalno družio s nekim mališanima i kad su nekad negdje išli, jednom u stogodina, odmah su me vodili kod komšija da ne budem sam. Ako je bio raspust, išli smodolje našima, u Bosnu.

Stvarno nisam znao šta bih sa sobom. S jedne strane bi mi sjelo kad bi Rankadošla kući i počela prčkati nešto tamo po kuhinji, a s druge strane bi počela s pitanjimazašto nisam u školi i te fore. Ma, u tom je problem. Ne sjeda mi biti sam, a ne znamkoga bih nazvao, jer mi se nikoga ne da zvati, a još manje gledati. Raspizdio bi me ko

god bi me šta upitao.Opet sam probao zaspati, ali nije išlo. Onda sam upalio radio i televiziju i onaj

ventilator iznad šporeta, i otvorio sam sve prozore i počeo čitat Sportske. Teško zapopizdit. Svi su mi išli na kurac. Radovan, Ranka, Adi, Dejan, Aco, voditeljica, trener,drotovi, školski drugovi, razrednica, svi. Zamišljao sam kako svi cmizdre na mompogrebu. Ja ih iz pozadine gledam, kao sakriven. Razmišljao sam kako je taj moj živototišao u tri pičke materine i da bi najbolje bilo kad bih pokupio prnje i put pod noge.Negdje. Sam. Odjebem i idem. U život. Ko vas jebe.

Zašto mi Slovenija ide na kurac

Prije svega bi htio spizditi iz ove Slovenije. Pa da, rodio sam se ovdje i to, samomi je svega sad pun kurac. Kad ideš dolje svi te prime ko da si najveći car, samo zatojer si njihov. Odmah ti daju sve što imaju, iako niko nema za života. Moja bakica imasto konvertibilnih maraka penzije. To je pedeset eura. Ni toliko. Ali kad te vidi, dalabi ti sve što ima. I ne samo tebi nego svima. I kad tamo ides vani svi su otvoreni, pa sezajebaju i boli ih kurac i stalno se časte međusobno, a ne kao ovdje. I kad idu napjevaljke, opuste se i uživaju, pokažu osjećaje i to. I niko ništa ne kuka, a imali su rat isvako je najebo ko žuti. I isto kad te drot zaustavi zbog prebrze vožnje nešto sezajebaje i smije i baca neke fore. I svi se pomažu između sebe, svako svakome možeprići u gajbu na kaficu, nema najavljivanja i onih fora, ono kad dođeš da malopopričaš, da se družiš, a ne neke zvanične najave, pa bontoni pa turci kurči gnjurci!Opušteno. Ožeži. Narod živi, a ne samo kuća poso, kuća poso. Znaju se radovati,pojedu, zagrle se i poljube. I ako neko nema para, onda mu da onaj ko ima. Ne posudi.Nego mu da. Svaki put kad idemo dolje Radovan svima da po sto eura. Ako bi namatrebalo, a recimo, tetak Milan imao pare, onda bi on nama dao. Dao bi nam sve.Familija je tamo zakon. Tamo nije tako da ne govore između sebe. Pa svađaju se, ali tonije isto. Na kraju svi se poljube i još uvijek su familija i vole se i sve tako. To jemeni zakon. Ovdje svi gledaju samo na sebe, da je njima dosta, i dobar auto, pakućetina, i ne jebu braću, sestre, tetke, stričeve. Narod nije otvoren. Zato i nisu sretni.Zato samo nešta kukaju.

Najviše me raspizdi kad mi napišu Marko Djorđjič. Pička im materinanepismena. Danas sam prvi put u životu išao po poštu kad tamo pošta na ime RankaDjorđjič. Malo mi je falilo da kažem poštaru da se može jebat s tom poštom, jer to nijeza nas. Da je bio kakav račun, odjebo bi ga. Jebo ih Djorđjič u tri lepe pizde materine.Mene u školi stalno jebu s tim padežima i promjenama, gospođa, gospođe i ti folovi, aoni jednog prezimena ne znaju napisat. Đorđić. Jel teško? Šest slova. Dva đ i meko ć.Na svakoj tastaturi ih imaš. Samo to je taj nacionalizam. Oni nas čefure ne vole, panamjerno tako pišu. Namjerno se prave kao da ne mogu naći đ i ć na tastaturi. Jer, kadčitaš crnu hroniku u novinama, ono pljačke, mafija i to, svi su Hadžihafizbegovići,Đukići i to, svi čefuri imaju fino i đ i ć. Još bi podebljali ta naša slova, da se fino znada su samo čefuri lopovi. Ako čitaš sportsku stranu, tamo svi Nesterovići imaju tvrdoč. I Bečiroviči i Lakoviči i Ačimoviči i Zahoviči i Cimerotići i Backovići, i svi. Nekaidu malo po Fužinama, pa da vidimo jel Nesterović na vratima ima tvrdo č. Mamicuvam nabijem. Ako bi taj isti Radoslav Nesterović obio mjenjačnicu, odmah bi muizvadili ono meko ć. To su te sitne forice što te svaki dan jebu.

Nemamo mi i Slovenci šansi. Sve počinje dok smo još klinci i starci im čitajujebene Kekece i Mace Papučarke, a nama Ježeve kućice i Grge Čvarke. I od tada panadalje sve ide u kurac. Svako ide na svoju stranu i nema boga koji bi nas sastavio.Možemo se mi kao družit, pa kontat, pa nešto kolege izigravat, ali ne možemo se miuistinu razumjeti. Baš bratski. Nisu nam iste stvari u krvi, i gotovo. Mi smo čefuri, oni

su Slovenci i to je to. Jebiga. Za sve su krivi Branko Ćopić i Jovan Jovanovič Zmaj.

Zašto su komšije bolje od susjeda

Na Fužinama imamo susjede i komšije. To uopšte nije ista stvar. Recimo, u našemhaustoru su četiri stana i imamo dvoje susjeda i jedne komšije. Susjeda je recimoMaršička, što ima sina Peru, inače hašišara. S njom se Radovan stalno nešto zadaje nasastancima kućnog savjeta, a ide mu na kurac njeno cvijeće pred vratima. Ja sam sPerom samo zdravo za zdravo, jer je išao u našu školu prva tri razreda, a onda seprepisao u Prežihov Voranc. Radovan tvrdi da Maršička nije htjela da joj sin ide uškolu s čefurima, i da sada zato ima sina narkomana. To da je Peru prepisala u nekukao elitnu školu Radovan joj je zamjerio za čitav život. Od tada se stalno nešto jebu, aRadovan, kad god neko spomene Maršičku, kaže: »Krava.«

Onda su ispred Maršičke susjedi i Furlani. To je mlada, prijatna porodica, sdvoje male djece. Furlanka je dobra riba, samo ima malo onaj skijaški imidž, oblačise ono po slovenački. S Furlanom stalno nešto ganja sport, ali one slovenačkesportove — džoging, biciklizam, skijanje i još onda djecu vuku sa sobom. Ionako ihskoro nikad nema kući, jer non-stop negdje furaju. Ranki su ful simpatični, jer se lijepopozdrave i raspoloženi su, i djeca su fino odgojena da pozdrave i otvore vrata u liftu, ite diđe mide. Radovan samo govori da to nije normalno da stalno letaš naokolo, i da senije zdravo toliko sobom baviti. I uvijek doda da su to tipični Slovenci. I to uopšte nijekomplimet.

I onda su tu naše komšije Rističi, ionako čefuri, koji žive pored nas tako da jamogu čuti njihovu muziku kad Bole odvrne TV Pink. Bole i Živka su oboje iz Bosne ito iz istog sela, negdje pored Bijeljine, imaju dvije kćerke, Snježanu i Sanju, koje suveć obje udate, a Snježana je več trudna. Bole je domar u Bežigradskoj gimnaziji, aŽivka je već u penziji, jer ima problema sa srcem i to. Oni su naše komšije jer kod njihmožeš otići kad god hoćeš, ako si zaboravio ključeve, ili ti u nedelju navečer trebajujaja, ili Radovan ode Boletu kad ne može gledati neku fudbalsku tekmu, jer Rankagleda neke svoje gluposti. I kad Bole slavi slavu, Radovan ode kod njih i ubije se koživina. I svaki put kad dođeš bude ovako: »O, Marko, pa gdje si ti? Pa kako si? Sjedimalo. Popij nešto. Evo malo pečenice. Evo pivo za košarkaša.« Bole dosta puta dodekod nas, kad mu nešto nije jasno da kao pita, samo njemu stalno nešto nije jasno, pakad dođe samo priča i prića, tako da nema šansi da ga se oslobodiš. A zna sve šta sedogađa na Fužinama. Ko baba tračara. Sviju poznaje i zna sve. On je, majke mi,obavještajna služba. Kad bi radio za policiju, na Fužinama ne bi bilo kriminala.

Mene redovno izjeda kad Bole ulijeće. Joj Bole, đe se gasiš? Redovno ja samospizdim, a danas mi je prvi put u životu pasovalo što je došao i razbio tu tišinu i malorazmrdao situaciju. Čuo Bole da sam bio u policiji, pa se došao raspitati. Ne bašdirektno, on je došao jer kao ne zna kad je sastanak kućnog savjeta, neki lavori, aionako svi znamo da je došao prečekirati šta se to sa mnom događalo. I onda ga on svenešta suče i suče, i nešto navlači. Joj, Bole reci više šta hoćeš.

»Vidim ja onog Marininog malog, Acu, hoda on sa zavijenom rukom, pa pitamMiru iz osmice, njih dvije se znaju, pa kaže, da su mu na policiji ruku slomili, i da ga

je Marina poslije vodila na urgentni. I da su ga samo pustili, kao da ništa nije bilo. Aon slomljene ruke, a i rebra mu bila pukla.«

Ja sam samo gledao. Pa čuo sam se s Acom, ali ništa nije rekao. Jebem im mater.Još je i Radovan sjeo pored nas. I njega je bocnulo.

»I pričam ja to Ljubici iz banke, a kaže ona da je i Marko bio s njim. Ustrašiosam se kad eto Marka nisu tako, sva sreća. E moj Marko, nemoj se s policijomzafrkavat, oni su ti pokvareni. Ne, to su, mislim, djecu tako, moj Marko, sramota. Pajoš kad sam čuo, da nije bilo nič, da su samo malo galamili po avtobusu... Samo to jeonaj prasac Damjanovič, šofer, on je zvao policiju...«

»Koji Damjanovič?«»Ma onaj iz Preglovog, sigurno ga znaš, on je od Niša dolje negdje, đubre jedno,

on je radio u Saturnusu ko šofer, žena mu radi na pošti kao tajnica, moraš ga znat, kakose ono on zove...«

»Pa šta je on zvao policiju?«»Ma ja, a ništa nisu ni razbili, ni ništa, samo se derali, mogo im je lijepo reć da

sidu sa avtobusa. A ne, Marko?«»Pa šta kažeš... đubre... zašto? Kakav je on onako?«»Ma đubre svjetsko. Njegova mala je hodala sa ovim malim od Bešlića i kad su

prestali hodit, on je maloga išamaro. Dijete, bolan. I to još ona njega pustila.«»Pa gdje stanuje?«»Ma na Preglovom trgu negdje, ne znam tačno, Komšić njega dobro zna, njih su

dvoje nekad zajedno radili valjda. I njega je nešto zajebo bio, samo ne znam šta jebilo. Ali čim je on s Komšićem šmiro, odma znaš da ne valja.«

Joj, Bole, jesi li morao to objasniti? Sad će se Radovan počet paliti i još ćeburgijati ko je taj šofer s Preglovog trga. Jer kako to, da je čefur i to još s Fužina a daga on ne zna. Do sutra će vrtiti po glavi sve čefure s Fužina i negdje u malom mozgutražiti sliku tog Damjanoviča. Ja sam razmišljao o Aci i o tome da stvarno nismo ništatako uradili da bi nas taj Damjanovič tako dobro zajebo, pička mu materina. Acunajviše. Ja ga se sad ne sjećam kako je izgledao ali možda ga se Adi i Dejan prisjete.Neko će ga sigurno znati.

»Kažeš, ne znaš kako mu se žena zove?«»Ma znam, ali ne mogu da se sjetim. Radi na pošti. Crna. Ona je, ja mislim,

Hrvatica.«E to je sad od svega najvažnije.

Zašto dileri imaju pse

Acu su panduri stvarno uredno slomili. I vidi se na njemu. On im se odupirao ionda su se raspizdili i izubijali ga ko kantu. Još su mu i usta razvalili. Kaže da je rukuslomio još na busu kad su ga prostrli po podu pa je sletio preko siceva. Adi i Dejan suim spizdili. Ja ionako nisam ništa mogao smuvat, a Aco je nešto stao pa se kao htiopofajtat s drotovima. Zato je tako najebo. Kažu da su ga pustili tek oko pola devetujutro. Jadna Marina. Pet sati je čekala pred policijskom stanicom i poslije su išli naurgentni.

Meni to nije jasno. Nas prebijaju, a krimose, dilere i druge mafijaše ne hapse.Jebo mater ako ne bih ja bio bolji policajac nego oni. Ako ništa drugo, kad bi sejednom po Fužinama prošetao, znao bi ko je diler. Kad bi vidio malog Đombića umerdži a njegovog starog u Škodi Favorit, prokužio bi da su to mutna posla. Mulo odosamnaest godina bez škole, glup ko točak, a fura auto od sto hiljada eura. Kolikomoraš bit glup da to ne skontaš? Ja, vala, Dejanu ne vjerujem kad kaže da plavci sveznaju i da hvataju samo velike ribe i da čekaju da naprave rastur na Fužinama, i da sveKondiče i Miške odvedu u ćuzu! Zaposve. Da su to htjeli, mogli su davno, a ne daGluvić još uvijek sjedi u Lakotniku i križa listiće od kladionice.

Ili Peši. Jebo mater, pa njemu se iz aviona vidi da dila. Hajde to što je psanamislio, to ionako svi odmah urade. Kad bi uhapsili sve vlasnike bulterijera ili kojikurac su već ti psi, spuco bi Fužine u roku odmah. Ali, Peši je psu dao ime Džanki. Toje debil prvoklasni. Plus to, da je čisti Slovenac, a pravi se da je najgori čefur. Stalnoodvrće neke narodnjake, i nešto se fura. I stalno nešto pegla.

»Đe ste pičkice!«»Maarš!«»Đe si čefur!«»Đe si Džanki, pizda ti materna smrdljiva! Peši, jel pereš ti ikad ovu tvoju

džukelu?«»I ne perem, vala, dođe mi tvoja stara pa me poliže, a onda joj stimpu da i njega

još malo.«»Joj, kakav si ti bolesnik, stare mi! Pravi bolesnik.«»Pa, evo vidi ga, stari! Pa Džanki izgleda normalniji od tebe. Evo da se okladimo

da bi ga Adijeva mamica rade polizala neg tebe!«»Haj ti spizdi u Slovenj Gradec ili ono odakle su već tvoji dede i babe!«»To znači da više ne duvate, momci?«»Mamica nam tvoja đuva!«Dejan kupuje travu kod Pešija jer mu Dario, kaže, više od njega ide na kurac, a

Edi kao prodaje šiptarsku travu, a to su najveća govna. Ja bi reko da svi prodaju istagovna, samo što Dejan nema blage veze. Na početku je, ionako, čaj kupovao. DrogaPortorož. Hiljadu i jedan dim. Kod Pešija kupuje zato jer mu drugi ne daju džabe kadnema kesa. Jedino Pešija može smuvati da mu da lovu za koji dan, kad kući skupisitniša. Kad Dejanov stari dođe nabakren iz Kubane, Dejan mu lijepo isprazni

džepove, da ima za trave. Jer mu mama Sonja ne da ni dinara. A ni Mirtiću ne da damu daje pare. Dejan je od svih nas najviše u kurcu jer je Sonja zajebana u nulu. Nego,Slovenka. Ako Dejan ne dođe kući kad mu ona kaže, dobije takav pošizitis, da gaposlije ne moreš sto godina vani vidjeti. A stalno se priča da se ona i Mirtič razvode,samo ne mogu jer on ima taj zajeb sa brisanjem stalnog boravišta pa je onda kažu tokomplicirano, i ne znam šta. To ljudi nešta nagađaju, a u stvari boga ti pitaj šta njihdvoje imaju među sobom. Ja mislim da ni Dejan ne zna tačno.

»Ajd momci, vidimo se!«»Ajd, goni se pederu!«»Turčine, napuši se kurčine!«Konačno je Peši odmaglio, mater mu onu džankovsku. Dojadilo mi je slušat

Džankija kako laje i još smrdi tu kod nogu. Dejan i Adi su se sakrili iza štangi i počelimotat, i opet udarili po nekakvim debatama, a Aco i ja smo mogli na miru izmijenjatiiskustva iz policijske. Samo Aco nije bio previše razgovorljiv. Nešto je mumljao, panešto mutio. Još uvijek je bio bijesan ko pas.

»Onaj šofer je nekakav Damjanovič s Preglovog trga. Neka baraba teška.«»Jel fakat ili šta? Ko ti to kaže?«»Bole.«»Jebo mater, taj levat nije normalan. Sve frajer zna.«»Sve. Ja mislim kad bi ga pitali gdje se Osama Bin Laden krije, da bi znao.«»Damjanovič, jel? Malo ću se raspitat. Pička li mu materina čefurska.«Aco je nešto smišljao, nije bio baš smiren. On nije imao starog, ili brata ili

kolega, ili rođaka da ga brane i uvijek je morao sam. I zato je od svih nas najzajebanijimodel. Ne popušta. Njega, ako si jednom dirnuo, nije se smirio dok ti duplo ne vrati.Ili troduplo. Jebiga, on je borac. On ide glavom kroz zid i to je ono što me malo brine.Ponekad mu se previše otkači u onoj njegovoj glavi.

»A onaj inspektor je neki Končar.«O tome pričam.

Zašto je Kubana najveća rupa na Fužinama

Kubana je kafana za starce. Čefure svakako. Tamo ima takvih likova da smo miponekad išli tamo samo face gledat. I slušat provale. Radovan skoro nikad ne ide tamo,samo ponekad na kafu s Tripkovićem i Sušićem. Njih dvojica tamo igraju pikado. Toje i ovako i onako najzabavnije. Stoljetni čefuri što igraju pikado.

O jebo vas pikado da vas jebo! Fali im još samo fliper i poker-aparat. Vrtemuziku za te starce. Šaban Šaulić, Miroslav Ilić, Halid Bešlić i ti folovi. Hajd ponekadbude i kakva Dragana Mirkovič. A imaju jednu onu kelnericu, ona tipična, četrdesetgodina, plavka i sise velike, i pripijena tigrasta majica taman da se vide još i kulje okotrbuha. I onda joj svi nešto dobacuju, a ona im odgovara. A zadimljeno da prst prednosom ne vidiš.

Dejanov stari u Kubani ponekad sjedi po cijele dane. On, Mensur, Jože i Franjo, iponekad Adijev stari Mirsad, kad dođe iz Austrije. I oni razvaljuju neke debate pa i neznam šta imaju toliko pričat, kako više jedan drugom ne dosade. I narokaju se svakuveče, ali baš svaku veče. I onda ih vidiš kad teturaju između blokova kad ih vaniizbace, i nešto se deru. Kad bi se Radovanu dogodila takva serija, ja bih se odselio.Mene bi stid bilo tako da ne bi smio izaći iz stana. A Dejan sve to nekako podnosi. Onse još nešto i zajebaje i pravi se da mu je smiješno. Kao da je jaka fora da ga Sonjapošalje u Kubanu da Duleta dovuče kući. Jer čim Sonja vidi na kraju mjeseca da jeagent nula nula tri malo prekardašio i da je porodični budžet malo u krizi, onda pošaljeDejana da Duleta dovuče kući i zatvori ga u stan jedno par dana. Samo tu pomoćinema.

Uglavnom ja s Dejanom idem u Kubanu da mu kao pomognem ako je Dulepretjerao. Da mu pomognem da ga odnesemo do bloka. Aco je jednom išao i jednomse zakačio s Mensurom i od tada neće da ide, a Adi je previše žgoljav. Mene najvišejebu ti pregovori, i to.

»Pa de ste sportisti!«»Ajde popijte neki sok. Alo! Maja! Daj neke sokove, kole, nešto za naše

momke!«»Ma donesi im, šta ih pitaš! Dvije kole! Donesi!«»Ajde sjedite!«Nikad ne ide iz prve i Dejan svaki put proba odmah Duleta odvući kući, a Mensur

uvijek počne srat.»I šta ima, momci? Guzite li? Ove mlade danas... jooj. Nage po ulici hodaju i

samo gledaju de ima ko da ih sprči! Jel tako, Jože? Jebemu miša! Joj, da vi znate kakonjih Jože fuka!«

A Jože mrdnuti ne može. Nit govori nit romori. Zadnji put je »fuko« 1983. godine.»Dejo, pusti bolan očija. Ne griješi dušu! Grehota je čovjeka dizat od mize!«»Samo mi nešto momci obećajte! Da nećete postat narkomani. Ti narkomani. Ja ih

gledam po našem bloku, tamo se na stepenicama bocaju s tim iglama. To treba samošutat nogama! Pa kroz okno bacit!«

I tako se onda zadaješ s tim alkosima i ja gledam jadnog Dejana koji Duleta vučeza rukav i moli ga da se digne, i tako sto puta, i onda se uvijek sjetim sebe kad sam kaomali klipan išao s Radovanom na njegovu rekreaciju i onda sam išao s njim i njegovimkolegama još i na pivo i onda sam ga nakon prve ture čim bi popio svoju kokakolu ipostalo mi dosadno počeo vući za rukav, i moliti: »Idemo kući, tata, molim te, hoćukući.« A on je svu noć ponavljao: »Evo sad ćemo, samo da popijem do kraja.« I ondakad je popio naravno da je već uletila nova runda i opet je sve išlo od početka. I sadgledam Dejana i izgleda mi ko ja u ta vremena, malo jadno šestogodišnje dijete i žaomi ga kad Duleta cima za rukav. A Dule već zove novu rundu.

Zašto su racije smiješne

Kad sam s Dejanom nosio Duleta od Kubane do bloka, sjetio sam se one finepriče o tome kako je Dule došao u Sloveniju. Dule je inače iz Kikinde, a vojsku jeslužio u Prizrenu, na Kosovu. S njim su služili još Miran iz Vipave i Muhamed izBihaća. I njih trojica su se tako skontali da su kažu plakali kad je vojsci došao kraj.Stalno su bili skupa i družili se i sve. Onda je Dule predložio da kad se vrate kućiprobaju naći posao još za druga dva, da mogu ta dva doći kod njega pa da opet buduskupa. I nakon jedne sedmice kad se Dule vratio u Kikindu, zovne ga Miran i kaže daje našao posao za svu trojicu. Dule se odmah spakovao, sjeo na voz i u Ljubljanu,Muhamed isto tako. I Muhamed je bio Duletov vjenčani kum, on je bio Miranov iMiran je bio Muhamedov. Samo Miran je prije nekog vremena umro od raka,Muhamedov sin Mirza se je čisto zafiksao i Muhamedu se sve pomaklo i ostavio jeovdje njega i ženu Refku i vratio se u Bihać. A Duletu su izbrisali stalno boravište naRusjanovom trgu 3 pa je otišao u ilegalu u Kubanu, Nove Fužine 45.

Sad ga s Dejanom teglim po Fužinama, jer je tako komiran, da ne može sam doćikući. To je život. Šta znaš hoće li s nama biti isto. Šta znaš šta ti se može desiti.

Onda pridemo do bloka, a tamo havarija. Specijalci su opkolili Dejanov blok izatvorili oba ulaza i napravili scenu kao u američkim filmovima. Stvarno prezajebano.Bilo ih je jedno trideset, možda i koji više, i svi skroz u crnom i s onom strašnomopremom. Dule je počeo nešto tulit, a ja sam se živ usrao. Jer su to budale, nisu topolicajčići, oni prvo udaraju pa onda pitaju. Njih zaboli za tvoja prava i te fore. Onisamo lome i pucaju. Nije se s njma zajebavat. I skroz ko u filmovima. Kako se krećujedan za drugim, svi s mašinkama u rukama pa kacige i sve. Dejan i ja smo samogledali. Totalni belaj. I sve u tišini i brzo, oni tačno znaju kuda će i sve. Oni su koroboti. Kao programirani.

Samo poslije kraj. Pravo smiješno. Nakon sve te njihove žestoke akcije i tihopasnih poteza i ne znam čega još, iz bloka vani izvuku Tasića. I to ga tri specijalca fulgrubo drže i nose ga u maricu. Ja sam mislio da će me strefit nešto. Vi bi tog Tasićamorali vidjeti. To je najinvalidniji model na svijetu. Ima jedno pedeset godina i totalniinvalid. Mali, žgoljav, nikakav. Vas šepa levat i još je pogrbljen. I svi mu drže vrataod lifta i te scene. I onda ga tri specijalca drže da ne pobjegne. A model jedva stoji nanogama. Možda bi specijalci Duleta trebali preuzeti, jer Deki i ja tog Tasića pješkemožemo odnijeti na stanicu. Jebo mater ako Dule nije zajebaniji za nosit.

Samo to su, ipak, papci drotovi. Cijele Fužine već sto godina znaju da Tasić neštomuti s drogom i to. Pa Peši i ti tipovi su stalno kod njega dolazili. Jednom je Živkakazao: »Pa nije on mlada cura da momci stalno kod njega idu! Da im možda ne dijelibombone?« Joj, tebe Živka. I umjesto da tom invalidu pošalju jednom prometnogpolicajca da ga fino ispita i to, oni naprave raciju i specijalce i čitav belaj. Onistvarno nisu normalni.

Dejanu sam pomogao Duleta odvesti do lifta, a dalje nismo išli kao da njegovasestra ne bi slučajno vidjela da mu ga pomažem nositi. Ja sam onda otišao kući. Kao

uvijek, nadao sam se da Radovan već spava i da ću i ja u miru ići spavati. Ali, talenatme čeka u punoj pripravnosti i već kad otvorim vrata, dođe do mene, otrgne mi torbuza trening s ramena i počne je otvarati. I uzme moje gaće i počne ih mirisati. Jebo gaKunta Kinte posred čela. Pa jasno da nisam bio na treningu i da mi gaće fino mirišu poArielu ili Persilu. Ali Radovan još uzme čarape, dres i hlače. Pa daj patike uzmi, onejoš uvijek tako bazde, da ti odma zlo dođe. I onda ne kaže ništa, samo ljutito baci torbuna pod i kao ide spavati. Ja ostanem na sred hodnika, stojim tamo kao popišan i nivrata nisam uspio zatvoriti. Pizda ti strinina, Radovane, hoš počet govorit il nećeš?Nosi se s tim forama. Idiote.

Zašto se zovem Marko

Ranka se rodila u Derventi, ali su se njeni dosta selili po Bosni. Tako je išla uosnovnu školu u Banjoj Luci, onda u srednju trgovačku u Zenici. Poslije su se preseliliu Visoko pa je tamo upoznala Radovana koji je bio na dopustu, jer se moja tetkaRužica vjenčala s Milanom. Ranka je isto bila na vjenčanju jer je njen brat DragišaMilanov prijatelj. Na toj svadbi su se Radovan i Ranka upoznali i Radovan je poslijezvao u Sloveniju i dogovorio se da malo produži dopust. Jebiga, socijalizam i to. Iprodužio je par mjeseci i vjenčao se s Rankom. Poslije je opet zvao u Sloveniju, ipitao da li se može vratiti na posao i primili su ga natrag. U Visokom iz inata nije htioostati jer ga je njegov otac Đorde poslao u Sloveniju i zato je odlučio da će njemu zainat ostati tamo taman umro od gladi. Ranka najprije nije htjela ići, a ipak sepredomislila, jer je Radovan tako navaljivo. Onda su došli u Sloveniju i pola godineživjeli u jednosobnom stanu skupa s Almirom i Enisom. Almir i Radovan su skuparadili, a Ranka i Enisa su kao tražile posao i našli u nekom Souru u računovodstvu,premda zajedno ne bi dva i dva znale sabrati. Onda su se Radovan i Ranka preselili uneku sobu na Šiški kao podstanari i tamo odlučili osnovati porodicu. U iznajmljenojsobici od devet kvadrata. A Ranka je pobacila zbog nekih problema i operisali su je ukliničkom i onda još jednom, pa je neki doktor Josip, s nekog otoka pored Zadra,Radovanu rekao da Ranka neće moći imati djecu. I onda su se skoro rastavili. Radovanse napijao i stalno govorio o trojici sinova, a Ranka je trpila ko Isus na križu, jer seosjećala krivom. Zato je pobjegla nazad u Visoko, a Radovan je išao za njom i opet jeuzeo produženi odmor, i neko su vrijeme njih dvoje živjeli u Visokom, dok nisuRadovana zvali da se vrati jer ako ne dođe za tri dana, ode posao. Radovan je otišao,a Ranka je poslije došla za njim. Preselili su na Vič, negdje bogu iza nogu, unekakakvu straćaru, Ranka je opet dobila posao i onda je odjednom zatrudnila.Radovana je skoro kap strefila. Napio se je tako da je završio na kliničkom a Ranki suveć rekli da ne izgleda najbolje, da će biti nekih posljedica i to, da je jadna Rankaopet skoro pobacila. Kad sam se rodio, Ranka se je tako bojala da će Radovanpoluditi od sreće, da je iz Bosne morao doći Dragiša samo zato da pazi Radovana.Neko vrijeme i jeste lijepo pazio, a onda su se tako zarakijali da su završili u ćuzi.Ranka je iz kliničkog kući sa mnom došla sama, autobusom. Radovan je zvao iz ćuze isvađali su se na telefon kako će mi biti ime, jer je Radovan htio da budem Jovan, aRanka da se zovem Predrag. Onda je nazvao Dragiša jer se njih dvoje nisu moglidogovoriti, a policija nije više dala Radovanu da zove, i dogovorio se s Rankom da ćubiti Marko, a Radovanu je ispleo neku priču o nekakvom Marku Sarku iz Doboja, kojije bio neki jak car i borio se protiv Turaka i pobio ih kao dvanaest hiljada, da biRadovan na kraju bio zadovoljan. Kad je došao kući, uzeo me je u ruke i rekao: »Vasdvoje ste mu smislili ime, a ja ću od njega da napravim svjetskog fudbalera.«

Vjerovatno se je Ranka zbog tih njegovih riječi odlučila da će Radovana pustitida svog sina tjera do maksimuma i da se ona neće miješati. Do danas. Do danas kad jezvala na posao i rekla da je bolesna i nije otišla, a mene je kad sam ustao čekao takav

bogovski doručak da sam znao da nešto ne štima. Nije slutilo na dobro, Ranka nijeostajala kući čak ni onda kad je stvarno bila bolesna. Nju je tranzicija tako istrzala dajoj se uvijek činilo da će izgubiti posao ako bude išla pušiti dok je na šihtu, ili akopotroši čitav odmor pred kraj godine, ili ako više od jednog dana provede nabolovanju. Sto posto Ranka nije ostala kući da bi meni napravila doručak kad seprobudim.

»Jesi bio juče na treningu?«Eto ti ga na. U tem grmu so ptiči in zajec.»Nisam.«»Nego?«Šta nego? Nisam bio na treningu i šta sad da ti o tome pričam? Znam da pita zbog

Radovana koji je mutav več sto godina, pa ga ni ona ne može više takvog gledati.Ranka je uzela stvar u svoje ruke. Mašala, Rankice. Samo nam je još to falilo.

»Šta je s tobom?«»Ništa.«Šta ima biti sa mnom? Sjeban sam. Od tišine izvan moje glave i od bubnjanja u

mojoj glavi. Samo nema nikoga kome bih ja to mogao objasnit. Rečenice sam većsastavio i ponavljam ih u glavi, ali nema šansi da ih izgovorim naglas. Tebi Rankauopšte ne. Ne bi išlo. Prva izgovorena riječ bi me ucmekala. Popušio bi do daske ipočeo bi cmizdrit. Ali Ranka me gleda i čeka. Ima ona strpljenja. Ipak, ona podnosiRadovana čitav život.

»Ne treniram više.«Uf. Jedva jedvice. Sad treba još samo malo još glavu okrenuti naopačke, da suze

ostanu u jebenom suzovodu. »Otkad?«E, jebiga sad. Sad bi Ranka natenane. Sve odjednom i u detalje. E, moja Ranka,

da ti je znat. Samo ću ti slijegnuti ramenima. To je više nego što si zaslužila.»Kad misliš počet trenirat?«»Ne mislim. Dosta mi je. Svega.«»Čega ti je dosta?«Dosta mi je. Na primjer, ovog razgovora. Ne mogu više. Ni Ranka isto ne može. I

ona vrti glavu naopačke da zadrži suze. E, moja Ranka, kasno je sad za plakanje.Možemo se skupa isplakati, samo to ne bi pomagalo.

»Jel zna tata?«Eto ti ga na. Ma znao sam kako to hoda. Ne trpi ona. Radovan trpi i ona trpi za

njega i još možda malo za mene. Ali prvenstveno za njega. Zna ona da će ga to sjebat,ako već nije. I ja znam. I onda mi ga je čak i žao. Mutavka blesavog.

»Šta me briga.«Samo ne bih ti priznao da me ubiješ. I nemoj mi, Ranka, sad zaplakat. Nemoj,

matere ti! E, jebiga! Plače Ranka ko svi sretni. Sad mi je još i nje žao. Sad je još menimučno, sad i meni teku suze. Jebote, nisam plakao od predškolskog, a sad trči, trči pasuze. Postao sam prava cmizdrava pederčina.

»Mogla sam si mislit. Ništa ne ide na silu. Sport, sport i samo sport! I šta sad kadnema više sporta?«

»Upoznavaćemo prirodu i društvo.«

»Ko? Ja? E, moj Marko.«»Šta je?«Ništa, ništa. Ranka vrti glavom i briše suze. Brišem ih i ja. Šta Ii je nama to

trebalo, da mi je znat.»Šta je? Pa nije kraj svijeta.«»Nije za tebe.«I to je to. Nije ovo moj problem. O, jebem ti, Ranka, tvoju psihologiju. Nije za

mene, a? A za koga je, ako nije za mene? Je li on prestao trenirat? Jesu li njegaodjebali pederi s puloverima bez rukava? Jesu li njega izubijali u policiji? Jel s njimneko sto godina ne razgovara? Joj, Ranka, gdje si se ti našla sa mnom razgovarati. Anisi mogla ići na posao i fino svoje raditi. Nemoj mi majkicu Terezu glumit kad nemašblage veze o tome.

»Znaš šta? Nek ide on lijepo u tri pičke materine.«Ugrizao sam se za jezik da i nju negdje ne pošaljem. I to sam jedva rekao a da se

nisam opet zaslinio. A najgore je opet to da mi je opet bilo žao, i da sam se zadržaokad sam htio zalupiti vratima. I još sam pozdravio kad sam išao. Stvarno ne znam je liikome sad jasno ko je ovdje žrtva.

Zašto staroj čefurki nisam dao kapu

Sjedio sam na štangama i kresnuo šiljak. Nisam više bio ljut. Više sam bio tužan.Ali mi se barem nije plakalo. Gledao sam te Fužine i mislio da je to najgluplje naseljena svijetu. Samo tu ti se mogu takve revije dogoditi. Sav taj folk što živi jedan nadrugom, sva ta gužva i nervoza. Pola naroda radi od jutra do sutra, pola ih je u penzijiili bez posla i onda se dosađuju i samo vrebajo one što rade. Ti su svi živčani i sikću ina kurac im idu oni što ne rade. Onda nešto stalno jebu jedan drugog.

Ne znam zašto sam se tako odjednom sjetio stare čefurke, što se jednom zimusvozila sa mnom u liftu. Izgledala je ko klošarka, samo ja mislim da je imala stan unašem bloku. I možda nije bila ni toliko stara kako je izgledala. Gleda ona mene ismješka mi se, baš kao kakva prijazna bakica.

»Kako ti dečko imaš lijepu kapu.«I ja se osmijehnem natrag. Šta možeš reći kad čuješ takvu prijavu?»Jel imaš još kaku taku kapu?«»Nemam. Samo ovu.«Stalno se je smješkala. Nije me molila tako kako klošari imaju običaj moliti, nego

me je molila ko bakica svog unuka kad bi joj pokazao novu igračku.»Jel imaš kaku kapu? Za staru čefurku? Sad kad je zima pa mi je hladno? Jel imaš

kapu za staru čefurku? Daj, sriktaj jednu kapu za staru čefurku!«Njen osmijeh me je totalno zbunio. Nisam znao da li uopšte ozbiljno misli. Nešto

sam vraćao osmijehe, izmicao, čekao da se lift zaustavi i da zbrišem. Bilo mi je čudno.Nisam je žalio. Bila mi je simpatična. Simpatična stara čefurka. Lift se je otvorio i jošjednom sam joj se nasmiješio i onda je otišla. Nikada je više nisam vidio.

Sad sam razbijao mozak zašto nisam dao kapu staroj čefurki. Sad pravo mi jedraga ta kapa Chicago Bullsa, što sam je kupio još kad sam bio lud za MichaelomJordanom, samo bi se sad možda bolje osjećao da sam je dao njoj. Ali problem je biou tome da je nisam sažalijevao. Sve mi je bila fora. Pa sam i raji objašnjavao kako mije to bilo dobra fora. I kao ona stara čefurka otezao riječi. Još i danas je to jedna unizu starih čefurskih fora.

»Imaš kapu za staru čefurku?«Ne znam zašto sada razmišljam o svemu tome. Boga pitaj gdje je sad ta stara

čefurka. I ima li kapu. Problem je da nisam znao pravilno odreagirati. Samo to jenajteže od svega. Pravilno odreagirati na različite situacije. To niko ne zna. Svi ga tuzaseremo. Radovan i Ranka svakako. A krv nije voda.

Oprosti, stara čefurko. Morao sam ti dati svoju kapu Chicago Bullsa.

Zašto je važno da je Damjanovič čefur

»Ooo, Marko! Kako si zrasto! Kako lep fant. Ma vidi, kako si veliki. Videla samte zadnjič, samo po noći, pa nisem videla, kako si lep fant.«

Marina me je uvijek voljela. Ona voli sviju, a mene još i posebno. Ja mislim jošod onda kad je Aco u drugom razredu slomio nogu, a ja sam mu nosio sveske kući dabi mogao pratiti ono čime su nas drkali u školi. Od tada je Marina moj veliki fan. Onaza mene navija više nego ja sam.

»Aco je u kupatilu. Odmah će. Kako si ti, Marko? Jesi li u redu?«»U redu.«»Šta mama? Radi li puno?«»Jest.«Aco me je zvao da hitno dođem do njega. Gdje li je on provalio tu riječ hitno,

nikako mi nije jasno. Kod njega u životu ništa nije bilo hitno. Lik hoda najsporije nasvijetu, u suštini ti nikad ne znaš kad on hoda, jel hoda ili stoji. Lagano sportski. Nežuri se. A sad hitno, pizda.

»Marko, jesi li gladan? Hoš šta pojest?«»Ne treba. Hvala.«»Malo samo? Užina.«Konačno se i Aco dovuko iz kupatila.»Ajd, Marina, pusti čoveka na miru.«»Napraviću ti nešto za pojest, Marko! Momci su uvijek gladni.«»Jo, jesi dosadna. Ako moraš kuhati, onda kuhaj! Samo me nemoj nagrizati

ovuda.«Marina je odmaglila sva sretna. Ta ženska je i tako najsretnija kad kome štagod

dobro napravi. Na ovom svijetu nemaju dvije takve, majke mi. Aco nešto otvara vrataod svoje sobe, pa me nešto gurne unutra, pa sve ful nešto tajno, da sam fakat mislio daje prolupo. I onda još zatvori vrata pa kao u tišini sjedne pored mene. Glumi nešta kaoda je u američkom filmu.

»Malo sam se raspito. Onaj Damjanovič, znaš što smo juče pričali?«»Šofer?«»Ja. On živi na Preglovom. U Francijevom bloku. Na sedmom ili na osmom

spratu.«»I?«»Ja, ništa. To je to.«»Pa, jel bi ti išao do njega ili šta?«»A jesi glup. Nemam ja šta s njim pričat.«»Pa šta onda?«»Malo bi mu koskice prebrojio. Da vidim, jel i njemu pucaju tako ko meni. «Tu smo gdje smo. Ta, znao sam. Šta sam imo, debil, objašnjavat za toga

Damjanoviča! Joj, Bole, gdje sam tebe našao slušat. Aco je tvrdoglav i stvarno je takatrutina da će ići ganjati tog Damjanoviča po Fužinama.

»Pa nije te on polomio?«»Samo, on je čefur.«To mi, fakat, nije jasno. Blejao sam u Acu ko najveći tukac i ništa mi nije bilo

jasno. Aco to ćeš mi morati nacrtati jer sam stvarno preglup da skontam te tvoje fore.»Doručak je na stolu. Dođite kad budete mogli.«Aco se nešto zamislio. Ja mislim da ni sam nije znao objasniti što je fora u tome

da je taj kurac palac od Damjanoviča — čefur. Tip nas je zajebo, ali to veze nema je lion čefur ili Slovenac. Isto ti se fata. Kreten je univerzalna osobina. Kreteni svihzemalja ujedinite se i idite u pizdu materinu.

»Hajd, idemo jest. Jer, ona ti neće bit sretna dok ne ispraznimo frižider.«Marina je nakuhala jak doručak. Bolestan bi ga jeo, ko što kaže Radovan. I onda

sva zadovoljna stoji pored stola i gleda mene i Acu, kako žderemo.»Jedite momci da možete raditi, učiti i igrati košarku. Pa, jel Marko? Moraš

dobro jest ako hoćeš košarke igrati. Jel tako ili nije?«Punih usta sam joj kimao i smješkao se. Kao staroj čefurki u liftu.»Je li zvao za onu veš-mašinu?«»Nije, Aco. Ali hoće. Ne žuri se baš.«»Kurac se ne žuri. Nek on pere na ruke, pizda mu materina, a ne ti. Znaš, kad mi

je rekao da će doći. To su ti čefurski šalabajzeri. Ništa se s njima ne možeš dogovoriti.Jebo mater, sljedeći ću put nekakvog Slovenca nazvat. Šta mi pomaže što je pravojeftino, poslije me ionako zajebe, a moram ga tri mjeseca čekat.«

Aco mi je uvijek bio malo smiješan kad je glumio ozbiljnog odraslog tipa. Maznam da je morao zbog Marine, pa jer je bio sam, i to. Jedini muškarac u kući. Samomi je uvijek bila fora gledat ga kako se nešto puše, kao ful opasan i to, a u suštini jeobični klinac kojem je malo narasla brada. I to kako brine za Marinu. A onda je uvijeknasekira jer hekne u školi, i ne znam šta još. Stalno nešto. A stalno je nešto ispiždujeko dijete ako šta pogrešno uradi, i onda je kao strog. Ponekad mi se čini da su načistopromijenili uloge, i da je Marina dijete, a Aco njen stari. Onda ih gledam, jadni oni,oboje. Marina ionako, a i Aco isto, jer je previše mulac da bi mogao biti tako ozbiljan.

Zašto je dobro da je bila racija

Ponekad je stvarno dobro da se dogodi nešto o čemu imaš pričati. Pogotovo akose desi racija. Onda su svi tako pametni i svi imaju nešto reći i pravo puno raje imanešto reći, jer kao nešto zna. Dejan, spojeno. On je pun informacija, ko da mu je Bolerođak. Ako izmišlja to sve, onda je fakat talentiran, a ako mu sve to neko zadaje, ondaje debil što mu vjeruje.

»Jebem ti starudiju! Jesi vidio ti invalida! Ja mu držim vrata od lifta, jer je takavjado, a on fino kući zeleno zaliva. Travar čefurski.«

»Kaže da su mu namjestili.«»Kurac su mu namjestili kad su cijele Fužine znale da mu je puna gajba trave.«»Znaš koliko likova ima punu gajbu trave, pa ih niko ne dira.«»Samo nisu invalidi.«»Kake to veze ima, majke ti?«»Sve ima veze. Njega se nisu bojali.«»A Bajre se kao boje? Daj, lik, ne prdi više!«»Ja mislim da je to bila kamuflaža. Oni su tu nešto drugo kopali, a Tasića su samo

usput klepili da raja šta ne posumnja.«»Ionako. Šta bi to radili u vašem bloku, majke ti?«»Šta znaš. Sve živo. Možda su kakve kamere namontirali i to.«»Tebe neviđeno zabacuje. Jesi ga čuo, šta prijavljuje? Ti stvarno nisi normalan.«»Šta ba ti znaš? Sto poslova oni imaju. Neće oni vamo dolazit zbog Tasića.«»Šta to?«»Jel znaš ti šta rade modeli s tom zaplijenjenom robom, i to? Znaš li?«»Dobro, šta?«»Prodaju je. I možda su u podrumu juče lijepo prodali tu robu, a raja mislila da je

racija. Jesi li malo o tome razmislio? Nemoj ti meni sad, jer blage veze nemaš. Timisliš da mi imamo policiju da ganja kriminalce i ti folovi. To je, stari, jak biznis.Stari, meni vjeruj. Oni sve kontrolišu.«

Najvjerovatnije su krivi i za to da će Dejan na popravni iz matematike. I da Adiima herpes. Kako svi uživaju u razgovorima o nekim velikim problemima. A kad biDejana pitao ima li Sonja kakvog jebača, on bi tako zašutio da bi se sve pušilo. Zato jedobro da na Fužinama imaju racije. I onda lijepo razgovaramo o Tasiću i o skrivenimkamerama i o biznisima u podrumu i o pički materini. I meni je isto baš sjela ova tema,jer mi se ne bi dalo više voditi debate o Damjanoviču, o Radovanu i Ranki, i obasketu. Racija je došla kao naručena. Nakon dugog vremena sam sam se zapleo u tedebilane i Dejanu objašnjavao da drotićima ne trebaju racije za te njihove fore, aliDejan me nije jebo pet posto, jer je njemu ionako sve jasno, a i Drago mu je već sverekao. Drago sve zna, jer je već tri puta bio u muriji, na Povšetovoj.

»Ado!«A ko bi drugi, ako nije Samira. Sad se dere još ispred svog bloka.»Šta je?«

To deranje kroz cijele Fužine mene je uvijek nerviralo, samo šta zna Samira daviše nije na selu, i da to njezino deranje odjekuje po cijelom naselju. To su ti seljačkifolovi koji se nikad ne mijenjaju. To se rodiš takav, i do smrti si isti.

»Otac je prišo. Eno ga pred blokom.«»Odma ću!«»Ajde hitar!«»Odma ću, pizda!«Kraj naše debate. Jebem mu Mirsada, rasturio nam je sijelo. A taman smo bili

upali u priču. E, moj Mirsade, zar nisi mogo još kakvu Austrijanku nabit na tu svojubosansku kitu pa malo kasnije doći.

Zašto su gastarbajteri najgora rasa

Mirsad je tako tipičan gasterbajter, da ga ne možeš fulit. Iz aviona ga uočiš. Sveštima. Dođe lijepo na Fužine i uspori fino svoju mečku, spusti stakla, odvrne muzikudo daske i onda se odveze direkt pred blok, i to uvijek na prostor za invalide. Alivećeg invalida od njega svakako nema. Onda izađe vani iz auta i prvo napravi jedankrug oko njega, pa nešto pantalone popravlja, pa dvaput pljune na tlo, pa nešto pjeva,to bude čitav šou. I samo gleda ima li kakva poznata faca da se on onda prodere da gačuju cijele Fužine.

»Pa de si jebote!«Onda baca neke bokserske finte i bolesne fore.»Kako je, Mirsade, šta ima?«»Ma loše, pravo. One se Austrijanke tako loše guze, baš pravo loše. Ko ih je

učio, da mu jebem sve, da mu jebem. Baš loše.«Teški frajer. Samira ganja Adija po Fužinama, podgrijava ručak i sve, a on dođe

pa se kurči. I nikad ne donese para koliko treba i onda mu Samira teži, on popizdi nanju pa je ponekad ja mislim i pošamara, onda se sukne u Kubanu i truli i pecakelnerice. Svjetski ološ. Samo jebiga kad Samira nema posla i nema uslova da gadobije. Jezik ne zna, nema iskustva, šta onda poslije. Sjedi i trpi. Tako ti je to. Nema tuna vidiku nikakve emancipacije.

Adija je stid pa stalno natura te koliko Mirsad šalje para Samiri, i šta sve on radiu Austriji i kakav car je tamo i sve to skupa, samo onda opet Mirsad dođe pa ti možešpričati šta hoćeš kad je svima jasno kakva je to seljačina. Zadnji put je Adi izmislio daje Mirsad dobio ponudu za posao u Njemačkoj, stan i auto i sve, samo da Samira nijehtjela.

Ja mislim da je Mirsad tamo u Austriji totalni pičkin dim i da radi ko crnac i daga niko ne jebe pet posto, i ne smije pisnut jer zna da bi odmah popušio i posao i sve,a onda mu se očepi kad dođe kući, i onda je glasan i glumi gljivu. Jebo mater ako i ovamečka još nije njegova, nego je posuđuje da bi ovdje bio još veći car.

»Đe si, Ado, majstore. Ajde odpelji auto na parking.«Najgore je kad počne namigivati i te scene. Odvratno. Ali, istina je da barem da

auto Adiju. Samo to je zato jer je nekad bio pravo strog, i tukao je Sanela i Adija iništa im nije dozvolio. Adiju nije dozvolio da ide na školski izlet i na dan prirode. Ionda kad se Sanel zadrogirao, odjednom je Adiju počeo sve dozvoljavati, davati muaute, kupovati video i kompjuter, i sve. Ado majstore, Ado care, Ado legendo. Mirsadje u suštini najveći šupak. Jado je on. Sve to što se on napuhuje i to, sve je to samozavaravanje protivnika. Nema on za kifli.

Zašto čefuri odvrču muziku u autu

To da je Adi dobio ključeve od auta da ga vozi na parking to je bilo zato damožemo mi na jednu vožnju do grada. Mirsad će Samiru malo sprčit na brzinu. Dakasnije bude s mirom.

Mirsadova mečka ionako smrdi po kurčevim šišarikama. Model ima osam šišarkiu autu, a već jedna bazdi da ne možeš disat. Plus to da ima taj čefur kasetaš u autu. Nemožeš u merdži imat kasetaš. Gdje si to vidio? Samo to je zato što Mirsad ima nekestare kasete od Lepe Brene i Dragane Mirkovič i neće da kupi cd player, jer onda ne bimogao slušati te pjesme. A to da sve od Lepe Brene skineš s interneta za pola sata, toon ne shvata. Šta Mirsad zna šta je internet. Kasete su za njega još uvijek zakon.Premotavanje i to.

Svaki put kad Adi dobije auto mi se zguramo unutra i onda nabijemo muziku dodaske i vozamo se po Fužinama, trubimo i te scene, a onda idemo do grada. To jeludnica. Razgovor se ionako ne čuje jer se sve trese, jer muzika tako grmi, da svetrešti. Ali, zakon je gledat kako narod gleda kad prolaziš pored njih, a odvrno sinajčefurskije komade.

»Sedišta se tresu u mom mercedesu!«Mi smo Cigani. Najjači smo, najjači. Ima nešto u tom odvrtanju muzike u autu i

otvorenim prozorima, sa sporom vožnjom i svim tim štosevima. Najveći užitak jevidjeti kako ljudi kolutaju očima. Voziš se po gradu deset kilometara na sat i odvrčešMileta Kitica, i to da svi čuju jer znaš da im ta muzika ne sjeda, da bi nas svepotamanili ili poslali nazad u Bosnu.

»Plava ciganko! Plava ciganko! Ceo grad zbog tebe zna me, u crno si zavila me!Plava ciganko! Plava ciganko!«

Šta je? Mamicu vam vašu! Šta gledaš? Bi li batina? Niko ti ništa ne može i možešbiti pametan, a možeš biti i čefur, sjedalo to njima ili ne. U autu ne trebaš razmišljatišta narod misli o tome što si čefur. Voziš se pored i boli te kurac. Ne znaju ko si, neznaju kako se prezivaš, ništa ne znaju. Je li ti nešto nije jasno. Da ne prikočimo pa dašake ne bi padale. Jak si. I to je to. Nema stida i ne bojiš se da če ti neko nešto siktat, ajoš je i dobra zajebancija. Skroz, kad ideš preko Prešerna, a pitaš ljude gdje jePrešernov trg. Ili kad vidiš neko stvarno debelo žensko.

»Teeetaaa! Što si tako debela? Hočeš imati dojenče?«»Curaaaa! Kako si ti lijepa! Majke mi moje! Bil išla ti sa mnom na burek?«»Pederu! Alo pederčino! Bi li možda kitu u ritu?«I onda se odvežeš dalje. Narod koluta očima. Nemaš nikakav neki taj glupi

osjećaj ko kad te pitaju je li Đorđić s mekim ili tvrdim č, i otkud su tvoji starci, pa kadti slovarka pred čitavim razredom najavi da u eseju upotrebljavaš hrvatizme. Kakvehrvatizme, jebo ti Čiro Blažević mamicu. Bosančizme, kad je već tako, a ne hrvatizme.

Toga nema. Ti samo polako ideš po gradu i napucavaš narodnjake. Ko vam svimajebe mater! Svi vi što nas gledate ko da smo pobjegli iz zoološkog vrta i kolutateočima i mislite zašto ih nismo sve izbrisali, a ne samo osamnaest hiljada. Za sve vas

navijamo te naše pjesme do daske, vozimo se po gradu i provociramo vas. Pogledajte,samo gledajte, nećete ljepših još dugo vidjeti. Mamicu vam vašu nabijem.

»Armaturu čupaš iz temelja sreće, niko tako draga voljeti te neće.«Dejan je najžešći. Njemu je mama Slovenka i njemu se najviše skupi pa se nagne

van kroz prozor i urla čefurske pjesme. Aco šalta muziku i mijenja Mirsadove kasete,Adi mota volan s laktovima na vratima, a ja se narodu rugam u facu.

»Gospođo, izgubili smo jednu zebru, ovu afričku jednu, prugastu. Jeste li je, ovaj,možda vidjeli? Maloprije je ovda prošla? Kako, niste. A znate li vi gospodo, šta je tozebra?«

To je najveći žur. Voziš se lijepo s merdžom i zajebavaš se. To ti je život, a neskijanja, badmintoni, saune, kuglanje i te slovenačke seljačke fore. I Nuše Derende iSaše Lendere.

»Prijatelju Đemo, idem u San Remo, pričuvaj mi Fatu, dok pjevam sonatu.«To je žur.

Zašto sam s Acom blejao u interfone na Preglovom trgu

»Daj, zaustavi na Preglovom, Marko i ja imamo nešta dogovoreno. «»Puši ga s tim. Šta ste vas dvojica dogovoreni? «»Dogovoreni smo i ne seri. Zaustavi.«»Nema šanse. Ko te jebe. Sad ćete vi laganim korakom.«»Što si pizda kad sam ti reko da zaustaviš, onda zaustavi.«»Zaboli me dupe. Što ne kažeš kuda idete.«»Ma nosi se ti. Šta te kurac boli.«»Dobro. Ako nećeš reći, ideš lagano izigravanje pješaka!«Adi je prošao pored Preglovog, Dejan je gledao mene da mu kažem šta smo Aco i

ja dogovorili samo što sam ja znao tačno koliko i on. Ništa. Aco je nešta naumio i sadse možeš ti slikati. A ionako neće reći. Nije on veliki govornik. Jebe ga gramatika. A irečenice mu ne idu baš najbolje.

Adi nas je izbacio na stanici na Rusjanovom trgu. Aco je krenuo marširati premaPreglovom i ja sam išao za njim. Sad mi je bilo jasno da to ima veze s Damjanovičemi malo sam se uprpio da neće valjda sad navaliti na njega i da ću mu ja još moratpomagati. Nije mi dosta da je Radovan mutav, sad se još Aco ušutio i nešto sprema, amene je uključio u te svoje planove jer su i meni policajci prebrajali kosti. Jebem vastupane šutljive, jel stvarno moram pogadat šta ima u tim vašim tintarama.

Došli smo do trinaestice na Preglovom trgu i Aco je počeo gledati interfone. Jasam opet gledao unaokolo, da koga ne znam. Fužine su čudno naselje. Samo maloprošetaš i face se već mijenjaju i onda te svi provjeravaju i gledaju koji si kurac, pa seprave opasni i da je bolje da se pokupiš, jer ako ne, onda će te zbombati. Aco je jošgledao interfone. Šta misli, da ćemo sad ići do njega pa ga malo preispitivati?

»Evo ga.«Piše Damjanovič. I šta sad? Aco je nešto brojao.»Ja mislim da je to šesti sprat.«Sad je izašao i gledao u gornje balkone. Onda je nešto šetao gore-dolje i naokolo

gledao. Nešto je glumio i gledao da je jak pametnjaković koji kao provjerava teren dabi poslije izveo akciju ko Rambo. Meni je sve bilo pomalo šega.

»Šta sad?«»Ništa. Ovdje živi Damjanovič. Na šestom spratu.«Dotle je Aco sve naučio. Drugi put ćemo dalje. Jebiga, on je ipak fužinski

Rambo, nije pravi. I sam sam još pogledao tablicu na interfonu, kad sam zbog njepješačio s Rusjanovog trga. Lijepo je pisalo Damjanovič. Meko ć.

»Ja Adija i Dejana ne bih miješao u to. Tebe i mene su prebili.«»Ja ne znam jesam li za.«Hodali smo po parkingu, a Aco se je odjednom zaustavio.»Moraš. Ako te Slovenac zajebe, kažeš okej jer znaš da će te cijeli lajf jebati u

glavu i tu nemaš šta prskat. To je njihova država i nemaš šta. Samo ako te čefur zajebemoraš mu jebat mater, da se zna. Čefurima se ne smiješ dat zajebavat, jer ako nije tako,

najebo si.«Nisam siguran da sam ga skontao.»Šta ja znam? Ne možeš ga sad, pizda materina, u Ljubljanicu zafrljacit zato što je

ucviko pa zvao policiju.«»Malo će još trajati s ovom mojom rukom. Imaš vremena da se odlučiš.«Ko u filmu. Aco je nešto tjerao svoje i glumio je nekog manijaka koji je odlučio

da će osvetiti svoju slomljenu ruku. Ko Žan Klod van Dam kad mu na početku filmapobiju sve živo i onda se on poslije cijeli film priprema za osvetu i na kraju svepobije. Samo Aci su samo ruku slomili. I Marina je pet sati čekala pred policijskomstanicom.

Aco je opet šutio i više nije rekao niti riječ. Otišli smo kući, svako svojim putem,a za pozdrav smo samo klimnuli glavom. Zaustavio sam se pred blokom i zapalio jošjedan šiljak. Ako Radovan zna da pušim, onda mogu i pred blokom još jednu zapalitiprije nego odem kući. Razmišljao sam koliko je Damjanovič kriv za Acinu polomljenuruku. Nije mi se ni činilo da je nešto puno. Možda bih i ja pozvao policiju kad bi uautobusu imao četiri pijana kretena koji su odlijepili. A to da je čefur bilo mi je skrozbez veze. Aco stvarno pretjeruje s tim svojim sranjima.

Zašto je Radovan još uvijek mutav

Radovan je gledao BK teve i neku govornu emisiju gdje su braća Srbi razgovaralio budućnosti Srbije. Radovan je, istina, u životu bio tri puta u Srbiji, zadnji put imadvadeset godina i to samo na fudbalskoj tekmi, ali bleji on u te Šešelje, Draškoviće,Koštunice i druge papke ko da su mu rod rođeni. Njemu svi idu na kurac, samo ga kaozanima šta će biti u Srbiji, jer tamo žive Ružica i Milan i neki njegovi rođaci, i zato jeron na to gleda kao na svoju državu. Ja ga ponekad namjerno provociram, da kako je tonjegova država ako je on iz Bosne, a on nešto jeca i mumlja i palamudi i uvijek me nakraju negdje pošalje pa kaže da ga prestanem zajebavat, jer nemam pojma. A ja dobroznam u čemu je fora. Radovan nema svoje države i to ga jebe. Sve te bosanske Srbe tojebe. Bosnu su kao prekrižili s programa i igrali se nešto Republike Srpske, pa su sekao furali na Srbiju, a sad gledaju te šešeljevce pa ne znaju da nisu možda čak iMuslimani i Hrvati bolji od tih budala. Zato gleda Radovan tu Srbiju i nada se da ćepostati normalna država, da on onda može reći da je to njegova država. Jer sad ga jesram reći da je to njegova država, kad je vode takvi likovi kao što je Koštunica. SamoSrbija nikad neće biti normalna država. To svi znamo.

Ali gleda Radovan BK teve i opet je skroz nervozan i uopšte me ne vidi, kadstojim na vratima i gledam s njim tu tugu. Radovan samo puše, i svako nekoliko nekogapošalje u pičku materinu. Onda se nasloni i pobjedonosno zaključuje svoj komentar.

»Jebem vam mater pokvarenu. Šta uradiste od onakve države? Đubradpokvarena.«

Tu ja ulijećem. Jebiga, emisija je gotova, Radovan je kvalitetno popizdio i trebajoš nekome malo zabiberiti. Samo ne kaže ništa. A gleda me tako ko da bi mi svaki časjebo mater. To sam već navikao jer tako me gleda još od policijske stanice, samo susad radikali dodali ulje na vatru, pička im materina zaostala. Ja šetam po stanu, aRadovan me prati pogledom. Kao one zvijeri s Animal planete kad vrebaju zebre iantilope. Razmišljam da mi je svega toga dosta. Da više ne mogu gledati kako me ongleda. Da ću izludjeti ako još dugo bude mutav. Razmišljam da je sve drugo bolje odtoga.

»Presto sam trenirat.«Ništa. Ne jebe Radovan. Samo ustane i lagano ide u kuhinju da se kao napije

vode. Nešto provjerava mašinu za suđe. Vraća neke stvari u frižider. Priprema se zaspavanje. Sad me više i ne gleda. Sad me kao ignorira. Promijenio čovjek taktiku.

»Kad je trener vidio da pušim, reko mi je da ne dolazim više. Nije me pustio udvoranu.«

Ništa. Ode Radovan van iz kuhinje kroz dnevnu sobu u kupaonicu. Da pere zube.Pustio je da voda teče, a na mene se uvijek dere ako je pustim, da teče u prazno.Trčkaram ko džukac za njim po stanu. Sad stojim pored kupaonice i gledam ga kakopere zube. Voda još jednako teče.

»Bilo mi je teško pa sam se napio. Malo smo galamili po autobusu.«Radovan zatvori vodu i počne gasiti svjetla. U kupatilu, mojoj sobi, hodniku,

posvuda. Kao da me uopšte nema. Provjerava Radovan jesu li zaključana ulazna vrata.Zatvori ih još jednom. Onda povuče vodu u veceu. Ja sam sve živčaniji. Tresem se. Nemogu više mirno objašnjavati. Mogu se još samo derati ili cmizdriti. A to neču.

»Pjan ko letva sam sjedio na autobusu, nisam se mogo ni maknut, povraćalo mise, a oni su me zbog toga tukli cijelu noč. Bilo mi je teško, jer sam presto trenirat.Nisam imo mjere. Kako ti nije jasno?«

Ode Radovan u spavaću sobu. Zatvori prozor u dnevnom boravku. Ne mogu gaviše gledat. Počnem ga vući za ruku nazad u dnevni. Derem se.

»Nisi me pito kako mi je bilo na policiji. Nisi me pito šta mi je radio trener natreninzima, kad mi nije vjerovo da me boli gležanj. Nisi me pito kako mi je bilo kad mije bio pun kurac košarke i kad nisam igro, jer sam bio kao premlad. Nisi me pito kakomi je kad ti šutiš i ništa ne govoriš.«

Vučem ja Radovana, a on me gura. Gura me Radovan, a ja ga držim za ruku i nepuštam. Derem se, cmizdrim, sve. On me odguruje, ali ja ne popuštam. Ne dam mu daide u spavaću dok ne počne govoriti, a on je već skroz bijesan i sve me jače gura.Pička mu materina mutava. Kako može tako?

»Neću da te pustim dok ne kažeš nešto. Reci nešto. Reci! Reeeciii! Reeeciii!Reeeciiiiii...«

Derem se ko budala, Radovan šuti. Odguruje me, ja ga vučem u dnevnu. Rankauleti i rastavi nas. Radovan još uvijek ne progovara. Odgurnu me zajedno da skoropadnem na pod. Radovan ne kaže ništa. Lijepo ode u sobu i legne na krevet. Rankadođe do mene da me zagrli i utješi. Jebi se sad Ranka. Gdje si bila prije?

»Budalo jedna mutava! Idi u pičku materinu pa tamo šuti. Jesi čuo!«Ranka me pokuša zaustaviti, a ne može. Odjednom nešto u meni pukne i

rasplačem se skroz. Do kraja. Urlam, a suze teku i ne mogu ih više zadržat. Udaramšakama u zid i urlam. Nikad u životu nisam ovako plako. Tresem se i plačem i jedvadišem. Sve što se skupljalo, sad se skupilo i najednom izletilo iz mene. Tuga, muka,jad, samo bijesa više nema. Plačem ko malo dijete. I Ranki dozvolim da me zagrli iplačem joj na ramenu. Gotov sam. Ne mogu prestat, nema šanse. Osjećam se ko da jesve što se skupljalo danima sad procurilo iz mene velikim mlazom. Puko sam. Ko malodijete. Na maminom ramenu. Mokrom od mojih suza.

Zašto glumimo gljive

Zašto uvijek glumimo neke gljive? Zašto ne možemo biti normalni i normalnorazgovarati? Ne ti neki folovi golovi, pice vilice. Zašto mora Radovan sto godinanešto glumit? Zašto i Ranka nešto glumi pa ga ne pošalje u pičku materinu? Zbog mirau kući. Ma znam. Uvijek je to bilo to. Sve se radilo zbog mira u kući. Jebo ih njihovmir i njihova kuća. Svi mi nešto glumatamo, da bi bio kao taj kurčev mir u kući. Kokaže da kad bi prestali glumatat da bi nastao rat. Šta ako bi i poslije toga bio mir?Ranka i Radovan su zakasnili na voz. Još uvijek misle da sam malo dijete s kojim nemoreš normalno razgovarati. Neki ljudi ne bi smjeli imati djece. To im je doktor Josips nekog otoka kod Zadra htio reći. Samo ga nisu slušali.

Zašto je totalno sranje uvijek kad ja uradim nešto po svome? Zašto ne može biti uredu i kad prestanem trenirati ili ako se naspem do balčaka? Šta sam tako teško uradioda moram biti kažnjen? Jel nekom nešto radim? Živim svoj život. Zašto ne mogunormalno raditi stvari tako kako hoću? Kako meni spada. Zašto baš ja uvijek svezaserem? Zakaj drugi normalno furaju i ne treba im da cmizdre svaki drugi dan?

Zašto su te Fužine takav kurac od naselja da te svi gledaju kao kriminalca ako si sFužina? Imamo Rašu Nesterovića, NBA igrača, imali smo gradonačelnicu, paombudsmana, fudbalere, rukometaše, predsjedničkog kandidata, voditeljicu, sveimamo, nismo svi kriminalci, pizda vam materina hinjava. Fužine su najveće naselje ubivšoj Jugi. Sve imamo. Slovence, Hrvate, Bosance, Srbe, Crnogorce, Makedonce,Šiptare, Cigane, još je tu negdje medu nama i pokoji niger, a ima i Palestinaca imiješanih brakova, svega živog. To je normalan narod. Ne treba nas odmah istamburatako smo se malo nalili. Bi li tako tamburali one kretenčiće iz Olimpije? Ne bi. Jer suoni s Murgli. Mater vam jebem rasističku. Šta smo smo vam mi uradili? Pička vammaterina domobranska.

Ne znam zašto Aco hoće da skrha tog Damjanoviča. Samo zato jer je čefur. Tegaše vedno ne štekam. Jebo ga ti, Aco, jel ti se otkačilo! Zašto? Nije te Damjanovičpendrečio, nego Končar, jebo mu pas mater končarevsku. Samo Aco zna, da ne možetom Končaru jebat mamice, pa navalio na Damjanoviča. To su neke njegove glupefore. Ko onda kad je na popravnom odlučio da neće usta otvoriti, jer mu se profesoricakao zamjerila. Tjerao je lik nešta svoje i hekno popravni, a profu zaboli kurac. Njojjoš i bolje. Jebem ti, Aco, te tvoje kretenizme. Gdje si našo da treba bit tako glup?

Radovan hrče. Nek ide on stvarno u kurac. Zaboli njega za sve. Nek on ima svojeneke principe, načela i te fore. Da se on nešto fura. Da glumi gljivu. Pa šta onda akosam prestao trenirati. Prestao sam i gotovo. Moja odluka. Ja sam prestao trenirat, ne ti,pička ti materina egoistična. Mene je jebala ona pederčina i ja sam završio priču.Gotovo je i šta sad. Radiću nešto drugo u životu. Hoću, vala. Biće bolje, Radovane.Mutavko jedan mutavi. Biće bolje. Vidjećeš da će biti bolje.

Zašto je voditeljica u trenerci skroz drukčija

Opet me je probudio poštar. Ne znam ni kad sam uspio zaspati, ni jesam li uopšteišta spavao, jer mi se čini da sam cijelu noč gledao slike Radovana i Ranke i mene iAce i sve mi se vrtilo u glavi da uopšte ne znam jesam li sanjao ili sam samorazmišljao. I onda odjednom zazvoni domofon.

»Pošta je, za potpisat.«Jebala ga pošta i gdje je mene našo zajebavat s njom. Nek ti se mama potpiše.

Bio sam još tako utalizan od spavanja da sam jedva vrata otključao i dovukao se dolifta. Stvarno ne znam gdje je mene danas našao s tom poštom. Zašto nisam ostao ležatiu krevetu, pa bi model obavještenje bacio u sandučić i gotovo. Ionako će biti opet nekilavori s banke za Radovana.

U liftu sam se pogledao u ogledalo i shvatio da sam majicu okrenuo naopako, i dasam na noge obukao dvije različite šlape. Jednu svoju i jednu Radovanovu. Još senisam ni umio, smrdim, slijepljen. Uglavnom nikakav. Onda u lift uđe voditeljica. Pa,nemoj me zajebavat. Pa đe sad kad sam najveći klošar. I vjerovatno mi se još s licačitaju suze od sinoć. Samo, kad sam htio spustiti pogled od stida vidim da je ona jošfutavija od mene. U nekoj razvučenoj čefurskoj trenerci, bez šminke, pospana, urazvaljenim cipelama i nekoj triput većoj majici. I onda se gledamo i počnemo sesmijati jedno drugom. Tako izi.

»A jel i tebe poštar nadigo?«Ona mene pita. Ne možeš vjerovati. I smije mi se još. Sad fakat ne znam jesam li

se probudio ili još uvijek sanjam. Klimam nešto i smijem se i nije mi neprijatno i negledam u pod i još sam skoro i hrabar i sve. I već razmišljam da ako poštar budenormalno dijelio tu poštu i ne bude nešto palamudio da ćemo se i nazad skupa vozitiliftom.

Dolje oko poštara pravo puno raje, neke dohodnine se valjaju, tako nešto. I brzoide. Potpišeš, uzmeš i ideš.

»Prinčič.«Ona potpiše, uzme svoju kuverticu i ode prema liftu. Ja postajem nervozan. Šta

ako ode bez mene? Gledam poštara. Hajde sad, model. Iskazi se da je stignem pa daskupa idemo do gore i da me još nešto pita, da iskopam još kakvu rečenicu. »Đorđić.«

I nešta kopa model, fol traži i najrađe bi mu jebo mater. A voditeljica je već predliftom. Ajde požuri, matere ti mile, molim te ko boga. Ali on lagano sportski.

»Đorđić?«»Da.«»Radovan?«»Ne. Marko. Sin njegov.«»Mora lično preuzet.«E, jebiga sad. Model, jarane, sve si zajebo. Jel ne znaš da bez pošte ne mogu

nazad. Voditeljica je još uvijek pred liftom, i sad ja moram pričekati da unutra idesama. Jer šta ako me pita šta mi je donio poštar? Da joj kažem da je bilo nešto za

taticu? Nema šanse. Piši kući propalo. Nek ide sve ne znam gdje. Jer bi inače neštosmutio da je stiglo nešto za mene od policije, ili od ministarstva za odbranu, sve živo.Sad stojim tamo kod sandučića i gledam je kako čeka lift. A njega nema pa nema. Dasam dobio poštu, odmah bih došao i ona bi mi spizdila.

Ovako u trenerci je skroz drukčija. Kul je. Još uvijek je jaka s tom dugom crnomkosom i to. Samo ovako pospana i nenašminkana je normalnija, mislim, prirodnija. Jošbi i takav papak kakav sam ja mogao s njom razgovarati. Ne bi mi bilo neprijatno prednjom. Ne bih trebao gledat u pod. Mogao bih je gledati u oči, a ne u dupe. Kad bi bilauvijek u trenerci, još bih i imao nekih šansi.

Lift je došao, a ona ušla unutra. Nije me pogledala, nije me sačekala. Tako blizuuspjeha sam bio. Kakav zajeb. Opet je Radovan zajebo. Koji kurac mora tu poštu ličnopreuzimati. Ko je to izmislio? Gdje je fazon? Pa ja sam mu sin. Jedini. Jel nije todovoljno. Kad me za dvadeset godina budu pitali zašto se nisam ženio, reći ću zato štomoraš lično preuzeti poštu. Ode voditeljica i ja gledam sijalice iznad vrata lifta ividim da se zaustavio na osmom spratu. Baš je vidim kako izlazi iz lifta. Čujem kakome pozdravlja svojim seksi glasom. Kakav zajeb!

Zašto nismo gledali tekmu do kraja

Da je moj lajf skroz u kurcu bilo mi je jasno kad me je zvao Dejan i pitao mehoću li doći kod njega i gledati tekmu, a ja pitao kakvu tekmu. A igraju Barcelona iArsenal. Finale Lige prvaka. Ne možeš da vjeruješ. Zaboravio sam skroz. Sportskenisam čitao sto godina, nisam se kladio, nisam gledao teletekst, nisam ništa. Totalnosam zabasao. A ja sam kao navijač Barcelone. Jak navijač čim zaboravi da igra njegovomiljeni klub Ligu prvaka. Pičio sam do Dejanovog bloka i razmišljao kako je sve toskupa već kritično. Zato što mi se živo jebalo za Barcu i Arsenal. Zaboli me doko.Mogao bi i da ne gledam tekmu. I to ja, koji sam lufto s treninga i lagao da učim da bihgledao tekme od Barce utorkom i srijedom. Evo postave Barcelone iz glave: Valdes,Belletti, Marquez, Puyol, Van Bronckhorst, Xavi, Deco, Giuly, Ronaldinho, Eto'o,Larsson. Mogu nabrojati još i klupu za rezerve. Sve rezultate u Ligi prvaka, najboljestrijelce, sve mogu nabrojati direkt iz glave. A sad mi se jebe. Pizdarija. Stvarno neznam jesam li uopšte normalan. Kakav je to čefur kojem se jebe za Ligu prvaka?

Obično gledamo tekme kod Dejana, jer je Mirtić ionako u Kubani, a Sonja radinoćne jer je medicinska sestra. Ja mislim da ona štanca noćne da ne bi razmišljala štoMirtića nema kući i to. Dunja iz četvorke, mama moje školske drugarice Anje je istomedicinska sestra pa ne štanca te noćne ko blesava. Sonji to sjeda.

Danas smo sva četvorica na broju. Adi se kladio na Barcelonu i skroz je živčan ibez kesa i ako sad još popuši biće skroz u kurcu, a Dejan se kladio na Arsenal, jer jenajpametniji od svih i jedini na svijetu misli da će Arsenal pobijediti. Iako su seprošvercovali do finala i nemaju za kifli. A Aco se nije kladio. I on je u kurcu i njemuse jebe za finale Lige prvaka. On sigurno misli na Damjanoviča, jebo ga Damjanovič udupe tvrdoglavo.

I gledamo mi tekmu i sve kul i jebeni drveni libero Campbell daje gol i Arsenalpovede i Dejan je pametan i sere i s Adijem se ionako spička, i nešto se provaljuje,samo ja nisam tu. Mene nema. Pa gledam i pravim se da me zanima, ali zapravo mezalibo racku. Zaboli me za Henryja i za Ronaldinha i za ofsajde i žute kartone ikomentare Ive Milovanoviča. Dejan me ionako izjeda s tim svojim srpskim forama, jerne da da prebacimo na HTV i da slušamo normalan komentar. Božo Sušec ili DragoĆosić. A ne da me model zakucava s nekom okruglom kožom i kaznenim prostorima inedozvoljenim položajima, čuvarima mreže i tim slovenačkim metaforama. Ko dagledam Prešerna, a ne utakmicu.

Adi i Dejan su već skroz nervozni.»Daj, sad kad vam se Henri opet prošeta pa ga uvali medu uši ovom Valdezu.

Vidi ti samo tog cige. Gdje će on Henriju branit, pa i ne vidi ga nikako.«»Ih, da ne počne Barcelona stvarno igrati.«»Da ne bi, fakat. Da im nema Ronaldinja, i vako i nako bi ispali već u prvom

krugu.«»Arsenal bez Henrija bi igro u drugoj engleskoj ligi, jel u redu?«»Popuši ga.«

Počeo sam razmišljati o voditeljici. Odjednom sam je vidio kako u trenerci iraščupana sjedi na kauču i gleda teve. I jede kokice. I smije se. Drži noge na stolu ikokicama gada ekran. Potom ustane i odvije muziku. I nešto pleše i maše onom svojomdugom kosom. Pravi sendvič. Otvara frižider i uzme mlijeko i podgrije ga na šporetu.Sjedne na pult i cupka nogama. Razgovara telefonom. Smije se. Gleda se u ogledalo iistisne bubuljicu. Ode u wc. Potegne vodu. Pogleda svoju bubuljicu. Proteže se i bacise nazad na kauč. Napravi svijeću. Ustane i ode na balkon. Gleda naokolo poFužinama. Češka se po glavi. Pa je uho zasvrbi. Opet je na kauču i šalta kanale. Skinesi čarapu i gleda u svoje stopalo.

»A pička ti materina! Kako to moš fulit, pederčino jedna!«»Ne može kad je drvo, kad ima dvije lijeve. Pa vidi ga, ni hodat ne zna.«»Ma jebi se, šonjo. Gdje su tebe našli da igraš za Barcelonu?«»U Arsenalu je skupijo lopte na tartan stazi!«»E vidićeš šta ćemo vam uraditi u drugom poluvremenu.«»Znam ja dobro šta ćete vi nama napravit. Znam, jarane. Pušiona će nastupit.

Velika pušiona.«Prvo poluvrijeme je završilo. Arsenal je vodio jedan nula. Dejan je stišao

televizor i odvrnuo neku muziku. Svi smo se zavalili na kauču pa na foteljama.Nijednom se nije dalo mrdnut. Dejana je deralo što Arsenal vodi. Ko da nismo sviznali da će ih Barca odrati u drugom poluvremenu. Dejan je krenuo prčkat po nekimstarim Duletovim pločama i na gramofonu štimati neku pjesmu. Gdje si još vidio dapostoje gramofoni. Duleta je stvarno pregazilo vrijeme.

»Joj, da vidiš šta sam zadnji put našao šta je Dule slušo. Umrijećeš od smijeha.Kakvi su to bijedni radovi.«

Nije me, vala, ni po kurca zanimalo kakve pjesme je Dule slušao, samo Dejan seodlučio da će nas jebavat s tom hašišarskom muzikom pa smo morali slušati neke starerock jugo songove, o nekakvim pederima.

»Ja sam za slobodnu mušku ljubavi Ja sam za slobodnu mušku ljubavi«Dejan je odvrno do daske, da smo uši morali začepiti. Tako je krčalo i šuštilo da

se to sranje nije dalo trpit. Dejana je pošlo.»Jes ti vidio Duleta, pederčine. Kake su to pjesme.«Jebiga, nije Dule bio seljak ko Radovan i Mirsad što su. On je bio gradsko dijete.

On nije slušao narodnjake i te scene. Dušan Mirtič je bio pravi roker. Intelektualac. Onstvarno nije bio za to da ga baciš na Fužine među seljake. On bi mogao, da je ikadtrijezan, debatirati na televiziji, ono Latinica, pošteno govoreći, takve emisije.

»Daj ugasi to. To je za hašišare, ne za normalne ljude.«To su fakat bili zajebani komadi u nulu. Stvarno ne znam kakvi su papci bili ti

rokeri kad su to slušali. Nije čudno da se Dule zvani agent nula nula tri propio podstare dane.

»Dule hašišar!«»Ne možeš vjerovat. Jel ga možeš zamislit kako duva i odvrće tu pedersku

muziku?«»Daj prebaci na fudbal, počeće.«Dejan je konačno ugasio muziku i upalio fudbal. Malo sam počeo pratiti. Malo

me počelo jebat da je taj Arsenal stvarno zajebana ekipa i da je Ronaldinho stvarnonešto umoran i da ništa ne može. Samo je poslije odjednom uletjela Sonja i sjebala ifudbal i žurku i sve. Kad nas je vidjela, pao joj je mrak na oči. U sekundi je sva bilapošizila, a Dejan se živ usro kad ju je vidio. Samo je ugasio teve, a poluvrijeme tekšto je bilo počelo.

»Jesmo li se dogovorili da ćeš raditi za školu pa i da nema nikakvih žurki.«»Samo da utakmicu vidimo. Finale Lige prvaka.«»Ne zanima me. Uopšte me ne zanima.«Nastala je čudna tišina. Dejan je nešto mahao s rukama i nešto pokazivao teve,

koji je ionako bio ugašen, Sonja je kolutala očima, mahala glavom i puhala koRadovan. Ti uzdasi su izgleda fora svih staraca. I slovenačkih.

»Ne zanima me ništa. Četiri predmeta moraš popraviti. Četiri. A kraj maja je.«Mi smo vidjeli koliko je sati i počeli se dizati s kauča jer nam je svoj trojici bilo

jasno da je najbolje da se pokupimo. I to u roku od odma. Dejan je još nešto mutio paprobavao samo Sonja se nije dala jebat u glavu. Sonji je već svega pun kurac, sva jenervozna i svaki put kad je vidiš čini ti se da će svaki čas doživjeti nervni slom. Inekoga zadaviti. Stvarno opasna ženska. Dejan se nešto izvinjavao, Sonja nas jegledala, kao da smo mi krivi jer Dejan ima četiri koca i odvaliće na godinu, samogospodo, nisam ga ja rodio tako truntavog. Jebala je njena histerija. Smiri se ženoluda, što bi reko Radovan. Kad god je vidiš, živčana je kao pas. Sviju gleda kao da sujoj oni krivi da je sva u kreditima i u limitima i ne znam više čemu. Sreća da je baremNataša vrijedna i pametna. Samo i njoj će doć žuta minuta s takvom materom i ocem.

Zašto će Adi postat džanki

Izašli smo van iz bloka ko popišani. Svima je išla ta situacija sa Šonjom iDejanom na kurac i nikome se nije dalo sad zabit u neku kafanu i gledat tekmu dokraja. Nešto smo šetali po Fužinama i svi živčani nešto ćumurali ne znam čemu. Aco jejoš uvijek bio skroz tih, ja sam još samo nešto malo pizdunio zbog Sonje i Mirtiča, iDejana tih nebuloza. Objesili smo se na štange i Adi je iz džepa dobacio zelen. Fulzeleni. Odakle mu toliko trave, mamicu mu Samiru njegovu. Aco i ja smo ga gledalikao sastavljeni, a lik je nešto petljao i uvijao i nije htio reći, nego je počeo zavijatijedan tako ogroman džokavac.

Gledao sam ga, kurca žgoljavog, kako stresa travu iz velike nabijene vrećice imislio sam da sanjam. Adi je uvijek bio najveća sirotinja, a onda ti odjednom uleti snekim vrećama zeleni.

»Jes to ti počeo dilat, pizda ti materina čefurska? A?«»Mamica ti dila!«»Adi, ne jebi. Reci ako dilaš!«»Ja, i šta je! Imaš kakvih problema?!«»Samo reci, jel dilaš, pizda ti...!«»Daj, odjebi s tom pričom.«»Odakle ti onda sva ta trava? Da ti je nije možda stari dobacio iz Klagenfurta?«Velepoznati pametnjaković Adnan Mutavdžić je motao svoju duhanjaru i šutio ko

zaliven. Jebo mater ako ga nisam htio zadavit jer je takav idiot. Htio sam mu tu svunjegovu travicu u žvalje nagurat. I to ne zato što je ima, nego što nešto krije i neće dakaže. To muljanje i petljanje je meni vazda išlo na kurac da bih Adija prijavio cajamapa nek njima nešto izmišlja i palamudi.

»Jel ti maca pojela jezik, ili šta? Jel hoćeš da te prebijem, pizda ti materinalažljiva?«

»Šta sikćeš! Brini se o sebi, pizda ti materina!«»Valja. Ko te jebe.«Tako mi je išao na kurac da sam bio skroz nervozan i da sam ustao i nešto šetao

gore-dolje po dječijem igralištu. Bacio sam se na ljuljačku i ko blesav se ljuljao.Jebeni Adi i njegova trava. Jesmo li kolege ili nismo? Čitav život smo skupa, pa senešto družimo. Ko klinac je dolazio na moje rođendane i za foru puhao svijeće na tortiumjesto mene, da je Ranka bila skroz ispižđena pa ga poslije nisam smio više zvati.Skupa smo luftali iz škole i igrali videoigrice kod Iztoka, a poslije nas je njegov starimazno pa smo najebali, jer smo kao Iztoka prisilili da s nama lufta školu i pusti nas nasvom računaru igrat igrica. Skupa smo se prvi put napili rakije koju smo spizdili izHukićevog podruma, i potom smo svi povraćali u Ljubljanicu, a Dejan se sukno uvodu.

Skupa smo u garderobi fatali Almu, školsku drugaricu s velikim balonima. I namaloj maturi smo svi bili pametni i jaki i gnjavili ljude, a onda smo ga nabrali izdiskaća sve do Fužina, kad su nas ganjali neki manijaci, pička im materina seljačka. I

skupa smo išli na koncert Baneta Bojanića i zalutali smo i srljali cijelu noć po nekimnjivama pa smo onda kenjali po Fužinama da je to bio najluđi koncert, pa kako smo serazbili, pa kako je bilo, a onda nam je Cerić rekao da je koncert otkazan. Kakve smobudale ispali. Naredili smo si sram, kako bi rekao moj komšija Senad.

»Ako već moraš znat, Peši mi je uvalio tu robu, jer se lik usro živ kad je bilaracija.«

»Zaboli me kurac!«»Daj, ba, što si pizda? Evo ti. Popuši jedan dim. Za pomirenje.«Još ni sam ne znam zašto sam uzeo taj kurčev džokavac i povuko jedan dim. Tako

izi, nisam vukao do peta. To mi je bio prvi dim u votuži, ali uopšte nisam razmišljao.Sam sam sebe iznenadio. Sva ta situacija me je čisto razjebala i uopšte više nisammogao razmišljati. Gledao sam to sranje u mojim rukama i nisam mogao vjerovati.Ništa. Praznina. Nisam osjećao da me je šta bacilo, nisam osjetio ni da me bilo strahili da bi mi nešto išlo na kurac. Sve mi je bilo ravnica. Dao sam jebeni smotuljakponovo Adiju. On i Aco su nastavili pušiti, ja više nisam htio. Činilo mi se da se ništaod toga više ne događa meni. Da sanjam. Nek ide sve u kurac, i taj život i sve to. Koda sam prolupo. Ko zombi. Ili najveći trunto. Samo blejim u prazno, stvari mi sedogađaju jedna za drugom. Ako nisam za ludaru, onda stvarno ne znam. Koji kurac.Sve je smrdilo na travu. Ako bi iko prišao na deset metara od nas, znao bi da smopušili. To skrivanje mi ionako nikad nije bilo jasno, jer tako smrdi da svi znaju ko jepušio i gdje. Namjerno sam se htio uplašiti i onda sam zamišljao Radovana kako uleti ividi me kako duvam, samo mi je i to bilo ravnica. Zaboli me za Radovana. Zaboli meza sve živo. Ko vam svima jebe mater! Idite svi u tri pičke materine! Marš!

»I šta ćeš sad s tom travom?«»Šta ja znam. Prodaću je dječurliji. Poslije ću nabaviti one feltne, što se vrte.

Znaš one s emtivija, ona emisija kad pirlitaju one stare aute? Kad stave one feltne štose vrte, pa i kad se auto zaustavi one se vrte. To ću nabaviti.«

»Pa ti nemaš auta. Šta će ti feltne?«»Stavim ih na zid u sobi pa se gore fino vrte. Onda se baciš na krevet pa gledaš

kako se rolaju i svijetle i svašta nešta.«Adi je mislio stvarno. Bez zajebancije. On bi si stvarno kupio feltne i objesio ih

na zid. On je fakat odlučio potušit travu mulcima i nabavit feltne. Ne moreš vjerovat.To je ta fužinska scena. Da se ubiješ. Kad bi Adiju ponudili kučerinu na BeverlyHillsu i jaguara pride i Angelinu Jolie za ženu, on bi još uvijek izabrao feltne što sevrte na zidu njegove male sobice na Fužinama. Njemu nema spasa. On imapredispozicije za džankija.

Počele su i petarde pucati. Kraj tekme je, a mi nemamo pojma ko je evropskiprvak. Kakvi zabiti luzeri. Ja sam se jednako ljuljao na ljuljački, Adi i Aco sufiniširali duvanac, u Parizu su jedni slavili naslov evropskih prvaka. Samo mi nismoznali jesu li arsenalovci ili Barca. Zar to nije znak da smo zasrljali. Totalno.

Zašto mi sad odjednom sjeda tišina?

Doma je bila totalna tišina. Radovan i Ranka su naizmjenično hrkali. U mrakusam se obučen bacio na svoju postelju i zagledao se u strop. Nije se mi dalo ni dotelevizije otići, da vidim ko je pobijedio. Isključenje. Ležao sam tamo kao da sam serazvalio do daske. Mislim da se nisam pomakao dva sata. Ne znam jesam li sam umeđuvremenu zatvorio oči i htio zaspati. Buljio sam u strop i to je to. Ko debil.

A najgore je bilo to da mi je sjelo. Baš mi je pasalo. Slušao sam hrkanjeRadovana i Ranke, neke nerazumljive glasove raje pred blokom, zvuk vlakova koji supičili pored, drmanje lifta, zvuk za koji sam nedavno provalio da je to lift. Bio sammiran i to je tako sjelo da bih mogao na tom krevetu ležati još sto godina. I nije to bilozbog trave, jer sam potegnuo samo jedan dim, a i njega jako plitko bez uvlačenja. Biloje nešto drugo, samo nemam blage veze šta. Nisam razbijao glavu ni s Radovanom, ni sRankom, ni s Acom i Damjanovičem, ni s Adijem i njegovom robom, ni sa Dejanom injegovim kečevima. U suštini uopšte ne znam o čemu sam dumao. Znam samo da semležao otvorenih očiju i gledao jebeni plafon i luster i sjenke i ne znam šta. Znam dasam pomislio na one Kineziće što su zamotani u čaršafe i meditiraju i igraju se nirvanei to. Uvijek su mi se činili malo otkačeni za u ludaru, a sad sam se vidio među njima,kako i sam ćelav u onim šlapama tamo sjedim i meditiram i jebe mi se za cijeli svijet.Za trenutak sam pomislio da mi se od svega što mi se dogodilo sve rasulo i da višenisam normalan. Samo se uopšte nisam sekirao radi toga, nego sam mirno razmišljao otom kako šetam po ludari u onoj luđačkoj košulji i onda se kao Mel Gibson u filmu»Smrtonosno oružje« izmotavam iz nje. Samo, on je imao sjebano rame pa se je zatomogao izmotat.

Opet sam pomislio da sam pogođen. Samo nije bilo šanse da sam od jednog dimatako puknut, jer tek onda stvarno nisam normalan. To su neke psihološke reakcije, ilitako nešto. Vjerovatno je to skroz normalno, samo da to znaju samo doktori i onda seprave frajeri i glume careve.

Onda sam posmislio da se možda svi luđaci tako osjećaju i da je istina ono što jeAdi jednom bacio, a to je da su oni najsretniji ljudi na svijetu, jer ništa ne znaju i ništaim nije jasno. Možda stvarno. Tako leže, gledaju u prazno i uživaju. Boli njih kurac štoSrbija nema more. Stvarno sam se osjećao tako da bih mogao tako ležati cio život.Pomislio sam da nisam ni mrdnuo otkad sam legao. Nijedan mišić nisam pomakao. Nitisam osjećao nekakvu potrebu da se pomaknem. A uvijek sam se po krevetu vrtio koblesav, dotle da sam svaki čaršaf izvuko ispod sebe i zgužvao da Ranka nije više znalašta da uradi.

Gotovo. Ja sam lud čovjek. Prolupo. Pošandrco. Otkačio. Polupo lončiće. Luđak.

Zašto čefuri sjede u zadnjim klupama

Centar za stručna je škola koju su izmislili Slovenci jer nisu znali šta da rade sasvim čefurima. I onda su napravili Centar za stručna, najništavniju jebenu srednjuškolu na svijetu gdje onda najveći debili od profa jebu u glavu nas sve na ić. Samo natoj jebenoj školi nemaš nikakvih prava. Ako se profi proćejfi, može te pitati tri puta zasat i zabiti ti tri koca i gotov si. Ne jebu oni pravila i to. Mi smo ološ i s nama moguraditi šta hoće. Da završiš Centar za stručna moraš biti genijalac. Jer nema tu da će tineko pomoći, pa da će ti dati vremena da naučiš i to. Njima je cilj što više čefura ubitiu pojam, kao što bi reko Radovan. Ako imaš tri za popravni, odmah će se naći četvrtipametnjaković i prilijepiti ti još jednog da tresneš direktno. Nema tu trte mrte. To supederska posla. Zato si svake godine u drugom razredu. Ako ti ne hekneš, heknu ostali.

Danas sam poslije sto godina opet išao u školu samo zato jer mi je dopizdilo kućisjedit. Ionako ću ići samo dva tri časa, a i to ću se nabiti u zadnju klupu i maloprodrijemati. Da nabijem statistiku. Da me ne zajebaju, da me nije bilo i to. I da vidimjesu li još svi na broju. Ionako sam ovu godinu već zafuro i ako se izvučem s tri napopravni biće to čudo. Samo već znam da mi se neće dati biflat tokom raspusta i da ćuodletit. Možda je ustvari bolje dobiti još jedan pa da mirno, automatski drmnem. Jernemam ja živaca za te njihove kontrolne i radne sveske, šestare i table i krede. Hajde,mogao bih sjediti tamo u zadnjoj klupi pa se zajebavat i kunjat, ali da bih slušaohemijske formule i nejednačine, ne pada mi na kraj pameti. Išaraš cijelu tablu nekimbrojkama i na kraju kao doznaš da je iks jednako tri. I koji kurac? Kakav iks? Šta jeto? Nešto računaš i zajebavaš se, da bi onda skonto da je neki jebeni iks jednako tri. Išta imaš od toga da to znaš kad je onda u sljedećem zadatku iks četiri ili sedam. Jel tonije debilno? Jebali vas svi vaši iksi i ipsiloni!

U zadnjoj klupi sjedimo mi najveći čefuri. To je naprosto tako. Od početka. Jerkad dođeš prvi dan u školu, sve se slovenske mamice nabiju na vrata i slikaju sasvojim fotoaparatima i svi slovenski klipani su sređeni i pametni i svi se već poznaju isvi sve znaju i onda su svi glasni i odmah se guraju u prve klupe da budu bližedrugarici učiteljici pa da budu odlikaši. I svi razgovaraju s tovarišicom i zajebavaju sei super im je i sve. A jadna Ranka i druge čefurske mame sve presrane stoje s namamalim čefurčićima pozadi pa samo gledaju da ih ne bi ko šta pitao jer su se uprpilezbog škole jer im nikad nije išla i još ne znaju tu slovenščinu najbolje ni govorit, pa senadaju da ih niko neće ništa pitati. I onda u tišini sačekaju da se svi Slovenci smjeste,a onda skrivećki ćušnu svoje mališane u razred i spizde. I mališani se onda zabaštajudaleko od sviju, jer su isto tako presrani ko i njihove mamice i isto se boje da će ihneko nešto pitati, pa se zabiju u zadnju klupu. Onda u zadnjoj klupi u totalnom strahusjede mirni negdje do kraja petog ili šestog razreda kad im se od svog tog straha ijebanije ne zavrti da onda poblesave i počnu pravit pizdarije i jebat u glavu sve poredu.

Tako kao što ja jebem našu Franičku non-stop u glavu pa joj se derem:»Drugarice, je-bi-se mogo ja javit?«, i slične fore. Samo danas mi se ne da jer sam

pospan i sjeban i fino sam zaćorio u klupi. A pored mene su se tri najveće budale urazredu, Ščekić, Đomba i Glistić, sjetile da će se takmičiti u drkanju i da će pobijeditionaj ko prvi svrši. Usred časa. Kakve budale.

»Hoćemo li po gajbu? «»Po šteku Malbora. «»Po flašu rakije.«»Daj, opet ćeš uvaliti onu svoju bljutavu pišuriju.«»Hajd, idemo po rundu pikada.«Jebo ih ja tupčine tupave. Ali stvarno su ti likusi počeli drkat ispod stola, a

Franička je počela drkat mene.»Đorđić?«»Šta je?«»Šta je s tobom?«»Šta je s drugima?«One tri budale su drkale dalje, raja se smijala, Franička je puhala i otvarala

dnevnik i gledala ocjene i bila je na granici da dobije pošizitis.»Što se mene tiče, ti možeš kući otići ako hoćeš. Nas dvoje možemo već sad

zaključiti za ovu godinu.«Pa gdje je mene našla ova stara vještica. Ona dobro zna da već imam tri

zabetonirana keca i da me sad može jebat sa automatom. A kod nje imam više dvicanego kečeva. Samo, boli nju za statistiku i to. Ona to po filingu.

»Možeš recimo preći sjediti u prvu klupu, početi nešto raditi, pa ćemo vidjeti.«Kakvu prvu klupu? Jesi ti normalna? Pa ne mogu ja sjedit u prvoj klupi.»Gospođo profesorice! Meni to vjera zabranjuje!«»Kakva vjera?«»Znate, ja sam s Fužina i mi ne smijemo sjediti u prvoj klupi.«»I, zašto ne?«»Jer bi postali takve štreberčine ko Miško i imali bi ove pepeljare na nosu i onda

bi nas bi nas poslije svaki dan tamburali po Fužinama.«»Marko!«»Stvarno, gospođo profesorice. Na Fužinama tamburaju sve one što sjede u prvoj

klupi.«»Možeš izaći i vani.«»Lagano.«Ustao sam i išao vani, raja se pišala od smijeha, a Miško je tamo u prvom redu

sav tužan nešto cmizdrio, ali ko mu jebe mamicu. Đe je model našo bit bifladžija uCentru za stručna. One tri budale su još uvijek drkale i smijale se i klupa se tresla,samo još nijedan nije bio uoči da svrši.

Zašto su male čefurke najveći monstrumi

Male čefurke su me oduvijek najviše nervirale. One su takvi monstrumi da to nemožeš vjerovat. Boga pitaj zašto su takve, ali takve su i tačka. Doduše, kasnije sesmire kad odrastu i udaju i dobiju klince i to, samo od dvanaeste do osamnaeste godinesu užas živi. Ne jebu one živu silu, samo melju neke svoje glupe priče i ne možeš ih seriješit u votuži. Kad sam sjedio na dvadesetki i furao se doma na Fužine i ugledao onuAcinu Makarovićku kako ulazi u bus, pao mi je mrak na oči. Znao sam da će mezajahati i da će me udaviti do Fužina. Već sam htio spizditi iz autobusa, ali je modelzatvorio vrata i krenuo. A ona me je snimila i doletjela do mene.

»Ti si, jel de, Acin kolega, zar nisi?«Šta se praviš, da me ne znaš. Aco ih je baš skupljao. On je hodao s takvim

napornim čefurkama da to svijet nije vidio. Sve jedna gora od druge. Ali Makarovićkaje bila najveća mora. Pa izgledala je sasvim u redu, ali usta nije zatvarala od jutra dosutra. Stalno nešto. I onda je Aco ostavio i sad ga ganja i zove i govori svašta poFužinama i bog zna šta još.

»Hajd povej Acotu, da me pokliče, a prau! Jer, mu moram nešto kazat! A boš mupovedu, matere ti? A si ti Marko, a ne? Kako se že pišeš? Đorđić? Moja stara znatvoju! Ti si bio školski s Acom u osnovnoj? Daj, res mu povej, da me pokliče, morammu nešto kazat. Hoš zapamtit? Daj, stvarno nemoj zaboravit! A ti ideš na Centar zastručna, a ne? Znam jer je Burić išo s tobom. Ja sam hodala s njim, samo mi je likdosadivo. Kako je on dosadan, res. Ako ga vidiš reci mu da si ga sam popuši. On menezove pa mi govori, da mu ga dodem popušit! On nije normalan! A ima tako malog, danemam šta popušit. Jel ti još treniraš košarko na Slovanu?«

Zemljo otvori se da propadnem. Đe se gasiš, Makarovićka, majke ti mile lude?Prošetaj, mala, i oladi malo.

»Ma znam jer je jedna kolegica hodala s jednim što je s tobom treniro, jednimMatevžem iz Jarša. Hoš reć Aci da me pokliče? Res mu moram neki povedat!«

Autobus je stao, a ja sišao dolje. Nisam mogao više slušat to njeno nabijanje. Aliona me je pratila. Htio sam samo na stanici sačekat sljedeći bus, a sad ću morat nagaritpješaka do sljedeće stanice. Samo Makarovićka ne popušta. Ona piči za mnom i nezatvara.

»Jes ti Srb, ali si Hrvat? A? Daj, sačekaj, nemoj bit pizda. Znaš da se jedna mojakolegica palila na tebe? Sabina iz Mosta. Sigurno je poznaš. Takva malešna. Nikakva.Taman za tebe. Jel ti povedo Aco zakaj sam ga odjebala? On je stvarno idiot. Gdje tise tako žuri, daj malo uspori. Vi košarkaši ste stvarno nenormalni.«

To su najzblanutija bića na tom svijetu. Ne znam zašto, ali u glavi imaju takvupometnju da ne znaš kako ih još nisu u ludaru strpali. Ništa im nije jasno. Vjerovatnozato jer su njihovi očevi uvijek htjeli sinove, pa im govore: »Sanela, sine!«, »Daniela,sine!« i »Sanja, sine!«, a njihove matere čefurke su ih istravile s tim štosovima da semoraju vjenčat i da se paze, da same za kifli nemaju, da su jadne i ne znam šta sve ne, ida ko blesave lude za najvećim dripcima što im poslije prave takve revije da ne znaš

kako to trpe. Aco je, što se toga tiče, svjetska pizda. Samo s takvim ženskima i nemožeš drukčije, jer nisu normalne. Zato ja bježim od njih. Samo od te Makarovićke nemogu.

»Kako možeš bit jaran s tim Acom, matere ti mile? A ti veš, kakva budala je on?Daj, res mu povej, da me pozove. Ako ne, jebala mu bom mater! Daj, stani model, da tividim facu kad ti govorim. Pa kaj si glup!«

Nisam više znao šta da radim i krenuo sam trčati, bježati od nje. Pogledao samunazad i kad sam vidio da ne trči za mnom nego stoji tamo i gleda me onim svojimglupim pogledom, pokazao sam joj dva srednja prsta i rukom to da je odvaljena.Pobjegao sam trkom i to joj pokazao. Ona je stala tamo i isto mi pokazala fuck. Stajalismo udaljeni jedno dvadesetak metara jedno od drugog i pokazivali si srednje prste inešto mahali jedan drugom. Kakva debilna scena. Onda me je modelka počelakamenjem gađati. Luda žena. Na sreću naišao je bus, skočio sam u njega i spizdio joj.Te male čefurke su fakat užas živi.

Zašto čefuri pišaju u Ljubljanicu

»Slovenci te ostave na miru, jer te se boje. Sam če ti hočeš njih jebat v glavo, tenapadejo in potem te zjebejo do konca. Drugač te pa ignorirajo. Čefuri te svaki danpomalo zajebaju, jer samo gledaju dokle mogu ići. I ako vide da si pičkica, najebo si,jer će te zgaziti. Zato čefurima ne smiješ ništa pustiti.«

Aco mi je opet objašnjavao zašto moramo prebit tog Damjanoviča i zašto jevažno da je on čefur. Svaki put je bolje objasnio i mogao si vidjeti da se priprema zato da objasni taj problem. Samo ja ga još uvijek nisam skonto. Ta njegova objašnjenjasu mi uvijek bila prave mahe. Još uvijek mi je bilo sve to skupa pičkin dim od razlogai išao mi je skroz na kurac s tom svojom velikom osvetom. Za Makarovićku mu nisamreko, jer nema smisla. Luda ona, lud on.

»Čefuri su opasni. Slovenci cvikaju. Oni iza sebe imaju policiju, zakone državu isve. Čefuri nemajo nikoga i zato samo gledaju kad će te napasti. Ako vide da se nemoreš branit, gotov si.«

Jebeni sociolog, psiholog i filozof Aco ga je zavrtao sto na sat. Šta on zna očefurima i Slovencima? Ali on je onda odjebao komšije kad su htjele da Marina ribahodnik i sad je znao sve o svemu. To je tipična osobina čefura. Kad ti nešto uspije,postaneš glava boli pametan. Samopouzdanje naraste u minuti. Naduvaš se do bola. Ionda hodaš po Fužinama na najseljačkiji čefurski način. Ko da si se odjednom usro ipožderao medu. Sav ukočen oponašaš nabildane gorile iz filmova. Samo njima ruke nedodiruju tijelo zbog bicepsa i tricepsa, a ti si žgoljo i držiš ruke pola metra od tijelasamo zbog imidža i zato izgledaš ko najveći papak na svijetu.

Takav papak je bio Aco kad se je puhao i pametovao o čefurima i Slovencima.Jebote Aco, pa nije ti ovo Pošteno govoreći, pa da mi ovdje sad filozofiraš. Da tidonesem fotelju i napudram te, i to? Stvarno mi se nije dalo slušat te lavore. Išao sam snjim jer nisam imao ništa drugo radit i nije mi se bilo kući s Radovanom, a ni predblokom mi se isto ne da visiti. Ali Acin plan je bio još debilniji od njegove čepri. Išlismo pred Damjanovičev blok da sjednemo svako na svoju stranu i gledamo neće limožda taj kurac od ovce ići u blok, ili izaći iz njega. Katastrofa. Umjesto da visimpred svojim blokom, visiću pred Damjanovićevim. Opet previše kurčevih američkihfilmova.

Neko vrijeme sam sjedio pred blokom i čekirao šta ima. Vidio sam tri žestoketrebe. Jednoj su tangice tako lijepo virile iz hlača kad su joj ključevi pali na tlo, a onaih kupila. Druga je bila Amela, godinu mlađa od nas, što je išla u našu školu. Ona seveć u šestom razredu kresala sa starijim Rističem iz Acinog bloka. Onda je hodala spola Fužina. Jebiga, kad joj je mama bila kurvica i kad su do nje dolazili stalno nekitipovi s merdžama i bemvejima. Treća jaka treba je bila neka mlada mama s dječjimkolicima. Takvu guzu već dugo nisam snimio. Da nije imala pepeljara na nosu, bila binajjača treba od svih. Pomislio sam da ga već dugo nisam izdrko i onda sam, ne znamzašto, pomislio na voditeljicu pa me je prošla želja za drkanjem. Opet sam je vidio uonoj njenoj trenerki i prevelikoj majici. Stvarno me je nafuravala, mamicu joj njenu.

Onda mi je dopizdilo visiti pred blokom. Aco mi je sve više išao na kurac, aionako ne znam kako izgleda taj Damjanovič i da to što je mali, ćelav i s brkovima,nije dovoljno da bi ga prepozno, taman da se stvarno i nacrta pred blokom. Išao samdo Ace da mu kažem da idem kući. Nek se sam zajebava s tim svojim špijunskimglupostima.

»Ja odoh kući.«»Jesi ti normalan. A šta ako Damjanović na onoj strani bloka izađe napolje?«»Zaboli me đoko! Jebite se i ti taj tvoj Damjanović. Nemam ja vremena za te

pizdarije, da se igram Džemsa Bonda i Brusa Vilisa.«»Ma, ti si bolestan. Kakve Džejms Bondove, šta lupaš. Moraš vidit kad ide lik

van iz bloka, da ga možeš negdje sačekati!?«»Ma ne čekao ga ja, jel ti jasno? Šta mi je on skrivio? Žgoljavi ćelavi mali brko.

Boli me kurac za njega i za tvoje budalaštine. Idem pred blok.«»Ej! Alo! Marko! Evo ga!«Pa to nije istina. Mali žgoljavi ćelavi brkati Damjanović je stvarno išao van iz

bloka. Sad sam ga se još i sjetio. Vidio sam mu facu na onom autobusu. Izgledao jestvarno skroz nikako i imao je pravu čefursku facu. Jednom smo se pred blokomposvađali jer sam ja tvrdio da po faci možeš razlikovati čefura od Slovenca i poslijesmo se prcali tri dana zarad toga, a na kraju sam svima uspio dokazati da je to istina.Damjanović je potvrđivao moju teoriju. Njega stvarno nisi mogo fulit. Grubi potezilica, kosmati brci, neki blaženo tupi pogled, zubi napola krezavi, samo mu je joščačkalica falila u ustima. Aco je ustao i išao za njim.

»Aco! Pričekaj! Aco!«Ne jebe Aco. On maršira za Damjanovičem, koji piči prema Ljubljanici. Stvarno

nisam mogao pomisliti da ću se na Fužinama igrati praćenja ikad u životu. Bolesno.Aco je išao za Damjanovičem. Potpuno je promijenio način na koji hoda i nije

više išao kao najveći seljak na Balkanu, nego je nešto glumio i pravio se da bez vezešeta uz Ljubljanicu.

Ne znam jesam li u životu išao u šetnju uz Ljubljanicu. Tamo šetaš ako ideš nabasket ili na trening. Samo, da bih bez razloga šetao gore-dolje uz rijeku, to mi jenekako češko. To rade oni moroni što imaju cuke i onda ih tamo šetaju da mogu cukepišat i srat pod drvečem. Ionako je sve puno mušica i ne da se normalno pričati i idu tijebene mušice u usta. Uz Ljubljanicu vidiš samo stare čefure, što stave ruke na leđa ionda lagano sportski španciraju od Brodarca do fužinskoga grada i kukaju.

»Nešto me boli hrbet, hoću crknut!«»Ma i mene je u križu zagrabilo, nisam mogo ustat iz kreveta.«»A što me tek glava boli u zadnje vrijeme. Od ovog vremena i od suvoga zraka.«»A mene koljena muče pa mažem s onom masti, ali nešto slabo pomaga.«I tako kukaju i kad oposle sve moguće bolesti, bolove, probleme i ostala sranja,

onda idu kući. Jebem ti takav život da samo šetaš i kukaš. Kući samo gledaju teve irješavaju križaljke. Za popizditi. Mene bi to izludilo, a njima paše. Boli njih kurac zasve.

Damjanovič je zicer marširao prema placu za boćanje. Jebo mater da nema gdjedrugo otić. To meni nikada neće biti jasno. To balinanje. Hajde da sjediš pa da se

alkoholiziraš, samo da pritom još igraš neko boćanje, e to mi je prava provala. Hajdobro da starčići boćaju, ali da je to sport i da se s njim kao nešto ozbiljno baviš, tomi je najveći idiotizam. Kakav sport je to ako ga možeš igrati s rukama na leđima i akoga možeš igrati i kad imaš sto godina. To je sviranje kurcu, a ne sport. Ali folk jestvarno balinao. Damjanović je stvarno izgledao tako da u životu može samo boćati.Sad kad sam ga gledao činilo mi se da je stvarno sav nikakav i da mu je i ta kugla zaboćanje prevelika. I onda sam gledao Acu i onda sam i njega zamišljao kako balina sastarcima i s Damjanovičem. I on je s tim svojim hodanjem takvo drvo da većeg naFužinama nema.

I onda najednom Damjanović skrene i ide kroz grmlje prema Ljubljanici, dobrijega, a Aco ga kao skrivečki gleda. I Damjanović krene pišat. Stvarno je pravičefur. Usred bijela dana direkt na putiću po kojem ljudi hodaju on fino stane i izvučega vani. Pripišalo mu se i gotovo. Jebem ti čefura čefurskoga. Zaboli njega uvo zakulturu i za bontone. Ko na najvećem selu. Lijepo na putu da ga svi gledaju. Kad bi murekao da se to ne radi, rekao bi ti da je to prirodno i da se ionako sve izliva u zemlju iu rijeku i da i džukci tamo pišaju. To je taj čefurski mentalitet. Seljaka iz sela lako, aliselo iz seljaka nikako, što bi rekao Radovan. Taj Damjanović se rodio negdje u pizdimaterinoj, gdje nema telefona ni elektrike ni tekuće vode i sad može živjeti sto godinau gradu, ali iz inata neće prestati s tim seljačkim forama. Da se zna da je on car, danije gospodin i aristokrat i ne znam ti šta, da bi pišao na veceu. Ja mislim da namjernonije pišao doma da bi mogao na rijeci. Jer, tu se nakon pišanja ne trebaju prati ruke.Kakav čefur. Damjanović v sodelovanju z naravo. U saradnji s prirodom.

»Pička ti materina čefurska, ti ćeš meni policiju zvati, čefurčino izjebana!«Sve se dogodilo u sekundi. Aco se zaletio u Damjanoviča i bacio ga na zemlju.

Puko mu je film kad je gledao modela kad ga otresa. Ja sam ostao na nekih dvadesetakmetara kao ukopan i samo gledao. Aco je tulio i udarao Damjanoviča, koji jevjerovatno mislio da je Aco neki fanatični protivnik pisanja na Ljubljanici. Stvar jebrzo postala ozbiljna. Aci se je skroz odvalilo i udarao je po Damjanoviču ko blesav.Taj je ispuštao neke čudne glasove, ali se uopšte nije mogao braniti. Samo je ležao, aAco ga je nabijao nogom. Dotrčao sam do Ace i probao ga odmaći od njega, ali nisammogao jer mu se stvarno otkačilo. Vukao sam ga, gurao, zalijetao u njega, ali budalanije popustila. Počeo je mlatiti i mene, skroz raspizdio. Kao mutav sam se bacio nanjega i odgurnuo ga par metara dalje. Obojici nam se izlokalo. Aco je udarao negdje uprazno, mahao je po meni s rukama, ja sam ga uhvatio oko pasa i kao nekakav divlji vogurao dalje od Damjanoviča. Obojica smo se nešto drali ko dva debila i Aco je kaomahnit udarao po mojim leđima da me je boljelo ko đavla, ali ga nisam htio pustiti dokse nismo na kraju obojica u zagljaju strovalili na zemlju.

»Smiri se!«»Pusti me, pederu! Pusti me!«»Neću!«»Pička ti...«»Smiri se! Smiriiii!«»Pusti me! Pustiiii!«Nisam mu dozvolio da se digne. On me je još uvijek udarao i probavao odgurnuti,

a ja sam ga svom snagom držao. Onda se je Aco odjednom umirio. Njegovo lice jepostalo skroz prepadnuto. Gledao je u Damjanoviča. I ja sam se okrenuo i pogledaotamo. Damjanovič je ležao na tlu i nije mrdao. Svud oko njega je bila krv. Aco seizvukao ispod mene i spizdio dalje. Ja sam isto ucvikao. Nisam se smio približitiDamjanoviču da vidim šta je s njim. Pogledao sam gdje je Aco, a on je već trčaoprema Rusjanu ko budala, i ja sam trčao za njim. Pička mu materina blesava. Nisamništa razmišljao, samo sam trčao i pred sobom sam vidio Acu koji se sudarao sljudima koji su se šetali pored Ljubljanice. Svi su ga samo čudno gledali i nastavilišetati. Onda sam ostavio Acu da laufa u svom smjeru i skrenuo nadesno, preko mosta,na drugu stranu Ljubljanice. Ne znam zašto. Samo sam trčao i nijednom se nisamokrenuo da pogledam nazad.

Zašto te niko ne jebe pet posto

Čefuri se na Fužinama nisu previše asimilirali. Ne jebu oni uopšte tu asimilaciju.Toliko je tu čefura koji uopšte ne znaju slovenački. Znaju reć 'nasvidanje' i 'živijo' i'malo točeno' i 'ene cigarete' i 'prosam' i 'hvala' i 'trgovina' i još dvije-tri neke drugeriječi. Jedne rečenice na slovenačkom ne znaju sastaviti. Ni blizu. Evo, recimo Pešićiz Adijevog bloka. On je u Sloveniji već trideset godina, a jedina rečenica koju znareći na slovenačkom je: »Ne hodi čez progo, je smrtno nevarno.« Jebiga, on sezaposlio na gradilištu na željeznici kad je došao u Sloveniju i tamo radi još i danas.Na gradilištu su svi Bosanci osim poslovođe koji je iz Međimurja. Gdje onda dačovjek nauči jezik? Nema šanse. Pešić je ili na poslu ili u Kubani gdje su ionako samičefkići. Kažu da je jednom išao na sastanak kućnog savjeta i na roditeljski sastanak uškolu i tada se kao trudio da će govoriti slovenački. Tako on kaže, samo to osim njeganiko nije primijetio.

Slovenci strašno pizde ako neko ne zna govorit slovenački, ali ne znam šta bi impomoglo kad svi svi Pešići znali slovenački. Bi li voljeli s njima razgovarati? To sumi skroz bezveze fore. Mislim da bi kao morali ti Pešići govoriti slovenački izpoštovanja prema Sloveniji, i to. Pešići rade na gradilištima, čitavu Sloveniju suizgradili, a u životu poštuju samo Miroslava Ilića i hladnu pivu. Kad bi svi ti Pešićigovorili samo tunguzijski, niko to ne bi primijetio. Boli te kurac. Samo Slovenci patezbog toga, i nešto gnjave i ne znam šta. To su ti njihovi kompleksi, jer nikad fudbalanisu znali igrati.

Čefuri su na Fužinama preuzeli jednu slovenačku osobinu. Niko nikog ne jebe petposto. Svako prođe pored tebe i pravi se da te uopšte ne vidi. Svako ide svojimposlom, rekao bi Radovan. Onda te iza leđa ogovaraju i to. I ako te vide da kradešradio iz auta, niko ti neće ništa reći, samo već za pola sata će sve komšije znati kakavsi. Osim policije. Svi te gledaju, proučavaju, posmatraju i sve znaju, samo tebe ništane pitaju. Ne diraju te. Sad kad imamo te kamere u bloku, svi znaju kad dolaziš doma,kad si se utuko do daske, kad si imao gips, sve. Ali ti niko ništa neće reći. Kao da tenema. A znaju sve o tebi.

To ponekad sjedne jer kad bi mi se svi čefuri iz bloka miješali u stvari, izludiobi. I danas kad sam u poderanoj majici srljao prema Golovcu - a poderao mi je ludiAco — i još krvave usne, i sav u pizdi, svi su me gledali, a pravili se da je svenormalno i da mi nije ništa. Onda su se okretali za mnom pa pleli neke bajke pa su sepo čitavom naselju raspitivali šta je bilo, pa lupali u tri pizde materine i izmišljalineke lude teorije i to. A nikoga da me zaustavi i pita je li sve u redu i treba li mipomoć. I to mi je sad sjelo jer bi vjerovatno ošamario svakoga ko bi me nešto upitao.Išao sam prema Golovcu i pored mene su po Putu sjećanja i drugarstva šetali svimogući likovi s Fužina. Od onih luđaka što su čisto skrenuli i sad trčkaraju po Golovcuu štramplicama i s trakom preko ušiju i plaše šumske životinje do staraca koji dofužinskog naselja nisu obradili sve bolesti pa su produžili dalje, do čefurki koje šetajui debatuju o meksičkim sapunicama i sekiraju se jer je Fernando ostavio Mariju. Svi su

me gledali takvog nikakvog i totalno sjebanog i svi su se pravili da nisu vidjeli ništaposebno. I svi čefuri su vjerovatno rekli da sam narkoman, a Slovenci su mislili da jeto normalno, da smo mi čefuri, prosto, takvi.

Nakon milion godina sam se popeo gore na Golovec. Tamo te vode u osnovnojškoli za sportski dan da se ganjaš gore-dolje, da se kao do kraja izganjaš. Nastavnicese posade na klupice i popuše šteku cigareta i nešto pametuju i izdangube radni dan.To su bili fužinski sportski dani. I sad sam se ja posadio na te kurčeve klupice i tamosjedio kao idiot što je pobjegao iz ludnice.

Gledao sam Fužine i psihički se pripremao za to da se vratim pred blok i vidimgdje je Aco. I gdje su Dejan i Adi. Pripremao sam se, ali se nisam mogao pripremiti.Kao da mi se dupe zalijepilo za klupu. Nisam se mogao pomaknuti. Postalo je hladno,počeo je padati mrak, a ja sam još uvijek trunuo na Golovcu. Jebenom Golovcu.Najbolje mi je da ostanem tu i postanem jedan od onih budala koji su kao silovaliženske po šumi. Nekad su stalno nešto navlačili na tu priču, samo nikad niko nije ništastvarno dokazao. Ja mislim da su to samo mamice plašile svoje kćerke da ne bi išle smomcima na Golovec i fatale se iza drveća. Jebeni Golovec. Ali nisam se mogaopomoći i spustiti dolje i prošetati nazad do bloka. Jebalo me je to da sam poderan ikrvav i da ću morati sve objašnjavati raji pred blokom. Pritom uopšte ne znam šta seuistinu dogodilo i šta je s Damjanovičem. U suštini bih se trebao usrati ako mu se štadogodilo. A nisam. Samo mi se nije dalo objašnjavati zašto mi je majica poderana.

Kad sam se vukao kući Putem sjećanja i drugarstva, prođogirao je pored menedrug Slatner što nam je držao biologiju u osnovnoj. To je najsmješniji lik što živi usvom svijetu, sadi ruže, radi herbarije i pjeva u nekom jebenom horu. Otkačen totalno.Ne jebe nikoga. I dotrčkara on do mene u pederskim štramplama na tačkice, zaustavi sei smije se i gleda me i trčkara u mjestu preda mnom i pita me sve živo.

»Jesi li si bio u šetnji? Jel još treniraš košarku? Je li ti ide u školi? Jesu li tistarci ok? Jesu li ti drugovi dobro?«

Postavlja on svoja pitanja i trčkara preda mnom, ja klimam. I onda obojicaklimnemo i on odđogira dalje, prema Golovcu. Eto, to ti je to. Lik je vidio mojukrvavu usnu i poderanu majicu, ali to nije njegova stvar. On ima pametnijeg posla. Joši sreća da svi uvijek imaju neka pametnija posla.

Zašto se čefuri zajebavaju

Dejan i Adi su visjeli pred blokom. Dejan je bio skroz u kurcu, a Adi je bio skroztrehnut od dva zelembaća koje je sam popušio. Taj lik je stvarno odlijepio. On nećeprodati tu kurćevu robu, nego će je svu odraditi u par dana. Jebeni džanki. Ja samsjedio pored u svojoj poderanoj majici i slušao njihovu debatu, koja to uopšte nijebila.

»Jel ti znaš gdje su Slovenske Konjice? Znaš gdje je to jebeno selo?«»Jel to možda u Sloveniji?«Adi se pišao od smijeha svojim debilnim provalama. Bio je gotov. Kreten je

srolao dva džambo džeta i sad se smije ko odvaljen i provaljuje takve nebuloze da meje u međuvremenu ufatilo da ga namlatim ko budalu. Hajde kad se spucaš pa se smiješ,ali da se poslije još praviš da si još spucaniji pa se još više smiješ. To mi je išlototalno na kurac. A Dejan je skoro plakao.

»To je selo negdje bogu iza nogu. Tamo nema... pizda, ničeg nema. Ovce, krave itraktore. I pičke materine. Same slovenačke seljačine. Ne možeš tamo živjeti!«

»Slovenske Konjice... su zakon.«»Tamo biraju mis seoskih gazdinstava! I s traktorima idu na žureve! To je taka

zabit da ne možeš mislit! Znaš kakvi su to debili?«»Dejan Mirtič iz Slovenskih Konjica. Genijalno! Zakon!«»Šta ću ja tamo s tim seljacima slovenačkim? Šta ću tamo radit? Da idem na

vatrogasne zabave ili šta? Ja sam čefur s Fužina! Ne jebem ja te Slovenske Konjice!«Adi se držao za stomak i valjao se od smijeha. Dejan ga je gledao i bio je skroz

nervozan. Deralo ga je i počeo se znojiti i tresti. Odjednom je Adija odgurnuo da seovaj razjebo po podu. Ali još se uvijek smijao.

»Dejan Mirtič iz Slovenskih...«Ležao je na zemlji i smijao se. Mutilo mu se, ili se pravio da je tako. Dejan ga je

počeo udarati. Išao mu je na kurac i više se nije mogao suzdržati. Ne znam jesam liikada u životu vidio Dejana da je nekoga udarao. A Adi je ležao na betonu i nijereagovao na njegove udarce.

»Pička ti materina debilna! Šta kad bi se tebi to desilo? Šta kad bi tebi tvojamater rekla da ćeš živjeti u Slovenskim Konjicama? A? Budalo glupa!«

»Sloven... ice... zakon! Zakon!«»Marš pederu! Pička ti materina blesava! Jebala te Samira tvoja u dupe! Jesi

čuo?«»Jebale tebe... Slovenske Konjice!«Dejan je otišao do ljuljački, uzeo šaku pijeska i iz sve snage je bacio Adiju direkt

u facu, da se ovaj prestao smijati jer su mu bila puna usta malih kamenčića. Onda seDejanu otkačilo pa je ko debil počeo zasipati Adija pijeskom sa dječjeg igrališta.Dejan je samo bacao. Adi je pokrio ruke glavom i ležao na tlu. Još uvijek se je napolasmijao. Sto godina je trajala ta debilna scena. Dejan je bacao šaku za šakom i sve seviše približavao. Micao mu je ruke da bi ga mogao pogoditi direktno u lice. Meni se

nije dalo pomaći. Obojica su mi išla na kurac. Debili. Dejan je nešto kukao jer jeSonji do kraja dopizdilo i rekla je da će se odseliti nazad u Slovenske Konjice irazvesti se i da će Dejan i Nataša s njom u Slovenske Konjice. Inače je to stalnonagurivala i prijetila Duletu, samo sad se je već kao pakovala i bilo je ozbiljno. Dejanće ionako gruhnut razred, Nataša je imala skoro zaključene ocjene i Sonja je odlučilada pokupi prnje. Mirtiča će ostaviti u Kubani. On vjerovatno uopšte neće prokužiti daih nema. Adi je Dejana zajebavao jer nije imao blage veze šta da mu kaže i kako dareaguje.

Vjerovatno je shvatio da je sve skupa jedna velika pizdarija. Kad čefuruspomeneš razvod, dode blijed ko krpa. Razvod je za čefure totalni haos. To je najvećapizdarija od svih. I Slovenske Konjice su manja zajebancija. Jer se čefuri ne razvode.Njih samo smrt može rastaviti. Rastava uopće nije opcija jer su vjenčanje i familijanajveće svetinje. Kako ćeš otići dolje i rođacima objasniti da si se rastavio? Nemožeš. Oni to ne kontaju. Imaš ženu, imaš djecu i svi skupa žive taj gastarbajterskiživot u garsonjeri, dok u penziji ne dođeš živjeti život u kućerinu s tri sprata negdjeusred Bosne koju si gradio cijeli jebeni gastarbajterski život. Šta ćeš kad se razvedeš?Hoćeš li živjeti sam u toj kućerini? Hoćeš li sam sebi kuhati, prati, čistiti? To sasipacijeli čefurski sistem. Život je zajeban, ali ako imaš ženu, nju možeš kriviti za sve. Toje čefurski mentalitet. Sve su ženske iste i zašto bi mijenjao jednu za drugu ako prvazna dobro kuhat? Rastavljeni je za čefure isto ko najveće siroče. To da te žena ostaviza njih je najveća sramota od svega.

»Kako si joj to dozvolio? Jado jadni. Ko te učio životu?«Ja mislim da u Bosni rastavljeni mogu ostvariti status invalida i dobiti pomoć od

države. »Ostavila ga žena!« i »Ostao bez obje ruke!«, to ti je negdje isto.Adi je zato kontao da je Dejan u kurcu. Samo Adi nikad nije znao ozbiljno

razgovarati. On je postao živčan. Kad bi Adiju rekao da ti je mama umrla, on biprovalio nekakvu glupu foru i nešto se počeo smijati. Zato se čefuri toliko zajebavaju.Jer se ne znaju ponašati. Jer ne znaju reagirati u većini situacija i onda se kao neštozajebavaju i povlače i prave glupi. U suštini im je neprijatno i ne znaju šta rade.Jednostavno, ne znaju ozbiljno razgovarati. Najvjerovatnije Adi sa Samirom iMirsadom nikada u životu nije ozbiljno porazgovarao, i zato nema blage veze kako seto radi. Ako je nešto zasrao, Mirsad je provalio nekakvu debilnu foru i smijao mu se ufacu, a ako je nešto baš strašno zasrao, onda bi ga ošamario. Nema treće mogućnosti. IAdi sad, fala bogu, ne zna kako bi ozbiljno razgovarao. I ne sanja mu se kako se toradi. I počeo je Dejana zajebavat. Još dobro da ga nije počeo šamarati.

Adi je još uvijek ležao na zemlji. Nije se više smijao nego je sav zblanut gledao uprazno, da ga niko nije kontao. Dejan je sav žalostan sjedio na ljuljački, ljuljao se igurkao pijesak i u suštini glumio gljivu.

»Debilu zakucani muslimanski!«Eto nas. Sad smo dotle došli. Dejan počne s nacionalističkim forama kad ga do

kraja sjebeš. Adi je stvarno pretjerao sa svojim smijehom, samo debil od Dejana istonije skonto da je taj trut pored sve svoje truntavosti još pogođen ko zmija od te svojekurčeve travice.

»Majmune obrezani!«

Kakve debilane. Ne možeš vjerovat. Kraj. Zgadi ti se sve na svijetu. Kad vidiš dase dvojica tvojih jarana tako jebu u glavu, povraća ti se. Pitaš se: »Jooj, s kim ja toživim?« S kim si, takav si, što bi rekao Radovan. Ali, šta ja tu pametujem u poderanojmajici i krvave usne. Uopšte nisam znao gdje je Aco i nikako nisam uspio pitat. Ništanisam bolji od ova dva kretena. Isto sam govno.

Zašto smo zapalili otpad kabastog smeća

Išao sam Aci pozvonit na interfon i Marina mi je rekla da ne zna gdje je i da ganije vidjela od ujutro. Niko ga nije vidio ili čuo ili imao blage veze gdje je. Lik jeisključio telefon i nikom se nije javio. Jebem mu ja onu njegovu ludu tintaru. Odmaglioje prema Rusjanu, a tamo ga niko nije vidio. Ko bi ti to sad znao šta je njim. Dejan jesamo otklimavao i nije progovarao na svojoj ljuljački, Adi je nešto bluzio i pravio seda se tako spuco, da uopšte ne zna ko je Aco. Mater mu njegovu narkomansku.

Odjednom se Dejan pokupio i spizdio kući. Nije ni pozdravio ni ništa. Drao samse za njim ko budala, ali nije me jebo dva posto. Liku je svega bio pun kurac i šetao jeko najveća gomila nesreće prema svom bloku. Uvijek sam imao neku samilost za njegai sad mi ga je bilo žao. Najebo je sto na sat. To su te fužinske porodične scene. Usvakom od tih milion stanova u svakom trenutku može da pukne i gotovo. Svi susjebani, nervozni, nesretni, slabo plaćeni, svi su u govnima do guše, što bi rekaoRadovan. I svakom od milion Fužinčana može pući film. Nema zadovoljnih i sretnihFužinčana, jer ako bi bili sretni i zadovoljni, ne bi živjeli na Fužinama. To ječinjenica. Jer, nema nijednog čovjeka na svijetu koji je kao dijete sanjao o tome da ćeživjeti u predgrađu Ljubljane, na dvanaestom spratu, u dvoiposobnom stanu spetočlanom familijom i pogledom na susjedni blok. Nijedno dijete nije sanjalo o tomeda će život preživjeti pred blokom na klupi ili u Kubani, ili da će mu najveće žurke bitisastanci kućnog savjeta. Nijedno dijete nije sanjalo o tome da će mu plata biti petstoeura i da će cijelu godinu štedjeti za to da može ići tri sedmice u Bosnu ili Srbiju.Nijedno dijete nije nikada sanjalo o tome da će ga trideset godina ljudi gledatipostrance, jer neće znati pravilno naglašavati kurčeve slovenačke riječi. Nijednodijete nije nikada sanjalo o tome da će vrhunac njegovog dana biti šetnja do Golovca ikukanje o bolesnim leđima. Nijedno dijete nikada nije sanjalo o tome da će ići upenziju zavaljeno u kredite i limite i da neće imati šuške ni za zubnu protezu ili zasedmicu dana u nekim jebenim toplicama. Činjenica je da nijedno dijete nije sanjalo otome da će lajf preživjeti na Fužinama i tačka.

Svi mi sanjamo vile na Beverly Hillsu i odmore na Bermudima, Bahamima iBarbadosu. I Jaguare, Rolsrojseve i Ferarije. I Rolekse i sve te talijanske pedere odArmanija i Versaćija, do Gučija, Dolče i Gabana. I tri Monice Bellucci koje tinaizmjenično puše kurac. A ne Fužine ili nedaj bože Slovenske Konjice. Jebeš takavživot i ko ga izmisli. Ako se čitav život budem morao dizati usred noći i pičiti naposao kao Radovan i Ranka i onda tamo rintati po cijeli dan i krepan dolaziti kući,baciti se na kauč i sav crknut buljiti u teve, rade ću se upucati u zdrav mozak. Nemašansi. Jebeš sve to.

Zato mi se stužilo na Dejana. Jer je izgledao kao da ide u ćuzu, a ne u SlovenskeKonjice. Ali, to je ionako isto. Šta će on s Natašom i Šonjom u SlovenskimKonjicama? I sa svojom slovenačkom bakicom koja će mu kuhati štrukle i pametovatio lijepom ponašanju, koja će srati o tome da su čefuri kreteni i da je njegov starinajveći kreten svih vremena jer je dozvolio da su ga izbrisali. Stvarno je to sve veliko

sranje. Boga pitaj hoće li se Dejan iz toga svega živ izvući.Adi je konačno došao sebi i sjeo pored mene. Barem više nije ležao na podu ko

najveći šupak. Gledao me je svojom zalijepljenom facom i smijao mi se. Kakav debil.Ali je stvarno bio smiješan pa sam mu se morao smijati. Tako debilnu facu u lajfu jošnisam vidio. Ništa mu nije bilo jasno.

»I? Šta ćemo sad?«Kakvo bumbarsko pitanje. Šiljit ćemo olovke, što bi rekao Radovan. Šta da nas

dvojica radimo u votuži? On s dva džambo džeta u svom mozgu balvana i ja spoderanom majicom i krvavom usnom. Kad bi nama neko dao dvije nacrtane ovce,nama bi obje iščezle.

»Imam ideju!«Pa gdje si mene, Adi, našo sa svojim idejama. Jebale te one. U životu pametnu

ideju nisi imao. Tebe bi mogli uvrstiti u Ginisovu knjigu rekorda kao lika s najtupljimidejama. Adi je jednom imao ideju da kupimo fužinsko brdo pa da naplaćujemo narodukoji dođe na sankanje i skijanje. Drugi put je predlagao da pljačkamo podrume poFužinama i to poslije prodajemo na pijaci. Treći put je predlagao da ustanovimoSlovensku čefursku stranku. Četvrti put je imao ideju da švercujemo pare, i nismo mumogli objasniti da niko više ne švercuje pare i da je to bilo samo ponekad u bivšojJugi. I sve te ideje je imao skroz trijezan, a sad je bio jako daleko od toga.

»Hajmo zapalit otpad kabastog smeća.«O, jebote! Adi, ti si car. Paljenje otpada kabastog smeća je najpopularnija

fužinska fora. Šta god su starci probavali da fužinske budale ne bi više zažgavale tasranja, uvijek se našla junačina koja je prižgala vatru. Jer, medu blokovima se nakupitoliko toga da te baš zove da to zapališ. Kad vidiš šta folk iznosi vani iz svojihstanova, stvarno te navuče. Kakve bijedne kaučeve, kakve stare frižidere, kakve truleormare. Pa to nije istina. Ja ne znam kako ih nije sram to ostavljati pred blokom, daonda svi to gledaju. I onda te gomile leže tamo sto godina jer modeli s otpada, iliodakle već, ionako ne dođu po to onda kad bi morali jer valjda prije toga morajupokupiti skupe kauče u Murglama i u Trnovu, pa u pizdi materinoj. E, onda umjestonjih dođu vatrogasci.

Samo ljetos su starci napravili veliki plan. Prvo nisu izbacili pred blok stvari svedok oni moroni stvarno nisu rekli da dolaze, a onda će još kao neko dežurati pred tomhrpom cijelu noć. Jaka muda. Ionako će to biti neki Stamenković što će prva dva satajoš možda i stajati tamo, i onda onako najednom nestati. On se javio samo zato da ganjegova Mira pusti naveče i da onda on može na miru otići na pivu. I onda ćeobjašnjavati i njoj i svima drugima da je svu noć stajao tamo i čuvao. I još će htjeti damu se plaća na sat.

»Hajde mi stvarno kaži kako bi ti, majke ti, to zapalio!«»To je najlakše! Uzmeš jednu krpu i poliješ je sa zinabe. Pa je staviš na drvenu

paliju, pa kresneš i zaletiš se, baciš je na hrpu i spizdiš. Tako je lani Đoko to napraviopa ga nisu ufatili.«

Stvarno je izgledalo simpl ko pasulj. Umjesto palije možeš odlomiti kakvu granu iAdi je već počeo lomiti jednu s najbližeg drveta. Samo on je bio prežgoljav za temuške poslove. Ja sam mu se smijao u facu i namjerno mu nisam htio pomagati jer je

tako glup da ni granu slomit ne zna. I još tu pred blokom je našao lomiti da ga svi vide.Ali, boli njega kurac. Samira je na dva dana otišla s Mirsadom u Cazin, i neće gaganjati po Fužinama.

»Umjesto krpe možeš zapalit ovu moju majicu.«Ionako je bila poderana. To je bila odlična ideja. Zapalićemo dokazni materijal.

S Adijem sam odmah otišao na pumpu i na brzinu smo polili majicu benzinom ispizdili. Niko nije ništa skonto. Meni je Adi posudio svoj pulover, koji mi je valjdabio ful premalen pa sam bio fakat smiješan, ali me je zabolilo za sve. Išao sam samodo jednog drveta pored pumpe da mu jebem kevu i da uzmem tu kurčevu granu. Jednateta je prolazila pored i buljila u nas.

»Šta je gospođo? Jel nešto nije kako treba? Šta gledaš, dabogda ti oči ispale!«Adi je bio hrabar jer je gospođa jedva hodala i još nije bilo nigdje nikoga. Teta

je produžila korak i spizdila. Ja mislim da je to bila prva osoba u životu koja se usralazbog Adija.

»Pička joj materina. Samo nek me dođe nešto gnjavit. Tako ću je zalijepit da ćepojest one svoje đozluke.«

Konačno sam odlomio kurčevu granu pa smo produžili prema bloku. Šetali smopo Fužinama s granom u rukama i s majicom polivenom benzinom. Ja sam nosiopremalen pulover, a Adi je još uvijek glumio da je pogođen i nešto se gegao po cesti.Po meni taka dva kretena niko nije vidio jedno sto godina. Direktno za u kakav dobroglup film. Hvala bogu pa je već pala noć i nije bilo puno ljudi. Namjestili smo se kodtrafostanice i obmotali majicu oko grane. Adi je primakao upaljač.

»Ko će zapalit?«Adi se sad odjednom uprpio. Jebo ga jež. Gledao me je ko debil i gurao mi granu

u ruke.»Ja ću zapalit, a ti ćeš trčati. Jebiga, ti si sportista. Ti imaš kondiciju i to.«Svakako. Pa i znao sam. Adi je uvijek bio najveća prpa na svijetu. I u školi je

uvijek bio glasan i hrabar, a samo je gledao onda kad je trebalo baciti petardu u lonacčorbe. Petardu je valjda krehno neko drugi. Aco ili ja. Jebeni seronja žgoljavi.

»Zapali!«Adi je pripalio i moja majica je gorjela ko luda. Obojica smo se usrali i Adi se

povukao nazad a ja sam ko najveći trunto probao držati majicu koja gori dalje od sebei nešto skakutao oko trafostanice. Kakav cirkus. Adi je potrčao u stranu i nešto se staoderati.

»Trči. Trčiii! Brzo!«Adi je bježao od mene i kao se sakrio. Nisam imao šta. Krenuo sam trčati ko

budala prema ogromnoj hrpi kabastog otpada pred našim blokom. Nikako nisamgledao oko sebe, nego sam samo laufao i držao granu visoko iznad sebe i pazio, da mimajica ne padne s nje na zemlju. Gorjelo je sto na sat. Ona hrpa otpada mi seodjednom učinila pravo, al pravo daleko. Negdje u pizdi materini. I uopšte što nisammogao tako brzo laufat zbog kurčeve grane i majice. Počeo sam gledati ima li negdjeneko ko bi me mogao vidjeti i prepoznati. Vidio sam Šoškića pred kioskom. Jebo gabog njegov kamiondžijski. Zabio sam glavu u ramena i gledao samo još u tlo. Vidiosam još negdje neke noge, i onda još jedne, a onda sam konačno dotrčao do kabastog

otpada i krhno granu direkt nasred gomile.Gdje sad da trčim? Jebem ti Đoku u sto pički materina. I Adija i njegove

genijalne ideje. Pa uopšte se nismo dogovorili gdje da trčim poslije kraja akcije. Nasve strane je bilo ljudi, blokovi, auti, pizde materine. Nabrao sam ga pored nekoga usto godina starim adidaskama i onda sam pičio prema fužinskom gradu. Na parkingu jebio jedan auto i puno nekih likova oko njega, pred šesticom su neki sumnjivi tipovinešto trunili, a iz parka su dolazile dvije mame. Trčao sam kao u bunilu i onda poparku prema gradu. Tamo su se vozili neki kurčevi automobili, a pred gradom sustajali neki pederi s kravatama i te scene i zato sam i zavio dolje prema Ljubljanici.Laufao sam po klancu i spustio se dolje do ograde. Tamo više nije bilo ljudi. Hajde,barem jednom da tamo nije bilo narkomana. Okrenuo sam se i gledao šta se događa.Nisam ni znao jesam li uopšte zapalio kabasti otpad ili je neko makao granu i mojupoderanu majicu. Na mostu sam vidio par ljudi. Ostalo je bilo mirno. Sav zapuhan samgledao u onu usranu rijeku i probavao se umiriti. Kakav debil. Osjećao sam se takobijedno da bi najrađe sam sebi spuco šamar. Kakav kurčev kretenski idiot što laufa sgranom i majicom između blokova, da zapali kabasti otpad. Kakav seljak. Sigurno meje cijeli blok gledao i realno sam navalio na sebe takav stid da mi je najbolje da seodselim.

Bio sam živčan i nisam više mogao stajati na jednom mjestu. Polako sam se opetpodigao nazad do ceste i otišao nazad u park. Skinuo sam pulover i obrnuo ga naopakoda bi izgledao samo malo drukčije nego prije. Bilo me je ful sram. Stvarno sam seosjećao glupo ko sto imbecila. Nek ide Adi sa svojim kurčevim idejama u kurac. Pičkamu materina bosanska. Ja sam najveća budala kad ga slušam. Okrenuo me je ko bekanana ražnju, pička mu materina blesava. Dabogda ga Samira čitav život po Fužinamatražila.

Bio sam već na ivici parka. Prvi put sam digao glavu i pogledao prema bloku iugledao tu vatru. To ne možeš vjerovat! Uaauu! Haos! Belaj! Majke mi u životu takvuludnicu nisam vidio. Vatra je bila viša od blokova, sve je bilo osvijetljeno kao da jebio dan, ljudi su bili na balkonima kao za Novu godinu, samo su još petarde falile.Takvu vatru ja još nisam vidio. Ludo. To je bilo za slikat. Za teve. Kakva scena.Približavao sam se bloku i kao munjen sam gledao u tu ogromnu vatru i blokove okonje. Kakva svjetlost. Ko u naučnofantastičnim filmovima. Majke mi mile. To je bilo to.Najjači smo, najjači. Bilo je sve više ljudi pred blokom, na balkonima, svuda.Ludnica. Vatra je bila stalno veća.

Pucketala je i u stvari nisu ni trebale petarde jer je pravo pucalo. Totalna žurka.Nikada mi u životu nije uspjelo da napravim nešto tako veliko. Hajde taj koš u

zadnjoj sekundi, ali ne jebem sad basket više, a još je bilo samo omladinskoprvenstvo. Ta vatra je bila ogromna. I ja sam je zapalio. Marko Đorđić. Svi su jegledali i sigurno im se činila super i najjača. Jer je bila stvarno žestoka. Nikad u lajfunisam uspio napraviti tako veliku stvar. U školi mi nikad nije uspjelo ništa, onda sam itu košarku zajebo. Sad sam bio stvarno ponosan na sebe. Konačno sam bio zadovoljansamim sobom. I nisam bio ljut. Stvarno, nisam bio ljut.

Nijednom od nas, Adiju, Dejanu, Aci i meni, nikad nije uspjelo tako nešto. Biloje to za nas svu četvoricu. Najjači smo, najjači. Svi smo mi sjedili u zadnjoj klupi i svi

smo redali svoje jadne dvojke i uvijek smo bili nikakvi i uvijek smo dobivali batine,kad bi naši starci išli u školu. I uvijek smo imali loše vladanje i uvijek smo pravilipizdarije i uvijek smo bili bijedni do kraja i svi su nas kritikovali i bili smo totalniluzeri. Mi smo se kao nešta puhali da smo najjači, ali smo bili najveći šugavi dripci. Izato je ta vatra za nas svu četvoricu i za sve što su nas jebali u glavu jer nam nije išlani ta škola, ni ti kružoci, ni ta jebačina ni ti biznisi ni ti kurči turci i pičke materine.Pogledajte sad taj stup vatre, mamicu vam na njega nabijem. Najjači smo, najjači.Možda nismo talentovani za te vaše jebene slovenštine i matematike i fizike izemljopise i te glupe fore. Možda smo talentirani za nešto drugo, samo se vi nistetrudili da otkrijete šta je to. Pička vam materina. Svaki čovjek je sigurno za neštotalentovan. Mora bit. Samo vi ste mislili da smo mi ionako glupi čefuri i da zato nismoni za koji kurac i da ko nas jebe. Eto vam sad najveća vatra na svijetu. Dabogda vampod guzicom izgorio! A što vi ne možete takvu vatru zapaliti? I još nešto. Da ne bislučajno. Možda smo mi najtalentovaniji piromani na svijetu, samo vi to ne jebete.Nije to to. Vi imate svoje čitalačke marke i takmičenja iz maternjeg jezika. Popušite miga s tim. Vidjećemo hoće li iko od vas zapaliti veću vatru od mene. Najjači smo,najjači. Toga nema u vašim knjigama, jebale vas one. Jebo vas Prešeren i Cankar i nekmi svi vaši narodi poližu dupence. Svi smo mi talentovani. Svako za nešto. Sto posto.Samo nismo svi talentovani za za ta vaša sranja. Imamo drugačije maternje jezike, pa idrugačije talente. Ali smo svi talentovani i svi možemo raditi velike stvari. Ne samovaši odlikaši. Ali to vas ne zanima. Jebe se vas za nas šugave čefure iz zadnjih klupa.Mi smo za vas samo oni na -ić!

Zašto sam opet išao pješke na deseti sprat nakon stogodina

Vatrogasci su me skoro pregazili, jer sam posred ceste marširao prema bloku.Nisam ih čuo, jer sam bio u nekom otkačenom transu. Vrtilo mi se sto na sat i nekakavme je lik povukao da me auto ne opali, da bi vatrogasni kamion mogao otići do bloka.Dobacili su u deset minuta i u roku od odmah su ugasili moju vatru. Mater im onunjihovu crvenu. Samo onda su još pola sata sve to štimali i polivali vodom i sve tekarine. Sve si mogo vidjet šta rade profesionalci. I kako si ti mali i nikakav. Možeš tizapalit takvu vatru da gori do vrha bloka samo onda dodu oni sa svojim haubicama imalo poprskaju i čiča miča gotova priča. Kao da nikada ništa nije ni gorjelo.

Narod se je već počeo micati s balkona i ispred bloka više nije ni bilo punoradoznalaca. Žurka je prošla. Stajao sam pred blokom i gledao izgorenu hrpukabastoga materijala što ga je nekakav vatrogasac još prskao vodom. Odjednom me jeneko zgrabio za vrat i potegnuo me prema ulazu u blok da sam poletio ko najlakšepero. Takav šok je bio da uopšte nisam skonto šta se događa, nego su mi se samo nogevukle po tlu kroz jedna, pa onda druga vrata i sve do lifta. Tek tamo sam se uspiookrenuti i vidjeti Radovana u potkošulji sa svojim mutavim poblesavljenim pogledommanijaka, koji me kao lud vuče za sobom. Pred liftom su stajali neki ljudi, a Radovanje krenuo prema gelenderima.

»Alo! Pusti me! Alo!«»Nijedne! Glavu ću ti razbit! Da te nisam čuo!«»Pusti me!«»Ma šuti sam reko!«Radovan me je opizdio po tintari i odmah zatim me povukao po štangama prema

gore. Još uvijek je bio jak kao bik. Ispod svega tog njegovog sala i trbuha što je virioispod potkošulje, još uvijek je bio kao od brda odvaljen. Nisam imao šansi. Vukao meje ko manijak po stepenicama i nije se zaustavljao. Ja se nisam mogao ni okrenuti, alisam gledao ljude pred liftom koji su gledali Radovana i mene ko da smo svemirci.Jedna žena je stavila ruku na usta, ko one neke mame u filmovima, kad je nešto grozno.Ali, sve njih je bolio patak. Njima to dobro dođe, da sami sebe utješe, da ima gorihbudala i od njihovih muževa i sinova. Radovan se na trećem spratu na trenutakzaustavio, pa sam se uspio okrenuti i postaviti normalno na noge, i vidjeti ga. Ali, kakoga je taj moj pogled do kraja raspizdio, povukao me je još jače nego maloprije, pasmo se još brže počeli penjati stepenicama na deseti sprat. Udarao sam nogama uogradu, spoticao se o stepenice, hvatao se za sve što mi je došlo pod ruke. SamoRadovan nije jebo. On je nastavio dalje marširati. Vukao me tako jako da se Adijevpulover derao po šavovima, a da sam ja jedva disao.

Nisam išao pješke po stepenicama od drugog razreda osnovne šole. Tada me jeRanka natjerala da idem pješke svaki dan jer, jebiga, šta je ona znala šta je to lift ismijem li se ja furati s njim. Nije Ranka prije toga u životu lift vidjela. Zato sam ja

dvije godine svaki dan dolazio iz škole po stepenicama. Nahodo sam se po timstepenicama za čitav lajf.

S Radovanom sam došao do sedmog sprata. On je bio skroz crknut. Jebiga, jestda sam žgoljav, samo sam dug i imam to nešto kila. Radovan je disao duboko. Jednomrukom se držao za prsa, a drugom je mene još uvijek stiskao za vrat. Sad ga nisam htioviše ni pogledati. Da ga ne uhvati srce. I da ne popizdi i baci me dolje niz gelendere.Polako je dolazio sebi i sad me je počeo opet vući, ali polako da sam u suštini mogaohodati za njim.

Došli smo do desetog sprata i Radovan se je zaustavio pred vratima hodnika. Jošuvijek me je držao. Kopao je po džepovima i tražio ključeve, ali ih nije našao.

»U pičku materinu!«Pozvonio je tako da je skoro razvalio zvono. Ranka je polako izašla iz stana u

pidžami, sva zblanuta i sasrana i nešto je govorila, ali je nisi mogao razumjeti jer suizmeđu bila vrata. Gledala je mene i Radovana i u šoku otvarala vrata.

»Da nisi pisnula. Jel jasno?«»A šta...?«»Je li jasno?«Ranka je ušutjela, Radovan me je sad opet jako potegao za sobom da sam

trčkarao za njim po hodniku do stana. Kao majmuna me je ugurao unutra. Nato je jošRanku povukao u stan, i ona je nešto zacvilila. Onda je zatvorio vrata da se svezatreslo. Ni ja ni Ranka nismo smjeli zucnut. Gledali smo jedno drugo i onda opetRadovana i skroz sasrani čekali šta će reći ili uraditi.

Zašto se Radovan opet zarakijao

Radovan je otišao do kuhinje i otvorio ormar. Izvadio je flašu rakije i natočio tričepa koja je spucao na eks. Rakija se prosula preko vrha čepa i po podu jer su mu setresle ruke. Ali briga njega za to. Vratio je rakiju nazad u ormar, pa se predomislio iopet je izvadio van. Popio je još jedan čep.

»Sjedi vamo.«Sjeo sam na stolicu u kuhinji, Ranka je polako išla za mnom i sjela na kauč u

dnevnoj sobi. Radovan je sjeo na stolicu nasuprot mene i nešto puhao i mrdao lijevo-desno i nije se mogao smirit. Digao je glavu u zrak.

»Jebem ti život i ko ga izmisli.«Potom je opet ustao i otišao u dnevnu. Tamo je otvorio ormar, uzeo nešto iz njega

i onda to gledao i gledao. Ranka je ustala i došla do njega. Ali Radovan se okrenuo,prišao mi i bacio na stol preda mnom kovertu. Onda je opet otišao do ormara i opetuzeo rakiju iz njega. Htio je natočiti još jedan čep, ali su mu se ruke tako tresle da jeuzeo čašicu za viski iz ormara nad česmom. Ja sam uzeo kovertu. Bila je to karta zavoz. Ljubljana - Visoko. U jednom pravcu.

»Sutra ideš u Bosnu. Petnest do sedam ujutro imaš voz.«Radovan je uzeo čašu i flašu i oboje stavio na sto. Onda je sjeo. Ranka je glavu

zagnjurila između dlanova. Ja sam samo blejao u onu kartu i ništa mi nije bilo jasno.Šta je to? Kakva karta za voz? Kakva Bosna? Petnaest do sedam. To je za nekolikosati. I nigdje povratne karte.

»Kad nećeš da učiš, kad nećeš da se baviš sportom, onda ideš dolje. Tamo nematih tvojih zajebancija.«

Radovan je ispio novu čašu rakije.»I droga.«Kakve droge? Gdje je sad to našao? Njemu se skroz pomutilo. Još uvijek me nije

pogledao. Gledao je negdje u prazno i praznio svoju ljutu rakiju, što mu je poslaoMilan iz Srbije. Ranka je već uveliko cmizdrila. Samo nije rekla ništa. Radovan jeustao i otišao iz sobe. Moglo se čuti da nešto kopa po ormarima i da ih bijesno otvara izatvara. Tako je udarao da je odjekivalo. Svud unaokolo bila je totalna tišina, samo onje udarao vratima ormara ko munjen u hodniku i mojoj sobi. Došao je nazad u sobu smojom sportskom torbom i spustio je na pod usred sobe.

»Ajde, spakuj ga. Samo mu na brzinu potrpaj svega u torbu. Nemoj sad doktoriratiz toga.«

Ranka se s mjesta nije pomakla. Samo je nastavila cmizdriti, a Radovan jenervozno coktao i puhao i vrtio očima i odmahivao glavom.

»Šta sad izvodiš, boga ti? Jesmo li se dogovorili? Jesmo li? Jesmo liiii?«Radovan je tulio ko blesav i Ranka je počela klimati glavom. Ali, istovremeno s

kimanjem počela je još glasnije cmizdrit da je Radovan bivao još više živčan.»Šta je? Šta plačeš? Ne izvodi! Pakuj ga! Jesi me čula? Jesi li me čulaaa?«Urlao je ko budala. A sati je bilo pola dva ujutro. Prozori su bili otvoreni, vrata

od balkona, sve. Sve se moralo čuti vani do na cestu. Sjetio sam se kako sam jednompo noći gledao finale NBA između Detroita i Lakersa i u pola četiri ujutro čuo iz blokapreko puta nekog tipa kako se dere i razbija i kako žena i kćerkica vape upomoć iplaču i mole ga da se umiri. Sve sam čuo i vidio u kojem se stanu to tačno događa, anisam znao šta da uradim. Bilo mi je grozno. Stajao sam na balkonu, gledao u stan islušao te grozne zvuke. Ali, stajao sam kao kip i nije bilo teoretske šanse da sepomaknem. Pomislio sam je li možda sad nekome iz suprotnog bloka ko sad slušaRadovana kako se dere i Ranku kako cmizdri tako grozno kao tada meni. Hoće limožda taj čovjek zvati policiju? Hoće li i on stajati kao kip i gledati u naš stan?

Ranka je polako ustala, počela nositi moje stvari i polako ih slagati u mojusportsku torbu. Radovan je sebi natočio novu čašu. I iskapio na eks.

»Kod babe ćeš fino radit, pomagat joj oko dede i brinut oko kuće. Da se naučišposla i da se odvikneš ovih svojih mangupluka. Nema više zajebancije. Znaš da jededa bolestan i da je senilan i sve. I babi će dobro doć tvoja pomoć. Ako ništa, trebaneko da ode u trgovinu da nasječe drva. A baba nek te nauči i da muzeš kravu. Pa ćešradit oko štale. To će ti bit najpametnije. Nek te upregne na sve četiri. To ću se dodušeja sa njom dogovorit. A ti ima da radiš! Jesi me čuo?«

Klimnuo sam, iako još nisam shvaćao šta se događa. Nisam mogao vjerovati.Svako malo u toku tog svog govora, Radovan bi me pogledao. Tako na brzinu. I u timnjegovim pogledima sam vidio da je stvarno kraj zajebancije. Da se nešto bunit nemanikakvog smisla. Ni Ranka se više nije bunila. Ona je trpala moje stvari u torbu.Radovan je iz ormara nad umivaonikom donio još jednu čašicu za viski i u nju natočiomalo rakije. U svoju je natočio malo više. Drugu čašu je dao meni. Gledao sam ga inisam znao šta hoće od mene. Nikad mi nije davao alkohol iako je čefurska navika dase djecu zarana navlače na rakiju i na pivo. Sad mi je dao i još hoće da nazdravim snjim. Ovome se sve pomutilo. Ili je već razmontiran od te rakije. Nazdravili smoRadovan i ja. Prvi put u životu.

»U zdravlje. Šta je bilo, bilo je. Odsad pa nadalje idemo drugačije. Nema višemaženja i paženja. Odsad samo tvrda ruka. Život je zajebana stvar. Ne može se to takokao što bi ti i oni tvoji bilmezi htjeli. Niste vi Titina djeca pa da možete da radite štavam se sprdne.«

Đe je sad našao Josipa Broza? Ne možeš da vjeruješ. Ranka je još uvijek trpalastvari u torbu. Jedna je bila premalo i donijela je još i drugu. Radovan je sjedio i piosvoju rakiju.

»Krećemo iz kuće u petnest do šest.«Gledao je još neko vrijeme Ranku kako pakuje, onda je ustao, vratio rakiju nazad

u ormar i otišao spavati. Ja sam isto ustao i došao do Ranke da joj pomognemspakovati svoje stvari do konca. Samo mislim da nijednome od nas nije bilo jasnokako se treba spakovati za jednosmjerno putovanje.

Zašto sam se s Rankom sjetio Vele

S Rankom sam pakovao moje stvari. Ustvari je ona pakovala, a ja sam samo komumija išao za njom i klimao kad ne bi znala da li da spakuje neku majicu ilipantalone. Ranka je brzo natrpala dvije torbe. Nikad to njoj nije bio nikakav problem.Uvijek kad smo išli dolje Ranka bi potrpala toliko stvari da su svi mislili da selimo.Šta znaš kako će vrijeme biti. Šta znaš, možda ostanemo još koji dan. Možda dođeMilan pa ćemo peći rakiju. Treba biti spreman na sve. To je moto čefura. Nikad se nezna.

»Treba li ti zimska garderoba?«Kako da ja to znam Ranka, ako ti ne znaš? Jesam li se ja s Radovanom

dogovarao? Sad je maj, kraj maja. Ali, zaboli me đoko. Briga mene. Ti i Radovan stetako odlučili i biće tako. Šta sad mene pitaš? Meni je sve ravno. Uopšte se ne sekiram.Idem u Bosnu i gotovo. To su sve informacije koje imam. Ali, kod nas se ionako nikadnije unaprijed znalo šta će biti. Šta znaš šta će te snaći? Svi su još u aprilu govorilikud idu na odmor, jedino Radovan i Ranka su govorili: »Vidjećemo!« Ionako smouvijek išli u Bosnu, i uvijek u isto vrijeme, i uvijek na tri sedmice, i uvijek se dozadnjeg nije znalo. Radovan je uvijek bio jako živčan kad je trebalo ići na put. To suopet te čefurske fore. Jebiga, ako ne znaš na kakvu budalu ćeš još naletjeti kad budešpičio po Bosni, i ko će ti u Hrvatskoj htjeti jebati mamicu jer ti je ime RadovanĐorđić, i šta će sve Bosanci tražiti od tebe na granici, koliko pečenice i mladog sira četi Hrvati dozvoliti da odneseš kući. Plus to da Radovana i Ranku te granice jebu do zlaboga. Čitav lajf furaju istim putem — Ljubljana-Zagreb, Slavonski Brod-Visoko, a sadodjednom granice. I onda još: »Stoj, pokaži pasoš! Otvori prtljažnik! Daj zelenikarton! Koga imaš u Visokom? Jel ti Bora u rodu? Šta ti dođe general Đorđić? Jesi tibaš iz Visokog? Jel te dobro služe kola? Kako je u Sloveniji?« i sva ostala glupapitanja što su ih bosanski carinici sposobni smisliti. Zato su Radovan i Ranka uvijekživčani kad idemo dolje.

»Ajde, nema veze, poslaćemo ako bude trebalo.«Ma ja. Tako je Ranka. Nema problema. Poslaćeš. Možda još dođeš u posjetu pa

mi doneseš kanađanke. I poklon za Novu godinu. I za rođendan. Ako me se tada, 5.marta 2007, još budeš sjećala. Tada ću imati osamnaest godina. Okruglo. Tada ću bitipunoljetan i ti nećeš biti odgovorna za mene i nećeš se više morati sekirati radi mojihpizdarija. Tada ćeš moći lijepo odmoriti.

»Treba li ti još šta?«Malo ljubavi, pažnje, razumijevanja i...»Četkica za zube.«Ranka uvijek zaboravi moju četkicu za zube. Svaki put kad idemo dolje moram

kupovati novu tamo u istom onom krmetnjaku od kioska nazvanom Kod Vele. Sigurnose i Ranka sjetila toga i počela se smijati. Šta je tu smiješno?

»Uvijek zaboravim. Dobro, kupio bi ti novu kod Vele.«Sad se počela još više smijati. Smijem se i ja. Jebala te Vela. Peri ti svoje žute

zube četkicom od Vele. Vela je jedna porodična fora. To je komšinica od moje bakicei djeda, koja ima oko sto godina, ali još uvijek fura kiosk u prizemlju svoje bajte. I uratu je furala tu šemu. Kod nje ima takvih stvari koje su po čitavom svijetu već davnoprestali prodavati. Kod nje ima Zirodent. Najodvratniji kaladont ikad. Niko živ ne znagdje Vela nabavlja stvari, ali svi stalno idemo kod Vele jer je jeftino i jer nam jekomšinica, i onda uzimamo četkice za zube i druge pizdarije.

I sad Ranka umire od šege, piša se od smijeha, jer se sjetila Vele i dede kojiuvijek kad neko kaže da bi išao u normalnu trgovinu, kaže: »Sto? Pa šta fali kodVele?« A fali sve. Nema nijedne normalne stvari za kupit i kod nje niko nema kaddođeš ti tamo i nikad ne vidiš nikoga da ide kod nje kupovati, a ona ima tu radnju većsto godina. Ne jebe Vela globalizaciju. Najgori su slatkiši kad ti baba da petkonvertibilnih maraka da kod Vele kupiš čokoladu. Tamo nema Milke, nego samo stogodina stare Zvečevo čokolade, što ih je Vela nabavila još u doba bivše Juge. Alimoraš kupit, nema druge, jer te baba Mila poslala.

»Kupuj ti sebi četkicu kod Vele.«Ne znam kad sam se zadnji put smijao skupa s Rankom. I još je taj smijeh napola

histeričan. Ali mislim da smo se prvi put u životu smijali istoj fori. Šta ćeš. Tako je tou lajfu. Ranka i ja nemamo šanse. Nije nam suđeno. S Radovanom bi se prije skontaonego s njom, majke mi mile. S Radovanom mogu makar o sportu razgovarati. SRankom stvarno nemam šta razgovarati. Izuzev o Veli i o našim porodičnim forama,Visokom i o svim našim rođacima.

Kod čefura je ionako tako da čoporativno najbolje funkcionišu. Recimo, našafamilija, nas troje se najbolje kontamo u Visokom, kad je tamo puno raje, pa je čistiurnebes. Kad su tamo Ružica i Milan i Dragiša i Dragana i Stjepan i Jovana i svi. Tadasmo svi mi kao neka familija pa se zajebavamo i razgovaramo i družimo se i kontamo.Tri sedmice i još par vikenda godišnje. Tad imamo Velu i sve druge interne porodičnefazone i dedu Đorđa kojem se svi smijemo jer je počeo zaboravljati i baca teškeprovale. Pita ko je baba Mila i onda ne vjeruje da je ona njegova žena jer je prestaraza njega. I sve nas uvjerava da on nije vjenčan s tom matorom babom i ljuti se jer gakao zajebavamo.

Onako je inače haos uobičajeno. Sad se odjednom Ranka i ja usred noći skupasmijemo na istu foru. Cijeli svijet je izgleda sjeban. Ranka se uopšte ne može smirit imeni se čini da će se sa smijeha samo na plač nafurati. Sjedi ona tako na mojoj torbi ikao da je hoće zatvoriti, a uopšte ne može. Sve više i više se histerično smije, i sveglasnije.

»Tiše tamo!«Samo je još Radovan falio, a Ranka ko da ga je čekala. Smijeha više stvarno nije

bilo, nego su još samo ostale suze. Plače Ranka i ne može više ni sjedjeti s mirom,nego se bacila na podu i samo glavu naslonila na zid. Kolaps! Leži ona tamo kopokošena i plače. Samo mi je to još trebalo. Glava joj tako ukrivo stoji da samo gledaškad će joj vrat pući.

»Tiše!«Radovan ne jebe. E, moja Ranka šta si ti mislila kad si se vjenčavala. Na mene

sigurno nisi. Ni na sebe, najvjerovatnije. Gledao sam je u tom čudnom jadnom

položaju, savijene glave prislonjene na zid u histeričnom plaču. I bilo mi je žao. Došlomi je da joj pridem da je zagrlim i utješim. Ali se nisam mogao ni pomaći. Gledao samkao mutav otvorenu torbu nasred hodnika i Ranku koja leži na podu pored nje krozcijeli hodnik. Gledao sam njenu pognutu glavu. Zasigurno ju je već počeo boljeti vrat,ali Ranka nije mogla prestati. A tijelo nije pomjerala. Njeno tijelo je bilo mrtvo, rukesu joj tako čudno pale po tijelu da sam mislio da ih više ne osjeća. Živa katastrofa.Samo, kad je ječala, tresla se tako da si mogao vidjeti da li s njeno tijelo uopće miče.Polako sam joj se približavao i uhvatio sam je za ruku. Stisnula me je tako jako da sammislio da će mi kosti u ruci početi pucati. Uhvatila me je i drugom rukom. Nije sepomakla nego je samo stiskala moju ruku i plakala dalje. Mislio sam da je onazavršila. Da je skroz odlijepila i da nikada više neće biti normalna. I da nikada višeneće pustiti moju ruku. Držala je tako jako da nisam imao šanse da je izvučem. Takosam sjedio tamo nasred hodnika, naslonjen preko otvorene torbe i previjao se da jenekako mogu namjestiti da me ne bi sve boljelo. Rankina glava stajala je još uvijekskroz povijena i naslonjena na zid.

Zašto OZNA sve dozna

Ne znam je li ijedna noć ikada brže proletjela. Najednom je uletio Radovan itrebalo je pičiti na željezničku. Kupi prnje i idemo. Ništa pozdravljanje. Ranka seskupila i otišla direkt u spavaću i nije se više pojavljivala. Samo si je čuo kakocmizdri. Radovan se je samo obukao. Ništa tuširanje ništa pranje zuba, ništa brijanje.Ja sam htio oprati zube, ali je Ranka spakirala moj neseser i sve i nisam htio sadaotvarati torbu jer bi Radovana strefio pošizitis i bilo bi vrlo jebeno.

Ulice su bile prazne, semafori su treptali. Nigdje nikoga. Samo Radovan i ja unašem opelu, sto godina starom. Čefuri moraju imati švapski auto, pa da ga jebeš, iRadovan se je zakreditirao i nabavio vektru. Jebala ga ona. Kupio je na sajmu jer muje preporučio Hadžić iz keca i jer je prodavao neki naš čovjek. Samo Švabo pravidobra kola, sve ostalo je sranje. Zato pola Bosne fura sto godina stare golfove, a drugapolovina sto godina stare opele. U Bosni je najviše rezervnih dijelova za golfa poglavi stanovnika. Na svakog dođu tri auspuha i dva fergazera.

I željeznička je bila prazna. Samo u dva kafića su odvrnuli Danijelu i Grašu. I toda grmi po cijeloj stanici. Ne možeš pobjeći od čefura pa da boguješ. Na peronu subili samo jedan muškarac i jedna žena. Jedan čiča što mu se iz aviona vidjelo da jetakav čefur da glava boli, i jedna ženska koja je najvjerovatnije išla samo do Zagrebajer je izgledala prefino da bi išla u Bosnu.

Radovan i ja smo došli prerano i to dvadeset i pet minuta. Mislio dam da će meRadovan tu ostaviti i spizditi, ali ne, on se nakanio da sačeka vlak. Da se uvjeri daneću slučajno ostati u Ljubljani. Dvadeset i pet minuta ću zato morati gledati tunjegovu šutljivu izvedbu. Sjeo sam na klupu, a Radovan je sav nervozan šeto gore-dolje po peronu. Onda je otišao do čiče i pitao ga je li to peron za Sarajevo i jesu lijavili da voz kasni i nešto je Radovan pričao s tim čičom koji ja mislim nije imaoblage veze ni gdje je ni gdje ide. Ali su razvukli priču i slagali šuplju čitavih desetminuta. Model je objasnio Radovanu da ide u Kakanj, da je u Ljubljani bio kod kćerkeJasmile koja živi u Novim Jaršama i da ga je njen muž Andrej dovezao do stanice,samo je morao ići jer radi od šest. I objasnio mu je da ti vozovi ne kasne jer sumeđunarodni i startaju iz Njemačke, a to Nijemci uštimaju tamo u Minhenu, pa je ondasve tačno skoro do Sarajeva. I objasnio mu je da je najvjerovatnije zadnji put vidiounuku Sabinu i kćerku Jasmilu jer je već star i ne može više putovati, a Andrej neće dadođe u Bosnu jer radije ide na odmor u prikolicu u Vrsaru.

Još deset minuta. Radovan priđe do mene i sjedne na klupicu. Nešto me gleda.Možda će se sad konačno pozdraviti i odmagliti, jebo ga jež. Ali jok, on me samogleda i to ko kakav čudak. I nervozan je sto na sat. Lupka nogom u pod da sam još i jaživčan zbog njega.

»Jeste li vi prebili Damjanoviča?«Šta? U, jebote! Odakle mu sad to? Kako zna? Mile mi majke, u sekundi sam se

preznojio. Ozna sve dozna, uvijek je Radovan ponavljao, samo ja nikad nisam znao koje modelsica Ozna i to mi je uvijek bilo neko čudno ime. Mislim da sam tek lani

prokužio o čemu se radi. A Radovan je bio gori od Ozne. U glavi mi je došlo dototalne pometnje. Rasturio me je Radovan na prafaktore. Ko tele sam samo blejao unjega.

»Jeste li?«Oduzele su mi se noge. Počeo sam se tresti i htio sam zatvoriti usta, ali nije išlo.

Vidio sam sliku Ace koji pored Ljubljanice šuta tog jadnoga Damjanoviča i vidio samRadovanovu facu koja nije bila ni bijesna ni nervozna, ni ništa. Samo je bila tamo itucala me direktno u zdrav mozak. Probavao sam klimati pa sam samo nešto mahaosvojom glupom tintarom lijevo-desno, gore-dolje. Jebo ga bog njegov radovanski.Gdje me je našao? Gdje je saznao? On stvarno nije normalan. Morao sam progovoriti,samo nije bio moj dan.

»Nisam... Aco je... ja sam bio tamo... ali nisam... htio sam ga... da spriječim...nisam ja bio... tata...«

Rekao sam mu tata. Ne znam kad sam zadnji put upotrijebio tu riječ. Nemampojma. Ali je djelovala jer Radovan nije eksplodirao, nije počeo puhat, nije ništa odtoga, nego se samo rastužio. Njegov pogled je bio tako žalostan da sam mislio da ćezaplakati. Vjerovao mi je. To je najvažnije. Stvarno mi je vjerovao. Gledao me je timsvojim tužnim pogledom i ja sam vidio da mi vjeruje. Voz je konačno došao nastanicu. Radovan se okrenuo i zagledao u voz, ali se još nije micao. Opet me jepogledao ravno u oči onim svojim tužnim pogledom. Nismo završili. Te debate nijejoš kraj. Opet se je pripremao da će nešto reći. Gledao me je pravu u oči ikoncentrisao se.

»Damjanović je... u komi.«Šta? Št...? Kraj. Nisam više disao. Nisam ništa. Kakva koma? Šta? Nisam mogao

vjerovat? To je... To je... Totalna pizdarija! To više nije zajebancija. To je... Pokušajubistva. Možda. Još uvijek nisam disao. Kraj, stvarno kraj. O, moj Aco. O, mojaMarina. Šta ćemo sad? Dokle smo došli? Šta je to? Ništa mi nije bilo jasno. Bio samgotov. Razjebalo me je na atome i molekule i sve. Kakva koma? Šta? A jel to stvarno?Hoće li uopšte preživjeti? Šta je to? Katastrofa.

Ne mogu vjerovat. Neka sve ide u sto pičaka materina. Ne mogu disat više. Samnom je gotovo. Aco, budalo jedna najveća. Jadna Marina. Kakva koma? Šta? To jekraj.

»Nisam... ja... Aco...«Radovan me nije više slušao. Nije me više ni gledao. Digao se, pokupio je obje

torbe i zapičio na voz. Ja sam samo sjedio tamo.»Ajde!«Nekako sem se digao i išao za njim. Hodao sam kao pogođen, spoticao sam se o

svoje vlastite noge. Ništa mi ni bilo jasno. Nisam znao gdje sam, šta sam, ko sam.Ništa više nisam znao. Jel me Radovan šalje u Bosnu da me murija ne bi ganjala? Dame zaštiti? Da me sačuva od ćuze? Je li to fora? A jel se već zna da je Aco prebioDamjanoviča? Jel se zna da sam bio tu? Srce mi je razbijalo ko ludo, mislio sam da ćese razletjeti u paramparčad. Znojio sam se ko nikad u životu, tresao sam se, maglilo mise pred očima. Sve. Jedva sam vidio ispred sebe gdje ide Radovan. Nasrtao sam nasve moguće u tom jebenom vozu. Radovan je trpao moje torbe u jedan kupe na kraju

vagona. U kupeu je sjedio neki čiča, sličan onom s perona samo još malo stariji i jošveći čefur. Radovan je strpao moje torbe na police. Ja sam se montirao nasred kupea iukipio se. Nisam se više nisam mogao ni pomaći.

»Javi se kad stigneš.«To je bilo to. Okrenuo se i otišao. Šta? Šta sad? Stajao sam tamo nasred kurčevog

kupea i voz za Zagreb, Visoko i Sarajevo je krenuo. Negdje sam uhvatio Radovanakoji je stajao na peronu i gledao za vozom. Ja sam još uvijek stajao. Gledao sam krozprozor. Gledao sam ljubljanske kuće i blokove i sve mi je bilo jako čudno. Ništa minije bilo jasno. Ubrzo su se kroz prozor mogle vidjeti i Fužine. Naš kurčev blok. Sjeosam jer su mi se noge već tako tresle da nisam više mogao stajati.

Zašto je Bosna totalno u kurcu

Prvi put u životu sam furao vozom. Jebiga, šta ćeš. Tako je to kad si čefur pa idešsamo do Bosne, a i to s opel vektrom. Radovan mi je od davnina nabijao na nos svojepriče iz voza. On nikada nije imao auto i uvijek se vozio vozom. Te je švercao, te muje neki cigo klepio novčanik, te je jedan Turčin zauzeo krevet u spavaćim kolima, te jeprespavao stanicu i furao do Sarajeva, te je sišao na pivu u Zagrebu pa mu je vozspizdio, te je išao na olimpijadu pa se ukokao na vlaku s nekim Šveđanima, te su gaklepili kad se švercao bez karte i kondukter ga je htio izbacit iz voza pa su se pobili, temu je nekakva ciganka gatala da će imati tri sina i da će svi živjeti u Americi i vozitidžipove, te je cijeli put do Ljubljane prestajao na nogama jer je na vozu bio takavdžumbus, te se s navijačima Dinama furao do Zagreba i svađao se s njima je li boljiBoban ili Savićević. Priče i pričice. Voz je uvijek bio dio čefurskog folklora. Jebiga,oni nisu furali skupe aute i zajebavali se. Oni su bili sirotinja i furali su vozovima. Ionda su se pravili da su vozovi dernek totalni, da je to najjače prevozno sredstvo.Ložili su se starci na lokomotive i vagone. Radovan je stalno govorio da bi od sveganajviše želio još jednom sjesti na voz, i to sa mnom, pa da nas dvojica idemo doVisokog. Da vidim ja šta je to voz. To bi bio poklon za petnaesti i onda šesnaesti i jošsedamnaesti rođendan. Samo nikada nije bio pravi moment da nas dvojica, otac i sin,sjednemo na voz i zapičimo do Visokog ko najveći carevi. Stari i mladi Đorđić. To jeRadovan želio. On je uvijek sa mnom želio putovati vozom u Bosnu. To mu je uvijekbila velika želja. Samo kad sam bio mali zaratilo je, onda je pruga bila razjebana, aonda nisi znao kakvi se luđaci vozaju po tim vozovima, onda je uletila opel vektra iRadovanu se više nije dalo jebati s peronima i kondukterima. I nikada Radovan i janećemo ići vozom skupa. U to sam već sad uvjeren. Jebiga, Radovane, prošo nam voz.

»Kako je, care? Šta ima?«Pa to nije istina. Ti čefuri su stvarno otkačeni. Čiča je imao bar sedamdeset pet

godina i odmah je prijavio: »Kako je, care?« Pa kako se ne bi upišo od smijeha. I totakav čiča što odmah vidiš da je iz najvećeg sela. Ali, ne jebe on. On drma po svijetu iuživa. Zaboli čiču za sve. Car.

»Jesi ti iz Ljubljane?«»Jesam.«»Znači Janez. Neka, neka.«Smije se čiča, a smijem se i ja. Jebiga, ako si iz Ljubljane, onda si Janez. To ti je

to. Nije važno jesi li čefur ili Slovenec ili cigo Žarko, ti si za njih dolje Janez. Onitako kažu svima koji žive u Sloveniji i ne jebu je li neko njihov ili nije. Svi smo miJanezi.

»I kako je u Sloveniji?«»Dobro.«»Ma ja. Slovenija je super. Budi sretan što si iz Slovenije. Slovenija ti je vazda

bila najrazvijenija. Vi ste Janezi uvijek bili zajebani. I treba tako. A reci mi, je li i virazvrstavate smeće? Znaš ono, baška jaja, baška kesa, baška novine?«

»Pa ima toga, ali ne rade to još svi.«»Da, da. Vidim ja da ste vi već Evropa. Sad sam bio u Njemačkoj i tamo po cijeli

dan samo to smeće razvrstavaju. Sve se pazi, sve se zna. Nema tamo ko kod nas, damože kako ti hočeš. Tamo sve Švaba diriguje. Ima red i zakon. To ti je država. A neovi naši pašaluci. Ali lako je vama Janezima, vi ste sad Evropa.«

Lako je nama Janezima. Tako je čiča. Tačno tako. Lako je nama. Svi oni doljemisle da mi seremo pare i da nam je lako. Da u Evropi nema problema. Da teku med imlijeko. Tako je to. Mi nemamo šta kukat, jer se kod nas smeće razvrstava. E, moj čičakad bi ti znao da je u Evropi isti kurac ko u Bosni ili u Srbiji ili u Tunguziji.

Čiča je nekada sedamnaest godina radio u Njemačkoj i sad je sjeo na voz izapalio prema Minhenu da obiđe svoje kolege i bivše radne kolege. Turčina Nurija,Makedonca Vladeta i Rumuna Cornelia. Sve same njemačke čefure. Čiča je malolumpovao, sad ide nazad kući. I objašnjava mi da je u Njemačkoj, jer sve njegovekolege imaju kuće i žene i djecu i penzije i audije i sve i on bi imao isto, ali se vratio uBosnu i ostao bez svega, jer je sve izgubio u ratu. Žena umrla, djeca se razbježala posvijetu, kuću mu zapalili i sad on s parama koje mu djeca pošalju iz Amerike iAustralije putuje do Minhena i obilazi Nurija, Vladeta i Cornelia.

»A kako je sad u Bosni?«»Sad je super. Sad imamo piramide. Još da nam krave oće postat kamile i

možemo osnovat egipatsko carstvo.«Slavne piramide u Visokom. To je jedan Bosanac došao iz Amerike i čitavu

Bosnu nategao da su tri obična špicasta brda tri piramide stare jedno milion godina.To stvarno može provaliti samo Bosanac. Toga nigdje nema. Ljudi su se valjda svizapalili za stvar, jer kao nemaju penzija i autocesta i centralnog grijanja i sortiranogđubreta, onda neka imaju barem piramide. Stvarno, kakva država je ta Bosna. To jenajbaksuznija država na svijetu. I tamo ja idem živjeti. Ne moreš vjerovat. Bosna jedržava u kojoj ti ovce glat mogu prelaziti preko glavne ulice u državi. Bosna je državau kojoj te policajac zaustavi zbog prebrze vožnje, prijeti ti sa sudijom za prekršaje, aonda ti kaže: »Sam sa sobom vidi kolika bi ti bila kazna, samo vodi računa da smo nasdvojica!« Bosna je država u kojoj ti taksista kad se hoćeš vezat sigurnosnim pojasom,kaže: »Šta ćeš to ti, matere ti? Ma ne zajebavaj, nije ti ovo Evropa!« Bosna je država,u kojoj svi piju kapućino jer nikad ne znaš treba li naručiti kavu, kafu ili kahvu. Bosnaje država koja izvozi švercovanu robu. Bosna je država koja uvozi aute, autobuse ikamione koji su prestari da bi ih registrovali u Evropskoj uniji. Bosna je država ukojoj ti doktori propišu na recept koji poslije pošalješ rođacima u Njemačkoj. Bosnaje država gdje još uvijek postoji plaćanje u bonovima. Bosna je država gdje se svismiju i zajebaju samo zato jer kad bi se uozbiljili strefilo bi ih od bijede u kojoj žive.Bosna je država gdje ljudi teže dobiju vizu od diploma, a viza im i više koristi. Bosnaje država gdje svaki čovjek ima svoju pumpu. Bosna je država gdje ćeš prije naćipiramidu nego žiranta za kredit. Bosna je država iz koje su pobjegli svi Bosanci, aostali su samo Srbi, Hrvati i Muslimani. Bosna je država gdje se vozovi zaustavljajuna prelazu preko ceste. Bosna je država u kojoj se ljudi s nostalgijom sjećaju ratnihvremena kad su barem mogli vjerovati da će nekad biti bolje. Sad znaju da još dugo,dugo neće biti. I u tu Bosnu je mene poslao Radovan.

»A koga imaš ti u Bosni?«»Nema koga nemam. Imam babu i dedu. I stričeve i tetke i rođake i rodice. Manje

nego prije rata, ali ima ih.«»Lijepo bogami. I koliko ostaješ?«»Pa... Vidjećemo. Ne znam još.«»Neka, neka. Nek si ti živ i zdrav pa gdje god bio.«Nema koga nemam. U toj Bosni je fakat uvijek bilo milion naših rođaka. Pun

kurac Đorđića i Rankinih Milića. Samo, jedno je biti s njima sedmicu, hajde dvije, adrugo duže vrijeme. Jer, prvo se svi razvesele i krene zajebancija, veselje, pečenje,rakijanje, pjesma, roštiljanje, kafenisanje i sve živo. Zakon. Svi se poželimo i svi smosretni, kad se vidimo i pišamo se od smijeha i pucaju se vicevi i Milan i Dragišapričaju priče iz starih vremena i sve moguće seljačke fore i anegdote i sve. I tako pardana, a onda se više niko ne može praviti da mu je super, i onda se svi između sebepočnu prcat i jebat u glavu i onda vidiš da su svi totalno u kurcu, da ih jebe ta njihovasirotinja, da više snage nemaju, da nemaju ništa, da su im živci na kraju, da su bolesni,posvađani, tužni, razočarani, usamljeni, da samo glume pred nama da se mi ne bisekirali i da ne bi vidjeli u kakvoj bijedi žive. Sve se počne razjebavat. Muka živa. Nakraju uvijek jedva čekaš da spizdiš kući u Sloveniju jer se više ne da izdržat i gledatljude koje voliš kako pate i kako se muče da uopšte prežive, i kako im je svega punkurac, da im se više uopšte ne da živjeti. I uvijek si sretan jer ti ne živiš tu, nego uSloveniji i vidiš da si drukčiji i da nisi jedan od njih, jer si Janez i jer je tebi lako, jersi u Evropi i jer razvrstavaš smeće.

Zašto Bosna nije za čefure

Čiča je zaspao, a ja sam se zagledao kroz prozor. Bosna je pičila pored sa svojimizgorjelim kućama, sivim tvornicama i zelenim planinama. Jadna Bosna. Dotrajalimostovi, makadamski putevi, nakaradne kafane, kuće bez fasada, čiče bez zuba, punkurac džamija i crkava, žene i klinci što prodaju pekmez i rakiju pored puta, vozilaUjedinjenih nacija, stari švapski automobili, neobrađena zemlja puna mina, razjebane iprazne željezničke stanice. To je Bosna. Jadna i bijedna. Tužna.

Zagrnuo sam zavjesu i probavao još malo zaspati. Pomislio sam na Samiru kakoluta po Fužinama i traži Adija. Mirsad je sa svojom mečkom otišao nazad u jebeniKlagenfurt i ona je sad sama i šeta unaokolo i traži sina Adnana. A on negdje unekakvom smrdljivom podrumu puši onu svoju travu, jebala ga ona. Adi se sto postozakadio. Nema druge. Ko će mu reći da malo ohladi? Nema nikoga. Sanel je ionakopuko za sva vremena i sad niko uopšte ne zna gdje je jer ga je Mirsad istamburao inabio nogom iz stana, a Samira ako mu bude šta srala neće je jebati pet posto, a onaneće reći Mirsadu da ne bi još i Adija istamburao i istjerao van. Mirsad neće samprokužiti ništa jer je preveliki idiot. Od Adijevih kolega mu osim mene ionako nikoništa neće reći, jer kao neće da se petljaju, ili još i sami duvaju pa im je sve to kul.

Možda bi mu Aco nekad nešto i rekao, samo boga ti pitaj šta je s njim. I šta je sDamjanovičem. To je sranje.

Ako se model još i probudi iz te svoje kome, Aco je najebo, jer već ima kartotekui drotovi će sačekati da napuni osamnaestku i onda udri po njemu. Ako znaju da je Acoprebio Damjanoviča, ode Aco u ćuzu. Ako nije spizdio, ovako ko ja. Samo on Marinune može ostaviti samu. To njega jebe. Jadna Marina bi bez njega umrla od muke. Ali,nju bi ubilo kad bi Aco otišao u ćuzu. To je sve tako zajebano, da ne možeš ništa.Možeš glavom lupat u zid.

Dejan opet pakuje svoje prnje i seli u Slovenske Konjice. Taj je još najvišenajebo. Jer, Aco se može vratiti iz ćuze ako se Damjanović probudi. Onda će otići napar mjeseci ili koju godinu, a ne za stalno. A Dejan se iz tih jebenih Konjica nećevratiti. Tamo će mu Sonja naći neki posao i teraj brale. On je gotov. Čitav lajf će bitimagacioner u Merkatoru u Slovenskim Konjicama. Ja mislim da bi on radije išao ućuzu umjesto Ace. Ali nema šta, Sonji je dopizdilo i cijele Fužine su znale da hoće ičudile se da nije i prije. Mirtić će sad zaglavit do kraja. Vjeruj da će postati i klošar.Jebo ga bog njegov izbrisani.

A Radovan i Ranka će se pobiti bez mene. Dosad sam uvijek bio neka tamponzona između njih, pa sam kao mirio situacije, a sad će najebat. Radovan ionako nemože preboljeti da ja više ne treniram i to ga grize i nadam se samo da se neće opetpropiti kao onda kad su Ranki rekli da ne može imati djece. A ionako će ona biti krivajer me je uvjerila u to. To će biti koljaža živa. Izludivaće jedno drugo do daske. Bićemasakr. Sto posto. Ali, boli me kurac, tako im i treba. Ko im je kriv kad su takvikreteni.

Voditeljica će se i ovako i onako odseliti u Murgle kod kakvog pozera seljačine.

Ja mislim da ona pada na te glupe seljačke fore, na auto i veliku kuću. Maznuće je nekapederčina s kravatom i ona će spizditi s Fužina. Jebiga, to je tako. Upoznaće nekogjebača, malo će biti drndanja i opa, svadba, kuća, djeca. I onda će bit stara, ružna,debela i nikakva i nesretna i nešto će srati, a onaj njen jebač će naći kakvu mlađu.Tako to ide u ljubavi. Biće ista ko Sonja. I Sonja je bila jaka treba kad je bila mlada, asad je za ludare. Nije voditeljica za mene. Nisam ja njen tip. Ja nemam dovoljno šuškeu džepu za nju. I nisam nabildan, i nemam kravate. Ne pada ona na nas čefure s Fužina.Nisam imao za kifli. Jebiga, to je tako. Samo, realno, jaka je. Svaka čast. To jenajbolja treba u okolici. Nema bolje u čitavoj jebenoj Bosni. Najbolje trebe su sFužina.

Fužine su, ba, ionako zakon. Jer, koje naselje ima svoje viceve? Fužine ih imajukoliko hoćeš. Najbolji je onaj šta Slovenci rade na Fužinama. Traže svoje aute. I onajda su Fužine olimpijsko selo jer svi hodaju u trenerkama, a svako govori drugi jezik.Fužine su zakon. Ja u lajfu niđe drugo ne bih volio živjet. Ako ih porediš s ovomjebenom Bosnom, krntijom od države, onda su Fužine Hollywood. Najveći carevi su sFužina. Ma nema poređenja, jer je ovo ovdje totalni poraz.

»Evo tebe, još malo pa Visoko.«Probudio se čiča. E, moj čiča. Kad bi ti znao da bih ja najrađe propičio mimo tog

jebenog Visokog. Ko će u njemu živjeti više od tri sedmice? Ko će izdržati u tojBosni? Nije Bosna za nas čefure. Biti čefur u Sloveniji, to sam bar navikao, a bitiJanez u Bosni, to je čitava nova zajebancija.

Zašto sam presjedio na željezničkoj

Nisam se u lajfu tako bijedno osjećao ko u momentu kad sam silazio s voza.Mislio sam da ću povraćat tamo. Takva mi je muka bila u trbuhu da sam jedva hodao ikad sam vukao obje torbe za sobom, skoro sam se razlijepio po tlu. Nisam znao da liko od mojih zna hoću li doći i hoće li me iko čekati na stanici. I ko? Ionako nisam htiovidjeti nikoga. Stid me je bilo objašnjavati zašto sam došao i nešto izmišljati i jošpojma nisam imao o tome je li nekome Radovan šta rekao ili ću sam svima moratiobjašnjavati. Nisam bio spreman da vidim bilo koga. Imao sam tremu i tresao sam sekad sam gledao unaokolo po stanici i tražio nekakvu poznatu facu. Kad mi se učiniloda vidim Dragišu, srce mi je stalo. Usro sam se živ. Ali, hvala bogu, nije bio Dragiša inije bilo nikog od naših. Par ljudi je bilo tamo, a i oni su se odmah razbježali.Željeznička stanica Visoko je ostala prazna.

Bio je to tako tužan pogled. Rasturena zapuštena zgrada i nigdje nisi mogaovidjeti da je to stanica. Kad ne bi bilo tračnica nema šansi da bi skonto da je topovezano s vozovima. To su bili Visoko i Bosna u svem svom sjaju. Raspad sistema.Nisam imao gdje sjesti. I nigdje nije bilo žive duše. Ali, to mi je sjelo. To je u suštinibilo super.

Bacio sam se onako na travu i naslonio na jednu od dvije torbe. Probavao sam sesmiriti, sabrati misli što bi se reklo. Nisam znao da li da idem do Dragiše ili da tjeramdo babe i dede. Do Dragiše se možda dalo i pješke. Do babe i dede bi morao taksiuzet. Samo nije mi se dalo ništa od toga. Zato sam ostao sjediti na travi. Nije mi sedalo ni prošetati do grada. Vi ne znate kako je u Visokom. To je možda nekad bio grad,dok je Radovan bio još mali, a danas bi bilo stvarno najbolje kad bi, kako kažeDragiša, ukinuli asfalt, semafore i prometne znakove da ne zbunjuju jadne ljude.Visoko je puno nekog novog naroda koji je tokom rata sišao s brda i Visoko je postaloobična selendra, nasred koje je porušen nekadašnji simbol grada, robna kuća Vema.Jebeš grad kojem je trgovina glavni fol. Ali glavni problem je to da svi pametni ionakospizde u Sarajevo. Ili u Ameriku. I većina Srba i Hrvata je otišla tokom rata, a ko nijeotišao sam, pomogli su mu. Ostalo ih je samo nekoliko, tako kao moj deda i baba, ajedno par ih se vratilo kao moj stric Dragiša. A inače je multietničnost kao i u cijelojBosni isto otišla u kurac. Sad u kafanama kad je ramazan ne možeš dobit alkohol, atrgovinama tada procvjeta biznis, jer ga ionako svi bakre.

Ali tako je to. To je Bosna. Tako je to u svim gradovima i nema razlike jesu lisrpski, muslimanski ili hrvatski. Jad i bijeda su u Bosni jedine multietničke stvari.Ovdje je događaj kad otvore videoteku ili CD shop. Nije čudo da su u Visokompiramide hit i da se prodaju majice, privjesci za ključeve, faraonove baklave,Keopsova pita i ostale fore i fazoni na tu temu. Ako je ta raja nekad stvarno vjerovalada će im Slobo, Franjo i Alija uljepšati život, onda je to da vjeruju u piramide malaužina. U Visokom imaju dobre ćevape. Garantovano bez svinjetine. A u blizini kodHrvata u Kiseljaku je super pijaca s jeftinom šverc robom. I do Sarajeva sad ideautoput. Prvi komad autoputa u državi. Petrol je otvorio pumpu i sad se ne moraš

sekirati hoće li ti kakav Bosanac nasuti bene pomiješan s vodom. I ima u gradu pardobrih pekara i dva normalna kafića. I policijska stanica.

A uvečer svi gledaju Sjećanja. To je emisija na TV Visoko koja samo vrtismrtovnice. Preselio na ahiret i ti folovi. Nema zvuka, samo slike smrtovnica. I svigledaju u to i onda komentarišu: »Zar ima tri godine otkad je Sefik umro? Jel ovo odMirsade Sećergovićke otac? Jel njemu žena umrla u ratu ili prije njega! Jel bilo svijetana sprovodu?« i slične nebuloze. To je njihova društvena kronika. Svaku veče u prajmtajmu gledaju smrtovnice i prebrojavaju se. Morbidno za popizdit, ali njima to sjeda ine propuštaju Sjećanja, da ga jebeš.

Jebiga, nemam šta. Tako je kad su tvoji odozdo. Ali čuvaj se Visoko, dolazim ja,Marko Đorđić. Samo da se dignem s te jebene trave. Dobro sam se namjestio i sad mise ne da dignut. Ali moram. Moram do dede i babe, da se mogu javiti Radovanu, dasam tamo, da sad još i taj kurac ne paniči. Jebem ti ja njegovu paniku, u tri pizdematerine. Kad bi bilo zbog njega, prespavao bi čitav dan na toj kurčevoj stanici, samoon bi onda nasekirao sve rođake i izbio bi haos. Zato nemam izbora.

Ustao sam i krenuo prema gradu. Ići ću pješaka do Dragiše i ako bude naišo nekitaksi, zaustaviću ga i ići s njim do babe i dede. Nek ide sve u pičku materinu. Tako jeto, ali jebiga, treba se borit. Ulice su blatnjave, asfalt je pun rupa, sve je u kurcu, alimene nećete sjebati. Mene nisu sjebali Slovenci, nećete vala ni svi Bosanci sRadovanom i svim Đorđićima na čelu.

Samo nigdje nikog nije bilo. Poneki golf bi profurao po cesti i to je to. Išao samprema gradu i gledao razjebane kuće. U Bosni imaš dvije vrste kuća. Nove, jeziveflorescentno plave i zelene dvorce sa stubovima i kipovima i zlatnim ogradama i timnajseljačkijim forama i sve druge lijepe normalne kockaste bosanske kuće, koje nisubile obnavljane već dvadeset godina i sve su po redu u kurcu i ubrzano propadaju.Bosna je stvarno čudan svijet. Ko da je bog malo eksperimentirao pa na jednomkomadu zemlje sve postavio na glavu. To je Bosna.

I onda, dok sam šetao pored tih razjebanih kuća pored nekog zapuštenog dvorišta,vidim koš. Za basket. Ali onaj s trulom drvenom tablom i feltnom od bicikla, umjestoobruča. Naravno, zahrdalom feltnom. Sve skupa je bilo zakucano na drvo. Stao sam igledao. Bilo je prazno i nigdje nikoga. A pod košem natrpano neko staro željezo i nekiotpaci. Ali mi je došlo da šutnem jednu tricu. Samo jednu tricu. Stajao sam takoudaljen od koša, kao da stojim na trici. Ma došlo mi je da uzmem u ruke onu šugavuloptu za basket. I da malo potapkam i uradim kakav roling, pa da kucnem i to. Fakat meje zgrabilo. Stao sam i gledao taj koš i sve unaokolo da nema negdje kakva lopta.Makar i probušena. Ali, naravno da je nije bilo. Pokupio sam nekakav kamen i krehnoga na koš. Fulio sam komplet objekat, ali mi je baš sjelo. Onda sam zafrljacio jošjedan, veći. I još jedan. Bacao sam kamenje na koš i pravio se da tapkam. Ko debil.Jebeni basket. Gdje me je sad našo zajebavat usred te kurčeve Bosne? Stajao sam tamou napuštenom dvorištu neke razjebane bosanske kuće usred Visokog i bacao kamenjekroz zahrđalu feltnu od bicikla. Živa patetika.

Ali, nešto me je stisnulo iznutra. Neka čudna mučnina. Odjednom sam pomisliojesam li možda zajebo što sam prestao trenirati i ostavio basket. Ako će mi i to bitižao. Gledao sam u tu zahrđalu feltnu i nešto me je stvarno grabilo negdje u trbuhu i

prsima. Osjećao sam se totalno čudno. Jebeni basket. Ali nisam. Stvarno nisam. Ništanisam zajebo. Sve sam uradio tako kako treba. Tačno tako. Sve od a do ž.

Koji kurac će me jebati pederi sa prslučićima bez rukava, a ionako ima u lajfu jošsto drugih stvari osim basketa.

Sjetio sam se kako je jednom Radovan pametovao da je razlika između djece iodraslih u tome da djeca ne vide svoje greške. A on ih kao vidi. Pomislio sam damožda stvarno ne vidim svoje greške jer sam još klinac. Još jednom sam se upitao ijoš jednom sam si odgovorio isto. Kad bih još jednom mogao sve ispočetka, jošjednom bih napravio sve isto. Bio sam sto posto siguran. Za sve. Nikakvih grešaka.Jer, šta bih mogao promijeniti? Sve sam uradio najbolje što znam. Jebiga, bolje nemogu. Takvog su me Radovan i Ranka napravili. Čiji sam, još sam i dobar, rekao biDragiša. Stvarno bi moglo biti stoputa slabije.

I tako sam stajao sam tamo ispod one feltne od bicikla što je glumila obruč, istvarno mi se činilo da sam mogao još više najebati i da sam u poređenju s Adijem,Acom i Dejanom u stvari ja srećković. Oni su najebali, a ja sam se spasio. Radovanme spasio. I zato bi sve napravio opet isto. Jedino bi možda promijenio dvije stvari.Htio bih u miru od početka pogledati finale Lige prvaka između Arsenala i Barce, jerustvari još uvijek ne znam ko je uopšte pobijedio. I onoj staroj čefurki iz lifta dao bihonu svoju kapu Chicago Bullsa. To bi bila scena, kad bi ona s njom prošetala poFužinama.

PogovorSevdah s Fužina ili uloga mog kvarta u svjetskoj

useljeničkoj mreži

Od svih podjela na koje bi se mogle razvrstati knjige najviše volim onu u kojojpostoje dvije vrste - one koje tražite, i one koje vas nađu. Što se ovih prvih tiče, uvijekpostoji neki naslov za koji ste čuli, za koji vam je neko rekao ili ste negdje pročitali daje to knjiga za vas. I onda dolazi ono vrijeme traženja knjige, bluzenje poantikvarijatima ili zapitkivanje prijatelja za koje mislite da bi u kućnoj bibliotecimogli imati taj naslov. Zna se, istina, dogoditi da neko i napiše dobru knjigu tražećineku za sebe, ali to je, naprosto, rijetko. U većini slučajeva se do knjige dođe, i kad sekrene u čitanje dojmovi o tekstu se od jednog do drugog ekstremnog kraja kreću odrazočarenja (»Čuj, ko mi je ovo predložio uopće me ne poznaje!«), do sjete kad sedolazi do zadnjih stranica i žalovanja što knjiga ne traje još malo. S onim knjigamakoje nađu čovjeka, stvar je unekoliko jednostavnija: one na neki način ostajureferencijalne cijeli život, njihova sudbina je da se na njih često pozivate i tu nemarazočarenja.

Roman Čefurji raus, mladog pisca i reditelja Gorana Vojnoviča je jedan od onihtekstova koji su se »zalijepili« za prevodioca i prije čitanja, a evo i zašto. Većina onihkoji su se nekada doselili u Ljubljanu, ili u krajnjoj liniji u bilo koju prijestolnicusvijeta, odživjeli su jedan život negdje u predgrađu. U ljubljanskom i slovenačkomslučaju, u Fužinama, u domovima za samce, garsonijerama, birtijama i stanovima ukojima se sanjao samo jedan san. Zaraditi dovoljno za povratak u zemlju iz koje sedošlo, i koliko-toliko učiniti život podnošljivijim u novoj sredini, zemlji »na sunčanojstrani Alpa«, kako kaže jedan od marketinških slogana za reklamiranje turističkeponude. Ali, snovi i život skoro nikada ne idu pod ruku; umnožavanjem sudbina koje suiz bivših jugoslavenskih republika otišle raditi u Sloveniju, napraviti tamošnje ceste,skijališta, poslovne ili stambene zgrade, ili iskopati rudu iz jame, nastali su »južnjaci«,skupina koja se uglavnom razlikovala po tome što pripadnici njezina plemena nisu išlinedjeljom u planine. Ostajali su u gradu piti ljuta pića po staničnim i ostalim birtijama,ili su se u svojim sobicama i stanovima jednostavno odmarali od teška posla.

U međuvremenu, vrijeme je prolazilo, život se nastavljao, rađala su se djeca kojasu postajala čefuri (»čefurji«) koja su bila osuđena na mentalnu razdaljinu izmeđuzemlje njihovih očeva i majki o kojima su u rijetkim satima pripovijedali, i integracijeu novu sredinu čiji je jezik tako sličan, u kojoj ljudi izgledaju isto kao negdje drugdje ikoja u ostatku njihovih života treba postati njihovom domovinom. Ta razdaljina čestoje bila obilježena šutnjom i nerazumijevanjem generacija. Iz te šutnje jednom sutrebala nastati umjetnička i znanstvena djela, ali je taj period akumulacije bio izrazitotežak. Iz nekog razloga, nije se događalo ni to da nastaju velika djela o toj populaciji,niti je ta populacija do kraja prigrlila svoju novu domovinu: teški put priznavanjanacionalnih manjina i njihovih posebnosti i uglavnom mali fundus potencijalnih

intelektualaca koji bi objektivizirali, dijagnosticirali ili unaprijedili poziciju »čefura«,držao je tu (manjinsku?) grupu u stanju hibernacije, nečeg doboko potisnutog, a višenego očigledno prisutnog. Ti narcizmi malih razlika od osamostaljenja Slovenije udobroj su se mjeri pojačali; kao dio većeg, jugoslavenskog okvira, Slovenija je,simbolički i kulturološki, drugačije izražavala svoju poziciju u odnosu na novijevrijeme u kojem je ostala samostalna država. Iz Slovenije su dolazili, na neki način,ekskluzivistički projekti koje je u ostatku Jugoslavije prihvaćala uglavnom urbanamanjina. Bumerang se vratio u obliku posljedica rata: stigle su izbjeglice i donijelesvoju subkulturu, još jaču i neprobavljiviju od one iz prošle generacije. I paradoksalnoa, valjda, zakonomjerno — što je u Sloveniji bilo više onih koji su porijeklom s juga,to se nivo razumijevanja sa sredinom u koju su došli (ili su u njoj rođeni) smanjivao.Tome su, svakako, doprinijele političke prilike, ali i jedna vrsta inata koji se kaoatavizam pojavljuje jače u drugoj generaciji imigranata, nego u onoj koja je stiglaprva. O traženju i nastajanju novog identiteta useljenika posvuda u Europi, Slovenija utome nije izuzetak, govori nekoliko sjajnih knjiga, a pisac koji ga je najbolje «uhvatio»je, barem s ove tačke gledišta, Hanif Kureishi, autor Bude iz predgrađa i Crnogalbuma, romana koji najslikovitije opisuju jednu drugu useljeničku scenu, obimniju ikulturološki šarolikiju, grupaciju imigranata sa indijskog potkontinenta u VelikojBritaniji.

U tom smislu, knjiga Čefurji raus potpuno je novi glas (ne samo literarne) sceneizrastao iz autentičnog okruženja. Latovščina, neka vrsta šatrovačke mješavine jezikauzdignuta je na sam vrh. Junaci govore mix, njihov jezik je posljedica njihovihunutrašnjih suprotnosti u kojima podsvjesni otpor integraciji, na kraju ipak postajeintegracija sama. Ili kako pripovjedač sasvim iskreno piše pred kraj romana, kad garoditelji, osjećajući da mu život klizi kroz prste, šalju rodbini u Bosnu, da malo«ohladi» glavu i razmisli što će biti s njim: «Ko će izdržati u toj Bosni? Nije Bosna zanas čefure. Biti čefur u Sloveniji, to sam barem navikao, a biti Janez u Bosni, to jeskroz nova jeba.«

Iz te »nepremagljive dvojnosti« nastala je knjiga koja se u najboljem smislunaslanja na neke od kulturoloških referenci dosadašnjeg čefurskog opusa; još seMagnifico, funky-turbo-tex-mex rock star u devedesetim zapitao »Kdo je čefur«, uistoimenoj pjesmi i istovremeno odgovorio: »Šta te boli kurac, ja sam čefur!«. Ono štoje ovoj knjizi i Goranu Vojnoviču uspjelo je da duhu urbane proze u kojem jeSlovenija početkom osamdesetih davala spektakularne rezultate (prvenstveno ranopreminuli Boštjan Seliškar), doda glas novog društva, tihi sevdah obitelji Đorđić kojasu u fokusu ove knjige, i njihovog sina Marka koji odrastajući na asfaltu polako shvaćajoš uvijek kruta pravila igre u zemlji što mu je istovremeno i majka i maćeha.

Kod njega su Bosanci i čefuri jedno, jer bez obzira na sve, uvijek i svugdje jetako. U Britaniji su to Indijci i Pakistanci, u Njemačkoj Turci, Rumuni, Bugari, bivšiJugoslaveni, u Francuskoj ljudi s Magreba... Čefurska je tuga pregolema, baš kao štose globalna mreža imigranata svaki dan širi. Živimo u svijetu u kojem je čefurstvoraširenije (i samim tim je njegova zvanična negacija tako jaka) nego ikad. Zato je ovajroman mogao nastati i u neboderima Novog Zagreba, i u novim zemunskim i starimnovobeogradskim blokovima i na sarajevskom Alipašinom Polju i na Ilidži, svugdje

gdje postoje oni koji će svoje male revolucije izvoditi tako što puštaju glasnu muzikudok se voze kroz grad ili za koje je najveća moguća sramota da budu razvedeni, ilidrukčiji po bilo kojoj osnovi.

Sve dok oni budu morali skrivati svoje najintimnije emocije, i sve dok tako bolnobude sazrijevala samospoznaja tih pojedinaca i grupa, gorjet će automobili i kiosci poParizu i Londonu. Ali, postojat će i razlog zbog kojeg će se pisati ovakve knjige. Naradost svih nas, globalnih čefura, koji ćemo tu naći nešto za sebe, onu tanku linijuutjehe prema kojoj smatramo da nam je život dao nešto ukoliko smo odrasli u jednomodređenom kvartu, u jednom određenom gradu, na jednom određenom kontinentu ujednom neodređenom kosmosu koji pripada svima podjednako, čefurima i Slovencima,alipašincima i mahalašima, novobeograđanima i dorćolcima.

Ovaj roman je i posveta najčefurskijem od svih slovenačkih kvartova, koji nakonove knjige, zasigurno, neće biti ista ona skupina zgrada kao dosad. ZahvaljujućiGoranu Vojnoviču i njegovom talentu koji je uspio ispisati fužinski sevdah, ili, dapozovemo još jednu referencu, opisati ulogu svog kvarta u svjetskoj useljeničkojmreži. Čefuri napolje će, van svake sumnje, ostati važna knjiga za odrastanje velikogbroja generacija. To što je beskrajno zabavna svrstava je među one knjige koje nemorate tražiti, koje vas nađu i na neki način trajno obilježe.

Ahmed, Burić