Gore Imajmo Srca Cir

8/20/2019 Gore Imajmo Srca Cir

1/69


2/69

Протојереј -ставрофор ЉУБИВОЈЕ РАДОВИЋ

ГОРЕ ИМАЈМО СРЦА

КРУШЕВАЦ ЦРКВА ЛАЗАРИЦА

2008.


3/69

Са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа нишког Господина Г. Иринеја

Издаје: Црква Лазарица, Крушевац

Рецензија:

Протојереј -ставрофор др Радован Биговић

Уредник, лектор и рецензија :Проф. Љубица Петковић

Коректор :Теолог Срђан Радивојевић

Ликовно решење корица: Јелена Ивановић

Штампа: Графика Нешић , Врњачка Бања

Тираж: 1000

ISBN 978-86-82849-44-5


4/69

СРЦЕМ ПРЕПОЗНАТИ ХРИСТА


5/69

БОГОЧОВЕЧАНСКИ НАУК

Ја сам с ` вама у све дане до свршетка света .(Мат. 28,20)

Јеванђеље је творевина Богочовека Христа и наука Божија, а не људска. Мизнамо да су четири Јеванђеља написали ученици Христови, да су то њиховасведочанства речи коју је Господ Исус Христос проповедао и сведочанства свихдела која је чинио и потврђивао знацима и чудесима. Но, то је долазило свише, снеба, од самога Творца нашега и Бога нашега, да би се човеку показало и указалона пут којим треба да ходи да би са земље могао да се уздигне до неба. Да је доистатако најбоље се види из речи Апостола Павла, које упућује Галатима у Посланици.Он им пише о томе како је дуго ревновао у старозаветном закону, испуњавајући свеоно чему је тај закон учио, да је рушио Цркву Христову и да је гонио све оне којиверују у Христа, и да је то чинио, не из мржње, него из ревности у испуњавањузакона. Даље говори о кључном моменту свог преображаја, када је, на путу за

Дамаск чуо питање: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“(Дап. 9,4) и притом биообасјан нетварном светлошћу, од које је ослепео, те је одмах схватио да то недолази од човека него од Бога. Зато без двоумљења пита: „Ко си ти Господе?“ (Дап. 9,5), на шта му је Господ рекао да је он Христос. И одмах је поверовао! Од тогтренутка овај велики Апостол, по речима својим, одлази пре свега у Арабију, апотом се враћа у Дамаск где прима свише Реч Божју и бива упознат са истиномБожанском и наставља да је проповеда. Ни у једном тренутку није пожелео, нијеосећао ни потребу, да оде у Јерусалим да би се срео са Христовим апостолима,ученицима и следбеницима. Тамо одлази касније и сусреће се са апостоломПетром, са којим проводи петнаест дана и никога другога, осим Јакова братаГосподњег, није нити видео, нити упознао. Ова исповест Апостолова, браћо исестре, указују на то да све оно што је Господ Исус Христос учио, а што су каснијенаставили да проповедају апостоли – јесте реч Божија и отуда та реч и после вишеод две хиљаде година има снагу у себи. Има моћ да преображава човека и да одграшника чини да постане праведник, од лошег да постане добар, који се труди дапорасте у меру висине раста Христовога. То је та снага коју у себи носи Божанско

Јеванђеље Господа нашега Исуса Христа.Многи који не воле истину Христову говоре о томе да је, ето, већ више од

две хиљаде година слушамо, а и даље човек остаје слаб, и даље није дошло доњеговог преображења. То поткрепљују тиме што на сваком кораку срећемо мржњу,видимо злобу, заправо све оно против чега се Христос борио и учио да га се требаклонити. Јер тај пут води у пропаст, а једино Његов пут јесте пут истине у Живот исветлост, и ко њим ходи никада неће ходити у тами. И сада је тако. Јер, без обзирашто у овим радосним празницима, када прослављамо рођење Исусово, највећи инајсветлији празник у историји рода људскога, ми једни другима честитамо, то намнеће сметати да већ сутрадан изражавамо мржњу и нетрпељивост једни премадругима, па чак и да се појављујемо на судовима. Али, браћо и сестре, то несведочи о слабости јеванђељске истине него сведочи о слабости човековој.

Томе је сведочанство и то што су многи велики, свети Божији угодници, безобзира на своје људске слабости, успели да доживе морални и духовни преображај


6/69

и да постану нова твар у Христу и постали неустрашиви борци за истину и њенисведоци. Јер, Господ нас управо позива на то да будемо сведоци Његове истине иупозорава нас речима: „Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде вашадобра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мат. 5, 16). Но, да ли оникоји не верују у Бога, гледајући у наше животе, могу да препознају Христа и

Његову Божанску науку и да ли могу да пожеле да живе том науком. Јер, као што рекох, много је међу нама злобе, мржње, пакости, свега онога што има и на другојстрани, међу онима који су макар толико храбри да кажу да не припадају Христовојистини. Но, наравно, Господ све позива на покајање и указује на његов значај – испитивање себе и свог духовнога живота, што плодотвори неодољивом потребомда променимо себе и да почнемо да живимо истином. А ненавидник свакога добра,особито људскога спасења, сатана, од самога почетка проповедања Јеванђеља Христовога борио се против свих оних који желе да живе том истином. Па зар нијеодмах, непосредно после рођења Спаситељевог, Ирод, који је сазнао времепојављивања нове звезде и време оваплоћења Сина Божјег, пожелео да убијеБогомладенца да би онемогућио испуњавање свега онога о чему су говорили

старозаветни пророци, а тиме и уништи испуњење свих надања старозаветногчовека. И наравно, Јосиф добија наређење у сну да са Маријом и Исусом оде уЕгипат, док не погину они који траже душу детета. Међутим, ипак се десиластраховита катастрофа, Ирод је наредио да се побију сва новорођена деца у Јудеји,мислећи да ће на тај начин да убије и Њега.

Дакле, од тренутка када се Господ појавио у свету настала је бесомучнаборба против Њега и Његове Божанске истине. Због тога и људи бивају збуњени ипројављују маловерност. Дешава им се исто што и апостолу Петру који је, на позивГосподњи, ходао по Генисаретском језеру – све до тренутка када је посумњао ипочео тонути. Све док је чврсто и непоколебиво веровао ишао је по води као посуху, да би онога тренутка када је почео да размишља као човек – почео да тоне.Завапио је ка Господу, за помоћ, на шта му Он благо каже: „Маловерни, заштопосумња?“ (Мат. 14, 31). Не каже да је он неверник, не изобличава га због слабевере, него му само указује да му је мала вера и пита га зашто је посумњао.

Ми данас, браћо и сестре, када се сећамо свих дивних светитеља имученика, међу којима и Исповедника Доситеја Загребачког, који је сведочећиХристову Истину био убијен од руке нечестивих, морамо да , из њихових страдања,из њихове вере, црпимо снагу која нам је и те како потребна да савладамоискушења која живот сам по себи носи и све препреке које ставља пред нас. А мисамо уз благодатну помоћ свише то можемо – да духом растемо, како је говориоапостол Павле, да идемо из силе у силу на путу спасења. Томе нас и учи овајвелики Апостол, и због тога каже да није јеванђељска истина дошла од човека негоод самога Бога. Он нас утврђује у сазнању да је та наука свише донета како би нампомогла да победимо грех, да победимо зло и да можемо да се вратимо у оно првобитно достајанство које је човек имао до првородног греха прародитеља.

Молитвама великог Апостола и молитвама светога Доситеја Исповедника,нека Господ и нас изведе на прави пут, на пут спасења, да бисмо заједно са њима иса свима светима могли да прослављамо Једнога Бога у Тројици, Оца, Сина иСветога Духа, сада, и свагда, и кроза све векове векова.

Амин!


7/69

БОГУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ

Велича душа моја Господа .(Лк. 1, 46).

Речима „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божјем?“(Пс. 42,1- 2), старозаветни праведник исказује неутољиву глад и жеђ за сусретом саБогом. Јеванђеље је, браћо и сестре, тај извор воде живе из кога теку реке којенапајају све оне који отварају своја срца и своје умове за Бога и Истину Христову.

За данас прочитан део Јеванђеља , „О богатом младићу“ – с` правом сеговори као о „Јеванђељу унутар самога Јеванђеља “. За њега може да се каже да јекључ Царства Небескога – у њему Господ изговара реч која заиста откључава вратаЦарства Небескога. Јер , када богати младић пита Господа шта треба да учини да бидобио живот вечити, Он му говори да треба да испуни оно о чему је записано у

старозаветном закону , и када младић каже да је све то од младости својеиспуњавао, Господ му каже да треба још једно да учини, још једно му недостаје даби задобио Живот вечити, односно, треба да сво своје богатство разда сиромасима,и да пође за Њим. Због те речи младић оде кући својој жалостан , јер беше веомабогат. Тада Господ говори о томе како је тешко богатоме ући у Царство Небеско:„Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје“(Мат. 19, 23- 24). Када Га апостоли Његови и сви они који су били окупљени питају:„Па коме је могуће да се спаси?“ (Мат. 19, 25), Господ им каже: „Оно што јељудима немогуће Богу је могуће“ (Мат. 19,26 ). И управо кључ Царства Небеског

јесу ове речи Христове. Све оно што је човеку немогуће Богу је могуће. Човеку је немогуће да схвати суштину свога живота овде на земљи,

немогуће му је да схвати шта му ваља чинити да задобије Живот вечити и какотреба да се држи закона Божјега. Јер видимо да је овај младић испунио све оно што

је старозаветни закон заповедао и што се од њега у том тренутку очекивало. Али,ипак, то није било довољно. Требало је да учини још само један корак – да раздасиротињи све што је поседовао и да пође за Христом, али он није имао довољноснаге, није имао довољно љубави према Господу, није довољно добро разумеосуштину закона Божјега. Тај исти закон испуњавао је само формално, испуњаваоњегову спољашну страну и схватао само спољашност, док је суштина речиГосподње била далеко од његовога срца. Али, одговор Христов јесте нешто штоохрабрује човека. Јер Он каже да оно што је људима немогуће – Богу је могуће.Богу, Који је створи свет ни из чега, Богу Који је извео старозаветни Јеврејскинарод из ропства мисирскога, Који га је провео кроз пустињу, Који је на чудестанначин увек указивао да је Он Једини истинити Бог, Коме је заиста могуће дачовека, као круну Свог стварања, доведе до врата Царства Небескога. И не само доврата него да га уведе у то Царство, које и јесте саздано да би у њему, у заједнициса својим Творцем, осетио радост вечнога живота. То важи за све људе, у свимвременима! Да би у том Царству, заједно са хоровима арханђела и анђела, певалиону узвишену песму коју небо пева, а којој се земља диви: „Свет, свет, свет ГосподБог, Сведржитељ, Који беше, и Који јесте и Који ће доћи“ (Откр. 4,8) . У тренутку


8/69

када човек кроз Свету Тајну Крштења постаје члан тог благословеног Царства Оца,Сина и Светога Духа, пева се једна величанствена песма у којој се каже: „Који сегод у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Галат. 3,27). Она управо говори отоме да се облачимо у Христову Божанску доброту, премудрост, љубав, једном

речију, да се облачимо у самога Живога Бога. И од тога колико смо спремни да се

држимо закона Божјега, али не његове форме него његове суштине, зависи да лићемо ту прекрасну одећу да очувамо неупрљаном и да ли ћемо моћи, у тренуткусусретања са Христом, да будемо у реду оних на које се неће односити речи које јеупутио човеку који је дошао на свадбу без свадбеног руха: „Пријатељу, шта ћешовде без свадбеног руха?“ (Мат. 22, 12). Човек је оћутао, јер заиста није имао шта дакаже. Имао је закон Божји који му је говорио шта му ваља чинити, имао је примереСветих угодника , који су показали да је могуће живети сагласно вољи Божјој, изато је могао једино да ћути када му је Господар поставио то суштинско питање.Но без обзира на све то, без обзира на сва та сазнања, човек по слабости својој чинигрех. И зато Апостол Павле, обраћајући се Колошанима у својој Посланици каже дапре свега треба да се облачимо и богатимо кротошћу, трпљењем, смиреноумљем,

уздржањем, а надасве , да се богатимо љубављу јер – љубав је свеза савршенства.То само продубљује оно о чему је говорио Господ Исус Христос када је рекао: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међусобом“ (Јн. 13, 35). Да је овај старозаветни младић о коме говори данашњеЈеванђеље који је, иначе, испунио сав старозаветни закон, имао у себи љубави, да јеимао спремности да опрости људима увреде које му наносе у очекивању да иГоспод њему опрости грехове које чини, сигурно би био спреман да послушаГоспода када му је рекао да прода све што има, да разда сиромасима и да пође зањим. Јер онда би схватио суштину коју носе речи Христове када каже да је узалудако човек сав свет задобије, а души својој науди , и да би боље било таквом човекуда се није ни родио. Једино сазнање да ми тек као заједница показујемо да смоудови једног тела коме је глава Христос и сазнање да не можемо да осетимопотпуну срећу и задовољство док знамо да неко од чланова Христове Црквегладује, да неко од чланова Христове Цркве пролази кроз страдање, кроз било којупатњу или немоћ и ако можемо то страдање, ту патњу и немоћ да посматрамо, а дасе она не дотакне нашега срца, да не осетимо бол у своме срцу и својој души, тосамо показује да и ми, браћо и сестре – живимо спољашњим животом. Мипознајемо реч Христову, али не знамо и не осећамо суштину тих речи! Непознајемо суштину јеванђељске истине Његове, јер када бисмо је довољно добропознавали и осећали душом својом, онда бисмо знали да, без обзира на наш труд,на нашу жељу, на наше хтење, ипак остаје вечита истина да оно „што је људиманемогуће, Богу је могуће“ (Лк. 18,27).

Бог може да учини оно о чему нам говори јеванђељска прича о господарукоји на пијаци узима раднике да обављају одређене послове у винограду: једне јеузео ујутру, друге касније док је треће узео тек на крају дана – а увече је платиосвима подједнако. Ономе који је први дошао није било право, сматрао је да је вишезаслужио јер је више и дуже радио, те му господар, на његову примедбу, одговара:„Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми својепа иди; а ја хоћу да и овом последњем дам као и теби“ (Мт. 20, 13). Тим чином као


9/69

да га пита – шта имаш ти против тога што сам ја добар и што хоћу свима исто дадам?!

Дакле, без обзира када човек дође у Цркву Христову, без обзира када човекосети потребу да живи сагласно јеванђељској истини, Господње је када ће и какоприхватити његово покајање и обраћење. Некоме се, можда, некада чини да је

немогуће да оствари спасење због начина његовог живљења. Али, „оно што јечовеку немогуће, Богу је могуће“. А Његова света и божанска воља јесте управо – да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Јер – Бог не жели смртигрешнику! Јер, Бог чека наше обраћање! Чека наше поправљање, исправку нашегаживота! Чека да схватимо оно што старозаветни младић није схватио и што, нажалост – ни многи од нас не схватају – да је наше само свесно пристајање наношење крста Господњега, а да крст наш носи нас – у сусрет распетоме Христу. Даби заједно са Њим васкрсли за живот вечити и да би на тај начин остварилизаједницу са Оцем и Сином и Духом Светим, коме нека је слава, свагда, сада икроза све векове векова.

Амин!

ПОЋИ ЗА ХРИСТОМ Хајдете за мном!

(Мат. 4,19)

Када је почео своју узвишену мисију на земљи, проповедањем Божанскенауке, идући поред мора Галилејског, Исус је видео два брата, Симона званогаПетар и Андреја како лове рибу и обратио им се једноставним речима: „Хајдете самном“ (Мат. 4,19). Они на то, без сувишних речи, остављају свој свакодневни посаоод кога су живели и полазе са Њим. Исто су учинили и Јаков и Јован, синовиЗаведејеви, који су са оцем крпили мреже за ловљење рибе – кад су чули тај позивњима непознатог човека. Одмах су оставили све, оставили оца свог и пошли.

Шта је то, браћо и сестре, што је одлучило да ови неуки људи оставе све икрену за Христом? Да ли им је Он нешто обећао, да ли им је нешто дао? Није биони државни поглавар, да би могао да им понуди одређене положаје у друштву;ништа земаљско није понудио овим сиромашним рибарима а они су, на само једну

реч кренули за Њим. Да ли је та реч коју је Господ изговорио имала толику снагу дасу они без поговора пошли; да ли је то било зато што они, будући неуки људи, нисубили оптерећени полузнањем; нису били оптерећени гордошћу, него су ускромности својој, у простоти срца свога осетили да пред собом немају обичногчовека; да су осетили да пред собом немају човека који им нуди нешто што неможе да им да. Јер он им, у ствари, није нудио ништа. Само им је упутио једанпозив који је био довољан да препознају Онога Кога је људски род ишчекивао, дапрепознају – обећаног Месију, избавитеља, искупитеља рода људског.

У Његовом гласу осетили су мир а у исто време снагу, како су касније људиприметили, видевши како чини чудеса: „као онај који власт има“ (Мт. 7,29) и данико никада пре Њега није тако говорио.

Јер, заиста, Он јесте говорио као онај који власт има, јер, Он је Творац свегавидљивог и невидљивог, Творац васељене и Творац човека, као круне Свог


10/69

Божанског стварања. И зато су ови галилејски рибари, душом својом и срцемсвојим, препознавши ту снагу, без поговора пошли за њим. Пошли су да вршеЊегово дело, да буду Његови следбеници и сведоци дивних и узвишених чудесакоја је Исус Христос чинио, а касније и они сами. А потом да будунајнеустрашивији проповедници речи Божје, речи која је обишла Васељену; речи

која се зацарила у срцима многих људи и од великих грешника учинила да постануправедници и сведоци Истине; да постану људи који, живећи по јеванђељској речи,доказују да је могуће променити себе. Да је могуће од грешника – постатиправедник; да је могуће расти и уподобљавати се Творцу нашем и Богу нашем,узрасти у меру раста Христовога, како благовести Апостол. У Његовим очима онису видели ту Божанску снагу, љубав, топлину која им није давала могућност дапостављају сувишна и беспотребна питања. Они су учинили исто као ПресветаДјева, прихвативши без поговора вољу Господњу да буде слушкиња Његова иБогородитељка. То чине касније и остали апостоли; то чине многи људи, многехристочежњиве душе, које су на једну реч коју су чули у храму Божјем, из

Јеванђеља , остављали све и полазили за Христом; који су одбацили себе, узимали

крст свој и настављали за Њим, говорећи: „Све могу у Христу који ми даје моћ“(Филиб. 3,13).Овакав избор апостола, браћо и сестре, треба да буде потврда свима нама да

треба да се развијамо у смерности и скромности. Да не постављамо сувишнапитања, да не мислимо, ако прочитамо једну књигу, ако дођемо до неког сазнања,да имамо све одговоре. Јер , једини прави, једини истинити одговор јесте у Христу иЊеговој Божанској науци. Ван Христа нема истине, ван Христа постоје самополуистине! А знамо да само демон манипулише са полуистинама. Зато увек требада се трудимо да живимо јеванђељском истином; да се потрудимо да , уз Његовублагодатну помоћ, у смерности својој, мењамо себе на боље и да постанемо нови ,оплемењени људи . Оплемењени оном истином коју су апостоли пренели широмВасељене. И то не најученији људи ондашњег времена, него неуки галилејски

рибари, да бисмо ми на тај начин схватили да снага Христове истине није у уму и разуму оних који су је проповедали, него у томе што долази од Господа ИсусаХриста, истинитога Бога и истинитога човека, обећаног Месије. Да бисмо

разумели : да се снага Његове истине осећа тек онда када се потрудимо да јепреточимо у свој свакодневни живот; да то није наука, попут многих, које су сепојављивале и нестајале; да је то наука која је , оплеменивши апостоле, учинила даони њом оплемене читаву Васељену. Тада схватамо да снага јеванђељске истине

јесте у нашем свесном препуштању Његовој светој Божанској вољи. И зато, попутапостола и многих других подвижника, светитеља, Божјих угодника, треба дабудемо спремни да у једном тренутку, на једна позив, на само једну реч , пођемо заХристом.

Ми, браћо и сестре, долазимо у храм на молитву, на Свету божанскулитургију, причешћујемо се, узимамо у себе тело о крв Господа Исуса Христа, алинемамо то убеђење и ту силу коју су имали апостоли, који су чули само једнуЊегову реч – а ми примамо Христа у себе. И не догађа се често пута ништа – збоггордости наше, због неспремности нашега срца да их отварамо за Христа и ЊеговуБожанску истину. Због тога што смо опседнути гордошћу и самољубљем, ми неможемо да препознамо узвишену Христову лепоту, која треба да обасја свако


11/69

створење широм Васељене. Зато, браћо и сестре, треба да поразмислимо о себи, о свом животу, о томе

шта нам ваља чинити, шта треба мењати у нашим животима; шта треба учинити дабисмо имали једноставну али чисту веру у Живога Бога.

Шта треба учинити да без роптања узмемо крст свој и пођемо за Христом?

Треба, пре свега, да се боримо против основног узрока човековог пада игреха, против гордости и да себе украшавамо смирењем и спремношћу напослушност и на предавање вољи Божјој.

Нека нам Господ, молитвама светих апостола помогне у том настојању даосетимо снагу Христове Божанске љубави и да будемо спремни да пођемо за Њим,и да служимо Њему, једном у Тројици: Оцу, Сину и Светоме Духу, свагда, сада икроза све векове.

Амин!

ПРЕПОЗНАТИ ХРИСТА

Благословен који долази у име Господње. (Јн. 12,13).

Долазак Христов у свет, браћо и сестре, као знак љубави Господње премапалом човеку, од пресудног је значаја за спасење човечанства. Спасоносно јеЊегово проповедање Божанске науке, поучавање људи и чудесни догађаји који сусе збивали тим приликама: „које, кад би се редом написало, ни у сами свет не бистале написане књиге“ (Јн. 21,25 ). Када је Господ исцељивао оне који су долазили,пре свега је испитивао њихову веру, а потом је указивао на грех као узрокчовековог страдања и исцељивао их. Отпуштао их је с упозорењем да греха вишене чине – јер ће им се догодити горе од онога од чега су патили. Господ је учио да

је грех највеће зло, јер нарушава хармонију која треба да влада унутар свакогчовека, која је пут за остварење заједнице са Живим Богом.

Христово Васкрсење представља потврду свега онога чему је Он учио родљудски, свега што је проповедао, потврду да је он истинити Бог и истинити човек ,Богочовек – обећани Месија, искупитељ грехова целокупног људског рода.

Његови апостоли ишли су за Њим, веровали Му, али су ипак били збуњенисвим оним што се догодило на Голготи, и с неповерењем слушају од женамироносица да је Господ васкрсао. Апостол Тома чак каже да неће у то повероватидок не стави своје прсте у ране од клинова на телу Господњем. И тек кад се увери ,од неверног постаје веран и у одушевљењу каже: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20,28) на што Господ говори: „Благо онима који повероваше а не видеше“ (Јн. 20,29).

Васкрсавши, Христос се више пута јавља својим ученицима, говори оЦарству Небеском, о небеској сили и блаженству које очекује оне који живесагласно вољи Божјој. Ученици Га не препознају одмах. Апостолима Луки иКлеопи јавља се док путују за Емаус, све време тумачи Писмо, но они, сасвимзбуњени, уопште Га не препознају, јер су сасвим обузети страдањима свог вољеногУчитеља, те Му постављају питање: Зар си ти једини Јудејац који не зна шта се


12/69

ових дана догодило у Јерусалиму? И тек кад стигну у Емаус, када за вечеромГоспод преломи хлеб, благослови га и да им да једу – њима се отварају духовнеочи. Тада се сете и „горења срца“, које су осећали док су слушали оно што им је Онговорио док су путовали . Дакле, срца њихова препознала су Господа пре њиховог

разума. А следили су га, волели, веровали Божанској речи коју су слушали.

Тада им Господ обећава да ће отићи на небо, али да ће им послати ДухаУтешитеља, и да ће тај Дух бити испуњење свега онога што им је говорио за времесвог земаљског живота.

И данас, четрдесети дан од Васкрсења Господа Исуса Христа, Црква Његовапрославља онај величанствени тренутак када се Он, још једном поучившиапостоле, узнео на небеса, а они су, испуњени великом духовном радошћу, остали уЈерусалиму да чекају испуњење обећања о силаску Духа Светога, Утешитеља когаће им Он послати и када ће на земљи бити основана Црква Христова, коју ни вратаадова неће моћи да надвладају (Мат.16, 18) .

Браћо и сестре, данас, на дан прослављања овог великог празника, када седухом својим враћамо у тај свети и величанствени тренутак, када су апостоли били

сведоци Вазнесења Христовог на небо, треба да се потрудимо да се и ми, духомсвојим, узнесемо на небо, да обуздамо разум, да осетимо „горење срца“ и испунимоонај призив који слушамо на свакој светој Божанској литургији: „Горе имајмосрца!“ Да! Горе, на небу, у Царству Оца, Сина и Светога Духа, где су сви свети,који су, живећи на земљи по јеванђељској науци, угодили Богу. И да бисмо и ми,живећи још овде на земљи и поштујући вољу Оца нашег небеског, могли да будемопричасници те непролазне славе Оца и Сина и Светога Духа, сада, свагда и кроз свевекове векова.

Амин!

ВЕРА ТВОЈА СПАСАВА ТЕ

Вера је основ свега чему се надамо. (Јевр. 11,1)

Човек, браћо и сестре, често показује да има веће поверење у себе и својеспособности, него у самог Господа, Творца неба и земље, мада се у Јеванђељу наводи да је Господ више пута говорио да треба најпре тражити Царство Небеско иправду Његову, а да ће се остало дати само по себи. И опомиње нас да је свакапрекомерна брига о ономе што следује – сувишна. Јер Господ, Који промишља освему што је створио, Који промишља о трави која данас јесте, а сутра се у пећбаца, Који промишља о птицама небеским, Он, тим пре, промишља о човеку каокруни Свог стварања. И, без обзира што човек то зна, без обзира што нам о томеговори Јеванђеље , што нам исто говори и живот, као и људи који су се сретали сатим проблемима и схватили да ништа не бива без Божјег допуштења – човек, услабости своје огреховљене природе, често покушава да проблеме, уместо да ихпреда Господу са чврстим поуздањем и вером да ће Он најбоље да их реши,покушава да их решава својом сопственом снагом. И на тај начин не поверава себеБожјој вољи, већ својим слабим моћима покушава да проникне у ону тајну која је


13/69

доступна само Оцу небеском и која је, од људског рода, доступна само онимсветим богочежњивим душама које су, захваљујући чистоти свога живљења овдена земљи , и по Благодати и Промислу Божјем, биле обдарене моћима да проникнуу ту тајну. И то, наравно, само у оноликој мери колико је Господ сматрао да јепотребно и сврсисходно за свакога .

Господ је проповедао своју Божанску науку и исту потврђивао знацима ичудесима. Није се задржавао само на речима, браћо и сестре, већ је осећао потребународа и ту њихову потребу и задовољавао. Исцељивао је болеснике и све оне којису страдали од ма какве болести и патње, истовремено указујући на опасност којугрех у себи носи. Пре него што би их исцељивао, испитивао је и њихову веру – питао да ли они верују да Он може и да хоће да учини оно што од Њега очекују. И,као по правилу, свима је говорио: „Иди и не греши више, да ти горе шта не буде.“На тај начин указивао је да је увек потребно стражити над собом и над својимживотом, над својим делима, над својим мислима и осећањима.

Господ је апостоле и бројни народ уверио, између осталог, када је нахраниољуде са пар хлебова и риба које су имали – да је све могуће ономе који верује у

Живога Бога, Који је спасао јеврејски народ из египатског ропства и послао ману санеба. Само је потребно имати веру, веру снажну, какву је имао капетан који моли:„Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравићеслуга мој. Јер и ја сам човек од власти, и имам под себом војнике, па рекнем

једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и он дође; и слузи своме: учини то, и учини“(Мат. 8, 8). Капетановој вери, браћо и сестре, и Сам Господ се задивио и учинио потој вери – исцеливши слугу његовог.

Но, човек је маловеран по природи својој. Чак и апостоли, који су билисведоци свих чудесних исцељења, који су слушали реч Христову, који су билинепрестано с Њим, и они су долазили у стање збуњености и маловерја. Једанпример за то јесте када њих Господ шаље преко Генисаретског језера а Сам одлази на пусто место да се помоли, па кад почне да дува противан ветар, апостоли сеуплаше за своју сигурност. У том тренутку Господ се појављује и апостол Петар,испуњен љубављу према Учитељу, тражи да дође до Њега. Господ га позива и онпочне ходати по мору као по суву. Међутим, када је видео велике таласе и када јепочео да размишља о томе шта му се може десити – одмах је почео да тоне! И уистом трену схвати да једино његов божански Учитељ може да му помогне, тезавапи: „Учитељу, спасавај, погибох!“ (Мат. 14, 30), на шта му Он каже:„Маловерни, зашто посумња?“ (Мат. 14,31).

Не каже Господ да је Петар неверан, него маловеран, и ту његовумаловерност изобличава. Наравно, изобличивши маловерност апостола Петра, Онизобличава маловерност свих људи у свим временима.

Потребно је, браћо и сестре, да, упознавши се са јеванђељском истиномБогочовека Христа и очистивши себе од греха онолико, колико је то човеку, узблагодатну помоћ свише могуће, да задобијемо такву несебичну љубав премаГосподу. Да задобијемо нелицемерну љубав, праву, чисту, и да, из такве љубави,Њему служимо са поуздањем да заиста треба, пре свега, да тражимо ЦарствоНебеско и правде његове, а да ће нам се остало дати само по себи. Јер , Бог најбољезна шта свакоме од нас треба. Када будемо то прихватили – не схватили само

разумом – него прихватили срцем и душом, онда ћемо знати да смо на правом путу.


14/69

Нека би Господ, молитвама светог апостола Петра и молитвама свих светихотаца, јер данас славимо Свете Оце Шестог васељенског сабора, који су животомсвојим осведочили истину Христову и који су формулисали учење Једне, Свете,Саборне и Апостолске Цркве – и ми били испуњени љубављу према Господу, дабисмо заједно са њима и Апостолом могли да кажемо: „Све могу у Христу, који ми

снагу даје“ (Филиб. 3,13), сада, свагда и кроз све векове векова. Амин!

ВЕРОМ ЖИВИМО , А НЕ ЗНАЊЕМ

Јер Сам Отац љуби вас, зато што ви љубите Мене. (Јн. 16, 27)

Вера има највећи значај у животу сваког човека, браћо и сестре, јер све штосе догађа са човеком засновано је на вери. Вером живимо, вером се крећемо, вером

се поверавамо ближњима, да нам помогну или да учине нешто за нас. И унајједноставнијим стварима је тако. Када човек пође на неко одредиште, било којепревозно средство да користи, он верује да ће да стигне до свог циља. Ако поверавадецу своју учитељу да их учи, он верује учитељу да ће учинити оно што је најбољеза њих, и да ће им пренети одређена знања потребна за свакодневни живот.

Апостол Павле је кратко рекао да – вером живимо а не знањем. Знање јестепотребно, знање је неопходно да би човек могао да живи на земљи, да би могао даоствари заједницу са Богом. Јер знамо и за прва времена хришћанства да су људи, који су желели да приме Свету тајну крштења, да би постали члановиблагословеног Царства Оца, Сина и Светога Духа – морали бити поучавани у вери,у истини Христовој, да би, упознавши веру, могли да је заволе и живе сагласно

вољи Оца небескога. И, као што вера има невероватну моћ у животу свакога човека, тако исто игрех, јер представља највеће зло са којим се човек суочава током свог земаљскогживота. А човек често не обраћа довољно пажње када је у питању грех, када су упитању те тзв. обичне мале људске слабости. Оне, међутим, итекако нарушавајучовекову духовну и душевну хармонију и припремају погодно тле за чињење ивећих грехова који одвајају од Христа, дакле, од спасења и вечног живота. Свастрадања кроз која човек пролази јесу последица греха.

Када Господу прилазе два слепа човека, који су сазнали за чудеса која Ончини и траже да их ослободи од муке која их је снашла, да би могли да гледајулепоту дана и да би могли да се диве творевини Божјој, делу руку Његових, Он их

тада пита да ли верују да Он може то да учини за њих , и тек кад они исповедајучврсту и непоколебљиву веру, Господ додаје: „По мери вере ваше нека вам буде!“И они у том тренутку прогледају, браћо и сестре. Веома је значајно указати на речикоје Господ говори онима које исцељује – „по мери вере ваше“. Тако је и са нама. Исвим људима у свим временима бива по мери вере њихове. Колико смо јаки ичврсти, непоколебљиви у вери, толико можемо да очекујемо да Господ испуни оношто од Њега тражимо у нашим молитвеним обраћањима. А ако ми тражимо одГоспода да нам помогне у неком искушењу кроз које пролазимо, било да је у


15/69

питању болест или која друга патња, а притом немамо довољно чврсту, непоколебљиву веру – да ће Господ то учинити – онда је више него сигурно да наммолитве неће бити испуњене. У таквим ситуацијама често своме дому одлазимопразни. Морамо у себи да развијамо веру! Ако вером живимо, ако знамо да Господволи човека и да чини све да би га призвао себи и извео га на прави пут – пут

покајања, који води у живот вечни, онда је више него сигурно да све оно за шта сеБогу обраћамо , и што тражимо у нашим молитвама, а под условом да је за насдушекорисно – онда ће то и бити испуњено.

Јер, често се ми, браћо и сестре, обраћамо Господу и тражимо нешто што утом тренутку за нас изгледа значајно и важно , а што би, у ствари, било погубно занашу душу. И Господ, не испунивши наше молитве, у ствари, чува нас од нассамих. Зато треба да се препустимо Господу да нас води, да устројава наш живот,са вером да Он чини оно што је најбоље за нас. То је права и искрена вера! То јевера коју је имала крвоточива жена, која је била сигурна да јој нису потребненикакве друге молитве, но да се само дотакне краја хаљине Христове да би добилаисцељење. То је вера коју је имао и капетан који не тражи од Господа да уђе у

његов дом и исцели слугу његовог, но исповеда пред Господом своју грешност инепоколебљиво верује да ће слуга његов устати на само једну реч Господњу. ИГоспод се задивио таквој вери, јер такву ни у Израиљу није видео.

Такву веру од нас тражи Господ! А да бисмо имали такву веру, уз помоћкоје бисмо могли, како сам Господ сведочи, и горе померати – потребно је да секлонимо греха. Потребно је да целим својим бићем осетимо колико је грех штетани опасан по човекову душу. О томе сам Господ сведочи, када су му довелибесомучног и немог човека да га исцели – да је такав због грехова својих.

Немар наш, браћо и сестре, према душама нашим и духовном животу,заиста је велики! Много олако прелазимо преко наших слабости, правдајући се дато чине и други. А заборављамо да ћемо ми сами дати одговор на Страшноме судуза наша дела, а не за дела других. Одговараћемо за речи наше, а не туђе, за помислинаше , а не других. А ако обраћамо пажњу на то шта други чине, то треба да будесамо зарад молитве за њих, да се поправе и да почну, заједно са нама, да исповедајуверу у Једнога Бога нашег који је на небесима. То је онда прави хришћански односпрема ближњем и према животу, овде у времену и простору. Само тако чинећи,бићемо на путу спасења. Наш живот треба да буде испуњен непрестаном борбомпротив греха – чишћењем себе. А у исто време морамо да се трудимо да себогатимо врлинама и добрим делима. Пре свега, љубављу према Богу и премасвему створеном. И кад добро заузме наше срце и када се добро зацари унутарнашег бића, онда ће Господ саградити престо свој у срцима нашим и осетићемо да

је Царство Божје заиста у нама. Но, наравно, да бисмо у томе успели, пре свегаморамо да верујемо у јеванђељску истину Богочовека Христа. Морамо да верујемода је могуће, уколико се држимо и живимо по Јеванђељу , уколико се трудимо да туистину преточимо у свој свакодневни живот , да од грешника постанемо праведниљуди. И да порастемо у меру раста висине Христове, по речима апостола Павла.

Нека би дао Господ, молитвама свих светих, и нама свима верунелицемерну, да увек можемо да будемо сведоци непролазне истине Оца, Сина иСветога Духа, сада, свагда и кроз векове векова.

Амин!


16/69

КРШТЕЊЕ – ВОДОМ И ДУХОМ СВЕТИМ

Ако се ко не роди водом и Духом,

не може ући у Царство Божје .(Јн. 3,5)

Данас, браћо и сестре, прослављамо дан јављања Бога човеку нанајочигледнији начин – дан крштавања Сина Божјег у реци Јордан. Дух Свети је утом часу лебдео у виду голуба, а Бог Отац се јавио речима: „Ово је Син мојљубљени , који је по мојој вољи“ (Мат. 3,17). То јављање Бога у три Лицапредставља велики дан, велики празник, не само да бисмо се једанпут годишњесетили тог светог тренутка, него да у сваком часу свога живота доживљавамокрштење и благодат Духа Светога. Као што је било и са апостолима, браћо исестре. Они су крштени крштењем Јовановим за опроштај грехова, а Дух Свети

послат им је од Господа. До тог догађаја, без обзира што су поверовали у наукуБогочовека Христа, још увек нису имали јасна сазнања о томе Ко је и шта је ДухСвети и каква је то сила свише. Та сила сишла је уз велики хук са небеса: „Ипоказаше им се раздељени језици као огњени; и паде по један на сваког од њих“(Дап . 2, 3). Тада су апостоли почели да говоре стране језике, да пророкују и да чинечудеса. На очигледан начин показала се дејствујућа сила Духа Светога на онимакоји су били пуни вере и који су са радошћу прихватили крштење Јованово. Ни незнајући да оно представља само крштење ради опроштаја грехова, а да, како пророкБожји благовести: „Иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одрешити

ремен на обући Његовој; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.“(Лк. 3,16).Свети Јован живот проводи у пустињи. Они који се осамљују од света,

разговора са Богом ради, јесу заиста највећи пријатељи свету и најбољепромишљају о свету. У осами, посту и молитви, Јован се припремао за узвишенумисију и када је дошло његово време, он почиње своју проповед позивом напокајање, ради удостојења примања благодати која долази свише. Коју ћениспослати Онај који силази са неба на земљу да проповеда Божанску науку, па сеуздиже на небо да би онима који живе на земљи послао благодатне дарове. Једнимашаље дарове речи мудрости и знања, другима дарове пророштва, трећима даровеучења, дакле свакоме дар по мери вере његове. А припрема коју је обавио ПророкБожји јесте и те како значајна, јер представља позив на очишћење од грехова којечовек чини за време свог живота. Сетимо се речи Пророка и Претече, када је видеода се у душама цариника и фарисеја који долазе на реку јорданску не догађа ништа,

јер долазе само из страха: „Породе аспидин! Ко вам каза да бежите од гнева којииде? Родите дакле родове достојне покајања“ (Лк. 3,7- 8). То значи – променитесебе! Постаните бољи него што јесте! Чините добра дела! Као што је учиниоцариник Закхеј, када Господ изражава жељу да дође у његов дом: „Господе, евопола имања свога даћу сиромасима и ако сам кога оштетио вратићу мучетвороструко“ (Лк.19, 8). И управо тада, сусревши Исуса, без обзира што гаЈевреји који су били ту осуђују, а осуђују и Богочовека што долази у кућу грешногачовека, он доживљава велики морални преображај – у њему се рађа нови и бољи


17/69

човек, који увиђа да све оно што има јесте Господње и отуда његова неодољиважеља да то подели са ближњима. Закхеј је у том тренутку, браћо и сестре , постаобољи, ближи Богу него сви старозаветни учитељи закона који, зато што су билипревише оптерећени спољашњим, нису ни приметили долазак Христа, без обзирашто је проповедао Јеванђеље , без обзира што је чинио дотад невиђена чудеса.

Догађај који се збио на Јордану од пресудног је значаја за свакухристочежњиву душу, јер указује на значај покајања. И данас, без обзира што севећ више од две хиљаде година проповеда истина Христова, у нама је још увекмного греха, злобе, пакости, зависти. То је исто оно чиме су били оптерећени иљуди када се Господ појавио на земљи и почео да проповеда Божанску науку икада је Претеча изобличавао грехе и позивао на покајање. Покајање! Што значипромена себе, стражење над собом, над својом свешћу, над својом савешћу, надсвојим срцем, труд да се чине добра дела, спремност за праштање, јер ћемо самотако бити спремни да примимо благодатни дар Духа Светога. Као што је то учиниоАпостол, као хришћани у првим вековима, који су били спремни да се одрекнусебе, да узму крст свој и да пођу за Христом. Исто нам ваља чинити, јер само тако

ћемо дозволити да Дух Свети делује кроз нас. Само тако ћемо бити сведоциХристове Истине, а не само хришћани по имену и крштењу. Јер, без обзира што јекрштење извршено над свима нама, а Дух Свети делује преко свакога ко је крштену Цркви Христовој, Његово деловање зависи од нашег начина живота. Зависи одтога колико нам је срце чисто или упрљано грехом, увећаваним непажљивимживљењем у свету. Зато људи који себе посвећују Богу одлазе у пустиње, попутсветога Јована Крститеља, и проничу у тајне које су нама несхватљиве и које ми неможемо да разумемо. Баш због чистоте њихових срца, због чистоте њихових душа,

јер Господ се открива кроткима и смиренима у срцу, а противи се гордима. Сујете игордости света и наше у њима пребивање, та прљавштина греховна, онемогућаванам да отворимо наша срца за примање Речи Божје која треба да нас оплемени, даби наша срца донела род у своје време, да можемо да растемо у вери. Зато великиПророк Божји, кога данас прослављамо, указује на – грех, највеће зло човеково,највећу опасност која разара унутрашњег човека. Истовремено он казује и јединипут – промену себе, да бисмо, покајавши се, могли да задобијемо благодатни дарДуха Светога. То су свети Божји људи у свом свакодневном животу испуњавали идостизали, као и Апостол, те су могли да кажу: „Не живим више ја него живиХристос који је у мени.“ (Гал. 2,20).

Нека би нам Господ, молитвама светога Пророка, Претече и КрститељаГосподњег Јована и свих светих, помогао да увек можемо да препознамо грех усеби, да увек имамо жељу да га се ослобађамо а врлинама богатимо, да бисмомогли заједно са светим Пророком да славимо Оца и Сина и Светога Духа свагда,сада и кроз све векове векова.

Амин!

ЕВО САД ЈЕ ДАН СПАСЕЊА

Благовестите из дана у дан спасење Бога нашега. (Пс. 96,2)


18/69

Када би Господ Исус Христос исцељивао болеснике које су људи доводили,пошто су пре тога покушавали да на различите начине помогну ближњима, увек јеуказивао на основни узрок њиховог страдања, указивао на грех, а пошто би ихисцелио, увек би говорио: „Иди и не греши више, да ти што горе не буде“. На тајначин јасно је показао да је грех највеће зло, да је отров за човекову душу и

човеково тело и да су, углавном, сва страдања кроз која пролази за времеземаљског живота узрокована грехом који чини. Указавши на узрок страдања,наравно, Господ је показао и лек.

Почевши своју земаљску мисију , Он је упутио позив на покајање и указао назначај поста и молитве, као средстава у борби против греха. Но, слаб будући, и понемарности својој, човек често заборавља да се користи тим средствима и чинећигрех, нарушава своје духовно и телесно здравље. И не само то, него чини нештопогубно и за своје окружење, што примећује свети Николај Жички – када каже дасе због грехова људских узбунила природа. Природа се, на себи својствен начин,брани од последица греха, од нехата, од немара човековог. Видимо да се данасмного говори о томе да је природа, небригом човековом, загађена најразличитијим

отровима; долази до тзв. глобалног отопљавања, чега смо сведоци овога лета, алимноги који промишљају о духовности говоре да је то само један део проблема. И томањи део, који се да решити, али да је много опасније то што не мислимо о својојдуши и о свом духовном животу. Да је страшно сазнање да на овој планети жививише од пет милијарди људи, и да нема тренутка у коме многи нису обузети лошиммислима, да не пожеле да учине нешто што је против закона Божјег, опасно и зачовека и за читаву васељену. Замислите само када би ти људи, дакле и сви ми,време које проводимо мрзећи своје ближње, желећи им зло, размишљајућинегативно – кад бисмо почели да размишљамо о добром, о оном што је племенито,када бисмо почели да размишљамо о ономе чему нас учи Јеванђеље ; када бисмопочели да у срцима својим слажемо оно што је добро, племенито и узвишено! Каошто се каже за Пресвету Дјеву, која, док је била у јерусалимском храму, читала је ислушала реч Божју и све то слагала у срцу своме, тако да је касније, кад је дошлоњено време, била спремна да разуме глас архангела Гаврила и послушно каже:„Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Божјој“ (Лк. 1,38).

Та врста загађености, та врста злобе, мржње, пакости која се ширивасељеном, много је опаснија од материјалног загађивања земље на којој живимо иод које се хранимо. Ако бисмо успели да од тога очистимо своје душе, којеизобличава и Господ Исус Христос, сигурно је да бисмо, очистивши васељену оддуховног зла, успели врло лако да се заштитимо од сваке врсте страдања.

Браћо и сестре, видите како је грех велико зло. Грех је безакоње. Грех јенарушавање закона Божјег, супротстављање вољи Оца нашега, који је на небесима.Данашње Јеванђеље говори да је то тако. Родитељ доводи сина који је био месечар,па пошто Господ није био ту, апостоли су покушали и нису успели да га исцеле.Без обзира што су слушали реч Божју, без обзира што су гледали чудеса која јеХристос чинио, и без обзира што су у многима и сами учествовали нису ималидовољно снаге и моћи да му помогну. Кад га је Господ исцелио, питали су Га – зашто они то нису могли да учине, на што им Он одговара: „Због неверовањавашега“ (Мат. 17, 20) и додаје „Овај се род изгони само молитвом и постом“ (Мат. 17,21).


19/69

Видите, браћо и сестре, колико је велики значај поста и молитве. Данасмноги пост доживљавају као терет, као нешто што се мора у датом тренутку, да бимогли да се причесте. Данас многи пост радије прихватају када им то лекар нареди,у сврху заштите здравља. Заборављају да, ако би се само држали закона Божјег, неби имали потребе за тим да их неко упозорава и тера да посте у време које није

прописано од стране свете православне Цркве. У Цркви постоје четири поста годишње, посте се среда и петак. Све је то тако мудро устројено од стране отацаЦркве Христове, браћо и сестре, да задовољава потребе тела човековог, а у истовреме благотворно делује на душу човекову. Човек је и душа и тело. И као штопромишљамо о своме телу, тако би требало да промишљамо и о својој души, о свомдуховном животу. А, наравно, пост без молитве не значи ништа. Он заиста јестетерет, он заиста јесте мучење. Но, ако је човек успео да сазна и да осети моћмолитве, он схвата да и свако добро дело, свако дело љубави, јесте својеврснамолитва коју приносимо Живоме Господу. Јер нису довољне само речи којеизговарамо у молитви! Господ каже: „Неће сваки, који ми говори „Господе,Господе“, ући у Царство Небеско; но онај који твори вољу Оца мога Који је на

небесима“ (Мат. 7,21). По том закону треба живети. И каже да и друге, својимпримером, треба томе да поучимо: „Тако да се светли светлост ваша пред људима,да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мат. 5,16).

Но, наравно, да бисмо могли да живимо по Јеванђељу , треба да га познајемо,да долазимо у свети храм, да будемо на Светој литургији, да слушамо глас Цркве.А да ли долазимо у храм да слушамо тај спасоносни глас? И, што је веома значајно,да ли смо спремни да се, из љубави, покоравамо гласу свете, саборне и апостолскеЦркве? Да ли живимо по ономе и онако како нас она учи? Ви знате одговор на овапитања. Сви смо позвани да будемо сведоци Христове истине. Не самосвештеници, него и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа.

Но, да ли постоји разлика у нашим животима у односу на оне који не верујуу Бога? Често чинимо дела која су тежа од дела оних који су неверујући. Топримећују људи који се баве духовношћу и истичу – да је највећи проблем насхришћана у томе што мислимо да је Господ, својим доласком, проповедањембожанског Јеванђеља и установљењем светих тајни – извршио искупљење родаљудскога и да ми само треба да очекујемо плату у своје време. Али није тако, браћои сестре, Господ јесте извршио спасење рода људскога, јесте показао шта нам ваљачинити, јесте нам дао свете тајне, али је неопходно да се ми свесно, својим

разумом, својом љубављу, определимо за Царство Небеско. Потребно је да јошовде на земљи животом својим покажемо да јесмо сведоци Божанске истине и да

јесмо достојни учешћа у Његовој великој Вечери .Зато морамо много више пажње да посвећујемо својој души, свом духовном

животу, да се боримо против греха, да га се ослобађамо кроз Свету тајну покајања,а у исто време да чинимо добро, безусловно – само из љубави према Богу,ближњима и свему створеном. Кад је Бог створио свет рекао је: „Гле, све добробеше веома“ (1.Мојс. 1,31). Ако постоји у свету нешто што није добро, а томе јеузрок сам човек, браћо и сестре – то је наш немар, наш нехат, небрига о сопственојдуши, о духовном животу, о самом спасењу. Апостол Павле каже „Ево сад јенајпогодније време, ево сад је дан спасења!“(2.Кор. 6, 2). И, заиста, браћо и сестре,време у коме ми живимо јесте наше време спасења и треба да искупљујемо време ,


20/69

јер су дани зли. Ако не будемо размишљали о себи и свом духовном животу, ондаоно што се догађа овде, на овим просторима, сада, овог лета, догађаће се и у нашимдушама – постаће суве попут пустиње. А Господ жели да се сви спасемо и дођемодо познања истине и показао нам како се то чини.

Нека би нам Господ, молитвама свих светих, молитвама светог

великомученика кнеза Лазара и свих светих Срба, помогао да препознамо истину,да заволимо истину, да ступимо у борбу против греха, да бисмо се удостојили дабудемо причасници непролазне славе, у име Оца и Сина и Светога Духа, сада,свагда и кроз све векове.

Амин!

КО ЈЕ ПРВИ

Син човечији није дошао да Му служе, него да служи и да душу Своју у откуп за многе.

(Мат. 20,27 -28)

Откад је првостворени ч�

Documents

Gore Imajmo Srca Cir