Imuni mehanizmi

8/4/2019 Imuni mehanizmi

http://slidepdf.com/reader/full/imuni-mehanizmi 1/14

Biohemijski i mikrobiološki principi

9. IMUNI MEHANIZMI

Život svakog organizma je pod neprekidnim uticajima od strane drugih organizama, pri čemumnogi od tih uticaja predstavljaju pretnju za život datog organizma. Stoga je svaka vrstaopremljena odgovarajućim odbrambenim mehanizmima (Tabela 1), koji mogu biti npr. mimikrija,otrovi, dobro razvijeni mišići za trčanje. Kontinuirana borba kičmenjaka sa mikroorganizmimarezultirala je razvojem tzv. imunog sistema koji radi na principu prepoznavanja i učenja. Prvisusret sa bakterijskim, gljivičnim, virusnim agensom obično rezultira infekcijom praćenomravojem bolesti. Imuni sistem pomaže da se organizam oporavi od infekcije, a nakon togaorganizam razvija odgovarajuće mehanizme koji ga čine otpornim na sledeću infekciju istimagensom. Osnovni princip je prepoznavanje. Imuni sistem mora da prepozna napadača, atakodje mora da razlikuje stranog napadača od sastavnih konstituenata svog organizma. Ako seto ne desi, dolazi do pojave tzv. autoimunih bolesti, kada imuni mehanizmi deluju protivsopstvenih molekula (prvenstveno proteinskih).

Tabela 1. Prisustvo odgovarajućih odbrambenih mehanizama kod različitih organizama

Taksonomskagrupa

Prirodniimunitet

Stečeniimunitet

Fagocitoza T i Blimfociti

Antitela Antimikrobnipeptidi

Više biljke + - - - - +Sundjeri + - + - - ?Gliste + - + - - ?Insekti, rakovi + - + - - +Ribe + + + + + +Žabe + + + + + +Reptili + + + + + +Ptice + + + + + +Sisari + + + + + +

Imuni sistem prepoznaje stranog agensa, a takodje dovodi i do njegove destrukcije.Prepoznavanje stranog agensa vrše limfociti, a destrukciju limfociti, ali i makrofagi i neutrofili.

Pored ove dve osnovne funkcije, imuni sistem može da uništi kancerozne ćelije, a kodeksperimentalnih životinja može da spreči razvoj odredjenih tumora. Takodje, imuni sistem jeuključen u odbacivanje transplantata, sa izuzetkom transplantata od jednojajčanog blizanca.

Imunitet predstavlja sposobnost odbrane organizma od dejstva njemu stranih agenasa(mikroorganizmi, virusi, toksini,…). Urodjeni imunitet (otpornost) - reakcije nespecifične, odgovor na ponovljeno dejstvo stranih agenasa isti. Stečeni imunitet – sposobnost organizma daprepozna i uništi strani agens povećava se pri ponovnom kontaktu (pamćenje), a odgovor jespecifičan.

Ćelije odgovorne za urodjeni i stečeni imunitet smeštene su izmedju ostalog i u limfatičnom tkivukoje pripada limfnom sistemu. To je sistem koji pomaže održavanje balansa tečnosti u tkivima,preuzima masti i druge supstance iz digestivnog trakta, i deo je odbrambenog sistema

organizma. Sačinjavaju ga: limfa, limfatični sudovi, difuzno limfatično tkivo koje sadržidispergovane limfocite, makrofage i druge ćelije, limfni čvorovi, krajnici, slezina, timus.

URODJENI IMUNITET (MEHANIZMI)

Svi višećelijski organizmi, uključujući biljke, beskičmenjake i kičmenjake poseduju urodjenemehanizme koji ih štite od mikroorganizama. Obzirom da su ti mehanizmi prisutni u organizmu, ispremni da prepoznaju stranog agensa, označavaju se kao prirodni, urodjeni imunitet. Prirodniimunitet je značajan odbrambeni mehanizam koji deluje pre no što se aktiviraju mehanizmi

97




stečenog imuniteta. S druge strane, stečeni imunitet koristi mehanizme i prirodnog imuniteta ucilju odbrane organizma. Na primer, inflamacija (videti kasnije) je proces koji se javlja i u okviruprirodnog i u okviru stečenog imuniteta. Drugim rečima, postoji bidirekciona komunikacija medjumehanizmima urodjenog i stečenog imuniteta.

Komponente urodjenog imuniteta kod kičmenjaka su: (a) epitel koji predstavlja barijeru za

mikroorganizme; (b) ćelije u cirkulaciji i u tkivima, i (c) veći broj plazma proteina, i citokini(interleukini).

Epitel koji predstavlja barijeru za mikroorganizme

Uobičajeni ulazi mikroorganizama u organizam životinja jesu koža, gastrointestinalni trakt i pluća,kroz koje mogu da udju putem fizičkog kontakta, ingestije i udisanja. Ove dodirne površine suzaštićeni epitelom koji pruža fizičku i hemijsku barijeru protiv infekcije. Pored toga, epitelijalnećelije luče aktivne peptide koji ubijaju mikroorganizme.

Ćelije u cirkulaciji i u tkivima

Sl. 122. Ćelije koje učestvuju u odbrani organizma u okviru prirodnog i stečenog imuniteta

Leukociti ili ″ bela krvna zrnca″ obuhvataju grupu ćelija koje su uključene u mehanizmeurodjenog imuniteta (Sl. 122). Takodje su prisutne i u procesima koji se aktiviraju stečenimimunitetom (primer inflamatorni odgovor, aktivacija limfocita). Tu pre svega treba spomenutifagocite i to neutrofile i monocite/makrofage. Naime, postoje dva tipa fagocita koji cirkulišu u krvi,neutrofili i monociti, koji prepoznaju strani agens i fagocitiraju ga. Neutrofili (polimorfonuklearnileukociti) su najbrojniji leukociti u krvi, imaju polu-život 6 h. Organizam čoveka produkuje 10 11

98




neutrofila na dan, i to su ćelije koje prve reaguju na infekciju. Uništavaju mikroorganizme ucirkulaciji, ali mogu da odu iz krvnog suda u tkivo ili digestivni trakt, gde takodje uništavajumikroorganizme. Monociti su manje brojni od neutrofila, a uništavaju mikroorganizme i ucirkulaciji i u tkivima. Naime, monociti koji napuste cirkulaciju ulaze u tkivo, zapremina im sepovećava 5x, i predstavljaju glavne fagocite (Sl. 122 i 123) u potkožnom tkivu, mukoznimmembranama, oko krvnih i limfnih sudova) – tzv. sistem tkivnih makrofaga.

Pored neutrofila i monocita, i druge ćelije uključene su u odgovor na infekciju. To su bazofili kojimogu da napuste krv i udju u inficirano tkivo, zatim mastociti koji su nepokretni, i nalaze se ispodepitelijalnih površina na mestima mogućeg ulaza mikroorganizama u tkiva. Mastociti i bazofilioslobadjaju različite supstance, npr. histamin, heparin, koji dovode do inflamacije ili aktivirajudruge mehanizme kao npr. kontrakciju glatke muskulature u plućima. Pored neutrofila i bazofila,postoje i eozinofili čiji broj raste prilikom infekcije parazitima. Takodje se registruje njihov porastpri alergijskim rekacijama. U krvi postoje i tzv. NK ćelije (natural killer cells) koje pripadajulimfocitima, a prepoznaju tumorozne i virusima-zaražene ćelije.

Sl. 123. Fagocitoza bakterijske ćelije od strane makrofaga

Plazama proteini i interleukini

U krvi postoje grupa od oko 20 proteina koji su označeni kao sistem komplemenata i u odsustvuinfekcije cirkulišu u krvi u inaktivnom stanju. Komplementi se mogu aktivirati u sklopu prirodnog,kao i stečenog imuniteta. Neki se vezuju za membranu bakterijske ćelije izazivajući lizu ćelije.Takodje, stimulišu makrofage da fagocitiraju bakterijsku ćeliju. Privlače ćelije imunog sistema namesto infekcije i podstiču inflamaciju.

Interferoni. Proteini koje produkuje većina ćelija. Pri virusnoj infekciji, interferoni se vezuju za

susedne nenapadnute ćelije i stimulišu sintezu antivirusnog proteina koji blokira umnožavanjevirusa u tim ćelijama. Deluju i protiv nekih tumora.

Interleukini i drugi citokini. Limfociti, makrofagi i druge ćelije sekretuju ogroman broj hemijskihmedijatora (signalnih molekula) proteinske prirode (peptidi, polipeptidi), koji su neophodni zaformiranje imunog odgovora i u slučaju prirodnog, a takodje i stečenog imuniteta. Interleukini sucitokini čija je primarna struktura poznata. Funkcije: aktivacija odredjenih ćelija imunog sistema usmislu proliferacije, sekrecije sopstvenih interleukina, diferencijacije, sinteze antitela (B limfociti),blokada nekih funkcija ciljne ćelije itd.

99




Inflamatorni odgovor

Inflamatorni odgovor predstavlja kompleksnu sekvencu dogadjaja koja uključuje gore navedenećelije i njihove produkte (Šema 1, Sl. 124). Bakterije, ili oštećeno tkivo, izazivaju oslobadjanje iliaktivaciju hemijskih medijatora (histamin, prostaglandini, leukotrieni, sistem komplemenata, kininiitd.), što dovodi do vazodilatacije, kretanja fagocita, povećane vaskularne propustljivosti.

Komplementi pojačavaju inflamatorni odgovor i privlače dodatne fagocite. Proces oslobadjanjahemijskih medijatora i privlačenja fagocita traje dok se ne unište bakterije. Inflamacija može dabude lokalna ili sistemska. Simptomi lokalne inflamacije su crvenilo, oticanje, toplota, bol, gubitakfunkcije tkiva gde se inflamacija dogadja. U sistemskoj inflamaciji, pored lokalnih simptomapostoje i dodatni: povećana produkcija neutrofila, pirogeni faktori oslobodjeni od stranemikroorganizama, makrofaga i neutrofila izazivaju groznicu, može doći do povećanepermeabilnosti u većem delu cirkulatornog sistema, što vodi velikom gubitku tečnosti iz krvi utkivo, a smanjenje zapremine krvi može da dovede do šoka i smrti.

Šema 1. Dijagram inflamatornog odgovora

Ulaz bakterija u tkivo

⇓Oštećenje tkiva⇓

Oslobadjanje hemijskih medijatora⇓

HemotaksijaPovećan tok krvi

⇓

Povećan broj leukocita i hemijskih medijatora na mestu ozlede⇓

Fagocitoza i unistavanje bakterija

Bakterije uništene Bakterije nisu uništene⇓ ⇓

Oporavak tkiva Dodatno oslobadjanje hemijskih medijatora

100




Sl. 124. Oštećenje tkiva i aktivacija mehanizama prirodnog i stečenog imuniteta. Uočiti aktivnostmastocita, monocita-makrofaga, neutrofila, aktivaciju sistema komplemenata, kao i sekreciju

velikog broja hemijskih medijatora koji posreduju u inflamatornom odgovoru na invaziju bakterija

STEČENI IMUNITET

Stečeni imunitet predstavlja sposobnost da se prepozna, odgovori na dejstvo i zapamti odredjenaorganizmu strana supstanca koja se označava kao ANTIGEN.

Antigen sadrži specifične delove označene kao determinante, ili epitope, a limfociti odredjenogklona (videti kasnije) sadrže identične membranske proteine – antigene receptore koji odgovarajudatom antigenu. Antigeni su po pravilu molekuli strani organizmu. Medjutim, nekad molekuliorganizma mogu da stimulišu imuni odgovor (autoimune bolesti). Tumorski antigeni nekaddovode do stimulacije imunog odgovora (to rezultira smanjenjem tumora).

Hapteni su male molekule koje imaju antigena svojstva, ali ne izazivaju imuni odgovor, semukoliko se ne vežu za neki veći molekul, npr. protein plazme.

Stečeni imunitet može da bude tzv. humoralni (posredovan antitelima), za koji su odgovorni Blimfociti, i tkivni imunitetet, za koji su odgovorni T limfociti (Sl. 125).

Postoje dve vrste B limfocita: plazma ćelije i memorijske ćelije koje se formiraju nakon kontaktaorganizma sa antigenom.

101




Sl. 125. B limfociti (a), TH ćelije pomoćnice i citotoksične T ćelije

Postoji četiri vrste T limfocita: T ćelije pomoćnice (TH ćelije), efektorne T ćelije (tzv. citotoksični Tlimfociti), memorijske T ćelije i supresorske T ćelije koje učestvuju u regulaciji aktivnosti B i Tlimfocita.

Poreklo i razvoj limfocita: Klonovi B i T limfocita nastaju od matičnih ćelija u kostnoj srži tokomfetalnog razvoja i neonatalnog života (postoji i spora kontinuirana produkcija novih limfocita odmatičnih ćelija i kod odraslih). Neke matične ćelije daju tzv. pre-T ćelije koje preko krvi odlaze utimus i tu se dele i transformišu u T limfocite, i pre-B ćelije koje se u fetalnoj jetri i koštanoj sržidele i transformišu u B limfocite. Nakon obrade koja se uglavnom dešava u fetalnom ineonatalnom periodu, B i T limfociti odlaze u limfne čvorove i druga tkiva. Broj različitih antigenakoje mogu da prepoznaju limfociti je ekstremno velik. Ova sposobnost prepoznavanja je urodjenai razvija se bez izlaganja antigenu. Matične ćelije diferenciraju u milione različitih T i B limfocitasposobnih da prepoznaju odredjeni antigen. B i T ćelije koje odgovaraju na dati antigen sastojese iz malih grupa identičnih limfocita koji se nazivaju klonovi. Mada svaki klon odgovara samona odredjeni antigen, postoji tako veliki broj klonova da imuni sistem jednog organizma može dareaguje na većinu antigena.

102




Antitela

Sl. 126. Struktura antitela i formiranje kompleksa antigen-antitelo

Antitela (Sl. 126) su produkt aktivnosti plazma ćelija koje nastaju aktivacijom B limfocita. Postoji 5klasa antitela, a sva pripadaju gama globulinskoj frakciji plazme. Pet klasa antitela su: IgM, IgA,IgG, IgD i IgE. IgG čine 80-85% od ukupnih serumskih antitela, aktiviraju komplement, olakšavajufagocitozu mikroorganizama (opsonizaciju, zakače se za bakterijsku ćeliju i olakšavaju njenufagocitozu od strane makrofaga), mogu da prodju placentu i tako štite fetus od infekcije,odgovorni za Rh reakciju, kao što je hemoliza kod novorodjenčeta. IgM čine 5-10%, aktivirajukomplement, i deluju kao antigen vezujući proteini na membrani B limfocita, odgovorni zatransfuzijske reakcije ABO sistema krvnih grupa, često prva antitela produkovana u odgovor nainfekciju. IgA se sekretuju u pljuvačci, suzama, na mukoznim membrana, tj. deluju lokalno, a

javljaju se i u kolostrumu, pa štite novorodjenče. IgE su prisutni u niskoj koncentraciji 0.002% userumu, vezuju se za mastocite i stimulišu inflamatorni odgovor. Povećava im se koncentracijaprilikom infekcije nekim parazitima i kod alergije. IgD funkcionišu kao antigen vezujući receptori

na membrani B limfocita.

Sl. 127. Stvaranje kompleksa antigen-antitelo

Dejstvo antitela – inaktivacija antigena, olakšava fagocitozu antigena (opsonizacija), aktiviraspecifične proteine – enzime u plazmi (komplemente) koji u kaskadnom procesu dovode doinflamacije, hemotaksije i lize (raspadanja) ćelija, kao i oslobadjanja inflamatornih medijatora izmastocita (Sl. 127 i 128).

103




Sl. 128. Neutralizacija bakterijskih toksina, aktivacija komplementa i opsonizacija i fagocitozabakterijske ćelije od strane makrofaga

Glavni histokompatibilni kompleks (MHC)

Glavni histokompatibilni kompleks predstavljaju molekuli glikoproteina koji su locirani napovršinama svih ćelija i funkcionišu da razlikuju “sopstveno” od “stranog”. Npr. identični blizanciimaju identične MHC proteine. Funkcija MHC molekula je da prikažu peptide poreklom odproteinskog antigena antigen-specifičnim T limfocitima. Postoje dve klase MHC proteina: MHC I i

MHC II (Sl. 129). MHC II klasa proteina prisutna je u makrofagima i drugim ćelijama koje vršetzv. prezentaciju antigena. Naime, ove ćelije specijalizovane su da obrade antigen i da ga ukompleksu sa MHC II ugrade u svoju plazma membranu tj. omoguće njegovu “prezentaciju” TH

ćelijama. Na taj način dolazi do aktivacije TH ćelija, što je neophodan uslov za aktivaciju Blimfocita. Kompleks MHC II je prisutan i u B limfocitima koji takodje obradjuju antigen, a ovaobrada prethodi aktivaciji B limfocita od strane TH ćelija. MHC I klasa proteina (sadrže ih svećelije sa jedrom) funkcionišu “pri prezentaciji” intracelularnih antigena, npr. virusa, ili drugihagenasa koji se mogu naći u citoplazmi. Virus se razmnožava u ćeliji, a virusni proteini su straniorganizmu. MHC I klasa proteina kombinuje se za virusnim proteinom-antigenom i ugradjuje se uplazma membranu date ćelije. Takav kompleks prepoznaju citotoksične T ćelije.

104




Sl. 129. Formiranje antigen-MHC II kompleksa (levo) i antigen-MHC I kompleksa (desno)

Aktivacija B limfocita

Pre izlaganja antigenu, broj limfocita u klonu je mali, nakon kontakta sa antigenom i aktivacije odstrane TH ćelija, dolazi do proliferacije (deobom se povećava broj ćelija) i diferencijacije B limfocitau plazma ćelije i memorijske ćelije (Sl. 130). Plazma ćelije produkuju antitela, a memorijskepamte antigen.

Sl. 130. Obrada i formiranje klonova B limfocita u kostnoj srži (levo) i aktivacija B limfocita iformiranje plazma i memorijskih ćelija (desno) – ova faza dešava se nakon ulaska antigena u

organizam

Primarni i sekundarni odgovor . U prvom susretu sa antigenom aktivacija B limfocita zahtevaperiod od nekoliko dana do porasta nivoa antitela u plazmi. Pri ponovnom susretu sa antigenom,sekundarni odgovor B limfocita je mnogo brži i intenzivniji, jer u njemu učestvuju memorijskećelije (Sl. 131).

105




Sl. 131. Primarni i sekundarni odgovor. Uočiti znatno brže i povećano stvaranje antitela priponovnom kontaktu sa antigenom A

Aktivacija T limfocita

T limfociti učestvuju u ćelijama-posredovanom imunom odgovoru koji treba da ukloni infekcijuizazvanu intracelularnim agensima. U odredjenim slučajevima mikroorganizmi fagocitirani odstrane fagocita ne bivaju uništeni, nego dospevaju u citoplazmu ćelije. S druge strane, virusi kojinapadnu ćeliju domaćina, razmnožavaju se koristeći genetičku mašineriju ćelije domaćina i na tajnačin se u citoplazmi ćelije domaćina nalaze virusne čestice. MHC I klasa proteina kombinuje seza virusnim proteinom-antigenom i ugradjuje se u plazma membranu date ćelije. Takav kompleksprepoznaju T ćelije. Pri aktivaciji T limfocita stvaraju se citotoksične T ćelije (ubijaju inficiranuciljnu ćeliju) i memorijske ćelije (koje pamte susret sa stranim agensom).

Tolerancija prema vlastitim antigenima

Kao što je napred navedeno, odgovarajuće matične ćelije iz kosne srži tokom fetalnog razvojadaju tzv. pre-T ćelije koje preko krvi odlaze u timus i tu se dele i transformišu u T limfocite, i pre-Bćelije koje se u fetalnoj jetri i koštanoj srži dele i transformišu u B limfocite. Tokom obrade pre-T-limfocita u timusu i pre-B-limfocita u fetalnoj jetri i koštanoj srži, ove ćelije su izložene sopstvenimantigenima, tj proteinima organizma. Tada se uništavaju svi oni klonovi limfocita koji su specifičniza vlastita tkiva, zbog stalne izloženosti tim antigenima. To je razlog što sopstvene proteineorganizam ne prepoznaje kao strane.

U nekim slučajevima proces eliminacije klonova prema sopstvenim tkivima nije potpun i javljajuse autoimune bolesti. Pr. miastenia gravis – antitela na receptor za acetilholin uneuromuskularnoj vezi, multipla skleroza – antitela na proteine koji se nalaze u mijelinskomomotaču oko nervnih vlakana.

106




Sl. 132 Bolesti kod ljudi izazvane antitelima

Tipovi stečenog imuniteta

Postoji četiri osnovna načina formiranja stečenog imuniteta u odnosu na način kontakta sastranim agensom i u odnosu na to da li organizam aktivno učestvuje u formiranju antitela: (a)AKTIVAN PRIRODNI IMUNITET - kontakt (slučajan) sa antigenom izaziva primarni odgovor. Priprvom kontaktu mogu da se razviju simptomi bolesti, ali ne moraju, a razvija se otpornost na datiantigen; (b) AKTIVAN VEŠTAČKI IMUNITET – VAKCINACIJA - vakcina sadrži na neki načinpromenjen antigen tako da ne izaziva simptome bolesti. Prva injekcija izaziva primarni odgovor,a sledeća odgovor memorijskih ćelija, visok titar antitela i dugotrajnu protekciju; (c) PASIVANPRIRODNI IMUNITET - majka – fetus, majčino mleko – odojče; (d) PASIVAN VEŠTAČKIIMUNITET - davanje antitela – momentalna zaštita, ali kratkotrajna.

Rana preosetljivost (hipersenzitivnost) i reakcije rane preosetljivosti (alergija, atopija)

Poremećaji koji su izazvani imunskim odgovorom nazivaju se bolesti uzrokovane preosetljivošću.Imunski odgovor na strane antigene može da bude poremećen i nekontrolisan, što dovodi dooštećenja tkiva. Postoji četiri tipa preosetljivosti. I tip preosetljivosti, ili rana preosetljivost je tippatološke reakcije koji je posledica oslobađanja signalnih molekula iz mastocita; dolazi do brzereakcije krvnih sudova i glatke muskulature zbog delovanja IgE antitela na mastocite kojioslobađaju različite citokine i druge signalne molekule, reakcija je često praćena zapaljenjem, a

javlja se kod nekih osoba nakon susreta sa određenim stranim antigenima, kojima su te osobe

107




bile prethodno iizložene. Reakcije rane preosetljivosti nazivaju se i alergija ili atopija. Takvereakcije mogu da zahvate različita tkiva. Uobičajene reakcije su: polenska groznica, alergije nahranu, bronhijalna astma, anafilaksija.

Sl. 133 redosled događaja u ranoj preosetljivosti

Alergeni su supstance proteinske prirode koje predstavljaju deo naše spoljašnje sredine (prirode,stana, radnog mesta). Po svojoj prirodi su neškodljivi za čoveka, ali kod alergiji sklonih osoba(predisponiranih osoba) predstavljaju snažne aktivatore imunskog sistema i pokretači sualergijskih bolesti. Najčešći alergeni su poleni trava, korova i drveća, kućne grinje, budji i gljivice,te produkti kućnih ljubimaca (perut psa, mačke...).

U nastanku reakcije rane preosetljivosti, u odgovor na antigen (alergen) dolazi do stvaranja IgEantitela koja se vezuju za amstocite. Pri ponovnom kontaktu sa istim antigenom (alergenom) onise vezuju za IgE antitela na mastocitima, što izaziva aktivaciju mastocita i oslobađanje različitihsignalnih molekula: histamina koji izaziva širenje i povećava propustljivost malih krvnih sudova,enzima-proteaza koji mogu da oštete okolno tkivo, prostaglandina koji izazivaju širenje krvnihsudova i leukotriena koji izazivaju produženu kontrakciju glatke muskulature. Ove rekacije krvnihsudova i glatkih mišićnih ćelija mogu da nastanu u roku od nekoliko minuta od ponovnog kontaktasa alergenom. Drugi signalni molekuli mastocita su citokini koji tokom narednih nekolikon satiprivlače neutrofile i eozinofile na mesto reakcije, i dolazi do zapaljenske reakcije koja se nazivareakcija kasne faze.

108




Sl. 134 Tipovi reakcije rane preosetljivosti

Reakcije na udahnute alergene kao što su proteini polena korova su npr. rinitis, gde mastociti unazalnoj sluznici oslobađaju histamin koji izaziva povećanu sekreciju mukusa u nosu. reakcijakasne faze može da dovede do produženog zapaljenja. Kod alergije na hranu, progutani alergenipokreću aktivaciju mastocita u zidu creva, a oslobođeni histamin povećava pokrete creva. Ubronhijalnoj astmi mastociti iz bronhija izazivaju bronhokonstrikciju i opstrukciju disajnih puteva.Najteži oblik rane preosetljivosti je anafilaksija, sistemska reakcija koju karakterišu edemi uraznim tkivima i pad krvnog pritiska.

109




110

Documents

Imuni mehanizmi