UNIVERZITET SINERGIJABIJELJINA

FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE

D I P L O M S K I R A D

TEMA:

INVESTICIONI FONDOVI

MENTOR: STUDENT:Doc. Dr Predrag Vukadinović Živka Vasić 06/08

Bijeljina, septembar 2012. godine

SADRZAJ:

UVOD:........................................................................................................................................3

1. NASTANAK I RAZVOJ........................................................................................................51.1. Kada se javlja prvi investicioni fond?..............................................................................51.2. Razvoj investicionih fondova..........................................................................................61.2.1. Razvoj uticaja na alokaciju štednje stanovništva..........................................................7

2. POJMOVNO ODREĐENJE...................................................................................................82.1. Definicija investicionih fondova......................................................................................82.2. Nesuglasice oko termina investicionih fondova..............................................................9

3. INVESTICIONI FONDOVI U FINANSIJSKOM SISTEMU.............................................103.1. Finansijska tržišta...........................................................................................................113.2. Finansijski instrumenti...................................................................................................123.3 Finansijske institucije i mesto investicionih fondova.....................................................14

4.VRSTE INVESTICIONIH FONDOVA................................................................................164.1. Inovacije i posebne vrste fondova..................................................................................164.2. Razlike otvorenih i zatvorenih investicionih fondova...................................................18

5. KARAKTERISTIKE INVESTICIONIH FONDOVA.........................................................20

6. KLASIFIKACIJA INVESTICIJONIH FONDOVA............................................................216.1 Podjela na osnovu specifičnosti u funkcionisanju..........................................................216.2. Podela prema ciljevima investiranja..............................................................................246.3. Privatizacioni fondovi....................................................................................................26

7. PREDNOSTI I RIZICI ULAGANJA U INVESTICIONE FONDOVE..............................297.1.Investicioni fond ili štednja u banci................................................................................31

8. ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE INVESTICIONIM FONDOVIMA..........................328.1. Društvo za upravljanje investicionih fondova...............................................................35

9.RAZVOJ INVESTICIONIH FONDOVA U REPUBLICI SRPSKOJ..................................379.1.Uloga investicionih fondova u procesu privatizacije......................................................38

ZAKLJUCAK:..........................................................................................................................40

LITERATURA:........................................................................................................................41

2

APSTRAKT

Investicioni fondovi predstavljaju finansijske institucije,koje prikupljaju sredstva manjih individualnih investitora i ta sredstva plasiraju na finansijskom tržištu.

Razvojem investicionih fondova preduzećima je omogućeno da finansijska sredstva pribavljaju na lakši način i pod povoljnijim uslovima, dok je domaćinstvima omogućeno da finansijsku štednju plasiraju u atraktivnije i profitabilnije alternative (projekte), što je obostrano vodilo smanjenju troškova i povećanju efikasnosti procesa finansijskog posredovanja.

Snažan prodor investicionih fondova na tržištima kapitala razvijenih zemalja rezultat je naraslog poverenja stanovništva i njegovih srazmerno većih preferenci da svoju štednju investira kupujući akcije ovih institucija.

ABSTRACT

Mutual funds are financial institutions that collect funds from smaller individual investors and invested them in financial markets.

Development of investment funds, companies are able to obtain funding in an easier manner and under favorable conditions, while households that enabled financial savings invested in attractive and profitable alternatives (projects), which has led to mutually reduce costs and increase the efficiency of financial intermediation.

Strong expansion of investment funds on capital markets of developed countries, is the result of so grown confidence of the population and its comparatively higher preference to invest their savings by buying shares of these institutions.

3

UVOD:

Investicione kompanije predstavljaju značajne učesnike na finansijskim tržištima koji u osnovi obavljaju posredničku ulogu.One prodajom svojih akcija ili udjela dolaze do kapitala i sredstava koja dalje koriste radi investiranja na mnogim segmentima finansijskih tržišta.Vrlo često se dešava da sakupljena sredstva investiraju u diversifikovane portfolije, koji ponekad sadrže izuzetno veliki broj različitih hartija od vrijednosti (po nekoliko stotina).Na taj način oni posreduju na finansijskom tržištu između različitih subjekata, prije svega emitenata i investitora.One vrše svojevrsno ’’prepakivanje’’ različitih drugih oblika finansijske aktive (instrumenata koje emituje država,lokalni organi vlasti,preduzeća,itd) u svoje hartije koje prodaju zainteresovanim investitorima.

Investicione kompanije i fondovi predstavljaju finansijske institucije koje su emisijom svojih hartija od vrijednosti obogatile ponudu finansijskih instrumenata na mnogim finansijskim tržištima. Oni su stekli veliku popularnost pošto su investitorima širom svijeta ponudili jednu novu alternativu investiranju, gdje objektivno bez velikih ulaganja mogu da ostvare visok stepen diversifikacije i samim tim smanje nivo rizika.Za bolje razumijevanje funkcionisanja investicionih fondova neophodno je sistematizovati neke od osnovnih karakteristika njihovog rada, to su:

Do sredstava ne dolaze putem prikupljanja depozita,potpisivanjem ugovora,već na bazi emisije i prodaje svojih hartija od vrijednosti-akcija i udjela. Prikupljeni kapital investiraju na mnogim segmentima finansijskih tržišta u diversifikovane plasmane velikog broja različitih instrumenata.Vlasnici akcija u stvari posjeduju jedan dio portfolija fonda. Karakteriše ih visok stepen likvidnosti. Aktivom (portfoliom) upravljaju profesionalni menadžeri, koji raspolažu velikim nivoom znanja, stručnosti i iskustva iz oblasti poslovnih finansija, investicija u hartije od vrijednosti, portfolio menadžmenta, finansijskih tržišta i drugih finansijskih disciplina.

Investicione kompanije i fondovi nastali su na bazi generalne ideje da se putem diversifikacije investicionih plasmana smanje finansijski rizici investitora.Pored toga, postoji veći broj drugih razloga zbog kojih su investicione kompanije postale vrlo atraktivne za investitore. To su prije svega:

Kontinuelno korišćenje usluga i znanja vrhunskih stručnjaka,profesionalnih portfolio menadžera koji vrše analize, selekciju i izbor hartija od vrijednosti u koje će se investirati i koje će sačinjavati portfolio fonda. Pojedinačni subjekti vrlo često ne posjeduju dovoljno stručnih znanja koja mogu da omoguće ostvarivanje sigurnih i visokih prinosa.Mogućnost korišćenja prednosti ekonomije obima i s tim u vezi nižih transakcionih troškova-pošto investicione kompanije raspolažu ogromnim sredstvima koja investiraju u velike velike portfolije, kupovina njihovih akcija nosi niže troškove od ’’solo’’ kupovine hartija od vrijednosti, u smislu kreiranja sopstvenog portfolija.Vrlo visok stepen likvidnosti i mogućnost brzog povraćaja sredstava-vlasnik akciju fonda može lako i brzo prodati, ili fondu ili na berzi, te tako obezbjediti potrebna finansijska sredstva.

4

Pružanje dodatnih usluga vlasnicima akcija- kakve su usluge čuvanja hartija, osiguranja, kreiranja penzionih planova, vođenje dosijea za potrebe poreske administracije, davanja kreditnih kartica i pomoć u obavljanju platnog prometa,itd.Vremenski faktor- koji je povezan sa mogućnošću kapitalisanja prihoda, to jest ostvarivanja velike stope prinosa u dugom roku, pošto fond može ostvarene pozitivne rezultate da reinvestira. Primjera radi, tokom 80-ih godina prosječna stopa prinosa u investicione fondove se kretala između 10-15%.Mala vjerovatnoća uključivanja u neetičke oblike ponašanja- principi poslovanja fondova su vrlo jasni i precizno definisani, tako da ne postoji puno mogućnosti za manipulacije i prevare.Indikativan može biti samo jedan podatak, po kome u SAD od 1940. godine, kada je donijet prvi zakon o ovim finansijskim institucijama ni jedna nije bankrotirala.Omogućen pristup na međunarodno tržište – posebno malim investitorima koji bez postojanja ovih mehanizama investiranja ne bi imali dovoljno finansijske snage.

5

1. NASTANAK I RAZVOJ

1.1. Kada se javlja prvi investicioni fond?

Između istraživača postoje velike dileme u pogledu toga kada su nastali prvi investicioni fondovi i kompanije koje su njima upravljale. I naši naučni radnici iz monetarno – bankarske oblasti, imaju različita viđenja ne samo oko pitanja vremena nastanke i već i zemlje. Dr Života Ristić1 smatra su se prvi pojavni oblici javili u Belgiji polovinom XIX veka, a početkom XX veka i u Engleskoj. Dr Dejan Erić smatra da je Kralj Viljem I, prvi kreirao jednu vrstu fonda za investiranje 1822. u Holandiji. Prema nešto drugačijim shvatanjima prva kompanija osnovana je 1860. godine u Londonu. To je bila Scottish – American Investment Company.

Najstarija investiciona kompanija, Foreign & Colonial investment Trust, koja i dan danas nastupa na finansijskim tržištima je formirana 1868 u Londonu. Isprva su isključivo ulagali u državne obveznice. Od 1891. godine šire fokus i na ostale finansijske instrumente pre svega na veoma sigurne obveznice železničkih kompanija SAD. Pored severno – američkog kontinenta, fond je bio vrlo aktivan i na drugim finansijskim tržištima sveta. Oni su prvi investicioni fond iz Velike Britanije koji su počeli da kupuju japanske hartije od vrednosti i to od 1961. To im je kasnije donelo još jednu laskavu titulu „prvaka” a to je da se njihove akcije kotiraju od 1987. redovno na Tokijskoj berzi. Za svojih 135 godina duge tradicije, fond je ostvario zavidne dugoročne rezultate za svoje akcionare i investitore.Prvi moderni otvoreni fond bio je Massachusetts Investors Trust koji je formiran 1924. god. sa portfoliom od 45 akcija i aktivom od 50 000 dolara. Ovaj fond uveo je koncept koji će uvesti pravu revoluciju u investiranje i investicione kompanije: kontinuelno prodavanje novih akcija i otkupljivanje akcija koje mogu uvek biti prodate prema trenutnoj vrednosti aktive fonda. Ovaj fond još uvek posluje, ali se danas zove State Street Research i upravlja sa sedam fondova u kojima udele mogu kupovati svi investitori bez razlike.

1.2. Razvoj investicionih fondova

Krajem druge polovine 19. veka i početkom 20. veka investicione kompanije počinju da se otvaraju u većem broju pre svega u Velikoj Britaniji (uglavnom u Škotskoj), a potom i u Sjedinjenim Državama mada su još dugo bile, manje – više, na marginama finansijskih sistema. Većina ovih ranih investicionih kompanija bile su zatvorenog tipa. Od 1860. godine do 1875., do kada je trajao uzlazni berzanski ciklus, u Velikoj Britaniji

1 Dr Đorđe Đukić, Dr Vojin Bjelica i Dr Života Ristić, „Bankarstvo”, Čugura – Print, Beograd, 2003. str 24.

6

osnovano je više od 50 kompanija ove vrste. U SAD su neke investicione kompanije osnovane još 90–ih godina 19. veka, ali ih je sve do 1923. ukupno bilo registrovano svega 15. Nakon toga, uz recesioni talas, do 1920. smanjio se interes investicione javnosti za ove institucije. Od 1920., i novog ekspanzionog talasa, raste interes za investicionim kompanijama i u Velikoj Britaniji i u SAD. U SAD čak doživljavaju snažan bum tokom 20-ih godina XX veka, u doba izuzetno rastućeg tržišta. Smatra se da ih je pred slom Njujorške berze 1929. godine bilo oko 400 sa aktivom vrednom skoro 3 milijarde dolara. Velika ekonomska kriza opustošila je investicione kompanije. Dolar investiran u prosečnu zaduženu investicionu kompaniju jula 1929. vredeo je 5 centi 1937. godine! Zbog krize gde su mnoge krahirale i doživele veliki pad, veoma je uticalo da se 1940. godine njihovo poslovanje zakonski reguliše. «Nacionalna asocijacija investicionih kompanija» u SAD osnovana je 1940., tj. iste godine kada je donet i Zakon o investicionim kompanijama, pod imenom Institut investicionih kompanija (Investment company institute - ICI2). Od kraja Drugog svetskog rata interes u investicione kompanije je oživeo i umereno rastao do 60–ih godina po prosečnoj godišnjoj stopi rasta aktive od 18%. Do nešto većeg razvoja investicionih fondova dolazi sredinom i krajem 60-ih sve do ekonomske krize izazvane naftnim šokovima. Generalno se može konstatovati da do 70.-ih godina XX veka investicioni fondovi igraju relativno malu ulogu u finansijskom sistemu SAD.

1.2.1. Razvoj uticaja na alokaciju štednje stanovništva

Razvoj invensticionih fondova se može sagledavati kroz nekoliko aspekata, Mr Zvonko Burić navodi da su najvažniji aspekti: razvoj pojedinih tipova investicionih fondova i formi investiranja, uticaj na alokaciju štednje stanovništva i uticaj na proces finansijske intermedijacije. Pošto je stanovništvo kao učesnik u finansijskom sistemu označeno kao dominantni suficitar finansijskih sredstava. Otuda je ovom aspektu razvoja investicionih fondova kroz istoriju, posvećena dužna pažnja.

Snažan prodor investicionih fondova na tržištima kapitala razvijenih zemalja rezultat je naraslog poverenja stanovništva i njegovih srazmerno većih preferenci da svoju štednju investira kupujući akcije ovih institucija. To se odnosilo kako na novoformiranu tako i na već akumuliranu štednju, što je u pojedinim zemljama uslovilo i odgovarajuću redukciju kada su u pitanju drugi tipovi holdinga domaćinstava. Tako je u pojedinim razvijenim zemljama priliv kapitala u sistem investicionih fondova kao i na račune privatnih penzijskih fondova bio povezan sa odgovarajućim odlivom depozita iz sistema depozitnih institucija, kao i sa srazmernim smanjenjem direktnog investiranja u hartije od vrednosti i ulaganja u polise osiguranja života kod osiguravajućih kompanija. U SAD, na primer, deo finansijske aktive domaćinstava investiran u akcije investicionih fondova porastao je sa manje od 1% u 1952. na skoro 10% u 1991. godini, dok je u istom periodu učešće penzijskih fondova u finansijskoj štednji domaćinstva poraslo sa 6% na 27%. Istovremeno, svi drugi vidovi investiranja zabeležili su pad učešća u finansijskoj aktivi domaćinstava. Dakle, posleratni period u SAD

2 Upravo ta institucija ima veoma bogatu arhivu na internetu http://www.ici.org, pa odatle se mogu sagledati trendovi, rangiranja i drugi oblici uporedne analize. Kao što u samom zaglavlju prezentacije piše, ova važna organizacija obrađuje podatke za više od 8 300 pre svega američkih, ali i svetskih investicionih kompanija.

7

karakteriše rastući trend kada je u pitanju alokacija štednje stanovništva na račune investicionih fondova i privatnih penzijskih fondova i, sa druge strane, manje ili više kontinuirani pad učešća drugih tipova holdinga. U tom smislu čini se da rastući značaj upravo poprima konkurencija između penzijskih fondova, investicionih fondova na tržištu kapitala i fondova na novčanom tržištu, što je uslovljeno opštim kretanjima na finansijskom tržištu i kretanjima kamatnih stopa, dok izgleda da depozitne institucije i osiguravajuće kompanije polako zaostaju u trci za mobilizacijom štednje domaćinstava. Kao izuzetak pojavljuju se samo one grupacije domaćinstava koje su u nešto većoj meri konzumenti potrošačkih i hipotekamih kredita (pre svega mlade porodice sa decom), a što je uglavnom povezano sa održavanjem odgovarajućeg depozitnog salda kod pojedinih depozitnih institucija.

2. POJMOVNO ODREĐENJE

2.1. Definicija investicionih fondova

Investicioni fondovi spadaju u red organizacija koje se po mnogo čemu razlikuju od drugih finansijskih učesnika. To se vidi po klasifikaciji finansijskih učesnika. One nisu depozitne institucije poputa banaka, štedionica, štedno-kreditnih organizacija koje prikupljaju depozite stanovništva i to im predstavlja najvažnije izvore finansiranja. Među institucionalnim investitorima gde pored investicionih kompanija ubrajamo i osiguravajuća društva i penzione fondove, ima mnogo više sličnosti između zadnja dva nabrojana nego između investicionih kompanija i neke od njih. Zašto? Osiguravajuće kompanije i penzioni fondovi se mogu nazvati i „ugovornim finansijskim institucijama”, pošto glavne izvore sredstava obezbeđuju na bazi potpisanih ugovora sa korisnicima svojih usluga. Investicione kompanije dolaze do sredstava emisijom svojih hartija od vrednosti i to pre svega akcija i udela. I zbog toga su i dobile svoj naziv, i zato su posebno izdvojene u klasifikaciji. Ipak sa institucionalnim investitorima ih povezuje činjenica da su, kao i osiguravajuća društva i penzioni fondovi, nebankarske i nedepozitne organizacije.

Profesor Ćirović3 ih definiše kao nov tip finansijskih posrednika čija se suština sastoji se u tome da prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija stanovništvu s tim da formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeća kao i u obveznice države. Prema tome, investicioni fondovi vrše intermedijaciju između domaćinstava kao investitora i preduzeća/države kao emitenata vrednosnih papira. Alternativa je da domaćinstva neposredno drže svoje finansijske holdinge u vidu akcija i obveznica kompanija/države. Investicioni fondovi kao finansijski posrednici imaju za cilj da poboljšaju proces kupovine vrednosnih papira od strane domaćinstava.

3 Dr Milutin Ćirović, „Bankarstvo”, Bridge Company, Beograd, 2001. str 212.

8

Dr Dejan Šoškić4 definiše investicionu kompaniju kao finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih individualnih investitora kojima za uzvrat emituje akcije ili, ređe, potvrde o učešću u finansijskoj aktivi fonda. Tako ostvarene prihode investicione kompanije investiraju, na domaćem ili međunarodnom finansijskom tržištu, u hartije od vrednosti stvarajući diversifikovani investicioni portfolio. Za efikasno investiranje sredstava investicione kompanije brine se profesionalni menadžer ili stručna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment kompanije. Prihodi po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima tj. vlasnicima ili „štedišama” investicione kompanije (ili njenih delova) srazmerno njihovom učešću, umanjeni za vrednost provizije na ime portfolio menadžment usluge. Svaka akcija investicione kompanije predstavlja srazmerno učešće u portfoliu hartija od vrednosti pod njenom upravom. Upravljanje portfoliom investiciona kompanija sprovodi u ime i u najboljem interesu njenih akcionara, ali oni, ipak, podnose celinu investicionog rizika koji proističe iz poslovnih aktivnosti investicione kompanije.

Investicioni fondovi su dakle mladi i efikasni nedepozitni, nebankarski finansijski posrednici i učesnici na bankarsko-finansijskom tržištu. Značajni su učesnici na finansijskim tržištima koji prodajom svojih akcija i udela dolaze do kapitala i sredstava koji dalje koriste radi investiranja na mnogim segmentima finansijskih tržišta u vrlo diversifikovane portfolije. Investicioni fondovi vrše svojevrsno „prepakivanje”, to je i čest pojam na zapadu „packed investment”, različitih oblika finansijske aktive.

Svaki investitor može investirati novac u svoj lični portfolio hartija od vrednosti. Ova aktivnost zahteva znatna finansijska sredstva kako bi se investicija diversifikovala, veliko znanje kako to raditi i naravno dosta vremena koje je za mnoge ljude ograničen resurs. Umesto toga mnogi investitori ulažu u investicione fondove ili kompanije koje obavljaju sve navedene aktivnosti. Investicioni fondovi ili investicione kompanije predstavljaju specijalizovane finansijske posrednike koji se bave upravljanjem investicija u hartije od vrednosti. Ova aktivnost obavlja se sredstvima širokog broja malih investitora koji za uzvrat dobijaju vlasništvo nad fondom odnosno određeni broj akcija ili udela. Investiranjem prikupljenih sredstava u hartije od vrednosti na finansijskom tržištu dobija se diversifikovani investicioni portfolio, a efikasnost ovog procesa zavisi od uspešnosti menadžment kompanije koja je za taj posao zadužena. Tako se veliki broj sitnih i neupućenih investitora uključuje u transakcije na finansijskom tržištu omogućujući veću efikasnost mehanizma alokacije kapitala.

2.2. Nesuglasice oko termina investicionih fondova

4 Dr Dejan Šoškić, „Hartije od vrednosti: Upravljanje portfolijom i investicioni fondovi”, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000. str 229.

9

U literaturi5 se za investicione fondove vrlo često koristi termim „Investiciona kompanija”. Međutim, ovom prilikom akcenat treba staviti na obavezno razlikovanje pojma upravljačke ili menadžment kompanije. Naime, investiciona komapnija jeste sinonim za termin investicioni fond, dok je upravljačka (menadžment) kompanija finansijska kompanija koja može imati jedan ili više fondova u svom sastavu. Iz iskustva zemalja koje poznaju investicione fondove uočava se da su menadžment kompanije najčešće sastavljene od više investicionih fondova, koji imaju različite ciljeve, menadžment, investicione strategije i portfolio strukturu. Menadžment kompanije investitorima nude veliki broj različitih investicionih fondova sa različitim investicionim ciljevima. U SAD je prisutna velika koncentracija ukupnog obima poslovanja u rukama relativno malog broja velikih kompanija. Tako se gotovo svaka investiciona prefrenca može zadovoljiti unutar jedne menadžment kompanije. Najmanje među njima imaju samo jednan fond, ali u praksi to je veoma retko. Ako i govorimo o malim, pod njima i smatramo one koje uz jedan investicioni fond na tržištu novca imaju i po jedan specijalizovan za ulaganje u akcije i obveznice. Pet najvećih menadžment kompanija u SAD (1994) su bile: Fidelity investments, Merill Lynch, Vanguard Group, Franklin resources i Dreyfus, koje su kontrolisale više od 32% aktive svih investicionih fondova. Svima njima je ciljna funkcija da uvećavaju aktivu pod svojom kontrolom, pa stoga uvode nove tipove fondova u kontinuiranom nadmetanju za raspoloživi novac investitora. Tako da dobijamo investicione familije sa ogromnim brojem fondova u svom sastavu.

3. INVESTICIONI FONDOVI U FINANSIJSKOM SISTEMU

5 Dr Dejan Šoškić, „Hartije od vrednosti: Upravljanje portfolijom i investicioni fondovi”, Ekonomski fakultet, Beograd, 2000.

10

U okviru privrednog sistema jedan od najvažnijih podsistema je finansijski sistem. Finansijski sistem6 je kao deo privrednog sistema, i sam sastavljen od više elemenata koji omogućuju nesmetan tok finansijskih sredstava u jednoj društveno-ekonomskoj zajednici. Finansijski sistem predstavlja mehanizam i vodič, odnosno sistem kanala kojim se vrši transfer finansijskih sredstava između različitih grupa i subjekata u privredi. Obavlja ogroman broj funkcija u privredi: funkciju štednje, funkciju blagostanja, likvidnosnu funkciju, kreditnu funkciju, funkciju plaćanja, funkciju zaštite od rizika, makroekonomsku funkciju, funkciju transfera resursa kroz prostor i vreme, obezbeđivanje informacija, funkciju kreiranja novca. Najvažnije osobine finansijskog sistema su dinamičnost, otvorenost i kompleksnost.

Dinamičnost znači da se u privrednom i finansijskom sistemu stalno dešavaju promene i pojavljuju novi događaji koji sistem dovode u privremena stanja ravnoteže i neravnoteže. Finansijski sistem nije statičan i jednom zauvek dat. Savremeni finasijski sistemi su kontinuelni, odnosno funkcionišu 24 časa, 7 dana u nedelji i 365 dana u godini. Karakteristika otvorenosti znači da privreda jedne zemlje mora biti otvorena prema inostranstvu, tj da privredni subjekti moraju ulaziti u različite oblike saradnje sa subjektima izvan granica nacionalne ekonomije. Kod finansijskog sistema ta karakteristika je još više izražena, pa se stoga i govori o globalnom karakteru finansijskog sistema. To je stoga što međunarodni tokovi finansijskih sredstava i kapitala uzimaju takve razmere da je gotovo nezamislivo živeti i raditi izolovano od međunarodne zajednice.

Karakteristika kompleksnosti nam govori da je i sam finansijski sistem sastavljen iz većeg broja podsistema. Finansijski sistem se sastoji iz kombinacije većeg broja institucija i učesnika (centralna banka, poslovne banke, štedionice, štedno kreditne asocijacije, penzioni fondovi, investicioni fondovi, osiguravajuća društva, posredničke organizacije), finansijskih tržišta (devizno, tržište novca, kapitala itd.) i finansijskih instrumenata (instrumenti duga, vlasnički instrumenti, derivatni – izvedeni instrumenti). Razvijenost finansijskog sistema jedne zemlje može se pratiti preko razvijenosti njegovih najvažnijih elemanata:

Finansijska tržišta Finansijski instrumenti Finansijske institucije

3.1. Finansijska tržišta

6 Dr Aleksandar Živković i Dr Žarko Ristić, „Upravljanje finansijskim i deviznim poslovanjem”, Čigoja Štampa, Beograd, 2000.

11

Finansijsko tržište jeste organizovan tržišni prostor na kome se susreće ponuda i tražnja finansijsko-novčanih sredstava i formira cena tržišne alokacije finansijskih sredstava. Drugim rečima finansijsko tržište predstavlja organizovani metod transfera akumulacije i novčanih fondova između ekonomskih jedinica sa suficitom i jedinica sa deficitom finansijskih fondova. Na finansijskom tržištu se obezbeđuje usklađivanje finansijskih sa planiranim realnim tokovima, kao i optimalno korišćenje ekonomskih potencijala i njihovo uravnoteženje na svim nivoima ekonomskih jedinica. Finansijsko tržište je osnovni elemenat svakog finansijskog sistema. Reč je o mestu gde se povezuju različiti učesnici privrednog i društvenog života i gde se zaključuju poslovi u vezi kupoprodaje različitih finansijskih insrumenata. Finansijsko tržište predstavlja instituciju kreiranu od strane društva kako bi se na što bolji način alocirali ograničeni i oskudni finansijski resursi i kako bi se na najefikasniji način zadovoljila tražnja za njima. Ono je mesto gde se kreiraju finansijski instrumenti gde se okupljaju svi učesnici. Na njima se formiraju različite cene pojedinih hartija od vrednosti, kamatne stope, devizni kursevi. Na njemu se vrši distribucija prihoda i meri efikasnost poslovanja. Finansijsko tržište možemo sresti u dva osnovna oblika užem i širem. Uži oblik je vezan za tačno određeno mesto, vreme, organizaciju i način funkcionisanja. Takvo tržište se naziva pojmom berza, a promet na njemu berzanskim prometom. Šire shvatanje finansijskog tržišta je vezano za sva druga mesta van berze gde se takođe susreću ponude i tražnje za različitim finansijskim instrumentima i gde se obavljaju finansijski poslovi i zaključuju finansijske transakcije. Promet na takvom tržištu se naziva vanberzanski promet. On može biti organizovan na različite načine – preko međubankarskog tržišta, posebnih organizacija i njenih filijala, preko kompjuterskih sistema u kome je uključen veći broj finansijskih učesnika (kao na primer „tržište preko šaltera” tzv OTC u SAD).

Po svom predmetu poslovanja, finansijsko tržište se obično dekomponuje na novčano tržište, devizno tržište i tržište kapitala. U teoriji i praksi razlikuje se i primarno i sekundarno tržište. Tržište kapitala anglobira tri specijalizovana tržišta i to hipotekarno, kreditno-investiciono (gde se trguje dugoročnim investicionim kreditima) i kao treće se spominje tržište dugoročnih hartija od vrednosti. Novčano tržište ima za razliku od tržišta kapitala mnogo veći broj segmenata: kreditno, eskontno, lombardno, tržište novca, primarno i sekundarno tržište kratkoročnih hartija od vrednosti.

3.2. Finansijski instrumenti

Finansijski instrumenti predstavljaju predmet trgovanja na finansijskim tržištima. Njihova razvijenost i diverzifikovanost su najbolji indikatori i pokazatelji stepena razvijenosti pojedinih finansijskih tržišta. Kada se govori o finansijskim instrumentima često se u udžbenicima iz ove oblasti u svetu koristi jedan sinonim – finansijska aktiva. Reč je o neopipljivoj aktivi, čija vrednost direktno ne zavisi od vrednosti fizičkih dobara, već predstavlja prava na neke buduće prihode ili koristi. Tu možemo podrazumevati razne novčane i finansijske instrumente kojima se može trgovati na finansijskim tržištima. Iz računovodstva je poznato da svaka aktiva mora da ima svoju pasivu. Otuda, sa druge strane posmatrano postoji kategorija subjekata za koje finansijski instrumenti predstavljaju finansijsku pasivu. Finansijske instrumente emituju ili izdaju oni subjekti koji imaju

12

nedostatke finansijskih sredstava ili kapitala u datom trenutku. Najvažnije karakteristike koje imaju uticaja u procesu odlučivanja o alokaciji finansijskih sredstava su likvidnost, rizik i prinos (dobit).

Ukoliko bismo samo nabrajali finansijske instrumente najznačajniji bi bili sledeći: hartije od vrednosti (kao najzastupljeniji i najmnogobrojniji), depoziti, potraživanja, finansijska prava, žiralni novac, devize i devizni kursevi kao i zlato i plemeniti metali.Brojne su podele finansijskih instrumenata, tako u zavisnosti od načina na koji se prenose razlikujemo sledeće7:

Finansijske instrumente koji glase na donosioca Finansijski instrumenti koji se prenose po naredbi a koji glase na ime, uz dodatak „po

naredbi” ispred imena. Naredba se izdaje pismeno, na poleđini i to je indosament. Ako se pravo prenosa isključi i to su „rekta” hartije od vrednosti. Prenose se

ugovorima, a prenos se mora dokazivati.

U zavisnosti od prinosa koji donose finansijski instrumenti se dele na:

Finansijski instrumenti bez prinosa Finansijski instrumenti sa fiksnim prinosom Finansijski instrumenti sa promenjivim prinosom

Prema roku dospeća razlikuju se sledeći finansijski instrumenti:

Kratkoročni Srednjoročni Dugoročni Sa neodređenim rokom dospeća

Sa stanovišta funkcionisanja finansijskih tržišta razlikujemo:

Hartije od vrednosti koje nisu finansijski instrumenti Robne hartije od vrednosti Novčane hartije od vrednosti koje služe samo kao instrument plaćanja Hartije od vrednosti kojima se vrši transfer štednje Finansijski instrumenti koji su predmet berzanskog trgovanja Finansijski instrumenti koji nisu predmet berzanske trgovine Finansijski derivati koji su stekli status hartija od vrednosti i koji su predmet

berzanskog trgovanja. Hartije od vrednosti su ipak najvažnije i najzastupljeniji finansijski instrumenti. Obzirom na temu koju obrađujem, investicioni fondovi ulažu u njih isključivo. Pa stoga nije na odmet reći da predstavljaju svojevrsne pisane isprave – potvrde, certifikate ili druge pravne dokumente koji svojim vlasnicima daju određena prava. Kod nas je prihvaćen koncept kakav postoji u većini zemalja u tranziciji gde se hartije od vrednosti izdaju u dematerijalizovanom

7 Dr Siniša Ostojić, „Implementacija tržišta kapitala”, MBM – Plas, Novi Sad, 2001, str. 100., navedeno prema Radmilović S. „Novac, monetarni sistem i finansijska tržišta”, u zborniku „Finansijska tržišta i njihovi zakoni”, Financing centar, Novi Sad, 1997

13

obliku, a evidenciju o izdavaocima (emitentima) i vlasnicima vodi specijalizovana institucija – Centralni registar.

3.3 Finansijske institucije i mesto investicionih fondova

Finansijski sistem i finansijsko tržište obuhvataju veliki broj učesnika. U teoriji i praksi postoje velike teškoće oko njihovog grupisanja i klasifikacije. Zbog teme koju obrađujem veoma je važno indetifikovati u koju grupu finansijskih institucija spadaju investicioni fondovi, zbog toga ovom elementu finansijskih tržišta posvećujem veću pažnju.Finansijske institucije čini veliki broj fizičkih i pravnih lica koja se pojavljuju u najrazličitijim ulogama i često sa dijametralno suprotnim motivima. Veći broj učesnika sugeriše da je jedno finansijsko tržište dostiglo viši stupanj razvoja. Najčešća podela8 se vrši na:

Šire i uže shvatanje Hedžeri i špekulanti Emitenti i investitori Nefinansijski i finansijski učesnici

Pod širim shvatanje podrazumevamo sve učesnike privrednog i društvenog života jedne zemlje. Tu ne pravimo razliku između njihove veličine, značaja ili namera. Zato je moguće grupisati ih u jedan od sledeća cetiri sektora: javni sektor, sektor privrede i vanprivrede, sektor stanovništva i subjekti iz inostranstva. Za razliku od šireg shvatanja koje se može odnositi na učesnike koji dolaze izvan samog finansijskog tržišta, uže shvatanja učesnika se vezuje za one subjekte čije je postojanje i poslovanje tesno povezano sa samom suštinom finansijskih tržišta. To su finansijski posrednici i finansijske institucije. Finansijske institucije imaju veliku ulogu na finansijskim tržištima razvijenih zemalja, jer je u njihovim rukama skoncentrisan ogroman kapital i moć. Razlika proističe iz toga što svaka institucija ne mora biti i posrednik, kao i činjenice da posrednici (brokeri, dileri i investicioni bankari) posluju sa primarnim pravima, a institucije sa sekundarnim. Većina finansijskih institucija obavlja i posredničke funkcije, što otežava njihovo precizno razgraničenje. U osnovi finansijske institucije su centralna banka, komercijalne banke, kreditne i štedne asocijacije, štedionice, investicione kompanije, penzioni fondovi, osiguravajuća društva, finansijske kompanije.

Hedžeri su subjekti koji se uključuju u poslove na finansijskom tržištu sa prvenstvenim ciljem da se zaštite od rizika, oni najčešće obavljaju određenu delatnost koja nema puno veze sa finansijskim poslovima, ali su dosta izloženi rizicima sa finansijskih tržišta. Špekulanti su druga velika grupa učesnika na finansijskim tržištima. Njihova osnovna delatnost je da ostvare zaradu na bazi promena cena i to u što kraćem roku. Najčešće se koriste različitim strategijama i pristupima, često kombinujući trgovanje pomoću više različitih finansijskih instrumenata. Jedna od inovacija i posebna vrsta investicionih

8 Dr Dejan Erić, «Finansijska tržišta i instrumenti», Čigoja Štampa, Beograd, 2003.

14

kompanija su «hedž fondovi» (hedge funds). Reč je o novoj vrsti fondova koju su se razvili u poslednjih desetak godina. Mnogi su u početku bili organizovani kao društva sa ograničenom odgovornošću i zakonski nisu bili regulisani. Strategijski su bili usmereni ka bogatim pojednicima ili pojedinim finansijskim institucijama, kao na primer penzionim fondovima, od kojih su za usluge naplaćivali visoke provizije. Minimalan iznos investicija se kretao od 100000 pa do milion dolara. Ovi fondovi su investitorima garantovali zaštitu od potencijalnih gubitaka, uz veliku verovatnoću ostvarivanja dobiti. U ostvarivanju takvih investicionih ciljeva oni su formulisali portfolio na različite načine – korišćenjem hartija sa različitim rokovima dospeća, instrumentima hedžinga i tome slično. Pretežno su dugoročno orijentisani. Jedan od najpoznatijih hedž fondova je „Long Term Capital Management” – LTCM, u čije poslovanje su se aktivno uključili i mnogi čuveni eksperti (na primer Robert Merton i Miron Šols – dobitnici Nobelove nagrade iz oblasti ekonomije). U toku svoga poslovanja LTCM je dosta koristio pozajmljena sredstava, pa je tokom 1998. godine zapao u određene probleme, što je dovelo do toga da je poslovanje i ove vrste fondova moralo detaljnije zakonski da se reguliše.

Emitenti su subjekti na finansijskim tržištima koji se nalaze na strani tražnje za finansijskim sredstvima ili kapitalom. Imaju manjak sredstava koji pokušavaju da zatvore kroz emisiju najrazličitijih hartija od vrednosti. I investicione kompanije su jedna od institucija koje mogu putem emisije hartija od vrednosti da sakupljaju kapital neophodan za finansiranje svojih aktivnosti i veće angažovanje u poslovima na finansijskim tržištima. Investitor ima potpuno drugačije motive od emitenta. To je učesnik na finansijskim tržištima koji raspolaže viškovima finansijskih sredstava koje želi da unosno uloži, odnosno investira kroz kupovinu određenog finansijskog instrumenta. U ulozi investitora na finansijskim tržištima se može pojaviti veliki broj učesnika i to iz svih sektora, pa ih je moguće podeliti u dve osnovne kategorije: individualne i institucionalne. Individualni investitori su pojedinačni investitori koji dolaze iz različitih sektora, iz redova stanovništva, privrede, vanprivrede ili inostranstva. Oni su mnogobrojni, ali ipak spadaju u kategoriju manjih učesnika na finansijskim tržištima. Pošto su investicioni fondovi predmet analize, treba naglasiti da se oni kao finansijska institucija ubrajaju u ovu drugu grupu a to su institucionalni investitori. Oni su «veliki igrači» gde pored njih ubrajamo i penzione fondove, osiguravajuća društva... U većini zemalja sa razvijenim finansijskim tržištima institucionalni investitori predstavljaju ujedno i najznačajnije učesnike. Uticaj im ubrzano u poslednjih par decenija raste.

Nefinansijski učesnici su oni koji obavljaju svoju delatnost i ostvaruju ciljeve koji nisu predominantno vezani za poslove na finansijskim tržištima. To se vidi i po strukturama bilansa gde dominiraju realni oblici imovine. Samo se sa vremena na vreme, pojavljuju na finansijskim tržištima i to u slučajevima kada žele da plasiraju viškove ili imaju nedostatak, pa žele da ta sredstva pribave posredstvom finansijskih tržišta. Zbog investicionih fondova, predmet interesovanja su finansijski učesnici. Kao i ostali finansijski učesnici aktiva im je pretežno finansijske prirode. U njihovim rukama je skoncentrisan ogroman kapital, pa samim tim i moć. Klasifikacija finansijskih učesnika9:

Centralna banka Depozitne finansijske institucije

9 Jednu od podela pružio je i Dr Borko Krstić, koji je sve finansijske institucije podelio u tri grupe: specijalizovane i pomoćne finansijske organizacije, berze i intermedijarne finansijske institucije. Intermedijarne delimo na bankarske i nebankarske finansijske institucije (Investicione kompanije svrstavamo po toj podeli u tu zadnje navedenu podgrupu). Opširnije: Dr Borko Ž. Krstić, «Bankarstvo», Prosveta, Niš, 1996. str 41

15

Heterogena grupa koja prikuplja depozite koji predstavljaju njihove osnovne izvore sredstava i kapitala:

Banke Štedionice Štedne i kreditne asocijacije Kreditne unije

Ugovorne finansijske institucije:

Osiguravajuća društva Penzioni fondovi

Ostale finansijske institucije, i to:

Brokerske i dilerske kuće Finansijske kompanije Fondovi, fondacije, zadužbine Firme za obezbeđivanje inicijalnog kapitala (Venture capital firms) Finansijski savetnici, rejting agencije, firme za pružanje informativnih usluga iz

oblasti finansija....

Institucije investicionog tipa – Investicione kompanije

4.VRSTE INVESTICIONIH FONDOVA

4.1. Inovacije i posebne vrste fondova

16

Poslednjih godina dolazi do velikog talasa inovacija na svjetskim finansijskim tržištima.Jedna od osnovnih je bila usmjerena u pravcu kreiranja složenih finansijskih institucija,takozvanih finansijskih supermarketa,koji su u stanju da pružaju široku lepezu finansijskih usluga potencijalnim korisnicima.U skladu sa tim, došlo je i do značajnih inovacija u poslivanju investicionih kompanija.

Jedna od prvih specifičnosti je formiranje takozvane familije fondova (ili porodice fondova). Riječ je o grupi ili kompleksu fondova, gdje menadžeri investicione kompanije koja čini porodicu fondova, nude investitorima veći broj investicionih mogućnosti i više različitih ciljeva. Koncept porodice fondova omogućava širenje dijapazona atraktivnih investicionih mogućnosti, od ulaganja u fondove tržišta novca, do ulaganja samo u pojedine djelatnosti, grane, firme ili hartije. Takođe, investitorima se pruža mogućnost da vrše premještanje svoje aktive (investicija) iz jednog u drugi fond iz iste porodice, i to uz vrlo malo administriranja (na primjer telefonom). Što je najvažnije to se vrši uz minimalne troškove, čime je stvoren ’’one stop shop’’ u poslovanju investicionih fondova.

Druga inovacija na polju poslovanja investicionih kompanija i fondova je pojava takozvanih kantri fondova (country fund). Riječ je o posebnoj vrsti zatvorenih investicionih fondova koji su specijalizovani za ulaganja u hartije od vrijednosti pojedinih zemalja. Najčešće se radi o zemljama koje ostvaruju visoke stope privrednog rasta i razvoja i gdje finansijska tržišta doživljavaju snažan bum. Takve zemlje su na primjer zemlje dalekog istoka ( Juzna Koreja, Tajvan, Singapur, Tajland, Malezija, Indonezija), Latinske Amerike (Brazil, Argentina) i slično .Takođe, kantri fondovi mogu biti usmjereni i ka investiranju u finansijska tržišta zemalja u tranziciji. Tako su vrlo atraktivne investicione destinacije postale mnoge bivše socijalističke zemlje regiona centralne i istočne Evrope.

U posljednjih dvadesetak godina u svijetu je sve više rasla popularnost i takozvanih of-šor (off- shore) fondova. Riječ je o fondovima koji sponzorišu i njima upravljaju firme ili pojedinci koji nisu rezidenti zemlje gdje fondovi posluju. Kod ove vrste fondova je prisutna dislokacija između teritorije na kojoj se nalaze investitori i vlasnici. Oni su najčešće locirani u zemljama gdje postoje niske stope poreza (na primjer Bahami, Bermuda, Kajmanska ostrva, u Velikoj Britaniji ostrvo Men , i drugim zemljama takozvanog ’’poreskog raja’’. Sredstva plasiraju na finansijskim tržištima najrazvijenijih zemalja – Japana,SAD, Velike Britanije,....i druge.

Postoje specijalni investicioni fondovi koji do sredstava dolaze emisijom i prodajom akcija kako bi ih ulagali u različite oblike nekretnina (zemlju, stanove, kuće, poslovni prostor, itd) ili hipotekarne kredite. Riječ je o fondovima u nekretnine ( real estate investment trust-REIT ’s). REIT ’s se izgovara kao – riits. Radi se o posebnoj vrsti zatvorenih investicionih fondova koji prevashodno investiraju u nekretnine ili hipoteke. Prihode ostvaruju na osnovu naplate renti, zakupnina ili rata na odobrene hipotekarne kredite. Postoje tri osnovne vrste ritsa:

oni koji investiraju direktno u imovinu, oni koji investiraju u hipoteke i hibridni koji predstavljaju kombinaciju prethodne dvije grupe.

Konačno, još jedna od inovacija i posebna vrsta investicionih kompanija su hedž fondovi (hedge funds). Riječ je o novoj vrsti fondova koji su se razvili u posljednjih desetak godina. Mnogi su u početku bili organizovani kao društva sa ograničenom odgovornošću i zakonski nisu regulisani. Strategijski su bili usmjereni ka bogatim pojedincima ili pojedinim

17

finansijskim institucijama, kao na primjer penzionim fondovima, koji su za usluge plaćali prilično visoke provizije. Minimalan iznos investicija se kretao od 100.000 pa do 1 milion dolara. Ovi fondovi su investitorima garantovali zaštitu od potencijalnih gubitaka, uz veliku vjerovatnoću ostvarivanja dobiti. U ostvarivanju takvih investicionih ciljeva oni su formulisali portfolio na različite načine- korišćenjem hartija sa različitim rokovima dospijeća, instrumentima hedžinga i tome slično. Pretežno su dugoročno orijentisani. 10

4.2. Razlike otvorenih i zatvorenih investicionih fondova

Otvoreni investicioni fond

-Sa udjelima otvorenog investicionog fonda se ne trguje na organizovanom tržištu vrijednosnih papira(berza).

-Kupovna i prodajna cijena udjela otvorenog fonda, je uvijek jednaka čistoj vrijednosti fonda po investicionoj jedinici,udjelu.

-Broj izdatih udjela otvorenih investicionih fondova se mijenja svakodnevno na osnovi ponude i potražnje investitora- ulagača. Investitori udjele otvorenih investicionih fondova kupuju neposredno od Društva za upravljanje.

-Vrijednosni papiri (portfolio) u koje ulažu otvoreni investicioni fond je likvidan,sa njim se trguje na organizovanom tržištu vrijednosnih papira (berza).

-Investitor-ulagač plaća ulaznu naknadu kod kupovine i izlaznu naknadu kod prodaje udjela.

Zatvoreni investicioni fond

-Dionicama-akcijama zatvorenih investicionih fondova se trguje na organizovanom tržištu vrijednosnih papira(berza).Investitor,koji želi prodati(kupiti) dionicu/akciju zatvorenog fonda,mora ’’naći’’ osobu,koja želi kupiti(prodati). To može uraditi na berzi.

-Vrijednost dionica/akcija zatvorenih investicionih fondova se mijenja svaki dan na osnovi ponude i potražnje tržišnih učesnika na tržištu vrijednosnih papira. Posljedica toga je moguća volatilnost kursa dionica/akcija za nekoliko %(+ ili -),od čiste neto vrijednosti sredstava investicionog fonda.

10 Dr. Dejan Erić, ,,Finansijska tržišta i instrumenti’’,Beograd 2003,

18

-Broj dionica/akcija,koje izdaju zatvoreni investicioni fondovi je fiksan,a sa tim i veličina fonda može se povećati samo ako se upravnik fonda odluči za izdavanje novih dionica-akcija.Sa tog vidika su zatvoreni fondovi slični ostalim dionički-akcionim društvima.

-Zatvoreni fondovi mogu imati u svom portfoliu velik dio vrijednosnih papira koji nisu likvidni, sa njima se ne trguje na organizovanom tržištu vrijednosnih papira (berza).

- Investitor-ulagač u dionice/akcije zatvorenog investicionog fonda plaća proviziju kod kupovine i prodaje berzanskom posredniku (Brokerske kuće).

Rizik investiranja u zatvoreni investicioni fond je veći od rizika kod investiranja u otvoreni investicioni fond sa istim sastavom imovine.11

Zatvoreni investicioni fondovi istorijski su nastali pre otvorenih fondova, ali su vremenom znatno zaostali u odnosu na otvorene fondove. U SAD je sada odnos između aktiva otvorenih i zatvorenih investicionih fondova približno u relaciji 20:112. Zatvoreni investicioni fondovi iako su manje popularni od otvorenih, ipak se njihov broj, značaj i finansijska snaga značajno povećala u poslednjih dvadesetak godina. Na primer, u SAD ih je 1986. godine bilo svega 69, 1991. već 290, a danas preko 500. Jedan od razloga za takvo povećanje atraktivnosti je mogućnost investiranja u internacionalne portfolije hartija od vrednosti. Upravo ta vrsta finansijske aktive koja se ne može brzo i jednostavno unovčiti kao što su akcije ili strani finansijski instrumenti je razlog njihove popularnosti, jer da bi se ta prodaja ostvarila potrebni su visoki transakcioni troškovi, a opet sa druge strane mogu da donose i prinose više nego oni na tržištu SAD. Tako da se i tu stalno sreće dilema rentabilnost versus likvidnost. Otvoreni fondovi obzirom da garantuju da će isplatiti emitovane akcije po ceni jednakom NAV-u investiraju zato u veoma likvidnu imovinu. Tu se podrazumevaju akcije i obveznice čiji su emitenti iz SAD, jer se na tržištu mogu lako prodati. Zatvoreni fondovi investiraju u gore spomenute instrumente koji se ne mogu brzo unovčiti, tako da i tržišna cena prilično oscilira oko NAV-a13.

Danas su, međutim, granice između otvorenih i zatvorenih investicionih fondova manje izražene nego ranije. Tako je nastala jedna od podvarijanti ovih fondova, nazvana intervalni zatvoreni investicioni fondovi (interval closed end fund). Njihova osnovna karakteristika je da se u određenim intervalima vremena (jednom mesečno ili jednom kvartalno) ponašaju kao otvoreni fondovi, to jest vrše otkup akcija od vlasnika i njihovu slobodnu prodaju.

Posebna i sve popularnija vrsta zatvorenih investicionih fondova su fondovi nekretnina, tzv. REITs (real estate investment trusts), koji su ideju investicionih fondova preneli i na nekretnine. Raspoloživa sredstva ulažu direktno u nekretnine ili u hipotekarne kredite i građevinske zajmove. Njihova struktura je takva da oko 44% ovih fondova ulažu u realne nekretnine (equity trusts) i stiču prihode direktno ili indirektno iz renti, oko 47% ovih fondova, najvećim delom kroz hipotekarne založnice, ulažu u hipotekarne zajmove (mortgage trusts), a ostatak predstavljaju fondovi nastali kao kombinacija prethodne dve vrste. Ovi su se fondovi masovnije javili 60.-ih godina, prošli kroz jaku krizu usled kraha i recesije tržišta nekretnina sredinom 70.-ih i krajem 80.-ih da bi danas bili u usponu i vrlo popularni. Deo ovih zatvorenih investicionih kompanija koji ulaze u hipotekarne kredite poslednjih godina

11 www.bihfondovi.com12 Dr Milutin Ćirović, „Bankarstvo”, Bridge Company, Beograd, 2001. str. 213.13 David S. Kidwell, Richard L. Peterson, David W. Blackwell, „Financial Institutions, Markets and Money”, The Dryden Press, Harcourt College Publishers, USA, 2000. str. 706.

19

osobito dobija na popularnosti jer se razvija kao deo globalne tendencije sekjuritizacije koja, kroz veću likvidnost i mobilnost kapitala, afirmiše investicije u hartije od vrednosti.

Kao dokaz sve manjih razlika između ove dve grupe navodi se zatvorene investicione kompanije imaju ugovorne mogućnosti da ako cena njihovih akcija značajno padne ispod NAV mogu pozajmiti sredstva i otkupiti deo svojih akcija čime bi podstakle tražnju i njihovu cenu približili NAV-u, (tržišna cena se najčešće kreće u intervalu od 20% ispod i 5% iznad). Takođe, ako je cena suviše dugo ispod NAV mnoge kompanije imaju ugovorne mogućnosti da organizuju glasanje akcionara o pretvaranju u otvoreni investicioni fond.

5. KARAKTERISTIKE INVESTICIONIH FONDOVA

Za bolje razumevanje funkcionisanja investicionih fondova neophodno je sistematizovati neke od osnovnih karakteristika njihovog rada, to su14:

Do sredstava ne dolaze putem prikupljanja depozita, potpisivanjem ugovora, već na bazi emisije i prodaje svojih hartija od vrednosti – akcija i udela.

Prikupljeni kapital investiraju na mnogim segmentima finansijskih tržišta u diversifikovane plasmane velikog broja različitih instrumenata. Vlasnici akcija u stvari poseduju jedan deo portfolija fonda.

Karakteriše ih visok stepen likvidnosti. Aktivom (portfoliom) upravljaju profesionalni menadžeri, koji raspolažu velikim

nivoom znanja, stručnosti i iskustva iz oblasti poslovnih finansija, investicija u hartije od vrednosti, portfolio menadžmenta, finansijskih tržišta i drugih finansijskih disciplina.

Investicione kompanije i fondovi nastali su na bazi generalne ideje da se putem diversifikacije investicionih plasmana smanje finansijski rizici investitora. Pored toga, postoji veći broj drugih razloga zbog kojih su investicione kompanije postale vrlo atraktivne za investitore. To su pre svega:

Kontinuelno korišćenje usluga i znanja vrhunskih stručnjaka, profesionalnih portfolio menadžera koji vrše analize, selekciju i izbor hartija od vrednosti u koje će se investirati i koje ce sačinjavati portfolio fonda. Pojedinačni subjekti vrlo često ne poseduju dovoljno stručnih znanja koja mogu da omoguće ostvarivanje sigurnih i visokih prinosa.Mogućnost korišćenja prednosti ekonomije obima i s tim u vezi nižih transakcionih troškova. Pošto investicione kompanije raspolažu ogromnim sredstvima koja investiraju u velike

14 Dr Dejan Erić, „Finansijska tržišta i instrumenti”, Čigoja Štampa, Beograd, 2003. str 216.

20

portfolije, kupovina njihovih akcija nosi niže troškove od „solo” kupovine hartija od vrednosti, u smislu kreiranja sopstvenog portfolija.Vrlo visok stepen likvidnosti i mogućnost brzog povraćaja sredstava – vlasnik akciju fonda može lako i brzo prodati, ili fondu ili na berzi, te tako obezbediti potrebna finansijska sredstava.Pružanje dodatnih usluga vlasnicima akcija – kakve su usluge čuvanja hartija, osiguranja, kreiranja penzionih planova, vođenje dosijea za potrebe poreske administracije, davanja kreditnih kartica i pomoć u obavljanju platnog prometa, itd.Vremenski faktor – koji je povezan sa mogućnošću kapitalisanja prihoda, to jest ostvarivanja velike stope prinosa u dugom roku, pošto fond može ostvarene pozitivne rezultate da reinvestira. Primera radi, tokom 80-ih godina prosečna stopa prinosa u investicione fondove se kretala između 10-15%. Mala verovatnoća uključivanja u neetičke oblike ponašanja – prinicipi poslovanja fondova su vrlo jasni i precizno definisani, tako da ne postoji puno mogućnosti za manipulacije i prevare. Indikativan može biti samo jedan podatak, po kome u SAD od 1940. godine, kada je donet prvi zakon o ovim finansijskim institucijama ni jedna nije bankrotirala.Omogućen pristup na međunarodno tržište – posebno malim investitorima koji bez postojanja ovih mehanizama investiranja ne bi imali dovoljno finansijske snage.

6. KLASIFIKACIJA INVESTICIJONIH FONDOVA

6.1 Podjela na osnovu specifičnosti u funkcionisanju

21

Otvoreni investicioni fondovi: Takav naziv su dobili pošto im se konstantno mijenja broj vlasnika i tržišna vrijednost kapitala. Kao i druge investicione kompanije do sredstava dolaze prodajom svojih akcija. Međutim, ono što predstavlja specifičnost u njihovom funkcionisanju jeste da su uvijek spremni javno da prodaju akcije novim investitorima. Takođe, sa druge strane, otvoreni investicioni fondovi su u svako trenutku vremena spremni da izvrše otkup svojih emitovanih akcija od investitora.Konkretnije, to znači da ukoliko investitor riješi da proda akciju otvorenog fonda, on neće morati da kontaktira drugu finansijsku instituciju (na primjer brokersko- dilersku kuću), već se može obratiti direktno administraciji fonda koja će otkupiti akciju i njemu isplatiti određenu sumu novca. Cijena po kojoj se vrši kupovina ili prodaja akcija otvorenih fondova odgovara tržišnoj vrijednosti portfolija hartija od vrijednosti kojima oni raspolažu. Cijena akcija se određuje na bazi takozvane neto vrijednosti aktive (NAV- net assets value) po jednoj akciji. Cio obračun može se predstaviti u obliku formule.Bitne su tri veličine, a to su:

Tržišna vrijednost aktive fonda u momentu t (TVAt) koja se određuje po formuli – suma svih zaključnih cijena svake pojedinačne hartije puta broj hartija od vrijednosti kojima fond raspolaže plus iznos gotovine kojom fond raspolaže.

Iznos obaveza (pasive-Pt) koji se mora odbiti od ukupne tržišne vrijednosti aktive. Razlika prethodne dvije veličine predstavlja neto vrijednost aktive koja se mora

podijeliti sa brojem emitovanih akcija u momentu t (Nt).Uzimajući u obzir navedene tri veličine dobijamo formulu za izračunavanje NAV:

NAV=

Broj emitovanih akcija Nt varira u zavisnosti od obima kupovine i prodaje akcija otvorenog fonda. Za usluge kupovine i prodaje akcija investicioni fondovi mogu da angažuju i brokerske kuće.Cijene akcija otvorenih investicionih fondova se kotiraju po principu kotacionih raspona koji podrazumijeva postojanje dvije cijene – nuđene i tražene cijene (bid-offer). Bid predstavlja cijenu po kojoj je fond spreman akcije da otkupi od investitora. Sa druge strane su offer ili ask, to jest je cijena po kojima fond nudi svoje akcije javnosti na prodaju. Ona je jednaka neto vrijednosti aktive (NAV), uvećana za iznos provizije koju fond zaračunava. Otvoreni fondovi koji imaju takvu proviziju nazivaju se opterećeni (load). Visina provizije je različita.U SAD se kreće od maksimum 8,5% za male iznose do 1% za velike (na primjer preko 500.000$).Postoje otvoreni investicioni fondovi koji emituju svoje akcije i bez ove provizije.Takvi fondovi se nazivaju neopterećeni (no load fund).Neki fondovi naplaćuju proviziju samo kada vrše otkup akcija od vlasnika.To je riječ o takozvanim back end load fund. Iznos provizije kod takvih fondova se kreće u rasponu između 4-6%.

Zatvoreni investicioni fondovi se nazivaju tako pošto imaju fiksan broj emitovanih akcija. Oni su stariji u odnosu na otvorene fondove i akcije emituju kao i svaka druga korporacija (akcionarsko društvo), najčešće putem javne ponude(tender offer) ili inicijalne javne ponude ukoliko se fond prvi put pojavljuje na tržištu (initial public offering-IPO). Po pravilu ne vrše otkup emitovanih akcija od svojih akcionara- investirora.Ipak, akcijama ovih fondova je moguće sekundarno trgovati bilo u okviru berzanskog, bilo u okviru vanberzanskog prometa,o čemu se u dnevnoj štampi svakodnevno objavljuju izvještaji sa cijenama akcija.Prilikom trgovine vlasnici su obavezni da plaćaju brokersku proviziju i kada kupuju i kada prodaju akcije ovih fondova.Zatvoreni investicioni fondovi obično su manje popularni od otvorenih.

22

U poslednje vrijeme je prisutna tendencija smanjivanja razlika između otvorenih i zatvorenih investicionih fondova.Tako je nastala jedna od podvarijanti ovih fondova, nazvana intervalni zatvoreni investicioni fondovi (interval closed end fund).Njihova osnovna karakteristika je da se u određenim intervalima vremena (jednom mjesečno ili jednom kvartalno) ponašaju kao otvoreni fondovi, to jest vrše otkup akcija od vlasnika i njihovu slobodnu prodaju.

Investicioni trastovi sa udjelima: Za razliku od prethodne dvije grupe, ova kategorija investicionih fondova nema upravne odbore i portfolio menadžere koji upravljaju poslovanjem i aktivom fonda.Oni ne prodaju akcije, već udjele (units), koji predstavljaju pravo na dio učešća u aktivi fonda. Za razliku od prethodne dvije vrste fondova, investicioni trastovi sa udjelima su specijalizovani za investicije u obveznice.Međutim, oni se ne bave aktivnim trgovanjem, u smislu kupovine i prodaje obveznica na sekundarnim tržištima.Ovi fondovi su najčešće potpisnici ili kupci obveznica u privatnim plasmanima (poseban vid emisije obveznica).Na taj način vlasnici trasta su upoznati sa strukturom plasmana, to jest portfolijom fonda.Portfolio se jednom kreira i on je fiksan do roka dospijeća instrumenta u koji je investirano.Ova vrsta fondova takođe obavlja i usluge čuvanja obveznica i u periodičnim intervalima vremena vrši distribuciju kamata koje naplati vlasnicima udjela, a na dan dospijeća isplatu iznosa posljednje kamate i glavnice.

Još jedna bitna specifičnost fondova sa udjelima, a ujedno i razlika u odnosu na ostale investicione fondove je da oni imaju fiksan datum prestanka rada, to jest gašenja.Posle isplate svih obaveza vlasnicima udjela fond se rasformira i prestaje sa radom.Njihov životni vijek je vrlo različit i zavisi od strukture plasmana.Mogu se kreirati na period od par mjeseci, na primjer radi investiranja u instrumente tržišta novca, pa do 20 godina za one fondove koji investiraju u dugoročne obveznice.Investicioni trastovi sa udjelima takođe naplaćuju proviziju, koja se obično kreće od 3,5-5,5%.

Investicioni fondovi koji investiraju u akcije- gdje postoji više različitih vrsta u zavisnosti od konkretnih ciljeva:Fondovi rasta (growth funds) ili takozvani ’’go-go’’ fondovi – koji su orijentisani na velike stope rasta i ostvarivanje visokih kapitalnih dobitaka u dugom roku.Fondovi agresivnog rasta (aggressive growth funds) – čiji je cilj brz kapitalni rast.Fondovi prihoda i rasta (income and growth funds) – predstavljaju neku vrstu srednje varijante između visokog prinosa i niskog rizika.Orijentacija ovih fondova je da maksimiraju stope prinosa, a da opet izbjegnu suviše veliki rizik.Indeksni fondovi (index funds) – koji su orijentisani ka tome da vlasnicima ponude prihode koji će približno biti jednaki prosječnom prinosu na tržištu. Specijalizovani fondovi (specialized funds)- koji su specijalizovani za investiranje samo u specifičan tip akcija kompanija određene privredne grane ili oblasti.Sektorski fondovi (sector funds) – koji su skoncentrisani da investiraju u određene segmente ili sektore tržišta. )Internacionalni fondovi (international funds) – čiji je osnovni cilj da ulažu u akcije inostranih kompanija.Globalni fondovi (global funds) – koji se razlikuju u odnosu na internacionalne fondove po tome što se njihov portfolio može sastojati iz kombinacije i ino i domaćih hartija. Balansirani fondovi (balanced funds) – koji imaju cilj da ostvare osrednje stope stope prinosa uz vrlo prihvatljiv nivo rizika.Multi fondovi (multifunds) – riječ je o fondu u okviru koga investitor može da bira između većeg broja različitih akcija.

23

Investicioni fondovi koji investiraju u instrumente duga – njihov osnovni cilj je da se očuva vrijednost kapitala i da se ostvare određeni pozitivni realni prinosi u budućnosti.Međutim, i u okviru ove grupe moguće je razlikovati više vrsta fondova:Fondovi koji ulažu u državne hartije od vrijednosti sa fiksnim prihodom-Cilj ovih fondova je da investitorima donose siguran (gotovo bez rizika), mada ne suviše visok prinos.Fondovi koji investiraju u obveznice firmi- cilj je ostvarivanje takođe vrlo sigurnih prinosa,ali u nešto većem obimu nego kod prethodne grupe fondova.Fondovi koji investiraju u takozvane ’’junk’’obveznice, to jest obveznice niskog ranga.Strategijska orijentacija ovih fondova je da se postignu što više stope prinosa putem investiranja u obveznice sa visokim kamatnim stopama.Fondovi koji investiraju u konvertibilne obveznice-koje daju mogućnost zamjene u preferencijalne ili obične akcije.Cilj ovih fondova je obezbjeđivanje relativno sigurnih prinosa Fondovi koji investiraju u obveznice lokalnih organa vlasti, takozvane municipalne obveznice.Orijentacija je da se ostvari niz poreskih olakšica i prednosti za vlasnike.Međunarodni fondovi koji su fokusirani na investiranje u obveznice na međunarodnom finansijskom tržištu.

Investicioni fondovi koji investiraju u kretkoročne finansijske instrumente – fondovi tržišta novca – Riječ je o relativno novijoj vrsti fondova koji ulažu svoja sredstva u kretkoročne finansijske instrumente, to jest instrumente tržišta novca (komercijalne/blagajničke zapise, zapise državne blagajne, certifikate o depozitu, kretkoročne municipalne hartije od vrijednosti i tome slično).Prvi investicioni fond tržišta novca,pod nazivom Reserve Fund je kreiran 1971.godine.Do sredstava dolaze takođe prodajom akcija.Investiraju ih u instrumente tržišta novca,koji su vrlo likvidni.Likvidnost je jedna od osnovnih karakteristika ovih fondova15.

6.2. Podela prema ciljevima investiranja

Drugi kriterijum u podeli investicionih kompanija predstavljaju ciljevi i strategije investiranja na pojedinim segmentima finansijskih tržišta. U pogledu ciljeva investiranja postoje velike razlike između fondova. Na taj način se potencijalnim investitorima nudi širok dijapazon investicionih alternativa i različitih kombinacija prinosa i rizika. Pojedini fondovi investiraju u obveznice, drugi u instrumente akcijskog kapitala, treći u kratkoročne instrumente tržišta novca, itd. U okviru svake od pomenutih grupa moguće je vršiti detaljnije podele – na one koji investiraju u rast kapitalnih dobitaka; one koji očekuju rast dividendi;

15 Dr.Dejan Erić, ,,Finansijska tržišta instrumenti’’,Beograd 2003

24

kombinacije, itd. Nekoliko karakterističnih vrsta investicionih fondova u zavisnosti od ciljeva investiranja su:

6.2.1. Investicioni fondovi koji investiraju u akcije

Postoji više različitih vrsta u zavisnosti od konkretnih ciljeva:

Fondovi rasta (growth funds) ili takozvani „go-go” fondovi – koji su orijentisani na velike stope rasta i ostvarivanje visokih kapitalnih dobitaka u dugom roku. Njima prioritet nije dividenda (obično se na takve akcije ostvaruje manje od 2% godišnje dividende), već rast cena. Naravno, takvi ciljevi investiranja nose i visoke stope rizika, o čemu investitori posebno moraju da vode računa.

Fondovi agresivnog rasta (aggressive growth funds) – čiji je cilj brz kapitalni rast. Pokušavaju da pronađu akcije malih brzo rastućih kompanija i da ostvare kapitalni dobitak u relativno kratkom periodu vremena. Nivo rizika je izuzetno visok.

Fondovi prihoda i rasta (income and growth funds) – predstavljaju neku vrstu srednje varijante izmedu visokog prinosa i niskog rizika. Orijentacija ovih fondova je da maksimiraju stope prinosa, a da opet izbegnu suviše veliki rizik. Zbog toga uglavnom investiraju u akcije velikih, poznatih i sigurnih firmi (blue chip corporation).

Indeksni fondovi (index funds) – koji su orijentisani ka tome da vlasnicima ponude prihode koji će približno biti jednaki prosečnom prinosu na tržištu. Zbog toga, struktura portfolija ovih fondova je vrlo slična sastavu vodećih tržišnih indeksa. Ponekad je moguće da investicioni fondovi ulažu i u fjučerse na tržišne indekse, kako bi ostvarili profit za svoje vlasnike. Kod ovih fondova postoje aktivne i pasivne menadžerske strategije. Pasivan menadžment zadržava strukturu portfolija na nivou tržišnih indeksa i obezbeđuje prihod približno jednak prosečnom. Aktivan menadžment je usmeren ka kreiranju takvih portfolija akcija koji će donositi superiorniji prinos u odnosu na tržišni prosek.

Specijalizovani fondovi (specialized funds) – koji su specijalizovani za investiranje samo u specifičan tip akcija kompanija određene privredne grane ili oblasti. Na primer, mogu se sresti fondovi specijalizovani za investiranje u: akcije zlatnih rudnika, farmaceutsku industriju, kompjutersku industriju i tome slično. Smatra se da najveće stope prinosa ostvaruju investicioni fondovi koji su specijalizovani za akcije firmi iz sledećih delatnosti: zdravstva, finansijskih usluga, visoke tehnologije, hemijske industrije, farmaceutike, hemijske industrije, rudnika zlata, male firme, itd.

Sektorski fondovi (sector funds) – koji su skoncentrisani da investiraju u određene segmente ili sektore tržišta.

Internacionalni fondovi (international funds) – čiji je osnovni cilj da ulažu u akcije inostranih kompanija. Pri tome, mogu se fokusirati na tačno određenu zemlju, region (posebnu vrstu mogu da čine zemlje u tranziciji), privredne oblasti ili sektore.

Globalni fondovi (global funds) – koji se razlikuju u odnosu na internacionalne fondove po tome sto se njihov portfolio može sastojati iz kombinacije i ino i domaćih hartija. Drugim rečima, ovi fondovi prave takvu kombinaciju akcija koja donosi najveći mogući prinos vlasnicima bez obzira odakle akcije potiču.

25

Balansirani fondovi (balanced funds) – koji imaju cilj da ostvare osrednje stope prinosa uz vrlo prihvatljiv nivo rizika. Zato se portfolio balansira investiranjem u akcije ali i obveznice. Vrlo često proporcija može biti 60:40 u korist akcija.

Multi fondovi (multifunds) – koji predstavljaju korak ka drugim vrstama fondova. Reč je o fondu u okviru koga investitor može da bira između većeg broja različitih akcija. Oni pomalo liče na grupe fondova, što se označava pojmom – familija fondova, koje sa svoje strane predstavljaju jedno mesto za izbor prave investicione alternative (one stop shopping).

6.2.2. Investicioni fondovi koji investiraju u instrumente duga

Reč je o fondovima koji imaju vrlo oprezan pristup u investiranju. Njihov osnovni cilj je da se očuva vrednost kapitala i da se ostvare određeni pozitivni realni prinosi u budućnosti. U okviru ove grupe moguće je razlikovati više vrsta fondova:

Fondovi koji ulažu u državne hartije od vrednosti sa fiksnim prihodom – Cilj ovih fondova je da investitorima donose siguran (gotovo bez rizika), mada ne suviše visok prinos.

Fondovi koji investiraju u obveznice firmi – cilj je ostvarivanje takođe vrlo sigurnih prinosa, ali u nešto većem obimu nego kod prethodne grupe fondova.

Fondovi koji investiraju u takozvane „junk” obveznice, to jest obveznice niskog ranga. Strategijska orijentacija ovih fondova je da se postignu što više stope prinosa putem investiranja u obveznice sa visokim kamatnim stopama. Međutim, takvi ciljevi su praćeni i sa mnogo višim nivoom rizika.

Fondovi koji investiraju u konvertibilne obveznice – koje daju mogućnost zamene u preferencijalne ili obične akcije. Cilj ovih fondova je obezbeđivanje relativno sigurnih prinosa, uz postojanje mogućnosti da se kroz uspešno obavljenu konverziju investitorima omogući ostvarivanje što viših stopa prinosa.

Fondovi koji investiraju u obveznice lokalnih organi vlasti, takozvane municipalne obveznice. Orijentacija je da se ostvari niz poreskih olakšica i prednosti za vlasnike.

Međunarodni fondovi – slično kao i kod akcija, i kod obveznica postoje internacionalni fondovi koji su fokusirani na investiranje u obveznice na međunarodnom finansijskom tržištu.

6.3. Privatizacioni fondovi

26

Investicioni fondovi bili su prisutni u formi privatizacionih16 (vaučer) investicionih fondova u većini zemalja u tranziciji u kojima se transformacija bazirala na besplatnoj ili skoro besplatnoj dodeli kupovne snage punoletnom stanovništvu. Investicioni fondovi bili su sastavni element masovne privatizacije u većini zemalja Centralne i istočne Evrope. Njihova težnja ogledala se u želji da postanu vodeći subjekti u ekonomiji zemalja u kojima su nastajali. Oni su dakle bili opšte povezani sa masovnom privatizacijom u svim njenim obličjima i imali vitalnu ulogu u procesu privatizacije. Ovi fondovi nastajali su organizovano, kao nacionalni državni investicioni fondovi, što je bio slučaj u Poljskoj ili su nastajali kao spontane, samostalno formirane institucije, što je bio slučaj u Sloveniji i Republici Češkoj. Pitanje na koje još uvek ne postoji odgovor, a to je ko upravlja fondom, ukoliko fond upravlja privatizovanim preduzećem? U slučaju Češke na primer, državna banka se u većini slučajeva javljala kao kontrolor fonda. Uplitanje države u privredne tokove sprovodilo se kod ovih zemalja preko novoformiranih institucija, što se negativno odrazilo na privredni život u celini.

Osnovna podela privatizacionih investicionih fondova koju prihvata većina autora iz ove oblasti jeste na:

Top-down i Bottom-up fondove.

U top-down verziji država bira ili stvara fondove koji će učestvovati u masovnoj privatizaciji. Jednostavno, to znači da građani dobijaju akcije u jednom ili u više fondova. Glavni predstavnici na ovaj način organizovanih fondova jesu Poljska i Rumunija. Ovaj princip pružao je državi značajnu mogućnost u vođenju postupaka masovne privatizacije. To znači da su top-down fondovi, državi kao vlasniku i kao privatizatoru dopuštali magućnost uticaja na karakter i aktivnost fondova. Poznat je primer Poljske gde su ugovori između države i menadžera privatizacionih investicionih fondova bliže ograničili pojedine od kasnijih aktivnosti. Takođe, u Rumuniji je došlo do situacije da je tekstilna industrija u vlasništvu jednog fonda, teška industrija u vlasništvu drugog i tome slično.

Bottom-up fondovi karakteristični su po tome da su prihvatali kao jedinu moguću ulogu države da stvori zakonski okvir za delovanje fonda. Ovakav tip fondova bio je prisutan u Češkoj, Litvaniji, Sloveniji i Rusiji. Kroz primenu ovog modela građani su dobijali investicione vaučere, i mogli da biraju između dve mogućnosti: da li da investiraju kroz privatizacione investicione fondove, ili da investiraju samostalno, u neko od privatizovanih preduzeća. Investicioni fondovi ovog tipa bili su formirani od strane privatnih preduzeća i sakupljali su vaučere građana putem oglašavanja i marketing tehnika.

Investicioni fondovi, u ovom slučaju zatvoreni investicioni fondovi, mogu ulagati u bilo koji oblik aktive, uz ograničenja u visini sticanja. Na početku vaučerske privatizacije, po okončanom ulaganju vaučera i formiranju privatizacionih investicionih fondova (PIF), isti su imali 100% portfelja u vlasničkim hartijama od vrijednosti-akcijama, budući da nije bilo drugih prilika za ulaganje (a zakonska regulativa nije omogućavala iznošenje kapitala na strana tržišta).10 godina nakon osnivanja PIFova, situacija nije mnogo drugačija. Portfelji fondova nisu restrukturirani u značajnijem procentu:

16 Mr Ana Anufrijev, „Institucionalni okvir za nastanak investicionih fondova kod nas”, Stručni časopis – Svet finansija, Informativnog bilten Vojvođanske banke, GODINA XXVIII-196, Novi Sad, Novembar – decembar 2003.

27

Iako je primjetna tendencija pada ulaganja u akcije (ovdje ćemo akcije sa domaćeg i stranih tržišta zajedno uzeti, budući da je procenat ulaganja fondova na strana tržišta zanemariv), vidi se da vlasničke hartije od vrijednosti učestvuju prosječno sa oko 92% od ukupne vrijednosti portfelja fondova. Ako se uzme u obzir izuzetno teška situacija na berzi (niska likvidnost i manjak tražnje), te loše poslovanje privrednih društava-emitenata (značajniju dividendu isplaćuju samo 2-3 društva), to znači da se, ovakvim pasivnim upravljanjem, ne može očekivati dobrobit za akcionare, u vidu rasta neto imovine fondova.17

U strukturi vlasničkih hartija od vrijednosti fondova, dominira kapital Elektroprivrede Republike Srpske (ERS). Taj kapital je, na žalost, mrtav teret obzirom da ne donosi prinos u vidu dividende (niti ima naznaka da će u bliskoj budućnosti biti drugačije). Budući da su investicioni fondovi manjinski akcionari u ERS, nemaju uticaja na rad ovog sistema. Iz tih razloga, akcije ERS treba nastojati prodati. Akcionarima fondova bi bilo puno bolje da se portfelji fondova sastoje od likvidnijih sredstava (obveznica, gotovine) i da ostvaruju prinos u vidu kamate.

Svako dalje čekanje i odugovlačenje sa rasprodajom akcija iz portfelja, će biti direktna šteta po građane Republike Srpske. Za proteklih 10 godina, stotine preduzeća iz portfelja fondova su završila u stečaju, što je prouzrokovalo smanjenje imovine fondova za više stotina miliona KM.  Preostali dio portfelja može slično da završi: dobar dio preduzeća će završiti u stečaju, a drugi dio portfelja će biti iskorišten za naplatu provizije za upravljanje, i od investicionih fondova Republike Srpske neće ostati ništa.

Svaki investitor prije donošenja odluke o ulaganju novca u neki od investicionih fondova treba da se informiše o prednostima i rizicima ulaganja u svaki od njih.Naime, svaki investitor koji želi da investira u investicione fondove mora biti svjestan rizika ulaganja, kao i činjenice da ulaganje u investicione fondove, nije kratkoročna (špekulantska) investicija, i da očekivani prinosi se javljaju u dužem vremenskom periodu.

17 http://www.uaifrs.com/struktura-portfelja-zatvorenih-investicionih-fondova/

28

7. PREDNOSTI I RIZICI ULAGANJA U INVESTICIONE FONDOVE

Uopšteno govoreći, investicioni fondovi nude sledeće četiri osnovne prednosti ulaganja:

Disperzija rizika – investicioni fond ulaže u velik broj različitih hartija od vrijednosti i samim tim smanjuje rizik ulaganja.

Profesionalno upravljanje - individualni investitori rijetko imaju potrebna predznanja, vrijeme, sredstva i želju da svaki dan prate, analiziraju i donose odluke o investiranju u velik broj hartija od vrijednosti. Mnogo je logičnije, novac povjeriti na upravljanje menadžerima fondova koji imaju znanja i iskustvo u investiranju. Oni analiziraju hartije od vrijednosti i tržišta na koja fond investira i koriste svaku priliku da povećaju kapitalnu vrijednost fonda. Prepoznaju mogući rizik i mijenjaju strategiju fonda u skladu sa tim rizikom.

Likvidnost – investitori u svakom trenutku uložena sredstva mogu pretvoriti u likvidna sredstva.

Lakša procedura ulaganja – investicioni fondovi omogućuju jednostavnije investiranje. Udio u fondu može se vrlo lako i brzo kupiti, bez velikog gubljenja vremena sa papirologijom.

Rizici ulaganja u investicione fondove

Prilikom ulaganja u fondove postoje i mane koje često nisu jasno prezentovane potencijalnim investitorima ili ih oni ne razumiju u potpunosti.Glavne mane investicionih fondova su promjenljivost prinosa, tako da se dešava da prinosi premaše očekivanja, bilo pozitivno, bilo negativno.

Negativni prinosi dolaze kao posledica niza rizika:

29

rizik ulaganja rizik likvidnosti rizik promjene kursa (valutni rizik) rizik neispunjenja obaveza operativni rizik rizik posrednika (kastodi banke, brokerskih kuća rizik zbog ulaganja u druge investicione fondove politički rizik zemalja rizik promjene poreskih propisa

Rizik ulaganja- je nivo nezvjesnosti prinosa investicije.Što je nivo neizvjesnosti veći, veći je i rizik ulaganja.Vrijednost investicije investicionog fonda može vrlo brzo da poraste ili da se smanji, što zavisi od niza faktora:promjena u privredi, politici, promjene kod emitenta hartija od vrijednosti. Osim toga, pojedine odluke u investiranju vezane uz očekivani prinos mogu bitno uticati na sam rizik ulaganja.Postoje dvije osnovne vrste rizika kod ulaganja, i to: nesistemski rizik- može se korigovati diversifikacijom ulaganja i djeluje na sve ili većinu ulaganja investicionog fonda i sistemski rizik koji ne može da se ublaži diversifikacijom ulaganja.

Rizik likvidnosti – javlja se kada zbog isplata velikih novčanih iznosa, a prouzrokovano naglim povećanja zahtijeva za isplate udjela, investicioni fond nije u mogućnosti da namiri svoje obaveze bez većih negativnih posledica po imovinu fonda. Rizik likvidnosti se mijenja dnevno, a u vezi je sa neto uplatama i isplatama u investicionom fondu, kao i količinom dodatnih likvidnih sredstava. Rizik likvidnosti, takođe, može da predstavlja poteškoću, pri prikupljanju novčanih sredstava za zahtijevane isplate udjela investitorima, a koje se javljaju kod unovčenja određenih hartija od vrijednosti na pojedinim tržištima kapitala, do kojih dolazi zbog opšte nelikvidnosti i nestabilnosti tih tržišta. Iako zatvoreni investicioni fondovi moraju u svom poslovanju da prate zakonska ograničenja prilikom investiranja, može se reći da oni nose veći rizik u odnosu na otvorene fondove zbog investiranja u kompanije koje se ne listiraju na berzi i čija procena vrednosti može biti često neadekvatna. Kao jedna od potencijalnih mana (ne mora da bude ukoliko su im akcije likvidne) zatvorenih fondova navodi se i manja likvidnost (ne možete u svakom trenutku unovčiti svoje akcije kao što je to slučaj sa investicionim jedinicama kod otvorenih fondova).

Rizik promjene kursa (valutni rizik) – predstavlja rizik promjene vrijednosti imovine fonda u odnosu na obračunsku valutu, jer imovina može biti uložena u finansijske instrumente koji su denominovani u različitim valutama. Taj rizik se smanjuje diversifikacijom investicija u hartije od vrijednosti denominovane u različitim valutama.

Rizik neispunjenja obaveza – rizik neispunjenja obaveza suprotne strane, javlja se kada dođe do neslaganja između stvarnih i ugovorenih i zakonski određenih pravila i načina ispunjenja obaveza.Rizik neispunjenja obaveza suprotne strane je :

Rizik da suprotna strana neće ispuniti svoje obaveze u ugovorenom roku I obimu, ili da obaveze neće ispuniti uopšte,

Rizik da suprotna strana neće ispuniti svoje obaveze u skladu sa drugim ugovorenim i zakonskim odredbama. Taj rizik je različit kod pojedinačnih tržišta kapitala, zbog različitih sistema naplate i načina plaćanja koja važe na tom tržištu. Rizik je utoliko

30

veći što su veće vremenske razlike u novčanoj ili stvarnoj naplati. Osim toga rizik je povezan sa pravnom uređenošću ili neuređenošću sistema evidentiranja vlasništva hartija od vrijednosti i naplate obaveza prosteklih iz izvršenih transakcija na organizovanom tržištu kapitala.

Operativni rizik – odnosi se na nepravilnosti i probleme koji mogu nastati u okviru samog Društva za upravljanje i tako stvoriti nepovjerenje investitora u fondove tog društva.

Rizik posrednika – je rizik promjene vrijednosti investicije investicionig fonda i promjene sigurnosti poslovanja do kojih dolazi zbog grešaka posrednika, koji obavljaju određene poslove za Društvo za upravljanje.Taj rizik zavisi od pravne uređenosti sistema u državi.Najčešće se kao reper za ovakva poređenja uzimaju uređeni sistemi kao što su zapadnoevropski i američki sistem.

Rizik ulaganja u druge investicione fondove – investicije investicionih fondova u druge investicione fondove mogu imati za posledicu povećanje postojećih troškova zbog dodatnih troškova (ulazne i izlazne provizije, upravljačke provizije i naknade za kastodi banku).

Politički rizik – politička dešavanja mogu imati negativan uticaj na tržište kapitala i njegove učesnike. Politički rizik je sistemski rizik i društvo za upravljanje se ne može od njega zaštititi, ali u nekim slučajevima može da predvidi nastajanje ovakvog rizika I da smanji rizik od smanjenja vrijednosti fonda.

Rizik promene poreskih propisa - predstavlja rizik koji se dešava kada zakonodavno telo promjeni poreske propise na način, koji negativno utiče na profitabilnost ulaganja u investicione fondove. Ovaj rizik je praktično nemoguće predvidjeti ili amortizovati.18

7.1.Investicioni fond ili štednja u banci

Investicioni fondovi nose nešto veći rizik od štednje u banci, ali po pravilu i veći prinos na uložena sredstva. U našoj zemlji država ne garantuje građanima povraćaj sredstava u slučaju bankrotstva investicionog fonda, dok u slučaju štednje, garantuje.Pri kupovini investicionih jedinica, ulagač plaća troškove i naknade društva za upravljanje investicionim fondom. Pri ulaganju sredstava u banku, najčešće nema nikakvih naknada.Poreski tretman ulaganja u banku ili u investicione fondove je potpuno isti u našem zakonodavstvu.

18 www.investicionifondovi.com/...u-investicione-fondove/9/

31

Uložena sredstva se uvijek mogu pretvoriti u likvidna sredstva prodajom investicionih jedinica .Važno je napomenuti da se uglavnom naplaćuje provizija za otkup investicionih jedinica (od strane fonda), sem u slučajevima kada se one prodaju (od strane ulagača) nakon nekoliko godina od kupovine. Kada je reč o štednji u bankama, samo štednja po viđenju dozvoljava mogućnost podizanja likvidnih sredstava u bilo kom trenutku, bez ikakvih limita. Sve ostale oročene vrste štednje zahtijevaju manje ili više strogu proceduru razoročenja (u najboljem slučaju uz obračunatu kamatu po viđenju), ukoliko su ulagaču potrebna sredstva prije roka dospijeća oročenja. U slučajevima vraćanja likvidnih sredstava nakon roka oročenja, nema bilo kakvih ograničenja.Na kraju treba ukazati na to da vrijednosti investicionih jedinica fondova u kratkom roku fluktuiraju manje ili više, te da ulaganje u investicione fondove treba posmatrati kao dugoročno ulaganje. Jedinstveno najbolje rješenje između ove dvije opcije ne postoji. U dugom roku ono zavisi od preferencija ulagača, spremnosti na rizik, kao i stepena likvidnosti uloženih sredstava koji je ulagaču u konkretnoj situaciji potreban. Kada je u pitanju kratak rok, investicioni fondovi nisu dobro rješenje, zbog kratkoročnih fluktuacija cijene investicionih jedinica. U tom slučaju se štednja u banci čini kao bolja opcija.

8. ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE INVESTICIONIM FONDOVIMA

Kao osnivači19, odnosno organizacioni nosioci investicionih fondova pojavljuju se različiti tipovi finansijskih institucija poput komercijalnih banaka, osiguravajućih kompanija, velikih berzanskih firmi, itd. To je i logično s obzirom da su u pitanju institucije koje se bave

19 Mr Zvonko Burić, „Institucionalni investitori na finansijskom tržištu”, Štampa Novi Dom, Beograd, 1998. str. 42.

32

finansijskim posredovanjem i čiji je jedan segment poslovanja (ili celokupno ako su u pitanju berzanske firme) povezan sa tržištem kapitala. Stoga ove institucije obavljaju poslove vezane za distribuciju (i otkup) akcija investicionih fondova kao i tehničke poslove vezane za kupoprodaju hartija od vrednosti iz njihovog portfolia. Svoj osnovni motiv za osnivanje investicionih fondova ove institucije pronalaze u čisto ekonomskim razlozima, odnosno u naplati provizije prilikom prodaje akcija investicionog fonda i kupoprodaje efekata koji se odnose na njegov portfolio. Bitno je da investicioni fondovi budu u potpunosti bilansno i funkcionalno odvojeni od osnovnog poslovanja institucija koje se pojavljuju kao njihovi organizacioni nosioci. To je neophodno s obzirom da investicioni fondovi funkcionišu na sasvim drugačijim principima u odnosu na druge tipove finansijskih institucija, kao i zbog toga što njihovi akcionari stiču pravo na prinos isključivo u zavisnosti od finansijskih rezultata samog fonda i nezavisno od poslovnih rezultata institucije koja se pojavljuje kao njegov organizacioni nosioc.

Organizaciona šema investicione kompanije:

Na čelu investicionog fonda nalazi se upravni odbor (odbor direktora) koji je izabran od strane akcionara fonda. Sastav ovog tela najčešće predlaže institucija-organizacioni nosioc fonda, a mogu ga sačinjavati predstavnici akcionara fonda i dotične institucije kao i nezavisni članovi (profesionalni menadžeri). U SAD zakonom je precizirano da najmanje 40% članova upravnog odbora ne sme biti ni u kakvoj vezi sa firmom koja upravlja portfoliom investicionog fonda, angažovanom berzanskom firmom ili drugim zainteresovanim subjektom. Zadatak upravnog odbora je da odabere firmu (menadžment kompaniju) koja će upravljati portfoliom investicionog fonda, a potom i da vrši nadzor nad njenim poslovanjem. Menadžment firma (kompanija) upravlja portfoliom investicionog fonda. To podrazumeva investiranje u skladu sa utvrđenim portfolio ciljevima, povremene prekompozicije portfolia u cilju optimizacije plasmana, obavljanje ekonomsko – finansijskih istraživanja i druge vrste poslova. Od menadžment firmi (kompanija) najčešće se pojavljuju nezavisne konsalting

SKUPŠTINA

INVESTICIONA KOMPANIJA INVESTICIONISAVETNICI

UPRAVNIODBOR

33

VLASNICIAKCIJA

INVESTICIONIFOND I

INVESTICIONIFOND II

INVESTICIONIFOND III

Izvor: Dr Dejan Erić, „Finansijska tržišta i instrumenti”, str. 225.

firme, specijalizovana odeljenja velikih berzanskih firmi, osiguravajuće kompanije, itd. Pri tome, jedna menadžment firma može imati ugovore o upravljanju nad portfoliima više različitih investicionih fondova (od kojih svaki ima sopstveni upravni odbor i determisane portfolio ciljeve), formiranih od strane jednog ili više različitih osnivača (organizacionih nosioca).

Menadžment firme ostvaruju pravo na naknadu po osnovu izvršenih usluga. Ova naknada se izražava u vidu procenta od tržišne vrednosti aktive fonda. Godišnja menadžment provizija (management fee) varira od fonda do fonda i može se kretati od manje od 0,25% do preko 1% od tržišne vrednosti aktive fonda, pri čemu u SAD ona najčešće iznosi oko 0,50%. Ugovorom se najčešće precizira da provizija procentualno opada sa rastom aktive investicionog fonda, mada kod pojedinih fondova ona može i rasti u cilju dodatne stimulacije portfolio menadžera (kada su u pitanju novoosnovani i manji investicioni fondovi). Pri tome, visina menadžment provizije zavisi od tipa investicionog fonda i primenjene investicione politike. Ona je nešto viša kod fondova otvorenog tipa, s obzirom na nešto složenije operativno upravljanje njihovim portfoliom. Takođe, provizija je viša kod fondova koji investiraju u akcije korporacija i naročito kod fondova koji investiraju sa ciljem ostvarenja kapitalnih dobiti. Naime, cene akcija su podložne znatnim oscilacijama na kratak rok, tako da adekvatno komponovanje portfolia zahteva intenzivniji analitički rad portfolio menadžera. Kada su u pitanju fondovi koji investiraju u obveznice korporacija situacija je nešto drugačija, s obzirom da cene obveznica uglavnom inverzno osciliraju u odnosu na kretanje kamatnih stopa. Ekstreman slučaj predstavljaju fondovi koji investiraju isključivo u državne obveznice, kod kojih su potrebe za prekompozicijama portfolia znatno manje, pa su u skladu sa tim i niže provizije portfolio menadžera.

Osim poslova koji se odnose na neposredno upravljanje aktivom fonda menadžment firma može obavljati i druge vrste poslova. Obavljanje ovih poslova (npr. poslova vezanih za promociju fonda) rezultira izvesnim troškovima koji se pri tom ne nadoknađuju iz provizije koja pripada portfolio menadžerima. Ovi rashodi se nadoknađuju iz prihoda koji fond ostvaruje – to znači da ih indirektno plaćaju akcionari fonda u smislu da se za nastali iznos umanjuje prihod namenjen raspodeli, pri čemu većina fondova ograničava svoj menadžment određujući gornji limit u pogledu mogućih troškova.

Dakle, ugovorom između institucije-organizacionog nosioca fonda (odnosno upravnog odbora) i menadžment firme jasno se definiše delokrug poslova koji će pojedine institucije obavljati kao i naknada koja im po tom osnovu pripada. U tom pogledu mogući su sledeći slučajevi:

Prvi, da se menadžment firma koncentriše na upravljanje aktivom investicionog fonda (struktuiranje portfolia, ekonomsko – finanijska analiza, itd.), a da organizacioni nosioc obavlja poslove vezane za promociju fonda kao i tzv. tehničke poslove. U ove poslove spadaju distribucija akcija investitorima na tržištu i njihov otkup (kod fondova otvorenog tipa), kupoprodaja efekata vezanih za portfolio fonda (po nalogu poitfolio menadžera), naplata prihoda po osnovu investiranja (dividendi i/ili kamata), distribucija dividendi i kapitalnih dobitaka akcionarima fonda, itd;

Drugi, da menadžment firma, pored osnovnih, obavlja i tehničke poslove vezane za distribuciju akcija investicionog fonda i kupoprodaju efekata iz njegovog portfolia. U ovom slučaju menadžment firma ostvaruje pravo na izvesnu naknadu bilo da se ona utvrđuje u vidu prodajne provizije ili procenta od tržišne vrednosti aktive fonda; i

34

Treći, da se distributivni poslovi (uključivši i poslove promocije fonda) i transakcije sa efektima iz portfolia fonda prenesu na neku nezavisnu firmu. U tom slučaju ova firma će ostvariti naknadu iz prodajne provizije kao i provizije kod transakcija sa hartijama od vrednosti.

U nemačkom sistemu20 je precizirano da se svi tehnički poslovi investicione kompanije moraju obavljati preko određene banke koju odabere državna agencija za superviziju vrednosnih papira i finansijskih tržišta. Takva banka se u nemačkom sistemu naziva „Depotbank” i ona ima ujedno zadatak da vrši superviziju aktivnosti investicionih menadžera.

Kao što se iz izloženog vidi, postoji širi izbor mogućnosti u pogledu organizovanja investicionog fonda, kako u pogledu institucija koje se pojavljuju u ulozi organizacionog nosioca i portfolio menadžera, tako i po pitanju raspodele poslova vezanih za funkcionisanje fonda. Sama raspodela će pri tom zavisiti od profesionalne osposobljenosti organizacionog nosioca fonda da obavlja neke od pomenutih poslova. Veće finansijske institucije će težiti obavljanju šireg kruga poslova (kako je to izloženo u prvom slučaju), pod uslovom da raspolažu odgovarajućim organizacionim, tehnološkim i kadrovskim potencijalima.

8.1. Društvo za upravljanje investicionih fondova

Društvo za upravljanje investicionih fondova je privredno društvo koje osniva, organizuje i upravlja investicionim fondovima.

Fond nije pravno lice, i kao takvo ne može samostalno poslovati. Društvo za upravljanje investicionim fondovima upravlja fondom tako što vodi investicionu politiku, donosi investicione odluke, vodi evidenciju o članovima fonda i vrijednosti njihovih udjela u fondu, i obavlja određene administrativne, računovodstvene i marketing poslove u ime fonda. Upravljanje se vrši u skladu sa Zakonom o investicionim fondovima, i podzakonskim aktima.

20 Dr Milutin Ćirović, „Bankarstvo“, Bridge Company, Beograd, 2001. str 216

35

Unutrašnju organizacionu strukturu društva čine 3 organizacione jedinice:Operativna jedinica (Front office)Jedinica za nadzor i analizu (Middle office)Jedinica za podršku (Back office)

Društvo za upravljanje, za uslugu upravljanja iz sredstava fonda naplaćuje proviziju koja se računa kao procenat od prosječne godišnje neto vrijednosti imovine fonda

36

Kod zatvorenog fonda društvo za upravljanje ima na raspolaganju relativno ograničena sredstva kojim upravlja. Provizija društva je u direktnoj zavisnosti od uspješnosti ulaganja sredstava fonda i ne od kursa dionice fonda na tržištu.

Kod otvorenog fonda društvo je veoma motivisano za dostizanje uspjeha prilikom upravljanja imovinom fonda (rast vrijednosti udjela) jer samo na taj način može privući nove ulagače u fond. Novim ulaganjima se fond povećava, time se povećavaju i sredstva za nova ulaganja fonda, a posljedično i provizija društva za upravljanje.21

Najniži iznos osnovnog kapitala društva za upravljanje je 200.000 KM u slučaju da ukupna neto vrijednost imovine fondova kojima upravlja pređe protivvrijednost iznosa od 450 miliona KM, osnovni kapital društva za upravljanje mora biti veći za 0,02% iznosa za koji neto vrijednost imovine fondova kojima upravlja prelazi navedeni granični iznos, do najvišeg iznosa osnovnog kapitala u visini od 15 miliona KM.22

9.RAZVOJ INVESTICIONIH FONDOVA U REPUBLICI SRPSKOJ

Razvoj fondova u Republici Srpskoj započeo je 2000. godine osnivanjem društava za upravljanje privatizacionim fondovima u procesu vaučerske privatizacije.Tom prilikom je osnovano 13 društava za upravljanje i 13 Privatizacionih investicionih fondova koji nakon završene vaučerske privatizacije upravljaju sa oko 1,5 milijardi KM kapitala.U toku 2006.godine usvajanjem Zakona o investicionim fondovima stvoreni su uslovi za osnivanje društava za upravljanje investicionim fondovima i investicionih fondova u Republici Srpskoj.Tokom 2007.godine izvršena je transformacija fondova, odnosno usklađivanje poslovanja sa novim zakonom, a Fondovi i dalje ostaju okosnica razvoja industrije fondova u Republici Srpskoj. Predstavnici PIF-ova i Komisije za hartije od vrijednosti RS imaju različita mišljenja u vezi s tim u koju vrstu investicionog fonda PIF-ovi treba da se transformišu.Dok PIF-ovi traže mogućnost izbora između zatvorenih i otvorenih fondova, u Komisiji je zauzet stav da bi transformacija trebalo da ide u pravcu formiranja zatvorenih fondova. 23

21 www.bihfondovi.com22 www.bihfondovi.com/portal_bihfondovi.html23 www.novireporter.com.br.207.28/2/2007

37

9.1.Uloga investicionih fondova u procesu privatizacije

Sa početkom procesa privatizacije tokom 2000. godine u Republici Srpskoj (RS) ukupno je izdato 1.420.000 kontrolnih izvoda i emitovano oko 53 miliona vaučera. Prilikom dobijanja svog kontrolnog izvoda, svaki građanin, je imao mogućnost da ode u Službu platnog prometa (SPP) i slobodno raspolaže vaučerima koji su na njegovom Jedinstvenom privatizacionom računu. Prijemom kontrolnog izvoda počinje i dilema šta sa vaučerima,gdje ih je pametno uložiti.Tri su mogućnosti: prodaja, ulaganje u preduzeća tokom vaučer prodaje, ili investiranje u investiciono-privatizacione fondove. Komisija za hartije od vrijednosti izdala je u propisanom roku osam dozvola za osnivanje društava za upravljanje Privatizacionim investicionim fondovima (PIF), tako da su građani imali solidan izbor ako odluče vaučere ulagati u PIF-ove. "Zepter fond" a.d. Banja Luka, "Balkan investment fond"a.d. Banja Luka, "VB fond" a.d. Banja Luka, "PIF Privrednik" a.d. Banja Luka, "BLB-Profit" a.d. Banja Luka, "Invest Nova" a.d. Bijeljina. "Kristal invest fond" a.d. Banja Luka i "Euroinvestment fond"a.d. Banja Luka, uložili su dosta truda u svoju promociju. Aktivnost na prikupljanju vaučera od građana trebalo je da se završi do 9. oktobra 2000. godine, odnosno sedam dana od zvaničnog početka vaučer ponude.Prema riječima zamjenika direktora Direkcije za privatizaciju RS Radovana Rodića, nije se razmišljalo o produžetku roka za početak vaučer ponude.Do tog datuma društva koja su osnivači PIF-ova su u obavezi da prikupe milion vaučera. Prednost ulaganja u investicione fondove njihovi osnivači objašnjavaju činjenicom da se ovako uloženi vaučeri prepuštaju stručnim ljudima, menadžerima fonda, koji su sposobni da upravljaju fondovima i koji će vaučere uložiti u veći broj preduzeća i time smanjiti rizik ulaganja. Mnogi smatraju da je to jedna od najvažnijih prednosti ulaganja u PIF-ove. "Zepter invest fond" a.d. Banja Luka je prvi registrovani privatizacioni fond. Osnovni kapital društva je 250.000 KM i u cijelosti je uplaćen u novcu. 24 Do jula mjesece tekuće godine od 1,2 miliona stanovnika Republike Srpske (RS), koliko ih je učestvovalo u vaučerskoj privatizaciji, više od pola ih je već prodalo svoje akcije koje su stekli ulaganjem vaučera - za to su do sada prodajom na berzi ukupno dobili, tj. isplaćeno im je 600 miliona maraka - rekao je Srni direktor Banjalučke berze Milan Božić. On je objasnio da je čak 800 hiljada građana svoje vaučere uložilo u privatizacione investicione fondove, a preostalih 400 hiljada stanovnika postali su akcionari u raznim preduzećima u Srpskoj."U prosjeku su mnogo bolje prošli oni koji su svoje akcije uložili u preduzeća. Pogotovo su dobro prošli oni koji su izabrali profitabilna preduzeća. Dobro su prošli i oni koji su uložili vaučere u preduzeća gdje nije bio uložen veliki broj vaučera, poput Željeznica RS, te firme kao što su Telekom, Elektroprivreda, Željeznice, Tržnica, Boksit iz Milića i još neka preduzeća koja su preživjela vaučersku privatizaciju i danas dobro posluju" - kaže Božić. Prema njegovim navodima, s obzirom na opšti trend pada cijena akcija koji je započeo sredinom 2007. godine, bolje su prošli građani koji su svoje akcije ranije prodali, a dobro su prošli i građani koji su te akcije do sada prodali, jer bi sada za isti broj akcija dobili u prosjeku gotovo tri puta manje novca nego ranije.

Potvrđuje to i podatak da je 400 hiljada stanovnika RS koji su do sada prodali svoje vaučere uložene u privatizacione investicione fondove dobilo ukupno 150 miliona maraka. Računica dalje kaže da je svaki od njih u prosjeku unovčio po 40 vaučera i za to dobio u prosjeku po 375 maraka. Mnogo bolje prošli su stanovnici Srpske koji su već prodali vaučere uložene u neka profitabilna preduzeća.Prema podacima kojima raspolažu na Banjalučkoj berzi, do sada 24 www.aimpress.ch/dyn/pubs/archive/data/200009/00923-00..

38

je 200 hiljada tih građana zaradilo čak 350 miliona maraka. To praktično znači da je svaki od njih prodajom svojih vaučera dobio u prosjeku po 1.750 maraka. Ali treba napomenuti i da su oni koji su uložili vaučere u preduzeća koja su se kasnije našla u stečajnom postupku, a bilo ih je oko 200, ostali bez ikakvih prihoda.

Od akcija koje su bile uložene u fondove, na Banjalučkoj berzi do sada su se najviše prodavale akcije "Evro investment fonda", jer su imale najveću vrijednost. Podaci govore da su građani, prodajući svoje akcije uložene u taj fond, u prosjeku zarađivali 680 maraka. Zbog toga je više od 80 odsto građana koji su ih uložili u ovaj fond već prodali svoj kapital koji su dobili u vaučerskoj privatizaciji. Borci u Srpskoj imali su najviše vaučera i uglavnom su ih uložili u "Bors" fond. Do sada je na Banjalučku berzu izneseno i prodato 64 odsto tih akcija i za to je njihovim vlasnicima isplaćivano u prosjeku po 465 maraka.U ostalim fondovima akcije su uglavnom imale manju vrijednost. Poslije šestogodišnjeg trgovanja vaučerima u RS još 400 hiljada stanovnika ima akcije u fondovima i oko 200 hiljada u preduzećima. Kako sada stvari stoje, korist od toga nije velika. Prema podacima s kojim raspolažu na Banjalučkoj berzi, ukupna vrijednost kapitala u svih 13 privatizaciono investicionih fondova ovih dana kreće se u iznosu od 130 miliona maraka. Kada bi i preostali akcionari sada odlučili da prodaju svoje akcije koje su nekada davno uložili u neki od privatizaciono-investicionih fondova, na Banjalučkoj berzi kažu da bi dobili gotovo tri puta manje novaca nego oni koji su te akcije prodali ranije. "Građani koji su uložili svoje vaučere u privatizacione investicione fondove u principu su na gubitku. Oni koji su te vaučere uložili u preduzeća zavise od toga kako preduzeće posluje. U Fabrici duvana - Banjaluka, na primjer, dobijalo se 6,5 akcija za jedan vaučer. Kada se to pomnoži sa 26 feninga koliko košta jedna akcija, lako je izračunati koliko mali akcionari imaju kapitala u ovom nekada strateškom državnom preduzeću. Drugim riječima, neko ko je , na primjer, u ovo preduzeće uložio 40 vaučer, ako bi ih sada prodao mogao bi da zaradi tek 67,6 maraka”- kaže Božić. Ono što je dobro u cijeloj priči je to što građani, ako su nezadovoljni, mogu svoje akcije da iznesu na berzu, da ih prodaju i eventualno za taj novac kupe akcije nekog drugog preduzeća.25

ZAKLJUCAK:25 www.intermezzo.ba/latn7?page=9&kat=2&vijest=27991

39

Investicioni fondovi predstavljaju finansijske institucije,koje prikupljaju sredstva manjih individualnih investitora i ta sredstva plasiraju na finansijskom tržištu.Investitor kupuje investicione jedinice, koje predstavljaju udio u vlasništvu samog fonda i tako posao kreiranja i vođenja portfolia prepušta stručnjacima i menadžerima investicionog fonda.Prikupljena sredstva, u skladu sa zacrtanom politikom investiranja i u najboljem interesu članova, ulažu se u određeni portfolio hartija od vrijednosti, koji pak zavisi od tipa samog investicionog fonda.

Investicioni fondovi su u Republici Srpskoj relativno nova stvar, pošto je Zakon o investicionim fondovima donijet tokom 2006.godine, a tek 2007. izvršena je transformacija privatizacionih investicionih fondova u investicione fondove. U Republici Srpskoj ih ima 16 od čega 13 su zatvoreni investicioni fondovi i njihove akcije ulaze u sastav Indeksa investicionih fondova Republike Srpske.Pojavom investicionih fondova, konačno su i mali investitori dobili alternativu za ulaganje svojih viškova finansijskih sredstava.Ovaj vid investiranja je unosniji od oročene štednje, a pri tom, i sigurniji od samostalnog ulaganja na tržištu kapitala.Konkurentnost fondova ogleda se u prelasku štednje iz klasičnog bankarstva u institucionalno, prije svega zbog većih prinosa koje fondovi mogu da pruže svojim vlasnicima.

Razvojem investicionih fondova preduzećima je omogućeno da finansijska sredstva pribavljaju na lakši način i pod povoljnijim uslovima, dok je domaćinstvima omogućeno da finansijsku štednju plasiraju u atraktivnije i profitabilnije alternative (projekte), što je obostrano vodilo smanjenju troškova i povećanju efikasnosti procesa finansijskog posredovanja. Analitičari,međutim,ocjenjuju da su fondovi nastali iz nekadašnjih PIF-ova došli na izvjestan način do svog vrhunca, tako da se budućnost industrije fondova u BIH mora vezivati prvenstveno uz nastajanje novih otvorenih ,,keš’’fondova koji će se vezati za pokrenutu reformu penzijskog sistema. Naime, smatra se da će industrija fondova u RS u nekom srednjeročnom periodu značajno napredovati. Kako se procjenjuje, u narednom periodu će doći do otvaranja velikog broja novih uzajamnih fondova, što je sigurno budućnost tržišta.Kod investicionih fondova koji su nastali iz PIF-ova je došlo do klasičnog zatvaranja vlasničke strukture u smislu formalno pravnog upravljanja društvima i fondovima.Stoga, ne možemo očekivati da će doći ponovo do neke velike ekspanzije ovih fondova.

LITERATURA:

40

Prof.dr Petar Jovanović „Upravljanje investicijama“ Beograd, 2001.godina

Prof.dr Zoran Jeremić „Finansijska tržista“ Beograd, 2009.godina

Doc.dr Zoran Jović „Menadzment finansijskih institucija“ Beograd, 2010.godina

Dr.Dejan Erić ,,Finansijska tržišta i instrumenti’’ Beograd, 2003.godina

Prof.dr Miroljub Hadžić „Bankarstvo“ Beograd, 2009.godina

www.bihfondovi.com

www.uaifrs.com

www.investicionifondovi.com

www.novireporter.com

41