Jasmina Ahmetagić - Pripovedač i Priča (2014)

Jasmina Ahmetagi

PRIPOVEDA I PRIA

Jasmina AhmetagiPRIPOVEDA I PRIA

IzdavaInstitut za srpsku kulturu

Pritina / Leposavi

Za izdavaaDr Sran Slovi, v. d. direktora

Recenzentidr Slobodanka Pekovi, nauni savetnik

prof. dr Ljiljana Peikanprof. dr Goran Maksimovi

UrednikDr Sran Slovi, nauni saradnik

Prevod rezimea na engleskiIvana Kurtevski

Naslovna strana0000000000000000000

Priprema i tampaGraficolor, Kraljevo

Tira300

Leposavi2014

Jasmina Ahmetagi

Pripoveda i pria

Leposavi

2014

Nismo robovi rei, jer smo gospodari tekstova.Harald Vajnrih

SADRAJ

Manipulativni pripoveda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

1. Da li je Avgustin poinio greh protiv ljubavi? (Ispovesti vs. Vita brevis) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

2. Stanje poricanja: ironija i memorija (suoavanje sa krivicom Pekievog Konrada Rutkovskog) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

3. Problem izbora: prevarnost svesti (Ponornica Skendera Kulenovia) . . . . . . . . . . . . . . . 53

4. Pripoveda bez kredibiliteta: ko, kako i ZATO pripoveda u Vjeniku Nedada Ibriimovia . . . . . . 69

5. Privatno i javno u Selimovievim romanima Dervi i smrt i Tvrava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

6. Kako je Hristos izdao Judu (Izlazak Radomira Konstantinovia) . . . . . . . . . . . 100

7. Unutranja emigracija: Dnevnik o arnojeviu . . . . 115

8. Estetika egzistencija (tiler Maksa Fria) . . . . . . . 143

Appendix

Greh solipsizma: pravoslavno uenje o grehu i psiholoke teorije narcizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171

Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191

CONTENT

Manipulative narrator . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

1. Has Augustine committed a sin against love? (Confessions vs. Vita brevis) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

2. The state of denial: irony and memory (facing with guilt of Pekics Konrad Rutkovski) . . . . 37

3. The problem of choice: consciousness deception (Lost River by Skender Kulenovi) . . . . . . . . . . . . . . . 53

4. Narrator without credibility: who, how and WHY narrates in Eternee by Nedad Ibriimovi . . . . . . . . 69

5. Private and public in the Selimovis novels The Dervish and Death and Fortress . . . . . . . . . . . . . 85

6. Christs betrayal of Judas (Exodus by Radomir Konstantinovi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100

7. The inner emigration: Diary on arnojevi . . . . . . . 115

8. Aesthetic Existence (Stiller by Max Frisch) . . . . . . 143

Appendix

Solipsisms sin: orthodox doctrine on sin and psychological theories on narcissism . . . . . . . . . . 171

Summary . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188

Literature . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191

Manipulativni pripoveda

U fokusu ove knjige je pripoveda, njegov odnos pre-ma sebi, dogaajima i uesnicima vlastite prie, odnosno psiholoke i njima saobraene narativne strategije, koje preispitujemo na raznolikom literarnom korpusu (re je o romanima nastalim u 20. veku, u irokom rasponu, od 1921. do 2006, koji pripadaju razliitim nacionalnim knji-evnostima). Meutim, svi su oni predmet nae panje kao romani u kojima pripoveda u prvom licu kazuje priu o prolosti koja sadri objanjenja za konfiguraciju sadanjo-sti1: pripovedai narativom postavljaju tragove dogaaja, da bi ih priveli svesti.2 Fokus je, dakle, na interpretaciji pro-losti u romanima u kojima celokupna stvarnost zavisi od pripovedaeve perspektive, pa je za dublje razumevanje predoene istorije nuno pomno preispitivanje njegovog odnosa prema prii, motivacije njegove ispovesti, odnosa sa adresatom (ukoliko je re o epistolarnoj formi, kakvu imaju Vita brevis Justeina Gordera i Kako upojiti vampira Borislava Pekia) i sa samim sobom (u formi svojevrsnih intimnih dnevnika,3 kakvi su Crnjanskov Dnevnik o arnojeviu,

1 Peter Brooks, Reading for the Plot; Design and Intention in Narrative, Harvard University Press, 1992, p. 270.

2 Isto, str. 39. 3 Iako nijedan od ovih romana nema dnevniku formu, pripoveda-

evo beleenje, koje je svakodnevno ili povremeno, ali u osnovi kontinuirano, u kome je prolost prisutna na slojevit nain ali uvek odreena spram vremena pisanja, a ne aktuelnog trenutka (to stvara utisak da se dogaaji belee neposredno poto su se odigrali), ini ih srodnim dnevniku. U tileru je aktuelni trenutak pisanja jedinstven, u Derviu i smrti imamo dva takva vremenska i narativna polazita, a u Dnevniku o arnojeviu je re o nizu fragmenata beleenih u razliitim vremenima. Mada je re o fikcionalnim ispovestima,

10 JASMINA AHMETAGI / PRIPOVEDA I PRIA

Selimoviev Dervi i smrt i tiler Maksa Fria), te sa dru-tvenim okruenjem (Dervi i smrt i, posebno, Tvrava, jesu i ispovesti i hronike). Ispovedanje je zajedniko svim pomenutim romanima i to ispovedanje koje ponitava vrednost tuih iskaza, ak i kad se ostvaruje posredstvom tuih glasova i u formi koja je u svojoj osnovi zamiljena kao dijalog (npr. epistolarna forma4): to su uvek podrazu-mevani drugi, sa kojima se samo prividno vodi dijalog, ali je esencija dijaloke forme unapred ukinuta injenicom da pripoveda formatira i glas zamiljenog drugog. Hegemo-nistika je pozicija prvog lica: ak i kada je u pitanju tzv. nepouzdani pripoveda, koji hotimino zamagljuje svoje sveznanje, uvek je re o narativnoj strategiji koja kontrolie poruku koju prenosi.

Prvo lice odrava veze sa sastavnim delovima svakog narativnog sistema, kao to su: vremenski poredak, odnosi izmeu monologa, dijaloga i bezlinog iskaza, raspored aktera, poloaj i aktivnost pripovedaa, vizuelni fokus.5 I mada postavljamo pitanje poloaja onoga koji pria u odnosu na isprianu priu, kakvo je u Narcisu romanopiscu preispitivao an Ruse, nas ne zanima narativna, ve komu-nikativna funkcija tog odnosa, to pre svega podrazumeva odnos sa drugima kroz proces prenoenja vlastite ideje, znanja i uverenja, tj. onoga to je sadraj njegove poruke. Pripovedaa odlikuje poseban pogled na zbivanja o kojima govori, a injenica prvog lica povlauje njegovu perspek-tivu, tako da on postaje jedini vlasnik prie i istine o sebi, mada signale da treba preispitivati istinitost njegove verzije autori esto na razliite naine postavljaju u romanu: brojne prireivaeve fusnote u Pekieveom romanu-pronaenom rukopisu, zavrne Hasanove rei u Derviu i smrti, koje su

implicitno prisustvo dnevnike forme jeste pripovedna strategija kojom se ostvaruje utisak vee pripovedaeve uverljivosti.

4 Oblik koji je zamiljen kao dijalog proizvodi neprekidni solilokvij. (an Ruse, Narcis romanopisac: ogled o prvom licu u romanu, Sremski Karlovci, Novi Sad, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 1995, str. 76)

5 Narcis romanopisac, str. 6.

MANIPULATIVNI PRIPOVEDA 11

kratak komentar proitanog, dvoglasje tilerovih belenica i tekst dravnog tuioca koji im sledi.

Budui da je ispovest esto spojena sa izvesnom psiho-lokom dobiti koja se njome postie (rastereenje savesti ili prekrajanje stvarnosti, pobuna, revolt), pripoveda u prvom licu je, naelno, a u primerima romana kojima smo se ovde bavili, uvek vie ili manje nepouzdan i, gotovo po pravilu, na verbalnom nivou porie, na psiholokom potiskuje, kako bi odrao strukturu svoje linosti. Iz potiskivanja na-staje slatka la kojom se pred nad-ja ponosno izigrava da se nije dogodilo ba nita zbog ega bi valjalo poloiti raune ili snositi krivnju.6 Ili, kako je to jezgrovito iskazao Nie: Uinio sam to, kae moje sjeanje. Nisam to mogao uiniti kae moj ponos i ostaje neumoljiv. Na koncu sjeanje poputa.7 I kada je re samo o seanju na dogaaje u kojima je nainio pravi ili pogrean izbor, narator obavlja svojevrsnu istragu nad sobom, samosuenje, u nastojanju da se bolje razabere u onome to je bilo. Kao nosilac naracije, pripove-da se razotkriva ne samo onim to govori nego i onim to preutkuje, a to se da naslutiti iz kazanog, poreknutog, ali i iz rasporeda iznetih podataka, to, pored siejne, ima i psi-holoku funkciju. Ukratko, nain na koji govori uvek prua dodatnu informaciju o licu koje govori. U cilju samoodbrane (ak i kada se preduzima istraga nad sobom), pripovedai svesno ili nesvesno lau sebe ili druge. Kako emo videti, lanost ispovesti uzrokovana je i neverodostojnom pripo-vedaevom egzistencijom, ime se sa narativnog prelazi na ontoloki problem, jer je u sreditu preispitivanje statusa linosti i naina njenog bivstvovanja u svetu.

U naraciji smo tragali za korienjem tehnika verbalne manipulacije, bilo da se one koriste svesno ili nesvesno. Postupak argumentacije (kakav nalazimo u Izlasku, tileru, Kako upokojiti vampira ili romanu Vita brevis), a koji po sebi ostavlja utisak racionalne analize i objektivnosti, zapravo

6 Harald Weinrich, Lingvistika lai: moe li jezik sakriti misli?, Zagreb, Algoritam, 2005, str. 72.

7 Isto.


slui tome da se vlastitom slikom stvarnosti suspenduje objektivna, ili bar u jednakoj meri istinita tua verzija stvar-nosti. Utoliko su pripovedanja u prvom licu o kojima je ovde re u velikoj meri dogmatina, ak i onda kada itava ispovest nastaje usled mentalne nesnaenosti i u trenucima povienih oseanja. Pritom, taj postupak argumentacije najee je motivisan oseanjem da je ugroena upravo lina bezbednost i mir samog pripovedaa. Postupak argumen-tacije, koji se odvija ili u spontanom i neurotinom napadu logoreje, ili pak u postupnom analitinom promiljanju sebe i drugog, uvek ima za cilj da napad koji ostvaruje svojom naracijom predstavi kao odbranu, kao odgovor na napad koji je pripoveda prethodno pretrpeo (Florija u romanu Vita brevis, kao i Juda u Izlasku, drugog optuuju za dezin-formaciju, mada je u stvari sami ire). Laci su se uvijek odavali uvjeravanjem,8 kako je to iskazao Harald Vajnrih. A onaj ko tei uveravanju odgovoran je za nain na koji se njegova poruka prima u publici.9 Racionalna argumentacija se razlikuje od manipulativne upravo po opsegu injenica koje ukljuuje u svoja razmatranja. U manipulaciji se ne tei dokazivanju, tj. razmenjivanju miljenja, ve njegovom nametanju.10 Stoga se takva argumentacija esto koristi netanom ili nepotpunom informacijom (tj. dezinforma-cijom), u cilju prikrivanja injenica i sutinski je agresivna. esto se pripoveda koristi komplikovanom sintaksom ili takvim rasporedom podataka kojima je cilj da zamagle istinu i tako odreeno miljenje uini prihvatljivim, to se ne bi desilo ako bi se ono izrazilo na prirodniji nain.11

U svakom sluaju, re je o pripovedanju koje u znaajnoj meri ima na umu publiku i delovanje na drugog, to znai da se koristi govorom uveravanja koje jeste polje moi, ma koliko aktuelan poloaj pripovedaa govorio o njegovoj istinskoj nemoi i slomljenosti. Tokom ina manipulacije,

8 Isto, str. 32. 9 Filip Breton, Izmanipulisana re, Beograd, Clio, 2000, str. 182.10 Isto, str. 25.11 Isto, str. 69.


poruka se u svojoj saznajnoj ili afektivnoj ravni konstruie tako da zavara, uvede u zabunu, ubedi u neto to nije ta-no. Takva poruka je, dakle, uvek la.12 Miljenje drugog se uzima u obzir samo zato da bi se destruiralo, ime se druga osoba ponitava u stvarnosti svoga postojanja. Kada govori, takav pripoveda uvek govori protiv drugog (Izlazak, Vita brevis, Kako upokojiti vampira, tiler, ak i Dnevnik o arnojeviu u domenu koji emo u celini objasniti u sed-mom poglavlju). Zato ono to itamo, kada prisustvujemo takvoj naraciji nije slika stvarnosti () ve za nas smiljena poruka.13 Drugim reima, kada imamo posla sa pripoveda-em u prvom licu, koji ima optereenu savest, pred nama je zadatak da predoenu sliku stvarnosti dovedemo u najtenju vezu sa psiholokom stvarnou naratora, jer u njegovom sluaju poruka nije samo smiljena za nas, ve i za njega samog; narator esto manipulie drugima samo posledino: u prvom redu on stvara pripovednu konstrukciju kojoj je cilj samoopravdavanje.

Objektivnost introspekcije, kao i mogunost vernog autoportreta, dovode se u pitanje odvajkada: samoljublje menja, preruava, skriva ono to mu ne ide u prilog i au-toportret neizbeno otkriva svoju neistinitost.14 Tako i refleksivno, ispovedno i poetsko tkivo Dnevnika o ar-nojeviu zabauruje injenicu da je introspekcija sasvim odsutna. Junak je fokusiran na dogaaje i prirodne feno-mene, njegova su preivljavanja ispunila Dnevnik, ali njegov susret sa samim sobom, u smislu samospoznaje, nije deo ovog romana, mada pripoveda o sebi govori dosta, ali uvek shematski (frazerski-hvalisavo ili cinino) upravo je nje-gov apriorni stav signal njegove otuenosti od samog sebe. U Kulenovievoj Ponornici ogranienje introspekcije proi-zilazi iz junakovog ostajanja u okvirima racija i svesti, zbog ega i reava lanu alternativu. Sa vie iskustva i ukljuujui i nesvesne sadraje psihe, on poima da je svojevremeno

12 Isto, str. 24.13 Isto, str. 181.14 Narcis romanopisac, str. 56.


celokupno podruje psihikog ivota sveo samo na svest i da je upravo na taj nain proizveo lanu alternativu, koja po svojoj prirodi ima irelevantno reenje, trai ponovno preispitivanje, to junak i ini mnogo godina kasnije. Njemu srodan pripoveda je Ahmed Nurudin ne samo ivotna dob ve i nain ivota potencijalno su opremili ovog junaka za istinsku introspekciju. Kao pripoveda, Nurudin je iskren, te smo svedoci istinske introspekcije i probijanja dervike ljuture: on secira svoje misli i zlomisli, oseanja, zapoinje svoju ispovest kada je razumeo zamke i iskrivljena soiva koja mu je nametao vlastiti derviki poloaj, ali raskol pri-vatnog i javnog, konstantno prisutan na njegovom ivotnom putu, ukazuje na proces manipulacije kome je junak najpre izloio samoga sebe, a potom i druge. Da bi introspekcija bila mogua, mora se prekinuti manipulativni lanac u koji je linost uvezana, a koji je sazdan od navika, vladajuih moralnih normi koje shematizuju nain na koji vidimo i doivljavamo realnost. Nurudinovoj introspekciji prethodio je duevni konformizam, a iz tog stanja svaki je zakljuak la, jer je sama pozicija neautentina. U romanu Vjenik, samo iz drugih razloga, re je o nemoguoj komunikaciji: pripovedanje je verbalna masa, jer pripovedaa bi trebalo, bar naelno, da za pripovednu poziciju ovlasti njegova po-jedinana, naroita perspektiva, dok je u Ibriimovievom romanu re o odsustvu korelacije izmeu fabule i izgradnje junaka, koja se podrazumeva jo od Aristotela. O Nedadu Ibriimoviu se, povodom njegovih ranijih romana, pisalo kao o autoru koji je razarao tradicionalne romaneske para-digme, uzimajui svest autora kao glavni sadraj romana i koristei tehniku toka svesti. U Vjeniku se razaranje para-digmi odnosi pre svega na tradicionalnog pripovedaa. Ali identitet lika se konstruie u povezanosti sa identitetom fabule,15 te razaranje paradigmi mora obuhvatiti u isti mah i oblikovanje lika i konfiguraciju fabule.16 Autor je izneverio

15 Pol Riker, Sopstvo kao drugi, Beograd, Niki, Jasen, 2004, str. 148.16 Vidi: Frank Kermode, The Sense of an Ending: Studies in the Theory

of Fiction with a New Epilogue, Oxford University Press, 2000.


ovo naelo, a Vjenik je manipulativno usmeren ka itaocu, dogmatski i apriorno oekujui da se verbalna masa ita sa ozbiljnou samo stoga to su pokrenuta, dotaknuta ili tematizovana ozbiljna pitanja, a poruka je konstruisana tako da zavara, uvede u zabunu, ubedi u neto to nije tano (pre svega da nam se pria epohalno vana civilizacijska pria).

I mada je svako pripovedanje u prvom licu legitimno iznoenje linog stava i vizije stvarnosti, ma koliko ona bila specifina ili neuobiajena, manipulativni narator se u pred-stavljanju dogaaja probija do pozicije u kojoj vlastiti stav namee kao informaciju, hotimino prenebregavajui, i na-vodei itaoca da u to poveruje, da je re iskljuivo o linom stavu (npr. roman Maksa Fria ili Dnevnik o arnojeviu). Jedno je videti dogaaj na dva razliita naina, a sasvim dru-go manipulisati slikom stvarnosti svesno ili nesvesno (tada su vani psiholoki mehanizmi potiskivanje, poricanje, selektvno pamenje). Uostalom, lingvistika la gleda kao danost ako iza (izreene) neistinite reenice stoji (neizree-na) istinita koja od nje odstupa na kontradiktoran nain.17 U najveem broju romana koji su predmet naeg istraivanja o prolosti se pria polazei od sadanjosti subjekta koji je preplavljen uspomenama. U logici je ove situacije da ne doputa drugu taku gledita osim subjektove.18

U pojedinim tekstovima preispitivaemo mehanizme kojima se lane informacije preruavaju u istinite (Izlazak, tiler), kao i tehnike ponavljanja (Dnevnik o arnojeviu, Izlazak), ijom se upotrebom ostavlja utisak da je ono to se kae i ponavlja ve negde mnogo ranije unapred dokazano,19 a vano mesto pripada i ironijskom diskursu, koji je u ovim romanima znaajna manipulativna strategija. Poznato je da je Dnevnik o arnojeviu sastavljen iz fra-gmenata dnevnika koji je Crnjanski vodio na frontu. Sam anr (lirsko-ispovedni roman u fragmentima) podrazumeva line stavove, ali pripoveda manipulie svojim odabirom

17 Lingvistika lai, str. 34. 18 Narcis romanopisac, str. 41. 19 Izmanipulisana re, str. 86.


podataka, izverziranom percepcijom, ponavljanjima isto-vrsnih epizoda, siejnim rasporedom podataka, te se svo-jim tekstom skriva, zbog ega se moramo probijati kroz njegova jednostrana tumaenja i osvetliti im uzrok, kako bismo pojmili njegovu stvarnu prirodu. Stilizacijom svojih iskaza on uobliava sliku duhovno razvijenog pripovedaa i omoguava da se iz te uzviene perspektive ispoljeni prezir prema banalnom ispunjenju, te njegovi iskazi o raskalanim enama, prihvate kao uverljivi i injenini. Svoj lini, do-sledno negativan stav o eni, pripoveda predstavlja kao informaciju i prikriva da je re o linom stavu,20 kao to prikriva i da ideal, u ime kojeg sudi enama, on sam nije ni iveo, te svoj, kako emo videti, tzv. strah od enskog. Asoci-jativnim pripovedanjem on kreira sliku stvarnosti, ironizira sve svoje avanture sa enama (a njegova je ironija dosledna i bez tzv. ironijskih signala, koji bi je mogli relativizovati), ali tu sliku uobliava i san koji je proizvod nesvesne psihe i koji omoguava da se (budui da svesni deo linosti lae, ali da nesvesni nije u mogunosti da lae, jer nije pod kontrolom intelekta) svesno oblikovana slika preispita.

Iako se pojam manipulacije uglavnom vezuje za medij-sku kulturu, koja se koristi predstavama, uz pomo slike i zvuka, a raunajui na sadraj koji u korisniku ve postoji, dok se knjievnost u tu svrhu koristi jezikom, ona takoe ivi od predstava koje se stvaraju u itaoevom umu. U oba sluaja je vaan simboliki karakter predoenog sadraja, na ije smo razumevanje upueni. Proces dekodiranja poruke u medijskoj kulturi, odnosno tumaenja simbolikog znaenja u knjievnosti od esencijalne je vanosti. Ako poemo od toga da je prvi i kljuni koncept medijske pismenosti ne-transparentnost, odnosno svest da su sve medijske poruke konstruisane, primetiemo da se to odnosi generalno na svaki narativ: poruka se prenosi primaocu sa odreenim ci-ljem, te se prilagoava i uobliava s obzirom na te injenice. Ako su medijske poruke stvorene, oblikovane i pozicionirane,

20 Isto, str. 107.


odreene konstrukcionim procesom (jednoj medijskoj poruci prethode brojne odluke: ta e se porukom obuhvatiti, ta izostaviti, na koji e se nain predstaviti stvarnost),21 te u njenom oblikovanju uestvuju kodovi, konvencije, znaci i simboli, i u knjievnosti su presudna pitanja, naroito kada je re o ich-formi, ko pria priu, sa kojim ciljem; u procesu naracije donosi se ista vrsta odluka.

Samo pisanje je uobliavanje poruke i ispovest se uvek mora analizirati s obzirom na reprezentaciju samoga sebe kao naratora i reprezentaciju stvarnosti za koju je ovaj od-govoran svojom narativnom pozicijom. Ako se u modernim teorijama kulture i teorijama diskursa insistira na tome da nema apolitine pozicije, da je svaka poruka politika po-ruka, jer postoji tzv. politiko nesvesno,22 naa tvrdnja da je sve u isti mah i psiholoki prostor, koji se ne moe zaobii u tumaenju pojava (tako se nameu problem inferiornosti, neiste savesti, konkurentskih odnosa sa drugim), samo je posledica drugaije perspektive. Kad se postavi problem izvora informisanja, on nas obavezuje na snalaenje u psi-holokom prostoru i odgonetanje razloga zbog kojih je po-ruka poslata. Pripoveda je proizvoa reprezentacije, ali rauna na konstrukcije koje postoje u svetu koji delimo, jer je njegova poruka preputena dekodiranju publike. Aktivni primalac poruke (aktivni italac) stvarnost uoblienu u delu razmatra s obzirom na naratorove razloge i ciljeve, odno-sno njegovu psihologiju, te je tako u prilici da raskrinkava manipulaciju.

Poslednji tekst u knjizi Greh solipsizma specifina je vrsta zakljuka, koji preispituje, proiruje i relativizuje do-minantnost tzv. psiholokog prostora i psiholokog pristupa, zastupljenog u tekstovima koji mu prethode, zbog ega se i nalazi u dodatku. Njegova uloga u knjizi i logina pozicija (Appendix) otkriva se onome ko knjigu ita kao celinu.

21 Representation: Cultural Representations and Signifying Practices, edited by Stuart Hall, London, Sage Publications, The Open University, 1997.

22 Frederik Dejmson, Politiko nesvesno: pripovedanje kao drutveno-simbolini in, Beograd, Rad, 1984.


Pisci su individualci, mada su najbolji od njih u sta-nju da dijagnostikuju probleme svoga doba, da prikazuju arhetipove koji stoje u osnovi kulture i da egzistencijalnu situaciju svojih junaka naine paradigmatinom. S druge strane, i tumaenje dela govori o dominantama u drutvu, jer niko nije u vakuumu. Znaenje u ravni dijahronije, kao i razliito tumaenje u ravni sinhronije, takoe zavisi od sistema koncepata. A poto je jedna od uloga kulture da pomogne pojedincima da vide i razumeju pojave i doga-aje, dolazimo zapravo do kljunog mesta knjievnosti u razumevanju sveta.

1. DA LI JE AVGUSTIN POINIO GREH PROTIV LJUBAVI?

(Ispovesti vs. Vita Brevis)

Ispovesti Aurelija Avgustina su najitajnije delo najve-eg filozofa otakog vremena i najznaajnijeg, a sigurno i najuticajnijeg teologa Crkve. Posveenost traganju za Isti-nom, njegovo preobraenje u hrianina i potpuna budnost u izgraivanju vlastitog ivota i linosti kako bi ostvario istinski, blaeni ivot prema Avgustinovom saznanju to znai: radovati se za tebe (Boga prim. aut.), u tebi i zbog tebe23 ispunjavaju stranice njegovih Ispovesti. Ve psal-mian, poetski, uzvieni ton Ispovesti ukazuje da ih je pisao autentini bogotraitelj. Pa ipak, u svom kratkom romanu Vita Brevis (1996) Justejn Gorder, autor uvenog Sofijinog sveta, ali i romana Devojka s pomorandama, Ki direkto-ra cirkusa, Zamak u Pirinejima itd., uspostavlja dijalog sa Avgustinom, tematizujui njegov odnos sa misterioznom, neimenovanom enom Ispovesti, Avgustinovom viegodi-njom ljubavnicom i majkom njegovog deteta, dovodei u pitanje njegovu bazinu ivotnu orijentaciju. Tako se Av-gustinu, piscu traktata O lai i Protiv lai, spoitava da je slagao samoga sebe u krucijalnoj vrednosti ljudskoga ivota: odriui se ljubavi, izneverio je svoju ovenost.

Roman Justejna Gordera ima formu pronaenog ruko-pisa u antikvarnici u Buenos Airesu autor je naao Codex Floriae, tekst na latinskom, iz ijeg uvoda (Florija Emilija pozdravlja Aurelija Augustina, biskupa Hipona) zaklju-uje da je re o pismu koji je ovom teologu i crkvenom ocu uputila nekadanja drubenica s kojom je vie od 12 godi-na iveo skupa u nevenanom braku. U tradiciji o Avgustinu

23 Sv. Aurelije Augustin, Ispovijesti, preveo Stjepan Hosu, Zagreb, Kranska sadanjost, 1983, str. 227.


ne zna se nita detaljnije o toj eni, ni o njenom ivotu sa Avgustinom, to otvara prostor autorovoj imaginaciji. Gor-der u svom predgovoru promilja poreklo nepouzdanog rukopisa ne zna da li je re o prepisu ili apokrifu, rukopis jo nije klasifikovan, niti mu je utvrena prava vrednost.

Formom pronaenog rukopisa Gorder se od sadraja Florijinog pisma distancira, mada kae da je, itajui Ispovesti pre mnogo godina, pokuao da stvar sagleda iz perspektive Avgustinove drubenice, ime otkriva i vlastitu motivaciju, i dodaje: Augustinovo shvatanje ljubavi izmeu mukarca i ene ostavilo je neizmerno dubok trag u meni.24 Kada se ovog iskaza setimo nakon proitanog romana, uvia-mo njegovu ironijsku aluzivnost, to znai i bliskost autora stavovima izloenim u Florijinom pismu, koje najstrasnije osporava upravo Avgustinov doivljaj ljubavi. Osim toga, autorova sumnja u iskaz dobijen u Vatikanskoj biblioteci (gde tvrde da nikada nisu dobili nikakav Codex Floriae), kao i zavrni komentar da je trebalo da uzme bar priznanicu od njih, i jedna fusnota u kojoj iskazuje uverenje da su pape znale za Codex Floriae, a sudei po kasnijem delu O blago-detima braka, i sam Avgustin, upozorava na njegov doivljaj Crkve kao uesnika u prikrivanju istine. Tako se formom pronaenog rukopisa sugerie i mogunost skrivanja autora iza svoga teksta, to je princip koji treba imati na umu u oba sluaja: i u Avgustinovoj i u Florijinoj ispovesti. S druge strane, forma pronaenog rukopisa funkcionalna je i stoga to niko nije pozvaniji da govori Avgustinu u ime ljubavi do ona koja ga je volela i bila voljena vie od jednu deceniju, jer je prava provera ovekova u intimnoj interpersonalnoj relaciji sud intimnog blinjeg, kome se otkriva vieslojnost osobe, moe se radikalno razilaziti sa sudom okoline. Bez forme pronaenog rukopisa Gorder je mogao da napie disput, esej, romansiranu biografiju Aurelija Avgustina, a na ovaj nain, dajui glas Floriji Emiliji, omoguava neposredno

24 Justejn Gorder, Vita Brevis: pismo Florije Emilije Aureliju Avgustinu, preveo Ljubia Raji, Beograd, Centar za geopoetiku, 1997, str. 10.

1. DA LI JE AVGUSTIN POINIO GREH PROTIV LJUBAVI? 21

komentarisanje Ispovesti uz vrlo malo dopisivanja grai koju je sam Avgustin izneo. Time se ostvaruje uverljivost Flori-jinog glasa, osporavanje samog duha Avgustinove knjige, odnosno uruavanje njegovih Ispovesti iznutra, to je, u ovom sluaju, i osnovna funkcija tehnike pronaenog rukopisa.

Florijin rukopis ima 10 poglavlja, to odgovara onom broju poglavlja Avgustinovih Ispovesti u kojima je u centru panje njegova linost. Kako tome sledi pohvala Bogu ovog teologa, mnogi prevodioci isputaju te tri knjige smatrajui ih stranim tijelom u autobiografskim Ispovijestima,25 iako one to nisu, jer se sam Avgustin u njima poziva na pret-hodna poglavlja. No, Florijin tekst cilja pre svega na linost Aurelija Agustina, iz ega i proizilazi ova podudarnost.

Florija pie svoje pismo deset godina nakon razdvajanja od Avgustina, podstaknuta Ispovestima koje joj je, kao po-bono tivo, dao svetenik u Kartagini. U tom asu, ona je katekumen odrasli kandidat za krtenje to je bio i Aure-lije do asa svoga preobraenja, kada punim srcem prihvata sveti sakrament. No, Florija odmah otkriva da nee dozvoliti da je pokrste: Ne smeta mi Nazareanin, ne smetaju mi ni etiri jevanelja, ali neu da me pokrste.26 Do kraja ro-mana otkrivaju se i njeni razlozi, a opaska da pismo ima za adresata ne samo biskupa Avgustina nego preko njega i celu hriansku crkvu, dobija, kako emo pokazati, punu potvrdu.

U Avgustinovim se Ispovestima, pisanim nakon obrae-nja, gde autor sagledava svoj ivot sa sveu radikalno druga-ijom od one s kojom ga je iveo, samo na dva mesta pominje ova ena. Prvi put, kada definie prirodu njihovog odnosa: Onih sam godina ivio s jednom enom, ali ne u braku koji se zove zakoniti; otkrila ju je moja nestana zaljubljenost u ko-joj nije bilo razboritosti. Ali imao sam samo jednu, i njoj sam bio vjeran. S njom sam dakako trebao iskusiti na vlastitoj koi koja je razlika izmeu pravog branog saveza, koji se sklapa radi raanja djece, i dogovora na temelju strastvene ljubavi,

25 Ispovijesti, fusnota 10, str. 249.26 Vita Brevis, str. 15.


gdje se takoer raaju djeca, ali protiv elje roditelja, pa kad su ve roena, obvezuju roditelje da ih ljube.27 Na drugom mestu pie o rastanku: Kad su mi od moga boka otrgli enu s kojom sam obiavao spavati, kao zapreku enidbi, bilo mi je slomljeno i izranjeno srce uz koje je ona bila prirasla, i poelo je krvariti. Ona se vratila u Afriku, zavjetujui se tebi (Bogu prim. aut.) da nee poznati drugoga mukarca. Kod mene je ostavila moga naravnog sina to mi ga je rodila. Ali ja, nesretnik, nisam imao snage da uinim kao ona. Nestrpljiv zbog odlaganja, budui da bi tek poslije dvije godine imao dobiti onu koju sam isprosio, i jer nisam bio ljubitelj braka, nego rob strasti, naao sam drugu, ali ne kao zakonitu enu; tako se u neku ruku imala podravati i produavati bolest moje due, bilo netaknuta bilo jo vea, uz pratnju navike koja e potrajati dok ne nastupi zakonita ena. Tako ona moja rana koja mi je bila zadana time to su mi otrgli prvu enu nije htjela zacijeliti, nego se nakon ljute upale i boli stala gnojiti te je boljela naoko blae, ali beznadnije.28

Florijino opovrgavanje tvrdnje da je njihov odnos bio samo strast (bili su i najbolji prijatelji, duevni, a ne samo telesni izbor jedno drugom, iveli smo verni jedno drugom vie od 12 godina), mada dopunjeno podatkom neiskazanim u Ispovestima (neretko su ljudi, pri sluajnom susretu ovog para, zakljuivali da su suprunici, to je Avgustinu po Flo-rijinim reima godilo), korespondira sa informacijama koje o svojim oseanjima nakon razdvajanja daje i Avgustin. Florija u svom rukopisu prepravlja i dva bitna podatka, koji bacaju drugaije svetlo na samu linost Aurelija Avgustina. Najpre, ona tvrdi da nije otrgnuta od njega zato to je odgovarajua devojka za enidbu ve naena, ve da joj je on sam rekao da je odbacuje od sebe jer je suvie voli: Smatrao si da te vezu-jem za svet ula, tako da nisi imao mira da se usredsredi na spas svoje due.29 Upravo to i vidi kao razlog to nita nije ispalo od njegovog planiranog braka: Ti pie da Bog eli da

27 Ispovijesti, str. 64.28 Isto,str. 126.29 Vita Brevis, str. 19.


mukarac ivi pre svega uzdravajui se. U takvog Boga ja ne verujem.30 Avgustin je, naravno, mogao nainiti i drugaiji izbor: mogao je i na tom mestu pokazati otpor ustanovljenim formama i doneti drugaiju odluku i to je misao koja se javlja i dok itamo Ispovesti, jer se nagovetava problem mogueg ogreenja o ljubav. Meutim, takvo zakljuivanje spreavaju upravo Florijine rei: da je ostavlja zato to je suvie voli. Ako to ne kae, moe se uiniti da je Avgustinov izbor dokaz da mu nije bila previe vana, te da je nain na koji Florija predoava zbivanja samo posledica njene projekcije. No, ako to kae, kao to je uinila, ona time u isti mah ukazuje na doslednost Avgu-stinovog izbora na prisustvo njegovog ivotnog pozvanja, to je Platonova ideja o ovekovom dolasku na svet jer je pozvan, o izboru ivotnog obrasca koji obavlja njegova dua dok jo boravi u svetu ideja, a koji pamti ovekov pratilac dajmon.31 Uostalom, ako Avgustin ostavlja enu zato to je suvie voli za ta je neophodna velika duhovna snaga i snana motivacija ta tvrdnja osporava njegov konformizam i karijerizam, koji e Florija vie puta isticati u svom tekstu. Osim toga, Florija ispravlja Avgustinovu tvrdnju da se zavetovala Bogu da nee imati drugog mukarca ona tvrdi da se zavetovala samom Avgustinu, koji je to od nje traio; upravo je to bila njena jedina uteha, jer je takav zahtev razumela kao signal ljubavi i potvrdu da se jo nije odluio za brak. U tom kontekstu, saznanje koje ona stie tek itanjem njegovih Ispovesti (da je pre enidbe uzeo sebi drugu enu), osvetljava Avgustinovo licemerje i sebinost. Nemogue je biti sudija na osnovu dva teksta, kada imamo samo zaokruene i dovrene dve razliite ispovesti i svest o mogunostima prikrivanja tekstom. Ima-mo posla sa dve autobiografske forme koje se meusobno iskljuuju Vita brevis svakom reju referira na Ispovesti, u nameri da bude konana re ali, uzete skupa, sueljene, one postavljaju izuzetno vano pitanje, prerastajui u disput o Bogu. Kako Florijina pria odmie, to se sve vie uoava da

30 Isto. 31 Platonova ideja utkana je u Hilmanovu teorija ira (vidi: Dejms

Hilman, Kd due, Beograd, Fedon, 2010).


je njen sistem vrednosti, kao i razumevanje Apsoluta, bitno drugaije od Avgustinovog. Videemo koliko Florija, pre svega detaljima, sitnim ispravkama Avgustinovih iskaza, smanjuje uvereljivost njegovog teksta. Detalji koje ona unosi u svoju priu i kojom dopunjava tekst Ispovesti njihovo upoznavanje, kvalitet zajednikog ivota, tri pisma koja je od njega dobila nakon razdvajanja, obnova njihovog odnosa nakon smrti njegove majke Monike, te katastrofalan ishod obnovljenog odnosa (on je pribegao fizikom nasilju jer je dopustio da ga njena nenost dovede u iskuenje), nemaju toliko za cilj da dokau neistinitost Avgustinovog teksta, koliko da daju uverljivost vlastitom, jer je sutinska razlika u razumevanju Boga i bez tih dopisivanja vidljiva. Ovim se epizodama u prvom redu daje punoa Florijinoj prii. Naravno, krupan dogaaj, kakav je fiziko nasilje, u kome se Florija suoava sa nesluenim zlom, kada shvata da voljeni u njoj vie ne vidi pojedinanu linost, ve simbol (Ti si se, milostivi biskupe, bacio na Evu, na enu.32) morao bi nai mesta u Ispovestima, koje ispovedaju ljubav prema pogubnim pesnikim priama i radost uenja izlinih stvari, krau hrane od roditelja, laganje zbog nezasite elje za igrom u detinjstvu, elju za isticanjem, tatinu, poudu, svetogrdnu radoznalost. Ovom epizodom motivisana je Florijina optuba da je Avgustin paljivo birao ono to e ispovediti, tj. da je slici o sebi podredio istinitost.

Florija ukazuje i na nepreciznost Avgustinovog iskaza da mu je ostavila sina, poto nije ni imala izbor (nije imala nikakvog imetka), te ju je Monika, koja je htela sina da oeni devojkom iz dobre kue, ispratila u Avgustinovom odsustvu. Komentariui Avgustinovu reenicu iz Ispovesti da mnogo toga preskae, a mnogo toga je i zaboravio, Florija ne prene-bregava glavni cilj njegove knjige, ali mu prebacuje tenden-ciozan izbor grehova koje ispoveda. Sitniavo razmatranje vlastitih grehova, od kojih su neki sasvim bezazleni, zava-rava utiskom da je ispoveeno sve, te Florija svojim stavom sugerie da je priznavanje deje krae voa manipulativna

32 Vita Brevis, str. 147.


naracija, jer se tako potvruje nevinost osobe, koja je vee grehove, pre svega spram nje, temeljno preutala: A kad ve toliko truda ulae da zapie svoje ispovesti, smatram da je to preutkivanje skoro sramotno.33 Florija upozorava na devetu knjigu Ispovesti u kojoj Avgustin moli Boga da primi njegovo ispovedanje i za one brojne stvari pokraj ko-jih prolazi utei ovaj nagovetaj Florija tumai kao da se preutano upravo odnosi na njihov poslednji susret. Tako svojom privatnou obrazlae njegovo pisanje,34 uzimajui sebe za referentnu taku i previajui, pritom, da je to takoe dogmatizam, koji pak u Avgustinu jasno prepoznaje. Ona nastupa kao posednik istine koju u svom pismu obelodanju-je, emu odgovara i njen analitino-racionalni ton.

Moramo, naravno, uzeti u obzir nameru s kojom je Aure-lije Avgustin pisao svoje Ispovesti. To je tekst u kome dosled-no ovek govori Bogu, intimno mu se obraajui, a znajui pritom da Onaj kome se obraa sve to ve zna, da Njemu nita nije nepoznato: Zato ti dakle pripovijedam u sitnice tolike stvari? Oito ne zato da po meni sazna za njih, nego da k tebi uzdignem svoju ljubav i ljubav onih koji ovo itaju, pa da svi reknu: Velik je Gospodin i hvale dostojan veoma!35 Ispovesti nisu memoari, nisu autobiografija u pravom smislu te rei, jer njihov cilj nije da govore o svim dogaajima Avgustinovog ivota, ve onima koji su podloga hvalospevu Boijoj milosti, u ta Ispovesti prerastaju, jer dokazuju Boije provienje i njegovo delovanje u Avgustinovom ivotu (autor ukazuje na iznenadno ozdravljenje u detinjstvu, a pre svega na injenicu da se Bog projavljuje oveku kroz drugog oveka,36 u njego-vom sluaju kroz majku Moniku, biskupa Ambrozija, koji ga je vratio katolikoj veri, a preobraenje prijatelja Alpija, koji je voleo cirkuske igre, Gospod je izveo preko Avgustina).

33 Isto, str. 21. 34 Greku ovakvog naina zakljuivanja prikazao je Ki u prii o Osipu

Mandeljtamu (Crvene marke s likom Lenjina). 35 Ispovijesti, str. 253.36 Ovaj je stav daleka prethodnica stava ruskog pravoslavnog mislioca

Nikolaja Fjodorova da Bog deluje u svetu pre svega kroz oveka.


Da je njegova ispovest tek sekundarno namenjena ljudima, kao tivo koje ih moe privesti Bogu, Avgustin eksplicitno kazuje: ta je dakle imam s ljudima da oni moraju uti moje ispovijesti, kao da e oni zalijeiti sve slabosti moje? () Rod su radoznali, eljan da upozna tui ivot, ali lijen da popravi svoj! to ele uti od mene tko sam, a ne ele od tebe uti tko su oni? I odakle znaju, kad o meni sluaju od mene samoga, da li govorim istinu, kad nijedan ovjek ne zna to se doga-a u ovjeku osim duha ovjejega koji je u njemu ()?37 U tom je smislu i prostor koji je u Ispovestima dat prvoj eni u skladu sa logikom same Avgustinove knjige, u kojoj govori o lutanjima svoje due, svojim duevnim i misaonim borbama i konanom smirenju u Bogu (uostalom, upravo su oba znae-nja ispovest i pohvala bogu sadrana u znaenju latinske rei Confessiones38), te tako puno prostora pripada Avgusti-novom opredeljenju za manihejce, a potom i osporavanju maniheizma, interesovanju za astrologiju i bibliomantiju, promiljanju stvaranja sveta, porekla zla, pojma vremena i tumaenju pojedinih delova Svetog pisma.

Indikativno je, meutim, da u Ispovestima ne postoji ni-jedno mesto u kome bi kao vlastiti greh Avgustin ispovedio svoj odnos prema drugom ljudskom biu, osim ovlane opa-ske koja se odnosi na deako doba: najotrije je prigovarao onome to je i sam drugome inio, a kada je bivao raskrinkan, ispoljavao je pre sklonost besu no poputanju. Ne postoji ni-kakav uvid u stanje ene koju ostavlja, odnosno Ispovesti su potpuno liene empatije. Celom svojom usmerenou, mada nikada eksplicitno, Florijin rukopis insistira na ovoj injenici. Razlog odsustva empatije je, svakako, u tome to je Avgustin daleko od toga da religioznost poistoveti sa svetovnom eti-kom, te da je razume kao oslonac za regulisanje meuljud-skih odnosa. U Pravoslavlju je etika religiozna, ona je nain spasavanja due, koji se odreuje religiozno-asketski. Stoga se u njemu religiozno-etiki maksimum dostie u monakom

37 Ispovijesti, str. 208.38 O dvostrukom znaenju latinske rei Confessiones obavetava nas

prevodilac u kratkom sadraju prve knjige Ispovijesti.


idealu, kao savrenom sledovanju Hristu u samoodricanju i noenju svoga krsta.39 Avgustin ispoveda grehove u odnosu na svoju majku, ali i tada samo u okvirima svoga udaljavanja od Boga, a ne u kontekstu ogreenja koje ini na psiholokom nivou. Konano, on ne govori ni o psiholokoj teti koji drugi nanose njemu, jer je njegov nain miljenja daleko od svakog psihologiziranja. O teti i koristi on govori samo u apsolutnim kategorijama, u smislu udaljavanja sa Boijeg puta i vraanja njemu. I kada pripoveda o krai voa, prema emu se u svom pismu Florija odnosi posprdno,40 on to ini radi dalje refleksije o uivanju u samom grehu, poto je njegova osnovna namera ne da ispovedi greh krae voa, nego da tim povodom raz-milja o korenu zla, o unutranjem svojstvu greha: Sam ne bih bio poinio one krae, u kojoj me nije veselilo ono to sam ukrao, nego to da sam krao; a to me samoga uope ne bi veselilo, pa ne bih ni uinio.41 Tako Florija i sama ini ono to prebacuje Avgustinu, kada ovaj citira rei apostola Pavla, da je za mukarca dobro da ne dira enu, a prenebregava dalji tekst u kome apostol kae da svaki mukarac mora da ima svoju enu i svaka ena svog mukarca, kako bi se izbegao nemoral: Zar nisi nauio u govornikoj koli koliko je opasno istrgnuti jednu reenicu iz njenog konteksta?42

Florijin je tekst pun citata iz literature koji svedoe o nje-nom obrazovanju; ona, s ponosom, saoptava Avgustinu da je sada i sama obrazovana ena, uitelj retorike. To, svakako, ne moe impresionirati onoga ko je pisao o ispraznosti kolo-vanja kroz koje je proao, jer ga je samo udaljavalo od Boga i ko je kritian prema okruenju koje takvom obrazovanju po-vlauje. Avgustin zapaa da je jedini cilj uenja da se to bolje raspolae vetinom govornitva i da bi se vie ljudima za-merio loim izgovorom neke rei no ako bi zamrzeo drugog

39 Sergej Bulgakov, Pravoslavlje; Sofiologija smrti, Beograd, BRIMO, 2001.

40 Ti ne proputa da pomene ak i ono uasno nedelo koje si poinio u svojoj esnaestoj godini kada si zajedno sa nekolicinom drugih deaka ukrao nekoliko kruaka uzbravi ih s drveta. (Vita Brevis, str. 37)

41 Ispovijesti, str. 40.42 Vita Brevis, str. 37.


oveka: Kao da mu najvei neprijatelj moe biti opasniji od same mrnje kojom je na njega raspaljen; ili kao da netko progonei drugoga tee ranjava njega nego to ranjava svoje srce samim tim neprijateljstvom. A znanje slova sigurno nije u ovjeku dublje usaeno od savjesti, koja mu brani initi drugome ono to sam ne eli doivjeti. () U tom rvalitu vie sam se trudio da ne izreknem koji barbarizam nego to sam se uvao da ne zavidim drugovima koji to ne ine, dok ja inim.43 Svoje napredovanje u govornikoj koli karakterie kao nadimanje ispraznou da bi uivao radosti tatine, jer je tu re o tatoj slavi da se drugome svidi, pa makar i lagao u govoru. Usled uvianja ispraznosti svoje pozicije uitelja govornitva, on i naputa katedru: Odluio sam () da neprimjetno povuem usluge svoga jezika sa sajma brbljavosti, da ne bi i dalje djeaci, koji ne mare za tvoj zakon, ni za tvoj mir, nego za laljive ludosti i sudbene prepirke, kupovali iz mojih usta oruje za svoju mahnitost.44 Naravno da je ovde re o novozavetnom doivljaju stvarnosti, koji unosi radikalan obrt u hijerarhiju vrednosti, te je udaljen od sistema vrednosti drutvenog okruenja (upravo dok je greio, rukovodei se kolektivnim sistemom vrednosti, zvali su ga deakom velike nade), te i poznanje Boga, za Aurelija Avgustina, stoji nad svakim obrazovanjem. U tom se kontekstu ini besmislenom Florijina tvrdnja o Avgusti-novom karijerizmu, koju posebno zaotrava kada govori o sinu Adeodatu. Prebacujui Avgustinu to tako malo pie o sinu, a pogotovo insistirajui na Avgustinovom iskazu da je Adeodat tjelesni sin po mome grijehu, koji se umom izuzetno odlikovao, te da kod onog djeaka nisam imao nikakva udjela osim svoga grijeha,45 Florija tendenciozno zakljuuje: Valjda ne veruje da je Bog uklonio deaka da bi ti pomogao u tvojoj karijeri svetenika i biskupa? Neka ti se smiluje u tvojim zabludama.46 I u ovom sluaju ona uzima

43 Ispovijesti, str. 26.44 Isto, str. 182.45 Isto, str. 189. 46 Vita Brevis, str. 27.


reenicu iz konteksta, namerno previajui celinu: smisao Avgustinovih rei sastoji se u izricanju hvale Bogu to je tako umnim nainio njegovog sina Adeodata, a u skladu sa osnov-nim stavom Ispovesti da sve to je dobro dolazi od Boga, da ovek nema razloga da bude ponosan na sebe samog to sam ga u tvojoj nauci odgajao, to si me ti potaknuo, nitko drugi. Priznajem dakle pred tobom tvoje darove.47

Iz ova dva rukopisa drugaije svetlo pada i na Avgu-stinovu majku Moniku. Ne samo da je Florija vidi kao prepreku njihovoj vezi, jer se postavila izmeu njih, lju-bomorna, nevoljna da sina pusti od sebe, ve i samom Avgustinu pripisuje Edipov kompleks i neprirodnu vezu sa majkom: Zar jedan mukarac ne treba da napusti svo-ga oca i svoju majku, da ivi zajedno s jednom enom i da njih dvoje budu jedno telo?48 I mada se Florija ovde oslanja na Novi zavet, ona odnose razmatra iskljuivo na psiholokom nivou. U tom kontekstu tumai i Monikin san u kome ova stoji na drvenom ravnalu, tugujui zbog sinovljeve propasti, a mladi u snu je tei i uverava da e njen sin stajati tamo gde je i ona; potom vidi sina kako stoji kraj nje na istom mestu. Ovaj san Avgustin tumai u kon-tekstu prihvatanja vere, odnosno pribliavanje majinom idealu,49 poto za Moniku sinovljeva propast znai ivot bez preobraenja. Florija pak ostaje na psiholokom nivou, tumaei ovaj san kao sliku Avgustinove nemogunosti da se odvoji od majke: Mnogo sam se puta pitala da li ti je sopstvena majka ukrala volju da voli neku enu.50 Avgu-stin svoju majku kvalifikuje kao enu velike mudrosti koja je uspela da celi ivot u miru provede sa muem izuzetno teke naravi, koja je i sa svekrvom izgradila dobre odno-se, a koja je imala dar da miri zavaene: po odjei ena,

47 Ispovijesti, str. 189.48 Vita Brevis, str. 62.49 Na taj su ga nain mnogo kasnije tumaili i jungovski orijentisani

naunici: v. Marija Lujza fon Franc, Snovi, Beograd, Fedon, 2010, str. 118125.

50 Vita Brevis, str. 63.


po vjeri mukarac, po sigurnosti starica, po ljubavi majka, po pobonosti kranka.51

Najuverljivi deo Florijinog rukopisa ini eksplicitna kri-tika Avgustinovog otpora prema svetu ula. Borba protiv poude ispunila je celi Avgustinov ivot i protkala je u zna-ajnoj meri njegove Ispovesti. Florija je ironina, nalazei da je svojom uzdranou Avgustin jo vie rasplamsao svoju poudu, te u nizu komentara stvara gotovo grotesknu sli-ku sada ve starog biskupa, opsednutog udnjom. No, kada Florija imenuje svoju suparnicu kao jedno filozofsko naelo, ona iz svog sistema vrednosti i svog ivotnog okvira tumai drugog ono to ona osea kao apstraktno naelo Avgusti-novo je autentino oseanje; filozof takve dubine kakav je bio Avgustin svoj ivot posveuje onome u ta veruje (Jer gdje je vae blago, ondje e biti i srce vae.52). U Florijinom rukopisu Avgustin je potpuno lien ovenosti, te izgleda kao osoba koja se mehaniki bori sa svojim udnjama, i to iz pukog principa. Naprotiv, borba protiv svojih ula, obuzdavanje, za Avgustina ima duboki smisao: Jer ti si uvijek bio prisutan srdei se milosrdno i najgorim si emerima zalijevao sve nedoputene moje uitke, da tako nauim traiti uitke bez emera ().53 Oslanjajui se na biblijsku misao Bog udara da izlei Avgustin je i bol koji je iskusio zbog razdvajanja od prve ene, morao razumevati u tom kontekstu. Pa ipak, opravdano je Florijino prebacivanje koje se oslanja na deo Ispovesti u kojima Avgustin iskazuje otpor prema ulnom svetu, te poklanja panju i ulu mirisa, i ishrani, i sluhu i vidu ula su takoe Boiji darovi te Avgustinov otpor, kako primeuje Florija, vie potie od manihejaca, nego iz Novog zaveta. Na temelju ovog dela Ispovesti, Florija je i cinina,54

51 Ispovijesti, str. 186.52 Jevanelje po Mateju, 6: 21.53 Ispovijesti, str. 32. 54 Ti mora jesti, Aurelije, i ima pravo da ti hrana prija. Da nisi moda

prestao i da se pere? Kada vidi neki lep cvet, ima pravo da ode do njega i pomirie ga. Mada to danas naziva poudom tela. (Vita Brevis, str. 35)


i ironina,55 ali ona daje i razborite argumente koji pogaaju sutinu stvari i usmereni su tako da raskrinkaju Avgustinov fanatizam: Jeza me podilazi. Zamisli samo da postoji neko ko ima mo da utihne pesmu ptica samo zato to je svojim unutarnjim uhom uo neku jo lepu pesmu?56 Ti pie da ponekad poeli da sve one divne melodije na koje se pevaju Psalmi Davidovi nestanu ne samo iz tvojih uiju, ve iz uiju cele crkve. () Zar umetnost ne bi trebalo da bude bogosluenje? I zar ne bi trebalo da i bogosluenje bude umetnost?57 U Avgustinovom promiljanju ta voli kada voli Boga, sadrana je i jasna razlika ulnih i vanulnih iskustava: Pa ipak ljubim neko svjetlo, neki glas, neki miris, neko jelo, i neki zagrljaj, kad ljubim Boga svog: svjetlo, glas, miris, jelo, zagrljaj svoga unutarnjeg ovjeka, gde svijetli mojoj dui neto ega ne obuhvaa prostor, gdje zvui neto ega ne odnosi vrijeme, gde mirie neto ega ne razasipa vjetar, gdje je tek kojega ne smanjuje uivanje, gdje je vrsti zagrljaj kojega ne raskida zasienost. To je ono to ljubim kad ljubim Boga svog.58 Kada to uzmemo u obzir, Flori-jini prigovori izgledaju kao banalizovanje jednog iskustva koje sama nije proivela. Iz psiholoke sfere ona tumai iskustvo koje ne pripada psihologiji: Mogunost mistike pretpostavlja da u oveku postoji specifina sposobnost neposrednog, nadrazumskog i natulnog, intuitivnog poi-manja koje mi i nazivamo mistikim ().59 Vizije, mistina iskustva, ne mogu biti shvaena iz Florijine ravni postojanja, to ne znai da ne postoje, te da su samo fiks-ideja na sebe usredsreenog biskupa: Pred Bogom se baca u hvalisanje koliko duboko sada moe doiveti prezir celog njegovog stvorenog dela. To ini zbog jedne blistave svetlosti za

55 Misli li ti da su neki delovi ljudskoga tela manje vredni pred Bogom nego drugi? Da li je, na primer, tvoj veliki prst manje neutralan od jezika? (Isto, str. 41)

56 Isto, str. 105.57 Isto, str. 147.58 Ispovijesti, str. 212.59 Sergej Bulgakov, Nav. delo, str. 158.


koju kae da si je video svojim unutarnjim okom.60 No, o blistavoj svetlosti govori i Tesla, i Vilijem Blejk, i Jung, kao i mistici razliitih vera i vremena, ne samo Aurelije Avgustin. Kalueri-inoci s Atosa u 14. veku, sledbenici Grigorija Pa-lame, posvedoili su da su oni koji su molili Isusovu molitvu videli svetlost Hristovu, i tu su svetlost smatrali svetlou Preobraenja s gore tavorske ().61

Osnovna Florijina optuba, kojoj je sve ostalo samo ilu-stracija, jeste da je Avgustin vie voleo spas sopstvene due no nju: Kako si se hranio mojim sokovima! I onda si me prodao zarad spasa svoje due. Kakvo neverstvo, Aurelije, kakva krivica! () Ne, ja ne verujem u Boga koji zahteva ljudske rtve. Ja ne verujem u Boga koji pustoi ivot jedne ene da bi spasao duu jednog mukarca.62 Svoj odnos sa Avgustinom ona iitava na mitskom prototipu odnosa Eneje i Didone, prebacujui mu da je, poput ovog mitskog junaka, napustio ljubav zbog veeg i vanijeg zadatka. Va-nijeg zadatka od ljubavi, prema Floriji, ovek ne moe imati i to je ono sa ime se nije teko sloiti, ali ostaje otvoreno pitanje ta je sa ovekovim pozvanjem i ta sa njim treba da bude, ukoliko je u konfliktu sa ulnom ljubavlju. Avgustinov je postupak obeleio njen odnos prema Bogu: Florija je duboko suprostavljena Avgustinovom Bogu, mada i sama govori o Apsolutu, doivljavajui ga na drugaiji nain. Ona ve na poetku kae da je i sama svoj put u potpunosti posvetila Istini, dakle, uinila je isto to i Avgustin, ali su dometi njihovog puta sasvim razliiti.

Lajtmotivski se ponavlja u Florijinom rukopisu seanje na njihov zajedniki prelazak preko reke Arno, kada je Av-gustin odjednom poeleo da pomirie njenu kosu: Hodao si i razgovarao s nekim mukarcima, a onda si se iznenada naao pored mene. Osetila sam kako si mi spustio aku na rame, onda si me privukao sebi i proaputao: ivot je tako

60 Vita Brevis, str. 51.61 Sergej Bulgakov, Nav. delo, str. 160.62 Vita Brevis, str. 57.


kratak, Florija! () Tada si me zamolio da mi pomirie kosu. I to si uinio. Oseala sam tvoj dah na zatiljku dok si mi rasplitao moju dugu kosu i mirisao je.63 Ova scena je odredila i naslov romana, a ukazuje i na nekolike bitne razlike meu ljubavnicima: Florija zakljuuje da je Avgustin nekada znao da voli, ali je zaboravio. Meutim, kljuno je pitanje na ta je ovek pobuen melanholinom spozna-jom kratkoe ivljenja i neumitnosti prolaznosti. Florija je podstaknuta paganskim carpe diem na korienje prolaznog ovde i sada, Avgustin na prevazilaenje prolaznog, na njegovo natkriljivanje venou.64

Drugaijom merom mere ivot Florija i Avgustin. Njena odbrana ljubavi, sasvim u duhu Novog zaveta, usmerena je na to da biskupu pokae kako je odstupio od osnovnog na-ela vlastite vere. I mada je oito da Avgustin nije dosegao metafiziko znaenje polne ljubavi, Florija prenebregava, prebacujui Avgustinu to jadikuje jer je zaet u grehu,65 da je misaoni sistem koji se otkriva u Ispovestima sasvim razliit od njenog. Na primer, u Avgustinovoj radosti nakon preobraenja: Tko sam bio i kakav sam bio ja? Kakva zla nije bilo u mojim djelima, ili ako ne u djelima, u mojim rijeima, ili ako ne u rijeima, u mojoj volji? Ti si pak, Gospodine, dobar i milosrdan: desnica je tvoja pogledala u dubinu moje smrti i iz dna moga srca iupala bezdan po-kvarenosti. A sve je bilo u ovome: ne htjeti to sam ja htio, a htjeti to si ti htio.66 U podtekstu ovih rei nalazi se uve-renje da je Hristos istina i ivot, da se van toga nalazi smrt. O ljubavi prema Bogu, Avgustin kazuje: Premalo te naime ljubi onaj koji uz tebe ljubi neto to ne ljubi zbog tebe.

63 Isto, str. 75.64 Najdublje zlo je sadrano u samom prirodnom ustrojstvu postojanja,

koje se oveku najdublje otkriva u jednom od zakona tog ustrojstva u smrti. (Svetlana Semjonova, Filosofija besmrtnosti, Beograd, Logos, 2005, str. 9)

65 Florija komentarie: Ili u ljubavi, asni biskupe, dete se zainje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogaa pupljenjem. (Vita Brevis, str. 33)

66 Ispovijesti, str. 181.


O ljubavi, koja uvijek gori i nikada se ne gasi!67 Uosta-lom, ako je Mariji Magdaleni oproteno jer je veliku ljubav imala, onda se svakako ne misli na njenu grenu, zemaljsku ljubav, ve na ljubav koju je pokazala prema Hristu. Mada sasvim razliitog karaktera, ni ona nije u ljubavi ovoga sveta nala svoje spasenje. Prenebregava Florija i razlikovanje rodovskog i kosmikog naela koje je u osnovi vere, tako da je istinita njena misao da Bog nije stvorio mukarce da se kope, ali ona zaboravlja na mogunost izbora koju je Bog dao oveku: izmeu prirodnog naina ivljenja (koji nije najvia vrednost) i posveivanja transcendentnom.

Florija, naravno, ne proputa da ukae na Avgustinovu iskljuivost, izdvajajui jedan fragment iz njegovih Ispovesti u kojima ovaj crkveni otac govori o ognju i mukama koje bi doiveo da je umro u jednom asu bolesti, pre svoga obraenja: ta je to ako nije iskrivljena mitologija? Ti, koji si toliko ismevao stare prie o bogovima, ti dakle jo uvek veruje u gnevnog Boga koji eli da veno kanjava i mui ljude zbog njihovih dela?68 Iz ovog opaanja inteligentna i obrazovana Florija jasno upuuje na greku u Avgustinovom zakljuivanju koja je suprotstavljena novozavetnom duhu: Ali to dakle danas ini jedan ugledan carski retoriar? On veruje da je kroz nekoliko godina biskup Hipona u dobrom stanu u blaenom raju Bojem, dok je Florija Emilija poslata u veni oganj i muke jer jo uvek nije dala da je pokrste?69

Konano, Florija optuuje Avgustina i teologe za pra-njenje Boga, za izneveravanje sutinske vrednosti sveta koji je Bog stvorio: Vi poriete ljubav izmeu mukarca i ene. To se moda moe oprostiti. Ali vi to inite u ime Boje.70 Ukazujui na neodrivost i neistinitost ovih stavova Florija uistinu brani novozavetne vrednosti. No, postavlja se pitanje da li se na osnovu Avgustinovog ivota, koji svakako nije tipian, moe izvesti ovakav prigovor.

67 Isto, str. 232.68 Vita Brevis, str. 73.69 Isto.70 Isto, str. 147.


Uprkos mnogim pronicljivim Florijinim uvidima, koji poivaju na protivrejima i paradoksalnostima same vere, ona se u svojoj sutinskoj primedbi oslanja na Ciceronov iskaz da je ispovedanje lek za onoga ko je greio, zaborav-ljajui osnovnu prirodu i cilj Avgustinovih Ispovesti: Ali ti ne ispoveda svoje najvanije greke!71 Njeno je pismo, vie od svega, nadkompenzacija gubitka koji je obeleio njen lini ivot, odnosno njenog oseanja da je bila rtveno ja-gnje.72 Uostalom, ona svoje greke ne ispoveda, ona u svome pismu sudi. Florija svedoi o sebi kao rtvi: oterana je od mukarca kojeg voli, oduzeto joj je dete i bila je pretuena. Upravo fiziko nasilje objanjava njenu narativnu strategiju doslednog optuivanja, jer direktan verbalni obraun sa poiniocem zlodela pogoduje tenji rtve da razrei problem identiteta. No, greke koje Florija ini, dok sudi, upuuju na njenu apriornu tendencioznost: npr. kada opaa da u njegovim Ispovestima nema mnogo humora, ona prene-bregava da niemu humor nije tako stran kao uzvienom tonu, te izneverava duh same knjige o kojoj govori, kako bi sugerisala da se Avgustin kao linost smanjio i da mu je duh uveo. Na njegovu nadmenost ona upozorava vie puta (za primer uzima i to to on skriva suze nad umrlom majkom, kao da nije samo ovek), a njen zakljuak da je najmanje ljubavi tamo gde je najvie duha vai samo u slu-aju duhovno samozadovoljnog oveka, u koje se Avgustin ne moe ubrojiti.

No, ono to Florija prepoznaje kao nadmenost i samo-usredsreenost a ona hotimino banalizuje, vadi reenice iz konteksta, prepoznaje i potom ispoveda vlastite doivljaje iza pojedinih pievih nagovetaja, ime zapravo naruava integritet njegovog teksta deo je Avgustinovog pogleda na svet, saeto iskazanog u Ispovestima: I kakav je bilo koji ovjek, ako je samo ovjek? Tako ujemo i zahtev za

71 Isto, str. 127.72 Ali ona (Monika prim. aut.) je rekla da si joj ti prepustio da me

isprati iz kue, jer ti nema snage za to. Postoje seljaci koji nisu u stanju da zakolju svoje sopstveno jagnje. (Isto, str. 89)


natovekom73 koji Nie iskazuje u svome vremenu, koji e imati drugaije lice, koji e radosno uzvikivati da je Bog mrtav, ali koji je po zahtevu za apsolutnou svoga posto-janja roen jo u Ispovestima, ishodei iz Novog zaveta.

Florija ukazuje na propuste Avgustinove ispovesti, a njen osnovni cilj diskvalifikacija Avgustinove linosti providi se kroz nain na koja se ona sama, kao narator, angauje u argumentaciji. Raunajui na opteprihvaenu, ali povrnu konstrukciju o ljubavi kao svetinji, i sluei se tehnikom po-navljanja (svi njeni argumenti roje se oko te centralne ideje koja je u svojoj osnovi isto toliko neupitna koliko i sumnjiva, u zavisnosti od dubine s koje se promilja, ali Florija je, upra-vo takvu, povrnu i podrazumevanu, uzima kao aksiom), ona nivelie razliite poglede na svet, te namee vlastito miljenje (dok optuuje Avgustina za dogmatizam), ispisujui racional-nu i analitinu, duhovitu i elokventnu, ali ipak u sutinskom smislu oiglednu klevetu biskupa od Hipona.

73 Nieov zahtev za Natovekom proizilazi iz nezadovoljstva ovekom koji je daleko od spoznaje da je njegov duh boanski, od zahteva da bude savren kao Otac nebeski, iz uvianja da je oveanstvo jadno stado koje je prema sebi samerilo i Boiji lik. Zahtev za Natove-kom je zahtev za metamorfozom oveka i sveta, te Nieov uzvik da je Bog mrtav jeste i zahtev za potvrivanjem oveka i odgovor na religioznost koja je samu sebe izdavala smanjui oveka i plaei ga paklom i smrtnim grehovima. Natovek je vii stadijum u razvoju oveka, slobodno, stvaralako bie i kao bie vrednosti nikako nije suprotstavljeno novozavetnom duhu, kao to se to preesto smatra.

2. STANJE PORICANJA: IRONIJA I MEMORIJA

(suoavanje sa krivicom Pekievog Konrada Rutkovskog)

Protok izvesnog vremena od dogaaja do izricanja de-finitivnog suda o njima smatra se preduslovom kvalitetnog zakljuivanja, poto aktivna emotivna involviranost subjekta ometa razumevanje. Peki je bio svestan, meutim, da racio-nalna obrada podataka ne samo da ne mora biti istinitija od intepretacije u kojoj emocije igraju dominantniju ulogu, ve moe biti obeleena veim stepenom izneveravanja, samo iz sasvim drugaijih razloga. U romanu Kako upokojiti vampira Peki nam proces izneveravanja istorijske istine predoava kroz svog junaka Konrada Rutkovskog, koji narativno uo-bliava zbivanja od kojih je udaljen vie od dve decenije.

U hotelskoj sobi u mestu D., 1965. godine, Rutkovski pro-milja zbivanja iz 1943, kada je hotel u kome sada boravi kao turista bio sedite Gestapoa, a on SS oficir i autant pukov-nika Hajnriha tajnbrehera. Pekiev junak se, dakle, nakon 22 godine vraa na isto mesto, i upravo istovetnost prostora pokree njegovu dotad uspavanu memoriju. Izborom mesta za odmor (mada je u tom izboru na svoj nain uestvovala i Konradova supruga Sabina) potvruje se naelo da se zloinac uvek vraa na mesto zloina, odnosno dopunjava se mitski sloj romana (u ta spada pre svega koncepcija istorije kao veitog vraanja). Pekiev junak je u prilici da promilja ondanja zbivanja, samu istoriju (dodatna motivacija pritie mu i iz profesionalnog opredeljenja, poto je Rutkovski doktor filozofije i profesor srednjovekovne istorije na fakultetu u Haj-delbergu), ali i svoju ulogu u njoj. Ispostavlja se da je u romanu Kako upokojiti vampira teoretski prisutno sve to bi moglo da obezbedi istinitost istorijskog svedoenja: vremenska distanca, izvanredna memorija junaka (zbog te je memorije, prema


vlastitom iskazu, i dospeo u Gestapo74), elokvencija, visoko obrazovanje, sposobnost kontekstualizacije injenica (kao pisac istorijskih knjiga, Rutkovski mora imati ve odnegovanu sposobnost da injenice posmatra u kontekstu), to bi sve trebalo da podrazumeva i sposobnost introspekcije. Praktino, meutim, u svojoj epistolarnoj ispovesti Rutkovski pokuava da uini nemogue: da do kraja ispovedi sve to se dogodilo i tako, neminovno, i to po prvi put, obelodani svoju krivicu, i da u isti mah, koliko-toliko, sebe opravda, odnosno da zatiti vlastiti ego od raspadanja. Zbog toga njegova pisma uraku Hilmaru, koja osciliraju izmeu samoraskrinkavanja i pribav-ljanja alibija, rezultiraju na nivou njegove linosti ludilom, a na nivou ispovesti apologijom. Sudbina Rutkovskog po-staje paradigma veitog vraanja istorije, u kojoj je pojedincu mogue samo spiralno kretanja u zadatim okvirima. Ako se nekada, kao gestapovac, nuno kretao u krugu zacrtanih mentalnih i dunosnih okvira, u odnosu na koje je, navodno, nosio intimnu pobunu (nedelatnu, neefikasnu, pa ve i zato irelevantnu), sve to ostvaruje dve decenije kasnije samo je kretanje u narednom krugu iste spirale. Ludilo je konaan beg od odgovornosti. Kada je etika zahtevala pobunu protiv rada u Gestapou, Rutkovski je bio gestapovac, kada pak ista ta etika zahteva sagledavanje svoje krivice, Rutkovski dospeva do apologije onog naina miljenja koje je faizam i proizvelo. Kako je, sa njegovom sposobnou uvida, teko biti apologeta (ali u isti mah i nuno), razreenje konflikta u junaku mogue je samo raspadom ega ili raspadom uma. Rutkovski pribegava svom poslednjem kompromisu: njegovo ludilo je duboko u linosti obavljen kompromis sa saveu, koji proizvodi rtvo-vanje uma zarad odravanja ega.

Nalazei se ponovo na mestu zloina, Rutkovski uranja u vlastitu memoriju kako bi proizveo adekvatan odgovor na nekadanja zbivanja. Meutim, suoavanje sa vlastitom od-govornou i predstavlja najtei zadatak za Pekievog junaka.

74 Ja sam u Gestapo uguran silom zbog izvanredne memorije. (B. Peki, Kako upokojiti vampira, Beograd, Prosveta, 1991, str. 22)

2. STANJE PORICANJA: IRONIJA I MEMORIJA 39

Unosei u svoju ispovest meusobno suprotstavljene iska-ze, on se nalazi naizmenino u ulozi vlastitog branioca i tuioca. Kako ispovest odmie, dospevamo do poruni-kove krivice za smrt radnika, te do priznanja da je radnik njemu pljunuo u lice, a ne Rotkopfu, kako nas je pogreno obavestio na poetku svoje prepiske. Stanje svesti ini ovog Pekievog junaka nepouzdanim pripovedaem.

Centralni iskaz Rutkovskove ispovesti jeste priznanje da je dogaaj koji je pamtio kao nesreu tek sada prepoznao kao zloin. Ukoliko je ovaj iskaz taan, on protivrei njego-voj tvrdnji o pomaganju uhapenicima. Naime, poricanje tumaenja (pamenje zloina kao nesree) podrazumeva uspavanu savest, utrnulo moralno oseanje, odnosno poti-snut celokupan sistem psihikog ivota, iz kojeg se ne raa ni namera da se uhapenicima pomogne, a kamoli konkretna aktivnost. S druge strane, Rutkovski ubistvo radnika nije ni mogao upamtiti kao zloin, budui da se ovaj Pekiev junak ne nalazi u tzv. stanju poricanja samo u intrepretaciji prolih zbivanja, ve se u tom stanju nalazio i u asu dok je bio njihov uesnik. Poricanje je psihoanaliza definisala kao nesvestan mehanizam odbrane od oseanja krivice, strepnje i drugih neprijatnih emocija koje izaziva stvarnost. Psiha blokira informacije koje su nezamislive i nepodnoljive. Nesvesno uspostavlja barijeru koja ne dozvoljava da misao preraste u svesno znanje.75 Upamtiti ubistvo radnika kao nesrean sluaj znai primeniti jednu od tehnika poricanja preimenovanje kojim se ne negira sam dogaaj, ali se proglaava neim drugim od onoga to uistinu jeste. Poto svoj angaman u Gestapou predstavlja gotovo kao prisilu (i insistira na svojoj unutranjoj pobuni), onda i sve to u tom, nametnutnom poloaju obavlja, Rutkovski interpretira kao nesrean sluaj. Isto tako, Pekiev junak pamti samo odsustvo svesne name-re da ubije, pa ni sam in (revoltiran injenicom da mu je radnik pljunuo u lice, Rutkovski ga je premlatio tako da su

75 Stenli Koen, Stanje poricanja: znati za zlodela i patnje, Beograd, Samizdat B92, 2003, str. 27.


ga morali od radnika odvojiti) ne odreuje prema stvarnim posledicama (tua smrt), ve prema vlastitim intencijama. Ako je grie savesti kod ovog Pekievog junaka i bilo a o tome ne saznajemo nita, niti moemo saznati jer on pripo-veda iz vremenske take iz koje i tvrdi da je tek sad nesrean sluaj prepoznao kao zloin ona je potisnuta u procesu poricanja. Uostalom, da nije tako, Rutkovski bi, i nezavisno od sluaja Adama Trpkovia i ubijenog radnika, morao sebi da postavi pitanja koja se odnose na vlastitu savest, budui da je priroda posla koji je obavljao podrazumevala svakodnevno posmatranje nasilja, a time i uestvovanje u njemu. Konano, on, koga je za Gestapo preporuivala sjajna memorija, u raspravi sa Sabinom izjavljuje: Ja nemam nikakvih ratnih uspomena.76 Ovakav iskaz upuuje i na svesno poricanje (promiljena odluka da izbegavamo odreene neprijatne informacije77) kao psiholoki odbrambeni mehanizam junaka u posleratnim godinama.

Boravak na mestu zloina pokree u junaku opsesivne misli, zbog kojih odustaje od pisanja svoje istorijske knjige. Odustajanje se zbiva pod prinudom opsesivnog rekonstruisa-nja prolog zbivanja: Rutkovski nije tek pripoveda onoga to se zbilo, on je i aktivan tuma prolosti, tako da se dogaaji ponovo interpretiraju u kontekstu posleratne linosti ovog junaka. Izvetaj o prolosti tako postaje novi konstrukt, sat-kan od motiva iz prolosti na koje pada novo svetlo. Pekiev junak delimino osveuje svoje poricanje: Adam je nasrnuo na mene kao to oedneli vampir slee na krv. Glogov kolac stida, kojim sam ga prikovao za dance podsvesti, ak ni prema magijskim propisima ne bee dovoljan da ga upokoji.78 Me-utim, krivica za smrt Adama Trpkovia, kojeg je isleivao, te stid pre svega zbog oseanja inferiornosti u svom nadme-tanju sa tajnbreherom, oigledno ni u svesti ovog Pekievog junaka nije takva kao ona koju nam jedva priznaje krivica za smrt radnika, koja je gurnuta mnogo dublje u podsvest.

76 Kako upokojiti vampira, str. 64. 77 Stanje poricanja, str. 27. 78 Kako upokojiti vampira, str. 21.


To znai da je na delu dvostruki sistem poricanja. S jedne strane, Rutkovski polazi od toga da je njegova krivica za Ada-movu smrt posledica angamana u Gestapou, sastavni deo radne discipline, te sebe vidi kao onog kome pripada manje odgovornosti u sistemu. S druge strane, ubijanje radnika Rutkovski opisuje kao posledicu deliminog gubitka kontrole i, mada to jeste priznanje, u isti je mah i radikalno poricanje odgovornosti. U prvom sluaju delovanje Rutkovskog je u potpunoj harmoniji sa njegovim okruenjem, u drugom, Pekiev junak tu drutvenu meru prekorauje, a oba do-gaaja su u njegovoj svesti izjednaena oblikom poricanja kojim se slui poricanjem namere. U samom narativnom procesu, kada konano osvesti i verbalizuje svoju krivicu za smrt radnika, Rutkovski i dalje nastoji da izbegne, neutralie i racionalizuje pre svega moralne i kognitivne implikacije79 tog ina, emu i slui polemika sa istoriografijom kao kon-tekst ispovesti. Stoga njegova epistolarna ispovest i ne znai suoavanje, a potom nuno, s obzirom na usvajanje istina o sebi, novo strukturiranje linosti, ve novo poricanje; dok se ispoveda, on racionalizuje svoje inove, gradei prihvatljivu konstrukciju, mada tome mora rtvovati vlastiti um.

Uranjanje u vlastitu memoriju, u sluaju Konrada Rut-kovskog, praeno je jednim monim orujem koje njego-vu distancu u odnosu na dogaaje prekomerno poveava, rashlaujui pripovedanje i anulirajui znaaj nainjenih priznanja. To sredstvo je ironija, a ironija iskljuuje neutral-nost i podrazumeva a premreila je njegovo pripovedanje u celini usmerenu diskvalifikatorsku aktivnost intelekta. Tamo gde bi mogao da spozna najdublje istine o sebi, Rutkov-ski se zaigrava ironijskom interpretacijom dogaaja, to mu omoguava otklon, odnosno odravanje prividnog jedinstva linosti izbegavanjem saznanja koja bi ga razorila. Ironija tako funkcionie kao manevar, odbrambeni mehanizam koji

79 O obliku poricanja, u kome se neprijatne informacije u potpunosti ili delimino registruju, ali se implikacije (emotivne, moralne i ko-gnitivne) izbegavaju, neutraliu i racionalizuju, pie Stenli Koen (v. Stanje poricanja, 2003).


omoguava potiskivanje onih sadraja prema kojima je ironija nemogua, jer sam ton pripovedanja u prvi plan postavlja sadraje drugaije vrste. Ogoljena istina o izvrenom zlo-inu, data u ironijskom kljuu, bila bi po sebi degutantna i demaskirala bi pripovedaa. Zato on svoju ispovest stavlja u okvir ironijskog obrauna sa istorijom i zapadnoevropskom filozofijom iju odgovornost za dogaaje obelodanjuje. To mu u isti mah omoguava da stalno prebacuje panju sa svoje ispovesti na kontekst koji je u njegovim pismima postavljen toliko iroko da sama ispovest postaje samo sporedan ogranak svega reenog, ilustracija onoga to junak kazuje o istoriji i filozofiji, a ne o samom sebi. Umesto da zaroni u svoju linost, Rutkovski se maskira ironijskom interpretacijom dogaaja.

Memorija sadri ne samo fundus injenica nego i nji-hovo znaenje. Poto Rutkovski ulae ogroman napor da interpretira prola zbivanja, izneveravajui ih pritom, on postaje paradigma samog procesa sa kojim se spori: paradi-gma izneveravanja istorije koji obavlja istoriografija. Ironija tako postaje sredstvo potiskivanja onih sadraja koji glav-nom junaku i predstavljaju najvei psiholoki problem, te se preobraa u negativnu kategoriju Rutkovskove svesti, jer ga udaljava od suoavanja sa istinom. Sagledavanjem motiva prema kojima je Rutkovski ironian, uviamo da je ironija u njegovom sluaju signal nepristajanja na poziciju krivca, nemirenja sa svojim likom zloinca; osim toga, njen raskrin-kavajui potencijal nije usmeren na linost koja se ispoveda, ve slui intelektualizaciji i prebacivanju panje sa naroito bolnih psiholokih sadraja. Mada se na koncu osveuje ono to je nekada bilo predmet aktivnog poricanja (zloin), sada, u trenutku ispovesti, to postaje predmet pasivnog poricanja: pripoveda skree panju sa dogaaja, razvijajui polemiku sa istoriografijom, ali isto postie i ironijskim efektima prie (tako da ironijom ostvaruje jasnu psiholoku dobit).

U osmom pismu koje je prireiva naslovio Jedna gra-nitna legenda ili Znaenje istorije i doveo ga, u predgovoru, u vezu sa Berajevim, pripoveda razvija aktivnu sumnju u istoriju. Kao uesnik dogaaja i svedok, Konrad Rutkovski


zna kome je, kao heroju, mogao biti podignut granitni spome-nik. Meutim, kada saznaje da je spomenik podignut Adamu Trpkoviu, Rutkovski izjavljuje da kao istoriar moe da zatvori duan. Nedavna prolost, sa stanovita ljudskog tra-janja, jer jo uvek ima ive svedoke, prekrojena je naoigled njenih uesnika. Da bi se celokupna greka oko granitnog spomenika otklonila, te da bi se spomenik preimenovao, ne-ophodna je intervencija Konrada Rutkovskog. Meutim, za razumnu intervenciju preduslov je pripovedaevo suoavanje sa krivicom upravo ono za ta on nije kadar. I mada e se tek kasnije susresti sa Adamovom astralnom pojavom, ve u ovom pismu se priprema pripovedaeva odstupnica od ispovesti koju navodno eli da sprovede u svojim epistolama. U ovom pismu Rutkovski je ironian prema obinom oveku (repezentuje ga Adam Trpkovi), koji je zatonik svih na-ih prosenosti, glasako i topovsko meso nae industrijske mainerije (), hranilac buduih statistika, neproraunljivi razlomak istorije80, i njegovoj transformaciji u heroja. To to je takav proces zaista istorijska realnost i to mu se moe prigovoriti, ostavlja utisak istinitosti pripovedaevih rei, ali je kljuno pitanje emu ta istina slui u njegovoj ispovesti unosei taj motiv, junak se fokusira na opta mesta i tako izneverava sutinu svoje prie koja bi trebalo da govori ne o tome ta je postao obian ovek, ve kakva je u tome uloga samog Konrada Rutkovskog.

Ve u svom prvom pismu pripoveda navodi kao jedan od motiva svoje ispovesti vlastitu izgubljenost koja se zaela u trenutku u kome se pojavila naprslina u dotadanjem ve-rovanju u smislenost bavljenja istorijom: jer ja sam se do sada nadao, i samo je ta nada iskupljivala moj rad, da bavei se istorijom, upoznajem neizmenljive realnosti daleke nam prolosti, a ne njene fantomske, protejske provide.81 Granitni spomenik Adamu Trpkoviu svedoi o izmenljivoj realno-sti istorije, a Pekiev junak otkriva besmislenost istorijskog

80 Kako upokojiti vampira, str. 65. i 66. 81 Isto, str. 20.


istraivanja, te pisanja istorijskih knjiga koje, i kada poivaju na brojnim faktima, zapravo izneveravaju ono to ini pravu istoriju: Uprkos najobilnijoj grai, mi nismo kadri da resta-uriemo njihovu ivu sr, ve samo suvu i mrtvu ljuturu, ostavljajui izvan saznanja i oseanja sve to se stvarno zbi-valo pod tim enigmatskim iframa prolosti, pa ma to imalo najsurovije oblike patnji, iskuenja i smrti, a to, tek sada uvi-am, ini jedini relevantan sadraj prave istorije, koja nikada nee biti napisana.82 Tako Rutkovski, ironizirajui znaaj i znaenje istorijskih saznanja, zapravo stvara intelektualnu odstupnicu: apsolutne zahteve za potpunom rekonstruk-cijom prolosti istorija nikada nee i ne moe ispuniti. I u ime apsolutnih zahteva koje ispuniti nee, Rutkovski sasvim relativizuje istoriju, te je, kao relativnu, odbacuje. Meutim, da je profesionalna savest ono to uznemirava ovog junaka, on bi, kao istoriar, kada njegov sutinski problem ne bi bio problem suoavanja sa prolou, mogao da napie knjigu u kojoj bi imao mogunost da se apsolutnim zahtevima priblii. Umesto toga, Rutkovski zakljuuje da je agregatno stanje istorije gasovito, nalik dimu, koji neprestano menja pojavu, i kad najzad uspemo da ga uoimo, ostavlja na naem sazna-nju jedva pokoju kapljicu istine.83A pod takvim uslovima, pita se Konrad Rutkovski, kakvog smisla ima i najsavesnija istoriografija?84 Meutim, ono to ovde stoji neizgovoreno, i do kraja ostaje takvo neizgovoreno, a sutinski je Kon-radov problem, sadrano je u njegovoj upitanosti koja stoji iza ovih rei: ako stvari tako stoje, zato da ba on, u gomili istorijskog zameateljstva, bude onaj koji do kraja priznaje istinu koja ga tereti. Tako se ironian pripovedaev stav prema istoriji raskriva kao nalije njegovog otpora prema otkrivanju svoje stvarne uloge u njoj: ako se devalvira smisao istorije, onda je manje vano i mesto pojedinca u njoj. Apsolutni zahtevi koji se postavljaju istoriografiji, a koje nije mogue ispuniti, zavravaju u neiskazanom, ali takvom elaboracijom

82 Isto, str. 21. 83 Isto, str. 22. 84 Isto.


pripremljenom stavu o relativnosti istorije, u ije okvire se smeta i odustajanje od suoavanja sa sopstvenom odgovor-nou Konrada Rutkovskog. Oportuni nain ivota porunika Rutkovskog znaio je kontinuirano izneveravanje vlastitog bia, a memorija bi u procesu introspekcije trebalo da pomo-gne rekonstrukciji tog puta izneveravanja. Meutim, intelek-tualizacijom Pekiev junak zapravo odustaje od introspekcije i na njeno mesto postavlja ironijsko opisivanje dogaaja.

Pripoveda je zaokupljen svojim prolim delima i nji-hovim interpretacijama, ali i svojim kompromiserstvom, totalitarnom logikom pukovnika tajnbrehera koji je svojim briljantnim, ali izvitoperenim umom probudio u njemu kom-pleks inferiornosti. Svoju polemiku sa zapadnoevropskom filozofskom tradicijom on pre svega utemeljuje na odgovor-nosti filozofije za faizam, to ilustruje reminiscencijama na pojedinane filozofske stavove (prizvane sopstvenom potre-bom, pa tako i nereprezentativne, a esto svedene na doslov-na znaenja) koje tendenciozno uklapa u vlastiti ironijski kontekst, proizvodei utisak da je u citiranom sadrana celina filozofskog dela ili sutinski stav pomenutog autora. Tako e Rutkovski ironizirati estovljev poziv na borbu protiv oi-glednosti neposredno pre uvoenja motiva Adamove astralne pojave i fantastinog delovanja kiobrana. Isto tako, Rutkovski priziva tajnbreherovu citatnu upotrebu (naravno u kontekstu odnosa prema osueniku) Hajdegerovog stava o strahu kao sutini zemne egzistencije. Nijedan od pomenutih stavova zapravo nije polemiki prevladan, samo su zamenjena mesta vrednostima: Rutkovski u prvom sluaju estovljev stav uzima kao argument za sopstveno iskustvo, te se ironija proiruje i na sadraje vlastite svesti, ime, paradoksalno, potcenjujui vlastito miljenje, samom dogaaju daje privid objektivnosti. U drugom sluaju ironizirana je policijska upotreba filozof-skog znanja, kontekst u kome je ono prizvano, ali ne i sam filozofski stav. Sve ovo relativizuje porunikovu polemiku sa filozofijom, pokazujui da je ona uih razmera no to to na prvi pogled izgleda. Zapravo u romanu prisustvujemo ne toliko polemici koliko manipulaciji filozofskim idejama.


Konrad Rutkovski nije ni kadar da polemie. Ne stoga to bi mu manjkalo intelekta ili obrazovanja, ve stoga to on funkcionie iz pripremljenih koncepata, iz sistema, iz dogmatskog uma. (I njegova su pisma monolog, u kojima odgovor drugog ne samo da ne prieljkuje ve unared eli da sprei, a povremena prebacivanja Hilmaru ukazuju da je izbor drugog, onog kome se pie, takav da unapred mogu-nost odgovora svodi na minimum.) Da li takav um neto brani ili osporava, sasvim je svejedno ta god da ini, ini to strasno, ali redukujui predmet odbrane ili osporavanja, jer Rutkovski eli da reava jednainu, ali tako to nee rizikovati rezultat. Tako su njegova promiljanja u dobroj meri apriorna. Rutkovski, najpre oficir, gestapovac, potom univerzitetski profesor, ostvaruje identitet oba puta u okviru sistema; ni u asu svoje pobune nije u stanju da raskrinka sistem kome pripada a da se u isti mah ne osloni na drugi sistem. Stoga on svojom pobunom potvruje prireivaeve rei iz Predgovora u kojima ovaj objanjava paradigma-tinost evolucije svesti Konrada Rutkovskog: iz sukoba sa totalitarnom sveu raa se totalitarna svest.

Rutkovskovo saznanje krivice praeno je i delanjem, ali aktivnosti koje obavlja (pokuaj da se srui Adamov spomenik, unitavanje kiobrana) ne samo da upuuju na mahnitost ju-naka ve su opet liene upitanosti nad linom odgovornou, jer su posledica tueg naloga: ovoga puta naloge mu izdaje Adamova astralna pojava. Kao to je u ratnim godinama bio podreen pukovniku, tako je sada spoznajom krivice vezan za Adamovu astralnu pojavu, pa je njegovo delanje posredovano, a ne izvorno. I poto je Adamova astralna pojava projekcija svesti samog junaka, ona ukazuje na nesposobnost Konrada Rutkovskog da preuzme odgovornost, da bude pojedinac u individualnoj akciji. S druge strane, Adamova astralna pojava, porunikova halucinacija a pozitivne halucinacije (fan-tazije, mitovi, racionalizacije, bajke, ideologija) dolaze u po-mo poricanju koje slabi, i utoljavaju glad za nekom slikom85

85 Stanje poricanja, str. 60.


govori kao tajnbreher i za Rutkovskog znai obnavljanje istovetne strukture odnosa iz prolosti. To u isti mah signa-lizira i da je za psihu ovog Pekievog junaka posebna vrsta tereta bila ne toliko moralna problematika koliko oseanje inferiornosti i usled nje kriza identiteta, to poricanje ini jo dubljim. Novi podaci koje junak osveuje prilagoavaju se ve postojeoj shemi, iji je opstanak junaku vaniji od isti-ne. Ako je 1943. na snazi bila takozvana staljinistika verzija poricanja,86 u kojoj obrada podataka (sa ciljem izbegavanja znanja) prethodi svesti, 22 godine kasnije u Rutkovskom je prisutna tzv. orvelovska verzija poricanja, u kojoj se dodatna obrada podataka odvija nakon to se situacijom svesno ovlada.

Poto se junakova realnost ispunjava dijalozima sa Adamovom astralnom pojavom, borbom protiv kiobrana, davanjem na analizu crvene tenosti koja izbija iz tua i potom utvrivanja u svojoj apriornoj istini (da to jeste ljud-ska krv), koja ne odgovara nalazima jasno je da se, kako pripovedanje odmie, Rutkovski sve vie povlai iz stvarnosti. Ostajanje na tlu stvarnosti podrazumeva saznavanje krivice i odgovarajue delanje kao odgovor na saznanje. Rutkovski, meutim, dospeva do oseanja svemoi, kome prethodi la-nac samoopravdavanja bekstvo od istine u stanje svemoi potez je kome rado pribegavaju poinioci.87 U sluaju ovog Pekievog junaka, tajnbreher je u obe situacije, i u realnoj, i u imaginarnoj, dobio toliko prostora stoga da bi se na nje-ga prebacila sva odgovornost. injenica je da Rutkovski na koncu dospeva do stanja svesti koje je u liku tajnbrehera osudio, ali i da sam ne osveuje ove srodnosti samoob-manjivanju pomae udaljenost konteksta u kome predstavlja ove totalitarne logike: pukovnikova je smetena u ratne okvi-re i gestapovsku primenu, a vlastita u gotovo nauni okvir raskrinkavanja istoriografije. Bavei se problemom krivice, Rutkovski i polemiku sa zapadnoevropskom tradicijom ugra-uje u taj okvir, traei krivca van sebe: as u tajnbreheru,

86 Obe verzije poricanja, staljinistiku i orvelovsku, pominje Stenli Koen (Stanje poricanja, 2003).

87 Stanje poricanja, str. 65.


as u intelektualnoj tradiciji. Konano, spor sa filozofijom i istoriografijom znai poricanje da je psiholoki, a ne nauni problem, ono to je odredilo sudbinu ovog junaka.

Opisujui svoje odnose sa pukovnikom tajnbreherom, Rutkovski otkriva demonsku pukovnikovu prirodu, ali i vla-stitu slabost koja ga ini tako podlonim tajnbreherovom uticaju. Kako nije ovek jedne ideje, ve je u najveem delu svoga ivota oportunista, Rutkovski ima ambivalentna ose-anja prema nadreenom meavinu divljenja i mrnje, koja je motivisana pukovnikovim ponaanjem. Ako uzmemo u obzir jedno objanjenje Hitlerove harizmatinosti Ta pri-vlanost, taj udni, neodoljivi magnetizam Hitlerov, poivao je, dakako, na fantastinoj samouverenosti ovog oveka (), na njegovim pseudo-autoritativnim sudovima o svemu pod kapom nebeskom, kao i na injenici da su njegovi stavovi, bilo da se odnose na tetne posledice puenja ili na Napoleonovu politiku, uvek mogle da se uklope u nekakvu sveobuhvatnu ideologiju.88 postaje jasno da je Hitler mogui prototip za lik pukovnika tajnbrehera, koji o svemu u vezi sa slubom koju obavlja ima svoju malu teoriju, te tako celokupnu stvarnost dovodi u vezu sa istragom (od resa na tepihu do boje zidova islednike kancelarije). U vezi su sa policijskim poslom i sve generalizacije koje tajnbreher izlae pred svojim autantom Rutkovskim, a koje su zapravo njegovi kontinuirani solilokviji kojima ponitava linost podreenog. Obnavljajui seanje na ratne godine, pripoveda obnavlja i centralnu struju svojih misli i oseanja, koja su bila vezana za odnos sa pukovnikom tajnbreherom. Ispisujujui svoju ispovest, Pekiev junak izliva sav svoj otpor prema tajnbreheru i dospeva samo dotle da na vrhuncu otpora ostvari identifikaciju sa njim.

Prireiva u predgovoru upozorava da su naslovi njego-vi ispadi umetnike tatine i da neki tek posredno kores-pondiraju sa sadrajem pisama. U toku itanja se, meutim, formira utisak da su ti naslovi organski deo Rutkovskovog

88 Hana Arent, Izvori totalitarizma, Beograd, Feministika izdavaka kua, 1998, str. 313. Hana Arent ovde citira Gerharda Ritera (Gerhard Ritter: Carl Goerdelers Struggle against Tyranny, New York, 1958, p. 14)


rukopisa, pa se tako pripovedaev spor sa zapadnoevropskom filozofijom proiruje, a prireiva zapravo pomae maski-ranju osnovnog stava Konrada Rutkovskog, inei ga na taj nain nepristupanijim. Konano, ako filozofiju optuuje za misaonu pripremu istorijskih nedela, Rutkovski ostaje u okvirima ve konvencionalnih tvrdnji o filozofskoj, pre svega Nieovoj pripremi faizma, uzimajui u obzir i Vit-gentajna (pokazujui u tajnbreherovskoj praksi primenu njegovih logikih naela), ili Platonovu idejnu prologomenu za totalitarnu dravu, a iri filozofski krug ukljuio je tek na kraju rukopisa, u svom Tajnom testamentu, na koji je i sam prireiva u fusnotama odgovorio ironijom, odstupajui od stava iskazanog u predgovoru (da je on sam potovalac za-padnoevropske filozofske tradicije). Ironijska distanca prema filozofskoj tradiciji (koju bunijom ini prireivaeva inter-vencija u naslovima) i prema istoriografiji, oblikuje atmosferu u kojoj i odgovornost pojedinca koji se navodno upravo sa svojom odgovornou suoava treba minimizirati.

Prizivajui tako u jednom naslovu Berajeva, prireiva obelodanjuje da smisao istorije u kojoj uestvuje Rutkovski kao pojedinac, te problem njegove ispovesti potire metafiziko znaenje koje je istoriji pridao ovaj ruski pravoslavni mislilac. Na taj nain sam prireiva parodira smisao Berajevog dela. Zapravo polemiku sa tradicijom vodi i prireiva, ime poka-zuje da je razlog njegove zainteresovanosti za sluaj Konrada Rutkovskog upravo umeanost intelektualaca u zloin i spo-sobnost da se isti racionalizuje.89 Ako nema napretka u istoriji, ako se u dubini pojedinane sudbine ne moe otkriti smisao celokupne svetske istorije, kako tvrdi Berajev, jer je, kako se pokazuje u Pekievom romanu, ovek pre svega zabavljen pojedinanim interesima, kompromisima, samoopravdanji-ma, lien dubine i zabavljen interpretacijama i maskiranjem, a ne uranjanjem u veliku maticu sveta, onda je upravo takvo ovekovo lice i pripremilo veito vraanje istorije. Kada se u

89 Prireivaeva primedba br. 9 sadri ovu informaciju: Ne uzimajui u obzir ostale vie oficire, generalski kor SS-a prua impozantnu sliku akademske intelektualne snage. (Kako upokojiti vampira, str. 317)


priu porunika Rutkovskog uvede kiobran, onda je ve to signal da u svetu bez vieg principa, bez Apsoluta, bez etike (setimo se da je specijalista za fotografisanje stranih scena upravo profesor etike90), mora delati demonsko i podzemno (makar ovde oznaavalo psiholoko podzemlje junaka).

Budui da rukopis Rutkovskog otkriva psiholoki pro-blem, prireiva je fusnote ispunio opaanjima kompeten-tnih psihijatara. Na taj se nain formalno potuje psihijatri-ja kao disciplina, ali izbor da se psihijatri potpuno razilaze u svojim tvrdnjama, ak i u pogledu osnovne dijagnoze, te da, osim imenovanja opisanog, sluaj Rutkovskog nije bitnije razjanjen s njihove strane doprinosi da se sama psihijatrija diskvalifikuje kao delotvorna nauka. Meutim, ako psihijatrija nije ta koja moe dati konaan odgovor na pitanje o ljudskoj dui, a metafizika je osporena polemikom sa zapadnoevropskom filozofijom, onda se konani odgo-vori (jer nema oslonca ni u jednom autoritetu) preputaju itaocu. Mada fingira da samo posreduje Konradov ruko-pis, prireiva svojim intervencijama te odgovore briljivo indukuje: itaocu pre svega pripada istraivanje teksta u kome su rasporeeni kodovi za razumevanje Konradovog sluaja. Prireivaevo insistiranje na nemeanju u sam tekst, na neslaganju sa polemikom koju pripoveda vodi sa zapad-noevropskom filozofijom, postaje takoe vid manipulacije. S obzirom na komentare koje daje o samom junaku, zavrno obelodanjivanje vlastite totalitarne logike (tvrdnja da Ada-mov kiobran dri vezan u podrumu kue otkriva da ni sam nije imun na privlanost tajnbreherovih ideja), prireiva upozorava na to da u istoriji nema nevinih. Za takav su zakljuak indikativna prireivaeva protivreja koja su pro-arala tekst, a to to je u celini raskrinkao psiholoko stanje Rutkovskog ne titi ga od ponavljanja istovetnog procesa, jer je i ovaj potpuno razumeo tajnbrehera, ali je problem nastao kada je trebalo da se suoi sa sobom. Prireivau je

90 Freissner je bio strastan amater-fotograf. Specijalizirao se za snimanje stranih scena. Inae je bio profesor etike na Berlinskom univerzitetu. (Isto, str. 230)


porunikov rukopis i privlaan zbog izvesnih psiholokih srodnosti koje dele.

Kako tee ispovest, Rutkovski se sve vie pribliava onom nainu miljenja koji optuuje i osporava, a prireiva uz pomo naslova pisama ir

Documents

Jasmina Ahmetagić - Pripovedač i Priča (2014)