Jodi Picoult - Duhovi Prošlosti

8/20/2019 Jodi Picoult - Duhovi Prošlosti

1/271

Zvoncica

~ 1 ~

anna


2/271

Zvoncica

DŽODI PIKO

DUHOVI

PROŠLOSTI

Prevela Zvezdana Šelmić

Beograd, 2015.

~ 2 ~

anna


3/271

Zvoncica

Za Džoun Kolison

Pravu prijateljicu, spremnu da hoda s vama stotinamakilometara, po kiši, snegu, ledu i mrazu.

~ 3 ~

anna


4/271

Zvoncica

DŽENA

Nekada su ljudi verovali da postoji groblje slonova - mesto na koje stari i bolesni

slonovi odlaze da umru. Odvoje se od krda i lutaju prašnjavim predelima, kao divovi ugrčkoj mitologiji, o kojima smo čitali u sedmom razredu. Prema legendi, to mesto nalazi senegde u Saudijskoj Arabiji; predstavlja izvor natprirodnih sila; tamo je skrivena knjigavradžbina koje bi mogle doneti mir u svetu.

Istraživači koji su pošli u potragu za grobljem slonova nedeljama bi pratili slona nasamrti, a onda bi shvatili da su išli ukrug. Neki odvažni putnici potpuno su nestali. Neki senisu sećali šta su videli, a ni jedan jedini istraživač koji bi tvrdio da je našao groblje slonovanije nikad više uspeo da ga nađe.

Evo zašto: groblje slonova je mit.

Tačno je da su istraživači našli grupe slonova koji su uginuli na istom mestu, mnogi i ukratkom roku. Moja mama Alis rekla bi da postoji potpuno logičan razlog za takve masovnegrobnice: grupa slonova uginula je u isto vreme zbog nestašice hrane ili vode, ili su ih pobililovci na slonovaču. Čak je moguće i da jaki afrički vetrovi nagomilaju kosti na jednommestu. Džena, rekla bi mi, za sve što vidiš uvek postoji objašnjenje.

Postoji mnoštvo informacija o slonovima i smrti koje nisu bajke nego hladna,konkretna nauka. Moja mama bi i to mogla da mi kaže. Sele bismo, rame uz rame, ispodogromnog hrasta gde je slonica Maura volela da se skloni u senku, i gledale je kako surlomsakuplja žirove i baca ih uvis. Moja mama ocenjivala bi svako bacanje kao na olimpijadi.8,5... 7,9. Au! Savršeno, desetka.

Možda bih je slušala. Ali možda bih prosto sklopila oči. Možda bih pokušala dazapamtim miris spreja protiv insekata na majčinoj koži, ili način na koji mi je odsutno

uplitala kosu, vezavši pletenicu vlatima zelene t rave.Možda bih sve vreme želela da zaista postoji groblje slonova, ali ne samo za slonove -

jer onda bih mogla da je pronađem.

~ 4 ~

anna


5/271


6/271

Zvoncica

Zašto slonovi ne voze bicikl? Nemaju palac za zvonce.

Zašto slon ima okrugla stopala? Da lakše skače s lokvanja na lokvanj.

Zašto slon ima mali rep? Da se lakše okrene u telefonskoj govornici.

Kada smo stigle u zoološki vrt, trčala sam stazama sve dok se nisam našla tačno ispredslonice Morganete.

Koja uopšte nije izgledala onako kako sam očekivala.

Ovo nije bila veličanstvena životinja prikazana na Tajajfovoj kartici ili u knjigama kojesam proučavala. Kao prvo, bila je prikovana lancem za ogromnu betonsku kocku na sredinikaveza, tako da nije mogla napraviti više od nekoliko koraka u bilo kom pravcu. Zadnjenoge bile su joj ranjave od tih okova. Nije imala jedno oko, a drugim nije htela da mepogleda. Ja sam bila samo još jedna osoba koja je došla da pilji u nju, ovde u njenomzatvoru.

Mama je, takođe, bila zaprepašćena njenim stanjem. Zaustavila je čuvara zorta, koji jerekao da je Morganeta nekada učestvovala u gradskim paradama i znala je razne veštine, naprimer, takmičila se u nadvlačenju konopca s dečicom iz obližnje škole, ali je u starosti

postala nepredvidiva i agresivna. Ako bi posetioci prišli preblizu kavezu, zamahivala je nanjih surlom. Jednom čuvaru tako je slomila ruku.

Bila sam na ivici suza.

Mama me je odvela nazad do kola i četiri sata vozile smo se kući, iako smo u zoološkomvrtu bile jedva deset minuta.

„Zar ne možemo nekako da joj pomognemo?”, upitala sam.

Tako sam, sa devet godina, postala pobornik slonova. Posle posete biblioteci sela samza naš kuhinjski sto i napisala pismo gradonačelniku Springfilda, u Masačusetsu, moleći gada omogući Morganeti više prostora i više slobode.

Gradonačelnik mi je odgovorio na pismo. I ne samo to: svoj odgovor poslao je Boston gloubu, koji ga je objavio, a onda nas je pozvao njihov novinar - hteo je da napiše reportažuo devetogodišnjoj devojčici koja je ubedila gradonačelnika da prebaci Morganetu u mnogoveći prostor za bizone u zoološkom vrtu. Dobila sam posebnu nagradu za savesnoggrađanina, uručena mi je pred čitavom školom. Pozvali su me da ponovo dođem u zoološkivrt, na svečano otvaranje, da s gradonačelnikom presečem crvenu vrpcu. Zaslepili su memnoštvom bliceva koji su sevali kada se iza nas pojavila Morganeta. Ovog puta pogledalame je zdravim okom. A ja sam znala, prosto sam znala, da je i dalje nesrećna. Sve što joj sedesilo - lanci i okovi, kavez i batine, možda čak i sećanje na trenutak kad je odvedena izAfrike - sve to i dalje je bilo s njom i u nekadašnjem prostoru za bizone, i širilo se po svemtom novom dodatnom prostoru.

Gradonačelnik Dimauro i dalje je pokušavao da omogući Morganeti bolji život. Kada imje 1979. godine uginuo polarni medved, zoološki vrt je zatvoren, a Morganeta je preseljenau zoološki vrt u Los Anđelesu. Tamo je dobila mnogo veći prostor. Imala je bazen, igračke idvojicu starijih slonova.

Da sam tada znala ovo što danas znam, mogla sam reći gradonačelniku da smeštanjeslona u blizinu drugih slonova ne mora značiti da će se sprijateljiti. Slonovi imaju jednako

~ 6 ~

anna


7/271

Zvoncica

različit karakter i ličnost kao i ljudi, i baš kao što ne biste pretpostavili da će dvoje slučajnoodabranih ljudi postati bliski prijatelji, ne treba zamišljati ni da će se dva slona sprijateljitiprosto zato što su slonovi. Morganeta je nastavila da pada u sve dublju depresiju, gubila jena težini i stanje joj se pogoršavalo. Oko godinu dana po dolasku u Los Anđeles nađena jemrtva na dnu bazena.

Pouka ove priče glasi da ponekad možete pokušati da učinite nešto dobro na ovomsvetu, ali to je i dalje isto kao da pokušavate zaustaviti talas pomoću sita.

Pouka ove priče glasi da, ma koliko pokušavali, ma koliko mi to želeli... neke priče,prosto, nemaju srećan kraj.

~ 7 ~

anna


8/271


9/271

Zvoncica

DŽENA

Kad je reč o sećanju, ja sam pravi stručnjak. Jeste da mi je samo trinaest godina, ali

proučavala sam to onako kako druga deca mojih godina gutaju modne časopise. Postoji tipsećanja koja imate o svetu oko sebe, na primer, kad znate da su ringle vrele i da se zimi nenose sandale, jer ćete dobiti prrzline. Onda je tu ono što vam javljaju čula - da ćete odgledanja u sunce zaškiljiti i da crvi nisu baš ukusni za jelo. Zatim su tu datumi kojih sesećate sa časova istorije, pa možete da ih izrecitujete na ispitu jer su važni (ili su mi bartako rekli) u opštoj šemi vasione. A tu su i lični detalji koje pamtite, nalik na šiljke nagrafikonu sopstvenog života, koji nisu važni nikome osim vama. Prošle godine u školinastavnica biologije dozvolila mi je da sprovedeni nezavisno istraživanje pamćenja. Većinanastavnika pušta me da radim nezavisna istraživanja, jer znaju da mi je dosadno načasovima i, iskreno, mislim da ih pomalo plaši što znam više od njih, a ne žele to dapriznaju.

Moje prvo sećanje nekako je belo po ivicama, kao fotografija snimljena uz prejak blic.Moja mama drži šećernu vunu u kornetu. Prinosi prst usnama - Ovo je naša tajna - a ondaotkida komadić. Kad ga prinese mojim usnama, šećer se rastopi. Obavijam jezik oko njenogprsta i sisam. Iswidi, kaže ona. Slatko. To nije moja bočica; to nije ukus koji poznajem, ali finije. Onda se ona saginje i ljubi me u čelo. Uswidi, kaže. Slatka moja.

Sigurno mi nije bilo više od devet meseci.

To je stvarno čudesno, jer većina dece ima sačuvano prvo sećanje iz vremena kad im jebilo između dve i pet godina. To ne znači da bebe pate od amnezije - one imaju sećanjamnogo pre nego što nauče da govore, ali, začudo, kada progovore, više ne mogu da impristupe. Možda se događaja sa šećernom vunom sećam zato što je moja mama govorila

jezikom kosa, koji nije naš jezik, ali ga je naučila dok je radila doktorat u Južnoj Africi. Ili jemoj mozak prizvao ovo nasumično sećanje kao neku vrstu nadoknade - zato što ne mogu dase setim onoga što bih očajnički želela: detalja iz noći kada je moja mama nestala.

Mama je bila naučnik i neko vreme proučavala je i pamćenje. To je bio deo njenog radao posttraumatskom stresu i slonovima. Znate onu staru izreku da slonovi nikada nezaboravljaju? E pa to je činjenica. Mogla bih da vam pokažem sve majčine podatke, akoželite dokaz. Znam ih maltene napamet, bez šale. Njeni zvanični, objavljeni rezultati glaseda je pamćenje povezano sa snažnim emocijama i da su negativni trenuci nalik na pisanjedebelim markerom po zidu mozga. Međutim, postoji tanka linija između negativnog itraumatičnog trenutka. Negativni trenuci se pamte. Traumatični se zaboravljaju, ili se tolikoizobliče da postanu neprepoznatljivi, ili se pretvore u veliko, mutno, belo ništa koje mi se

pojavi u glavi kad god pokušam da se prisetim te noći. Evo šta znam:

1. Bile su mi tri godine.

~ 9 ~

anna


10/271

Zvoncica

2. Moja mama nađena je na teritoriji utočišta, bez svesti, otprilike kilometar i po južnood leša. Tako piše u policijskim izveštajima. Preneta je u bolnicu.

3. U policijskim izveštajima ja nisam pomenuta. Kasnije me je baka odvela svojoj kući,jer je moj otac očajnički pokušavao da se snađe s mrtvom čuvarkom slonova i suprugom udubokoj nesvesti.

4. Negde pre svitanja moja mama se osvestila i nestala iz bolnice, a da niko od osobljato nije primetio.

5. Nikada je više nisam videla.

Ponekad zamišljam moj život kao dva železnička vagona sastavljena u trenutkumaminog nestanka - ali, kad pokušam da vidim kako su to povezani, dođe do truckanja napruzi od kojeg mi se glava cimne unazad. Znam da sam nekada bila riđokosa devojčica kojaje neumorno jurcala naokolo dok je moja mama pravila beskonačne beleške o slonovima.Sada sam devojčica suviše ozbiljna za svoje godine i suviše pametna da bi to na dobroizašlo. Ipak, ma koliko impresivna bila s naučnom statistikom, užasno sam nesposobna

kada je reč o činjenicama iz stvarnog života, na primer, da je Vanelo veajt, a ne neki novibend. Ako je osmi razred mikrokosmos društvene hijerarhije za ljudska bića u adolescenciji(a mojoj majci svakako je bio takav), onda se deklamovanje imena pedeset slonovskihgrupa u Tuli Bloku u Bocvani ne može meriti s prepoznavanjem svih članova grupe OneDirection.

Nije da se u školi ne uklapam zato što sam jedina bez majke. Ima dosta dece bez nekogod roditelja, ili dece koja neće da govore o njima, ili dece čiji roditelji sada žive u novombraku, s novom decom. Ipak, u školi nekako nemam prijatelje. Tokom ručka sedim zastolom na samom kraju, jedući ono što mi je baka spakovala, dok popularne devojke - koje,verujte mi na reč, nazivaju sebe Ledenicama - ćaskaju o tome kako će porasti i raditi za OPIi smišljati imena boje laka za nokte prema čuvenim filmovima: Muškarci više vole plavuše iliBordo purpura. Nekoliko puta pokušala sam da se ubacim u razgovor, ali, kad to uradim,obično me pogledaju kao da su nanjušile nešto grozno, naberu one prćaste nosiće i nastaveda pričaju kao da me nema. Ne mogu reći da sam očajna zbog toga što me ignorišu. Pre ćebiti da imam pametnija posla.

Sećanja na druge elemente majčinog nestanka jednako su mi rasuta. Mogu da vampričam o novoj sobi koju sam dobila u bakinoj kući, s krevetom za veliku decu - mojimprvim. Na noćnom stočiću stajala je korpica, zbog nečeg puna ružičastih paketića veštačkogzaslađivača, mada nigde nije bilo aparata za kafu. Svake noći, čak i pre nego što sam naučilada brojim, zavirila bih unutra da vidim jesu li svi na broju. Još to radim.

Mogu da vam pričam o posetama ocu, u početku. Hodnici u Hartvik hausu zaudarali su

na amonijak i mokraću, i čak i kad bi me baka nagovorila da pričam s njim, pa bih se popelana krevet, drhteći od pomisli da sam toliko blizu nekoga koga znam, a zapravo ga uopšte nepoznajem - on nije ništa govorio i nije se micao. Mogu vam opisati kako su mu tekle suzekao da je to sasvim prirodna i prihvaćena pojava, isto kao što se hladna konzerva gaziranogpića orosi po toplom danu.

~ 10 ~

anna


11/271

Zvoncica

Sećam se košmara koje sam imala - to i nisu bili baš pravi košmari, nego sam se budilaiz dubokog sna zbog Maurinog glasnog trubljenja. Čak i pošto bi baka dotrčala u moju sobu iobjasnila mi da stara slonica sada živi stotinama kilometara daleko, u novom utočištu uTenesiju, imala sam nekakvo uporno osećanje da Maura pokušava nešto da mi kaže, i kadbih znala njen jezik onako dobro kao mama, razumela bih je.

Sve što mi je ostalo od mame jesu njena istraživanja. Neumorno čitam njene dnevnike,jer znam da će se jednog dana reči ispremeštati po stranici i uputiti me ka njoj. Ona me jenaučila, čak i odsutna, da valjana nauka počinje od hipoteze, a to je, zapravo, predosećajkome je nadenuto otmenije ime. A moj predosećaj je ovakav: ona me nikada ne bi ostavila,bar ne svojom voljom.

To ću i dokazati, makar mi bilo poslednje.

Kad se probudim, Gerti mi leži preko stopala, kao veliki pseći ćilim. Trza se, trči zanečim što samo ona može videti u snu. Znam kakvo je to osećanje.

Pokušavam da ustanem iz kreveta a da je ne probudim, ali ona skače i laje na zatvorena

vrata moje sobe.„Mir”, kažem ja, zavlačeći prste u gusto krzno na njenom vratu. Ona mi lizne obraz, ali

se nimalo ne smiruje. Oči su joj uperene u ta vrata kao da vidi šta je s druge strane.

S obzirom na ono što sam planirala za danas, to je prilično ironično.

Gerti skače s kreveta i tako energično maše repom, da udara njime o zid. Otvaram vratai puštam je da strči u prizemlje, gde će je baka pustiti napolje i nahraniti, i početi da spremadoručak za mene.

Gerti je stigla u bakinu kuću godinu dana posle mene. Pre toga živela je u utočištu i bilaje najbolja drugarica sa slonicom po imenu Sira. Provodila je svaki dan kraj Sire; kad seGerti razbolela, Sira je stajala nad njom i čuvala je, i blago je milovala surlom po stomaku.

To nije bila prva priča o prijateljstvu slona i psa, ali postala je legendarna, opisivana uknjigama za decu i o njoj je izveštavala televizija. Jedan čuveni fotograf čak je napraviokalendar sa slikama neobičnih životinjskih prijateljstava, u kome je Gerti bila „lice za jul”.Kada je utočište zatvoreno i Sira prebačena na neko drugo mesto, Gerti je ostala isto takonapuštena kao ja. Mesecima niko nije znao šta je bilo s njom. A onda, jednog dana, mojojbaki je neko zvonio na vrata, a kad ih je otvorila, tamo je bio čovek iz službe za zaštituživotinja i pitao je da li poznaje ovog psa, koji je nađen u našem kraju. Još je imala ogrlicu nakojoj je bilo izvezeno njeno ime. Bila je mršava i puna buva, ali odmah mi je liznula lice.Baka je pustila Gerti da ostane, verovatno zato što je mislila da će mi pomoći da sepriviknem.

Sad ću morati da budem iskrena - zapravo, nije uspelo. Oduvek sam bila samotnjak inikad se nisam osećala kao da mi je ovde mesto. Ja sam kao neka od onih žena kojeopsesivno čitaju Džejn Ostin i još se nadaju da će im se na vratima pojaviti gospodin Darsi.Ili neko iz udruženja koja ponovo izvode bitke iz građanskog rata, pa će se streljatipogledima na bojnom polju prošaranom terenima za bejzbol i klupama za šetače. Ja

~ 11 ~

anna


12/271

Zvoncica

sam princeza u kuli od slonovače, samo što sam je ja sama sazidala, a svaka cigla načinjenaje od istorije.

Imala sam jednu drugaricu u školi, jednom, koja me je donekle razela. Čatam Klark bilaje jedina osoba kojoj sam ikada pričala o mami i o tome kako ću je naći. Čatam je živela stetkom, jer joj je mama bila narkoman i u zatvoru; oca nikad nije upoznala. „To je

plemenito”, rekla mi je. „To što želiš da vidiš svoju mamu. ” Kada sam je pitala kako to misli,ispričala mi je da ju je tetka jednom odvela u zatvor u kome je njena mama izdržavalakaznu; da je obukla suknju s karnerima i one cipele koje izgledaju kao crna ogledalca.Međutim, mama joj je bila siva i beživotna, s mrtvim očima i zubima trulim od meta, aČatam je rekla da, iako je mama rekla kako bi volela da može da je zagrli, ni zbog čega uživotu nije bila toliko srećna kao zbog plastične pregrade u kabini za posete. Više nikad nijeotišla tamo.

Čatam mi je bila korisna u mnogo čemu - odvela me je da kupimo moj prvi grudnjak, jermoja baka nije ni pomislila na potrebu pokrivanja mog skoro nepostojećeg poprsja, a (kakoreče Čatam) niko stariji od deset godina ko mora da se presvlači u školskoj svlačionici, nesme da nema taj deo garderobe. Na časovima engleskog dodavala mi je cedulje sa ovlašnimkarikaturama u stilu čiča Gliše, predstavljajući našu nastavnicu, koja je koristila suvišekreme za potamnjivanje i mirisala na mačke. Držala me je podruku dok smo išle hodnikom,a svako ko proučava divlje životinje reći će vam da je, kada je reč o opstanku uneprijateljskom okruženju, čopor od dvoje neuporedivo bezbedniji nego čopor od jednogčlana.

Jednog jutra Čatam nije došla u školu. Kada sam joj telefonirala, niko se nije javio.Odvezla sam se biciklom do njene kuće i ugledala znak „na prodaju”. Nisam moglapoverovati da je otišla bez reči, pogotovo što je znala da me upravo to najviše izbezumljujeu vezi s nestankom moje mame, ali posle nedelju dana, i posle dve nedelje, postajalo mi jesve teže i teže da nalazim opravdanja za nju. Kad sam počela da preskačem domaće zadatke

i padam na testovima, što uopšte nije ličilo na mene, poslali su me školskom psihologu.Gospođica Šugarman imala je otprilike hiljadu godina i u kancelariji je držala krpenelutkice, verovatno da deca koja su suviše traumatizovana da bi izgovorila reč vagina mogunapraviti lutkarsku predstavu o tome gde ih je ko dodirivao. U svakom slučaju, smatralasam da gospođica Šugarman nema šanse da mi pomogne u bilo čemu, a pogotovo kad je rečo raskinutom prijateljstvu. Kad me je pitala šta mislim da se desilo sa Čatam, rekla sam dapretpostavljam da je silom odvedena. Da sam ja prosto ostavljena.

Ne bi bilo prvi put.

Gospođica Šugarman nije me više pozivala u svoju kancelariju i, ako su me u školi idosad smatrali čudnom, sad sam bila proglašena za totalnu lujku.

I baka se čudila Čataminom nestanku. ,,A nije ti ništa rekla?”, pitala je za večerom. „Nepostupa se tako prema drugarici.” Nisam znala kako da joj objasnim da sam sve vreme, dokmi je Čatam bila drugarica, nekako očekivala ovo. Kad vas neko jednom napusti, očekujeteda će se to dešavati i ubuduće. Na kraju prestanete da se zbližavate s ljudima da vam ne bipostali važni, jer onda nećete ni primetiti kada nestanu iz vašeg sveta. Znala sam da to zvuči

~ 12 ~

anna


13/271

Zvoncica

vrlo depresivno za nekoga ko ima trinaest godina, ali bilo je mnogo bolje nego prihvatiti daste zajednički imenilac zapravo vi.

Možda nisam u stanju da promenim budućnost, ali svakako ću učiniti sve što mogu darazjasnim svoju prošlost.

Zato imam jutarnji ritual. Neki ljudi piju kafu i čitaju novine; drugi proveravaju

Fejsbuk; treći peglaju kosu ili rade sto trbušnjaka. Ja se obučem i onda sednem zakompjuter. Provodim dosta vremena na internetu, uglavnom na www.namus.gov, što jezvanični sajt Ministarstva pravde za nestale i neidentifikovane osobe. Začas proverim bazupodataka o neideifikovanim osobama, kako bih se uverila da nijedan mrtvozornik nije uneoneke nove podatke o ženskoj NN osobi. Onda proveravam bazu podataka za nepotvrđenalica, gledajući eventualne nove dodatke spisku osoba koje su umrle bez srodnika. Na krajuprelazim u bazu podataka za nestale osobe i tu idem pravo na odrednicu o mojoj mami.

Status: nestala

Lično ime: Alis

Drugo ime: KingstonPrezime: Metkalf

Nadimak: nema

Poslednji put viđena: 16. jula 2004, 23.45

Starost u trenutku nestanka: 36

Sadašnja starost: 46

Rasa: bela

Pol: ženski

Visina: 165 cm

Težina: 57 kgGrad: Bun

Savezna država: NH

Okolnosti: Alis Metkalf bila je prirodnjak i istraživač pri Utočištu za slonove NovaEngleska. Nađena je u besvesnom stanju uveče 16. jula 2004. godine, oko 22 časa, nakilometar i po od tela radnice utočišta koju je izgazio slon. Pošto je primljena u Bolnicu „Mersi

junajted ” u Bun Hajtsu, država Nju Hempšir, Alis je došla svesti oko 23 časa. Plednji put videla ju je noćna sestra koja ju je obišla u 23.45.

Na profilu se ništa ne menja. Znam to, jer sam ga ja napisala.

Tu je još jedna stranica na kojoj su navedeni mamina boja kose (crvena) i očiju(zelena); zatim da li ima ožiljke, deformitete, tetovaže ili neki veštački ud po kojima bimogla da bude identifikovana (nema). Tu je i stranica na kojoj je nabrojano šta je imala nasebi od odeće u trenutku nestanka, ali to sam morala da ostavim prazno, jer se stvarno ne

~ 13 ~

anna


14/271

Zvoncica

sećam. Zatim prazna strana o mogućim načinima prevoza, i još jedna o zubarskom kartonui jedna za uzorak njene DNK. Tu je i njena slika - skenirala sam je sa jedine slike u kući kojubaka nije spakovala na tavan - krupni plan moje mame koja me drži u naručju, ispredslonice Maure.

Onda sledi stranica za kontakt osobe u policiji. Jedan od njih, Doni Boan, u penziji je i

preselio se na Floridu, i ima Alchajmerovu bolest (čudo jedno šta se sve može saznati prekoGugla). Drugi, Verdžil Stanhoup, plednji put pomenut je u policijskom biltenu kada jeunapređen u detektiva na svečanosti 13. oktobra 2004. godine. Na osnovu digitalne potrageznam da on više nije zaposlen u policijskoj službi Buna. Osim toga, izgleda da je nestao s licazemlje.

To uopšte nije toliko neobično kao što biste pomislili.

Čitave porodice nestaju iz kuća u kojima trešti televizor, voda u čajniku ključa, igračkesu rasute po podu; porodice čiji je kombi nađen na praznom parkingu ili potopljen u nekojezero, a ipak nikad nije nađeno nijedno telo. Studentkinje nestanu pošto su napisale svojbroj telefona na salveti u baru i dale ga nekom muškarcu. Dede odlutaju u šumu i više ih

nikad niko ne vidi. Bebe dobiju poljubac za laku noć, ušuškane u kolevku, i nestanu presvitanja. Mame naprave spisak za kupovinu, sednu u automobil, ali se više nikad ne vrate izsupermarketa.

„Džena!”, prekida me bakin glas. „Nisam ti ja konobarica!”

Isključujem kompjuter i izlazim iz svoje sobe. Onda se setim, zavlačim ruku u fioku ivadim iz njenih dubina nežnu plavu maramu. Ne slaže se baš sa šortsom od teksasa imajicom, ali obmotavam je oko vrata, žurim niza stepenice i sedam na stolicu za kuhinjskimpultom.

„Nije da nemam pametnija posla nego da te služim”, kaže baka, okrenuta leđima, dokobrće palačinku u tiganju.

Moja baka nije kao one bake s televizije, nežna, sedokosa i nalik na anđela. Radi uparkinervisu, kontroliše satove za parkiranje, i mogla bih na prste jedne ruke nabrojatikoliko puta sam je videla da se smeši.

Volela bih da mogu pričati s njom o mami. Mislim, ona ima mnoštvo sećanja koja meninedostaju - jer ona je živela s mojom mamom osamnaest godina, a ja sam imala samo bednetri. Volela bih da imam baku koja mi je pokazivala slike nestale mame kad sam bila mala, ipekla tortu za njen rođendan, umesto da me podstiče da potisnem sva osećanja u nekakvukutijicu.

Nemojte me pogrešno shvatiti - ja volim baku. Ona dolazi da me sluša kad pevam uškolskom horu, i kuva mi vegetarijansku hranu, iako voli meso; pušta me da gledam filmoveu kojima ima nasilja i golotinje, jer (kako ona kaže) sve to mogu da vidim i u školskom

hodniku između dva časa. Volim baku. Samo što ona nije mama. Za danas sam spremila laž kako ću čuvati sina jednog od mojih omiljenih nastavnika -

gospodina Alena, koji mi je u sedmom razredu predavao matematiku. Dečko se zove Karter,ali ja ga zovem Pilula, jer predstavlja najbolju moguću propagandu protiv razmnožavanja.

~ 14 ~

anna


15/271


16/271

Zvoncica

počela da čuvam decu mojih nastavnika, u neri da do kraja leta uštedim dovoljno novca dazainteresujem nekoga od njih. Onda sam počela da učim kako da postanem sama svojdetektiv.

Skoro svaka pretraga na internetu radi nalaženja nestalih osoba zaeva novac ipotrebno je imati kreditnu karticu - a ja nisam imala ni jedno ni drugo. Međutim, uspela

sam da nađem priručnik Dakle, hteli biste da postanete privatni detektiv? na nekoj crkvenojdobrotvornoj rasprodaji i provela sam nekoliko dana učeći podatke iz jednog jedinogpoglavlja: Nalaženje izgubljenih osoba.

Prema toj knjizi, postoje tri tipa nestalih osoba:

1. Oni koji nisu zaista nestali, nego imaju život i prijatelje u koje vi ne spadate. Tu bispadali bivši momci ili cimeri sa fakulteta.

2. Oni koji nisu zaista nestali, ali ne žele da budu nađeni. Takvi su, na primer, odbegliočevi i zaštićeni svedoci.

3. Svi ostali. Tu spadaju i tinejdžeri koji pobegnu od kuće ili deca sa fotografija na

kutijama mleka koju su ukrali ludaci u belom kombiju bez prozora.

Glavni razlog što privatni detektivi mogu da nađu nekoga jeste to što mnogi ljudi tačnoznaju gde se nalazi neka nestala osoba. Samo što vi niste jedan od njih. Dakle, tr eba danađete nekoga ko jeste.

Ljudi koji nestanu imaju svoje razloge. Možda su napravili prevaru sa osiguranjem, ilise kriju od policije. Možda su rešili da počnu iz početka. Možda su bili do guše u dugovima.Možda imaju tajnu i ne žele da je iko otkrije. Ako je verovati priručniku Dakle, hteli biste da

postanete privatni detektiv? - prvo pitanje koje treba da postavite sebi glasi: da li ta osobaželi da bude pronađena?

Moram priznati da ne znam da li želim da čujem odgovor na to. Ako je moja mamasvojevoljno otišla, onda je možda već samo saznanje da ja i dalje tragam - da ni posle desetgodina nisam zaboravila na nju - dovoljno da je navede da se vrati. Ponekad mislim da bi mibilo lakše kad bih saznala da mi je mama umrla pre deset godina, nego da je živa i da jerešila da se ne vrati.

Knjiga kaže da nalaženje onih koji su nestali liči na anagrame. Imate sve potrebneelemente i treba samo da ih poređate pravim redosledom da biste dobili rešenje.Prikupljanje podataka glavno je oružje privatnog detektiva, a činjenice su mu najboljiprijatelji. Ime, datum rođenja, matični broj socijalnog osiguranja. Škole u koje je išao. Vremesluženja vojnog roka, mesta zaposlenja, poznati prijatelji i rođaci. Što dalje bacate mrežu,

sve je veratnije da ćete uloviti nekoga ko je razgovarao s nestalom osobom o tome kuda biželela da ode na letovanje, ili kakav bi posao najviše volela da radi.

Šta radite sa svim tim činjenicama? Za početak, koristite ih za odbacivanje nekihmogućnosti. Već prilikom prve pretrage interneta, kad mi je bilo jedanaest godina, pronašlasam bazu podataka socijalnog osiguranja i tražila majčino ime.

~ 16 ~

anna


17/271

Zvoncica

Nije bila navedena kao preminula, ali to mi nije mnogo govorilo. Možda jeste živa, iliživi pod drugim imenom. Možda je mrtva, a nije identifikana, žensko NN lice.

Nije je bilo ni na Fejsbuku ni Tviteru, ni na Klasmejts, niti na Mreži studenata Vasara,gde je studirala. S druge strane, moja mama bila je toliko obuzeta svojim poslom i svojimslonovima, da verovatno nije imala mnogo vremena za sve te razonode.

U onlajn telefonskom imeniku našla sam 367 Alis Metkalf. Pozivala sam dve ili trinedeljno, da se baka ne bi izbezumila kad vidi mnoštvo međugradskih razgovora natelefonskom računu. Ostavljala sam mnogo poruka. Jedna zlatna starica iz Montane želela je da se moli za moju mamu, a jedna žena koja je radila kao producent u informativnomprogramu u Los Anđelesu obećala mi je da će predložiti svom šefu da se napravi reportažao tome, ali nijedna osoba koju sam pozvala nije bila moja mama.

U knjizi je bilo i drugih predloga: pretraga zatvorskih baza podataka, prijava zapatente, čak i genealoških podataka Crkve Isusa Hrista - svetaca poslednjih dana. Sve samih isprobala i nisam dobila ništa. Kad sam tražila Alis Metkalf na Guglu, dobila sam suvišepogodaka - preko 1,6 miliona. Zato sam suzila potragu na „Alis Kingston Metkalf slonovi

tuga” i dobila sam spisak njenih naučnih radova, uglavnom objavljenih pre 2004. godine. Na šesnaestoj strani Guglovog listinga našla sam članak iz onlajn psihološkog bloga oprocesu tugovanja kod životinja. Već posle tri pasusa u njemu je citirana Alis Metkalf:„Egoistično je misliti da ljudi imaju monopol na tugu. Postoje ozbiljni dokazi da slonovi žaleza onima koje vole.” To je bila samo mrvica, po mnogo čemu sasvim obična, nešt o što je onarekla stotinu puta u raznim časopisima i u raznim naučnim radovima.

Samo što je ovaj blog bio iz 2006. godine.

Dve godine posle njenog nestanka.

Iako sam pretraživala internet punih godinu dana, nisam našla nikakav drugi dokaz opostojanju moje mame. Ne znam da li je datum u tom članku bio greška u kucanju ili su

citirali maminu izjavu od pre više godina, ili je moja mama - ako je bila živa i zdrava 2006 -još živa i zdrava.

Samo znam da sam to našla, i to je bio početak.

U duhu odluke da prevrnem svaki kamen, nisam ograničila izučavanje samo napredloge iz priručnika Dakle, hteli biste da postanete privatni detektiv?. Ostavljala sampodatke u Nestalim osobama na mreži Listservs. Jednom sam se na vašaru prijavila da mehipnotišu pred publikom koja je jela pržene viršle s lukom, u nadi da će to prizvati sećanjapotisnuta negde duboko u meni, ali hipnotizer mi je rekao samo da sam, u prošlom životu,bila služavka sudopera u palati nekog vojvode. Otišla sam na besplatni seminar o lucidnomsanjanju koji je organizovala biblioteka, pomislivši da bih neku od tih tehnika mogla daprimenim na moj tvrdoglavo zaključani um, ali ispostavilo se da se sva uputstva svode navođenje dnevnika.

Danas ću, prvi put, otići vidovnjaku.

Postoji nekoliko razloga zašto to nisam učinila ranije. Prvo, nisam imala dovoljnonovca. Drugo, nisam imala pojma gde da nađem pouzdanog vidovnjaka. Treće, to nije baš

~ 17 ~

anna


18/271

Zvoncica

naučno, a ako me je mama, ovako odsutna, ičemu naučila, onda je to da verujem čvrstim,hladnim činjenicama i podacima. Međutim, pre dva dana, dok sam slagala majčine sveske, izjedne je ispao pokazivač strane.

Zapravo, ne pravi pokazivač strane. Bila je to novčanica od jednog dolara, ispresavijanau origami u obliku slona.

Odjednom sam se setila mame, čije ruke lete oko novčanice, savijaju je i pritiskaju,okreću i obrću, sve dok ja nisam prestala da plačem i zagledala se, privučena, u majušnuigračku koju mi je upravo napravila.

Dotakla sam malog slona kao da sam očekivala da će nestati u oblačiću dima. A onda mije pogled pao na otvorenu stranicu dnevnika, pasus koji se odjednom isticao kao da jeispisan neonskim slovima:

Kolege su me uvek čudno gledale kad im kažem da su najbolji naučnici svesni činjenice dadvri odsto svega što proučavaju, jednostavno, nije merljivo - možda je reč o magiji, ilivanzemaljcima, ili nasumičnoj varijanti, a ništa od toga ne može se pouzdano isključiti. Ako

ćemo biti pošteni kao naučnici... moramo priznati da postoji i nešto što ne bi trebalo da znamo.

Shvatila sam to kao znak.

Svi drugi na ovoj planeti radije bi gledali ispresavijano remeelo nego prvobitni običankomad hartije, ali ne i ja. Ja sam morala da počnem od početka. Zato sam provela sate i satepažljivo razmotavajući majčino delo, pretvarajući se da i dalje na novčanici osećam toplinunjenih prstiju. Išla sam korak po korak, kao da vršim komplikovanu operaciju, sve doknisam bila u stanju da ponovo ispresavijam novčanicu isto kao ona; sve dok nisam imalamalo krdo od šest novih zelenih slonova koji mi marširaju preko pisaćeg stola . Iskušavala

sam sebe celog dana, da se uverim da nisam zaboravila, i svaki put kad uspem, obuzeo bime ponos. Te večeri zaspala sam zamišljajući dramatičan, filmski trenutak kada konačnopronalazim moju nestalu mamu i ona ne zna da sam to ja, sve dok ne ispresavijamnovčanicu od jednog dolara i napravim slona pred njenim očima. A ona će me zagrliti. Ineće me puštati.

Iznenadilo bi vas koliko je vidovnjaka navedeno u telefonskom imeniku. Nju ejdžduhovni savetnici, Vidovnjački saveti od Lorel, Paganske sveštenice čitaju tarot,Proročanstva Kejt Kimel, Buđenje feniksa - saveti o ljubavi, bogatstvu, blagostanju.

Drugi vid kod Sereniti, Ulica Kamberland, Bun.

Sereniti nije imala veliki oglas, ni broj na 800, niti prezime, ali je bila dovoljno blizumoje kuće da odem biciklom, i bila je jedina koja je obećavala seansu po bagatelnoj ceni oddeset dolara.

Ulica Kamberland nalazi se u delu grada za koji mi je baka uvek govorila da ga seklonim. To je, u osnovi, uličica puna propalih bakalnica sa zakovanim izlozima i polutajnih

~ 18 ~

anna


19/271

Zvoncica

barova. Na trotoaru su se nalazile dve drvene table - jedna je reklamirala piće za dolar prepet po podne, a na drugoj je pisalo: TAROT, 10 dolara, 14 R.

Šta je 14 R? Starosna granica? Veličina grudnjaka?

Ne sviđa mi se da ostavljam bicikl na ulici, pošto nemam katanac za njega - inače nemoram da ga zaključavam u školi, ni u glavnoj ulici, ni bilo gde drugde kuda obično idem - i

zato ga unosim u hodnik levo od ulaza u bar i teglim ga uza stepenice, koje zaudaraju napivo i znoj. Na vrhu je malo predvorje. Na jednim vratima piše 14 R, a ispod toga, na tablici:SEANSE, SERENITI.

Zidovi predvorja prekriveni su baršunastim tapetama koje se polako ljušte. Na plafonuse šire žućkaste fleke i miriše na previše lekovitog bilja. Tu je i klimavi stočić poduprttelefonskim imenikom. Na njemu je porcanska činija puna vizitkarata: SERENITI DŽOUNS,VIDOVNJAK.

Nema baš mnogo mesta za mene i bicikl. Nekako ga nameštam savijenog u polukrug ipokušavam da ga naslonim na zid.

S druge strane unutrašnjih vrata čujem dva prigušena ženska glasa. Ne znam da li bi

trebalo da kucam, da kažem Sereniti da sam stigla. Onda shvatam da, ako je imalo dobra usvom poslu, ona to već mora znati.

Za svaki slučaj, nakašljem se. Glasno.

S biciklom naslonjenim na kuk, pritiskam uho na vrata.

Muči vas jedna veoma važna odluka.

Čuje se prigušen uzvik, a potom drugi glas: Kako ste znali?

Ozbiljno sumnjate da će ono što odlučite biti ispravno.

Drugi glas, ponovo: Veoma mi je teško, ovako bez Berta.

On je sad ovde. I želi da znate da možete verovati svom srcu.

Pauza. To mi baš ne liči na Berta. Pa naravno. To je neko drugi ko bdi nad vama.

Tetka Luiza?

Da! Kaže da ste joj uvek bili miljenica. Nehotice frknem. Dobro si se snašla, Sereniti.

Možda me je čula, jer se s druge strane vrata više ne čuje razgovor. Nagjem se jače dabolje oslušnem, i pritom bicikl izgubi oslonac. Trudeći se da ostanem na nogama, saplićemse preko mamine marame koja se nekako raotala. Bicikl - i ja s njim - udara o stočić, a činijapada s njega i razbija se.

Vrata se naglo otvaraju, a ja podižem pogled sa srušenog bicikla nad kojim čučim,pokušavajući da prikupim komadiće porcelana. „Šta se ovde dešava?”

Sereniti Džouns je visoka, s ružičastom kosom nalik na šećernu vunu, podignutom uvrtoglavu punđu. Ima ruž u istoj boji kao kosa. Obuzima me čudno osećanje da se znamoodranije. „Da li ste vi Sereniti?”

„Ko pita?”

„Zar ne bi trebalo da znate?”

~ 19 ~

anna


20/271

Zvoncica

„Ja predviđam, a nisam sveznajuća. Da sam sveznajuća, ovo bi bila Park avenija i ja bihgomilala dividende negde na Kajmanskim ostrvima.” Glas joj zvuči umorno, nekako nalik nakauč sa starim oprugama. Onda primuje komadiće porcelana u mojoj ruci. „Mora da se šališ!Pa to je bakina činija za kristalomantiju!”

Nemam pojma šta je to kristalomantija. Znam samo da sam u velikoj nevolji. „Veoma mi

je žao. Bilo je slučajno...”„Imaš li ti predstavu koliko je stara bila? To je porodično nasleđe! Hvala nebesima što

moja mama nije doživela da ovo vidi.” Žurno uzima krhotine i počinje da ih spaja, kao da senada da će se nekim čudom zaceliti.

„Mogu pokušati da je popravim...”

„Ako nisi čarobnica, ne vidim kako bi ti uspelo. Moja mama i baka sigurno se prevrću ugrobu, zato što ti nemaš ni toliko pameti koliko je bog podario krtici.”

„Ako vam je toliko dragocena, zašto ste je ostavili tako u hodniku?”

„Zašto si ti dovukla bicikl u prostoriju veličine plakara?”

„Mislila sam da će ga neko ukrasti ako ga ostavim dole”, kažem, ustajući. „Gledajte,platiću vam štetu.”

„Dušo, ni sve što zaradiš prodajući izviđačke kolačiće ne može nadoknaditi troškoveantikviteta iz 1858.”

„Ne prodajem ja kolačiće”, kažem. „Došla sam na seansu.”

Ona me iznenađeno gleda. „Ne mogu da radim s decom.”

Ne mogu ili neću? „Starija sam nego što izgledam.” To je činjenica. Svi misle da idem upeti razred, a ne u osmi.

Žena koja je bila unutra, sada se, takođe, pojavljuje na vratima. „Seriti? Je li sve u redu?”

Sereniti se spotakne i jedva prekorači moj bicikl. „Sasvim.” Kruto mi se smeši. „Ne

mogu da ti pomognem.”„Kako, molim?”, pita žena.

„Ne vama, gospođo Langam”, kaže Sereniti, a onda se poluglasno obraća meni: „Ako neodeš ovog časa, pozvaću policiju i podneću prijavu.”

Možda gospođa Langam ne želi vidovnjakinju koja je neprijatna prema deci; možda,prosto, ne želi da bude tu kada stigne policija. U svakom slučaju, gleda u Sereniti kao da sesprema nešto da kaže, a onda nas obe zaobiđe i pojuri niza stepenice.

„O, sjajno”, gunđa Sereniti. „Sad mi duguješ za ovo neprocenjivo porodično nasleđe ideset dolara koje mi nije platila.”

„Platiću vam duplo”, kažem žurno. Imam kod sebe šezdeset osam dolara. Sve što sam

zaradila čuvajući decu cele godine, a štedim za privatnog detektiva. Nisam baš ubeđena daje Sereniti pravi vidovnjak. Međutim, spremna sam da se rastanem od dvadeset dolara kakobih to proverila.

Njoj oči sinu na pomen novca. „Za tebe”, kaže, „napraviću izuzetak u pogledu godina.”Otvara vrata nešto šire, tako da vidim sasvim običnu dnevnu sobu, s kaučem, stočićem za

~ 20 ~

anna


21/271

Zvoncica

kafu i televizorom. Izgleda kao bakina kuća, pa sam malo razočarana. Ovde ništa ne ukazujena vidovnjaka. „Imaš neki problem?”, pita ona.

„Nekako sam očekivala kristalnu kuglu i zavesu od perlica.”

„Za to se dodatno plaća.”

Gledam je, jer nisam sigurna da li se šali. Ona se s mukom spusti na kauč i pokaže mistolicu. „Kako se zoveš?”

„Džena Metkalf.”

,,U redu, Džena”, kaže ona i uzdahne. „Da obavimo i to.” Pruža mi debelu svesku i tražida zapišem ime, adresu i broj telefona. „Zašto?”

„Za slučaj da kasnije treba nešto da ti javim. Ako neki duh bude imao poruku, ili štabilo.”

Mnogo je verovatnije da će mi slati mejlove s reklamom za dvadeset odsto popusta zanaredne seanse, ali uzimam svesku u kožnom povezu i upisujem se. Dlanovi mi se znoje.Pošto je kucnuo čas, nekako se predišljam. U najgorem slučaju, pokazaće se da je SerenitiDžouns lažnjak, još jedan ćorsokak kad je reč o misteriji moje mame.

Ne. Najgore bi bilo da se pokaže da je Sereniti Džouns talentovani vidovnjak, a jasaznam da me je mama svojevoljno napustila, ili da je mrtva.

Sereniti uzima karte za tarot i počinje da ih meša. „Ono što ti kažem tokom seansemožda neće imati smisla u ovom trenutku. Ipak, zapamti svaku reč, jer ćeš možda jednogdana čuti nešto i shvatićeš šta su duhovi danas pokušavali da ti kažu.” Govori to istim onimtonom kao stjuardese kad kažu putnicima da zakopčaju sigurnosne pojaseve i ispravenaslone. Potom mi pruža karte, da ih presečem na tri dela. „Dakle, šta želiš da znaš? Ko jezaljubljen u tebe? Da li ćeš dobiti peticu iz engleskog? Na koji fakultet da se prijaviš?”

„Ništa od toga nije mi važno.” Vraćam joj špil, nepresečen. „Moja mama nestala je predeset godina”, kažem, „i potrebna mi je vaša pomoć da je nađem.”

U majčinim dnevnicima s terena postoji pasus koji znam napamet. Ponekad, kad mi jedosadno na času, ispisujem ga u svesci, pokušavajući da imitiram njen rukopis.

To je iz vremena kad je bila u Bocvani, na postdoktorskim istraživanjima, izučavajućitugu slonova u Tuli Bloku, i kad je pratila smrt jednog slona u divljini. Bilo je to mladunčešesnaestogodišnje slonice po imenu Kiso. Kagiso se porodila odmah po svitanju, amladunče je ili rođeno mrtvo, ili je uginulo odmah potom. Prema majčinim beleškama, tonije neobično za slonicu koja prvi put rađa. Neobično je bilo kako je Kagiso reagovala.

UTORAK

9.45: Kagiso stoji kraj mladunčeta, pod punim svetlom, na otvorenoj čistini. Maše glavomi podiže surlu. Mladunče se nije pomerilo od 6.35. 11.52: Kagiso preti Avivi i Kokisi, koje dolazeda pogledaju telo mladunčeta. 15.15: Kagiso i dalje stoji nad lešom. Dodiruje mladunčesurlom. Pokušava da ga podigne.

~ 21 ~

anna


22/271

Zvoncica

SREDA

6.36: Brinem za Kagiso, nije ni na pojilo išla.

10.42: Kagiso nogama gura šiblje preko mrtvog mladunčeta. Lomi i granje da ga doda na gomilu.

15.46: Veoma je toplo. Kagiso odlazi na pojilo, a onda se vraća u blizinu mladunčeta.

ČETVRTAK

6.56: Pojavljuju se tri lavice; počinju da odvlače leš mladunčeta. Kagiso juriša na njih; onebeže ka istoku. Kagiso stoji nad telom mladunčeta i trubi. 8.20: Još trubi.

11.13: Kagiso i dalje stoji nad mrtvim mladunčetom. 21.02: Tri lavice jedu mladunče.Kagiso nigde nema.

Na dnu stranice, mama je dopisala i ovo:

Kagiso napušta telo mladunčeta pošto je bdela nad njim tri dana. Veliki broj istraživanja potvrdio je da slonče mlađe od godinu dana ne može

preživeti ako ostane siroče.

Međutim, zasad nije napisano ništa o tome šta se dešava s majkom koja izgubi dete.

Kada je to pisala, moja mama nije znala da je trudna sa mnom.

„Ne bavim se nestalim osobama”, kaže Sereniti, glasom koji ne dozvoljava nikakvo ali.

„Ne radite s decom”, kažem, nabrajajući na prste. „Ne bavite se nestalim osobama. A šta

tačno radite?”Ona zaškilji u mene. „Da li želiš usklađivanje energije? Nema problema. Tarot? Samo

izvoli. Komunikaciju s pokojnikom? Tu sam.” Naginje se nred, tako da mi je potpuno jasnoda je to nepremostiva prepreka. „Ali ne bavim se nestalim ljudima.”

„Vi ste vidovnjak.”

„Različiti vidovnjaci imaju različite darove”, kaže ona. „Proročanstva, očitavanja aure,kanalisanje duhova, telepatija. To što sam probala zalogaić ne znači da sam dobila ceošvedski sto.”

„Nestala je pre deset godina”, nastavljam kao da Sereniti nije ništa rekla. Pitam se da litreba da joj pričam o izgaženoj čuvarki, ili o činjenici da je mama odneta u bolnicu, ali

odlučujem da to preskočim. Neću da joj unapred dajem odgovore. „Imala sam samo trigodine.”

„Većina nestalih ljudi nestane zato što tako žele”, kaže Sereniti.

„Ali ne svi”, odgovaram. „Nije me napustila. Znam to.” Oklevam, a onda skidam maminumaramu i guram je ka njoj. „Ovo je pripadalo njoj. Možda bi moglo da pomogne?”

~ 22 ~

anna


23/271

Zvoncica

Sereniti je i ne dodiruje. „Nisam rekla da ne mogu da je nađem. Rekla sam da neću.”

Od svega što sam zamišljala da će se desiti, ovo mi nije palo na pamet. „Zašto?”, pitamzbunjeno. „Zašto ne želite da mi pomognete, ako možete?”

„Zato što ti ja nisam prokleta Majka Tereza!” prasne ona. Lice joj postaje crveno poputparadajza; pitam se da li je predvidela sopstvenu neposredno predstojeću smrt usled

visokog pritiska. „Izvini”, kaže i izlazi u predsoblje. Trenutak kasnije čujem kako negde tečevoda.

Nema je pet minuta. Deset. Ustajem i počinjem da šetkam po dnevnoj sobi. Na policiiznad kamina poređane su slike Sereniti sa Džordžom i Barbarom Buš, sa Šer, sa onimtipom iz Zulendera. To nema nikakvog smisla. Zašto bi žena koja se druži sa čuvenimljudima živela u Istočnom Nigdincu, u Nju Hempširu, naplaćujući seansu deset dolara?

Kad čujem povlačenje vode, žurim da ponovo sednem, kao da sam stalno bila tamo.Sereniti se vraća, staložena. Ružičaste šiške su joj vlažne, kao da se umivala. „Neću ti ništanaplatiti za ovo danas”, kaže, a ja frknem. „Žao mi je zbog tvoje mame. Možda neko drugimože da ti kaže ono što želiš da čuješ.”

„Ko, na primer?”„Nemam pojma. Nemamo baš redovna paranormalna druženja sredom uveče.” Prilazi

vratima i širom ih otvara, znak da treba da odem. „Ako čujem za nekoga ko se time bavi,javiću ti.”

Pretpostavljam da je to najobičnija laž, izrečena da bi me što pre izbacila iz svojednevne sobe. Izlazim u hodnik i s mukom podižem bicikl. „Ako nećete da je nađete”, kažem,„možete li mi bar reći da li je mrtva?”

Ne mogu da poverujem šta sam je zamolila, ali reči stvarno lebde između nas, nalik nazavesu koja nas sprečava da jasno vidimo jedna drugu. Za trenutak pomislim da zgrabimbicikl i zbrišem pre nego što budem morala da čujem odgovor.

Sereniti se stresa kao da sam je pogodila šokerom. „Nije.”Dok mi zatvara vrata pred nosom, pitam se da li je i to bezočna laž.

Umesto da se vratim kući, vozim kroz predgrađa Buna, pet kilometara zemljanimputem, do ulaza u Starkov rezervat prirode, nazvan po generalu iz Rata za nezavisnost kojije smislio moto naše savezne države „Živi slobodno ili umri”. Pre deset godina, pre nego štoje postao Starkov rezervat prirode, ovo je bilo Utočište za slonove Nova Engleska, koje jeosnovao moj otac, Tomas Metkalf. U to vreme zauzimalo je osam st otina hektara, sgraničnim pojasom od osamdeset hektara između utočišta i prvih kuća. Sada se više odpolovine te površine pretvorilo u Tržni centar Kostko i prigradsko naselje. Ostatak je udržavnom vlasništvu, namenjen očuvanju prirode.

Ostavljam bicikl i pešačim dvadeset minuta, prošavši pored brezove šume i jezerceta,sada zaraslog u korov, gde su nekada slonovi dolazili svakog dana da piju vodu. Konačnostižem do svog omiljenog mesta, ispod masivnog hrasta, grana izuvijanih kao da baca čini.Iako je šuma u ovo doba godine većinom zarasla u mahovinu i paprat, ispod ovog drvetazemlja je uvek puna jarkoljubičastih pečuraka. Izgleda upravo kao mesto na kome bi živelevile, kad bi zaista postojale.

~ 23 ~

anna


24/271

Zvoncica

Pečurke se zovu Laccaria amethystina. Tražila sam ih po int ernetu. Verujem da bi imoja mama to učinila, da ih je videla.

Sedam među pečurke. Pomislio bi čovek da ću ih zdrobiti, ali one se nekako izmiču odmene. Gladim donju stranu šeširića nalik na rebrasti meh harmonike. Pod prstima mi jepoput somota, ali i mišićava, baš kao vrh slonovske surle.

Ovo je mesto na kome je Maura sahranila njeno mladunče, jedino slonče ikada rođenou utočištu. Bila sam suviše mala da bih se sećala, ali čitala sam o tome u majčinimdnevnicima. Maura je stigla u utočište trudna, iako u zoološkom vrtu iz kojeg je došla tonisu znali. Porodila se skoro petnaest meseci po dolasku, i mladunče je bilo mrtvorođeno.Maura ga je donela do ovog hrasta i prekrila ga borovim iglicama i granjem. Sledećegproleća ovde su nikle prekrasne ljubičaste pečurke, na mestu gde je osoblje utočišta kasnijei zvanično sahranilo mrtvo slonče.

Vadim mobilni telefon iz džepa. Jedino dobro od prodaje polovine utočišta jeste to štosada imamo veliki predajnik mobilne telefonije nedaleko odavde i zato nam je signal boljinego u celom Nju Hempširu. Otvaram pretraživač i kucam: Sereniti Džouns, vidovnjak.

Prvo što nalazim jeste članak na Vikipediji. Sereniti Džouns (r. 1. novembra 1966)američki je vidovnjak i medijum. Više puta gostovala je u programu „Dobro jutro, Ameriko ” iimala je sopstvenu TV emisiju, „Sereniti! ” u kojoj je radila seanse uživo publici i pojedincimalicem u lice, ali specijalizovala se za slučajeve nestalih osoba.

Slučajevi nestalih osoba? Je li to neka šala?

Sarađivala je u mnogim policijskim istragama i slučajevima FBI - ja i navodno je imalauspeh od 88 odsto. Međutim, njeno pogrešno predviđanje u slučaju kidnapovanog sinasenatora Džona Makoja dobilo je veliki publicitet u medijima, što je navelo porodicu na to da

podnese tužbu. Džounsova nije viđena u javnosti od 2007. godine.

Da li je moguće da čuveni medijum - čak i ako je osramoćen - nestane s lica zemlje i

pojavi se deset godina kasnije u Bunu, gradiću u Nju Hemiru? Svakako. Ako je iko ikadaželeo da nađe mesto gde će ostati neupadljiv, to je svakako moj rodni grad, u kome jenajuzbudljiviji događaj čitave godine redovni bingo turnir 4. jula.

Čitam spisak njenih javnih vizija.

Džounsova je 1999. godine rekla Tei Katanopulis da je njen sin Adam, koji je nestaosedam godina ranije - živ. Adam je pronađen 2001 - radio je na trgovačkom brodu duž obala

Afrike.

Džounsova je precizno predvidela oslobađanje O. Dž. Simpsona i veliki zemljotres 1989. godine.

Godine 1998. Džounsova je najavila da će sledeći predsednički izbori biti odloženi. Iako

sami izbori 2000. nisu kasnili, zvanični rezultati nisu objavljeni punih 36 dana. Džounsova je 1998. rekla majci nestale studentkinje Keri Rašid da je njena kći izbodenanožem i da će dokazi analize DNK osloboditi čoveka koji bude osuđen za taj zločin. I zaista,

2004. godine, Orlando Ikes oslobođen je u okviru aktivnosti projekta „Nevinost ” , a umestonjega, za zločin je optužen njegov nekadašnji cimer.

~ 24 ~

anna


25/271

Zvoncica

Džouns je 2001. godine rekla policiji da će telo Čandre Livi biti nađeno na padini u gustojšumi. Pronađeno je sledeće godine u parku Rok Krik, u državi Meriland, na strmoj padini.Takođe, predvidela je da je Tomas Kvianos IV, njujorški vatrogasac koji je posle napada 11.septembra smatran mrtvim, zapravo živ, i zaista je izvučen iz ruševina pet dana posle rušenjaSvetskog trgovinskog centra.

U svojoj televizijskoj emisiji 2001, Džounsova je posredstvom kamere vodila policiju uPensakoli, Florida, u kuću poštanskog službenika Erlena O’ Dula, i u njegovom podrumu našla

je tajnu zaključanu sobu, a u njoj Džtin Foker, za koju se dotad mislilo da je mrtva, pošto jeoteta osam godina ranije, kao jedanaestogodišnja devojčica.

U svojoj televizijskoj emisiji u novembru 2002, Džounsova je rekla senatoru DžonuMakoju i njegovoj ženi da je njihov oteti sin još živ i da će ga naći na autobuskoj stanici uOkali, na Floridi. Tamo su nađeni dečakovi posmrtni ostaci u poodmakloj fazi raspadanja.

Od tada je sve pošlo nizbrdo za Sereniti Džouns.

U decembru 2003. godine Džounsova je rekla udovici mornaričkog spijalca da će roditi zdravog dečaka. Žena je četrnaest dana kasnije doživela spontani pobačaj.

U januaru 2004. Džounsova je rekla Jolandi Rols iz Orema, u Juti, da je njenoj nestaloj petogodišnjoj kćerki Velvet ispran mozak i da je podiže moonska porodica, što je izazvalotalas protesta u Solt Lejk Sitiju. Šest meseci kasnije, Jolandin momak priznao je da je ubiodevojčicu i odveo je policiju do njenog plitkog groba u blizini lokalne deponije.

U februaru 2002. Džounsova je predvidela da će ostaci Džimija Hofe biti otkriveni ubetonskim zidovima skloništa od bombardovanja, sagrađenog za porodicu Rokfeler uVudstoku, u Vermontu. To se pokazalo kao netačno.

U martu 2004. Džounsova je izjavila da je Odri Sajler, nestala studeninja UniverzitetaViskonsin-Medison, bila žrtva serijskog ubice i da će biti pronađen nož koji će to dokazati.Kasnije je utvrđeno da je Sajlerova inscenirala sopstveno kidnapovanje u pokušaju da privuče

pažnju svog momka. U maju 2007. predvidela je da će Madlen Maken, koja je nestala tokom letovanja sroditeljima u Portugaliji, biti nađena u avgustu. Slučaj njenog nestanka još nije rešen.

Od tada više nije davala izjave o svojim predviđanjima. Koliko sam mogla da vidim, iona je nestala.

Nikakvo čudo što ne radi s decom.

Dobro, napravila je kolosalnu grešku u slučaju Makoj, ali mora se reći da je biladelimično u pravu: nestali dečak jeste nađen na tom mestu. Samo što nije bio živ. Stvarno jebilo nezgodno što je, posle niza uspešnih predviđanja, njen prvi neuspeh bio u vezi sačuvenim političarem.

Našla sam slike Sereniti na dodeli Gremija, sa Snup Dogom, i na novinarskoj večeri uBeloj kući sa Džordžom Bušom. Tu je bila i njena slika u Ju-Es vikliju, u rubrici Modna policija, na kojoj nosi haljinu sa dve ogromne svilene rozete našivene preko grudi.

Otvorila sam Jutjub, otkucala Serenitino i senatorovo ime. Dobila sam video sa Serenitiu TV studiju, sa onom čudnom kosom, u ružičastom kostimu s pantalonama, tek nešto malotamnijem od kose. Preko puta nje, na ljubičastom kauču, sedi senator Makoj, tip s vilicom

~ 25 ~

anna


26/271

Zvoncica

koja bi mogla da se koristi za određivanje pravih uglova i sa savršenom merom sedih vlasina slepoočnicama. Kraj njega sedi njegova supruga i grčevito ga steže za ruku.

Nisam upućena u politiku, ali u školi smo proučavali senatora Mako ja kao primerpolitičke propasti. Bio je pripreman za predsedničku trku, družio se s Kenedijevima uHajanis Portu i držao je govore na nacionalnim konvencijama demokrata. A onda je njegov

sedmogodišnji sin otet sa igrališta u privatnoj školi koju je pohađao. U insertu koji gledam, Serenit i se naginje ka političaru. „Senatore Moj”, kaže, „imala

sam viziju.”

Rez na gospel hor u studiju. „Vizija”, pevaju oni, kao muzička pratnja.

„Viziju vašeg dečaka...” Sereniti zastaje. „Živog i zdravog.”

Senatorova supruga pada mužu u naručje i jeca.

Pitam se da li je namerno odabrala Makoja; da li je zaista imala viziju deteta, ili je samohtela da malo medijske pažnje pređe i na nju.

Rez, pa prizor autobuske stanice u Okali. Tu je Sereniti, ulazi s Makevima u zgradu,kreće se u transu, poput zombija, ka nizu ormarića pored muškog toaleta. Tu senatorovažena počinje da doziva: „Henri?” a Sereniti govori policajcu da otvori ormarić broj 341. Unjemu nalaze flekavi kofer, koji policajac vadi, a svi ostali uzmiču od zadaha koji se širi odleša u njemu.

Za trenutak kamera drhti i skreće u stranu. Onda se kamerman smirio, taman na vremeda uhvati Sereniti kako povraća, Džini Makoj kako pada u nesvest, i senatora Makoja, zlatnunadu Demokratske stranke, kako viče na njega da prekine snimanje i udara ga pošto nijeposlušao.

Sereniti Džouns nije samo pala u nemilost - slomila se i raspala. Makevi su je tužili i nakraju su sklopili nagodbu. Senator je kasnije dva puta hapšen zbog vožnje pod uticajemalkohola, povukao se iz Senata i otišao nekuda da se leči od „premor a”. Supruga mu je

umrla godinu dana kasnije, od prevelike doze pilula za spavanje. A Sereniti je brzo i tihopostala nevidljiva.

Žena koja je tako veličanstveno zabrljala s Makojevima ista je ona koja je našla desetinenestale dece. To je ista ona Sereniti Džouns koja sada živi u najsumnjivijem delu grada iradi za siću. Ipak, da li je izgubila sposobnost da nalazi nestale ljude... ili je sve od početkabilo prevara? Da li je nekada bila pravi vidovnjak - ili je samo imala sreće?

Koliko ja znam, paranormalni dar je nalik na vožnju bicikla. Koliko ja znam, uvek sevraća, samo ako pokušate ponovo.

I zato, uprkos činjenici da sam prilično sigurna da Sereniti Džouns ne želi više nikad dame vidi pred svojim vratima, znam da je pronalaženje moje mame upravo onakav par

pomoćnih točkića kakav joj je sada potreban.

~ 26 ~

anna


27/271

Zvoncica

ALIS

Svi smo čuli da se kaže: Ima pamćenje kao slon. I pokazalo se da to nije otrcani kliše,

nego naučna činjenica. Jednom sam u Tajlandu videla azijsku slonicu koja je bila dresirana da izvodi trik. Kadbi deca došla da je vide u rezervatu gde su je držali, rekli bi im da sednu u vrstu. Onda bi imrekli da izuju cipele, i sve cipele potrpali bi na gomilu. Mahut 1 , dreser koji je radio s njom,rekao bi slonici da vrati deci cipele. Slonica je to i radila, pažljivo je prebirala surlom po hrpiobuće i spuštala svaku cipelu u krilo detetu kojem je pripadala.

U Bocvani sam videla slonicu kako tri puta napada helikopter: u njemu je bio veterinarkoji je želeo da je uspava strelicom radi nekog proučavanja. U utočištu smo morali dazahtevamo zabranu preleta, jer su helikopteri hitne pomoći koji su leteli iznad nas navodilislonove da se zbijaju u strahu. Većina tih slonova videla je helikopter samo jednom uživotu, i to je bio helikopter iz kojeg su čuvari parka gađali njihovu porodicu otrovnim

strelicama pre pedeset godina, tokom proređivanja krda. Postoji priča o slonovima koji su prisustvovali smrti nekog člana krda od ruke lovca na

slonovaču, i onda uveče upadali u selo i tražili osobu koja je držala pušku.

U kenijskom ekosistemu Amboseli postoje dva plemena koja su tokom istorije dolazilau kontakt sa slonovima: Masai, koji nose crvenu odeću i love ih kopljima, i Kamba, koji suzemljoradnici i nikad nisu lovili slonove. Jedna studija ukazuje na to da slonovi pokazujuveći strah kada osete miris odeće koju su nosili Masai nego Kambe. Onda se zbijaju i žurnose udaljavaju od mirisa, i potrebno im je duže vreme da se smire pošto su osetili mirisMasaija.

Važno je da u toj studiji slonovi nisu ni videli tkaninu. Oslanjali su se isključivo na

olfaktorne nadražaje, što se može povezati s načinom ishrane dvaju plemena i s njihovimferomonima (Masai jedu više hrane životinjskog porekla nego Kambe; seljani plemenaKamba imaju karakterističan miris na stoku). Zanimljivo je da slonovi mogu precizno ipouzdano utvrditi ko im je prijatelj, a ko neprijatelj. Uporedite to s nama ljudima, koji idalje idemo mračnim uličicama po noći, nasedamo na piramidalne šeme i kupujemo mačkuu džaku od prodavaca polovnih automobila.

Mislim da, posle ovih nekoliko primera, pitanje nije da li slonovi umeju da pamte.Možda bi trebalo da se upitamo: šta oni ne zaboravljaju?

1 Mahut - osoba koja dresira slona i potom radi s njim; u Indiji je to često porodično zanimanje, prenosi se sa oca nasina. (Prim. prev.)

~ 27 ~

anna


28/271

Zvoncica

SERENITI

Imala sam osam godina kada sam shvatila da je svet pun ljudi koje ne vidi niko osim

mene. Onaj dečko koji je puzao ispod penjalice u školskom dvorištu i zavirivao mi podsuknju dok sam se ljuljala na najvišoj prečki. Pa stara crnkinja koja je mirisala na ljiljane;sedela je na ivici mog kreveta i pevala mi dok ne zaspim. Ponekad, kad bih s mamom išlaulicom, osećala sam se kao losos kad pliva uzvodno: toliko je teško bilo ne sudariti se sastotinama ljudi koji su išli pravo na mene.

Mamina prababa bila je punokrvna irokeska šamanka, a očeva majka vračala je izčajnih listića svojim koleginicama na pauzama za cigaretu u fabrici keksa u kojoj je radila.Njihov dar nije se preneo na moje roditelje, ali moja mama imala je mnoštvo priča o menikao detencetu koje ima dar. Rekla bih joj da je tetka Džini na telefonskoj vezi. Pet sekundikasnije telefon je zazvonio. Ili bih zahtevala da obujem gumene čizme za zabavište, iako jebio divan sunčan dan, i gle čuda, nebo bi se otvorilo i nastupio bi neočekivani pljusak. Moji

zamišljeni prijatelji nisu uvek bili deca, nego i vojnici iz građanskog rata i viktorijanskeudavače i, jednom, odbegli rob po imenu Spajder, sa ožiljcima od konopca oko vrata. Drugadeca u školi smatrala su da sam čudna i klonila su me se, do te mere da su moji roditeljiodlučili da se preselimo iz Njujorka u Nju Hempšir. Prvog dana u drugom razredu posadilisu me pred sebe i rekli: „Sereniti, ako ne želiš da upadneš u nevolje, moraš naučiti da kriješsvoj dar.”

Poslušala sam. Kad bih ušla u učionicu i sela pored neke devojčice, nisam joj seobraćala dok ne vidim da i druga deca pričaju s njom, pa sam tako zna la da nisam jedinakoja može da je vidi. Kada je moja učiteljica, gospođa Dekamp, podigla nalivpero i kad samznala da će iz njega pokuljati mastilo pravo na njenu belu bluzu, ugrizla sam se za jezik igledala kako se to dešava, umesto da je upozorim. Kada je skočimiš pobegao iz kaveza i kadsam imala viziju kako trči preko direktorkinog stola, potisnula sam tu misao sve dok jenisam čula kako vrišti u kancelariji.

Stekla sam prijatelje, baš kao što su roditelji rekli da će biti. Devojčica po imenu Morinpozvala me je svojoj kući da se igramo njenim poli pet lutkicama i poveravala mi je tajne, naprimer, da njen stariji brat krije Plejboj ispod dušeka i da njena mama krije kutiju za cipelepunu novca iza klimave ploče u garderoberu. Dakle, možete zamisliti kako sam se osećalaonog dana kad smo Morin i ja bile na igralištu i kad me je izazvala da vidimo koja od nasmože dalje da skoči s ljuljaške, i kad sam je istog časa vela kako nepomično leži na zemlji, sasvetlima hitne pomoći u pozadini.

Želela sam da joj kažem da ne treba da skačemo, ali sam htela i da zadržim najbolju

drugaricu koja ne zna ništa o mom daru. Zato sam ćutala, a kad je Morin izbrojala do tri ipoletela kroz vazduh, ja sam ostala da sedim u ljuljašci i zažmurila da ne bih morala da jegledam kako pada i dočekuje se na jednu nogu, i kako joj kost puca.

Roditelji su mi rekli da ću, ako ne budem krila moj drugi vid, upadati u nevolje.Međutim, bolje da ja upadnem u nevolju, nego da neko nastrada zbog mene. Posle toga

~ 28 ~

anna


29/271

Zvoncica

obećala sam sebi da ću uvek progovoriti ako mi dar pomogne da vidim nešto što će sedesiti, ma koliko me to koštalo.

U ovom slučaju, Morin je rekla da sam ludak i počela je da se druži s popularnimdevojčicama.

Kako sam rasla, sve sam bolje shvatala da nisu stvarni svi koji mi se obraćaju. Pričala

bih s nekim i krajičkom oka primetila bih duha kako prilazi. Navikla sam da ne obraćampažnju na njih, isto onako kao što prećujete lica stotina ljudi pored kojih prolazite svakogdana, a zapravo ih uopšte ne gledate. Rekla sam mami da proveri kočnice pre nego što se nakontrolnoj tabli upalila lampica koja opominje da nešto ne valja; čestitala sam komšinici natrudnoći nedelju dana pre nego što joj je doktor rekao da je trudna. Prijavljivala sam svepodatke koje bih saznala, bez sređivanja, i bez razmišljanja o tome da li treba ili ne treba dase oglasim.

Moj dar, ipak, nije bio sveobuhvatan. Kad mi je bilo dvanaest godina, prodavnicaautelova mog oca izgorela je do temelja. Dva meseca kasnije on je izvršio samoubistvo,ostavljajući mami nejasnu oproštajnu poruku, svoju sliku u noćnoj košulji i brdo kockarskih

dugova. Nisam predskazala ništa od svega toga, i ne mogu vam reći koliko puta su me pitalizašto nisam. Reći ću vam ovako: niko ne želi da zna odgovor više od mene. S druge strane,ne mogu ni da pogodim brojeve za loto, niti da kažem koje deonice da kupite. Nisam znalato za oca, a mnogo godina kasnije nisam predvidela ni majčin moždani udar. Ja samvidovnjak, a ne Čarobnjak iz prokletog Oza. Ponavljala sam događaje u glavi, pitajući se da lisam propustila neki znak, i da li neko s druge strane nije uspeo da dopre do mene, i da lisam bila suviše rasejana zbog domaćeg zadatka iz francuskog da bih išta primetila.Međutim, tokom godina shvatila sam da možda postoji nešto što ne treba da znam, a osimtoga - zaista ne želim da vidim čitav izgled budućnosti. Mislim, kad bih mogla, čemu ondaživeti?

Mama i ja preselile smo se u Konektikat, gde je dobila posao kao sobarica u hotelu, a ja

sam se oblačila u crno i petljala oko vikanske magije, i preživela srednju školu. Tek nastudijama počela sam zaista da cenim moj dar. Sama sam naučila da gledam u karte za taroti držala sam seanse devojkama iz mog sestrinstva. Pretplatila sam se na časopis Fejt.Umesto udžbenika, čitala sam o Nostradamusu i Edgaru Kejsu. Nosila sam ešarpe izGvatemale i providne suknje i palila sam sandalovinu u sobi u domu. Upoznala sam jošjednu studentkinju koju je zanimalo okultno, zvala se Šanej. Za razliku od mene, ona nijemogla da komunicira s pokojnicima, ali bila je empatična i dobijala je grčeve u stomaku kadgod bi njena cimerka dobila menstruaciju. Zajedno smo probale kristalomantiju. Sele bismos upaljenom svećom pred ogledalo i zurile u njega dovoljno dugo da vidimo svoje prošleživote. Šanej je poticala od duge loze vidovnjaka i rekla mi je da bi trebalo da zamolim svojeduhove vodiče da mi se predstave, da njene tetke i baka, medijumi, imaju duhove vodiče s

druge strane. I tako sam se konačno upoznala s Lusindom, postarijom crnkinjom koja mi jenekada pevala uspavanke, i s Dezmondom, drskim gej mladićem. Oni su oduvek bili uzmene, kao ljubimci koji mi spavaju kraj nogu i probude se, spremni da pomognu, kada ihpozovem po imenu. Od tada sam neprekidno razgovarala sa mojim duhovimodičima, kakobi mi pomogli da se snađem u sledećem svetu, bilo tako što će me voditi ili što će drugedovoditi k meni.

~ 29 ~

anna


30/271

Zvoncica

Dezmond i Lusinda bili su najbolje moguće dadilje, pustili su me - kao pravog mališana- da istražujem ravan paranormalnog, ali tako da se ne povredim. Starali su se da nesusrećem demone - duhove koji nikada nisu bili ljudska bića. Sprečavali su me dapostavljam pitanja čije odgovore još nije trebalo da znam. Učili su me da kontrolišem mojdar, umesto da on kontroliše mene, tako što ću postavljati granice. Zamislite kako bi vam

bilo kada bi vas telefon budio svakih pet minuta, čitave noći. To se dešava s duhovima akone postavite parametre. Oni su mi objasnili da je jedno kad poželim da podelim moje vizijekada mi same dođu, a da je sasvim drugo raditi seansu s nekim. Išla sam i drugimvidovnjacima da mi to rade i, pravo da vam kažem, osećanje je isto kao da vam nekopretura po fioci s vešom kad niste kod kuće, ili kad se nađete u liftu i ne možete da sesklonite ako neko upadne u vaš lični prostor.

Radila sam seanse po pet dolara tokom letnjeg raspusta, na Old Oard Biču u Mejnu.Onda, pošto sam diplomirala, našla sam klijente putem usmenih preporuka, a pritom samse izdržavala radeći razne sitne poslove. Imala sam dvadeset osam godina i radila sam kaokonobarica u kafeu kada je kandidat za guvernera Mejna došao na slikanje s porodicom.Dok su blicevi sevali po njemu i njegovoj supruzi, s tanjirima punim naše izvrsne pite s

borovnicama, njihova kćerka popela se na visoku stolicu za pultom. „Dosadno je, a?” upitalasam, a ona je klimnula glavom. Nije joj moglo biti više od sedam godina. „Da li bi volelatoplu čokoladu?” Dok je uzimala šolju, ruke su nam se dotakle i osetila sam udar crnog, jačinego ikada; samo tako mogu da ga opišem.

E sad, ta devojčica nije mi dala dozvolu da kanališem njenu energiju, i moji duhovodičijasno su mi to stavili do znanja i rekli da nemam prava da se uplićem. Međutim, na drugojstrani kafea, njena mama smešila se i mahala kamerama, a nije znala šta sam učinila. Kad sekandidatova supruga povukla u toalet, pošla sam za njom. Pružila je ruku da se rukuje,misleći da sam još jedan glasač kojeg treba šarmirati. „Ovo će vam zvučati suludo”, reklasam, „ali morate da testirate kćerku na leukemiju.”

Žena se ukočila u mestu. „Da li vam je Eni pričala o bolovima rasta? Izvinite što vas jegnjavila. Hvala na brizi, ali njen pedijatar kaže da nema nikakvog razloga za uzbunu. ” Iotišla je.

Lepo sam ti rekao, frknuo je Dezmond nečujno kada je, ubrzo potom, kandidat otišaopraćen svitom i porodicom. Neko vreme gledala sam pupraznu šolju koju je devojčicaostavila, a onda sam je stavila na tacnu za prljavo posuđe. To je ono najteže, dušo, rekla jeLusinda. Znati to što znaš, a ne moći ništa da preduzmeš.

Nedelju dana kasnije kandidatova žena vratila se u kafe - sama, u farmerkama, a ne uskupom crvenom kostimu. Uputila se pravo prema meni, a brisala sam sto u jednomsepareu. „Našli su rak”, šapnula je. „Još nije ni dospeo u krv. Naterala sam ih da uzmukoštanu srž za analizu. Ali, pošto je tako rano otkriven”, počela je da plače, „kažu da ima

dobre šanse da preživi.” Zgrabila me je za ruku. „Kako ste znali?”To je trebalo da bude kraj priče - dobro delo mladog medijuma, prilika da kažem uvek

sarkastičnom Dezmondu eto vidiš! - ali kandidatova žena slučajno je bila i sestraproducenta emisije Klio!. Amerika je volela Klio, voditeljku koja je odrasla u novogradnjamana Vašington Hajtsu i postala jedna od najpoznatijih žena na planeti. Kad bi Klio čitala

~ 30 ~

anna


31/271

Zvoncica

knjigu, čitala ju je i svaka žena u Americi. Kad je rekla da će prijateljima za Božić poklanjatičupave bademantile od bambusovih vlakana, veajt proizvođača srušio se od silne posete.Kad bi pozvala kandidata na intervju, ovaj je dobijao na izborima. A kada je pozvala mene uemisiju da joj održim seansu, moj život izmenio se preko noći.

Rekla sam Klio detalje koje bi svaki idiot mogao da pogodi: da će postati još uspešnija,

da će je Forbs navesti kao najbogatiju ženu na svetu te godine, da će njena novaproducentska kompanija iznedriti dobitnika Oskara. A onda mi se nešto uvuklo u glavu, ipošto mi je dala dozvolu, izbrbljala sam - iako je stvarno trebalo dvaput da razmislim.„Traži vas kćerka.”

Njena najbolja drugarica, koja je tog dana takođe učestvovala u emisiji, iznenađeno meje pogledala. „Klio nema kćerku”, rekla je.

To je bilo tačno; bila je neudata i nikad nije bila u vezi ni sa kim u Hivudu. Međutim, očisu joj se sad napunile suzama. „Zapravo, imam”, priznala je.

To je bila jedna od najvećih vesti te godine: Klio je priznala da je bila silovana nasastanku kad joj je bilo šesnaest godina, i da su je poslali u manastir u Portoriku, gde je

rodila bebu i odmah je dala na usvajanje. Pokrenuta je javna potraga za devojčicom, kojoj jetada bila trideset jedna godina, i srele su se pred kamerama uz obilje suza. Posle togapopularnost emisije skočila je nebu pod oblake; dobila je i nagradu Emi. Kao nagradu, njenaprodukcijska kuća pretvorila me je u čuvenog medijuma, umesto konobarice u kafeu, idobila sam sopstvenu TV emisiju.

Imala sam posebnu žicu za decu. Policijske službe pozivale su me da pođem u šumu ukojoj je nađen dečji leš, da vidim mogu li osetiti nešto o ubici. Ulazila sam u kuće iz kojih sudeca oteta i pokušavala da osetim trag kojim će policijske snage moći da krenu. Koračalasam po mestima zločina poprskanim krvlju, noseći najlonske navlake za obuću, ipokušavala da vidim šta se desilo. Pitala sam Dezmonda i Lusindu da li je nestalo dete stiglona drugu stranu. Za razliku od lažnih vidovnjaka koji pozivaju liniju za informacije ne bi li

stekli zrnce slave, ja sam uvek čekala da policija pozove mene. Ponekad bi slučajevi okojima sam govorila u emisiji bili skorašnji; ponekad su bili stari. Imala sam odličanprocenat uspeha, ali ja sam, i kad mi je bilo sedam godina, znala da nisam lažnjak. Međutim,počela sam da spavam s pištoljem pod jastukom i uložila sam dosta novca ukomplikovani alarmni sistem u kući. Unajmila sam telohranitelja po imenu Feliks, bio jenešto između zamrzivača i pitbula. Koristila sam dar da pomognem onima koji su izgubilimile i drage, a tako sam i sama postala meta; počinioci koji su znali da mogu da uperimprstom u njih lako bi mogli da me nađu.

Naravno, bilo je i kritike. Skeptici su me nazivali lažovom koji vara ljude zbog novca.Naravno, ima vidovnjaka koji lažu ljude zbog novca. Ja ih zovem vešticama iz močvare: lažnividovnjaci duž ivice puta. Baš kao što ima dobrih advokata i onih koji jure za hitnompomoći, dobrih lekara i šarlatana, tako ima i dobrih vidovnjaka i hohštaplera. Druga,čudnija pritužba čula se od onih koji su mi prebacivali što koristim bogomdani talat iuzimam novac za to. Njima se izvinjavam što se nisam uspela odreći nekoliko omiljenihnavika - između ostalog, obedovanja i stanovanja pod krovom. Niko nikad ne gunđa SereniVilijams ili Adel što se bogate od svog talenta, zar ne? Uglavnom sam ignorisala ono što su

~ 31 ~

anna


32/271

Zvoncica

ljudi po štampi pisali o meni. Rasprava s hejterima isto je i kao pravljenje drugog rasporedaslika na T itaniku. Čemu to?

Dakle, da - imala sam protivnike, ali imala sam i obožavaoce. Zahvaljujući njima,naučila sam da cenim fine stvari u životu: satensku posteljinu, bungalov u Malibuu, moet išandon, broj mobilnog telefona Dženifer Anton na brzom biranju. Iznenada više nisam samo

održavala seanse; sad sam proučavala rejting. Prestala sam da slušam Dezmonda, koji mi jegovorio da postajem medijska kurva. Po mom mišljenju, i dalje sam pomagala ljudima. Zarne zaslužujem nešto zauzvrat?

Kad je u jesen otet sin senatora Makoja, znala sam da mi je to životna šansa dapostanem zbilja najveći vidovnjak svih vremena. Kakvu bolju potvrdu svog dara mogudobiti nego od političara koji će verovatno postati predsednik? Zamišljala sam ga kakoosniva ministarstvo paranormalnih poslova i mene postavlja za ministra; i ljupku malukuću koju ću kupiti u Džordžtaunu. Samo treba da ga ubedim - čoveka koji svakog trenutkaživi pred očima javnosti - da može dobiti nešto od mene, a ne samo pomeh birača.

On je već iskoristio sve veze koje je imao da bi pokrenuo potragu za sinom po celoj

zemlji, ali ništa nije nađeno. Znala sam da su šanse da senator dođe u moju emisiju i pustime da mu radim seansu uživo u najmanju ruku male. Zato sam iskoristila oružje iz mogarsenala: stupila sam u kontakt sa suprugom guvernera Mejna, čija je kćerka trenutno bilau remisiji. Šta god da je rekla ženi senatora Makoja, očito je uspelo, jer su njegovi ljudipozvali moje ljude; a ostalo je, kako se kaže, istorija.

* * *

Kad sam bila mala i nisam bila sigurna da ću moći da razlikujem duha i živo biće,prosto sam pretpostavljala da svi imaju nešto da mi kažu. Kad sam postala slavna, dobro

sam znala da razlikujem ta dva sveta, ali sam bila suviše rastrojena da bih ih slušala.Nije trebalo da se uobrazim. Nije trebalo da pretpostavljam da će moji duhovi vodičidoći kad god ih pozovem. Tog dana u emisiji, kad sam rekla Makojevima da imam vizijunjihovog dečaka živog i zdravog, lagala sam.

Nisam imala viziju njihovog sina. Jedino što sam videla bio je još jedan Emi.

Navikla sam da mi Lusinda i Dezmond čuvaju leđa, i kada su Makojevi seli preko putamene i kamere se uključile, čekala sam da mi kažu nešto o kidnapovanju. Lusinda je ta kojami je ugurala Okalu u glavu. Dezmond joj je rekao da je bolje da ćuti, i posle toga više ništanisu rekli. Zato sam irovizovala i rekla Makojevima ono što su oni - i Amerika - želeli dačuju.

I svi znamo kako se to završilo.Kasnije sam se povukla u osamu. Nisam uključivala ni televizor ni radio, gde su mojikritičari uživali iz sve snage. Nisam htela da pričam s producentima, ni sa Klio. Bila samponižena i, još gore, povredila sam ljude koji su već bili očajni. Dala sam im tračak nade, aonda im je otela.

~ 32 ~

anna


33/271

Zvoncica

Okrivila sam Dezmonda. Kada se konačno ponovo pojavio preda mnom, rekla sam muda povede Lusindu i da se gube, jer više nikad ne želim da govorim s njima.

Pazite šta ćete poželeti.

Na kraju je neki drugi skandal zauzeo mesto ovog koji sam ja stvorila, pa sam se vratilau moju TV emisiju. Međutim, moji duhovodiči uradili su upravo ono što sam tražila od njih,

i utvrdila sam da sam prepuštena sama sebi. Predviđala sam, ali je to skoro uvek bilopogrešno. Izgubila sam samopouzdanje, a na kraju sam izgubila i sve ostalo.

Nisam umela da budem ništa drugo osim vidovnjak - i konobarica. I tako sam se našla upoložaju onih kojima sam se nekada podsmevala. Postala sam veštica iz močvare,postavljala sam tezgu na seoskim vašarima i kačila letke na lokalne oglasne table, u nadi daću privući ponekog očajnog klijenta.

Prošlo je više od deset godina otkako sam imala pravu, uzbudljivu vovnjačku viziju, ali idalje sam bila u stanju da napabirčim ponešto, zahvaljujući ljudima poput gospođe Langam,koja dolazi jednom nedeljno u želji da stupi u kontakt sa svojim pokojnim mužem Bertom.Glavni razlog zbog koga se stalno vraća jeste to što, kako se ispostavilo, imam talenat da

lažiram seanse isto kao što sam nekada imala talenat da ih zaista održavam. To se zoveseansa nasuvo i najviše se odnosi na pažljivo posmatranje držanja i pokreta i staro dobronagađanje. Osnovna pretpostavka je ovo: ljudi koji žele seansu kod vidovnjaka visoko sumotivisani i žele da bude uspešna, naročito ako pokušavaju da stupe u kontakt s nekim koje umro. Oni žude za informacijama, isto koliko ja želim da budem u stanju da im ih pružim.Zato dobra seansa nasuvo više govori o klijentu nego o veštici iz močvare koja je izvodi.Mogu da vam nabacam čitavu gomilu nepovezanih pojmova: tetka, proleće, u vezi s vodom,reč na S, Sara ili možda Sali, i nešto u vezi s obrazovanjem. Knjiga? Pisanje? Sva je prilika daće moj klijent nvesno reagovati bar na jednu stavku s tog spiska, očajnički pokušavajući dajoj nade smisao. Dakle, u toj situaciji, jedina natprirodna sila na delu jeste sposobnostprosečne osobe da nađe nekakav smisao u nasumičnim detaljima. Mi smo rasa koja vidi

Bogorodicu na presečenom panju, nalazi Boga u luku duge, čuje Pol je mrtav kada se pesmaBitlsa pusti unazad. Isti onaj prefinjeni ljudski um koji nalazi smisao u besmislicama, bićespreman i da poveruje u lažnog medij uma.

Kako igram tu igru? Dobra veštica iz močvare obavezno je dobar detektiv. Obraćampažnju na to kako ono što govorim utiče na klijenta - širenje zenica, nagli udisaj. Biram rečitako da sadrže nagoveštaje. Na primer, gospođi Langam mogu da kažem: „Danas ću vampokloniti sećanje na koje mislite “, i onda počnem da pričam o nekom letovanju, i gle čuda,ispostavi se da je i ona mislila baš na to. Reč pokloniti već vreba duboko u njenom umu, ishvatila ona to ili ne, ja sam je pripremila da misli na trenutak kada je dobila neki poklon,što znači da se seća nekog rođendana ili eventualno Božića. I eto, izgledalo je kao da sam jojpročitala misli.

Takođe, pazim na trzaje razočaranja kada kažem nešto što njoj ne znači ništa, jer tadatreba da se povučem i uputim u nekom drugom pravcu. Pazim kako je obučena i kakogovori, i donosim pretpostavke o njenom peklu i vaspitanju. Postavljam pitanja, i u polovinislučajeva klijent mi sam daje odgovor koji mi je potreban:

Javlja mi se slovo B... Da li je ime vašeg dede počinjalo tim slovom?

~ 33 ~

anna


34/271

Zvoncica

Ne... da nije možda P? Moj deda zvao se Pol.

I eto.

Ako ne izvučem dovoljno informacija od klijenta, imam dve mogućnosti. Ili krenempozitivno - stvorim poruku od nekog pokojnika koju bi svako pri zdravoj pameti voleo dačuje, na primer: Vaš deda želi da znate da je sada miran, i želi da i vi budete mirni. Ili

zavedem klijenta komentarom koji se odnosi na 99 odsto ljudskih bića, ali će ga on svakakoshvatiti potpuno lično: Vaš deda zna koliko vi volite da pažljivo razmatrate odluke, alismatra da povremeno preuranite sa zaključkom. Onda sednem i pustim klijenta da mi dajenove podatke koje ću iskoristiti. Zapanjili biste se koliko ljudi osećaju potrebu dapopunjavaju pauze u razgovoru.

Da li sam zato prevarant? Verovatno bi se moglo i tako reći. Ja više volim da kažem dasam darvinista: prilagođavam se da bih preživela.

Ali ovo danas bilo je stvarno katastrofa. Izgubila sam dobrog klijenta, bakinu činiju zakristalomantiju i staloženost - sve to u roku od jednog sata - zahvaljujući onoj žgoljavojmaloj i njenom zarđalom biciklu. Džena Metkalf nije, kao što je rekla, starija nego što

izgleda - pobogu, verovatno još veruje u Vilu Zubić - ali je moćna poput ogromne crne rupe iusisala me je pravo nazad u košmare skandala Makoj. Ne radim seanse o nestalim osobama,rekla sam joj, i ozbiljno sam to mislila. Jedno je izmisliti poruku od pokojnog muža, a sasvimje drugo davati lažnu nadu nekome ko želi da nađe završetak priče. Znate li kada dođete dotog saznanja? Kada živite na spratu iznad bara u ovoj selendri i provodite svaki četvrtak uredu za socijalnu pomoć.

Volim što sam lažnjak. Bezbednije je izmišljati ono što klijenti žele da čuju. Tako nećepatiti, a neću ni ja kada posegnem u drugi svet i ne nađem odgovor nego samo užasnufrustraciju. Na neki način, mislim da bi mi bilo lakše da nikad nisam ni imala dar. Tako nebih znala šta mi nedostaje.

A onda se pojavi devojčica koja se i ne seća šta je izgubila.

Ne znam šta je to kod Džene Metkalf što me je toliko duboko potreslo. Možda oči,bledozelene pod čupavom riđom kosom - natprirodno i upadljivo. Možda zato što su jojnokti izgrizeni do krvi. Ili možda zato što je izgledala kao da se smanjuje, poput Alise uzemlji čuda, kad sam joj rekla da ne mogu da joj pomognem. To je jedino objašnjenje kojeimam zašto sam joj odgovorila kada je pitala da li joj je mama mrtva.

U tom trenutku silno sam želela da mi se vidovitost vrati; pokušala sam onako kakonisam pokušavala već godinama, jer me svaki put dočeka razočaranje, kao da sam naletelana kameni zid.

Sklopila sam oči i pokušala da izgradim most između sebe i mojih dovodiča, da čujemnešto, bilo šta - šapat, kikot, uzdah.

Umesto toga, čula sam samo potpunu tišinu. I tako, zbog Džene Metkalf, uradila sam tačno ono što sam se zarekla da nikad više neću

raditi: otvorila sam vrata mogućnosti, iako sam dobro znala da će ona zakoračiti pravo nazrak svetlosti koji će se pojaviti. Rekla sam joj da joj majka nije mrtva.

A trebalo je da kažem istinu: da nemam pojma.

~ 34 ~

anna


35/271

Zvoncica

Kad je Džena Metkalf otišla, uzela sam zanaks. Ako postoji ijedan razlog da se popije lekprotiv anksioznosti, to je ovo - devojčica koja me nije samo naterala da se setim prošlostinego mi ju je raširila nad glavom poput čaava. U tri po podne bila sam prijatno ošamućenana kauču.

Treba da vam kažem i da nisam sanjala već godinama. Sanjanje je nešto najbliže štoobično ljudsko biće može da se primakne paranormalnoj ravni; to je vreme kada um spuštaogradu i zidovi postaju dovoljno tanki da se kroz njih može nazreti ponešto s druge strane.Zato, posle spavanja, mnogi ljudi govore o poseti nekog pokojnika. Ali ne ja, ne otkako suLinda i Dezmond otišli.

Međutim, danas, kad sam zaspala, um mi se pretvorio u kaleidoskop boja. Vidimzastavu kako leprša u mom vidnom polju, a onda shvatam da to nije zastava - to je plavamarama, obmotana oko vrata žene kojoj ne vidim lice. Ona leži na leđima ispod javora,nepokretna, i upravo je gazi slon. Na drugi pogled shvatam da možda nije izgažena; slon seveoma trudi da je ne nagazi, diže jednu zadnju nogu i prebacuje je preko ženinog tela, ne

dodirnuvši je. Slon diže surlu i povlači njenu maramu, ali žena se ne miče. Slon je surlommazi po obrazu, grlu, čelu, a onda skida maramu i podiže je, pa je vetar ponese poputglasine.

Slon poseže naniže ka nečemu kožnom što ne vidim sasvim jasno, nečemu što ležiispod ženinog kuka - knjiga? Futrola za legitimaciju? Čudi me veština kojom životinja tootvara. Potom ponovo spušta surlu na ženine grudi, maltene poput stetoskopa, a potomtiho nestaje u šumi.

Naglo se budim, dezorijentisana i iznenađena što sam mislila na slonove, čudeći se olujikoja mi još tutnji u glavi. Međutim, to nije grmljavina, to neko lupa na moja vrata.

Već znam, pre nego što ustanem, koga ću videti kad ih otvorim.

„Pre nego što se izbezumite, nisam došla da vas ubeđujem da nađete moju mamu”,izjavljuje Džena Metkalf, proguravši se pored mene u stan. „Samo sam ostavila nešto ovde.Nešto veoma važno...”

Zatvaram ulazna vrata i prevrćem očima kad vidim onaj glupi bicikl ponovo ostavljen upredvorju. Džena se osvrće po prostoru gde je sedela pre dva sata, zaviruje ispod stočića injuška oko stolica.

„Da sam našla nešto, pozvala bih te...”

„Sumnjam”, kaže ona. Počinje da otvara fioke u kojima držim poštanske marke, t ajnuzalihu oreo keksa i jelovnike za naručivanje hra

Documents

Jodi Picoult - Duhovi Prošlosti