Kant Zasnivanje Sedgwick 01 Prevod

7/26/2019 Kant Zasnivanje Sedgwick 01 Prevod

1/34

Sally Sedgwick, Kant's Groundwork of the Metaphysics of Morals

Zasnivanje, Prvi odeljak

Kant ukazuje da dobru volju moemo prepoznati po tome to je ona dobrabez ogranienja. Ova karakterizacija nam sama po sebi ne daje previeinformacija; ne ukazuje u kom smislu dobra volja nema nikakvaogranienja. a bi razjasnio stvari! Kant se slui metodom kontrastiranja"sva druga dobra jesu dobra samo relativno. On pominje tri skupa relativni#ili uslovni# dobara i naziva prva dva skupa prirodnim darovima. $e%umnogim darovima prirode su i oni koje oznaava kao talente du#a.&azum! du#ovitost i mo' su%enja Kant ubraja u prirodne darove! verovatnojer nji#ovo posedovanje bar delimino dugujemo nekoj uro%enoj

sposobnosti. Ona su dobra utoliko to daju neku korist onima koji i#poseduju ili drugima. Kant tako%e naziva i osobine temperamentaprirodnim darovima. ( nji# se ubrajaju odlike poput smelosti! odlunosti iistrajnosti u sprovo%enju odluka.

Kant naziva tu drugu vrstu relativni# dobara prolaznim darovima)darovima sre'e*. Ove darove ne dobijamo putem prirode! ve' putemsticaja okolnosti. +eki od nas su tokom ivota imali sre'e da uivaju dobrapoput mo'i! bogatstva! poasti! zdravlja i sre'e. ,li ak ni sre'a! koju Kant

ovde de-nie kao itavo dobro na#o%enje jednog oveka i zadovoljstvo sasvojim poloajem nije bezuslovno dobro! po njegovom miljenju.

ato Kant eli da okarakterie navedena dobra kao samo relativno iliuslovno dobra/ a bismo to bolje s#vatili! pogledajmo njegovu opasku sapoetka odeljka" on za relativna ili uslovna dobra kae da ona mogupostati krajnje zla i tetna ako volja koja i# koristi nije dobra. akle! tadobra su samo uslovno dobra jer nisu nuno pra'ena dobrim karakteromili voljom. (koliko i# ne prati dobra volja! mogu postati krajnje zla. 0ak idobra koja su korisna dobroj volji i mogu da njeno tvorenje veoma

olakaju )dobra poput umerenosti u afektima i strastima isamosavla%ivanje* nemaju bezuslovnu vrednost! jer se moe desiti da ite crte prati volja koja nijedobra. Kako Kant prime'uje! zloinac moeposedovati kvalitet samosavla%ivanja i #ladnokrvnosti! kvalitete koji mupomau da ostvari svoje ciljeve.

Oigledno Kant smatra da bezuslovna dobrota dobre volje jeste funkcijaonoga to je motivie. On eksplicitno izraava ovu misao kada kae dadobra volja nije bezuslovno dobra po onome to proizvodi ili izgra%uje...ve' jedino po #tenju. bog toga on tvrdi da ak ni sre'a nije bezuslovnodobra; sre'u mogu postignuti ak i osobe sa r%avim karakterom. Ono to


2/34

jestebezuslovno dobro! po Kantovom miljenju! jeste osoba koja je! zbogsvog karatera! dostojnasre'e. 1akva osoba dela iz pravi# motiva.

Kant priznaje da iako obini um pri#vata ovu ideju dobre volje ijadobrota nema nikakve veze sa njenom korisno'u! sama ta ideja jeste

udnovata. On je svestan da nam mora re'i jo neto o tome tamotivie dobru volju. ( naredna tri pasusa on to i ini! iako na zaobilazannain. Kant nam skre'e panju na jedinstvene mo'i koje poseduju naesposobnosti instinkta i uma! i na nji#ove speci-ne funkcije.

Kant poinje sa tvrdnjom da je priroda pridala svr#e raznim naimsposobnostima! i da je svaka od ti# sposobnosti najbolje podeena zasvr#u za koju je namenjena. 2riroda nije naem umu dodelila zadatak daosigura nau sre'u )nae odranje i blagostanje*. a jeste! to bi bila

veoma r%ava pripremljenost za tu svr#u. Kako Kant istie! uvidi uma suisuvie slabi da bi se formulisao plan za postizanje sre'e ili da bi seodredila sredstva za postizanje sre'e.

2od umom ovde Kant ne podrazumeva teorijsku sposobnost saznanja!ve' praktiku sposobnost koja moe da utie na nae ponaanje. Kadakultivisani um cilja nauivanje u ivotu i sre'u! on 'e po svoj prilicipromaiti metu. +e samo da je um loe opremljen za zadovoljavanje ti#potreba! ve' je i preokupiran svojim sopstvenim potrebama. On dodaje iliumnoava potrebe ili ciljeve koje postavlja instinkt! a ciljevi koje on

dodaje se razlikuju od ciljeva koje za#teva sre'a. 3tvorenja kojima vladainstinkt zadovoljavaju svoje potrebe tako to se odazivaju zovu prirode)nalaze'i si #ranu! sklonite itd*. +ji#ovi ciljevi nisu proizvod izbora! ve' i#daje priroda. 3 druge strane! stvorenja koja poseduju um su sposobna dazamiljaju i postavljaju ciljeve. Ovi stvoreni ili vetaki ciljevi )kao to jeelja za potovanjem* su i komplikovaniji i tei za zadovoljenje. ar izbora isamo4odre%enja koji dolaze s posedovanjem uma sa sobom donose noviskup tereta i odgovornosti. Kant zapaa da mnogi ljudi na ove nove terete ina nemo' uma da nam obezbedi sre'u reaguju mizologijom! mrnjom

prema umu.akle! funkcija praktikog uma nije da obezbedi sre'u ili proizvede voljukoja je dobra tek kao sredstvo za ostvarenje sre'e. (mesto toga! funkcijapraktikog uma je da proizvede volju koja je dobra po sebi. +e samo dasu ciljevi koje postavlja praktiki u mdrugaiji od oni# koje postavljajuinstinkt ili sklonosti! ve' on ponekad za#teva od nas da rtvujemo tu drugugrupu ciljeva. rugim reima! volja koja je po sebi dobra mora ponekadadelati na naine koji ograniava ili ometaju nae postizanje sre'e.

$oralne teorije se obino klasi-kuju kao teleoloke ili deontoloke.1eleoloka teorija )ponekada se oznaava i kao konsekvencijalistika*


3/34

de-nie dobro u odnosu na neke aktualno postignute ciljeve ili svr#e. 2oovakvim teorijama! jedna radnja je dobra ukoliko proizvodi dobreposledice. 3 druge strane! po deontolokoj teoriji! radnja je dobra jer sepovinuje nekom pravilu ili moralnom principu. +a osnovu Kantove tvrdnje

da dobrota dobre volje proizilazi iz njenog #tenja! lako je razumeti zato senjegova teorija esto ubraja u deontoloke. 5ilo bi ispravno pripisati Kantugledite da su aktualne posledice nekog #tenja nebitne za utvr%ivanjedobrote tog #tenja. $e%utim! pogreno bi bilo zakljuiti da posledicenemaju apsolutno nikakav znaaj za Kantovu praktiku -lozo-ju. Ovdetreba imati u vidu nekoliko stvari" 2rvo! treba upamtiti da Kantovapraktika -lozo-ja ima dva dela! uenje o vrlini )ili teoriju morala u uemsmislu* i uenje o pravu. ( kontekstu uenja o vrlini! objekt moralneprocene jeste delatnikova volja ili princip #tenja. $e%utim! u uenju opravu! objekt procene je ponaanje delatnika. 3toga! uenje o pravuapstra#uje od bilo kakvog razmatranja principa #tenja koje lei u osnoviodre%enog ponaanja. adatak tog uenja je da odredi da li je naespoljanje ponaanje u saglasnosti sa pravom i ne ugroava slobodudrugi#. ( ovom svetlu! bilo bi netano okarakterisati Kantovu praktinuteoriju kao u celini nezainteresovanu za procenjivanje aktualni# posledicanai# radnji.

,li ak i ako ograniimo nau panju na njegovo uenje o vrlini! gde jezadatak da procenimo #tenja pre nego radnje ili ponaanja! bila bi greka

pripisati Kantu gledite da dobra volja nema nikakvog interesovanja zaaktualne posledice njenog #tenja. 6er iz injenice da dobrota dobre voljenije vezana za aktualne posledice njenog #tenja ne sledi da dobru voljunije briga za aktualne posledice njenog #tenja. 2o Kantovom miljenju!dobra volja dela da bi realizovala odre%ene svr#e. Kao to smo videli!ciljeve koje ona eli da ostvari postavlja praktiki um.

2ogledajmo Kantovu primedbu da! iako je dobra volja vr#ovno dobro! onanije jedino i celokupno dobro. On ovde ne objanjava tu distinkciju; samokae da je vr#ovno dobro uslov svega ostalog )dobrog*. 7r#ovno dobro

je uslov drugi# dobara u smislu o kojem smo ve' govorili" dok zloinacmoe posedovati mnoge dobre kvalitete! oni su u najboljem sluajurelativna ili uslovna dobra u moralnom smislu. +ji# prati volja koja nijedobra )tj. r%av karakter*. +asuprot tome! dobra volja je jedino dobro koje jedobro po sebi. +ije mu potrebno nijedno drugo dobro kao uslov njegovedobrote. ( tom smislu je dobra volja vr#ovno dobro.

Kant razjanjava distinkciju izme%u vr#ovnog i jedinog i celokupnogdobra u Kritici priaktikog uma. On tamo prime'uje da je nesre'na stvarkod ljudske egzistencije u tome to posedovanje dobre volje nije nikakavgarant sre'e. 8 ljudi puni vrline se razboljevaju kao i svi ostali! i trpe


4/34

gubitke! bivaju rtve nemoralnosti i nepravde. bog toga! dobra volja nijejedino i celokupno dobro. 1akvo dobro bi kao svoje nune elementesadralo i sre'u i vrlinu.

Kant je ve' rekao da je volja dobra samo ukoliko je predmet njenog #tenja

svr#a koju je postavio praktiki um. 3ada nam daje prvu naznaku o tometa je ta svr#a" to je dunost. obra volja je volja koja dela iz dunosti. (naredna tri pasusa! Kant razlikuje volju koja dela iz dunosti od volje kojaje motivisana na neki drugi nain. 2rimeri koje on navodi ilustruju etirirazliita motivaciona temelja radnje. 3amo etvrti se odnosi na volju kojadela iz dunosti. akle! samo etvrti je primer motivacije dobre volje. Kantrazmatra ostala tri sluaja u svr#e kontrastiranja.

3luaj 9" delanje na nain koji je oigledno protivan dunosti

Kant kae da 'e pre'i preko radnji koje su ve' priznate kao protivnedunosti. 2re'i 'e preko ti# sluajeva jer su one najoigledniji sluajevionoga to dobra volja nije. ( takvim sluajevima! nikada se i ne postavljapitanje da li radnja biva poinjena iz dunosti.

3luaj :" delanje u skladu sa duno'u! ali ne iz neposredne sklonosti

Kant tvrdi da je i kod ovog sluaja lako za uvtr%ivanje da delatnik ne delaiz dunosti. 8ako se te radnje ne vre iz dunosti! one su saglasne saduno'u. ( kom smislu su u Kantovom primeru sa trgovcem! trgoveve

radnje saglasne sa duno'u/ 6edino u ovome" on odrava jednu utvr%enuoptu cenu za svakoga i ne napla'uje skuplje. +jegov kupac se potenousluuje. Ono to Kant ovde naziva saglasno'u sa duno'u nijetrgoveva namera ili princip #tenja ve' njegovo ponaanje njegovaradnja! posmatrana nezavisno od njegove namere. $e%utim! glavni ciljnjegovi# razmatranja ova tri sluaja je da odredi ta znai re'i da nekaosoba ima dobru volju. a bismo utvrdili da li trgovac poseduje dobruvolju! moramo gledati dalje od ponaanja prema onome to ga motivie!prema principu #tenja. ato Kant istie da trgovac odrava jednu cenu za

svakoga zbog toga to to za#teva njegov korist. 1rgovac je otkrio da sepotenje isplati. On rauna da! ako se prouje kako neiskusnimmuterijama skuplje napla'uje robu! rizikuje da nakodi svojoj reputaciji isvom poslu. On napla'uje poteno ne zato to je posve'en naeluestitosti! ve' zato to je to za#tevala njegova korist.

3a ovom vrstom sluaja Kant povezuje jo jednu odliku. On nam kazuje daje ovde re o radnjama za koje ljudi nemaju nikakve (neposredne)sklonosti! no i# ipak vre jer i# na to nagoni neka druga sklonost.


5/34

tretira poteno. On u stvari ne eli da i# tretira poteno; on u ovomtrenutku nema nikakvu posebnu sklonost da to ini. On svakako nijepoten! kae Kant! iz ljubavi prema svojim muterijama. On je potensamo jer ga na to nagoni neka druga sklonost. 1o znai da trgovac

oekuje neku nagradu u budu'nosti. +jegova je raunica da 'e mu njegovodobro ponaanje vremenom doneti korist. On dela iz sklonosti! ali sklonostkoja ga motivie nije neposredna! ve' se tie budu'e nagrade. Kant tokontrastira sa delanjem iz neposredne sklonosti! opisanim u primeru =.

3luaj =" elanje u skladu sa duno'u i iz neposredne sklonosti

5ar ve'inu vremena! svako ima neposrednu sklonost da ouva sopstveniivot; odravamo se u ivotu da bismo zadovoljili interes koji sadaimamo.Kantu je najbitnije da ovim primerom naglasi da postoji bitna razlika

izme%u ouvanja svog ivota iz neposredne sklonosti i ouvanja ivota izdunosti. On eli da nas ubedi kako osoba koja se odrava u ivotu izneposredne sklonossti nema nikakve unutranje moralne vrednosti! anjena maksima ili princip namere nema nikakvu moralnu sadrinu.

a bi dalje razjasnio kontrast izme%u delanja iz dunosti i delanja izneposerdne sklonosti! Kant opisuje saose'ajnu osobu! koja bez ikakvesujete ili kakvog koristoljublja nalazi izvesno unutranje zadovoljstvo dana svoju okolinu rasprostiru radost.


6/34

3luaj >" delanje iz dunosti

Kant eli da naglasi u kom smislu se etvrti sluaj razlikuje od pret#odnatri. On trai da zamislima da su se okolnosti -lnatropa promenile i da jenadvladan bolom. 2oto je preokupiran sopstvenim nevoljama! vie nema

sklonosti da saose'a sa neda'ama drugi#. Kant trai da pretpostavimo da!uprkos tome to mu sada nedostaje elja da to ini! -lantrop nastavi dapomae drugima. Ovde po prvi put imamo primer onoga to je ukljueno udelanje prosto iz dunosti. Ovo je konano primer prave moralnevrednosti.

1reba primetiti da u opisu ovog sluaja prave moralne vrednosti! Kantreferira na volju -lantropa. Oigledno! njegove radnje su u skladu sa onimto dunost za#teva! i u ovom smislu! taj sluaj je identian sa sluajem =.

,li ono to se razlikuje jeste volja ucveljenog -lantropa" injenica da njegamotivie iskljuivo dunost. 8sto vai i za oveka koji je po temperamentu#ladan i ravnoduan prema patnjama drugi# ljudi. ,ko on uprkos tomena%e u sebi jo neki izvor da sebi pribavi jednu vrednost koja je mnogouzvienija nego to moe biti vrednost dobro'udnog -lantropa! tada!bivaju'i dobrotvor iz dunosti! taj ovek demonstrira svoj dobri karakter.2oput ucveljenog -lantropa! ovaj ovek ima dobru volju.

$e%utim! dobra volja po Kantu! ne mora da se suprotstavlja sklonosti. 7oljaje dobra ukoliko dela iz dunosti. +jena dobrota nije ugroena ukoliko se

desi da je prisutna i sklonost ka istoj radnji. Kako onda objasniti to toKantovi primeri ukazuju da se volja koja dela iz dunosti mora istovremenosuprotstavljati sklonosti/ Kant u 88 odeljku kae da moemo sa najve'omsigurno'u odrediti da delatnik dela iz dunosti kada se njegova radnjaoigledno suprotstavlja njegovim sklonostima. 1o su sluajevi u kojima jemotiv dunosti vidljiviji. On se u prvom odeljku oslanja na takve sluajeve!jer mu je ovde cilj da to je jasnije ilustruje motivaciju dobre volje.

Kao to smo videli! Kant sre'u de-nie kao stanje potpunog blagostanjaili kao zbir zadovoljenja svi# sklonosti. +akon to nas je upozorio da nemislimo da sklonosti ili sre'a mogu da poslue kao principijelni motivdobre volje! Kant insistira da imamo barem indirektnu dunost daosiguramo sopstvenu sre'u. On ukazuje ta je razlog za ovakvu tvrdnjukada prime'uje da nezadovoljstvo sopstvenim stanjem moe navesti naiskuenje da prekoraimo dunost. +jegova poenta je! jednostavno! danas nesre'a moe spreiti u delanju iz dunosti. 8mamo indirektnu dunostda obezbedimo sopstvenu sre'u jer nesre'a ometa motivaciju da se dela izdunosti. ,ko umirem od gladi! bi'u u iskuenju da kradem da bio pribavio#ranu. ,ko sam u alosti ili depresiji! verovatno 'u biti manje osetljiv na

potrebe drugi#. a sre'a nije uslov delanja iz dunosti! ne bismo imali


7/34

obavezu da obezbedimo sre'u. 7erovatno je razlog zbog kojeg Kantkarakterie dunost da osiguramo sopstvenu sre'u kao indirektnu dunost.

8pak! dunost ili pravilo da budemo sre'ni nema zakonodavnu mo' nadnaim ose'anjima. 2o Kantovom miljenju! dunost zapoveda volji! a volja

)kako je on s#vata* se razlikuje od sklonosti i ose'anja. Kant je jasnopokazao da on ne misli da su sklonosti i ose'anja jedini motivi za delanje.1ako je i ucveljeni -lantrop u stanju da odgovori na dunost iako nemasklonost ka tome. 8ako je njegov um pomraen bolom! on moe da izabereda brine nad patnjama drugi#. 5iraju'i da brine! on odgovara ne nazapovest da ose'a ono to Kant zove patolokom ljubavlju! koja lei uose'ajnoj naklonosti; on odgovara na zapovest koja od njega za#tevapraktiku ljubav! koja se nalazi u volji.

Tri stava oralnosti

Kant eksplicitno formulie samo drugi i tre'i stav moralnosti! ostavljaju'inama da sami dodamo prvi. On pominje drugi stav samo nekoliko pasusanakon rasprave o etiri motivaciona tipa. &azumno je pretpostaviti da podprvim stavom moralnosti on podrazumeva opti zakljuak koji eli daizvuemo iz te rasprave. ,ko je ta pretpostavka tana! prvi stav biverovatno bio neto poput slede'eg"

obra volja dela iz dunosti! ne iz sklonosti.

+a sre'u! ne moramo naga%ati koji je drugi stav"

)&*adnja iz dunpsti ne poseduje svoju moralnu vrednost u svrsi kojunjome treba posti'i! nego u maksimi po kojoj smo se na nju odluili.

Oigledno! distinkcija koju Kant eli da naglasi ovim drugim stavom jesteona izme%u maksime delanja i svr#e delanja. On dalje karakteriemaksimu kao princip #tenja jedne radnje. Ova de-nicija maksime je uskladu sa njegovim primedbama u 88 odeljku! gde opisuje maksimu kaosubjektivni princip delanja ili naelo po kojem subjekt dela.

+o! nije Kantov cilj da nas ubedi kako dobra volja dela bez ikakvi# svr#a.3misao ovog stava je pre da je dobra volja motivisana odreenom vrstomsvr#a ili ciljeva. Kant dodaje da dobra volja nije motivisana predmetimapoudne mo'i! tj. objektima udnje. 7rednost dobre volje ne lei ueljenom ili oekivanom ostvarenju ti# objekata. +jena motivacija nepotie iz empirijske prirode; njome upravlja neto razliito od onoga toKant u ovom pasusu naziva aposteriornim ili materijalnim pobudama.obra volja dela da bi ostvarila neki cilj! ali princip koji je odre%uje na

delanje jeste formalan ili a priori.


8/34

akle! po Kantovom gleditu! svako#tenje ima neki objekt. $e%utim! voljaima moralnu vrednost samo onda kada je njen princip #tenja istoformalan! tj. kada volja dela iz dunosti! a ne iz sklonosti.

1re'i stav moralnosti glasi"

)*unost je nunost jedne radnje iz potovanja prema zakonu.

Kant ovde ne kae nita o prirodi ili sadraju zakona koji je predmetpotovanja dobre volje. $e%utim! on daje nagovetaj o tome tapodrazumeva pod pojmom potovanja. +a osnovu onoga to je do sadarekao o motivaciji dobre volje! moemo zakljuiti da je radnja zasnovanana potovanju prema zakonu znaajno drugaija od radnji koje sezasnivaju na emipirijskim podsticajima ili sklonostima. Kant dalje insistirada objekti sklonosti nikadane mogu biti predmet potovanja; moemo i#

odobravati! ose'ati patoloku ljubav prema njima! ali nikada ne'e bitipredmet naeg potovanja. Kljuni razlog za ovo! naznauje Kant! jeste tajto objekti sklonosti nisu proizvod slobodnog izbora; u njima se ne ogledaaktivnost volje. Oni su mi dati kao posledice prirodnog programiranja.Kant oigledno rezervie pojam potovanja za objekte koje proizvodi volja.

Kada delam iz dunosti! pie Kant! ja izdvajam .... svaki predmet volje.2od predmetom volje! u ovom kontekstu! on podrazumeva objekte eljeili sklonosti. Kako smo videli! Kant ne smatra da volja koja dela iz dunosti

nema nikakav objekt. (mesto toga! on smatra da je cilj dobre volje ukrajnjoj liniji neto razliito od cilja sklonosti. obrota volje 'e tako zavisitiod toga to 'e je motivisati samo objektivno uzev! zakon i! subjektivno!isto potovanjeprema tom praktinom zakonu. 3ada je potrebno darazumemo ta Kant pod time podrazumeva. ( fusnoti u kojoj objanjavaznaenje termina maksima! on identi-kuje objektivni princip sapraktikimzakonom. 7olja koja dela iz dunosti 'e tako biti odre%ena ilimotivisana objektivnim principom. $e%utim! Kant u isto vreme kae da jetako%e tano re'i da je volja koja dela iz dunosti odre%ena ili motivisanasubjektivno uzev! istim potovanjem prema zakonu. Odre%uju'i unarednoj fusnoti potovanje kao jednu posebnu vrstu ose'anja! ini se daKant smatra da je volja koja dela iz dunosti motivisana kako objektivnimzakonom! tako i! subjektivno uzev! ose'anjem. Ono to vidimo iz njegovefusnote je da on ne smatra da su to dve razliite motivacije! ve' pre dvanaina da se objasni isti motivacioni osnov.

Kant time nije nekonzistentan. Kako smo videli! potovanje po njemu moeimati samo jedan objekt" vr#ovni praktiki zakon )objektivni principmoralnosti*. 7olja koja dela iz potovanja je u tom sluaju ekvivalentna

volji koja deluje iz objektivnog moralnog principa.


9/34

$oe nas zbuniti injenica da Kant identi-kuje potovanje kao jednu vrstuose'anja. Kada nam on opisuje radnje koje motivie ose'anje! obinoreferira na sile koje upravljaju nama kao empirijskim bi'ima! i na posledicekoje empirijski zakoni imaju na nas. 2riroda budi u meni glad za #ranom;

#rana tada postaje objekt moje elje ili sklonosti. $oja elja jeste ose'anjedobijeno uticajem! kako Kant kae; ona je patoloki izazvana tj!izazvana jednim ulnim stanjem )u ovom sluaju! mojom gla%u*. Kao toznamo! Kant insistira da elje i sklonosti nikada ne mogu posluiti kaomotivacioni osnov dobre volje.

$e%utim! ispostavlja se da je potovanje sasvim razliito ose'anje odovog. 2otovanje je ose'anje koje u nama budi zakon koji mi name'emosami sebi. 6a imam sposobnost da nametnem zakon sebi za#valjuju'iinjenici da sam vie od pukog empirijskog bi'a. 6a nisam determinisan

zakonima prirode; imam i slobodnu volju ili praktiku racionalnost.Ose'anje potovanja rezultira iz aktivnosti moje volje. 2otovanje jeizazvano mojom praktikom racionalno'u; ono nastaje kao odgovor naideju ili pojam uma koji dajem sebi kao praktiko umno bi'e" na idejumoralnog zakona. 2otovanje je ose'anje proizvedeno jedino od stranesamog uma.

,li kakav je to zakon sposoban da me motivie da izdvojim uticajsklonosti ili da nanesem tetu mome samoljublju/ Kant je ranije rekaoda dobra volja nije odre%ena nekim a posteriori ili materijalnim principom!ve' jedino formalnim ili a priori principom. 3ada pita" koji je taj formalniprincip ili formalni osnov odre%enja/ 2o prvi put! on nam daje odgovor" toje slaganje radnji uopte sa optim zakonom. On formulie taj principkao slede'i za#tev"

6a ne treba nikada da postupam drukije do tako da mogu takoe hteti damoja maksima treba da postane jedan opti zakon.

Kada je volja dobra ili dela iz dunosti! nju odre%uje ili motivie ovajprincip. 8ako Kant ovde to ne navodi! ovaj princip je prvi izraz kategorikogimperativa uZasnivanju.


10/34


11/34

da se nadme'u za nau panju sa za#tevima sre'e! i esto sre'a pobe%ujeu tom nadmetanju. ( tim sluajavima! ljudski um je sklonsamozavaravanju po pitanju svoji# motiva. On smilja izgovore! trainaine da iskrivi znaenje moralnog zakona. 2ostoji stalna opasnost ne

samo da je obino saznanje ignorisati vo%stvo svog unutranjeg kompasa!ve' da 'e izgubiti sposobnost da prepozna samo to vo%stvo. $e%utim!-lozo-jamoe pomo'i obinom ljudskom umu da ostane na pravom putu.$oe precizno opisati prirodu dobre volje. $oe paljivo povu'i razlikuizme%u dela iz dunosti i dela iz sklonosti. @ilozo-ja nam tako moe oteatida zaboravimo ili zavaravamo sami sebe o tome ta moralnost od nasza#teva.

Zasnivanje !! odeljak

2rva reenica drugog odeljka nas podse'a na centralnu tvrdnjuZasnivanja!da pojam dunosti nije iskustveni pojam. 3toga je neop#odna meta-zikamorala! jer moralnost ne moe poivati ni na emu empirijskom. ( drugomodeljku Kant navodi izvestan broj razloga u prilog ovog gledita.

2okuaji da se moral zasnuje na iskustvu mogu imati vie oblika. +aprimer! moemo se pozivati na iskustvo u potrazi za dokazima da ljudezaista moe motivisati dunost. 2o ovom gleditu! posmatranjem ljudskeprirode moemo do'i do opravdanja pretpostavke da dunost zaistafunkcionie kao odre%uju'i temelj volje. Kant u prvim pasusima drugog

odeljka dokazuje da je ovo pozivanje na iskustvo uzaludno. 0ak i kada jenae ponaanje oigledno u saglasnostisa duno'u! nikada ne moemoizvesno znati da je ono motivisano duno'u. 2roblem je u tome to!pokuavaju'i da saznamo nae motive! traimo pristup neemunevi%enom unutranjim principima koju odre%uju nae radnje.+aravno! volimo da si laskamo da bar povremeno delamo iz motiva koji jeplemenitiji od naeg sopstvenog interesa ili samoljublja. ,li uvek jemogu'e da ono to nas stvarno pokre'e jeste ono to Kant ovde nazivaljubljenim 6a. Kant prime'uje da! ukoliko insistiramo da je iskustvo jedini

izvor moralnosti! upadamo u ruke skeptika. 3keptik se ruga svakommoralu! kao pukoj utvari uobrazilje; on sumnja da se prava vrlina moena'i na svetu. Kant ne deli ovu sumnju. 0ak iako se ne moemo osloniti naiskustvo da bismo podrali tezu da su ljudi sposobni da delaju iz plemeniti#motiva! nema razloga da dovedemo u pitanje validnost same idejedunosti i zapovesti morala. 0ak iako do sada iskustvo nije pribavilonikakav dokaz da je ikada postojao ijedan iskreni prijatelj! ista iskrenost uprijateljstvu se ipak za#tevaod nas. Kantova poenta je da zakljuak da jemoralnost puka utvara ne sledi iz injenice da do sada nismo stekliizvesnost da je iko ikada delao iz dunosti. ( jednom daljem pasusu izdrugog odeljka! njegov jezik je ak i jai. ( praktikoj -lozo-ji! pie on!


12/34

nemamo posla sa traenjem temelja onoga to se deava! ve' sazakonima onoga to treba da se deava! ak i ako se nikada ne deava.3toga! ak i ako niko nikada ne delana osnovu praktiki# zakona! Kantsmatra da nas ti zakoni i dalje obavezuju. a li Kant ozbiljno razmatra

mogu'nost da niko nikada ne dela iz dunosti/ +jegovo razmatranje togpitanja ne navodi na takvo gledite. On saoptava tek da iskustvo ne moeda sa izvesno'u ustanovi da li je neija motivacija dunost. Kada kae dase bavi ne osnovom onoga to se stvarno deava! ve' zakonima onoga totreba da se deava! on samo eli da naglasi uzaludnost pokuaja da seizvuku dokazi o motivacionoj ulozi dunosti iz onoga to se deava! iznaeg posmatranja aktualnog ljudskog ponaanja.

Kant nastavlja sa davanjem razloga za odbacivanje pretpostavke damoralnost ima temelj u iskustvu. 6edan razlog ima veze sa opsegom

validnosti moralnog zakona. Kant ovde tvrdi da je ideja dunosti validna nesamo za ljudsku prirodu! ve' za sva umna bi'a kao takva. 2oto nemamoiskustva o ne4ljudskoj umnoj prirodi! ne moemo se osloniti na iskustvo dabismo potkrepili pretpostavku da dunost vai za sve umne prirode.

6o jedna razlog za sumnju da se moralnost moe izvesti iz iskustva se tiemodalnosti moralnog zakona. $oralni zakon zapoveda apodiktiki! tj.nuno. Kant smatra da iskustveni dokazi nikada ne mogu podrati sudovekoji poseduju ovakvo vaenje. akle! moralni zakon mora imati svojeporeklo iskljuivo u istom praktikom umu.

Kant se dalje okre'e stavu da mi izvlaimo svoju ideju dunosti izkonkretni# primera moralnog ponaanja. Ovaj stav pokazi od injenice dase sluimo primerima da bismo ilustrovali sluajeve moralnog ponaanja.8z ovog stava se zakljuuje da takvi primeri mogu da nas snabdejustandardommoralnog procenjivanja.

2o Kantu! takvo rezonovanje ne uspeva da s#vati da mi izdvajamo nekoga)npr! sveca* kao moralni primer tek ako posedujemo neki ideal moralnogsavrenstva. akle! mi identi-kujemo jedno ponaanje kao egzemplarnotek time to na njega primenjujemo neki pret#odni moralni standard. Oviprimeri mogu igrati bitnu ulogu u praktikoj -lozo-ji! mogu nas inspirisatiili o#rabriti! kao i uiniti vidljivim ono to moralni zakon od nas za#teva! alinaivno je smatrati da izvodimo pojam dunosti iz ti# primera.

Kant se tako%e protivi pokuajima da moralnost zasnujemo na popularnojmoralnoj mudrosti. 3ve to popularna mudrost moe da nam d? je irokasortiman r%avo potkrepljeni# teorija o ljudskoj prirodi i o prirodi morala;popularno miljenje nam ne nudi nita na emu bismo mogli da zasnujemo

principe koji imaju opte i nuno vaenje. bog toga moramo jasno odvojitipopularnu -lozo-ju od meta-zike morala.


13/34

+e samo to je popularna mudrost nesposobna da zasnuje moralna naelasa optim i nunim vaenjem; tako%e je nesposobna da nas motivieonoliko e-kasno kao ista misao o dunosti. 2re 'e nas inspirisati osobaistom duno'u nego ona koju delimino motivie i elja da ostvari

sopsstvenu sre'u. 8z tog razloga! osoba koja dela iz iste dunosti ima ve'iuticaj na ljudsko srce.

7ano je da imamo na umu da ne treba meati popularni pristup -lozo-jimorala sa obinim etikim umskim sazanjem kojim se bavio u prvomodeljku. Kant se oslanja na obini ljudski um kao na svoju poetnu taku!jer obini ljudski um uvek ima principe morala pred svojim oima. (progresiji ka -lozofskom etikom saznanju! ekspliciraju se principi kojeobini ljudski um ve' priznaje ili primenjuje. Obino etiko umsko saznanjeje poetna taka od koje izvodimo -lozofski prikaz prirode dobre volje.

akle! obino umno etiko saznanje jeste izvor pouzdanog uvida u pojamdunosti; popularna mudrost nije.

+aravno! injenica da ne moemo zasnovati moral na iskustvu ne znai damoral nema nikakav osnov. Kant ne smatra da nemamo nijedan nain dademonstriramo da moralni zakon obavezuje sva umna bi'a. On je ve'tvrdio da temelj morala moramo traiti u principima ili zakonima koji su apriori. 3ada on izvlai implikacije te tvrdnje. &e'i da je jedan zakon iliprincip a priori znai re'i da ima svoje poreklo i svoje opravdanje u istomumu. 2oto je vr#ovni zakon morala praktiki zakon zakon koji vai zanaa delanja njegov izvor je isti praktiki um. 3ada 'e Kant ispitatipraktiku mo' uma i objasniti kako pojam dunosti proizilazi iz nje.Kantovo razmatranje prirode praktikog uma poinje znaajnom tvrdnjom"3vaka stvar u prirodi dejstvuje po zakonima. 3amo je umno bi'e sposobnoda delaprema predstavi zakona! odnosno! prema principima! ili ono imavolju )$$! >A* Kant smatra da kada neto identi-kujemo kao prirodniobjekt )ili fenomen*! podrazumevamo da je ono dato u prostoru ivremenu i podvrgnuto zakonima prirode. 2rirodni objekti nemajusposobnost da se sami od sebe odrede za delanje. +ji#ovo ponaanje je u

potpunosti odre%eno ili uslovljeno zakonima prirode! i da moe bitiobjanjeno pozivanjem na te zakone. ,ko razmotrimo ljudsku prirodu samosa stanovita prirode! moramo pri#vatiti implikaciju da je i ona odre%enazakonima prirode. 3a ovog stanovita! ljudska bi'a nemaju sposobnost zasamo4odre%enje ili slobodu nita vie od biljaka ili planeta. +iti su ita vieod nji# odgovorni za scoje postupke. Kant u navedenom odeljkukontrastira prirodne objekte sa umnim bi'ima. (mna bi'a posedujuvolju! sposobnost koju Kant ovde karakterie kao nita drugo do praktikium. 5i'e koje je umno ima sposobnost da dela u skladu sa predstavom

zakona. On 'e nadalje tvrditi da za#valjuju'i takvoj sposobnosti! takvobi'e poseduje pravu slobodu. 2od praktikim umom Kant ne podrazumeva


14/34

sposobnost da mislimo i saznajemo! ve' sposobnost koja odre%ujemo iliutie na nae radnje. 2raktiki um je sposobnost #tenja! prevo%enja ideja udelanje. Kako 'emo videti! praktiki um ima speci-nu vrstu kauzalnemo'i.

Kant do sada nije pokuao da odbrani gledite da uopte postoji takvajedna sposobnost praktikog uma )ili da posedujemo istu volju*. 1ajzadatak on ostavlja za tre'i odeljak. +jegov cilj u ovim odeljcima je da nasuvede u svoju koncepciju praktikog uma. a sada je rekao samo da jednobi'e koje poseduje praktiki um ima sposobnost da dela u skladu sapredstavom zakona. alje! Kant 'e istaknuti da um moe biti praktian nadva naina" on moe odre%ivati volju ili neizostavno! tj. nuno! iliprinudno. 3toga! postoje dve vrste umnim bi'a" ona kod kojim um nunoodre%uje volju! i ona kod koje on to radi prinudno.

,ko um neizostavno determinira volju! onda su radnje jednog takvog bi'a!koje se saznaju kao objektivno nune! tako%e subjektivno nune! odnosnovolja je mo' koja nas osposobljava da biramo samo onoto um upoznajenezavisno od sklonosti kao praktiki nuno! to jest kao dobro )$$! >B*.Kant pod objektivno nunim radnjama podrazumeva one koje imajuopte i nuno vaenje. 1o su radnje koje svako umno bi'e moe prepoznatikao obavezuju'e sa praktike ili moralne take gledita. 1o su radnje zakoje se sva umna bi'a slau da i# za#teva dunost. 3ubjektivno nuneradnje! nasuprot tome! jesu radnje za koje delatnik poseduje aktualnumotivaciju. 1e radnje mogu i ne moraju da budu i objektivno nune. akle!volja koju neizostavno determinira um 'e uvek biti motivisana da potujedunost. +ju moe odrediti samo predstava dobra. 1akva volja je savrenodobra ili sveta volja.

rugu! pogreivu volju! nikada ne motivie samo praktiki um. Ona jepodlona i drugim motivima sklonostima ili ose'anjima.

a svetu volju ne postoji nikakvo treba! jer nju nuno odre%uje objektivnizakon uma. ( sluaju pogreive volje! situacija je drugaija. Ona jepodlona i drugim motivacionim silama i moe im dopustiti da vladajunjenom voljom. bog toga za takvu volju zakon praktikog uma uvek morabiti izraen jednim treba! tj. jednom zapove'u.

3vi imperativi zapovedaju delanja kojima se postie neka svr#a ili cilj.8mperativ je praktiki zakon koji predstavlja jednu mogu'u radnju kaodobru i tako kao nunu za neki subjekt koji je praktiki odre%en umom.Kant priznaje da naa delanja moemo odrediti kao dobra na vie naina! ina tome se zasniva distinkcija izme%u razliiti# vrsta imperativa.

Kateogriki imperativ predstavlja jednu radnju kao po sebi objektivnonunu! tj kao po sebi dobru. Cipotetiki imperativ! s druge strane!


15/34

predstavlja jednu radnju kao sredstvo kojim ostvarujemo neto drugo toelimo.

2roblematiki #ipotetiki imperativi su imperativi koji zapovedaju radnjekoje su dobre za neku mogu'u svr#u ili cilj. On te imperative naziva

pravilima vetina ili te#nikim imperativima. Kant nam kazuje da ovdene zanima procenjivanje da li su te svr#e dobre ili racionalne.2roblematiki #ipotetiki imperativi uzimaju mogu'e svr#e osoba izapovedaju im sredstva koja su potrebna za nji#ovo ostvarivanje. atoKant karakterie te svr#e kao tek mogu'e/ bog toga to nema nikakveimplikacije da 'e te svr#e deliti sva umna bi'a ak ni sva ljudska bi'a.3vr#e lekara! trovaa i roditelja zavise od nji#ovi# speci-ni# elja!okolnosti itd. 5ilo bi pogreno pretpostaviti da svr#e ti# osoba morajuzaista biti i svr#e svi# ostali# ljudi ili umni# bi'a.

Okarakterisati jednu svr#u kao stvarnu za razliku od mogu'i# znaitvrditi da takvu svr#u nemaju tek neke osobe! ve' da je moraju imati sveosobe. Kant smatra dapostoji jedna svr#a za koju se moe pretpostaviti daje stvarno za sva konana umna bi'a! po prirodnoj nunosti. 1a svr#a jesre'a! suma zadovoljenja svi# sklonosti. ,sertoriki #ipotetiki imperativitako zapovedaju kao praktiki nunu neku radnju kao sredstvo zapostizanje sre'e. 2oto sre'a kao svr#a pripada sutini ljudske prirode!ona je svr#a koju dele sva ljudska bi'a. Kant odma# dodaje da se ovde radio umnim bi'ima ukoliko su ona zavisna! tj! podlona imperativima.

Konano! Kant eksplicitno de-nie vr#ovni princip moralnostti! kategorikiimperativ. On je kategorian jer je njegova zapovest bezuslovna.+asuprot imperativima koji zapovedaju samo #ipotetiki! zapovestkategorikog imperativa nije ograniena nikakvim uslovom. 2od timeKant ne podrazumeva da se kategoriki imperativ ne odnosi ni na kakvusvr#u. On sam kae Kategoriki imperativ je onaj koji oglaava radnjusamu za sebe kao objektivno nunu! bez ikoje druge svrhe )$$! DE*.Kant ne tvrdi da radnja koje je sama za sebe objektivno nuna nema

nikakvu svr#u! ve' samo eli da iskljui iz oni# radnji koje su objektivnonune nekesvr#e i ciljeve! ili samojednu odreenu klasusvr#a i ciljeva.+a isti nain je Kant ranije odredio dobru volju )kao onu koja je po sebi ilibezuslovno dobra* kao onu koja nema nikakvu drugu svr#u semdunosti! koju ne motiviu objekti sklonosti ili udnje.

akle! kategoriki imperativi se od asertoriki# razlikuju po svr#ama iciljevima na koje se odnose. ,sertoriki zapovedaju radnje koje slue kaosredstvo za postizanje sre'e; kategoriki imperativ zapoveda radnje kojeslue nekim drugim svr#ama. (slovni karakter asertoriki# imperativa je

vezan za injenicu da svr#a kojoj slue! sre'a! jeste odre%ena sklonostima.Ona je cilj kojem teimo zbog nae empirijske prirode. Kako kae Kant! mi


16/34

taj cilj imamo po prirodnoj nunosti; pripisuju'i sre'u kao svr#u ljudskimbi'ima! mi i# tretiramo kao prirodne objekte. (slovni karakter #ipotetiki#imperativa je relativno oigledna u sluaju problematiki# #ipotetiki#imperativa. Kontingentna je injenica o meni u ovom trenutku mog ivota

da elim da budem vegetarijanac i uinim sebe obaveznim da potujemzapovest da ne jedem meso. Ona vai za mene i mom sadanjempsi#olokom stanju i okolnostima! nema razloga da pretpostavim da onavai za ikoga drugog. (slovni karakter asertoriki# imperativa je manjeoigledna upravo zato to oni zapovedaju sredstva za jednu svr#u koja jeuniverzalna. ,li ak i ako je to sluaj! moemo utvrditi ta svaki pojedinacpodrazumeva pod sre'om samo uz pomo' iskustva. Otkri'emo da postojivelika raznolikost u pojmu sre'e. 8 ne samo to on se menja tokomvremena. 8z empirijske prirode pojma sre'e sledi to da je on neodre%en.Kant u ovom odseku de-nie sre'u kao maksimum dobrobiti u momsadanjem i svakom budu'em stanju )$$! DD*. ,li ak i ako ga jemogu'e de-nisati! taj pojam ostaje neodre%en" 2ojam sree je takoneodre%eni pojam da! mada svaki ovek eli da do nje i dospe! on ipaknikada ne moe da kae odre%eno i u saglasnosti sa samim sobom ta onzapravo eli i #o'e )$$! DE*. +ae znanje o iniocima sre'e jenesavreno i nepotpuno. Kada svako od nas pokua da odredi tapodrazumeva pod sre'om! referira na sopstveno iskustvo. namo ta nasje zadovoljavalo u prolosti! i oslanjamo se na to znanje da predvidimo ta'e nas zadovoljiti u budu'nosti. ,li nae elje se manjeju! ba kao i nae

okolnosti; naa predvi%anja zato moraju biti nepouzdana.


17/34

,nalitiki status imperativa razboritosti je manje oigledan! budu'i da jepojam sre'e neodre%en. $oda Kant misli slede'e" iz injenica da je pojamsre'e neodre%en sledi da nikada ne moemo imati potpuno razumevanjenjenog znaenja i inilaca. 8pak! svako od nas zaista #o'e sre'u kao cilj.

1ime svako od nas pretpostavlja neku odre%enu koncepciju sre'e.,nalitika je veza izme%u jedne odre%ene koncepcije sre'e koju osoba elida postigne )npr. verovanja da se sre'a sastoji u bogatstvu* i sredstava dase ono postigne.

Kako su mogu!i kategoriki imperativi"

Kant je rekao da je cilj ili objekt kategorikog imperativa ima bezuslovnovaenje. ,li kako znamo da uopte postoji takav cilj/ Kako znamo da ikadazaista delamo! ili ak i samo priznajemo kao validan jedan cilj koji na

bezuslovan nain determinie nau volju/ Kako znamo da postoji vr#ovnizakon moralnosti/ Kako znamo da dunost! koju zapoveda kategorikiimperativ! nije samo prazan pojam! bez ikakvog vaenja/ Kant postavljaova pitanja! ali ovde ne odgovara na nji#! ve' to ostavlja za tre'i odeljak!gde 'e istraivanje sprovesti potpuno a priori.

+a ovom mestu Kant objanjava ta je kategoriki imperativ i kako serazlikuje od #ipotetiki#. 2rvo! on prime'uje da je kategoriki imperativ apriori zakon" on potie iz uma! ne iz iskustva. 1ako%e! to je a priorisintetiki praktiki stav. 0injenica da je zakon sintetiki kazuje da je

odnos izme%u svr#e ili objekta koji on postavlja i sredstava kojima se onpostie nije analitika! kao u sluaju #ipotetiki# imperativa. 7aenje#ipotetiki# imperativa zavisi od pojedinani# i raznovrsni# ciljevapojedinaca. ata #ipotetika zapovest )kao ne treba da jede meso*ima'e vaenje samo kod jednog odre%enog ili pretpostavljenog cilja)postati vegetarijanac*. 3ituacija je drugaija kod kategoriki# imperativa.

Kant tek treba da odredi kategoriki imperativ na neki sadrajni nain. 8akoje u prvom odeljku ve' dao princip koji izraava dunost )ne treba nikadada postupam drukije do tako da mogu takoe hteti da moja maksimatreba da postane jedan opti zakon# $$! :G*! on na tom ne naziva tajprincip kategorikim imperativom. +a ovom mestu on daje gotovoidentinu formulaciju" $elaj samo prema onoj maksimi za koju u istovreme moe eleti da ona postane jedan opti zakon# )$$! AE* Ovaformulacija je izuzetno apstraktna. Ona ograniava maksime po kojima jemoralno dopustivo da delamo! putem ideje da moramo biti u stanju daelimo nae maksime kao opte zakone. ,li kako treba da s#vatimo ovoogranienje/ 8 kako jedno takvo nejasno i uopteno ogranienje moe danas vodi u odre%enju ta treba da radimo u pojedinanim sluajevima/ a

sada nam je Kant rekao da je ovaj princip a priori; da svoje poreklo ima uumu! a ne u iskustvu. 1ako%e! da ovaj princip zasluuje da ga zovemo


18/34

zakonom; da ima strogu optost i nunost! akle! nuno vai za sva umnabi'a. 1ako%e! da zapoveda svr#e koje sva umna bi'a dele. a sada namKant nije otkrio o kakvim svr#ama se radi. Kategoriki imperativ nam samozapoveda da delamo jedino po onim maksimama koje potuju te svr#e.

Kant je tvrdio da se kategoriki imperativ ne odnosi na materiju radnje ina ono to iz nje treba da proiza%e! ve' na formu i onaj princip iz kojeg onaproizilazi )$$! D:*. 3ada moemo da uvidimo ta pod timepodrazumeva. @orma koju ovaj princip zapoveda je pooptivost.Kategoriki imperativ zapoveda da nae maksime imaju tu formu; naemaksime moramo mo'i #teti kao opti zakon. @orma koju kategorikiimperativ zapoveda je zakonitost nae maksime moraju imati formuzakona. $oraju vaiti opte i nuno.

Kant nadalje daje jo jedan izraz kategorikog imperativa; foruluprirodnog "akona #$PZ%" %ostupaj tako kao da bi trebalo da maksimatvoga delanja postane tvojom voljom opti prirodni zakon )$$! A9*. 1onije novi kategoriki imperativ! on ne izraava nikakav nezavisni moralniprincip. ato Kant pored formule opteg zakona )$&Z* daje i @2/ 0ini seda veruje da nam @2 moe pomo'i da bolje razumemo ta @O ukljuuje.@O nam zapoveda da delamo samo po onim maksimama koje moemoeleti kao opti zakon. @2 se odnosi na zakone prirode! a zakoni prirodesu primeri opteg zakona. 3vi zakoni imaju tu odliku opteg vaenja.2rirodni zakon za svaku akciju postoji jednaka i suprotna rekacija ne vaisamo za nekeobjekte u prirodi! ve' za sveprirodne objekte. alja odlikaprirodni# zakona je da vae nuno. 3vaki objekt u prirodi im je nuno! a nekontingentno potinjen. akle! Kant uvodi @2 da bi razjasnio zapovestkoju izraava @O. @O zapoveda da delamo samo po onim maksima kojemoemo da pooptimo! univerzalizujemo. Kant eli da razumemo dauniverzalizovati jednu maksimu znai podignuti je do statusa prirodnogzakona. Kada pitam sebe da li bi# mogao da elim jednu maksimu kaoopti zakon! time se pitam da li bi# mogao da elim svet u kojem tamaksima vlada kao prirodni zakon. 1o bi bio svet u kojem bi svi nuno

delali po toj maksimi.

Kant se konano okre'e svojim primerima za speci-ne dunosti. 1o ini izdva razloga. 2rvo! on veruje da ti prineri demonstriraju kako kategorikiimperativ slui kao praktiko pravilo koje odre%uje nae moralne obavezeu pojedinanim situacijama. rugim reima! mi saznajemo da je uz pomo'kategorikog imperativa mogu'e izvesti speci-ne dunosti. rugo! Kantveruje da ovi primeri razjanjavaju znaenje ili sadraj vr#ovnog moralnogzakona. &azmatranjem naina na koji primenjujemo kategoriki imeprativna pojedinane sluajeve stiemo bolje razumevanje onoga to zakonzapravo zapoveda. Kant pre svega kae da 'e etiri dunosti predstaviti u


19/34


20/34

$e%utim! on tako%e zna da ga nikada ne'e vratiti. +jegova maksima je",ko smatram da sam u novanoj nevolji! onda 'u ja novac da pozajmim ida'u obe'anje da 'u pozajmljeni novac da vratim! mada znam da to ne'unikada uiniti )$$! A:*. Kao u prvom primeru! Kant identi-kuje ovu

maksimu kao princip samoljublja ili line koristi. 6o jednom podvrgavamaksimu testu @2 formulacije kategorikog imperativa. a li bi tamaksima mogla postati opti prirodni zakon/ (niverzalizovana maksima biponovo bila samoprotivrena. Kada bi maksima dati lano obe'anje izsamoljublja bila uinjena optim zakonom! svi bi davali lana obe'anja uslubi samoljublja. 3vet u kojem bi ta maksima bila uzdignuta do optegzakona bi bio svet u kojem se pojedinanim lanim obe'anjima ne biverovalo. Obe'anje ne bi uspelo da obavi svoju nameru! i njegovamaksima bi bila samoprotivrena ukoliko bi se univerzalizovala.

esavrena dunost prema sebi' dunost da razvijam svoje talente

0ovek ima talenat ije bi ga razvijanje moglo uiniti ovekom sposobnimza rad na ostvarenju razni# svr#a. ,li on uiva u ugodnim okolnostima!vie voli da se odaje uivanju nego da naporno radi na proirenju iusavavanju svoji# sre'ni# prirodni# darova. rugim reima! ovek bira dazapostavi sopstvene talente. +jegova maksima glasi otprilike" poto elimda uivam u ivotu! ne'u se muiti da razvijam svoje talente. Kant smatrada ovo nije u skladu sa onim to nazivamo duno'u. 8ako je mogu'eopstojanje jedne prirode sa takvim optim zakonom! nije mogu'e #teti tumaksimu kao opti zakon. ( svetu u kome ljudi ne smatraju sebeobaveznim da razvijaju svoje talente bi se i dalje moglo iveti! ali bikvalitet ivota bio umanjen. 6edino objanjenje koje Kant ovde daje kaorazlog zbog kojeg smatra da bi u ovom sluaju postojala protivrenost u#tenju je slede'a Kao umno bi'e )ovek* nuno eli da se sve njegovesposobnosti razviju! jer su mu one ipak date i mogu mu sluiti zapostizanje raznovrsni# svr#a )$$! A>*. $oemo do'i u iskuenje darazumemo da Kant tvrdi da ovek! u #tenju ove maksime kao optegzakona! potencijalno ometa sopstvene anse za sre'u ili dobrobit. +jegove

prirodne sposobnosti su mu date za postizanje svi# mogu'i# svr#a!ukljuuju'i tu i sre'u. $e%utim! time gubimo iz vida znaaj prvi# par rei iznavedenog odeljka. Kant ovde pria o volji oveka kao umnog bi'a.Kanta ne zanima ta mi elimo kao bi'a koja motiviu prirodne sklonosti iciljevi. On se ovde poziva samo na nau umnu prirodu i ono to iz njeproizilazi 4 ta smo u stanju da elimo! a ta ne. +jegova primedba je da bibilo u neskladu sa #tenjem umnog bi'a da donesemo zakon koji zapovedazapostavljanje nai# sposobnosti. Ctenje te maksime kao opteg zakonapodriva ciljeve koje on deli sa svim umnim bi'ima. Kant jo uvek nije

eksplicirao o kojim se speci-nim ciljevima radi.


21/34

esavrena dunost prema drugima' dunost dobroinstva

0etvrti ovek! prema kome je ivot dobar! prime'uje da nije isti sluaj samnogim drugima; on je svestan da su mnogi suoeni sa velikim nevoljama.1ako%e uvi%a da je on u poziciji da im pomogne. 8pak! on je ravnoduan.

On nema interesa da pomogne onima u nevolji. +jegova maksima jetako%e maksima indiferentnosti! ovoga puta ne prema njegovimsopstvenim talentima! ve' prema dobrobiti drugi#. Kant pita da li bi ovajnain razmiljanja mogao postati prirodni zakon. Kao i u tre'em primeru!priroda bi i dalje mogla da opstoji kada bi ova maksima postala optizakon. 8pak! Kant kae da nije mogu'e htetida jedan takav princip vai usvakom pogledu kao prirodan zakon. On svoje razmiljanje objanjava naslede'i nain" 6er! svaka volja koja bi donela takvu odluku protivreila bisamoj sebi! poto se ipak mogu desiti neki takvi sluajevi u kojima 'e

dotinom oveku biti potrebna ljubav i saue'e drugi# ljudi! i u kojima bion na osnovi takvog jednog prirodnog zakona! poniklom iz njegove vlastitevolje! liio sama sebe svake nade u tu%u pomo' koju pri tom eli )$$!AD*. 1eko je ignorisati injenicu da razlozi na koje nam Kant ovde skre'epanju pripadaju razboritosti! a ne moralnosti. 8pak! Kantovo razmiljanjeovde ne sme biti u kategorijama razboritosti.

Kant smatra da je nemogu'e #teti nemoralnu maksimu kao opti zakon;kada elimo nemoralnu maksimu! elimo je kao izuzetak od jednog zakonaza koji elimo da i dalje obavezuje sve ostale.

+akon razmatranja etiri primera dunosti! Kant se okre'e razmatranjusvr#e koja opte i nuno vai za sva umna bi'a! svr#a koja motivie dobruvolju. 1o razmatranje poinje pojmom volje umni# bi'a. 8spitivanje togpojma se mora izvriti iskljuivo a priori! jer dobra volja! koja je odre%enaiksljuivo moralnim zakonom! moe biti odre%ena iskljuivo a prioriprincipima. ,ko je jedan princip a priori! njegov izvor je um. 3ledi da jevolja odre%ena a priori principima u stvari volja odre%ena principima uma.1akva volja izvodi svoje principe iz sopstvene umne prirode; ona je volja

koja zapoveda samoj sebi. 7olja se zamilja kao sposobnost da se sami odsebe odluujemo na delanje shodno predstavi izvesnih zakona )$$! B9*.Hmpirijska volja reaguje! u svemu to ini! zakonima koje joj name'epriroda. 0ista volja je! nasuprot tome! sposobna da dela u saglasnosti sa

predsstavamazakona. 0ista volja 'e biti motivisana na delanje samomidejomzakona. Kant insistira da samo umna bi'a imaju ovu sposobnost.3amo umna bi'a mogu sama sebe da odrede na delanje. Kant dalje kre'eda razmatra sadraj predstave koja motivie istu volju. 7e' je reeno daje zakon koji odre%uje ili motivie istu volju dat od strane njene umneprirode i stoga je umni zakon. 1ako%e znamo da svi zakoni vae opte inuno. &e'i da je istu volju motivie umni zakon znai da ona moe da


22/34

dela na osnovu svr#e koja ima opte i nuno vaenje )objektivna svr#a*.0ista volja je volja koja dela na osnovu zapovesti koja vai za sva umnabi'a; ona dela po maksimama koje mogu #teti sva umna bi'a.

*.apazite upotrebu rei samo. @ormula ne kae da je nedopustivo koristitisebe ili druge kao sredstvo. Ona nam zapoveda da nikada ne koristimo

sebe i druge samo kao sredstvo. 2ostoji bitna razlika. ( kontaktu sadrugima treba stalno da imamo u vidu da su oni bi'a obdarena posebnomsposobno'u za samoodre%enje! i da zbog toga treba da i# tretiram spotovanjem. +e treba da i# tretiram kao puke objekte koje koristim da bi#zadovoljio svoje elje. 8sto vai i za nain na koji tretiram sebe. Odma#nakon ove formulacije! Kant ponovo razmatra etiri primera dunosti.

&avrena dunost prema sebi

Kant sada opisuje sluaj malo drugaije. 2rimenjuju'i ovu formulu

kategorikog imperativa! ovek se pita da li je njegovo delanje u skladu saidejom ovestva kao svrhe po sebi. $aksima pada na testu jer oduzeti


23/34

sebi ivot u ovim okolnostima znai tretirati sebe kao stvar! kao pukosredstvo. , to je ono to @0 eksplicitno zabranjuje. +e samo da @0zabranjuje samoubistvo! ona zabranjuje ni delimine vidovesamounitenja. 1reba da se uzdravamo od saka'enja i ote'enja sebe iz

samoljublja.&avrena dunost prema drugima

Kada ovek razmatra da li da lano obe'a! on uvi%a da bi time iskoristiodrugo ljudsko bi'e kkao sredstvo. 1ako%e uvi%a da se druga osoba ne bimogla sloiti sa ovom obmanom; ali to ne bi inila tek kao prirodno bi'e! sobzirom na svoje elje i sklonosti! ve' kao umno bi'e! ija apsolutnavrednost biva ignorisana. Kao umna bi'a! na to ne moemo da pristanemo.

esavrena dunost prema sebi

3ve to nam Kant ovde kae je da je svr#a prirode u pogledu ovetvanaeg subjekta radi koje su nam date sposobnosti za usavravanje. @0zapoveda da potujemo ovetvo kao svr#u po sebi! a indiferentnostprema razvoju nai# talenata ometa ispunjavanje ove zapovesti. On ovdepretpostavlja! kao i ranije! da je razvoj nai# talenata u nekom bitnomodnosu sa primenom nae praktike racionalnosti. +jegovi razlozi ta tajstav su! me%utim! do sada nejasni. ( eta*zici morala on baca netosvetla na ovo pitanje. Kant pod prirodnim sposobnostima podrazumeva i

nae sposobnosti razumevanja i #tenja. $oralnost za#teva da kultiviemorazumevanje da bismo bili u stanju da s#vatimo pojmove koji povezani saduno'u. $oralnost trai da kultiviemo i #tenje! jer se time uzdiemoiznad nae animalnosti. (zdizanje iznad animalnosti je stvar usavravanjaone sposobnosti postavljanja svr#a koju posedujemo kao umna bi'a.2ostavljanje svr#e jeste vladanje svojim ponaanjem putem zakonapraktikog uma. 3amo vladanjem na taj nain nam je mogu'e dasteknemo vrlovitu dispoziciju. 8z ti# razloga! razvijanje nai# talenata iprirodni# sposobnosti jeste dunost.

esavrena dunost prema drugima

Kant poinje ovo razmatranje tvrdnjom da svi imamo kao prirodnu svr#uelju da ostvarimo sre'u. Onda trai da zamislimo svet u kojem niko od nasne bi doprinosio sre'i drugi#. Kant prime'uje da bi u takvom svetuovetvo opstalo. 8pak! mi imamo dunost dobroinstva! dunost daunapre%ujemo svr#e drugi#. 8ako Kant ne objanjava zato @0 ijmpliciraovu dunost! moemo to uraditi umesto njega. @0 nam zapoveda datretiramo sebe i druge uvek kao svr#e i nikako samo kao sredstva.0ovetvo je svr#a po sebi zbog svoje sposobnosti za praktikuracionalnost. Kant je oigledno posve'en stavu da bi svet u kojem je


24/34

maksima indiferentnosti univerzalizovana bio svet negostoljubiv premaprimeni nae praktike racionalnosti. +jegovo rezonovanje zavisi odslede'e dve pretpostavke" 2rvo! univerzalizacija maksime indiferentnosti biumanjila ljudsku sre'u. rugo! ako smo nesre'ni! manje smo spremni da

radimo ono to dunost za#teva. Kantova uoptena poenta je"nerealistino je oekivati od konani# umni# bi'a da delaju iz dunosti akoizvesni materijalni uslovi uslovi koji su kljuni za nji#ovu sre'u ili dobrobit nisu zadovoljeni.

1re'a formulacija zakona nas vodi korak dalje u analizi i time dovodiznaenje prve i druge formulacije blie opaajuJ. ruga formula! @0!poiva na ideji da je objekt koji poseduje bezuslovnu vrednost umnapriroda. 1re'a formula! formula autonomije )@,*! speci-kuje osnovubezuslovne vrednosti umne prirode. Kant ukazuje na ovu osnovu kada

pominje ideju volje svakog umnog bi'a kao volje koja daje opti zakon.3amo umno bi'e je sposobno za davanje zakona. 1re'a formulacija namzapoveda da potujemo ovu osobitu odliku umne prirode! poto upravoovom odlikom umna priroda zasluuje svoju bezuslovnu vrednost. Kantizraava ovu tre'u formulaciju! @,! na slede'i nain" elaj samo na tajnain da volja moe na osnovu svoje maksime da posmatra samu sebe uisto vreme kao opte zakonodavnu.J )$$! :*. 1re'a fomrulacija namtako pomae ne samo da identi-kujemo osnovu bezuslovne vrednostiumni# bi'a! ve' i da razumemo kako svako od nas pri#vata moralni zakon

kao obavezuju'i. ve' je napomenuo da! ako postoji kategoriki imperativ!ona mora biti a priori povezan sa pojmom volje umnog bi'a kao takvog.akon koji volja konanog umnog bi'a daje samoj sebi jeste kategorikiimperativ. akle! kategoriki imperativ ima svoj izvoru istom praktikomumu )u istoj volji*. 3toga je tano re'i da je praktika umna priroda autormoralnog zakona. Ova injenica! po kantovom miljenju! objanjava zatosvako od nas vrednuje zakon bezuslovno.


25/34

nedostaju optost i nunost jednog zakona. a Kanta! znaaj ideje da jekategoriki imperativ zakon iji smo mi i autori i zakonodavci lei u tometo se na taj nain objanjava kako je mogu'e da delamo na osnovuneega to nije #eteronomija. Kantov uvid! inspirisan &usoom! jeste ovaj"

ako zakon koji upravlja naim radnjama potie iz nae sopstvene volje!nuno 'emo priznati njegovo vaenje. 2itanje ato bi# bio posluan/Jne'e se ni postaviti. 2oto je vaenje zakona nezavisno od nai# interesa ilisklonosti koji svi potiu iz nai# tek kontingentni# potreba i okolnosti. mi'emo priznati da je njegovo vaenje bezuslovno. +aravno! naepriznavanje vaenja zakona ne garantuje da 'emo ga u svakom trenutkuupotrebiti kao ograniavaju'i uslov nai# radnji. ,li nae priznanje zakonaimplicira da ak i onda kada dozvolimo sebi da ga prekrimo! midoputamo )u dubini nae due* da ono to smo uinili nije trebalo dauinimo. 2rema @,! odbijaju se sve maksime koje nisu u skladu sa voljomkoja sama sebi daje opti zakon. @, stoga implicira da nae maksimemoraju biti u skladu sa voljom koja daje opti zakon ukoliko treba da pro%utest kategorikog imperativa. ,ko ono to nas motivie jeste interes ilisamoljublje! nae radnje u najboljem sluaju vode #ipotetiki imperativi.,ko delamo iz dunosti! ono to nas motivie nijeinteres ili sklonost ve'neto drugo. Ono to nas motivie! otkriva Kant! jeste potovanje zasposobnost volje jednog praktiki racionalnog bi'a da samo sebi dajezakon. 1o je sposobnost koju on naziva autonomija.

7r#ovni moralni zakon nam zapoveda da sebe i druge nikada ne tretiramotek kao sredstva! ve' uvek i kao svr#e. Kao umni delatnici! mi stojimo podtim zakonom i sami ga sebi propisujemo. Kant sada trai od nas dazamislimo jedan svet )carstvo* kojim upravlja taj zakon! svet u kojem susva umna bi'a ujedinjena pod tim zakonom. 1aj svet ili carstvo svr#a bi uizvesnom pogledu bio nalik carstvu prirode" kao i u carstvu prirode! sviobjekti u carstvu svr#a bi bili pod vladavinom zakona. ,li Kant prime'ujebitnu razliku izme%u ova dva carstva. ( carstvu prirode! objektima vladajuspoljanji nuni e-cijentni uzroci. Objekte determiniu me#anike silenad kojima oni nemaju nikakvu kontrolu. ( carstvu svr#a! nasuprot tome!vladaju'i zakon jeste zakon koji umna bi'a daju sama sebi kao izraznji#ove sposobnosti za samoodre%enje ili autonomiju. alje! dok casrvtoprirode aktualno postoji! carstvo svr#a je puki ideal. Ono bi moglo postojatikada bi taj zakon bio opte potovan od strane svi# umni# bi'a. 6ednoaktualno carstvo svr#a bi tada bilo carstvo u kojem umna bi'a nikada nisumotivisana da delaju samo u slubi svoji# kontingentni# empirijski# ciljeva.1o bi bio svet u kojem umna bi'a ograniavaju svoje empirijske ciljeveza#tevima moralnog zakona. rugim reima! aktualno carstvo svr#a bi biosvet u kojem umna bi'a delaju samo po opte vae'im maksimama; svet u

kojem sva umna bi'a uvek tretiraju sebe i druge kao svr#e.


26/34

Kant pravi razliku izme%u umni# bi'a koja pripadaju carstvu svr#a kaopodanici i suverena carstva svr#a. 3uveren ne samo da daje zakonsebi ve' uvek i dela na osnovu tog zakona. +asuprot podanicima carstvasvr#a! njegovoj volji nije potrebno zapovedati. Kant se ovde vra'a na ideju

svete ili savreno dobre volje koju je uveo ranije. $aksime ove volje 'enuno biti u skladu sa zakonima autonomije. $e%utim! podanici carstvasvr#a u isto vreme i daju zakon i potinjeni su tom zakonu. a razliku odsuverena! podanicima se moralnost mora zapovedati. Kant ovde misli nakonane umne volje! ukljuuju'i tu i ljudske umne volje. 2oto smo umnabi'a! imamo sposobnost za autonomiju i moemo sebi davati zakone. ,li!poto smo konane volje i moralnost nam se mora zapovedati!istovremeno smo potinjeni moralnim zakonima. rugim reima! ti zakoninas obavezuju.

Kant dalje dokazuje da upravo na temelju injenice da posedujemoautonomne volje mi posedujemo i dostojanstvo. &e'i da neto posedujedostojanstvo! znai po#valiti to neto; i ta vrsta po#vale se moe izre'isamo za umna bi'a. ostojanstvo oznaava naroitu vrstu vrednosti kojuposeduje umna priroda. +eke ljudske osobine imaju samo relativnu iliuslovnu vrednost! dok druge poseduju apsolutnu vrednost. Kant namkazuje da osobine poput vetine ili marljivosti imaju u najboljem sluajutrinu vrednost. +ji#ova vrednost zavisi od mere u kojoj zadovoljavajuneku aktualnu potrebu. 7rednost osobina poput du#ovitosti ili

matovitosti! koje imaju afektivnu cenu! jednako su kontingentne! ali oveosobine zadovoljavaju ono za ta bismo mogli misliti da su uzvienije svr#e npr. estetsko uivanje. Ono to je zajedniko vetini! marljivosti!du#ovitosti i matovitosti je nji#ov status tek relativni# ili uslovni# dobara.Kant nas ovde podse'a na uslovni karakter neki# dobara da bi naglasiobezuslovnu vrednost dostojanstva. Oigledno! njegova tvrdnja je dadobrota dostojanstva ne zavisi od okolnosti ili razni# promenljivi# eljapojedinaca! ostojanstvo oveka sastoji se upravo u sposobnosti da budeopte zakonodavan )$$! G:*. 2oto Kant naziva sposobnost davanjazakona autonomijom! imamo dostojanstvo utoliko to smo sposobni zaautonomiju.

3ada moemo odrediti odnos izme%u prve i druge formulacije kategorikogimperativa na jedan u ve'oj meri te#niki nain nego ranije. 2rvaformulacija )@O ili @2* za#teva da nae maksime imaju izvesnu formu.+ae maksime moraju imati formu optosti. ruga formula! @0! razjanjavakoje su to maksime koje se kvali-kuju kao pooptive. @0 za#teva da naemaksime imaju izvesnu materiju ili svr#u. +ae maksime e sekvali-kovati kao pooptive samo ako imaju tu materiju ili svr#u umnu

prirodu kao svr#u po sebi. 2rve dve formulacije su ekvivalentne jer naimmaksimama postavljaju ista ogranienja. Kant dodaje da nae maksime


27/34

moemo! pored forme i materije! testirati i po pitanju potpune odredbe;moemo i# testirati formulacijom da sve maksime treba da se na osnovivlastitog zakonodavstva slau sa mogu'im carstvom svr#a! kao sa jednimcarstvom prirode )$$! D4A*. Ova nova formulacija povezuje pojmove

autonomije )vlastitog zakonodavstva* i carstva svr#a. +azva'emo ovunovu formulaciju formulacijom carstva svr#a )@L3*. @, zapoveda volji dadela samo tako da moe sebe putem svoje maksime da posmatra kaozakonodavnu. ,ko zamislimo sve umne volje ujedinjene kao lanovejednog carstva kojim vladaju zajedinki objektivni zakoni )zakoni kojeumne volje daju samima sebi*! dolazimo do ideje jednog mogu'eg carstvasvr#a. 1u ideju za#vata @L3! za koju Kant tvrdi da testira nae maksime upogledu nji#ove potpune odredbe! utoliko to ova formulacija referira naneto to je mnotvo razmatrano kao jedinstvo. Larstvo svr#a jemnotvo jer okuplja pojedinana umna bi'a! koja su potinjena zakonu kojidaju sama sebi. Larstvo svr#a je jedinstvo jer su umna bi'a kao takva ucarstvu ujedinjena pod jedni# zakonom! kategorikim imperativom.

Kant opisuje autonomiju kao sposobnost volje da sama sebi daje zakone.Ono to sada oznaava kao princip autonomije lii na varijaciju @O4a"+e treba drukije birati do tako da maksime njenog izbora budu u istom#tenju saobu#va'ene u isto vreme kao opti zakon )$$! G:*. Kant daljekae da analiza ne moe dokazati da je svaka umna volja obavezana ovimpravilom. 1ime on eli da kae da analiza ne moe da dokae da svaka

umna volja pri#vata ovo pravilo kao validno ogranienje svoji# radnji.0injenica da analiza to ne moe da dokae je na neki nain povezana sasintetikom prirodom tog pravila. 3ve to analiza moe da dokae je da jeprincip autonomije jedini princip morala.

( analitikom postupku! mi polazimo od pojma koji elimo da razjasnimo ilirazumemo! i putem analize ili izlaganja tog pojma! vra'amo se na uslove ipretpostavke na kojima on poiva. Kako smo videli! prvi odeljak Zasnivanjapoinje sa obinim saznanjem dobre volje i zavrava se sa prvimjavljanjem kategorikog imperativa. 2utem analize ovog prvog dolazimo do

ovog potonjeg. Kantova analiza pojma dobre volje otkriva da je dobra voljadobra bez ogranienja i da je dobra ne po svojim posledicama! ve' posvom #tenju. Ono to dobra volja #o'e jeste dunost! nunosti jedneradnje iz potovanja prema zakonu. 2oto jedno pravilo ili princip imastatus zakona samo ako vai opte i nuno! sledi da volja koja dela izpotovanja dunosti! dela po maksimama koje poseduju opte i nunovaenje. rugi odeljak nastavlja analitiki postupak i produbljuje naerazumevanje moralnog zakona. 2rvo saznajemo da zakon zapovedakategoriki! jer nam zapoveda da potujemo ciljeve koji bezuslovno vae

za sva umna bi'a. Kategoriki imperativ zapoveda da da delamo samo naosnovu maksima koje bi mogli #teti sva umna bi'a. 1akve maksime potuju


28/34

svr#e koje imaju apsolutnu vrednost. Kant dalje tvrdi da samo jedna stvarposeduje apsolutnu vrednost! kao svr#a po sebi! sama umna priroda. aljeon utvr%uje da je odlika umne prirode koja joj obezbe%uje apsolutnuvrednost autonomija! njena sposobnost da daje sebi zakone. 1ime Kant

dolazi od obinog saznanja! kojim poinje prvi odeljak! do meta-zikemorala. +a osnovu te analize! on smatra da je opravdano zakljuio da jeautonomija jedini princip moralnosti. +jegova eksplikacija pojma dobrevolje je stoga zavrena. obra volja dela iz dunosti! i sada znamo ta je todunost. elanjem iz dunosti! dobru volju motivie potovanjeautonomije.

Kant priznaje da konana umna bi'a ponekada kre zakon! ili suindiferentna prema dunosti. Konano umno bi'e ne doputa uveksopstvenom zakonu da upravlja njegovom voljom. Kada volju ne

determinie ona sama ve' neki spoljanji podsticaj! neki drugi objekt jojdaje zakon. Kada se to desi! osnova njenog odre%enja je #eteronomna.apazimo da #eteronomni principi po Kantu ne dolaze samo od sklonosti!ve' i iz predstava uma. On objanjava razliku izme%u empiriki# iracionalni# #eteronomni# principa. ( svim sluajevima #eteronomnogodre%enja volje! nju ne odre%uje sopstveni zakon ve' neki spoljanji objekt.1i strani nagoni koji je odre%uju potiu iz prirodnog ustrojstva subjekta!nae ulnosti )sklonosti i ukusi* i nai# umni# sposobnosti )razum i um*.Hmpiriki #eteronomni principi potiu iz nae ulnosti; racionalni

#eteronomni principi potiu iz nai# umni# sposobnosti. akle! u izvesnomsmislu nas moe zavarati renik koji Kant ovde koristi da bi podelio#eteronomne principe" umni principi koje on ovde ima u vidu nisu nitamanje empirijski od oni# koje naziva empirikima. 2od prirodnimustrojstvom ovde Kant podrazumeva nau empirijsku pridou )naa prirodakao fenomena*. Kada delamo bilo po umnim bilo po empirikim#eteronomnim principima! priroda je koja nam daje zakon. 2oto su obaprincipa #eteronomna i potiu iz nae empirijske prirode! oba principa su ukrajnjoj liniji empirika.

Kant kae da 'e u tre'em odeljku demonstrirati kako je jedan sintetikipraktiki stav )tj. kategoriki imperativ* mogu'! zato je nuan! i timepokazati da moralnost nije fantom nit #imerika ideja. Kant smatra da bikategoriki imperativ bilo mogu'e dokazati analitikim putem kada bi naevolje bile savrene! jer bi onda postojala analitika veza izme%u nai#ciljeva i svr#a i #tenja koja predstavljaju sredstva za nji#ovo ostvarenje.akle! teko'a u dokazivanju mogu'nosti kategorikog imperativapovezana je sa injenicom da nam nedostaje savrena volja. a razliku od#ipotetiki# imperativa! za koje imamo brojne dokaze iz iskustva dokaze

da naa volja dela po #eteronomnim principima )npr. principu sre'e*!iskustvo ne moe posluiti pri dokazivanju da zaista ikada vrimo nae


29/34

radnje iz dunosti. 3 kojom pravom onda pretpostavljamo da kategorikiimperativ vai za nau volju/ okazati mogu'nost kategorikog imperativabi znaio da smo dokazali da nismo samo toki'i u me#anizmu prirode! dazaista ima smisla pripisivati nam odgovornost za nae postupke.

( prvim pasusima tre'eg odeljka Kant se vra'a na pojam autonomije!dodaju'i da autonomija nije nita drugo do sloboda volje. On je ube%enda pojam slobode moe koristiti pri objanjenju ili razjanjavanju pojmaautonomije. 1o objanjenje bitno zavisi od razlike izme%u negativnog ipozitivnog pojma slobode! koju uvodi na ovom mestu. Kant tvrdi dapozitivni pojam slobode proizilazi iz negativnog pojma! tj. izranja iz jednogpuno razvijenog prikaza implikacija negativnog pojma. 5ez punorazvijenog pozitivnog smisla slobode ne moemo razumeti idejuautonomije na pravi nain. ( negativnom smislu! sloboda je kauzalitet

nezavistan od tu%i# uzoka koji ga determiniraju. 2od tu%im uzrocima onpodrazumeva zakone prirode. 3loboda u negativnom smislu je tada formakauzaliteta drugaija od kauzaliteta prirode! i nezavisna od njega. 2oKantu! u iskustvenom svetu se nita ne deava to nije pret#odno dovoljnodeterminisano nekim pret#odnim uzrokom. 5iti slobodan u tomnegativnom smislu znai biti nezavistan od zakona koji determinirajusvaki doga%aj u prirodi. Kant smatra da je takva sloboda mogu'a samo zaumna bi'a. ,li taj negativni smisao slobode ne uspeva da prenesesutinu slobode. On ne eksplicira dve odlike slobode. 6edna je ta da

sloboda stoji pod zakonom. 8ako je slobodan in nezavistan od zakonaprirode! on nije potpuno nezavistan od svakog zakona. ruga odlike jepovezana sa poreklom zakona slobode. 2rema Kantu! zakoni slobodepotiu iz iste volje. 2oto je ista volja sposobna da donese pravilo ilizakon koji moe da determinie nae ponaanje! za nju se moe re'i daposeduje neku vrstu kauzaliteta. Kada sumiramo te dve odlike! otkrivamoda je sloboda volje u pozitivnom smislu nita drugo do autonomija"sposobnost volje umnog bi'a da samom sebi da zakon.

Kada je Kant istakao odlike pozitivnog pojma slobode! moe nastaviti sa

izlaganjem veze izme%u slobode i morala. ,ko se pretpostavi slobodavolje! onda se prostom analizom njenoga pojma iz nje dobije moralnostzajedno sa svojim principima )$$! 9E:*. akon koji slobodna volja dajesebi nije nijedan drugi do vr#ovni moralni zakon. 2oto zakon slobodnevolje ima svoj izvor u praktikom umu! on vai za sva bi'a koja posedujupraktiki um. akon koji poseduje ovu vrstu vaenja stoga zapoveda vieod puko kontingentni# svr#a! svr#a koje vae za neka umna bi'a! ali ne iza druga. 5udu'i da vai za sva umna bi'a! zakon zapoveda svr#e kojemogu #teti sva umna bi'a. rugim reima! taj zakon je kategoriki

imperativ.


30/34

Kant veruje da je ovime dokazao da su slobodna volja i volja pod moralnimzakonom jedno te isto. Kant pod time ne eli da kae da slobodna voljauvek dela iz dunosti! ve' da je uvek podre%ena standardu kategorikogimperativa. 1aka volje smatra sebe obavezanom moralnim zakonom; ona

priznaje da zakon vai za nju. Kao slobodna! pak! onda moe da izabere dali 'e delati iz dunosti ili ne. 0ista ili slobodna volja! dakle! ne moraju uvekbiti dobra volja.

$e%utim! Kant je doao do granice svog analitikog argumenta. ,naliza nemoe da pokae da su sva umna umna bi'a obavezna moralnom zakonu.3toga! ona ne moe da pokae da apsolutno dobra volja )ista volja* trebauvek da dela po maksima koje se mogu univerzalizovati. ( sluajunesavrene volje! potrebna nam je drugaija vrsta demonstracije.

2rvo! Kant tvrdi da moral mora vaiti za sva umna bi'a. $oralni zakon vaiza svapraktiki umna bi'a! za svabi'a koja poseduju istu volje! ne samoza ljude. &azlog za to je to moralni zakon za nas vai samo kao zaumnabi'a; samo za#valjuju'i injenic da posedujemo praktiku racionalnost mistojimo pod moralnim zakonima. 1o nije sluaj za bi'a koja ne posedujuum! jer njima vlada samo prirodna nunost. $e%utim! da bi moralni sudoviuopte bili na mestu! mora se pretpostaviti da umna bi'a posedujuslobodu.

Kantov cilj u tre'em odeljku je! podsetimo se! da pokae nunu vezu

izme%u ideje volje umnog bi'a i ideje da je takvo bi'e obavezano moralnimzakonom. (stanovljavanje takve veze nije nikakav izazov u sluajusavrene volje! ali jeste u sluaju volje kakva je naa. ok niko ne sumnjada nau volju esto motiviu elje da zadovoljimo nae sklonosti! nijenipoto samooigledno da na%u volju uopte moe motivisati dunost! tjda moe postojati ista volja. a bismo opravdali takvu tvrdnju! moramodokazati da postoji pojam slobode koji bi to omogu'avao. +ju ne moemodokazati ni empirijski! ni analitiki! iz razloga koje je Kant ve' naglaavao.

2rvi nagovetaj strukture Kantovog daljeg argumenta kojim 'e dokazatirealnost slobode! Kant daje u narednom odeljku" 6a sada kaem" svakobi'e koje ne moe da dela drukije dopod idejom slobodeupravo je zbogtoga u praktikom pogledu stvarno slobodno! to jest za njega vae svizakoni koji su nerazdvojno povezani sa slobodom! upravo onako kao da jenjegova volja sama po sebi i u teorijskoj -lozo-ji oglaena punovano zaslobodnu )$$! 9E>*. Ovime Kant jo uvek ne tvrdi da takva bi'a zaistapostoje! ve' samo da ukolikopostoje! onda sledi da su takva bi'a zaistaslobodna u praktikom pogledu.


31/34

2raktiki um je mo' slobode utoliko to je izvor ili autor sopstveni# zakonaili principa. On ima kauzalitet u pogledu svoji# objekata! jer moe dadeterminie nau volju! i da time rukovodi naim radnjama.


32/34


33/34

alternativne koncepcije. Ova koncepcija je neadekvatna! smatra on!ukoliko bi je uzeli kao dovoljniprikaz nae prirode. Kant tvrdi da! umestotoga! moramo da gledamo sebe i kao stvorenja determinisana prirodnimzakonima! i kao sposobna za slobodu. 2ostoje dobri razlozi da o sebi

mislimo na taj nain. Obe koncepcije su legitimne i dobro zasnovane! inijedna od nji# nije dovoljna da bi opisala nau prirodu.

Kant uvodi ideju o dva stanovita. 2rema prvom! vidimo sebe kaoe-cijentne uzroke a priori; prema drugom! vidimo seve kao posledicekoje vidimo pred naim oima. &adi jednostavnosti! nazovimo prvostanovite stanovitem slobode. 3a tog stanovita sebe vidimo kaoautonomne! obdarene kauzalitetom praktikog uma putem kojeg sebidajemo zakone. 2rema drugom stanovitu! koje 'emo nazvati stanoviteprirode! vidimo sebe kao prirofne objekte! dostupne ulnom posmatranju i

potpuno determinisane prirodnim zakonima.

2rema stanovitu prirode! u ulnom svetu nema slobode. 3ve to se dogodije proizvod antecedentni# kauzalni# sila. 2od kauzalnim silama Kant mislina najopotije zakone prirode )zakone njutnovske me#anike*! zakoneposebniji# nauka! poput biologije! psi#ologije! #emije its. Objektideterminisani tim zakonima su objekti mogu'eg iskustva! ili! kako i# Kantzove fenomeni.

Kada ljude gledamo kao posledice koje vidimo pred naim oima!

smatramo i# mogu'i# objektima iskustva! fenomenima. Fledati ljude na tajnain znai smatrati da je sve nji#ove osobine! ukljuuju'i i nji#ove radnje inamere! proizvela priroda. Kao fenomen! pripadaju'i svetu ula! ovek jeprogramiran od strane prirode da trai sopstvenu sre'u ili dobrobit; on je#eteronomno determinisan u svemu to ini! +e poseduje slobodnu volju.

,ko razmatramo objekte apstra#uju'i od nai# formi opaanja )prostor!vreme! kategorije razuma*! ono to ostaje su stvari po sebi. 8ako dostupnemiljenju! stvari po sebi su izvan prostora i vremenai nisu mogu'i objektiiskustva. 3loboda volje se nigde ne moe na'i u prostoru i vremenu. Onanije prirodno ili empirijsko svojstvo ljudi. Ona pripada samo subjektimaposmatranim kao pripadnicima onoga to Kant sada naziva inteligibilnisvet. Kao pripadnici inteligibilnog sveta! oni nisu ni u prostoru ni uvremenu. Kao slobodni! oni poseduju posebnu! ne4empirijsku formukauzaliteta. Kant tu formu opisuje kao istu delatnost ili spontanitet.3lobodna volja je spontana forma kauzaliteta utoliko to ima mo' da inicirakauzalnu seriju doga%aja iz jednog stanovita izvan vremena.

Kant insistira da je stanovite prirode nepotpuno ili ogranieno na neki

znaajan nain. 1a tvrdnja je kamen temeljac njegovog argumenta da smou pravu da mislimo o sebi pod idejom slobode! i da moramo da mislimo o


34/34

sebi na taj nain. ( osnovi teoretskog istraivanja lee pretpostavke za ijeopravdanje sam teorijski um nema potrebna sredstva. On mora! na primer!pretpostaviti kauzalitet slobode ak i ako sloboda nije mogu'i objektnjegovog saznanja.

Konano! Kant upozorava da ne smemo pogreno razumeti ono to jepostigao u Zasnivanju. On veruje da je ovde utemeljio nae pravo damislimo o sebi kao slobodnima! kao i nunost da o sebi mislimo na tajnain. ,li nas podse'a da time nijeustanovio da je sloboda volje mogu'objekt teoretskog ili naunog znanja. 3loboda nije predmet iskustva jerreferira na jednu formu kauzalnosti koja se ne moe otkriti u prirodi. 8dejaslobode se! stoga! ne moe ni objasniti ni razumeti. (m bi prekoraio svojegranice ako bi pokuao da objasni kako je sloboda mogu!a.1ime Kant elida kae da nikakvo objanjenje prirode ne moe do'i sa stanovita prirode.

Objanjenje je mogu'e samo za objekte koji mogu biti dati u nekommogu'em iskustvu. 2od objanjenjem! on ovde oigledno misli nanauno objanjenje. Objekti naunog objanjenja moraju biti empirijski.3loboda volje ne spada u ovu kategoriju. Otuda ne moemo ni objasnitikako nas zakoni slobode uopte mogu motivisati.

Documents

Kant Zasnivanje Sedgwick 01 Prevod