1. ПОЈАМ ГРАЂАНСКОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВАПравни поредак чине две основне области правних норми: норме материјалног права и норме процесног права. Материјалноправним нормама се прописују права, обавезе и одговорности правних субјеката, а процесним правом се прописује поступак заштите грађанских субјективних права. Приватно остваривање правне заштите, тзв. самопомоћ, је начелно забрањено. Када је реч о грађанском праву, самопомоћ је нормирана у Закону о облигационим односима и Закону о основама својинскоправних односа. Тако је у ЗОО предвиђено да лице које у случају дозвољене самопомоћи проузрокује штету другом лицу које је изазвало потребу самопомоћи није дужно да накнади насталу штету. Конкретни видови самопомоћи су: нужна одбрана, стање нужде и отклањање штете од другог. Закон о основама својинскоправних односа је прописао да држалац има право на самопомоћ против оног лица које га неовлашћено узнемирава у државини или му је одузео државину ако су испуњена кумулативно три услова:

1. да је опасност непосредна,2. да је самопомоћ нужна, и

3. да начин вршења самопомоћи одговара приликама у којима постоји опасност.Када се ради о угрожавању или повреди субјективних грађанских права, њихова

заштита се остварује, по правилу, у грађанском судском поступку пред судом као државним органом. Поред решавања спорова пред судом постоје и тзв. алтернативни начини решавања спорова, када се спорови решавају пред недржавним органом. Ту спадају: арбитраже, медијација, концилијација, мировна већа.

До интервенције суда не долази само у случају повреде грађанских субјективних права, већ и када постоји само угрожавање субјективних грађанских права.

Применом процесних правила се остварује заштита материјалног права. У зависности о ком материјалноправном односу се ради, зависи и примена одговарајућих процесних правила. Тако разликујемо: грађански судски ноступак, кривични поступак, управни поступак, управни спор, итд.

2. СТРУКТУРА ГРАЂАНСКОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВАУ оквиру грађанског процесног права као научне дисциплине разликујемо следеће поступке: 1. парнични поступак, 2. ванпарнични поступак, 3. извршни поступак. По својим специфичностима у последње време се издвојио као посебан поступак и стечајни поступак.1. Парнични поступакПарнични поступак је основни метод заштите повређених или угрожених субјективних грађанских права. Стога се парнични поступак означава као редовни пут правне заштите у области грађанскоправних односа (он је примарни поступак). Према чл. 1. ЗПП, овим Законом се уређују правила поступка за пружање правне заштите приликом решавања грађанскоправних спорова из:

1. личних,2. породичних,3. радних,4. трговачких,5. имовинско-правних и6. других грађанскоправних односа.

2. Ванпарнични поступак Ванпарнични поступак је сваки поступак у грађанским стварима који није парнични.

Постоје велике разлике у правилима процедуре између појединих ванпарничних

1

поступака, јер су односи који се решавају по овим правилима веома разноврсни, па није ни могуће применити унифицирана правила процедуре.

Једно од распрострањених схватања јесте да је за парницу карактеристичан спор, а за ванпарницу да нема спора. Међутим, ово је само делимично тачно, јер постоје примери да и у ванпарничном поступку имамо спор, а да у парници нема спора. Зато спор и парница нису истоветни појмови. Спор се тиче материјалноправног односа, а парница је судски поступак - правила процесног права по којима се води поступак за разрешење спорног материјалноправног односа.

Ванпарнични поступци у имовинским стварима су:1. оставински поступак,2. одређивање накнаде за експроприсану непокретност,3. уређење, управљање и коришћење заједничке ствари,4. деоба заједничке ствари,5. уређење међа,6. поступци који се тичу исправа7. судски депозит.Постоје и ванпарнични поступци у статусним стварима, а то су:1. лишење и враћање пословне способности,2. задржавање у неуропсихијатријској установи,3. проглашење несталих лица за умрла и доказивање смрти,4. давање дозволе за ступање у брак,5. продужење родитељског права.3. Извршни поступакИзвршни поступак је поступак принудног извршења правоснажне и извршне кондемнаторне судске одлуке. Извршни поступак следи након парничног поступка, али не у сваком предмету, већ само тамо где се ради о кондемнаторној одлуци и где дужник није добровољно извршио своју обавезу утврђену у судској пресуди у париционом року. Извршни поступак је посебан судски поступак, независан од парничног поступка.Ако тужени добровољно поступи по судској одлуци – нема извршног поступка. С друге стране, декларативна и конститутивна пресуда се принудно не извршава, па и у тим предметима нема поступка принудног извршења.4. Стечајни поступак

Док се у извршном поступку спроводи индивидуално принудно остварење одређене тражбине на индивидуално одређеној имовини дужника (сингуларна егзекуција), у стечајном поступку се спроводи тзв. генерална егзекуција на целокупној имовини стечајног дужника по правилу у корист свих стечајних поверилаца (начело универзалности).

3. ЦИЉ И ЗНАЧАЈ ГРАЂАНСКОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВАЦиљ грађанског процесног права је да се пружи правна заштита субјектима чија су права повређена или угрожена. Грађанска субјективна права се штите, у начелу, само на захтев титулара тих права. Суд у грађанском судском поступку испитује да ли је тужбени захтев постављен од стране тужиоца допуштен и основан и ако утврди да су испуњени услови суд пружа правну заштиту. Треба нагласити да се у савременом праву штите не само појединачни интереси правних субјеката него него и општи интереси, па и групни колективни интереси. Кроз грађански судски поступак штити се и објективно право, а самим тим и интерес државе јер је очување правног поретка и поштовање правила објективног права крајњи интерес сваке државе. Према томе, циљ грађанског судског поступка је заштита и

2

остварење појединачних грађанских субјективних права кроз чију заштиту се остварује и заштита одређеног материјалноправног поретка.

4. ИЗВОРИ ГРАЂАНСКОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВАОснoвни извор парничног процесног права је Закон о парничном поступку из 2004.

Поред овог закона одредбе процесног карактера налазе се у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода која је донета 1950. године, а ратификована 2003.. Затим се процесне одредбе налазе и у Закону о решавању сукоба закона са прописима других земаља из 1982. године, као и у неким законима грађан- ског материјалног права нпр. Закон о основама својинскоправних односа, Закон о облигационим односима, Закон о наслеђивању, Закон о привредним друштвима, Закон о раду, Породични закон, итд.

Као допунске изворе парничног процесног права треба убројати Закон о кривичном поступку, Закон о управном поступку и Закон о управним споровима.

Поред закона, у изворе се убрајају и подзаконски акти и општи акти нпр. Судски пословник, Правилник о накнади трошкова, о накнадама и наградама поротницима, судским тумачима, вештацима, адвокатске тарифе, итд.

Основни извор ванпарничног поступка је Закон о ванпарничном поступку Републике Србије из 1982. године. У овој области многи закони нису усклађени са новим Уставом из 2006. године и овде постоје подзаконски акти који су извор ванпарничног поступка.

Основни извор извршног процесног права је Закон о извршном поступку из 2004. године. Овде треба набројати и следеће законе: Закон о хипотеци из 2005, Закон о заложном праву на покретним стварима уписним у регистар из 2003, ЗУП, ЗУС, Закон о пореском поступку и пореској администрацији, Закон о арбитражи из 2006, Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Ту су и бројне билатералне и мултилатералне конвенције, Породични закон, Закон о мирном решавању спорова, Закон о судским таксама, итд.

Основни извор стечајног процесног права је Закон о стечајном поступку, затим Закон о стечају и ликвидацији банака, Закон о агенцији за осигурање депозита, Закон о агенцији за лиценцирање стечајних управника, Закон о регистрацији привредних субјеката, Закон о агенцији за приватизацију, допунски извор је Закон о парничном поступку.

Поред закона у изворе спадају и подзаконски акти и општи акти. Обичаји, судска пракса и мишљења других органа не представљају извор грађанског процесног права иако судска пракса и правна схватања Врховног суда све више фактички постају извор процесног права.

5. ВАЖЕЊЕ ГРАЂАНСКОГ ПРОЦЕСНОГ ПРАВА С ОБЗИРОМ НА ПРОСТОР, ВРЕМЕ И ЛИЦАРазграничење надлежности између домаћих судова и страних судова се врши по правилима о међународној судској надлежности, а то је у нашем праву предвиђено у Закону о решавању сукоба закона са прописима других земаља. ЗПП прописује да је домаћи суд надлежан за суђење у парничном поступку кад је његова надлежност у спору са међународним елементом изричито одређена законом или међународним уговором. Ако у закону или међународном уговору нема изричите одредбе о надлежности домаћег суда за одређену врсту спорова, домаћи суд је надлежан за суђење у тој врсти спорова и кад његова надлежност произилази из одредаба закона о месној надлежности домаћег суда (чл. 27. ЗПП).

3

У погледу надлежности домаћих судова за суђење странцима који уживају имунитет у Србији и за суђење страним државама и међународним организацијама, важе правила међународног права.Посебно питање се отвара с обзиром на важење парничног процесног права у односу на време доношења закона. Овде важи опште правило да се претпоставке за предузимање и правну ваљаност одређене процесне радње просуђују по закону који важи у време предузимања конкретне парничне радње. Пошто се парнични поступак одвија у дужем временском периоду, отвара се проблем у примени закона који је ступио на снагу у време кад већ одређена парница тече. У начелу постоји забрана ретроактивног дејства закона, али су могућа и одступања ако се то новим законом изричито предвиди. Ако би се применило правило забране ретроактивности новог прописа, тада би парничне радње требале да се цене према новим прописима. Међутим, у том случају може доћи до озбиљних проблема и тешкоћа да се ускладе раније предузете парничне радње са новим прописима. Због тога се врло често прибегава компромисном решењу, тако да се парнични поступак као процесна целина раздваја на одређене стадијуме, па се нови процесни закон примењује на стадијуме који ће отпочети након ступања на снагу новог закона.У начелу сва лица, домаћа и страна, су подвргнута правилима Закона о парничном поступку када се ради о грађанскоправној материји и домаћим судовима. Од овог постоје одступања која су предвиђена међународним уговорима које је закључила наша држава и опште усвојеним правилима правилима међународног права. Када се ради о лицима која су изузета од домаће јурисдикције, ту се пре свега мисли на она лица која уживају дипломатски имунитет. Против дипломате или конзула се не може покренути грађански спор у држави у којој је акредитован, јер такво лице не подлеже њеном правосуђу. У науци је спорно да ли имунитет ужива и страна држава. Према ранијим правним становиштима на то питање се даје потврдан одговор. Међутим, у новије време преовлађује становиште да треба разликовати оне радње и послове које страна држава предузима као носилац суверене власти, дакле у остваривању свог империјума, од оних радњи које она предузима као субјект привредног пословања. Ако се ради о овим другим правним радњама, тада страна држава нема имунитет за спорове који из тих односа настану.

6. ОДНОС ПАРНИЧНОГ И КРИВИЧНОГ ПОСТУПКАУ парничном поступку суд расправља и одлучује о тужбеном захтеву. Предмет

тужбеног захтева је заштита субјективног грађанског права у најширем смислу речи, за које тужилац тврди да је повређено или угрожено.

У кривичном поступку овлашћени тужилац (јавни тужилац или приватни тужилац) покреће поступак против оптуженог са тврдњом да је учинио кривично дело и да је за то одговоран.

Већ из саме садржине предмета парничног, односно кривичног поступка јасно произилазе разлике између ова два поступка, тако да се питање сукоба надлежности никад не поставља јер су границе између парничног и кривичног поступка јасно одређене.

Међутим, у извесним случајевима могуће је да се о заштити субјективног имовинског права одлучује у кривичном поступку. То ће бити случај када оштећени постави имовинскоправни захтев у кривичном поступку. Имовинскоправни захтев може бити управљен на:

1. накнаду штете,2. повраћај ствари, или3. поништај правног посла.

4

Ако суд сматра да нема довољно утврђених чињеница које указују на основаност имовинскоправног захтева, кривични суд неће одбити захтев већ ће оштећеног упутити на парницу. Исто тако ће поступити ако оптуженог ослободи у кривичном поступку.Разлике између ова два поступка нису само у предмету, већ и у основним процесним начелима. У парничном поступку су доминантна начела диспозиције, обостраног саслушања и расправно начело. У кривичном поступку су доминантна начела официјелности и истражно начело.Строго разликовање на материјалну истину која се утврђује у кривичном поступку и формалну истину која се утврђује у парничном поступку не може се прихватити јер је суд дужан да утврди истину и у парничном и у кривичном поступку, али су методи помоћу којих се долази до истине различити јер парнични суд примењује расправни метод, а кривични суд истражни метод.

7. ОДНОС ПАРНИЧНОГ И УПРАВНОГ ПОСТУПКАУ парници суд одлучује о грађанскоправним стварима из:

1. личних,2. породичних,3. радних,4. трговинских,5. имовинскоправних, и6. других грађанскоправних односа.

У управном поступку државни орган или организација којој је поверено вршење јавних овлашћења решава о субјективном праву или обавези у једној управној ствари. Суд ће одбацити тужбу ако нађе да је за решавање надлежан управни орган, а и обрнуто: управни орган се по службеној дужности оглашава ненадлежним ако сматра да је у тој правној ствари надлежан да поступа суд. О сукобу надлежности одлучује Уставни суд Србије.

8. ПРОЦЕСНЕ ПРЕТПОСТАВКЕПојам и дефиниција: Процесне претпоставке су околности које закон прописује као услов за вођење поступка (заснивање, ток и окончање). На процесне претпоставке суд, по правилу, пази по службеној дужности. О постојању процесних претпоставки суд увек одлучује решењем, а не пресудом. Све процесне претпоставке немају једнак значај. О некима суд води рачуна по службеној дужности, а о некима само по приговору странака. Неке процесне претпоставке испитује и другостепени суд, а неке процесне претпоставке се могу отклонити још у фази првостепеног поступка, док друге се не могу отклонити.Врсте процесних претпоставки: Процесне претпоставке су, дакле, околности од чијег постојања зависи допустивост покретања парничног поступка, расправљање у парници и доношење мериторне одлуке о основаности тужбеног захтева.

У теорији је познато више класификација процесних претпоставки, нпр. на опште и посебне. Опште процесне претпоставке се тичу сваког парничног поступка, а посебне се тичу само неких врста поступака или се односе на поједине стадијуме поступка или на поједине парничне радње. Затим, разликујемо позитивне и негативне процесне претпоставке. Међутим, најзначајнија је подела на:

1. процесне претпоставке које се тичу странака,2. процесне претпоставке које се тичу суда,3. процесне претпоставке које се тичу предмета спора.

Процесне претпоставке које се тичу странака су:1. постојање странака и њихова страначка способност,

5

2. парнична способност странака,3. уредно заступање странака,

4. процесна легитимација (процесно овлашћење за вођење парнице), и5. правни интерес за тражење правне заштите одређеног садржаја.Процесне претпоставке које се тичу суда су:

1. судска надлежност,2. стварна3. месна надлежност,4. правилан састав суда,

5. објективност судија, а то значи да не постоје разлози за искључење или изузеће судије.Процесне претпоставке које се тичу предмета спора су:

1. уредност тужбе,2. непостојање двоструке литиспенденције,3. непостојање правоснажне одлуке,4. непостојање судског поравнања.

9. ПРЕТХОДНО ПИТАЊЕПретходно питање је правно питање да ли постоји неко право или правни однос од чијег постојања зависи одлука о главном питању. Ту су могуће две ситуације:

1. ако надлежни суд или неки други државни орган није донео одлуку о томе, што се у парници јавило као претходно питање, тада парнични суд може сам разрешити то питање, ако посебним прописима није другачије одређено, и

2. ако је надлежни суд или други орган већ донео одлуку о томе што се у парници јавило као претходно питање суд ће у парници акцептирати ову одлуку. То значи да је суд везан за ову одлуку, јер је прејудицијелни однос решен од стране надлежног органа који је донео одлуку као о главном питању.Претходно питање може да иницира сама странка, а може се појавити независно од странака. Парнични суд може, а и не мора да сам решава претходно питање...

ОСНОВНА НАЧЕЛА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА 10. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ОСНОВНИХ НАЧЕЛАНачела су смернице, постулати за рад усмерени ка одређеном циљу. За онога ко примењује парнични поступак основна начела служе као путоказ за тумачење и интерпретацију појединих одредби парничног поступка. Основна начела парничног поступка своде се на основне смернице за остварење процесних активности. Једно исто начело није константно и у истој мери изражено и наглашено. Нека начела су важна за скоро све процесне институте, а друга су значајна само за један одређени институт.

11. НАЧЕЛО ДИСПОЗИЦИЈЕ И ОФИЦИЈЕЛНОСТИНачело диспозиције значи да покретање парнице, одржавање у току и развој

процесних стадијума, престанак парнице и располагање предметом спора, зависи од воље и иницијативе странака. Насупрот томе, по начелу официјелности покретање и ток парнице зависи од иницијативе суда.У савременом правном поретку када је реч о грађанскоправним односима доминирају норме диспозитивног карактера. Основни постулат је изражен у латинској сентенци-нема парнице без тужиоца. Искључиво од воље и иницијативе тужиоца зависи да ли ће бити покренута парница или неће. Странка се не може натерати на то да покрене парницу, нити постоји обавеза странке за предузимање процесних активности које би биле супротне њеној вољи.

6

Исто тако, од диспозиције странке зависи шта ће бити предмет разматрања у парничном поступку. Суд није овлашћен да тужиоцу досуди ни више од онога што је тражио, ни нешто друго што није тражио, чак и када на основу расправљања у поступку и спроведених доказа дође до закључка да тужиоцу припада више од онога што је тражио. Суд не може да одбије да одлучује о тужбеном захтеву за који је надлежан. Начело диспозиције се огледа и у току парничног поступка, у томе што странке предлажу чињенице и доказе које суд треба да спроведе и утврди битне чињенице да би донео одлуку о спорном правном питању. Ако суд пропусти да одлучи о неком тужбеном захтеву или о делу тужбеног захтева, странке су овлашћене да траже допунску пресуду или да покрену нову парницу ради заштите свог субјективног права која је заштита изостала у претходној парници. За разлику од "ћутања администрације" која постоји у управном поступку, у грађанском процесном праву не постоји институција "ћутање правосуђа". Странке могу слободно располагати захтевима које су ставиле у поступку, што значи да тужилац може да повуче тужбу, може да се одрекне тужбеног захтева, може да преиначи тужбу. Начело диспозиције се огледа и у фази окончања парничног поступка, јер странка може својом вољом да оконча парницу. Исто тако, странке могу да закључе судско поравнање и да на тај начин окончају парнични поступак. Начело диспозиције се огледа и у другостепеном поступку, јер од диспозиције странке зависи да ли ће изјавити жалбу или други правни лек, а исто тако да ли ће повући или одустати од изјављеног правног лека.

12. НАЧЕЛО ОБОСТРАНОГ САСЛУШАЊАСуштина начела обостраног саслушања је да је суд дужан да омогући свакој

странци да се изјасни о захтевима и наводима противне странке. У правилном поимању овог начела битно је нагласити да се ради о праву странке да изнесе своје тврдње, захтеве, предлоге и др. пред судом, а не о обавези странке. Странка се може користити овим правом, али не мора. У вези са применом овог начела у теорији, па и пракси, по- ставио се проблем како ће суд реаговати на пасивност странака у парници. Позната су три различита решења: 1. систем тзв. афирмативне или позитивне литисконтестације, 2. систем тзв. негативне литисконтестације, и 3. систем неопредељеног става.

1. Систем афирмативне литисконтестацијеПо систему афирмативне литисконтестације претпоставља се да ако је странка пасивна у парници то значи да тим својим ставом признаје истинитост противникових навода, па да стога није потребно изводити доказивање у погледу тих чињеница. Прихватањем овог система се, заправо, изражава експлицитно оправдање примене старе латинске максиме по којој се права признају онима који се о њима брину.

2. Систем негативне литисконтестацијеПо систему негативне литисконтестације заузима се сасвим супротан став од претходног, а то значи да се пасивним држањем странке у односу на захтеве и предлоге противне странке заправо поричу тврдње супротне стране, а не да се признају. Пасивно држање супротне стране требало би да значи да се захтеви супротне стране и чињенични наводи које она истиче не признају.

3. Систем неопредељеног ставаПристалице ове теорије полазе од становишта да, ако странка није предузела неку радњу у парници и пасивна је, не може се знати шта заправо она хоће, па је стога њена воља непозната и због тога процесно-правно ирелевантна. Мада се наш закон Закон о парничном поступку не изјашњава ни за један од ових система, анализирајући одредбе може се доћи до закључка да је прихваћен систем

7

неопредељеног става у ситуацији када је странка пасивна. Али, постоје одређени изузеци који се ослањају на систем афирмативне литисконтестације.Последица пропуштања примене овог начела од стране суда јесте апсолутно битна повреда парничног поступка, која доводи до укидања првостепене пресуде.

13. НАЧЕЛО ТРАЖЕЊА ИСТИНЕСуд у парници настоји да путем одговарајућих доказа утврди истину и применом одговарајуће материјалноправне норме донесе закониту и правичну пресуду. Позната је максима da mihi factum dabo tibi jus, што значи: дај ми чињенице - ја ћу ти дати право. По новом ЗППу дошло је до одређене модификације у том смислу да је на странкама дужност да предлажу доказе и чињенице које суд треба да утврди, па ће у зависности од тога и бити утврђене релевантне чињеничне грађе као подлоге за доношење судске одлуке, али још увек наш закон није прихватио начело процесне истине, као што је то у америчком праву.Суд није дужан да утврђује истину о правно-релевантним чињеницама, већ треба да заснује своју одлуку на правно-релевантној вољи парничне странке и једино је дужан да утврди тачан садржај диспозиције странке.

14. РАСПРАВНО И ИСТРАЖНО НАЧЕЛОРасправно и истражно начело у суштини представљају радни метод за прикупљање чињеничног материјала неопходног за доношење правилне и законите одлуке. Код расправног начела иницијатива за прикупљање чињеничног материјала припада странкама. Суд своје закључке ствара само на основу грађе коју су прикупиле и приказале странке. Насупрот томе, код истражног начела иницијатива за прикупљање релевантног чињеничног материјала припада суду.Расправно начело је одраз дизпозитивног карактера одређеног система, а истражно начело је одраз официјелног система. Искључива примена једног или другог начела није добра и зато се у готово свим процесним системима предвиђа комбинација ових начела са акцентом ипак на расправно начело.Суд по правилу не сме да води рачуна о чињеницама и доказима на које ниједна странка није указала, без обзира што би те чињенице и докази били релевантни у спору. Непотпуно изношење чињеница и предлагање доказа може се негативно одразити на успех странке у парници... Суд је овлашћен да слободно одлучује о томе које ће од предложених доказа извести ради утврђивања важних чињеница. Предложене доказе које не сматра важним, суд ће одбацити.

15. НАЧЕЛО СЛОБОДНОГ СУДИЈСКОГ УВЕРЕЊАУ правној теорији и јуриспруденцији постоје два система испитивања и оцене снаге доказних средстава од стране суда. Први систем је систем слободне оцене доказа, а други систем је систем легалне оцене доказа. Обично се каже да први систем доводи до тзв. материјалне истине, а други систем да доводи до тзв. формалне истине.Систем легалне оцене доказа: у том систему лични став судије је практично ирелевантан, јер сама законска правила опредељују да ли ће се одређена чињеница узети за доказану или не. То значи да доказну снагу оцењује унапред сам законодавац. За оцену доказне снаге примењују се два законска критеријума: позитиван и негативан.По позитивном критеријуму - правна правила одређују да је суд дужан узети за доказану одређену тврдњу, када ову тврдњу потврди одређени број квалификованих доказних средстава. По негативном критеријуму законски пропис је одређивао минимум квалификованих доказних средстава без чијег постојања суд не сме узети да је одређена тврдња доказана.

8

Систем слободне оцене доказа: овде не постоје законска правила којима се прописује доказна вредност одређених доказних средстава. Суд слободно одлучује на основу резултата доказног поступка спроведеног у конкретној парници да ли ће одређену чињеничну тврдњу странке узети за доказану или не. Дакле, суд није везан неким формалним правилима, већ узима да је одређена тврдња доказана тек кад формира лично уверење о њеној истинитости.Предности и мане оба система оцењивања доказа: евидентно је да су предности система слободне оцене доказа неупоредиво значајније у односу на легални систем оцене доказа и због тога је у савременом правном систему готово у свим државама прихваћен у основи систем слободне оцене доказа.Критика да код система слободне оцене доказа постоји опасност или могућност арбитрарног поступања од стране суда није оправдана јер судија мора да да ваљано образложење зашто је прихватио одређени доказ и мора да оправда пред странкама и пред вишим судом своје слободно судијско уверење.

16. НАЧЕЛО НЕПОСРЕДНОСТИ И ПОСРЕДНОСТИНачело непосредности значи да суд својим чулима запажа природу и садржај доказних средстава, тако да између суда и извора информација нема посредника и да суд који непосредно запажа процесни материјал буде онај исти који и одлучује о доказној вредности доказних средстава, те да исти суд доноси одлуку одмах након закључења главне расправе на којој је прикупљен процесни материјал.

Насупрот начелу непосредности, по начелу посредности је одвојена функција испитивања доказних средстава од функције оцене доказне вредности доказних средстава. Онај који испитује доказни материјал није истовремено овлашћен и да утврђује тај исти доказни материјал, већ долази до раздвајања ове две функције.

Код непосредног испитивања доказног материјала судија је у ситуацији да цени не само изговорену реч, него и покрете странке, односно сведока кога саслушава, боју и тон његовог гласа, његову (не)одлучност, могуће је да спроведе суочење странака. Предности начела непосредности су очигледне и због тога је ЗППом прописано да се примењује начело непосредности (али, постоје и одступања од тог начела која су изричито предвиђена законом).

Ако су докази изведени пред првостепеним судом на непосредан начин, жалбени суд не може преиначити утврђено чињенично стање. Међутим, ако је првостепени суд засновао своју одлуку искључиво на посредно изведеним доказима или исправама, другостепени суд може преиначити утврђено чињенично стање и без отварања расправе, јер се и без расправе налази у истом односу према доказним средствима у којима се налазио и првостепени суд.

Повреда процесних правила непосредности представља разлог релативне ништавости.

17. НАЧЕЛО УСМЕНОСТИ И ПИСМЕНОСТИЗакон о парничном поступку прописује да се парничне радње могу предузимати у усменој и у писменој форми. Начело усмености подразумева да се процесне радње изражавају говором и да суд суди само на основу расправљања које се одвија усмено пред судом. Према начелу писмености, суђење се искључиво заснива на разматрању писменог материјала, а не и на усменим излагањима парничних странака. У свим савременим процесним системима имамо комбинацију начела усмености и писмености, с тим што у неким земљама преовлађује начело писмености, а у неким начело усмености. Ниједан од ова два начела не може да претендује као радни метод у судском поступку, пошто сваки од њих има и своје предности и своје недостатке. Наш

9

ЗПП је прописао да се парничне радње предузимају писмено изван рочишта, а усмено на рочишту. На главној расправи парничне радње предузимају се у усменој форми. С друге стране, одређене процесне радње се морају предузети искључиво у писменој форми, а то је: подизање тужбе, давање одговора на тужбу, судска пресуда и правни лекови такође се изражавају у писменој форми и није могуће да ове парничне радње буду изражене у усменој форми.Повреда начела усмености, односно писмености, представља разлог релативне ништавости.

18. НАЧЕЛО ЈАВНОСТИСуштина начела јавности је да се омогући присуствовање расправљању пред судом од стране грађана. Сматра се да се присуством јавности омогућује правилно утврђивање чињеница од стране суда, пошто је суд под будним оком јавности и мора да води рачуна о томе како се понаша и како утврђује релевантни чињенични материјал. То значи да грађане који желе да присуствују суђењу и буду у судници, суд не може спречити. У пракси, парница сама по себи није интересантна за грађане, као што је то случај са нпр. кривичним суђењем, а тамо где би постојала заинтересованост грађана (то су брачни и патернитетски спорови) у тим споровима је јавност искључена јер постоје оправдани разлози за такво законодавно решење. Јавност не значи само непосредно присуство суђењу од стране грађана, већ и могућност да грађани објављују своја запажања о суђењу коме су присуствовали. Путем начела јавности се и остварује одређена контрола рада судова, а тиме се и врши одређени утицај на правилно вршење судске функције.Начело јавности се не односи на све процесне стадијуме, већ само на оне који се предузимају на рочиштима у усменој форми. Дакле, пре свега на главну расправу пред првостепеним судом, а када се ради о поступку по правним лековима, пред другостепеним судом, седнице су нејавне. Када се већа и гласа о судској одлуци, тада није присутна јавност, јер могу бити присутни само чланови већа и записничар.ЗПП прописује да расправљању пред судом могу бити присутна само пунолетна лица; грађани који присуствују расправи не смеју носити оружје. Сведоци се саслушавају без присуства других лица која ће касније такође бити саслушана као сведоци.Закон предвиђа и одређене ситуације када је искључена јавност, нпр. када је то нужно ради чувања службене, пословне или личне тајне. На захтев странке суд може дозволити да расправи присуствује највише два лица које сама странка означи и у које има поверења да неће злоупотребити присуство суђењу. Суд може дозволити да расправи на којој је јавност искључена присуствују службена лица и научни радници ако је то од интереса за њихов рад. Повреда правила јавности је разлог апсолутне ништавости, ако је јавност била искључена са главне расправе противно закону. У осталим случајевима искључена јавност може бити разлог само релативне ништавости. Након правоснажно завршеног поступка због повреде правила јавности не може се тражити понављање поступка.

19. НАЧЕЛО ПРАВНОГ ИНТЕРЕСАПраво на правну заштиту се може признати само лицу које има правни интерес за пружањем одређене правне заштите од стране суда. Ако је одређену правну заштиту могуће постићи и без интервенције суда, тада нема правног интереса да се ангажује суд као државни орган, па у тој ситуацији, пошто не постоји правни интерес, тужба ће бити одбачена. Суд као државни орган има обавезу да пружи правну заштиту оним субјектима чија су права објективно угрожена или повређена.

10

Зато је постојање правног интереса процесна претпоставка за допуштено суђење у одређеној правној ствари, а не материјалноправна претпоставка за усвајање тужбеног захтева. Код кондемнаторне и конститутивне тужбе се правни интерес за пружање судске заштите претпоставља, па тужилац није у обавези да доказује свој правни интерес за конкретну парницу. Међутим, код декларативне тужбе тужилац мора да докаже постојање посебног правног интереса за подизање овакве тужбе. (Но, и овде постоје одређени изузеци: нпр. код тужбе за утврђивање или оспоравање очинства се претпоставља правни интерес тужиоца, па се он не доказује; изузетак су такође спорови мале вредности ?!) О постојању правног интереса суд води рачуна ex officio.Када суд утврди да тужилац нема правног интереса за подизање тужбе, дужан је да такву тужбу одбаци. У случају да се у поступку утврди да тврдња тужиоца о повређености или угрожености његовог субјективног права није основана, односно није истинита, тада суд неће одбацити тужбу, него ће одбити тужбени захтев и на тај начин мериторно решити спор. Повреда правила о правном интересу није по закону разлог апсолутне ништавости, нити виши суд о овој повреди води рачуна по службеној дужности, већ само по приговору странке.

19. НАЧЕЛО КОНЦЕНТРАЦИЈЕ ПОСТУПКА И ЈЕДИНСТВА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕПроблем концентрације доказног поступка се може остварити на два начина: по методу строгог законског реда или по методу арбитрарног или сврсисходног реда. По првом методу, парнични поступак је подељен на неколико стадијума и закон тачно прописује у ком стадијуму се могу предузети одређене парничне радње. По другом методу, закон прописује само општи оквир и редослед расправљања, а препушта суду да у сваком конкретном спору предузима одговарајуће мере у циљу обезбеђења концентрације поступка, а такође омогућава и странкама, истина у много мањој мери, да својим диспозицијама утичу на редослед процесних активности. Први метод је био заступљен у старијим процесним системима, док савремени процесни системи прихватају други метод. У нашем праву имамо комбинацију ова два метода, с тим што претеже ипак метод тзв. арбитрарног или сврсисходног реда. Начело јединства главне расправе се остварује кроз низ процесних одредаба из којих произилази да је главна расправа јединствена процесна целина, чак и када се држи на више рочишта. Све радње предузете на ранијим рочиштима задржавају своје значење, тако да се активности на новом рочишту настављају на оне већ раније предузете.Поступак главне расправе пред првостепеним судом је одвојен од стадијума поступка по правним лековима. Тако да се начело јединства главне расправе односи на првостепено суђење, дакле само на стадијум главне расправе.

20. НАЧЕЛО САВЕСНОГ КОРИШЋЕЊА ПРОЦЕСНИХ ОВЛАШЋЕЊА И ЗАБРАНЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ ПРОЦЕСНИХ ПРАВАЗлоупотреба права је коришћење правних овлашћења са циљем да се другоме нанесе штета, или са циљем који је противан добрим обичајима, савесности и поштењу у правном промету. Ако се одређена правна средства употребе ради остварења недопуштених циљева, па макар она предузета на начин који на први поглед изгледа да је у складу са законом, такво понашање које је у противности са правилима морала и добрим обичајима је противправно понашање. Суд је дужан да спречи таква понашања.Треба нагласити да постоји разлика између несавесног коришћења процесних овлашћења и злоупотребе процесних овлашћења, јер код несавесног коришћења процесног овлашћења оно може бити резултат и намере странке, а и немарност

11

странке, док код злоупотребе процесних овлашћења ту се претпоставља да је странка свесна противправности свог процесног држања и да намерно предузима такве парничне радње којима се практично злоупотребљавају процесна овлашћења.Примери злоупотребе процесних овлашћења: странка избегава примање писмена и тиме онемогућава уредно достављање и проузрокује неосновано одуговлачење и поскупљење парнице; странка не предложи одједном све доказе који су јој познати, већ их предлаже на парче и тиме проузрокује одлагање расправе и неажурност суђења; странка пропушта рокове и рочишта само ради одуговлачења поступка...

21. НАЧЕЛО ПРОЦЕСНЕ ЕКОНОМИЈЕНачело процесне економије тражи да се са што мање утрошка времена и средстава

постигне што повољнији резултат. Суд, као државни орган, је дужан да пружи правну заштиту свим субјектима чија су грађанска права повређена или угрожена, али је исто тако дужан да ово пружање правне заштите оствари у што краћем временском периоду и са што мање утрошка средстава. Странке имају више од правне заштите до које дођу брзо и уз незнатно трошење средстава, а и друштво, односно држава такође има користи уколико се правна заштита пружи ажурно и ефикасно.

22. ПРАВО НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ И ПРАВО НА ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ

Ово начело је уведено тек новим Уставом из 2006. године и новим ЗППом из 2004. године, а базира се на основним људским правима и слободама које су зајемчене Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода.

Разуман рок је време у коме је суд дужан да мериторно оконча поступак узимајући у обзир околности конкретног случаја, његову процесну па и мериторну сложеност, понашање тужиоца током поступка и туженог, важност предмета спора за странку и поступање суда пред којим се поступак води.

23. НАЧЕЛО ДА СУД ПОЗНАЈЕ ПРАВОУ грађанском судском поступку важи начело да суд познаје право, што значи да

странке јесу овлашћене да предлажу чињенице и доказе, али не могу спречити суд да по закону и својој савести примени меродавно правно правило. Странке могу да износе своја правна схватања која се односе на предмет спора, али суд није везан тим схватањима, већ самостално примењује ону правну норму за коју сматра да је одговарајућа у датом конкретном случају.

24. НАЧЕЛО УПОТРЕБЕ ЈЕЗИКАУ ПОСТУПКУСтранке и други учесници у поступку имају право да на рочиштима и приликом усменог предузимања процесних радњи пред судом употребљавају свој језик (то је регулисано ЗППом и Уставом из 2006). Ако се поступак не води на језику странке, односно других учесника у спору, обезбедиће им се на њихов захтев усмено превођење на њихов језик онога што се износи на рочишту, као и усмено превођење исправа које се на рочишту користе ради доказивања. Превођење обављају тумачи, односно стручна лица која добро познају језик поступка који је у службеној употреби и језик странке на који треба да се врши превођење. Трошкови превођења на језике националних мањина падају на терет средстава суда.

УСТАВНА НАЧЕЛА О ПРАВОСУЂУ (испитна питања од 25. до 33.)Устав Републике Србије садржи основна начела везана за судски систем и судску

власт. У том смислу, у чл. 142. је прописано, да је судска власт јединствена на

12

територији Р. Србије, то значи да Устав прокламује иачело јединства судске власти чија организација је тако постављена да на врху те пирамиде стоји Врховни касациони суд и да су сви судови јединствено организовани и подређени Врховном касационом суду.

Следеће начело које произилази из Устава јесте да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и ратификованих међународних уговора. Овим се изражава начело законитости као једно од основних начела у поступку заштите субјективних грађанских права у парници пред парничним судом. Суштина начела законитости је у томе да је суд везан правном нормом у решавању конкретног правног односа. Суд је везан не само за материјалноправне, него и за процесноправне прописе.

Начело легалитета треба да пружи грађанима гаранцију да ће суд о њиховим грађанским, субјективним правима судити објективно и по закону и да ће грађани-странке бити равноправни пред судом. У пружању те правне заштите, судови су самостални и независни као посебан државни орган, који је одвојен од органа извршне власти и законодавне власти. То значи, да би се обезбедило доследно спровоћење начела законитости судови морају бити самостални и независни у свом раду. Последица судске независности је да судске одлуке не могу мењати други државни органи, већ само судови по прописаном поступку.

Следеће начело је начело суђења у већу и инокосног суђења. Наиме, Устав прописује у чл. 142. став 6. да у суђењу учествују судије и судије поротници на начин утврђен законом. Законом се може прописати да одређеним судовима и у одређеним стварима суде само судије. Суд суди у већу, а законом се може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац. Тако је прописано када се ради о имовинско-правним споровима, судија појединац суди када вредност спора не прелази износ од три милиона динара, а преко овог износа суди веће. У трговинским стварима, у првом степену поступа судија појединац, а у другом степену суди веће од троје судија. По ванредним правним лековима у Врховном касационом суду поступа веће састављено од пет судија.

Устав прокламује начело јавности, да је расправљање пред судом јавно и да се јавност може ограничити само у складу са Уставом, односно законом. Према чл. 143. ЗПП, судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и посебне надлежности. Оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова - уређују се законом. Не могу се оснивати привремени, преки или ванредни судови. Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији и његово је седиште у Београду.

Председника Врховног касационог суда бира Народна Скупштина Р. Србије, на предлог Високог савета судства, на период од 5 година и не може бити поново биран. Председнику Врховног касационог суда функција може престати пре истека времена на које је изабран на његов захтев, наступањем законом прописаних услова за престанак судијске функције или разрешењем из законом прописаних разлога за разрешење председника суда. Одлуку о престанку функције председника Врховног касационог суда доноси Народна Скупштина, у складу са законом, при чему одлуку о разрешењу доноси на предлог Високог савета судства.

Начело сталности судске функције је прописано у чл. 146. Устава где је речено да је судијска функција стална. Међутим, изузетно лице које се први пут бира за судију, бира се на три године. Избор судија врши Народна Скупштина на предлог Високог савета судства. Након протека три године, Високи савет судства у складу са законом бира судије за трајно обављање судијске функције у истом или другом суду.

13

Високи савет судства, одлучује и о избору судија који су на сталној судијској функцији у други или виши суд.

Устав регулише и питање престанка судијске функције, тако што прописује да судији престаје судијска функција: на његов захтев, наступањем законом прописаних услова, или разрешењем из законом предвиђених разлога, као и ако не буде изабран на сталну функцију. Одлуку о престанку судијске функције доноси Високи савет судства.

Начело независности и непреместивости судије је регулисано у чл. 149. и 150. Устава Р. Србије. Судија је у вршењу судијске функције независтан и потчињен само Уставу и закону. Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен. Судија има право да врши судијску функцију у суду за који је изабран и само уз своју сагласност може бити премештен или упућен у други суд (без његове сагласности може бити премештен у други суд, само ако се укида суд у коме ради).

Према начелу имунитета судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу - кршењу закона од стране судије. Судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства.

Начело неспојивости судијске функције је прописано у члану 152. Устава Републике Србије. Забрањено је политичко деловање судија. Судији је забрањено да обавља друге функције и послове и да остварује приватне интересе који су законом утврђени као неспојиви са судијском функцијом.

Начело пружања помоћи неуким странкама је садржано у Уставу Србије, у чл. 67. Ту је прописано да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ. Правну помоћ пружа адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, а у складу са законом. Законом се одређује када је правна помоћ бесплатна. Поучавање се може вршити само у погледу процесних, а не и у погледу материјалних права странака.

СУБЈЕКТИ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА34. ОРГАНИЗАЦИЈА СУДОВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Према Закону о уређењу судова (2008) судови су самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана. Судови суде на основу Устава, закона и других општих аката, прихваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора.

Судска власт је независна од законодавне и извршне власти, а судске одлуке не могу бити предмет вансудске контроле, јер судску одлуку може преиспитати само надлежни виши суд у прописаном поступку.

Закон о уређењу судова из 2008. године на нов начин уређује организацију судова у Р. Србији. Тако сви судови су подељени на:

1) судове опште надлежности и2) судове посебне надлежности.Судови опште надлежности су: основни судови, виши судови, апелациони судови,

и Врховни касациони суд.Судови посебне надлежности су: привредни судови, Привредни апелациони суд,

прекршајни судови, Прекршајни апелациони суд, и Управни суд.Врховни касациони суд је највиши суд у Р. Србији и његово седиште је у Београду.Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд и Управни суд су судови

републичког ранга што значи оснивају се за територију Р. Србије са седиштем у Београду.

Прекршајни апелациони суд и Управни суд могу имати одељења изван седишта.

14

Основни суд се оснива за територију града, једне или више општина.Виши суд се оснива за територију једног или више основних судова.Привредни суд се оснива за територију једног или више градова односно више

општина.Апелациони суд се оснива за територију више виших судова.Прекршајни судови могу да имају одељења, а основни и привредни судови могу да

имају судске јединице.Апелациони суд је непосредно виши суд за више судове и основне судове.Привредни апелациони суд је непосредно виши суд за привредне судове.Прекршајни апелациони суд је непосредно виши суд за прекршајне судове.

Виши суд је непосредно виши суд за основне судове, у оним случајевима када је то законом прописано.Судови се оснивају законом. Судске радње се предузимају у седишту суда , а изван седишта само када је то законом одређено.

35. СУДИЈЕ И СУДИЈЕ ПОРОТНИЦИИзбор судија и председиика судова: Када је реч о избору судија, Закон прави разлику између судије који се први пут бира на ту функцију и судије који је већ раније биран по ранијим прописима. Избор судије који се први пут бира врши Народна скупштина на предлог Високог савета судства и он се бира са мандатом од три године. Судије који су већ раније били бирани, бирају се за стално и то од стране Високог савета судства.

Услови за избор судије по новом закону су следећи:1) Кандидат мора да има радно искуство у правној струци после положеног

правосудног испита, и то:- две године за судију прекршајног суда,- три године за судију основног суда,- шест година за судију вишег суда,- шест година за судију привредног суда,- шест година за судију Прекршајни апелациони суд,- десет година за судију апелационог суда,- десет година за судију Привредног апелационог суда,- десет година за судију Управног суда, и- дванаест година за судију Врховног касационог суда.2) Кандидат мора да поседује:- стручност,- оспособљеност, и- достојност.Под стручношћу се подразумева поседовање теоријског и практичиог знања

потребног за обављање судијске функције.Под оспособљеношћу се подразумева да судија може ефикасно да примени

правнично знање у решавању предмета.Под достојношћу се подразумевају моралне особине које судија мора да има и

понашање у складу са тим особинама. Моралне особине које судија треба да поседује су: поштење, савесност, правичност, достојанственост, истрајност, узорност, судија мора да се понаша тако да чува углед судије и суда.

Судији, који је први пут биран на три године, сваке године се оцењује његов рад. Ако је током трогодишњег мандата оцењен са «изузетно успешно обавља судијску функцију», онда се обавезно бира на сталну функцију. Свака одлука о избору на судијску функцију, као и о престанку судијске функције се објављује у Службеном гласнику РС. Пре ступања на функцију судија полаже заклетву пред председником

15

Народне скупштине. Једино председник Врховног касационог суда полаже заклетву пред Народном скупштином.Председник суда се бира из реда судија истог суда или суда вишег ранга. Услов за избор је да има изражену способност за руковођење и организацију послова у суду а у складу са критеријумима које доноси Високи савет судства. Председника суда бира Народна скупштина на предлог Високог савета судства. Судија који је изабран за председника суда обавља и судијску функцију у том суду. Председник суда се бира на 4 године и може бити поново биран.Престанак судијске функције и функције председника суда: Судијска функција престаје: на захтев судије; кад наврши радни век - стекне услов за пензију (65 година живота, или 40 година стажа); кад трајно изгуби радну способност; кад буде разрешен; и кад не буде изабран на сталну функцију.

Разлози за разрешење судије су: кад је осуђен за кривично дело на безусловну казну затвора од најмање 6 месеци; кад је осуђен за кривично дело које га чини недостојним судијске функције; кад нестручно врши функцију; кад учини тешки дисциплински прекршај.

Поступак за разрешење се покреће на предлог: председника суда; председника непосредно вишег суда; председника Врховног касационог суда; министра надлежног за правосуђе; дисциплинске комисије; органа за вредновање рада судије.

Поступак за разрешење судије се води пред Високим саветом судства који утврђује чињенице и доноси одлуку у року од 45 дана од поднетог предлога. Јавност је искључена. Одлука Високог савета судства мора бити образложена. Против одлуке Високог савета судства о престанку функције судија има право жалбе Уставном суду у року од 30 дана од дана достављања одлуке. Уставни суд може одбити жалбу или усвојити жалбу и поништити одлуку о престанку функције. Одлука Уставног суда је коначна.

Председнику суда престаје функција у следећим случајевима:1. када му престане судијска функција,2. када буде изабран за судију другог суда,3. на лични захтев,4. када се укине суд,5. када му истекне мандат,6. разрешењем.Одлуку о престанку функције председника суда доноси Народна скупштина на

предлог Високог савета судства.Разлози за разрешење председника суда су: кршење обавеза предвиђених по

прописима о обављању послова судске управе; када нарушава начело независности судије; када поступа супротно прописима о додељивању предмета; када поступа супротно прописима којима се уређује годишњи распоред послова судија; када учини тешки дисциплинеки прекршај, и када нестручно врши функцију председника суда, (ако буде оцењен "не задовољава").

Поступак за разрешење води Високи савет судства на предлог: председника непосредно вишег суда; седнице свих судија суда чији је председник; министра правосуђа; дисциплинске комисије; органа за вредновање рада председника суда.Кад председнику суда престане функција, он наставља са радом као судија тог суда.

16

Избор и престанак функције председника Врховног касационог суда: Председника Врховног касационог суда бира Народна скупштина на предлог Високог савета судства. Мандат председника Врховног касационог суда износи 5 година и не може бити поново биран на ту функцију. Председник Врховног касационог суда се бира из реда судија тог суда.

Председнику Врховног касационог суда престаје функција: на лични захтев; истеком мандата; престанком судијске функције, и разрешењем из разлога који су законом прописани за председнике судова.

Поступак за разрешење се покреће на предлог опште седнице Врховног касационог суда. Високи савет судства спроводи поступак за утврђење разлога за разрешење и даје предлог Народној скупштини која доноси одлуку о разрешењу председника Врховног касационог суда.Одговорност судија за накнаду штете: Судија не може бити позван на одговорност због донете одлуке осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије. За штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Р, Србија. Али, ако се докаже да је судија проузроковао штету намерно или крајњом непажњом тада Р. Србија има право регреса према судији.Непреместивост судије (упућивање и премештај судије): Само уз своју сагласност судија може бити премештен у други суд, други државни орган, установу или међународну организацију у области правосуђа. Сагласност се даје у писменом облику. Изузетно, судија може бити премештен у други суд и без сагласности у случају укидања суда или укидања дела надлежности суда за који је изабран, што доводи до смањења прилива (може бити упућен на рад у други суд најдуже годину дана).Удаљење са судијске функције: Судија се удаљује са функције када је против њега одређен притвор, а може бити удаљен када је покренут поступак за његово разрешење или кривични поступак за дело због кога може бити разрешен.О обавезном удаљењу одлучује председник суда, а о факултативном удаљењу одлучује председник Врховног касационог суда. О обавезном удаљењу председника суда одлучује председник непосредно вишег суда. На одлуку о удаљењу судија има право приговора Високом савету судства у року од 8 дана од достављања одлуке о удаљењу, а Високи савет судства одлучује у року од 8 дана.Неизмењивост врсте посла и додела предмета: Судија предмете прима према редоследу независно од личности странке и околности правне ствари. Предмети се додељују на основу годишњег распореда послова случајном судији и нико нема право да формира судска већа и додељује предмете мимо распореда послова и редоследа пријема предмета. Од редоследа може се одступити у оправданим случајевима, нпр. судија на дужем боловању и сл. Судији може бити одузет предмет због дисциплинског прекршаја - неоправданог одуговлачења поступка. Судија има право приговора на годишњи распоред послова, промену врсте посла, одустајање од редоследа у пријему предмета или одузимање предмета, у року од три дана од сазнања. Право на приговор о одузимању предмета од неког судије има има и странка у року од три дана од сазнања за ту чињеницу.Вредновање рада судија: Орган надлежан за вредновање рада судија јесте савет. Савет чини троје судија који се бирају тајним гласањем на седници свих судија са мандатом од четири године. За вредновање рада судија основних судова савет се формира у вишим судовима, за вредновање рада судија виших судова, савет се формира у апелационим судовима, а за вредновање рада судија апелационих судова савет се формира у Врховном касационом суду. Вредновање рада председника судова врши комисија коју формира Високи савет судства.

Вредновање рада судија мора бити образложено и изражава се следећим оценама:

17

1. изузетно успешно обавља судијску функцију,2. успешно обавља судијску функцију, и3. не задовољава.

Материјални положај судија: Све судије су разврстане у 6 платних група које су изражене у коефицијентима. Прву платну групу чине судије прекршајних судова (2,5 коефицијент), другу – судије основних судова (3,0 коефицијент), трећу – судије виших судова, привредних судова и Прекршајног апелационог суда (3,5 коефицијент), четврту – судије апелационих судова, Привредног апелационог суда и Управног суда (4,0), пету – судије Врховног касационог суда (5,0), шесту – председник Врховног касационог суда (6,0).За председнике судова је предвиђено да се основна плата одређује тако што се плата судије тог суда увећава за одређени проценат (од 10 до 30%) у зависности од броја судија у том суду.Одлуку о увећању основне плате судије доноси Високи савет судства (судији који суди у предметима организованог криминала и ратног злочина може се увећати плата до 100%; судији који обавља функцију у суду у коме се не могу попунити судијска места – 50%; заменику председника суда увећава се плата за 50% од предвиђеног увећања за председника суда – од 5 до 15% у односу на плату судије тог суда).Неспојивост судијске функције са другим функцијама, службама и поступцима: Тако судија не може обављати функцију или службу у:

1. органима који доносе прописе (законодавни органи),2. органима извршне власти,3. органима покрајинске аутономије,4. органима јединица локалне самоуправе.

Судија не може:1. бити члан политичке партије, нити политички деловати,2. бавити се јавним или приватним плаћеним послом,3. пружати правне услуге или савете уз накнаду.

Закон изричито прописује да судија може ван радног времена, без посебног одобрења:1. да се бави наставном и научном делатношћу уз накнаду,2. да обавља наставну и научну делатност у институцији надлежној за обуку у правосуђу (будућа правосудна академија). Ово може да обавља и у току радног времена.Дисциплинска одговорност судија: Закон о судијама из 2008. године први пут прописује дисциплинску одговорност судија. Судија одговара ако учини дисци- плински прекршај. Под дисциплинским прекршајем се подразумева:

1. несавесно вршење судијске функције,2. понашање судије недостојно судијске функције.

У закону су таксативно набројани случајеви дисциплинског прекршаја (чл. 90 Закона о судијама). То су:

1.повреда начела непристрасности, 2.пропуштање судије да тражи изузеће, односно искључење, 3.неоправдано кашњење у изради одлуке,4.узимање предмета у рад који неоправдано одступа од реда којим су примљени, 5.неоправдано незаказивање рочишта,6. учестало кашњење на заказана рочишта,

7. неоправдано одуговлачење поступка, 8. неоправдано не обавештавање председника суда о старим предметима,9. очигледно некоректно поступање према учесницима у поступку и запосленима у суду,

18

10. непоштовање радног времена,11. прихватање поклона супротно прописима који регулишу сукоб интереса,12. упуштање судије у непримерене односе са странкама и пуномоћницима, 13. неоправдано непохађање програма обуке,14. обављање активности које су законом одређене као неспојиве са судијском

функцијом, 15. давање коментара о судским одлукама или предметима у средствима јавног

информисања на начин супротан закону и судском пословнику,16. достављање непотпуних и нетачних података од значаја за рад и одлучивање

Високог савета судства,17. неоправдана измена годишњег распореда судијских послова и повреда

принципа случајног судије,18. кршење одредаба Етичког кодекса судија у већој мери.

Закон посебно регулише појам тешког дисциплинског прекршаја. Тежак дисциплински прекршај постоји ако је услед прекршаја:1) дошло до озбиљног поремећаја у вршењу судске власти,2) дошло до тешког нарушавања угледа и поверења јавности у судство,3) дошло до застаревања предмета,4) дошло до веће штете у имовини странке у поступку, и5) дошло до поновљеног дисциплинског прекршаја.

Поновљени дисциплински прекршај постоји када је утврђено правоснажно да је судија три пута учинио било који дисциплински прекршај. За дисциплинску одговорност су прописане дисциплинске санкције. То су:

1. јавна опомена,2. умањење плате до 50% у трајању до једне године, и3. забрана напредовања у трајању до три године.

Јавна опомена се може изрећи само за први дисциплински прекршај. У случају тешког дисциплинског прекршаја покреће се поступак за разрешење судије. Дисциплински органи за вођење дисциплинског поступка су:

1. дисциплински тужилац,2. заменици дисциплинског тужиоца, и3. дисциплинска комисија.

Ове органе именује Високи савет судства из реда судија. Поступак је хитан и нејаван, застарева у року од годину дана од дана када је учињен дисциплински прекршај. Након завршног дисциплинског поступка, дисциплинска комисија може:1) да одбије предлог дисциплинског тужиоца,2) да усвоји предлог дисциплинског тужиоца и изрекне дисциплинску санкцију.Против ове одлуке може се изјавити жалба у року од 8 дана Високом савету судства, који може:1. да жалбу одбије и потврди одлуку дисциплинске комисије,2. да жалбу усвоји, преиначи одлуку и одбије предлог дисциплинског тужиоца. Одлука Високог савета судства је коначна и мора се донети у року од 30 дана од дана достављања жалбе.Судије поротници: За судију поротника може бити именован пунолетни држављанин Србије, који је достојан функције поротника и који има мање од 70 година живота. Судију поротника именује Високи савет судства на предлог министра правде на период од 5 година и може бити поново именован. Судија поротник не може бити адвокат, ни пружати правне услуге уз накнаду. И на судије поротнике се примењују одредбе о судијама у вези са удаљењем са функције, неспојивости са другим службама и пословима и престанку функције. Судија поротник има право на:

19

1) накнаду трошкова насталих на функцији,2) накнаду за изгубљену зараду, и3) награду.

36. ПОЛОЖАЈ, НАДЛЕЖНОСТ, ОРГАНИЗАЦИЈА И НАЧИН РАДА ВИСОКОГ САВЕТА СУДСТВА

Високи савет судства (у даљем тексту савет) је орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судија и судова. Савет има 11 чланова - три по положају и осам изборних чланова. Три члана по положају су:1. председник Врховног касационог суда, који је по положају и председник Савета,2. министар правде, и3. председник одбора за правосуђе Народне скупштине.Изборни чланови Савета су:- шест судија са сталном судијском функцијом,- један адвокат, и- један професор Правног факултета.Кандидат за члана Савета може бити судија који обавља судијску функцију најмање седам година. Мандат члана Савета траје пет година, осим за чланове по положају. Изборни чланови могу бити поново бирани, али не узастопно. За време трајања мандата, судија који је члан Савета, не може бити биран за судију другог суда.Савет доноси одлуке већином гласова свих чланова. Чланове Савета бира Народна скупштина на предлог овлашћених предлагача. Овлашћени предлагачи за избор члана савета су:1. из реда судија овлашћени предлагач је Високи савет судства,2. из реда адвоката овлашћени предлагач је Адвокатска комора Србије,3. из реда професора Правног факултета овлашћени предлагач је Заједничка седница декана правних факултета у Србији.

Изборни чланови из реда судија се бирају из следећих судова:1. један из Врховног касационог суда, Привредног апелационог суда и Управног суда,2. један из апелационих судова,3. један из виших и привредних судова,4. један из основних судова,5. један из прекршајних судова и Прекршајног апелационог суда, 6. један из судова са територије аутономних покрајина.Председник суда не може бити члан Савета. Члановима Савета по положају престаје функција члана Савета када му престане функција на основу које су постали чланови Савета.

Изборним члановима Савета престаје функција:1. губитком радне способности,2. истеком мандата на који су бирани,3. оставком,4. разрешењем,5. престанком судијске функције,6. престанком бављења адвокатуром (брисањем из именика адвоката),7. престанком звања професора правног факултета.Високи савет судства је надлежан да:1. бира судије за трајно обављање судијске функције,2. одлучује о престанку судијске функције,3. предлаже кандидате за први избор судија,

20

4. предлаже избор и разрешење председника Врховног касационог суда и председника суда,

5. предлаже кандидате из реда судија Врховног касационог суда за судије Уставног суда,6. именује судије поротнике,7. одлучује о премештају судија,8. одлучује о неспојивости судијске функције,9. одлучује о вредновању рада судија и председника судова по приговорима,

10. одлучује о правним лековима у дисциплинском поступку,11. одређује дисциплинске органе,12. даје сагласност на програм едукације судија,13. утврђује програм почетне обуке за судије,14. доноси Етички кодекс,15. одређује број судија и судија поротника за сваки суд,16. одлучује о имунитету судија,17. предлаже буџет за рад судова и врши контролу трошења средстава,18. одлучује о приговорима у поступку избора за чланове савета из реда судија,19. образује своја радна тела и комисије,20. даје мишљење о новим законима који уређују положај судија и о другим системским

законима које судови примењују или су од значаја за обављање судске функције,21. одлучује о постојању услова за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада

судије,22. доноси акте предвиђене законом.

37. ИСКЉУЧЕЊЕ И ИЗУЗЕЋЕ СУДИЈА И СУДИЈА ПОРОТНИКАДа би суђење било објективно и законито суд мора равноправно да третира обе

странке и не сме бити пристрасан у суђењу. Обзиром да се у животу стварају разне ситуације, закон је прописао институт искључења и изузећа судије и судије поротника. Судија не може вршити судијску дужност, тј. искључен је из суђења:1. ако је странка, законски заступник или пуномоћник странке, ако је са странком у односу саовлашћеника, саобвезника или регресног обвезника, или ако је у истом предмету саслушан као сведок или вештак;2. ако је акционар, члан привредног друштва или члан задруге када је једна од странака његов поверилац или дужник,3. ако му је странка, законски заступник или пуномоћник странке сродник по крви у правој линији, у побочној линији до четвртог степена или брачни односно ванбрачни супружник, сродник по тазбини до другог степена, без обзира да ли је брак престао,4. ако је старалац, усвојилац или усвојеник странке, законски заступник или пуномоћник или ако између судије и странке, законског заступника или пуномоћника постоји заједничко домаћинство,5. ако између судије и ових лица тече нека друга парница или између њих постоји сукоб интереса,6. ако је у истом предмету учествовао у поступку медијације или у закључењу судског поравнања, или у поступку пред истим судом или другим органом, 7. ако је у стечајном поступку учествовао као стечајни судија или члан стечајног већа - поводом кога је дошло до спора.Ови разлози за изузеће нису конкретизовани и могу бити различити. Суд цени да ли су ти разлози оправдани, дакле не долази аутоматски до искључења судије из суђења. Судија, чим сазна да у предмету у коме треба да суди постоји разлог за искључење, дужан је да прекине сваки рад на том предмету и о томе обавести председника суда, који ће предмет дати другом судији.

21

Искључење и изузеће могу тражити и странке. Нови ЗПП је ограничио да се може тражити искључење или изузеће само судије који поступа у одређеном предмету, а не свих судија. Странка је дужна да поднесе захтев одмах по сазнању за разлог искључења, а најкасније до закључења главне расправе. Захтев за изузеће судије вишег суда може се поднети у правном леку или одговору на правни лек. Странка је дужна да захтев образложи и наведе околности на којима заснива овај захтев. Није дозвољен захтев за изузеће, односно искључење:1. којим се уопштено тражи изузеће свих судија,2. о коме је већ одлучено,3. у коме није дато образложење законских разлога.Недопуштени захтев одбациће решењем судија који води поступак. Против овог решења није дозвољена посебна жалба.О искључењу или изузећу одлучује председник суда. О искључењу председника суда одлучује председник непосредно вишег суда. О искључењу председника Врховног суда одлучује општа седница Врховног суда. Пре доношења решења о изузећу узеће се изјава од судије чије се изузеће тражи. Одредбе о искључењу и изузећу примењују се и на судије поротнике.

НАДЛЕЖНОСТ СУДА38. ПОЈАМ И ВРСТЕ НАДЛЕЖНОСТИ

Под појмом надлежности суда подразумева се право и дужност суда да поступа у одређеној правној ствари. То значи да одређени суд по закону има право да поступа у одређеној правној ствари, али истовремено има и обавезу да поступа у том предмету и ту своју обавезу не може отклонити већ мора да спроведе поступак и донесе одлуку.

Постоји више врста надлежности:1. апсолутна надлежност,2. стварна надлежност,3. месна надлежност,4. функционална надлежност.Апсолутна надлежност значи да је за решавање конкретног грађанског правног

спора надлежан суд, а не неки други државни орган (напр. орган управе). Другим речима, правилима о апсолутној надлежности врши се разграничење између надлежности судова и надлежности других државних органа и организација које врше јавна овлашћења.

Стварна надлежност је надлежност према врсти суда. Наш ЗПП предвиђа да судови у парничном поступку суде у границама своје стварне надлежности одређене законом.

Стварна надлежност је одређена Законом о уређењу судова (2008). Правилима о стварној надлежности се врши разграничење надлежности између судова различите врсте и између судова различитог ранга у оквиру исте врсте суда. Критеријуми на основу којих се врши ово разграничење су: врста предмета спора и вредност предмета спора, а када су у питању трговински спорови тада је битан и персонални критеријум, тј. ко су странке у парници.

Месна надлежност је разграничење надлежности према територијалном принципу, односно правилима о месној надлежности се одређује који стварно надлежан суд ће поступати у конкретној правној ствари. Месна надлежност може бити општа и посебна. Посебна месна надлежност може бити:

1. искључива,2. изберива (елективна),3. помоћна.

22

Функционална надлежност (инстанциона) је специфична врста стварне надлежности и помоћу ових правила се одређује надлежност судова за поступање по правним лековима. Значи, врши се разграничење између судова првог, другог и трећег степена. Првостепени суд одлучује о основаности тужбеног захтева, другостепени суд одлучује по жалби, а треће степени суд одлучује по ревизији и захтеву за заштиту законитости.Странке не могу својим споразумом искључити примену правила о стварној и функционалној надлежности суда, али могу у оквиру законом датих овлашћења искључити примену правила о месној надлежности суда.

39. ДУЖНОСТ СУДА ДА ПАЗИ НА СВОЈУ НАДЛЕЖНОСТСуд, чим прими тужбу, дужан је ех оfficiо, да оцени да ли је надлежан за решавање

конкретног спора. Суд ту процену врши на основу чињеница изнетих у тужби и на основу опште познатих околности. Суд пази, у току целог поступка, на своју апсолутну надлежност и стварну надлежност.Ако оцени да за решавање конкретне правне ствари, тј. спора, није надлежан суд већ неки други орган, огласиће се ненадлежним и одбацити тужбу. Исто тако, када суд приликом испитивања тужбе или у току поступка утврди да није надлежан за решавање спора домаћи суд, већ страни суд, огласиће се ненадлежним и одбацити тужбу. Међутим, ако надлежност домаћег суда зависи од пристанка туженог и тужени да свој пристанак тада ће домаћи суд наставити поступак и неће се огласити ненадлежним. Али, о месној надлежности суд води рачуна по службеној дужности само ако је у питању искључива месна надлежност. На остале врсте месне надлежности суд води рачуна само по приговору странке.Код правила да суд води рачуна о својој стварној надлежности у току целог поступка постоје изузеци...? Ако суд пропусти рокове до којих може да се огласи месно ненадлежним, касније то не може учинити. Против решења вишег суда првог степена који се огласио ненадлежним и предмет уступио надлежном нижем суду није дозвољена жалба.

40. ЗАДРЖАВАЊЕ НАДЛЕЖНОСТИСуд који је стварно и месно надлежан у време подизања тужбе остаје надлежан и касније ако се промене околности од којих зависи надлежност суда. На пример, ако тужени у току поступка промени пребивалиште суд код кога је покренута тужба задржава своју надлежност у том спору. Ова правила о задржавању надлежности су прописана из разлога процесне економије. Међутим, ако тужилац повиси тужбени захтев тако да према вредности предмета спора није више надлежан основни суд већ виши суд, основни суд се мора огласити стварно ненадлежним и предмет уступити вишем суду као надлежном суду.Првостепени суд суди у већу или као судија појединац. Ако судско веће утврди да се ради о спору који треба да суди судија појединац, донеће решење којим уступа предмет судији појединцу. Али веће може да одлучи да предмет не уступи судији појединцу већ да спроведе поступак до краја и донесе одлуку. Против ове одлуке већа није дозвољена жалба. Обрнуто, ако судија појединац пред којим је покренута парница у току поступка нађе да је за суђење надлежно веће, а не појединац, донеће решење којим упућује предмет већу на даље решавање. Против овог решења судије појединца није дозвољена жалба.

41. ПРИВЛАЧЕЊЕ (АТРАКЦИЈА) НАДЛЕЖНОСТИПривлачење надлежности значи да се надлежност суда заснива на чињеници да

пред тим судом већ тече други парнични поступак који је у вези са парницом која се

23

тек покреће. Утврђивање надлежности по атракцији се прописује из разлога процесне економије. Атракцијом надлежности се постиже и то да се на обе правне ствари које су у међусобној вези примени исти правни став.

Примери атракције су:1. тужба главног умешача,2. бракоразводни спор и спор за издржавање,3. спорови против материјалних супарничара.Спорови покренути противтужбом. Противтужба се подноси суду пред којим

већ тече парница по тужби, без обзира на пребивалиште противтуженог, али тај суд мора бити стварно надлежан и суд исте врсте и истог ранга, односно може бити суд нижег ранга од оног који поступа по тужби.

Спорови из наследно-правних односа. Док се спроводи оставински поступак све до правоснажности решења о наслеђивању за суђење у споровима из наследноправних односа и за спорове о потраживању повериоца према оставиоцу месно је надлежан суд на чијем се подручју налази оставински суд.

Спорови у извршном и стечајном поступку. За суђење у споровима који настану у току или поводом извршног или стечајног поступка искључиво је надлежан суд на чијем се подручју налази извршни или стечајни суд.

Спорови са кумулираним захтевима. За ове спорове потребно је да је суд стварно надлежан за сваки од ових захтева и да је за све захтеве прописана иста врста поступка.Разликујемо потпуну и непотпуну атракцију. Потпуна атракција постоји када обухвата и стварну и месну надлежност, а непотпуна атракција обухвата само месну надлежност.

42. ОБУСТАВА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКААко суд у току поступка утврди да би поступак требало спровести по правилима

ванпарничног поступка, донеће решење по којем ће обуставити парнични поступак. Ово решење суд може донети све до доношења одлуке о главној ствари. Након правоснажности овог решења поступак ће се наставити пред надлежним судом по правилима ванпарничне процедуре.

43. СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИАко суд коме је предмет уступљен сматра да он није надлежан за решавање тог

спора доставиће предмет суду који је надлежан за решавање сукоба надлежности. Ако је против решења којим се један суд огласио месно ненадлежним изјављена жалба, па поводом жалбе одлуку донесе другостепени суд, за ту одлуку је везани и суд коме је предмет уступљен, али само уколико је другостепени суд који је донео одлуку надлежан за решавање сукоба надлежности између тих судова. Сукоб надлежности између судова исте врсте решава заједнички непосредно виши суд.

Сукоб надлежности између судова разне врсте са територије Реублике Србије решава Врховни касациони суд, ако није за то надлежан неки други суд.

Против решења којим се решава сукоб надлежности није дозвољена жалба. Суд по правилу врши радње у поступку на свом подручју, али у случају опасности од одлагања суд може предузети неке радње на подручју другог суда и о томе обавестити суд на чијем подручју је предузета радња.

44. СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТЗаконом о уређењу судова из 2008. формирана су два првостепена суда: 1) основни и 2) виши. Основни суд у првом степену суди:

24

1. у свим грађанско-правним споровима, ако није законом одређена надлежност другог суда,

2. у ванпарничним стварима,3. у извршним стварима,4. у стамбеним споровима,5. у радним споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа,6. у радним споровима о правима, обавезама и одговорностима из радног односа,7. у споровима о накнади штете коју претрпи запослени на раду или у вези са радом,8. у споровима поводом решавања стамбених потреба по основу рада,9. пружа правну помоћ, међународну правну помоћ и врши друге послове одређене

Законом.Виши суд у првом степену суди:1. у грађанско-правним споровима, када вредност предмета спора омогућује изјављивање

ревизије,2. у патернитетским и матернитетским споровима,3. у споровима о ауторским и другим сродним правима,4. у споровима о објављивању исправке информације и одговора на информацију,5. у споровима о накнади штете у вези са објављивањем информације,6. у споровима поводом штрајка,7. у споровима поводом колективних уговора,8. у споровима поводом обавезног социјалног осигурања,9. у споровима поводом матичне евиденције,10. у споровима поводом избора и разрешења органа правних лица.Виши суд такође одлучује:1. о захтевима за рехабилитацију,2. о забрани растурања штампе и ширења информација,3. о признању и извршењу страних судских и арбитражних одлука,4. о сукобу надлежности основних судова са свог подручја,

5. врши друге послове одређене законом.Виши суд у другом степену одлучује о жалбама на одлуке основних судова у грађанско-правној материји:1. у маличним споровима,2. у извршним предметима,3. у ванпарничним предметима,4. у свим грађанско-правним споровима када је одлучено решењемАпелациони судови се појављују као потпуно нови судови. Они имају искључиво другостепену надлежност. То значи да апелациони судови одлучују о жалбама:

1) на пресуде основних судова у грађанско-правним споровима ако за одлучивање о жалбама није надлежан виши суд,

2) на све одлуке виших судова када су они првостепени судови.Апелациони суд одлучује:

1) о сукобу надлежности нижих судова са свог подручја ако за одлучивање није надлежан виши суд,

2) о преношењу надлежности основних и виших судова када су спречени или не могу да поступају у некој правној ствари,

3) врши друге послове одређсне закономВрховни касациони суд одлучује:

1. о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова у Р. Србији,

2.у другим стварима одређеним законом,

25

3. одлучује о сукобу надлежности између судова, ако није за то надлежан неки други суд, и

4. о преношењу надлежности судова ради лакшег вођења поступка из других важних разлога.

Поред судеће надлежности Врховни касациони суд има значајну улогу у уједначавању судске праксе. У том смислу Врховни касациони суд утврђује начелне правне ставове ради јединствене примене права у судској пракси. Ови начелни ставо- ви се објављују у посебној збирци.

Врховни касациони суд има и друге надлежности изван суђења:1. разматра примену закона и рад судова,2. именује судије Уставног суда,3. даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда,4. врши друге послове одређене законом.

Врховни касациони суд одлучује о правним средствима у већу тројице, ако законом није друкчије одређено.

Судови посебне надлежности: Привредни суд у првом степену суди:1. у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и

предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти),2. у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у

обављању делатности привредних субјеката (код материјалних супарничара и када је странка физичко лице),

3. у споровима из ауторских и других сродних права када настану између привредних субјеката,

4. у споровима поводом извршења и обезбеђења из надлежности привредних судова,5. у статусним споровима привредних субјеката,6. у споровима о примени прописа о приватизацији,7. у споровима о страним улагањима,8. у споровима о бродовима и ваздухопловима, пловидби по мору и унутрашњим водама,9. у споровима у којима се примењује пловидбено и ваздухопловно право изузев спорова

о превозу путника,10. у споровима о заштити фирме,11. у споровима поводом уписа у судски регистар, и12. у споровима поводом стечаја и ликвидације.

Поред ових послова, привредни суд у првом степену:1) води поступак за упис у судски регистар правних лица и других субјеката, ако за то није надлежан други орган,2) води поступак стечаја и реорганизације,3) одређује и спроводи извршење на основу веродостојних исправа,4) одређује и спроводи извршење одлука привредних судова,5) одређује и спроводи извршење на бродовима и ваздухопловима,6) води ванпарничне поступке на основу Закона о привредним друштвима.Привредни апелациони суд одлучује:

1. о жалбама на одлуке привредних судова,2. о сукобу надлежности између привредних судова,3. о преношењу надлежности привредних судова,4. утврђује правне ставове ради јединствене примене закона из надлежности

привредних судова,5. врши друге послове одређене законом.Управни суд суди: у управним споровима, и врши друге послове одређене

законом.

26

У Р. Србији постоје: 34 основна суда, 26 виших судова, 16 привредних судова, 4 апелациона суда (Београд, Н. Сад, Ниш, Крагујевац), 1 Привредни апелациони суд у Београду, 1 Управни суд у Београду са три одељења (Н. Сад, Ниш и Крагујевац), 1 Врховни касациони суд са седиштем у Београду.

Такође је одређено да постоји: 45 прекршајних судова и 1 Прекршајни апелациони суд у Београду који има три одељења: у Н. Саду, Нишу и Крагујевцу.

45. УТВРЂИВАЊЕ ВРЕДНОСТИ СПОРА И САСТАВ СУДАОзначавање вредности предмета спора у тужби је овлашћење и дужност тужиоца и

оно је од значаја за утвђивање стварне надлежности суда, одређивање састава суда, права на изјављивање ревизије, за примену правила о маличном поступку и за при- мену правила о документарном платном налогу. Вредност предмета спора је она коју је тужилац означио у тужби при чему се узима само вредност главног захтева, док се камате, парнични трошкови и остала споредна тражења не узимају у обзир ако не чине главни захтев.

Закон прописује одређена правила за утврђивање вредности предмета спора у неким ситуацијама:

1.ако се тужбени захтев односи на будућа давања која се понављају вредност предмета спора се рачуна по њиховом збиру али највише до износа од пет година;

2.ако једна тужба против истог туженог обухвата више захтева који се заснивају на истом чињеничном и правном основу вредност спора се одређује према збиру вредности свих захтева, али ако захтеви у тужби произилазе из разних основа или су истакнути против више тужених вредност се одређује према вредности сваког појединог захтева;

3.ако се води спор у постојању закупног односа, вредност предмета спора се рачуна према једногодишњој закупнини осим ако се ради о закупу на краће време;

4.ако се тужбом тражи обезбеђење потраживања или успостављање заложног права, вредност предмета спора се одређује према износу потраживања које треба обезбедити, али ако предмет залоге има мању вредност узима се вредност предмета залоге;

5.ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, а тужилац у тужби наведе да пристаје да прими одређени новчани износ уместо испуњења - вредност предмета спора је тај износ. У првостепеном парничном поступку пред судовима опште надлежности суд суди у већу или као судија појединац. Судија појединац суди спорове о имовинскоправним захтевима ако вредност предмета спора не прелази 3 милиона динара. Странке се могу споразумети да судија појединац суди и спорове чија вредност прелази 3 милиона динара, осим ако закон не предвиђа нешто друго.

Веће суди у првом степену без обзира на вредност предмета спора:1. спорове из ауторског права;2. спорове који се односе на заштиту или употребу проналазака, техничких унапређења, узорака, модела, жигова;3. права на употребу фирме и назива.У другом степену суд суди у већу састављеном од троје судија.У трећем степену по ревизији и захтеву за заштиту законитости Врховни суд суди у већу од пет судија. Ако је правоснажну одлуку донео Врховни суд о ревизији и захтеву за заштиту законитости одлучује веће Врховног суда састављено од седам судија.У привредним споровима у првом степену суди судија појединац без обзира на вредност предмета спора, а у другом степену веће од троје судија. О сукобу надлежности такође суди веће састављено од троје судија.

27

46. МЕСНА НАДЛЕЖНОСТРазликујемо општу и посебну месну надлежност.Општа месна надлежност

Општа месна надлежност се одређује према месту пребивалишта туженог. Сам појам пребивалишта је одређен у Закону о пребивалишту и боравишту грађана. Пребивалиште је место у коме се једно лице настанило са намером да ту стално живи. Закон предвиђа и боравиште као допунски критеријум. Боравиште је место где физичко лице привремено борави ван свог пребивалишта, нпр. студент за време студирања. Када су у питању правна лица општа месна надлежност се одређује према седишту правног лица. За суђење у споровима против републике, покрајине, јединица локалне самоуправе опште месно надлежан суд је онај на чијем подручју се налази седиште њене скушптине. Ако је неко лице које је српски држављанин упућено у иностранство на службу или рад опште месно надлежан је суд његовог последњег пребивалишта у Србији. Посебне месне надлежности

Поред опште месне надлежности постоје и посебне месне надлежности. Разликујемо искључиву, избериву (елективну) и помоћну месну надлежност. Већ смо у ранијем излагању код атракције надлежности истакли случајеве месне надлежности код супарничара и за спорове о законском издржавању. То су примери елективне месне надлежности. Ова правила о елективној надлежности имају за циљ да тужиоцу олакшају покретање и вођење спора. Наиме, закон прописује да тужилац може да бира да ли ће да тужи према пребивалишту туженог, што је опште правило, или ће тужбу поднети према посебним правилима.

Случајеви избериве (елективне) месне надлежности су:1. Надлежност за супарничаре. Ако је једном тужбом тужено више лица, месно је надлежан суд за било ког од тужених.2. Надлежност за спорове о законском издржавању. Поред опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште или боравиште.3. Надлежност за спорове о накнади штете. Поред опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем је подручју штетна радња учињена или где је штетна последица наступила. Ово се односи само на спорове о вануговорној одговорности за штету. Ако је штета наступила услед смрти или тешке телесне повреде, надлежан је и суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште односно боравиште.4. Надлежност за спорове ради заштите права на основу гаранције заштите потрошача. Осим суда опште месне надлежности за туженог, надлежан је и суд опште месне надлежности за продавца који је купцу дао писмену гаранцију произвођача.5. Надлежност за брачне спорове. Поред опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем су подручју брачни партнери имали последње заједничко пребивалиште.6. Надлежност за патернитетске и матернитетске спорове. Дете може подићи тужбу пред судом опште месне надлежности или пред судом на чијем подручју оно има пребивалиште одн. боравиште.7. Надлежност за лица која немају општу месну надлежност у Србији. Ако се ради о имовинскоправном спору против лица које нема општу месну надлежност у Србији, тужба се може подићи пред судом на чијем се подручју налази имовина тог лица или предмет који се тужбом тражи.8. Надлежност по месту у коме се налази пословна јединица правног лица. Поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју се налази пословна јединица правног лица. Услов је да је спор настао из правног односа са том јединицом.

28

9. Надлежност по месту где се налази заступништво страног правног лица. За спорове против физичког или правног лица које има седиште у иностранству у погледу обавеза које су настале у Србији, или се у Србији морају обавезе испунити, тужба се може поднети суду на чијем се подручју налази његово стално заступништво или седиште органа коме је поверено да врши његове послове10.Надлежност за спорове из наследноправннх односа. Док оставински иоступак није правоснажно завршен за суђење спорова из наследноправних односа и у споровима за потраживање повериоца према оставиоцу, поред суда опште месне надлежности, месно је надлежан суд на чијем се подручју налази суд који спроводи оставински поступак.11.Надлежност по месту плаћања. За суђење у споровима имаоца менице или чека против потписника надлежан је поред суда опште месне надлежности и суд места плаћања.12.Надлежност за спорове из радних односа. У радним споровима запосленог против послодавца, поред опште месне надлежности надлежан је и суд на чијем се подручју рад обавља или се обављао.Искључива месна надлежност значи да је за конкретан спор месно надлежан искључиво суд одређен Законом а не суд опште месне надлежности.Случајеви искључиве месне надлежности су:1. надлежност за спорове о непокретностима и надлежност за спорове због сметања државине. За суђење у споровима о праву својине и другим стварним правима на непокретностима и за спорове због сметања државине на непокретностима искључиво је надлежан суд на чијем подручју се налази непокретност,2. иадлежност за спорове о ваздухоплову и броду. У споровима о праву својине на броду и ваздухоплову, из закупних односа и због сметања државине искључиво је месно надлежан суд на чијем се подручју води регистар (уписник) бродова и ваздухоплова,3. надлежност за спорове са војним јединицама. У споровима против Р. Србије из односа са војним јединицама искључиво је месно надлежан суд на чијем се подручју налази седиште команде војне јединице,4. надлежност за спорове у извршном и стечајном поступку. За суђење у споровима који настају у току и поводом извршног или стечајног поступка, искључиво је месно надлежан суд на чијем се подручју налази суд који спроводи извршни односно стечајни поступак.

47. ПРИГОВОР МЕСНЕ НЕНАДЛЕЖНОСТИ СУДАО месној ненадлежности суд води рачуна на два начина:

1. по службеној дужности суд се може огласити месно ненадлежним само кад постоји искључива месна надлежност другог суда. Ово решење о ненадлежности суд мора донети на припремном рочишту или ако оно није одржано на првом рочишту за главну расправу до упуштања туженог у расправљање о главној ствари,

2. по приговору туженог, с тим што се приговор мора поднети најкасније на припремном рочишту или на првом рочишту за главну расправу пре упуштања туженог у расправљање о главној ствари. Али, то не значи да суд о приговору може одлучити само на припремном рочишту или првом рочишту за главну расправу.Приговор месне надлежности може да истакне само тужени јер тужилац нема то право зато што је подношењем тужбе он већ изабрао месно надлежни суд.

29

48. ОДРЕЂИВАЊЕ МЕСНЕ НАДЛЕЖНОСТИ ОД СТРАНЕ ВИШЕГ СУДАОво одређивање месне надлежности од стране вишег суда има два облика:

делегација и ординација.Делегација је предвиђена у ситуацији када месно надлежни суд не може да поступа

у једној правној ствари због изузећа судија или из других разлога. Поред ове нужне делегације постоји и делегација из разлога целисходности. Ова делегација се предузима на предлог странке или на иницијативу самог суда. Предлог се не може ставити пре подношења тужбе.

Ординација је одређивање надлежности од стране Врховног суда за спорове за које не може да се утврди по одредбама закона ко је месно надлежан. Ординација се одређује на предлог лица - странке која хоће да покрене парницу.

49. СПОРАЗУМ О МЕСНОЈ НАДЛЕЖНОСГИ (ПРОРОГАЦИОНА КЛАУЗУЛА)Странке могу својим уговором одредити месну надлежност неког другог суда од

оног који би по закону био надлежан, али морају бити испуњена два услова:1. да је тај суд стварно надлежан,2. да законом није одређена искључива месна надлежност.Споразум о месној надлежности мора бити сачињен у писменој форми и мора бити

приложен уз тужбу. Прећутна (тацитна) пророгација постоји када суд пропусти да се огласи месно ненадлежним по службеној дужности или када тужени не поднесе приговор о месној надлежности, тада ће тај суд наставити да поступа по тужби иако по закону не би био надлежан.

СТРАНКЕ У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ50. ПОЈАМ СТРАНКЕ

Странка у поступку може бити свако физичко и правно лице. У парници постоје две странке: тужилац и тужени. Тужилац је лице које тражи од суда да пружи заштиту неком његовом повређеном или угроженом субјективном грађанском праву, а тужени је лице против кога је уперена тужба и за које тужилац тврди да је повредило или угрозило његово субјективно, грађанско право.

Појам странке је процесно-правне природе и он је независан од материјалноправног односа поводом кога се води парница. Један правни субјект постаје тужилац или тужени, зато што је као такав означен у тужби. За постојање парнице је неопходо да постоје две супротстављене странке. Зато ако дође до конфузије, тј. да се обе страначке личности стекну у једној особи, парница престаје (на пример, споје се два привредна друштва која су у парници имала положај тужиоца и туженог).

Положај тужиоца у парници стиче се подношењем тужбе суду. Одређени субјект постаје тужени у парници мимо своје воље, вољом тужиоца који га је означио као туженог у тужби, од момента када се против њега поднесе тужба суду. Положај странке се стиче и суксецијом, на пример, када странка умре, па уместо ње у парницу ступи наследник. Положај странке у парници се губи смрћу или престанком постојања правног лица, а окончањем парнице правни субјект престаје бити странка. Парница се не може водити против непознатог лица. Ако је неко лице умрло пре подношења тужбе, такву тужбу треба одбацити.*Овде је меродавна изјава а не воља – меродавно је оно кога је тужилац у тужби назначио, а не оно кога је хтео да назначи. Странке су у поступку у процесно-правном смислу равноправне, јер свака од њих има право да износи чињенице, подноси доказе, да се изјашњава о радњама противника, али то не значи да су оне равноправне и у фактичком смислу.

30

51. СТРАНКА ПО ДУЖНОСТИСтранка по дужности постоји у случајевима када парницу води по службеној дужности орган о туђем праву или обавези. Најчешћи случај је, када јавни тужилац подиже тужбу, на пример за поништај брака или тужбу за утврђивање ништавости уговора о промету непокретности, када је то посебним прописима одређено. Привремени старалац заоставштине може поднети тужбу, а може бити и тужен у име наследника који су непознати, или којима се не зна боравиште.

52. ПРОМЕНА ПАРНИЧНЕ СТРАНКЕДо промене парничне странке у парници може доћи:

1. ако тужилац преиначи тужбу у субјективном смислу, па уместо првобитно туженог, тужи друго лице;2. ако треће лице ступи у парницу уместо странке, на пример, тужилац отуђи ствар у току парнице трећем лицу. У овом случају процесна суксеција прати материјалноправну сукцесију.3. ако умешач ступи у парницу на место странке којој се био придружио.4. ступањем именованог претходника у парницу на место туженог.

5.када прекинути поступак преузме неко од наследника.За све ове ситуације важи правило да нова странка преузима парницу у стању у коме се она налази приликом промене. То значи да нова странка не може захтевати да се понове већ изведене парничне радње, нити да предузме радњу која више није допуштена.

53. СТРАНАЧКА СПОСОБНОСТСтраначка способност је својство одређеног субјекта да може бити носилац

процесних права и обавеза у парници. Страначка способност у процесном праву је пандан правној способности у материјалном праву. Страначку способност има свако физичко лице без обзира на узраст и пословну способност. Може да има и насцитурус, уколико се ради о заштити његових интереса. Страначку способност има свако правно лице. Суд може изузетно признати својство странке и оним облицима удруживања који немају страначку способност, ако утврди да испуњавају услове за стицање страначке способности, а нарочито ако располажу имовином на којој се може спровести извршење.

Против решења којим се признаје својство странке у поступку није дозвољена посебна жалба.

За страначку способност страног физичког лица, меродавно је право чији је он држављанин. Исто тако, и страначка способност страног правног лица се цени по праву земље у којој је основано то правно лице. Ако правно лице има седиште у другој држави, тада се страначка способност може процењивати и према праву те државе где је седиште.

Ако суд утврди у било ком стадијуму поступка да тужилац или тужени нема страначку способност, донеће решење којим ће укинути све спроведене парничне радње и одбацити тужбу. На страначку способност суд пази по службеној дужности у току целог поступка.

54. ПАРНИЧНА СПОСОБНОСТПарнична способност је способност одређеног лица да предузима парничне радње

у поступку пред судом. Странка је парнично способна ако има потпуну пословну способност, а то је по правилу са навршених 18 година живота. Пунолетно лице коме је

31

ограничена пословна способност, парнично је способно у границама своје пословне способности. Исто тако, малолетник је парнично способан у границама признате пословне способности. Према томе, парнична способност се везује за пословну способност, тако да оно што пословна способност представља у материјалном праву, у процесном праву то је парнична способност. Због тога се парнична способност назива и процесна пословна способност.

Странка која је парнично способна не мора сама да предузима радње у поступку, већ то може да чини и преко свог пуномоћника. Страначка способност је претпоставка за постојање парничне способности, али свако лице које има страначку способност не значи да истовремено има и парничну способност. Обрнуто, свако парнично способно лице мора нужно имати и страначку способност. За разлику од пословне способности која може бити ограничена, парнична способност је увек неограничена, што значи да лице у парници може да предузима све парничне радње у границама своје пословне способности. Лица која немају потпуну пословну способност не могу предузимати парничне радње у поступку пред судом, јер немају парничну способност, тако да за њих парничне радње предузимају њихови законски заступници.

Правна лица у парници заступају њихови законски заступници одређени по закону или одређени статутом или другим општим актом тог правног лица. Уколико се одређеним облицима удруживања признаје страначка способност, тада је логично да им се призна и парнична способност. У случају да се отвори парнични поступак над правним лицем, тада оно губи и парничну способност.

Одредбе закона о парничној способности су императивног карактера, тако да на парничну способност суд пази у току читавог поступка по службеној дужности. Суд неће уважити радње парнично неспособне странке. Повреда правила о парничној способности је разлог апсолутне ништавости одлуке коју доноси суд. Виши суд ће, с обзиром на природу повреде, укинути пресуду и вратити предмет нижем суду или укинути пресуду и одбацити тужбу. Повреда правила о парничној способности је и разлог за понављање поступка, али суд који одлучује о ревизији о тој повреди води рачуна само на захтев ревидента, а не по службеној дужности.

55. ПОСТУЛАЦИОНА СПОСОБНОСТПостулациона способност је способност парнично способне странке да може без

пуномоћника сама непосредно предузимати парничне радње пред судом. По ЗПП-у у поступку по ванредним правним лековима, ревизији и захтеву за заштиту зако- нитости, странка може предузимати парничне радње само преко пуномоћника који је адвокат, што значи да нема постулациону способност у тој фази поступка. Исто тако, постулациону способност немају лица која због свог неког физичког недостатка или хендикепа нису у стању да се самостално, сопственим изражајним средствима изјашњавају пред судом у парници.

56. ПРАВО НА ВОЂЕЊЕ СПОРА (ПРОЦЕСНА ЛЕГИТИМАЦИЈА)Поред страначке и парничне способности, лице које учествује као странка у

парници мора имати и овлашћења за вођење конкретне парнице, тј. мора имати процесну легитимацију.

За утврђивање иостојања процесне легитимације, процесно право упућује на материјално право. То значи, да процесну легитимацију имају странке у спору које имају и материјалноправни однос између себе у вези са којим је и настао спор. До- казивање процесне легитимације се ограничава на то да се учини вероватним да је тужилац овлашћен за вођење конкретне парнице против туженог, под претпоставком да постоји грађанскоправни однос између странака изражен у тужбеном захтеву.

32

Тужилац мора доказати само то да има правни интерес да покрене конкретну парницу против одређеног туженог, кад постоје претпоставке за тврдњу тужиоца које истиче у тужби, у вези са постојањем грађанскоправног односа између странака.

Процесну легитимацију имају лица која су субјекти спорног грађанскоправног односа из кога проистичу права, односно обавезе за странке. Овде се процесна легитимација поклапа са стварном легитимацијом. Код кондемнаторне или конститутивне тужбе процесна легитимација се по самом закону признаје субјектима спорног грађанскоправног односа. Због тога, странка није дужна да посебно доказује постојање правног интереса за вођење ове парнице. Међутим, ако се покреће парница декларативном тужбом, тада не постоји а рriori по закону овлашћење за вођење овакве парнице, већ се мора доказати конкретан правни интерес за покретање такве тужбе. Тужилац може тражити не само да се утврди постојање правног односа одређеног садржаја, већ и да се утврди да одређени правни однос између странака не постоји.

Такође се признаје право и трећим лицима да имају процесну легитимацију, уколико се на њих односи посредно или непосредно правни однос који постоји између странака. Процесна легитимација трећих лица може извирати или из законског овлашћења или из конкретно доказаног правног интереса.

57. СТВАРНА ЛЕТИТИМАЦИЈАСтварну легитимацију треба разликовати од појмова страначке и парничне

способности и од права на вођење спора. Странка има стварну легитимације ако је учесник материјалноправног односа из кога је настала парница. Тужилац је активно легитимисан ако он у том односу има положај овлашћене стране, а тужени је пасивно легитимисан ако има у том материјалноправном односу са тужиоцем неку обавезу према њему.

Од стварне легитимације зависи исход спора. Обично тужени у парници истиче промашену пасивну легитимацију на његовој страни или да тужилац није активно легитимисан. Значи, стварна легитимација је материјалноправне, а не процесноправне природе.

ЗАКОНСКИ ЗАСТУПНИЦИ И ПУНОМОЋНИЦИ58. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЗАКОНСКИХ ЗАСТУПНИКА

Странке не морају саме предузимати парничне радње у поступку пред судом. Оне странке које немају парничну способност, оне и не могу предузимати парничне радње, већ то чине законски заступници. Заступници су лица која у име и за рачун странке предузимају парничне радње у парници (у судском поступку).

Разликујемо законске заступнике, који по сили закона или на основу акта надлежног тела заступају лица која немају парничну способност и добровољне заступнике или пуномоћнике, који своја овлашћења црпу из воље странке. Такође, постоје и заступници који своја овлашћења добијају из статута или другог општег акта правног лица.

Странка која је парнично способна, овлашћена је да самостално одлучи да ли ће сама предузимати процесне радње или ће овластити неког да то чини у њено име и за њен рачун. Уколико одлучи да ангажује заступника, тада се ради о уговорном или добровољном заступању. Насупрот томе, странке које нису пословно и парнично способне заступају пред судом законски заступници, који своја овлашћења добијају непосредно из закона, а не на основу воље саме странке. Заступник може бити лице које има потпуну пословну и парничну способност. Заступник није странка и стога он не може бити осуђен, нити се њему може нешто досудити. Ипак, суд може одлучити да заступник странке накнади противнику трошкове које му је проузроковао својом

33

кривицом. Такође, заступник може бити кажњен ако теже злоупотребљава процесна права која му припадају. Заступници не одговарају странци за неуспех, већ само за штету коју јој проузрокују својим скривљеним неправилним радом.

Лице које се појављује као законски заступник дужно је пред судом да, приликом предузимања прве радње у поступку, докаже своје заступничко својство. Законски заступник је дужан да поднесе посебно овлашћење, кад је за предузимање одређених радњи у поступку то потребно.

Ако се у току поступка пред првостепеним судом покаже да би редован поступак око постављања законског заступника трајао дуго, па би због тога могле да настану штетне последице за једну или обе странке, суд ће туженом поставити привременог заступника са списка адвоката. Закон прописује да ће суд поставити туженом привременог заступника нарочито у случају:1. ако тужени није парнично способан, а нема законског заступника,2. ако постоје супротни интереси туженог и његовог законског заступника,

3. ако обе странке имају истог законског заступника,4. ако је пребивалиште, односно боравиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника и5. ако се тужилац и његов законски заступник, који немају пуномоћника налазе у иностранству, а достављање се није могло извршити.Суд може поставити привременог заступника и правном лицу. О томе одлучује решењем и против овог решења није дозвољена посебна жалба.Страни држављанин који није парнично способан по закону државе чији је држављанин, а парнично је способан по ЗППу Р. Србије, може сам предузимати радње у поступку. Законски заступник може предузимати радње у поступку, само док страни држављанин не изјави да сам преузима вођење парнице.

59. ПУНОМОЋНИЦИ СТРАНАКАПоред заступника, странку могу заступати пред судом у предузимању процесних

радњи и пуномоћници. Штавише, по новом ЗППу странка мора ангажовати адвоката у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости.

Пуномоћник може бити свако физичко лице које је потпуно пословно способно. осим лица која се баве надриписарством. Странка сама одређује обим пуномоћја; она може овластити пуномоћника да предузима све радње у поступку или да предузме само поједине одређене радње. Пуномоћника који је адвокат може замењивати адвокатски приправник који је код њега запослен ако је странка тако одредила у пуномоћју.

Постоји разлика између обичног пуномоћника и пуномоћника који је адвокат, која разлика произилази из самог закона. Наиме, ако је странка издала адвокату пуномоћје за вођење парнице, онда је адвокат на основу оваквог пуномоћја овлашћен да врши све радње у поступку, а нарочито да подигне тужбу, да је повуче, да призна тужбени захтев или да се одрекне тужбеног захтева, да закључи поравнање, да изјави правни лек, да поднесе предлог за извршење. Такође, адвокат је овлашћен да пренесе пуномоћје на другог адвоката. Другим речима, адвокат је максимално овлашћен да предузима процесне радње у парници, чак и такозване диспозитивне парничне радње за које иначе обичан пуномоћник мора имати изричито овлашћење странке да их може предузимати у парници. Но, адвокату је увек потребно посебно пуномоћје за подношење предлога за понављање поступка.

Ако странка у пуномоћју није ближе одредила овлашћења пуномоћника који није адвокат, он може да предузима све радње у поступку на основу оваквог пуномоћја, али му је увек потребно изричито овлашћење за повлачење тужбе, за признање или за

34

одрицање од тужбеног захтева, за закључење поравнања, за повлачење или одрицање од редовног правног лека и за преношење пуномоћја на друго лице.

Странка издаје пуномоћје у писменом облику.Странка може у свако време опозвати пуномоћје, а пуномоћник га може у свако

време отказати. Опозивање, односно отказ пуномоћја мора се саопштити суду пред којим се води поступак, и то писмено или усмено на записнику. После отказа пуномоћја пуномоћник је дужан да још месец дана предузима парничне радње за лице које му је издало пуномоћје.

Пуномоћје престаје смрћу физичког лица. После смрти странке, пуномоћник може да предузима радње у поступку које не трпе одлагање.

УЧЕШЋЕ ТРЕЋИХ ЛИЦА У ПАРНИЦИУ парничном поступку, осим странака и њихових заступника, односно

пуномоћника, могу учествовати и трећа лица ако за то имају одређен правни интрес. Та трећа лица су по правилу умешачи, који се придружују или тужилачкој или туженој страни ради заштите сопствених интереса. Међутим, поред умешача, када је реч о учешћу трећих лица у парници, Закон о парничном поступку предвиђа учешће јавног тужиоца, затим именовање претходника и обавештење трећег лица о парници.

60. УЧЕШЋЕ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА У ПАРНИЦИЗакон о парничном поступку предвиђа, да јавни тужилац има право да учествује у

парници која тече међу другим лицима ако постоји сумња да једна или обе странке користе своја права у поступку да би онемогућили примену когентних прописа о природним богатствима, да би избегле јавне финансијске обавезе или да би онемогућили примену принудних одредаба међународног уговора. То су три ситуације предвиђене законом, када јавни тужилац има право да се умеша у парницу између других лица. У овим ситуацијама се примењује истражно начело. Јавни тужилац има право и да изјављује правне лекове. Он није ни странка ни заступник. Он има процесна овлашћења да предлаже одлагање расправе у сврху извођења нових доказа. Међутим, он не може склопити поравнање, признати или се одрећи тужбеног захтева, нити може повући или преиначити тужбу, јер су на те радње овлашћене само странке. Странке нису ограничене у својим процесним правима, без обзира што учествује јавни тужилац у парници.

61. УЧЕШЋЕ УМЕШАЧАУмешач је треће лице које се, да би остварило неки свој правни интерес,

придружује једној од странака, како би помогло да странка којој се придружио успе у спору. Да би неко треће лице могло да се појави као умешач у парници, мора за то да има правни интерес. Такав интерес постоји када пресуда у парници утиче непосредно или посредно на његове правне односе. Изјаву о ступању у парницу, умешач може дати на рочишту или писменим поднеском. Поднесак умешача се доставља обема парничним странкама, а ако је изјава умешача дата на рочишту, доставиће се препис записника само оној сгранци која није била присутна на рочишту.

Свака странка може оспорити умешачу право да учествује у поступку и предложити да се умешач одбије. Исто тако, суд може сам одбити учешће умешача, ако утврди да не постоји правни интерес за то треће лице да се умеша у парницу. Против одлуке суда којом се одбија учешће умешача у парници треће лице има право посебне жалбе. До правоснажности решења којим се одбија учешће умешача, умешач може учествовати у поступку. Против одлуке суда којом се дозвољава учешће умешача у парници није дозвољена посебна жалба.

35

Парничне радње умешача имају за странку којој се придружио правно дејство, само ако нису у супротности са њеним радњама. Умешач помаже странци, што значи да он не може предузимати штетне парничне радње за странку. Исто тако, он не може предузети диспозитивне парничне радње које имају утицаја директно на исход спора, на пример не може повући тужбу, не може признати тужбени захтев, не може закључити судско поравнање. Умешач може изјавити жалбу само ако је и странка изјавила жалбу против пресуде.

Пошто умешач није странка, он и не може бити саслушан као странка, али може да се саслушава као сведок. Умешач може да иступи из парнице по својој вољи, а пресуда која се доноси не гласи на њега, већ само на странку. Умешач не може бити осуђен на накнаду парничних трошкова противнику, али у случају успеха помогнуте странке, припада му право на накнаду трошкова.

? ВРСТЕ УМЕШАЧАРазликујемо обичне, споредне умешаче и умешаче са положајем јединственог супарничара. О

обичним умешачима било је речи у ранијем излагању, а када се ради о умешачу са положајем јединственог супарничара, то су ситуације, када пресуда својом правоснажношћу делује и на умешача. Пошто се налази у положају супарничара његове радње дејствују као да их је предузела друга странка. То значи да овакав умешач са положајем јединственог супарничара може, независно од странке којој се придружио па чак и против њене воље, да предузима парничне радње да би спречио доношење неповољне одлуке. Умешач са положајем јединственог супарничара има право на изјављивање жалбе без обзира да ли је странка изјавила жалбу. Осим тога, он може поднети ванредни правни лек и у парници у којој до наступања правоснажности пресуде није учествовао као умешач. Рок за правни лек оваквом умешачу тече од дана када је он примио првостепену одлуку. Умешач са положајем јединственог супарничара може оспорити тврдњу странке коју је она изнела, може се противити признању тужбеног захтева или уложити жалбу и кад се странка одрекла жалбе. Умешач са положајем јединственог супарничара може изјавити ванредни правни лек и у парници у којој није учествовао умешач до наступања правоснажности пресуде. Рок за правни лек тече овом умешачу као да је јединствени супарничар, а у случају његове смрти наступа прекид поступка. Суд умешача са положајем јединственог супарничара саслушава као странку, а не као сведока. За накнаду парничних трошкова у случају учешћа умешача са положајем јединственог супарничара, примењују се одредбе које важе за супарничаре. Међутим, треба истаћи да без обзира што постоје значајне разлике у односу на обичног умешача, ипак се и овде ради о умешачу, а не о странци, макар има положај јединственог супарничара, што значи да ни овај умешач не може повући тужбу или преиначити тужбу, нити је овлашћен да поднесе противтужбу. У односу између њега и странке коју је помагао, пресуда има интервенцијско дејство. Умешач са положајем јединственог супарничара може учествовати и у поступку поводом захтева за. заштиту законитости.

62. ИНТЕРВЕНЦИЈСКО ДЕЈСТВО ПРЕСУДЕИнтервенцијско дејство пресуде се изражава у томе што пресуда изречена на штету

странке у којој се умешач придружио да би јој помогао, има дејство у каснијој парници коју та странка која је изгубила ову претходну парницу покреће тужбом против умешача, који је учествовао у претходној парници на страни странке која је изгубила парницу. Интервенцијско дејство се не поклапа са правоснажношћу. Интервенцијско дејство пресуде се оправдава тиме што је умешач који је ступио у парницу и придружио се одређеној странци, имао могућносги да утиче на исход спора предузимањем одговарајућих парничних радњи. Самим тим, у зависности од успеха умешач и сноси последице које произилазе из донете пресуде у тој парници. Међутим, ако умешач није био у могућности да утиче на исход парнице, тада он не може ни да трпи правне последице које проистичу из те пресуде, па може да отклони дејство које произилази из пресуде, стављањем приговора несавесног вођења спора. То је случај када странка није обавестила умешача да се води парница за коју је и он правно заинтересован. Странка има интерес да позове треће лице на учешће у парници као

36

умешача, управо да би обезбедила интервенцијско дејство пресуде, под претпоставком да савесно води спор.

63. ИМЕНОВАЊЕ ПРЕТХОДНИКАЛице које је тужено као држалац неке ствари или корисник неког права, а тврди да ствар држи или право врши у име трећег лица, може најдоцније на припремном рочишту, а ако ово није одржано, онда на главној расправи пре него што се упусти у расправљање о главној ствари, позвати преко суда то треће лице да уместо њега ступи као странка у парницу. То треће лице је заправо правни претходник у конкретној правној ствари, па се отуда и овај институт зове именовање претходника. Претходник који не ступи у парницу може се туженом придружити као умешач, али могућа је и ситуација да претходник ступи у парницу на место туженог као странка, а да раније означени тужени сада се појави у парници као умешач на страни лица које је преузело његову улогу. Овлашћење за именовање претходника има само тужени и то ако држи неку ствар или користи неко право, а тврди да ствар држи у име трећег лица. Тада је тужени овлашћен да преко суда позове то треће лице да ступи у парницу уместо њега. На пример, закупац према закуподавцу, послугопримац према послугодавцу, комисионар, шпедитер, превозник, складиштар, чувар ствари, дакле сваки онај који ствар држи по неком правном основу, али не као власник ствари, а против кога је покренута парница у вези са том ствари. При чему треба истаћи да се не ради само о својинској (реивиндикационој) тужби, него могу бити и друге стварноправне тужбе, на пример негаторна тужба. Тужба бог сметања државине не даје основ за именовање претходника.

64. ОБАВЕШТЕЊЕ ТРЕЋЕГ ЛИЦА О ПАРНИЦИАко тужилац или тужени треба да неко треће лице обавести о започетој парници да

би се тиме засновало извесно грађанскоправно дејство, они могу све док се парница правоснажно не доврши, то учинити поднеском преко суда у коме ће навести разлог обавештења и у каквом се стању налази парница. Странка која је треће лице обавестила о парници не може због тога тражити прекид поступка, нити продужење рокова или одлагање рочишта.

Постоји разлика између обавештења о парници и именовања претходника, иако се код именовања претходника ради о једној врсти обавештења о парници. Али, код именованог претходника, само тужена странка обавештава треће лице о парници и позива га да ступи у парницу уместо ње. Међутим, када се ради само о обавештењу о парници, ово обавештење може да да како тужена страна, тако и тужилачка страна са позивом да се треће лице придружи спору који тече на њеној страни у циљу помагања. Странка, у зависности од исхода спора у овој парници, има према трећем лицу извесно регресно право или право на накнаду штете, ако се текућа парница по њу неповољно заврши.

Треће лице које је обавештено о парници може да приступи као умешач, али може и да одбије захтев за мешање. Исто тако, треће лице може да ступи у парницу наместо туженог, али и не мора да ступи у парницу, но не може отклонити интервенцијско дејство пресуде приговором несавесног вођења спора.

37