Kulturna Istorija Nemacke Skripta

Kulturna istorija Nemačke*

* skripta; 2006/2007

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - KULTURNA ISTORIJA NEMAČKE ; N.V. 2006; STRANA - 2 -

Glava 1 Germanija u senci Rima. Nastanak carstva. Manastiri. Karolinška renesansa

- Germani: za njihovu istoriju vezuju se, simbolično pre svega, germanske svete šume (kao npr. Teutoburger Wald na obodu koje su zaustavili osvajanje Rimljana u jesen 9. god. n. e, u tzv. Varusschlacht), beli konji, magijske formule (Merseburger Zaubersprüche) kao i runsko pismo; uređenje je bilo takvo da je vladala plemenska zajednica, na čelu sa najstarijim njenim članom koji donosi odluke i to pri plemenskom savetu poznatom kao Thing; Goti su prvo germansko pleme koje je prihvatilo hrišćanstvo (Vulfila, 350); oni će doći čak do Italije, gde će uzeti vlast od Odoakara, tada veoma moćnog generala; Langobardi će smeniti Gote na vlasti u Italiji 568; Franci, jedno od najnaprednijih i najbitnijih germanskih plemena, će do 8. veka pokrstiti ostala germanska plemena i pripojiti ih svome carstvu; Franačko carstvo osnovao je Hlodvik iz dinastije Merovinga, a o istoriji Franaka znamo zahvaljujući spisima biskupa Grgur Turski (Istorija Franaka);

- život Germana: fizički rad i privređivanje nije bilo uvažavano i priznavano, pa je tako bolje bilo biti

povređen u borbi nego orati zemlju; o grehu i savesti nije se razmišljalo mnogo – toga nema kao teme u sagama, te će se savest javiti dosta kasnije, u sholastici; pokrštavanje Germana nije teklo lako, pa su se tako npr. Saksonci veoma dugo opirali – ipak, kasnije je posečen Irminsul, njihov sveti hrast, ali se ipak dugo ratovalo zbog nove vere; tek je Karlo Veliki uspeo da pokrsti Vudukinda, jednog od najbitnijih saksonskih vođa; vera je u usponu – ipak, pokušaj da se dijalektički objasni postojanje boga propada (Bruno iz Fulde);

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POKRŠTAVANJE KLODVIGA I, FRANAČKOG KRALJA, 498. GODINE

- germanska mitologija: bog Tuisk sa sinom Manom, praocem plemena, začetnikom i osnivačem naroda; Man je imao tri sina po kojima su kasnije nazvana germanska plemena (Ingveoni, Herminoni i Istveoni); bogovi i titani (kod Germana ni jedni ni drugi nisu ni večni ni svemoćni) se bore na nebu, dolazi do sumraka bogova (Götterdämmerung); Ragnarök je smak sveta koji najavljuje bog Hajmdal, zaštitnik ljudskog roda i stražar pred ulaskom na nebesa, duvajući u rog i to predstavlja svaku konačnost, ono što se očekuje i tada će skončati i vrhovno božanstvo, jednooki Odin (poznat i kao Vodan – ime nastalo (možda) od Wut, reči koja je prvobitno označavala uzbuđenje); njegova žena bila je Friga; starogermanska zbirka Edda govori o simbolici jednog Vodanovog oka, kako je ono skriveno u mističnom korenu drveta sveta;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

GERMANSKI BOG VODAN NA FRIZU IZ VIII VEKA

- književnost: prva pesma koja prikazuje neki događaj iz nemačke istorije je Pesma o Ludvigu iz 881. u kojoj je opisana borba hrišćanskog vladara protiv neznabožaca; Nibelunška pesma, pesme o legendarnom Ditrihu (o Teodorihu Velikom koji je 490. prodro u Italiju sa Gotima i pobedio Odoakara, najmoćnijeg rimskog generala) su primeri prvog pesništva na nemačkom – tematika je ratna; Tutilo je tvorac prvih duhovnih prikazanja koja su se o praznicima izvodila uz muziku, pantomimu i skromnu radnju – tako iz liturgije nastaje


pozorište; hrišćansko pozorište može se vezati i za Rosvitu iz Gandershajma i njene dramske dijaloge; ipak, ona to nije pisala za pozornicu, po njoj to je nešto što se čita u osami;

- muzika: početak nemačke hrišćanske muzike vezuje se za episkopa Krodeganga koji je u Mecu osnovao

školu za rimsko gregorijansko pevanje; benediktanci su pevali ove pesme na specifičan način, a Notker Balbulus, najznačajniji pisac karolinške renesanse, otrićem sekvence (gregorijanske pesme slične himni) daje takođe doprinos liturgijskoj muzici; 757. vizantijski car Konstantin V poklanja orgulje Pipinu, ocu Karla Velikog – a ovaj, oduševljen, odmah naručuje taj instrument za svaku veću crkvu u carstvu;

- kultura: centar srednjevekovne kulture bio je manastir Sankt-Galen (osnovao ga je Gal iz irske misije –

hrišćanska misija pokrštavanja germana); takođe se otvaraju i manastiri Fulda (kolevka hrišćanstva u Nemačkoj), Vajsenburg, Rajhenau, Ehtrah, Sankt-Emeram – oni igraju presudnu ulogu u okupljanju ljudi, organizovanju zajedničkog života, manastiri su sada tržnice, centri gradova (Hraban iz Fulde priča o ulozi manastira i prenosi nadležnost manastira na grad); sv. Bonifacije, vesnik karolinških reformi, trudio se da širi obrazovanje duhovnika ne bi li se ponovili ispadi tipa U ime otadžbine, kćeri i svetog duha jednog bavarskog sveštenika; pod Karlom počinje i karolinška renesansa, preporod kulture: on naređuje, suprotno papi Grguru, sa se pručava gramatika, zalaže se za upotrebu latinskog jezika (doba u kojem je latinski književni jezik cele Evrope). otvara škole za školovanje dece kako slobodnih tako i kmetskih roditelja; Hraban iz Fulde piše enciklopediju O svetu, zatim pedagoški udžbenik o vaspitanju sveštenika (prvo srednjevekovno pedagoško delo); Karlo osniva prvu akademiju upravo s njim na čelu i biva njegov učenik; akademija će se baviti skupljanjem rukopisa, opismenjavanjem i sl; putujuća akademija „propagirala” je nemački jezik sa ciljem i željom da nemački jednog dana postane jedan od plemenitih jezika (poput latinskog i grčkog); 801. Karlo govori teodische a ne latinski i time započinje stvaranje nekog dvorskog jezika; postojali su brojni dijalekti, tako je sam Karlo govorio rajnskofranačkim dijalektom, a na dijalektima se pišu i Vesobrunška molitva, Muspili, Knjiga jevanđelja i sl; stvara se minuskula, a Karlo, još nepismen, traži velika slova; uskoro se otvaraju škole i u Ahenu, Triru i Turu, gde se pišu knjige s lepim minijaturama: Adin rukopis u Triru, Bečki evanđelistar, Godekalov evanđelistar; izučavalo se 7 slobodnih veština: gramatika, dijalektika, retorika, aritmetika, muzika, geometrija, astronomija; narod je verovao i neprestano tražio od crkve nova čudesa, nove legende, nove dogme;

- Karlo Veliki (730-814) bio je najpopularniji vladar Srednjeg veka; vladao je teokratski (u Ahenu je u svojoj kapeli imao presto; jedini laik koji se molio kao sveštenik; voleo je da ga zovu David, pozvanim od boga da bude zaštitnik čitavog zapadnog hrišćanstva; želeo je da njegov narod bude u službi boga, jer on, kralj, ne može sve da kontroliše); sastavio je Ordo (najverovatnije Alkuin), pravilnik za prosvetljavanje, koji se prenosio i u najudaljenije delove carstva; moć njegova nije bila centralistička, on je racionalno podelio carstvo na kantone i grofovije a širenjem države širi se i način državnog uređenja; vladao je preko kraljevskih glasnika (grofovi i crkveni veledostojnici); prema drevnom običaju, zarad mira, majka mu traži ženu – neuglednu kćerku kralja Langobarda, što se njemu ne dopada, a pošto su Langobardi najviše odbijali hrišćanstvo, ljuti se i Papa; on je, s druge strane, imao žene (Himiltruda, Hildegarda); uživao je veliki ugled ne samo u Evropi nego u celom svetu (pokloni od jerusalimskog patrijarha, od bagdadskog kalifa): krunisan je 800, kada mu je Papa stavio krunu na glavu („od boga krunisan”, „protiv svoje volje”); Vizantija mu je krunu prinala 812. s tim da se ne oslovljava carem Rima, već da mu je prestonica u Ahenu; sahranjen je u grobnici koju je sam izabrao, a Ajnhartova biografija Vita Caroli Magni postala je srednjevekovni bestseler;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

FRANAČKO CARSTVO OKO 800. GODINE


Glava 2 Otonska renesansa. Tron i oltar. Romanika i gotika. Viteška i gradska kultura

- stanje u državi je loše – Karlovo carstvo rascepkano, nestabilno, čak i karolinška renesansa pati; raspad je uočljiv i na jezičkom planu: veštačka jezička tvorevina, mešoviti jezik monaha Notkera, dovešće do pisanja npr. pola stiha na nemačkom a pola na latinskom, kao u pesmi De Heinrico; ugovor u Verdenu deli 843. državu između Karlovih unuka, a 842. će se u Štrazburgu složiti Ludvig Nemački i Karlo Ćelavi da se udruže protiv Lotara i tamo čine sporazum – zakletva Ludviga Nemačkog biće na francuskom, jer je dobio tu oblast, a to će predstavljati i prvi pisani dokument na francuskom jeziku;

- poslednji Karoling, Ludvig Dete, vlada do 911; 919. nastupa Otonska dinastija, koja, prvi put nakon 899,

obnavlja carsku vlast 962; država, prvi put nazvana Regnum teutonicorum (Nemačko carstvo), doživljava preporod pod Otonom I, koji kao Karlo Veliki, razmišlja univerzalno i osniva zajedno sa bratom Brunom Kraljevsku akademiju; on osniva 968. veliku biskupiju u Magdeburgu, sanja pohod na istok, pristupa pokrštavanju Slovena, ženi se sa Adelhajdom, langobardskom kraljicom-udovicom, čime učvršćuje poziciju u Italiji, a kroz obnavljanje Karlovog Rimsko-nemačkog carstva dolazi do jakog talasa latinizacije; Oton III, sin vizantijske prinzece Teofano koja je i sama vladala Nemačkom, vodio je vizantijsko-rimsku politiku; zajedno sa svojim mentorom, opatom Gerbertom (inače, prvi nemački Papa, Silvester II), obožavaće Rim, tamo će sebi sagraditi i palatu nakon što ga je progslasio za prestonicu – a Italijani će njega mrzeti i čak 1001. proterati; 1002. Oton III umire i izm. 1024. i 1125. vladaju Salijevci, da bi 1138. na vlast došli Štauferi;

- najveći kralj iz dinastije Štaufera i jedan od najomiljenijih nemačkih careva, Fridrih II, bio je i italijanski kralj

i osvajač Svete zemlje sa titulom jerusalimskog kralja; latinski i kod njega igra centralnu ulogu; bio je „prvi veliki Evropejac”; piše Falkenbuch; više je voleo Italiju i Jerusalim nego Nemačku; imao je probleme sa neposlušnim sinom, Hajnrihom VII, koji je ostao u Nemačkoj, te je morao da ide da ga „dovodi u red”; nakon njegove smrti javljaju se legende o usnulom caru koji će se probuditi i pobediti sve neprijatelje nemačkog carstva, povratiti Svetu zemlju i zasnovati Zlatno doba – tako nastaju lažni Fridrisi u narednom periodu; najveću teritoriju će Nemačka imati za vreme Barbarosinog sina, Hajnriha VI, koji će biti krunisan samo za cara Nemačke a teritorija će mu zahvatati sve od Engelske do Jerusalima; nakon Štaufera dolazi do perioda interegnuma (1250-1273) kada nastaje Helvetska federacija (večni savez Urija, Švica i Nidvaldena); za vreme Štaufera dolazi do formiranja gvelfa i gibelina, partija u Italiji – prvi su bili na strani pape i mrzeli Nemce, drugi su bili za Nemce (u Italiji); javlja se i spor oko investiture – ko će dodeljivati crkvene titule i simbole (predavanje palice i prstena biskupima), vladar ili crkva;

- vera i crkva: memento mori čuveni je pozdrav, koji je prvi put izgovorio Notker fon Cvifalten, 1080. godine i

koji se odnosio na kartuzijanski monaški red – time se podseća da je dom svakog od nas gore, a ne u ovoj „dolini plača”; cveta trgovina oprostima i relikvijama, pogotovo što krstaši donose gomile relikvija sa svojih pohoda; skoro u ekstazi išle su povorke flagelanata pevajući Geisslerlieder i bičujući se pritom (flagelanti), smatrajući da ih to sjedinjuje s bogom; javljale su se pokladne igre, carmine burane, koje crkva nije podržavala i koje su slavile greh i inat Sudnjem danu (pesmarica sa tim stihovima pronađena je u Bavarskoj posle 6 vekova i Karl Orf je to iskoristio za svoju Carmina burana); igre su najavljivale praznike i slavile ih; prve evropske crkvene drame javljaju se upravo iz tih igara – glavna tema je stradanje Hristovo, to su Passionsspiele, koje se od 1633. izvode svake desete godine u bavarskom mestu Oberamergau; ljubav prema Bogorodici se prikazuje u tzv. Marienlieder; nastaje i Vagantendichtung, prkosne pesme vaganata, koje su činili studenti, apsolventi i učeni ljudi; božićne igre znale su da traju i po nedelju dana a imale su ponekad i fatalni efekat; postojali su još i krabuljni plesovi, viteški turniri, banketi sa prerušavanjem i maskenbalovi (sve to je umetnost rasipništva); javljaju se putujući propovednici koji su išli od grada do grada, od manastira do manastira i držali pokajničke pridike, poput franjevca Bertolda iz Regensburga; vlast je bila podeljena između crkve i vladara: od sedam izbornih knezova, trojca su bili i crkveni; sholastika je bila crkvena školska nauka, crkvena filozofija srednjeg veka koja želi filozofski da utemelji svet po potrebi crkve, a mistika, više filozofska disciplina nastala u okviru katoličanstva, govori o mogućnosti individualnog, neposrednog sjedinjavanja s božanskim; sholastiku Alberta Velikog je na katedri u Kelnu nasledio mistik (i dominikanac) Majstor Ekart, koji traži mističnu uniju, dodir sa prauzrokom svega postojanja u duši, u nadčulnom i apstraktnom; to sjedinjavanje s bogom podrazumeva sledeće korake: 1. saznanje da je duša ništavna, 2. otkriće sličnosti s bogom, 3. stapanje s bogom i 4. saznanje o iskustvu božjeg postojanja; nije voleo vizije, a svoju mistiku predstavljao je kao vid agnosticizma, jer da je istina shvatljiva, ne bi bila istina; on govori o očovečenju boga u svesti; sve kod njega su protivrečnosti i sve se sastoji u negiranju boga, npr. bog nam je blizu, a mi smo mu daleko ili bog je nedokučiv, nesamerljiv, nesaznatljiv...; on pokreće filozofsku misao na nemačkom jeziku (i time utiče na razvoj nemačkog jezika) ali i vraća se idealima ranog hrišćanstva, prevashodno lišavanju, askezi; osvrće se i ka zen-budizmu a njegovo ućenje delovaće na protestantizam i nemački klasični idealizam; zajedno sa Hajnrihom Zojzeom (istetovirao Isusovo ime u predelu srca) i Johanesom Taulerom će mistika postati neka vrsta intenzivnog dušebrižničkog truda u duhovnom uzdizanju laika, a to okretanje pojedincu označiće i odvajanje od Rima, pripremu reformacije; gradovi postaju centri pobožnosti; Albert Veliki, jedna od centralnih figura tog vremena, sholastik i učitelj Tome Akvinskog, važio je za čarobnjaka, za izumitelja nekakve lutke, sluge, koja je umela da govori, pa je to


nerviralo Akvinskog da je morao da je čekićem razbije; crkva stremi ka večnom gradu, svetom Jerusalimu – o višnjem Jerusalimu maštalo se sve vreme, i to priprema i podstiče krstaške pohode;

- krstaški ratovi: katolička crkva je sakralizovala nasilje podržavanjem krstaških pohoda – sve od prvog,

1095, do 1254, kada je završen poslednji, osmi krstaški pohod; pevajući himnu Ezzolied oni su išli ka Kraljevstvu i uvek bivali negde zaustavljeni, poput Barbarose, koji se udavio u Maloj Aziji; najtragičniji će biti Dečiji krstaški rat (1212), kada je i konačno počeo da se ruši san o hrišćanskoj planeti; međutim, porazi u ovim pohodima doneće širenje vidika: u Evropu će se doneti staklo, emajl, saten, damast, tepih, šećer, začini, ogledala, kupatila, medicina i sl;

Krstaški ratovi: � 1. Krstaški rat (1095-1099) � 2. Krstaški rat (1147-1149) � 3. Krstaški rat (1189-1192) � 4. Krstaški rat (1202-1204) � Dečji krstaški rat (1212) � 5. Krstaški rat (1228-1229) � 6. i 7. Krstaški rat (1248-1254)

- viteški redovi: tevtonci će, predvođeni Hermanom fon Zelcom, osvajajući teren istočno od Elbe pokoriti

paganske Pruse i osnovati na potezu između Visle i Finskog mora Državu nemačkog viteškog reda; sebe su nazvali po jednom starom baltičkom (germanskom) plemenu; izrasli su iz krstaških pohoda, iz katoličke crkve, sa krstaškim amblemom na štitu; od njih će nastati protestantska Pruska, nerešiv problem Svetom rimskom carstvu nemačke nacije; uz njih u to vreme su postojali još i redovi Templara i Jovanovaca; tevtonci ili Der deutsche Orden osnovaće 90 gradova, između ostalog i Marienburg, Rigu i Kenigsberg; Tevtonci i Hanzeati potčiniće sebi mnoge gradove na danskoj obali; obe sile dugo će vladati obalama Baltika; posle poraza kod Tanenberga 1410. Tevtonci polako nestaju, tu se sada šire nemački junkeri sa svojim ogromnim posedima u istočnoj Pruskoj; (junker – plemićki posednik neke teritorije u istočnoj Pruskoj);

- procvat gradova označiće i početak građanskog Srednjeg veka; svaki trgovac je pisao, pismeno računao i na nemačkom i na latinskom; s tim u vezi, 1235. nastaje Der Mainzer Landfrieden, prvi pisani dokument, pravni tekst na nemačkom jeziku – i to je godina rođenja nemačkog pisanog jezika; sud Svete Feme jedno je od najmarkantnijih obeležja nemačke srednjevekone civilizacije; nastala je u Vestfaliji da bi se potom proširila na gradove; zasnovana je bila na praksi starih sudova iz doba Karolinga kada je presuđivala porota (Schöffen) kojom je predsedavao oblasni grof; način rada i presuđivanja bio je nedokučiv, nejasan, logika je bila običajna a kazne oštrije od onih na običnim sudovima; ako se neko ne bi pojavio pred sudom bio bi automatski kriv a svaki član suda imao je pravo i obavezu da izvrši najokrutniju kaznu; članovi su morali da se obavežu da će je čuvati od svojih najbližih, od sunca i vetra i svega na ovoj zemlji; u nju su ulazili samo neporočni građani, obični ljudi ali i plemići; postojala je od 13. veka a početkom 19. veka postojala je još samo u Vestfaliji, kada je nestala; gradovi će se ujediniti u odbrani protiv samovolje feudalaca (tipa Rajnski, Večni, Vestfalski savezi gradova); protiv Barbarose javlja se Lombardijska liga koju su predstavljali konzuli (1168.); vrhunac svih tih „spojeva” biće u Hanzeatskoj asocijaciji, apstraktnom trgovačkom savezu slobodnih gradova na Baltiku, koja se nije borila na političkom planu već je bila ekonomski savez; postaju poznati sajmovi u Štrazburgu, Nirnbergu, Frankfurtu i Lajpcigu, a u Veneciji Nemci otvaraju svoje veliko trgovačko predstavništvo (fondacio dei Tedesci); priča se i o podeli radova, neki poslovi, tipa praktičan rad, se favorizuju a svi poslovi osim Jevreja, žonglera i skitnica se svrstavaju u Hristovu porodicu; manastiri šire radnu etiku, javljaju se zanati tipa duborez, razna ukrašavanja i sl. – to rade kaluđeri; crkva će kažnjavati svakoga kome su crkveni prilozi previsoki; feudalizam se javlja početkom 9. veka sa temeljem svoje civilizacije – zamkom; zamak je bio opasan visokim kulama, zidovima, imao je okovana vrata; bilo ih je preko 10000 u Nemačkoj i bili su slični manastirima;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

KRST I GRB TEVTONSKOG REDA; DESNO: ZASEDANJE SVETE FEME


- položaj žene: u društvenom životu učestvovale su samo u vreme svečanosti, dok su političku ulogu imale tek u odsustvu muškaraca; lako su bile otpuštane – samo je trebalo dokazati da su rođake do sedmog kolena ili da su preljubnice; na njima se vršila i proba čednosti, kada se stavljao ogrtač morske vile na njih – one kojima bi odgovarao, bile su časne (to je opisano u pripovesti Lancelot Ulriha fon Cacikhofena);

- život: umetnost će u 14. veku veličati dela samilosti; u to vreme (1315-1317) vlada velika glad, doći će do

epidemija, te se javlja potreba da se pomaže, zida i gradi; u Regensburgu će se 1445. zabraniti luksuz i ekstravagancija, te se npr. broj ženskih haljina i kaputa ograničio na 36; moda će izbrisati razliku između muške i ženske frizure i oblačenja; sve je bilo bez mere i stila; hleb: seljaci nisu jeli pšenični hleb kao građani, već je njihov Brot der Träume bio od biljnih sastojaka, često sa opijatima i otrovima, što uzrokuje kolektivna putovanja u san, halucinaciju, trans i smrt; sva zla ovog sveta se prebacuju Jevrejima, hramovnicima, vešticama i husitima – oni se progone i spaljuju kao nikada ranije; Jevreji se izjednačavaju sa marginalizovanim pojedincima, posrnulim ženama i skitnicama; pri njihovom spaljivanju, uništavane su i njihove obveznice; đavoljim učenicima se smatraju Cigani, Turci i čarobnjaci; kolonizacija istoka: nezadovoljni i siromašni nemački, holandski i švajcarski građani naselili su istočne delove Evrope, podigli nove gradove; moralno posrtanje: javlja se ogroman broj ranih brakova, vanbračne dece, posluge po kućama; crkva je zabranjivala zelenaštvo i time su se bavili samo „stranci”: Jevreji, Firentinci, Venecijanci i bankari iz Lombardije – od njih su čak i kraljevi pozajmljivali, oni bi prvi i stradali u nemirima; Konrad Pojtinger (pronašao mapu starih rimskih puteva), zalagaće se za kamatu i finansiranje privrede preko banaka; javlja se dvojno knjigovodstvo, posebno kod katolika; gradovi postaju centar trgovine, informacije i pošte – koju 1445. organizuje grof Turn und Taksis; počinje da se razmišlja o vremenu, o svevremenosti, o tome kako produžiti svoj život i sl; time se dolazi do promena prava i ustava kao logičnih posledica promena u socijalnoj strukturi – novi ljudi postaju bogati i dolaze na „vlast”; u svim delovima Nemačke vode se privatni ratovi između ne samo oblasti, već i porodica, frakcija i sl; o prilikama u to vreme govoriće arhiva Osvalda fon Vokenštajna, posledneg nemačkog trubadura, konvolut (zbirka tekstova) sa spisima, poveljama, pismima i sl. o toku celog Srednjeg veka; Ajke iz Repihaua napisao je najstariji zapis nemačkog običajnog prava, Saksonsko ogledalo; kasnije nastaje i drugi veliki zbornik zakona, tzv. Schwabenspiegel;

- pismenost i jezik: počinju da se pišu gradske hronike i urbariji: Drezden (1430), Nirnberg (1449), Bazel (1545);

počinje se sa registrovanjem krštenja 1345. – sve sa imenom i prezimenom; razvija se kancelarijski jezik – suv i pun zavisnih rečenica; javljaju se kancelarijske prepiske po uputama Johana fon Nojmarkta, Formelbücher, po novolatinskim uzorima; Nojmarkt je bio upravnik carske kancelarije u Pragu i divio se Petrarki i pritom žalio kako se mnogo trudi oko normiranja nemačkog jezika; već kada je savez nemačkih gradova Hanza počeo da slabi, jačao je njihov jezik – kancelarijski, poslovni, srednjeniskonemačka varijanta; Rumpoltov kuvar iz 1578. je prva takva zbirka koja je odštampana: govori o preterivanju u začinjenim jelima; Rajnhart nam priča kako je sredinom 15. veka na postavljenju jednog biskupa bilo mnogo različitih jela; javljaju se čitave biblioteke popularnih uputstava za vođenje domaćinstva, tzv. Hausväterliteratur; javlja se prva Knjiga zanata koje opisuje kako se pomoćnik prima u majstora i kako svako treba da voli ono što radi i svoje saradnike, takođe napominje se da u interesu esnafa, celine, ne smeju ogovarati tuđi proizvodi – to će biti jedan od glavnih kodeksa slobodnih zidara u 18. veku;

- riteri: sve započinje zakletvom gvozdanih konjanika ponavljanjem obredno povezanih reči i dodirivanjem

krsta; svečani prijem posle obuke zvao se Ritterschlag; zbog običaja braka bez ljubavi, riteri počinju da idealizuju samu ljubav, koja se dakle mogla samo nalaziti izvan braka jer se ženilo i udavalo iz koristi, kako su nalagali propisi; nedostižni ideal uzvišene ljubavi prema udatoj, tuđoj ženi, hohe Minne, bio je centralni motiv riterske poezije; oni nisu smeli da prilaze tuđoj ženi jer bi odmah bili obešeni; neki riteri su se drugačije ponašali, bili u opreci sa hrišćanskom tradicijom i verom (štit jednog ritera nosi natpis Neprijatelj Boga, Samilosti i Milosrđa) – njih ima dosta, čak se i organizuju, te vladaju Lombardijom; drugi se pak okreću Bogu i božanskom: Parcifal traga za svetim Gralom, dragim kamenom čudesne snage koji donosi sreću i božansku milost; turniri: na turnirima će učestvovati riteri u međusobnim dvobojima; 1184. Barbarosa je organizovao masovan turnir sa 20000 vitezova koji su se međusobno borili a još više ljudi ih je posmatralo; to je organizovano u čast prijema njegovih sinova u viteški red (Schwertleite), koji su tada polagali zakletvu; javlja se novi tip ritera – obrazovani vitez – čiji prototip može da bude Tristan; on je opisan u Gotfridovom romanu u stihu Tristan i Izolda, najčitanijem delu epohe; oružje igra bitnu ulogu; sam minezang postaje znak duhovnog uzvisivanja i simbol protivteže gruboj stvarnosti; sami književni riteri utiču na popularizaciju tog poziva, te se čak smatra da možda i pre nisu postojali, da su ljudi tek nakon čitanja romana počeli da ih imitiraju; i najsilnije voljena žena samo je sredstvo, put ka višoj ljubavi, ka jedino apsolutnoj ljubavi, ka ljubavi prema Bogu; čini se kao da se peva ženi koje nema, a ne nekoj koja je tu, prisutna, živa; ideali su dama (vrouwe), večna vernost (triuwe) i sl, a zavodi se viteškim gestom; u visokom minezangu dama će biti okrutna, jer joj je nedostižnost ne samo nametnuta već je ona i sastavni deo nje; na taj način stvara se apstraktna ideja večne ženstvenosti; zabrana postaje izazov: riter pije vodu iz posude u kojoj je izabranica prala ruke, bode se na trn ruže koje je ona pomirisala – a to sve gradi tzv. emocionalni juriš na nebo; Ulrih fon Lihtenštajn biće ekstrem – odsećiće sebi prst da bi dokazao svoju ljubav; živeo je u zamku Frauenberg, išao u Grac da mu hirurg dotera crte lica, pošao na kostimirani pohod od Venecije do Bohemije od 29 dana,


usput rasipao svoje blago i borio se sa riterima, došavši na kraju do svoje izabranice – a da bi je video podizale su ga njene pratilje na konopcu do njenog prozora i kad bi došao do prozora, kad bi je ugledao, one su ga pustile da padne; modeli ponašanja vitezova, vrlinama i moralom baviće se i Pesma o Nibelunzima, koja veliča slavu nepobedivog junaka Zigfrida; tada je vrlo popularna bila pesma Vrt ruža (Rosengarten), koji za Krimhildu čuva 12 junaka zajedno s njenim mužem Zigrfidom; međutim, ona ovde poziva Ditriha i njegove junake da oslobode vrt i da pobede Zigfrida; jedan od Ditrihovih junaka pobediće Zigfrida i dobiti 50 venaca od ruže i Krimhildin poljubac – ona će se, pritom, poseći na oštrinu njegove brade a sam junak će svojim saborcima nataknuti na glave dobijene vence i time im sve raskvatiti; očigledan spoj erosa i tanatosa, zanosa i brutalnosti, ljubavi i krvi; Vartburški rat biće nadmetanje jednih od najbitnijih minesengera – Klingsora, Valtera, Volframa i Ofterdingena, koji su se o život natpevavali; međutim, minezengeri nisu samo pisali ljubavnu liriku, već su pisali i narodne i verske pesme i epove o krstaškim ratovima; uskoro će nastati i Fresslieder, poezija trpeze i jela, koju nalazimo kod Najdharta fon Rojentala; najbitniji minezenger bio je Valter fon der Fogelvajde, koji se zalagao za plemenito dostojanstvo, žalio pred kraj života na opadanje moralnih vrednosti; početkom 15. veka riteri počinju ekonomski da slabe, te se gubi i njihova kultura;

- arhitektura: u umetnosti javlja se romanički stil, pogotovo u arhitekturi; time germansko nestaje pred

romanskim – ali, centar romaničkog stila biće Nemačka, obala Rajne, jer su sve građevine tadašnjeg carstva zidane u obliku izdubljenog latinskog krsta (bazilike: Sv. Mihajla u Hildeshajmu, Vorms, Majnc, Špajer); romaniku će obeležiti sloboda i raznolikost delova građevina poput zvonika, krovova, brodova, stubova i ornamentike; najlepši romanički oltar jeste u Klosternojburgu, pored Beča; gotika: gotska katedrala htela je da postane simbol germanskog duha; u njenoj ikonografiji nalazi se lik čoveka; u kuće se unose slike i tapiserije sa predstavama koje nešto anegdotski pričaju; najlepše katedrale gotike biće u Beču, Frajburgu, Ulmu i Kelnu, a Ervin iz Štajnbaha izgradiće najlepšu gotsku katedralu svih vremena – u Štrazburgu (1277), sa najvišim tornjem za to vreme; sve na katedrali je simbolički povezano; gotički vitraži blistaju od boja: plave, crvene i žute; prozori sad imaju funkciju svetlosnog mosta koji povezuje vernike s nebom; gotička katedrala sada ide u visinu; u njoj neki vide okamenjenu sholastiku, puki odraz misaonog shematizma; za razliku od romaničke crkve, koja vernike okuplja u hijerarhiji društvene zajednice i gde se molitva odvija u atmosferi uzdržane prisnosti, u gotičkoj crkvi će prostor predstavljati put ka Bogu i biće otvorenija ka pojedinačnoj duši; u to vreme Nemci počinju da grade Fachwerkhäuser, konstrukcije od više spratova koje nose karakteristične grede, izukrštane i vidljive na fasadi – praktična i ukrasna funkcija;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

OSNOVNE STILSKE ODLIKE ROMANIKE (GORE) I GOTIKE (DOLE) U ARHITEKTURI


________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

FACHWERKHAUS

- književnost: prvi nemački roman, Ruodlib, i to u krutim latinskim heksametrima, piše nepoznati bavarski kaluđer oko 1050. godine; tema je dvorski život a navodi se i 12 saveta za ispravan život i viteško ponašanje; Ecova i Anova pesma pričaju o postanku sveta i o tome da se Tvorac mora poštovati; pesme Rainalda iz Dasela (iz 1160.) sadrže ideju o nemačkoj vladavini nad celim svetom – jer, Nemci će poslednji pruiti otpor Antihristu; iako se dosta govorilo o naravima građanstva, a prvi književni građanin biće jedan trgovac iz Kelna u Dobrom Gerhardu Rudolfa iz Emsa – prikazan kao ono što nije, visokorodni dvorjanin;

- nauka i pronalasci: papa Silvester II (Otonov mentor, opat Gerbert) pronaći će mehanički časovnik sa

točkićem na navijanje; nauka je davala plemstvo – onaj ko doktorira, on se izjednačavao sa plemićima;

- škole: ako nisu imali za školovanje, učenici su sami sebi skupljali pare, Martin Luter je tako pevao na ulicama Magdeburga i bio poznat po svom jakom glasu; dečake nisu dublje delili po školama, samo po tome koji tekst su učili u školama – tabulisti, donatisti i aleksandristi – dok su devojčice deljene po staležu: bogatije su išle u konvent, a druge u škole sa ženskim nastavnicima, tzv. Maidlin-Schulen; nivo obrazovanja bio je jako visok, a prijem brucoša surov: teška telesna iskušenja koja su ostavljala psihičke i fizičke ožiljke; dan im je počinjao u 4 sata ujutru, oblačili bi zatim uniforme, učili, mačevali se, rekreirali a pritom sve vreme govorili latinski; pripadali su političkim taborima, međusobno se borili i ubeđivali, a njihovi profesori su se često smenjivali i takmičili čak u predavanjima; univerziteti: najpoznatiji bili su Prag (1348), Beč (1365), Hajdelberg (1366); Prag je dobio ujedno i prvi niverzitet koji je utemeljila zemaljska vlast; na tim mestima dešavale su se najsmelije rasprave; bakalaureusi, licencijati, magistri – stupnjevi obrazovanja na univerzitetu; oni su bili totalno zatovreni, organizovani za sebe: imali su svoje klauzure, biblioteke, kapele, sudnice, tamnice; rektora su birali profesori a nekad i studenti; imali su slobodu na štrajk, pravosudnu autonomiju, pravo na monopol na dodelu profesorskih zvanja;

- Nikola Kuzanski bio je poslednji veliki mislilac srednjeg veka na Zapadu; spaja nauku, metafiziku, mistiku,

sholastiku i stvara jedinstveni sistem religiozne metafizike; u matematiku uvodi infinitezimalno načelo kao kontrapunktsku metodu brojeva (~ uticaj na Lajbnica i njegov diferencijalni račun), i to povezuje s Bogom i kaže da je samo načelo izvedeno iz ideje Boga kao beskonačnog bića; neoplatonsko jedinstvo će nazvati svojim rečima samomožnost, jednost i nedrugost; kaže da to čovek ne može dosegnuti; on kaže da čovekovo znanje raste sa njegovom svešću o neznanju; sumnja u Konstantinovu darovnicu; nije cenio feudalizam i govoriće o njegovim opasnostima; zagovaraće i krstaški pohod protiv Turaka, zaustavljanje „turske opasnosti”; priželjkivao je i crkvene reforme;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NIKOLA KUZANSKI


Glava 3 Razdoblje konfesija – 16. vek. Humanizam i reformacija. Gradska kultura

- Luterov odlazak u Rim 1510. i saznanje da je katolička crkva komercijalizovana; razrušena bazilika sv. Petra – crkva traži novac da se rekonstruiše; Sacco di Roma 1527. – plaćenici nemačkog cara Karla V pustoše renesansni Rim; ~ simbolika sa Luterovom reformacijom;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MARTIN LUTER - 10 godina pre same reformacije počinje stilska revolucija, princip razaranja na estetskoj osnovi: renesansa,

koja stoji paralelno sa odgovorom vernika, reformacijom, povratkom duhovnim temeljima;

- raspad: katolici vs. protestanti; Tridentski koncil; 1559 papa Pavle IV Carafa objavljuje zloglasni Index librorum prohibitorum, zabranjeni spisi protestantskih reformatora + neki biblijski tekstovi i tumačenja crkvenih otaca; zatvaranje kardinala; Pavle IV Carafa: Da mi je rođeni otac jeretik, skupio bih drva da ga spalim; fakat: 2 decenije, 25 zasedanja koncila, smena petorice papa; reformacija cepa Evropu, baca Nemačku naglo unatrag, ali nagoveštava i nešto novo; reformacija je individualizam i uspon i isticanje principa jedinke i personalnog individualizma; uzroci renesanse: 1) koncil, 2) ideal natčoveka, 3) pokušaji političkih i socijalnih reformi;

- filozofija: želja Nemaca da filozofski utemelje svet, da ga preurede i da oni vladaju; renesansna misao je

okrenuta životu, ali njen metod potiče iz biblioteka i antikvarijata; renesansa je bila pokret, humanizam njen cilj; protiv srednjevekovnog tumačenja grčke metafizike; ideal umetnosti i filozofije je obrazovnog karaktera; ideal: moralo se putovati, govoriti više stranih jezika i biti dobar u više disciplina – ne stručnost već univerzalnost (~ Engels); Martin Luter: dvadesetogodišnjak danas zna više nego 20 doktora ranije; renesansni Nemac gleda ispred sebe, u ljudsko nebo, naslikano kao panorama zemaljske sreće, a to doprinosi stvaranju osećaja individualizma, lične slobode i prava (načela individualnog izbora; Karl Dojč to označava kao revoluciju Romea i Julije);

- univerziteti kao centri pokreta – Štrazburg, Hajdelberg, Beč i Erfurt; nauka zadire u aničko (i uopšte kao

nikad pre se zadire u istoriju i gleda duboko) i novo učenje je sinteza Sokrata i Hrista; humanistički program Konrada Celtisa na Univerzitetu u Ingolštatu: 1) težiti čistoti rimskog jezika, 2) proučavati prirodu, 3) istinska spoznaja stvari + poznavanje zemalja, njihove istorije i etnologije; Celtis je bio humanista, profesor, pesnik i geograf, a poznat je i po tome što je prvi izdao dela Rozvite iz Gandershajma; javlja se nova svest o istorijskom razmaku između antike i sopstvene savremenosti – ključni momenat, jer mnogi to propuštaju na humanizmu; nemački putujući profesori se bave spekulativnom gramatikom, univerzalnim pravilima koja vladaju izražavanjem misli, modalitetima značenja ideja uz pomoć reči; Johanes Šturm kaže da učenika treba naučiti da spoznaje, procenjuje i govori u obrazovanom obliku (~ suprotno tome Erazmo Roterdamski), on u Štrazburgu organizuje prvu latinsku školu, gimnaziju, gde se ističu tri principa: rečitost, znanje i pobožnost; Melanhton sastavlja Gramatiku i organizuje školstvo, podelu na razrede i izrađuje prve programe;

- umetnost – reformacija, renesansa: ideal natčoveka, kome se ludost suprotstavlja kao logičan odgovor koji

je uzdrmao epohu (~ idealizam);

- muzika – prema Mozeru starost Minnelieda, zrelo doba Meistersanga, mladost narodnog Lieda, detinjstvo polifonije; nema bogatih mecena, muzika je posvećena narodnim masama, siromašnima, običnim ljudima, prijateljima, rođacima, ljubiteljima umetnosti;


- književnost – stihovi Ulriha fon Hutena ocrtavaju životnu radost nove estetike i novostečenog znanja, veru u novo doba i sl; uživanje učenog racionalizma u alegorijskoj satiri na glupost sveta – Pohvala ludosti Erazma Roterdamskog i Brod ludaka Sebastijana Branta (prvo štampano delo nekog živog autora sve sa ilustracijama u drvorezu, međutim bitno jer ukazuje na tadašnje stanje, na stanje u kojem ljudi srljaju ka porocima = vožnja brodom je simbolika za to); Erazmo Roterdamski, odbegli avgustinski monah i „kralj humanista” piše Antibarbarus i Colloquia (Razgovori) i suprotstavlja se svakodnevnoj grubosti, neuljudnom ponašanju u svakidašnjem životu; u Razgovorima piše na primer o ponašanju za stolom, među ljudima i sl. a u Poverljivim razgovorima preporučuje čak i ironičnu distancu i gromoglasni smeh u slučaju suočenosti sa političkim idiotima, neposlušnim ljudima, pogrešnim bračnim partnerom i sl.; kasnije određuje granice privatnog života i time odvaja intimni od javnog života, bavi se ciljevima obrazovanja, propisuje uzdržanost i određuje granice stida; njegove knjige se vekovima preštampavaju a on sam se trudi da dopre do publike koja barata latinskim jezikom, a kada je Ulrih fon Huten preveo svoje dijaloge na nemački smatran je ne humanistom kao Erazmo, već nacionalnim agitatorom; Flugschrift se javlja kao novi medij iz potrebe da do svakog dođu željene informacije, stvarajući pritom anonimnost stila; štampanjem se popularizuju nauke, a počinje izdavanje i knjiga za narod; bitan predstavnik je Johan Fišert koji sastavlja teoriju odraza: roman je subjektivni odraz objektivne stvarnosti; ismeva glupake u svojoj Lalenbuch a poznat je i po dogodovštinama Tila Ojlenšpigela, lika punog grotesknih krajnostima, pustolova i skitnice; u Švajcarskoj bitnu ulogu igra narodni junak Vilhelm Tel; u Nemačkoj se pojavljuju prve priče na temu Fausta, čudaka iz Knitlingena, smatranog astrologom i varalicom; Špis izdaje 1587. Istoriju doktora Johana Fausta kao knjigu za narod; to je metafizički triler, čista emanacija duha; tako narod počinje da se interesuje za magiju, astorologiju, alhemiju;

- drama u humanizmu izvodila se na trgovima, scene bi imale i do 9 spratova, a publika bi zajedno sa

glumcima trčala od ugla do ugla scene tražeći novu epizodu, a prikazi su trajali danima, ali bivali su odlično prihvaćeni; Georg fon Hajmburg smatra to poražavajućim, neumesnim i kaže da se tome mogu radovati samo seljaci, pripadnici 4. staleža, za koje Vimpfeling tvrdi da čak i nisu stalež; razuzdanost nasleđena iz srednjeg veka biva zamenjena umerenošću, koju donosi renesansa; ona ne propagira više ni asketizam ni raskalašnost prema telu – propagira se prekid prećutkivanja emocija; humanista, lekar (fizikus) i naučnjak Hipolit Gvarinoni propagira u svom delu Lepota tela upravo novu dimeziju telesne lepote koja je religioznog karaktera i koja prevazilazi podelu na dušu i telo; on kaže da je telo stvarno, ali ga natkriljuje duh – biti bez Boga znači biti samoubica;

- Vikram se bavi u svojim romanima i dalje prisutnim temama ljubavi između predstavnika različitih staleža

(Zlatni konac) ali piše i prvi građanski porodični roman (Ogledalo dečaka);

- slikarstvo – slikanje naličja života, danteovska infernalizacija slika i prilika → Teufelei, đavolija; otkriće krajolika (nemački krajolici), kada Konrad Vic oko 1440. smešta starozavetnu scenu čudesnog ribolova sv. Petra u stvarni predeo Ženevskog jezera i time pejsaž dobija autonomiju; ali ukočeni likovi Hansa Memlinga i dalje podsećaju na drvene lutke; duhom srednjeg veka odišu i dalje skulpture Tilmana Rimenšnajdera, religiozne slike Hijeronimusa Boša i Matije Najtharta; Albreht Direr shvata epohu i na slici Madona sa štiglićem (1508) se duh vremena zgusnuo do genijalnosti; u samom Direru se spajaju srednjevekovna nemačka tradicija umetnosti i romanski impulsi (izražajnost nemačkog nizozemlja + mediteranska jasnoća oblika); Direrova univerzalnost (~ renesansna univerzalnost): slikar, graver, vajar, arhitekta (sistem fortifikacije); Smrt Hansa Baldunga i Direrovi pejsaži utiču na italijansko slikarstvo (čak kritičari neumesno dobacuju; Mikelanđelo prezreo, slikarstvo za pobožne žene i starce) i Mediči podržavaju nemačke umetnike (istoričar renesanse Bukhart u Die Sammler, 1890, kaže da su to prvi kolekcionari); Direr je simbol nemačke nacionalne umetnosti; Georg Flegel prvi oslikao mrtvu prirodu, gde je čovek prisutno odsutan ili odsutno prisutan; u arhitekturi savršene propocije, harmonija i sklad;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DIREROVA MADONA SA ŠTIGLIĆEM


- Direrov Nirnberg je bio sedište Nemaca kakvih dotad nije bilo: zlatar Jamnicer, kipari Kraft i Fišer, slikar prozora Hiršfogel, izumitelj satova Peter Hajnlajn i dr.; u to vreme otkrivaju se globus (moreplovac i kosmograf Behajm), štampaju Kopernikove Putanje nebeskih tela, izučava geografija kao nikada do tada (Gerhard Kremer Mercator otkriva u Darmštatu Merkatorovu projekciju a Sebastijan Minster sintetiše sva znanja poznata do tog vremena);

- u isto vreme razvija se i Majsterzang predvođen Hansom Zaksom; centri su bili Ulm, Majnc, Augsburg,

Frajburg, Štrazburg, Nirnberg i Prag; sastavljaju se tabulatori, zakonici prozodije, metrike i retorike; majsterzengeri, za razliku od minezengera, obožavaju svoju ženu; kako se postojao majesterzenger: 1. učenik, 2. prijatelj škole, 3. pevač, 4. pesnik, 5. majstor; a takmičili su se pod budnim okom sudije, merkera, pred kojim je trebalo da sroče pesmu u predviđenom obliku i broju strofa sa određenom melodijom, kako je to predvideo utemeljitelj Hajnrih iz Majsena Frauenlob; majsterzang obiluje poslovicama, naravoučenijima, prenosi se ljudska mudrost, neka opšteljudska univerzalnost, a priprema se i teren Vitemberškom slavuju, Luteru; Hans Zaks ne piše samo poučne pesme, već i dan danas rado čitane dramske komade Putujući đak u raju, Đavo i starica, Težak u čistilištu – uz redak mimički i dramski sklad postiže pun pogodak;

- nauka: „doktori obeju medicina”, Agripa Nateshajm (filozof i teolog, bavio se okultizmom i magijskim

naukama) i Teofast Hoenhajm Paracelzus (1493-1541) (lekar i hemičar, mogući uzor Geteovog Fausta) otkrivaju izvore postojanja, osnovne poluge što pokreću svet; moto: magija treba čoveka da učini gospodarem prirode, astrologija gospodarem sudbine; Paracelzus otkrivajući niz farmakoloških mikstura utemeljuje medicinsku hemiju; njegova medicina oslanjala se na filozofiju, alhemiju, astronomiju i vrlinu; među prvima je opisivao bolesti tipa sifilis i jedinjenja poput žive; smatra se pretečom homeopatije; poznata je i njegova misao da bolesti izazivaju telu strane supstance i hemijskim supstancama se i leče; kolege naručile njegovo smaknuće; frater Bertolt Švarc pronalazi barut;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PARACELZUS U SVOJOJ LABORATORIJI

- Sebastijan Frank piše Ratnu knjigu mira 1539, prvu nemačku knjigu protiv ratnih zločina; u 280 paradoksa u Svetome pismu 1534 protivi se Luteru i u Bibliji vidi samo večnu alegoriju i kaže da je bog dozvolio postojanje crkve u apostolskom periodu iz pedagoških razloga; i pre Valentina Vajgla on u njoj vidi tamnicu pojedinačne duše; Frank propoveda nevidljivu crkvu, duhovnu, prisnu i duboku, bez obreda i kulta, bez autoriteta knjige i pisane reči; slovo je mač antihrista koji ubija duh, reč ubija istinu;

- dva modela čoveka u 16. veku: humanista i čovek s dvora; humanistu je opisao Erazmo 1518, a Pikolomini

još ranije onog drugog; najveći apostol humanizma u Nemačkoj Enea Silvio Pikolomini (papa Pije II) širio je humanističke ideale na nemačkim dvorovima; bio je sekretar na dvoru Fridriha III i vodio je carsku kancelariju na humanistički način posle preseljenja iz Praga; u bitnoj humanističkoj knjizi o jednom gradu, Pohvali Beča, uz zamarajuće hiperbole i superlative opisuje pretapanje grada u državu, grad postaje sedište administracije i time centar svega ali i dalje samo predvorje dvora, međutim on ne želi da menja poredak već pojedinca, prezire simoniju i nepotizam, trudi se da obrazuje dvor, prinčeve šalje na školovanje u Bolonju i Padovu i tako širi vidike nemačkim humanistima; napisao Retraktacijsku bulu;

- Jakob Vimpfeling ne veruje u obrazovanje u Rimu i hvali Hajdelberg; postavlja na pozornicu poučni komad

u dijaloškoj formi (Stylpho) u kojem ismeva studenta koji po završetku studija u Rimu dolazi kući i priča sa skromnim prijateljem, s tim da je facit cele priče da će sam skromni prijatelj jednog dana biti na položaju, a ovaj to neće moći ni vezama ni nepotizmom; (~ tvrdi da seljaci nisu stalež S)

- Johanes Rojhlin oživljava izučavanje hebrejskog jezika, bavi se izučavanjem Kabale (za humaniste tajne

nauke) i ezoteričnim tumačenjem Tore; bio je na strani protivnika crkve i protivio se pokrštenom Jevrejinu


Pfeferkornu, koji se protivio „održavanju tradicionalne judejske vatre u srcu izučavanjem Talmuda“ i koji se zalagao za konfiskaciju jevrejskih knjiga, posebno Talmuda; Nemačka se deli na dva tabora – na Univerzitetu u Kelnu okupljaju se pristalice Pfeferkorna, a u Erfurtu pristalice Rojhlina; ipak Rojhlina podržavaju humanisti i „bistri ljudi”, a sve to opisuje u svojoj knjizi Epistolae clarorum virorum 1514; odraz epohe se primećuje i u Rojhlinovoj drami Heno iz 1497, jednoj od prvih humanističkih drama;

- Martin Luter (1483-1546), avgustinski redovnik, poslednji monah Srednjeg veka, čovek sa kojim počinje

evropski Novi vek, reformator čije su ideje potresle ideologiju i kulturne, političke i materijalne interese Evrope; narod je bio gladan boga, crkva više nije zadovoljavala potrebe vernika, s druge strane, Nemačku je crkva puno koštala, te se javlja ogorčenje i ne samo u 16. veku već čak i kod Fogelvajdea; protestantizam kao crkveni nacionalizam; cilj: iskoreniti zloupotrebe (dojadilo im prodavanje oprosta); Luter sistematizovao misli o crkvi u 95 teza koje je 1517. okačio na vrata Dvorske crkve u Vitembergu; Luter svodi novu pobožnost na dve tačke: 1) veru i milost možemo primiti samo iz Svetog pisma, a ne iz crkve (sola scriptura kao načelo protestantizma), jer dobar hrišćanin koji redovno čita Sveto pismo i u njega se udubljuje sam je sebi najbolji sveštenik; 2) čovek nije sposoban da pređe iz prirodnog u natprirodno, već sve zavisi od božanske milosti (sola gratia kao drugo načelo); zaludna je borba protiv greha, jer na zemlji vlada satana: čovek ostaje grešnik ali Bog mu prašta jer je pravedan; nema spasa u dobrim delima, sakramentima i kupovini oprosta jer samo vera (sola fides) spasava čoveka; osporavan stav Greši koliko hoćeš, greši ali veruj snažnije!; protestantizam se brzo širi a Rim oštro reaguje: 1520. spaljuju Luterove spise, a on spaljuje papinu bulu o izopštenju; njegovi novi spisi ruše tri katolička načela – prvenstvo duhovne vlasti, tumačenje Biblije i sazivanje sabora; 1521 u Vormsu zaseda Rajhstag koji Vormskim ediktom isključuje Lutera iz Crkve; ideal protestantske civilizacije ogledan u paradoksu: krajnja uzdržanost je njega stihija; zabranjuju se ikone, slike, orgulje, ukrasi i cveće, zatvaraju se pozorišta, zabranjuju zabave i raskoš jer u svemu estetskom Cvingli i Kalvin vide đavolje delo; protestantizam kao fenomen neposrednosti: u ikoni nije Isus, iako je on na njoj naslikan – stoga ih ne treba obožavati, već samo poštovati; Luter se protivi izjednačavanju staleža i pobunama seljaka, kaže da je svaka vlast od Boga; zalagao se seljaci pobiju kao besni psi; plašio se i da pogleda kroz teleskop da nešto ne naruši njegovu doktrinu; Luter traži unutrašnju, metafizičku a ne društvenu promenu: revolucija je stvar duše; nova etika zahvata se slojeve života; zahtevao da se svaki hrišćanin na ulici prekrsti kad vidi Jevrejina i kaže mu u oči Evo ide sotona; suzio je krug kanonskih knjiga, odbacio Vulgatu, proglasio verodostojnim samo grčki tekst; transupstancijacija – hrist kao hleb: katolici jedu Boga, kalvinisti jedu hleb, a luterani Boga na hlebu; politički gledano, luteranstvo je regresija; jezik je vrlo bitan kod Lutera: iako neznatan književnik, Luter se itekako bavio jezikom i osluškivao svakodnevni govor ljudi – to sve doprinosi fantastičnom uspehu prevoda Biblije, Septembarskom zavetu iz 1522, koji je Luter ispisao (preveo) u zamku Vartburg, gde ga je čuvao Fridrih Mudri; Luterov jezik, gornjenemački dijalekat, jezik saksonske kancelarije postaje temeljac novog nemačkog jezika i osnova nove književnosti; ogroman uticaj na Getea (~ Vilhelm Majster) i Brehta;

- Johanes Gensflajš Gutenberg je svojim izumom, pokretnim livenim slovima, odigrao odlučujuću ulogu u

širenju protestantizma: štampane Biblije u Luterovom prevodu preplavile su Evropu; nakon ovog izuma, 1445, javljaju se prvi štampari – u početku putujući, tzv. Wanderdrucker; oni su iz čisto ekonomskih razloga sveli celokupan nemački dijalekatski sistem za potrebe štampe na tri jezika: Mütter Teutsch, Donauwisch i Höchst Reinisch; prve novine bile su pisane ručno i sastavljao ih je štrazburški štampar Johan Karolus počev od 1605, kasnije je sebi obezbedio presu te počinje da štampa svoje nedeljne vesti; to je ujedno i prvi prodor informacija najrazličitijeg tipa među široke narodne mase – sam čin grupnog iščitavanja vesti u početku je izgledao obredno; prve dnevne novine izašle su 1. jula 1650. kada ih je u Lajpcigu sastavio Timoteus Rič a prvi zabavni i feljtonistički elementi u novine ulaze 1668. kada je Jakob Paul Gundling, zvanični čitač dnevnih vesti kod pruskog cara, osmislio svoj Nordijski Merkur;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

GUTENBERGOVA BIBLIJA, NASTALA IZMEĐU 1450. I 1456.


- u nirnberškoj školi pisanja Johan Nojderfer stilizuje goticu, frakturu, a izmišljaju se i rukopisna slova; Direr reže poseban tip gotice, ali tek sa latiničnom verzijom molitvenika cara Maksimilijana biva zadovoljan i priznat;

- rat umetničkim delima još jedan je od pojavnih vidova borbe između katolika i protestanata; prva medijska

satanizacija u istoriji germanske civilizacije: jedni predstavljaju Lutera a drugi papu kako gori u paklu;

- magija kao miljenica renesanse: u medicini alhemičara Paracelzusa, u mistici Jakoba Bemea, u teozofiji Johanesa Rojhlina; humanistički paganski pokret je protiv hrišćanskih dogmi; strah, tako bitan tada, otklanjao se tako što se na mesečini čoveku odsecala senka; verovalo se u veštice, avete, vilenjake, moć noći i sl; dan svetoga Valpurga: 1. maja se okupljaju duhovi zlobe, veštice na jednom bregu igraju satansko kolo okrenute leđima jedna drugoj, klanjajući se svojim majstorima i tražeći dozvolu da ljudima i dalje nanose zlo, dok u velikom loncu, Hexenkessel, spravljaju pljusak, oluju i grad, a ljudi se za to vreme dovijaju ko li je đavo prerušen u ljudsko telo; inkvizicija: u bernskom kantonu je jedne godine spaljeno oko 300 veštica, sudilo im se i svaka čudnija žena bila je proglašavana vešticom, pa čak i majka najpoznatijeg naučnika tog vremena, fizilčara Johanesa Keplera; veštice su viđene kao vinovnici verskih ratova; iz svega toga se rađa tzv. Teufelsliteratur, na temu žena veštica; jezuita Fridrih fon Špe se protivi spaljivanjima na lomači, autodafe;

- sekte se javljaju paralelno sa reformacijom: anabaptista Johan iz Lajdena (prvobitno majsterzenger i

glumac) proglašava u Minsteru 1534. Kraljevstvo obećanog spasa (Täuferreich von Münster) i vlada u palati Reda Jovanovaca; on ruši kule, zvonike, sve što štrči, prenosi askezu na svakodnevni život, proglašava jednakost i poligamiju, za osnovni zakon uzima 10 zapovesti, šalje 24 apostola u svet da šire učenje; svi ginu a učenje se nastavlja kroz sektu menonita; inače, ostao je upamćen i po tome što je to sve uradio do svoje 27. godine, kada je poginuo; imao je 17 žena od kojih je jednu javno zadavio na trgu kada je ova htela da ga napusti; evangelistički teolog i revolucionar, Tomas Mincer, pokušava pre Johana da okupi ljude oko svoje vere; on Milhauzen u Tiringiji proglašava tvrđavom nove jednakosti, ukida staleže, zatvara krčme, proglašava delikatese i kolače za porok, zabranjuje igre; divio se Luteru, ali se, za razliku od njega, zalagao za seljačke bune i potpuno ih opravdavao;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

JOHAN IZ LAJDENA 1536. (LEVO) I TOMAS MINCER NA NOVČANICI IZ VREMENA DDR (DESNO)

- pored luteranstva javljaju se i ostali pojavni oblici novog talasa utemeljenog na sopstvenom i samostalnom tumačenju Biblije: kalvinisti, metodisti, anglikanci, kvekeri, baptisti i anabaptisti; to čitanje Bblije kako je kome volja je još 1229. papa Grgur IX prezreo kao jeres, haotično sektaštvo;

- običaji: od sredine 16. veka božićna jelka u Alzasu, kao simbol obnavljanja godine drži se 12 dana, od Božića

do Bogojavljenja; kolevka sa malim Hristom prvi put se javlja kod Nemaca, u okviru svetkovina u slavu Franje Asiškog iz 13. veka; igraju se igre u slavu dolaska Sveta tri kralja (na Advent, 6. decembra, Sveti Nikola ostavlja poklone, a deca pevaju Sternlieder); Minhen od 13. veka u grbu sadrži lik monaha, koji se u 16. podmladio i to je sada Kindl, rumeni dečak u kaluđerskoj rizi;


Glava 4 Pukotina u nebeskom svodu: kontrareformacija i tridesetogodišnji rat. Nove države u baroknom ruhu

- 1609. knez Fridrih V osniva Protestantsku Uniju, a vojvoda Maksimilijan Bavarski Katoličku ligu; 1547. Karl V pobeđuje savez protestantskih vladara u bici kod Milberga i izjavljuje Dođoh, videh, Bog pobedi; uveliko teku pripreme u Germanskom kolgijumu u Rimu za ponovno osvajanje protestantskih zemalja, organizuju se jeziuti i kapucini; počinje kontrareformacija, posebno u habzburškim zemljama, gde 1618. izbija prvi ustanak, upravo na Dunavu i Vltavi; sukob će trajati do 1648. i u istoriji će biti poznat kao Tridesetogodišnji rat; jedan od prvih događaja je i tzv. defenestracija (Fenstersturz), kada su husiti u Pragu bacili s prozora službenike, proterali jezuite i organizovali se sa svojim „zimskim” kraljem, Fridrihom; izbija i nemačko-švedski rat, pri čemu se katolici bore na švedskoj, a protestanti na saksonskoj strani; švedski kralj Gustav Adolf, zaštitnik protestanata i Valenštajn, „habzburški Napoleon”, biće ljuti protivnici; Valenštajn, iako iz protestantske porodice i katolički vaspitan, neće verovati ni u šta drugo do u zvezde – bio je opsednut astrologijom; patetično su sukobi opisivani kao veliko umiranje na Rajni ili smrtonosna godina u lučkim gradovima; ipak, neki gradovi se zaobilaze – to su ekonomske sile poput Lajpciga, Esena, Nirnberga, Amsterdama, Hamburga i Kenigsberga; rat je završen Vestfalskim mirom 1648, koji će Hegel označiti kao ustavnu anarhiju jer je bio složen i neusklađen; sklopljen je u Minsteru i Osnabriku; Francuska i Engleska se razvijaju a vlast careva Svete rimske imperije nemačke narodnosti postaje simbolična; nakon rata u Nirnbergu se donose zakoni kojima se omogućava bigamija a stupanje u svešteničke redove biva zabranjeno do pre 60. godine života – to su bile prve mere da se obnovi stanovništvo i preduprede mogući budući sukobi; Nemačka je podeljena na sever i jug, opustošena;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PRAŠKA DEFENESTRACIJA 23. MAJA 1618 KAO JEDAN OD GLAVNIH POVODA TRIDESETOGODIŠNJEG RATA - katolici vs. protestanti: protestanti izbacuju iz crkve svaki vid ornamenata, čak se dešavaju i sporadična

skrnavljenja katoličkih spomenika, kipova svetaca;

- nakon mira nezavisnost dobijaju Holandija i Švajcarska – Holandija (nemačko pleme Nizozemlja) ne prihvata nemački književni jezik, Švajcarska da; dolazi do podele na germansko-kalvinistički deo romansko-katolički deo; Švajcarska se gradi na trima civilizacijama – na germanskoj, francuskoj i italijanskoj: trostruka civilizacija; Cirih pretendovao na mesto centra, međutim nakon smrti Cvinglija dolazi do konsenzusa samoupravnih kantona, te Cirih dopušta svakom kantonu da uredi svoje verske i društvene prilike; preovlađuje strategija dogovora i dolazi do utemeljenja granica među kantonima – to je srednjevekovna ideja Evrope kao celine;

- umetnost je uopšte odisala s jedne strane veselim, raspevanim i opuštenim tonovima, s druge strane svi su

bili opterećeni svešću o prolaznosti (vanitas); zavladala je teorija o jednakosti ljudi, ali ne u sociološkom smislu, već u smislu prolaznosti – svi su prolazni, pa čak i taština, jedna od najmarkantnijih karakteristika ljudi tog vremena; time gubi humanistička svest, senka Tridesetogodišnjeg rata pada na ljude; kod Konrada Celtisa sve kipi od života, pustolovine i strasti dok Andreas Grifijus priča o taštini celog sveta; to doba protivrečnosti oslikavaju i motivi iz umetničih dela: tiranin vs. mučenik, anđeoska vs. demonska žena, smerna kraljica vs. okrutna amazonka, čednost vs. greh, nadzemaljska pobožnost vs. agresivna realna erotika (~ Platonova koncepcija Dva sveta); barokna umetnost stalno zamenjuje etičke kategorije estetičkim;

- u književnosti takođe slične teme: Grimelshauzen, pisac i gradonačelnik Renhena, daje panoramu haosa u

svom Simplicisimusu a opis toka Tridesetogodišnjeg rata daje u svojim čuvenim hronikama; javlja se utisak nostalgije za riterima i riterskom književnošću; Cigler, nekada toliko čitan a danas potpuno zaboravljen, piše o besedama koje se drže u nezgodnim i teškim trenucima, o uzvišenim govorima kneginje, zatim o tiranima ali i o smešnim likovima, lakrdijašu – poznatom Hansvurstu; on je tvorac i najuspešnijeg baroknog romana,


Asiatische Banise oder blutiges doch muthiges Pegu; javljaju se i Komplimentierbücher sa ciljem da se sažeto predstavi uljudnost (~ bonton); Grifijus karikira Bramarbasa, nemačkog ratnika bez mane i straha; na pozornicama javlja se tzv. balet konja (Rossballett), kao političko ismevanje sa porukom koja je večito nagađala šta će se u narednom periodu zbivati; pisane su i prigodne pesme za svečanosti na dvoru – Kristijan Ginter jedan je od najangažovanijih; Beme i njegova mistika jako utiču na umetnost – Johanes Šefler odn. Angelus Silesijus prihvata njegovo učenje, smatravši veru doživljajem srca; i radost i patnja i život i smrt – sve je to jedna Celina; epigram se javlja upravo u baroku i neguju ga svi barokni pesnici (Fridrih Logau nazvaće svoje epigrame imenom Sinngedichte); i amblem kao forma javlja se u to vreme; u pesmama preovlađuju igre reči, kasnije i igre znakovima, te nastaju veoma popularne vizuelne pesme, kaligrami;

- nemačka barokna drama u sebi spaja elemente parade, procesije, baleta, opere i drugih žanrova – to je tzv.

Gesamtkunstwerk; tehničke inovacije igraju veliku ulogu, a osvetljenju i pozornici posvećuje se posebna pažnja; theatrum mundi je izdanak baroka, spoj koji predstavlja sveobuhvatnu pozornicu sveta; hesenski grof i knez Moric bio je jedna takva univerzalna ličnost – on će govoriti bezbroj jezika, svirati na mnogim instrumentima, pisati komade i igrati u njima, osnovati Vitešku akademiju (gde je pritom polaznike terao da igraju i to na stranim jezicima u pauzi između pohoda) i otvoriti prvo nemačko stalno pozorište (u Kaselu) – pravi barokni kosmopolita; u Beču i Minhenu jača i modernizuje se jezuitsko pozorište, gde se prednost daje pantomimi a pozornica i scenska sredstva stupaju u prvi plan; u Beču će veoma popularan biti Nikolaus Avanćini;

- Johan Altuzijus (tzv. Rechtsphilosoph i Staatstheoretikar) u to vreme sastavlja sistem praktičnih životnih

pravila, jer posebno popularna postaju učenja o legitimnom pravu na otpor; sada se sve posmatra drugačije: otpor protiv nepravednih gospodara ne smatra se više prostom pobunom, nego jednostavno odbranom narušenih prava (tzv. doktrina o narodnom suverenitetu);

- misticizam se intenzivno razvijao pod katolicizmom; teozof Jakob Beme jedan je od najvećih mistika (bio je

pod uticajem Paracelzusa); i oni govore o dualnom karakteru svega: suprotnost dobrog i zlog ne samo da je odlika čoveka i da ispunjava sve već je karater i samoga boga – jer Kao što se svetlo može pokazati samo u tami, tako se i božja dobrota može oglasiti samo u njegovom gnevu; do cilja, sjedinjenja tj. mistične unije, dolazi se odricanjem od svega materijalnog i ovozemaljskog, mrakom čula; Beme utiče na pijetiste, romantičare; njegova prva knjiga je Aurora ili rumeni osvit; uticao je i na Angelusa Silesijusa;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

JAKOB BEME I NASLOVNA STRANA NJEGOVIH PRVIH SABRANIH DELA, 1682.

- muzika – javlja se astronomska muzička teorija u doba baroka, veoma bliska jeretičkim vizijama o vaseljenskom ustrojstvu; Johanes Kepler, astronom, povezuje nebo, zvezde i muziku, opisujući tako višeglasno pevanje kao nešto potpuno novo, nešto što je čovek posle toliko vremena zaslužio; višeglasje kao osećaj božje stvaralačke radosti – a sama polifonija nastaje kada više glasova peva u isto vreme istu deonicu; sa Luterom se pojavljuje i protestantska muzika; Johan Sebastijan Bah najveći je barokni kompozitor, najveći umetnik kontrapunkta, protestant, nikada nije komponovao opere, jer u protestantskim dvorovima nije bilo pozornice za njeno izvođenje; prožeta mističnom religioznošću i namenjena svim instrumentima, njegova polifona dela prosto poražavaju slušaoca; čak se kaže da su upravo Bah (njegovi korali, tzv. muzika za „protestantsku crkvu koja peva”) i Melanhton (~ kompromisna crkvena doktrina i crkvena pesma ↑) održali Luterovu reformaciju; nazivan „petim evanđelistom”, smatrao muziku delom božanskog plana; tumači svete spise prema retorici, bavi se primenom pravila i formula retorike u svojoj muzici, koristi tonove kao zamenu za slova, a kasnije to rade i Šuman i List, kada koriste četiri slova, tj. tona za fugu: B-A-C-H; oblikovanje smisla reči u muzici je posebna simbolika za Baha – različitim tonalitetima slavi se Bog; sastavlja Orgelbüchlein, gde izlaže uputstva; njegova dela puna su intelektualne dubine, tehničkog savršenstva i umetničke lepote; od instrumenata svirao je violinu i orgulje; zaboravljen je pa ponovo otkriven, a kad su ga ponovo otkrili sva njegova dela klasifikovali su prema temama i tako numerisali – to se danas zove BWV (Bach-Werke-Verzeichnis); imao je 20 dece; ipak od Baha mnogo popularniji bio je Georg Filip Teleman, čije su se kantate i na našim prostorima često izvodile; Gluk i Mocart su predstavnici


anakrentike u okviru razdragane umetnosti rokokoa; Gluk je zaslužan za reformu opere, kada je u Parizu stao protiv Pičinija; Glukova ideja da opera mora imati više dramskog karaktera i da je to scensko-muzički oblik, a ne forma u kojoj do izražaja dolaze samo glasovne mogućnosti pevača, pobedila je pičiniste; nije voleo francusku i italijansku operu, obnavlja ozbiljnu operu, radi na dvoru Marije Terezije; kaže da je bitniji dramski element (radnja) od muzike; Pičinija je pobedio tako što su obojica komponovali Ifigeniju na Tavridi a na kraju je direktor pariske opere izabrao njegovu verziju; u to vreme (oko 1750.) javlja se i popularni Singspiel kao preteča opereta i mjuzikla; to je scenski komad sa tekstom i pevanjem, nešto izm. komedije i opere; prilično lagana forma, ponekad i kičasta, ismevana kao serijski produkt za masovnu upotrebu; ipak i Singspiel i reformisana opera sada predstavljaju potpuno nemačke muzičko-scenske žanrove; Gete piše neke od najuspelijih zingšpila, a Mocartova Čarobna frula jedan je od najboljih primera vrste; opera je nesumnjivo vrhunac barokne umetnosti – na scenama u Hamburgu, Braunšvajgu i Beču javljaju se majstori opere: Hendl, Teleman, Gluk i Mocart; s Georgom Fridrihom Hendlom, koji je napustio Saksoniju i otišao u London, barokna muzika doživljava svoj drugi vrhunac (prvi je vezan za Baha ↑); njegova muzika odražava sjaj dvora i crkve; oratorijum Mesija, sa čuvenim uzvicima Aleluja! najpoznatiji je oratorijum na svetu;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

FRIDRIH TELEMAN, JOHAN SEBASTIJAN BAH, GEORG FRIDRIH HENDL I VOLFGANG AMADEUS MOCART

- Volfgang Amadeus Mocart (1756-1791), pored Hajdna i Betovena predstavnik Bečke klasike (Wiener Klassik), svirao je sa 3, komponovao sa 5 a sa 6 godina muzicirao na svojoj prvoj turneji u Beču; pretrpan porudžbinama, nesrećan zbog smrti prvog sina, potom i zbog bolesi žene Konstance Veber, Mocart kratko živi ali zato za sobom ostavlja mnogo; čuveni su Pruski kvarteti, sekstet Muzička šala, Sinfonija br. 40 u g-molu, serenada Mala noćna muzika, opera Don Đovani, a najpopulanija svakako opera (tj. zingšpil) Čarobna frula koja odiše masonskom ideologijom, tematizujući ritual masona – Mocart je pripadao masonskoj loži Dobronamernost i bio posvećen njihovim idealima;

- slikarstvo i umetnost po dvorovima – teme su sada pripadnici najprostijeg staleža, po principu što grublje

i prostije, to bolje; Brojgelove slike sa seljacima i prostacima krase habsburške dvorove; sami dvorovi odisali su nepoznatim prostranstvima – gotovo da nije bilo dvora bez kineske odaje, gde su izlagani predmeti koji oslikavaju strane i manje poznate civilizacije; postojale su i sobe čuda (Wunderkammer) sa čudnim predmetima, pomalo nerealnim predstavama; svaki vladar, bilo car, kralj ili samo nadvojvoda – svi su oni imali svoje Kunstkammer sa najrazličitijim kolekcijama; saradnja Jana Brojgela i Petera Paula Rubensa naziva se još i slikanje sa takozvane četiri ruke: Brojgel crta pejsaže, Rubens likove; Rubens, nemački Flamanac, najpoznatiji barokni slikar, bio je pokrovitelj Adama Elshajmera; od svih vladara umetnost i umetnike najviše će ceniti saksonski knez-izbornik, potonji poljski kralj, Avgust Jaki koji u Drezdenu, a potom i u Varšavi, gradi svoju kolekciju umetničkih dela i ostavlja nove kulturno-umetničke sadržaje i objekte (Mural Pohod kneževa, palata Zwinger i dr.), te Drezden postaje „Firenca na Elbi”; njegov manir je bio taj da je umetnike čak i prebogato darivao, te su ga večito saletali; svečana, „primenjena” lirika dobija na značaju najviše zbog kontrareformacije koja donosi ponovno sagledavanje vladara kao predstavnika Boga; portreti vladara sada su monumentalni, ukočeni, tipizirani – ponekad i relikvije, sastavni deo enterijera; tek u 18. veku dolazi do izmene stila, te novi, carski stil donosi smireniji klasicistički stil uz poštovanje porodične tradicije; sami vladari učestvovali su u kulturno-umetničkom životu: Ferdinand III je komponovao i nastupao, Lepold I samo komponovao, dok je Jozef I nastupao i kao pevač, glumac i baletan;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DREZDENSKI MURAL „POHOD KNEŽEVA“ (FÜRSTENZUG)


________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SLIKA „DIE LIEBESGARTEN“ PETERA PAULA RUBENSA IZ 1632. GOD.

- arhitektura – barokna zgrada više nije moćna vertikala koja spaja, već kitnjasti splet koji pokreće ritam; manastiri postaju takođe nosioci umetnosti – Melk, kao najlepša barokna građevina, sa preko 1000 prozora, sinteza je italijanskih i lokalnih stilova; Versaj postaje uzor mnogim dvorovima: Nimfenburg (Minhen), Šenbrun (Beč) i Sansusi (Potsdam); čuveni su barokni gradovi Manhajm, Vircburg i Karlsrue – tu se grade pravolinijske ulice i avenije; ipak u enterijeru nema simetrije – maha uzima nesputana barokna fantastika; nasuprot tome, protestantski sever izbegava svaki vid dekoracije; i gradska većnica u Amsterdamu zidana je po uzoru na Versaj, ali u građanskoj sali nemamo sunce na podu, već kartu sveta – oni su sebi stavljali ceo svet pod noge (~ jak berzanski centar, s tim u vezi i prvi berzanski slom u istoriji 1637.); složenosti i neprestanu igru konkavnih i konveksnih površina, vešto spajanje arhitekture i skulpture (baš kao u gotici) donose novi graditelji – Hildebrant, Pepelman, Nojman i Prandauer; Raštat je primer dizanja potpuno novog grada u baroknom stilu, sa simetrijom, sa dvorcem i spavaćom sobom vladara u centru; najbarokniji spomenik u Nemačkoj je Pepelmanova palata Zwinger u Drezdenu; barokna crkva odlikuje se igrom svetlosti i muzikom orgulja; najveće crkvene orgulje na svetu nalaze se u katedrali Sv. Stefana u Pasavi (preko 17000 cevi i sa oko 200 zvučnih registara); rokoko će doneti i izradu nameštaja od mekog drveta umesto od furnira i plemenitih vrsta – sada se drvu urezuju šare, prave slike sve ne bi li izgledalo što uzvišenije; terezijanski stil niče pod vladavinom Marije Terezije i odnosi se prvenstveno na nameštaj u Šenbrunu;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MANASTIR MELK I PEPELMANOV ZWINGER U DREZDENU; ASAM-KIRCHE U CENTRU MINHENA U ROKOKO STILU

- borba za jezik: osnivana su razna društva, tipa Palmin red (Plodonosno društvo), Nemačka društva (pod uticajem Gotšelda) i sl. – na taj način spaja se aristokratija sa kulturom, plemstvo i literatura; to je „predvorje” jezičkih teorija i učenog stihotvorstva; veliku ulogu igrao je Martin Opic koji stvara normativnu poetiku, najzaslužniju za ustaljivanje metričke veštine stihotvorstva;

- (narodna) verovanja bila su jako zastupljena, i sad prelaze i na obične sfere života, tipa obrada polja;

blagosiljaju se ambari, poštuju se zakoni neba; animizam = primitivizam;

- igre kartama dokaz su da se vizuelno mislilo; imale su fascinantnu privlačnost a nastale su još u srednjem veku kada su ih bakropisci i modelari krojili kao metalne ili srebrne kartice u koje su urezivali slike;

- porcelanska umetnost: alhemičar Johan Bether izmislio je 1709. način za proizvodnju porcelana kao iz

Kine; saksonski kralj Avgust Jaki odmah osniva manufakturu u Majsenu i počinje proizvodnja najrazličitijih stvari od porcelana; Joahim Kendler jedan je od najpoznatijih proizvođača;

- Puppenhaus: po dva metra visoke kuće sa lutkama u kojima se prikazivao svakodnevni život; ovo ima

pedagoški karakter: devojkama govori kako se odvija i funkcioniše život u gradskom domaćinstvu;


- u baroku se ocrtavaju i nove tendencije – rokoko će svoj evropski vrhunac doživeti upravo u Nemačkoj i smatraće se završnim oblikom baroka; trajaće izm. 1720. i 1780. i za centre će imati i Austriju i Francusku; poređen sa paunovim repom, rokoko karakterišu samoživost i netrpeljivost, dekorativnost i nastranost, sujeta i pretencioznost; rokoko će uticati na arhitekturu (potsdamski dvorac Sansusi, minhenska Asamkirche) i umetničko zanatstvo (nameštaj, gobleni, porcelan); anakreontika za svoj nastanak zahvaljuje upravo rokokou – njoj (u književnosti) nisu odoleli ni Lesing ni Gete, a u muzici Gluk i Mocart; Aufklärung tj. Prosvetiteljstvo (ili doba prosvećenosti) predstavlja novi momenat – kraj baroka i okretanje ka novim idealima; predvođen je katoličanstvom i predstavlja pastirsko ispitivanje savesti, pokušaj sprečavanja (baroknih) preterivanja i vraćanje na suštinu (ili barem otkrivanje suštine);

- društvo: staleške razlike su bile ogromne; čak i pripadnici istog zanata se međusobno mrze, pa se na

jednom mestu kaže kako su nečiji preuzvišeni prasci pojeli nečije najponiznije krompire; bogatstvo se u porodici prenosilo s kolena na koleno; Fuger, osnivač čuvene bankarske kuće koja je kreditirala i dvor, bankrotirao je upravo zbog zaduživanja španskih Habsburgovaca, dakle jednog opšteprisutnog preterivanja (~ barokni uticaj) čak i u stilu života; francuski uticaji su primetni – raskoš Luja XIV, kralja sunce, se imitira i po Nemačkoj; ljudi su se povodili i besomučno pokušavali da izgledaju otmenije, ali to samo izaziva podsmehe kod umetnika, te se „ratnik bez mane i straha“, Bramarbus, karikira kao hvalisavac i to kod Andreasa Grifijusa; manufaktura je jedno od osnovnih obeležja privrede ovog vremena: nastaju tzv. delimični radnici, tj. radnik koji se bavi detaljem i time sve manje sebe daje i unosi u delo; opšteprisutne nehigijena i smrad se prikrivaju parfemima i slojevima šminke – sve od samog čoveka pa do pisama, posteljine i kućnih ljubimaca;

- najveći mislilac epohe bio je Gotfrid Vilhelm fon Lajbnic; u njegovom duhu sjedinjeni su matematika i

prirodne nauke, društvene nauke i filozofija baroka; njegova filozofija zasniva se na prestabilizovanoj harmoniji, a svet nije sačinjen iz atoma, već iz monada, metafizičkih tačaka, centara aktivne sile koje teže ka vrhovnoj monadi – Bogu, one su neuništive i večne – ipak, korespondiraju kao telo i duša; supstancija je nedeljiva, apsolutno jednostavna i poseduje sposobnost samoaktivnosti; pored filozofije Lajbnic se bavio usavršavanjem satnih mehanizama, pisao je kulinarske recepte i izmislio polisu životnog osiguranja; bavio se i naukom o vetru ali i matematikom – tu je otkrio diferencijalni, infinitezimalni račun, napravio mašinu za računanje koja je vadila kvadratni koren; slagao se sa mistikom Ekartom da je sve individualno na svetu samo otisak božje stope, marker, simbol, znak; stvara i teoriju o nesvesnim predstavama; o ovom svetu Lajbnic kaže da je najbolji od svih mogućih svetova iako ima zla i kaže „U tom ... svetu, sve je, pa čak i zlo, najbolje!“; Lajbnic se koristi pojmovima tipa Opšte, Univerzalno, Veliko i Ukupno; želja mu je bila da sastavi enciklopediju celokupnog znanja a naumio je da sastavi i „alfabet misli”; pokušavao je da izmiri religije, osnuje opštu nauku i dr;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LAJBNIC DRŽI PREDAVANJE

- Habsburzi: habsburški „izum” – prikladne ženidbe; Svet neka ratuje, a ti, srećna Austrijo, sklapaj brakove (kaže mađarski kralj Matija Korvin); habsburgovac Rudolf II je držao najviše alhemičara na svom dvoru, njih oko 200;


Glava 5 Prosvetiteljstvo. Filozofksi sistemi. Političke i društvene pretpostavke nemačke kulturne hegemonije u drugoj polovini 18. veka

- stanje nakon Vestfalskog mira nije ohrabrujuće: vlast careva Svetog rimskog carstva nemačkog naroda

postala je simbolična a zapravo jačaju samo mini-vladari, vlastrodršci po malim posedima; Nemačku tada čine hiljade feudalnih državica – imperia in imperio; sedmorica najmoćnijih vladara birali su careve a u Austirji se stvara posebna država, Habsburška monarhija; Austrija se razvija iz vojne krajine, Istočne marke; to je bila država Nemačkog viteškog reda sve sa germanizovanim Slovenima, izbeglicama sa svih strana, francuskim hugenotima, španskim sefardima, južnonemačkim, italijanskim i holandskim luteranima; spoljni uticaji: Francuska revolucija, Napoleonova epoha, oslobodilački ratovi, „krvavo poglavlje”: pad Bastilje, javna pogubljenja;

- društvo: odnosi su često unutar gradova bili zategnuti; sukobi su postojali između velikih porodica u

gradovima tipa Beč i Berlin; Gete je sam priželjkivao jedinstvo nemačke civilizacije; i ekonomija je uticala na to: kraljevina Pruska nije bila u Južnonemačkoj carinskoj uniji, nije bilo iste monete, trgovine; javlja se generalni utisak napretka, vedri optimizam osvaja razme domene života i nauke a kao ideal izdvaja se zdravlje; javlja se interesovanje za dijetetiku i higijenu – dugo se nije verovalo vodi, te sada prosvetiteljstvo vodi kampanju da se pokaže da voda nije opasna i da ne nosi bakterije kao pre; Lihtenberg oduševljeno poziva na kupanje u Severnom moru, gde se u Doberanu otvara prvo javno kupalište; teži se viškoj, povlašćenoj klasi: bogataši bi sada želeli da budu aristokrate, pa tako bogataš Zigismund Štrajt najmi venecijanskog slikara Kanaleta da ga prati po njegovom putu po Italiji kako bi ovekovečio nezaboravne panorame; građani postoje, ali se ne prepoznaju, imitiraju kultivisanu dosadu aristokratskog staleža, ali nemaju pristup dvoru, visokim pozicijama u vojsci i u crkvi, približiti se dvoru značilo je sve a odbacivanje pravu katastrofu; sve to odlazi i kao motiv u književnost: Gelertov Život švedske grofice fon G. pravi je primer novog stanja, preteča je svih petparačkih priča i sapunskih opera; razlog leži u tome što je građanstvo bilo u usponu i logičan sled je bio da se približi vrhu, međutim, sve ostaje na nivou prekomerne dekoracije (~ barokni uticaji); ipak, s vremenom građanski uticaj u državnoj službi raste; sukob je i na osnovi etičko-estetičko: estetičko je odlika dvora, tamo skoro i da nema etike, a sa druge strane, građani su bili obeleženi etičkim kriterijumima, oni su željni znanja; najveći pedagog vremena, Švajcarac Johan Hajnrih Pestaloci je da bi pokazao da čovek postaje čovekom zahvaljujući vaspitanju i svoju metodu prebacuje u oblik petparačkog romana Linhard i Gertruda; on, zajedno sa ženom, zasniva sistem sličan današnjim narodnim školama (Volksschule) – cilj: jačati ljude da bi sami sebi mogli da pomognu; promene: vitez se pretvara u galantnog gospodina koji zadržava staleške pojmove časti, ali više ne brani slabe i potlačene; produhovljeni Adelswelt je produkt novog vremena – njihov simbol su biblioteke;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PESTALOCI SA SIROČIĆIMA U STANSU

- prava žena: žene su i dalje bez prava glasa, ali to tek sad shvataju; sada su tek svesne položaja i stanja u kojem su im uskraćena građanska prava; „dominiraju zajednice polova bez jednakosti”; javno propovedanje jednakosti je – tajno!; u tajnim krugovima, tipa u slobodnom zidarstvu, pojavljuju se naznake borbe za jednakost polova, međutim kod rozenkrojcera i iluminata taj problem neće biti rešen; iluminatima je pripadao i Gete, pored npr. Adama Vajshaupta, profesora iz Ingolštata, osnivača iluminata (sedište iluminata upravo je bilo na jugu Nemačke – u Ingolštatu – a članovi su bili činovnici, pisci i plemići, Gete i Herder između ostalih); iluminati su spoj spiritizma, pseudoreligioznosti i kabalistike, politika im nije najbitnija; u ove organizacije se međutim uvlače jezuiti, zabranjeni od strane pape Klimenta XIV, a jezuiti su upravo ti bili koji su ih najpre progonili; ideja tajnog reda kosmopolita jeste zasnovana na tome da se prozre funkcionisanje sveta i da se njime vlada trajnije od svih drugih institucija (Viland);

- individualnost (u društvu) – nasleđena iz ranijih vremena, individualnost je sada povezivana sa osećanjima,

u kojima prema Herderu može najbolje da se odrazi; filozof Horkhajmer upoređuje ekstremni individualizam sa propagiranjem idealističkog morala – to je prosto nova faza u razvoju građanskog društva: prvo individualno a zatim težnja ka idealnom; Pruska definiše tu emancipaciju na sledeći način: Državni zakoni i propisi ne smeju ograničavati prirodnu slobodu i prava građana više nego što to iziskuje krajnji društveni cilj;


time se javlja neohumanizam koji će prožeti pojmove obrazovanja (Bildung) i vaspitanja (Erziehung); neohumanizam zapravo je spoj individualizma i univerzalizma; Herder je veličao personalnu jedinstvenost; sve sad zavisi od pojedinca: društveni odnosi se ne mogu promeniti pre nego što se promeni pojedinac;

- položaj seljaka nije dobar: oni su sada beli robovi civilizovanog sveta; kmetstvo; slobodi seljaci su sada

najamni radnici, a ubrzo postaju sirovina – sabijeni u radnim kasarnama i mehaničkim radionicama; svest o čoveku-mašini: skandalozna knjiga Čovek-mašina lekara Laetrija, čovek je mehanizam koji se sam navija;

- svest o nacionalnom: iako se, uprkos razjedinjenosti nemačkih teritorija, javlja opšta potreba za

standardnim jezikom i jednom kulturom, Gete se ne zalaže za stvaranje nacionalnog; on je više za kosmopolitski duh;

- Georg Forster, svestrani intelektualac, zalagao se kao član nemačkog jakobinskog saveza u Majncu (1792.)

da se taj grad pripoji Francuskoj; bio je rozenkrojcer, teozofski alhemičar, racionalista, prosvetitelj i član mnogih akademija; bavio se geografijom i etnografijom; verovao je u naučni i politički napredak, u revoluciju kao dopuštenu utopiju; ali znao je da ne može sve da se desi brzo, trenutno i trajno; imao je naučno putovanje sa kapetanom Kukom (James Cook) i dokazao da istraživački duh nema granica, želeo je da njegovo naučno putovanje prati i naučna revolucija; njegovo delo Republika grada Majnca ostavila je traga i doprinela stvaranju demokratske kulture; zajedno je s ocem dosta putovao i radio na kartografskim studijama u Rusiji; prevodio je na engleski, pisao Reiseliteratur a po njemu je DDR nazvala svoju stanicu na Antarktiku;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

GEORG FORSTER – PORTRET I U EKSPEDICIJI S OCEM

- Pruska nastaje na severoistoku nemačkih teritorija; poseduje najrazvijeniji državni aparat, birokratiju; najzaslužniji je Fridrih Vilhelm I, vojnički kralj, ujedinitelj vojske, uprave i dinastije; Berenhorst: Pruska nije zemlja koja ima vojsku, nego vojska koja ima zemlju u kojoj je sebi našla smeštaj; Fridrih je formirao i visoke gardiste (die langen Kerle), gde su bili izrazito visoki vojnici kojima je čak tražio i visoke žene, sve u cilju obrazovanja generacije džinova; Fridrih II Veliki je najznačajniji pruski vladar (knez-izbornik); ratovao je protiv Austrije i oteo joj Šleziju, doveo Prusku do mesta 2 kada su nemačke sile u pitanju; komponovao je sonate i koncerte za flautu, simfonije, marševe i arije, osnovao Operu u Berlinu; imao je očinski odnos prema zemlji i trudio se da ne misli na „tri evropske furije, podsuknje”, Mariju Tereziju, Jelisavetu i na Madam Pompadur; čitao je stoika Marka Aurelija, zatim Lajbnica i Volfa; bio je mason; slagao se sa Platonom da kraljevi treba da budu filozofi, a filozofi kraljevi; bio je ipak apsolutista: Trebalo je da vlast bude kod jednog, a poslušnost kod svih!; nije zamarao druge verom, bilo mu je svejedno koje je ko vere sve dok svako ispunjava obaveze prema zemlji, ali je odbacivao metafiziku i dogme; uvodi zaštitne carine i eliminiše konkurenciju; pisao je o nemačkoj književnosti na francuskom nadajući se ipak da će jednom i Nemci imati svoje klasike i da će stranci učiti nemački; doveo je Voltera na dvor jer je jako bio vezan za Francusku i francusku kulturu; njegova biblioteka u dvorcu Sanssouci (Bezbrižnost) sadržala je dela francuskih pisaca; osniva akademije; prusko-austrijski dualizam sastojao se i u pogledu vere: Austrija je bastion katolicizma, dok su Prusi prevashodno protestanti; 13. u Evropi po broju stanovnika, 3. vojna sila;

- Austrija – crkva se podređuje centralizovanoj habsburškoj državi; iako katolkinja, Marija Terezija se

obračunavala sa katoličkim preterivanjima, osnovavši komisiju za nadgledanje crkvenog finansijskog poslovanja; austrijska kultura se poklapala sa verskim granicama; zatvaraju se beskorisni manastiri i menja im se namena; Beč postaje kosmopolitski grad, prepun različitosti; Marija Terezija bila je ćerka Kara VI, žena Franca I, s kim je imala 16 dece (izm. ostalih i Jozefa II, Leopolda II i Mariju Antoanetu); izvršila je reformu vojske i administracije; od Pruske je izgubila Šleziju u sedmogodišnjem ratu;

- vera: pobožnost i dosada su sinonimi; pijetizam se javlja u okviru protestantizma i zahteva lični doživljaj i

veru u svakom trenutku, u svemu što se radi; dolazi do radikalizacije vere – pijetisti ostaju u crkvi ali zalažu se za više vere; pijetizam kasnije utiče na puritizam i metodizam; Filip Špener zahteva aktivno milosrđe,


bratsku ljubav i masovno okupljanje u čitalačkim zajednicama (Collegia Pietatis), on piše delo Pia Desideria; August Franke u Haleu osniva Frankeove omladinske zavode sa radionicama, štamparijom i školom za vaspitače; bratske zajednice Herenhutera (označavaju se i kao evangelistička bratska crkva), izrasle iz luteranstva i pijetizma i predvođene Nikolausom fon Cincendorfom, približavaju se mistici srednjeg veka, oni tiho traju, bez novosti i događanja; Cincendorf, živeći na posedu u Herenhutu, počinje da izdaje knjižice Lozungen sa citatima iz Starog i Novog zaveta i molitvenim zavetima; te knjižice se i danas izdaju na preko 40 jezika; Herenhuteri su imali viziju učine pojedince srećnima da bi svi bili zadovoljni; protestanti su prezirali filozofiju zbog njenog priznavanja posebnosti raznih veroispovesti; nova teologija (neologija) kritikuje dogmatske formulacije ali ne kritikuje Otkrovenje, nastanak dogmi tumači istorijski, stvarni smisao religije vidi u moralu; jedan od najvećih predstavnika je herenhuter i etičar Fridrih Šlajermaher koji povezuje duh seoske luteranske crkve i kalvinizam, ostvaruje kućne posete dušebrižnika, tvrdeći da intimni doživljaj ne podnosi teorijski oblik i praktičnu organizaciju, crkvu; Šlajermaher utemeljuje hermeneutiku kao nauku o doživljaju, tumačenju i interpretaciji izvora (po Hermesu, vesniku), on govori o fenomenu čuda; pijetizam ne voli bučnu umetnost i senzualističku kulturu, te se pijetistički umetnički izraz zasniva na predromantičarskoj lirici i Šturm und Drangu („bura i nadiranje”);

- masoni su bili jači nego ikad; u njih su spadali skoro svi nemački klasici: Gete, Klopštok, Lesing, Viland,

Herder, Moric, Fihte, Mocart, Betoven, A. Humbolt i dr; čuveno Geteovo delo West-östlicher Divan i Lesingov Nathan der Weise biće najreprezentativnija književna dela inspirisana masonerijom, dok će u muzici to biti Mocartova Čarobna frula i Betovenova Deveta sinfonija;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

INICIJALIZACIJA U MASONSKOJ LOŽI 18. VEKA; SIMBOL MASONA - ŠESTAR I UGLOMER

- univerziteti – bilo ih je na kraju veka 50; u Haleu se 1694. osniva značajan univerzitet (danas Martin-Luther-Universität), oponira ortodoksnom luteranstvu u Vitenbergu, proglašava slobodu misli i predavanja, uvodi predmet kameralistika sa ciljem da sintetiše političke i ekonomske nauke; filozofiju će na tom univerzitetu držati Volf; u Getingenu se reformišu empirijske i istorijske nauke, tamo filozofiju predaje Johan Mihaelis, filologiju Kristijan Hajne, istoriju i državne nauke Avgust fon Šlecer, fiziku i matematiku Lihtenberg (inače i profesor eksperimentalne fizike, pisac aforizama i fiziognomičar (Über Physiognomik, wider die Physiognomen); koncepcija je u decentralizovanosti usmerenja i programa; pojavljuju se privatni docenti koji putuju željni afirmiteta u novoj sredini; Hajne ih naziva rajske zmije; pojavljuju se nenadano i agresivno; i oni učestvuju u reformi i stvaranju savremenog univerziteta; Šlecer u Getingenu izdaje Staatsanzeigen, jedini nezavisni politički list na nemačkom od kojeg su zazirali svi dvorovi; ova dva protestantska univerziteta kao i onaj u Berlinu kreiraju ujedno i kulturni život gradova; profesori su svesni svoje uloge, sarađuju sa naučnim i „moralnim” časopisima; ljudi su sada kreativniji, smeliji i orignialniji, to je zapravo protestantizam i dozvoljavao – profesor Kristof Majners 1790. vrši strogu klasifikaciju prema nepomerljivoj skali bioloških i socijalnih odlika;

- prosvetiteljstvo je za Nemačku značilo otrežnjenje; igra veliku ulogu u kampanji za higijenu (voda je ok);

vaspitno i prosvetiteljsko imaju šire dva nova ideala: individualni razum i moral; Kant: prosvetiteljstvo je izlaz čovekov iz njegove nepunoletnosti, za koju je sam kriv, a nepunoletstvo je nesposobnost čoveka da se služi svojim razumom bez tuđeg rukovođenja; za Kanta prosvetiteljstvo je proces i vreme u kojem je živeo nije smatrao doba prosvećenosti već prosvećivanja; koncept prosvetiteljstva imao je i svoje protivnike: vladari i crkva, jer oni se nisu slagali sa disciplinovanjem života i suzbijanjem spontanosti, razaranjem starih običaja i „malih kulturnih razlika”; prosvetiteljstvo vezujemo i za revoluciju (građansku izm. ost.) koju je Lihtenberg označio kao eksperimentalnu politiku; polazi se od koncepta tabula rasa; međutim nisu sve prosvetiteljske knjige prosvećivale – nešto je preoblikovano, nešto odbačeno, nešto preuzeto; tako neke karakteristike baroka nalaze svoj najlepši izraz u prosvetiteljstvu; paralelno teče neoklasicizam koji dovodi do najtvrdokornijeg akademizma u istoriji umetnosti; prosvetiteljstvo će u filozofskom smislu obeležiti pojmovi: kritika, razum, razboritost, osvešćenje, prosvećenost i tolerancija;

- filozofija – prosvetiteljstvo i uopšte 18. vek su najplodnije doba za nemačku filozofiju (tzv. klasični nemački

idealizam sa Kantom, Hegelom, Fihteom i Šelingom); predvodnici epohe su Tomazijus i Volf; Volf, rektor u Haleu, drži govor u kojem kaže da etičke vrednosti određuje ljudski razum a ne teološka dogma; on, inače, nije imao svoju već je sistematizovao Lajbnicovu filozofiju; vlada tzv. Popularphilosophie, koju u Berlinu


zastupa Engel i preko svoje Opšte nemačke biblioteke širi na sve sfere života; Aleksandar Gotlib Baumgarten zasniva estetiku, teoriju mašte, daje joj ime; Nemci imaju zadatak da srede nepovezane estetičke tvrdnje;

- Kant, poslednji veliki mislilac prosvetiteljstva i predvodnik transcendentalnog idealizma – Naše doba jeste

doba kritike kojoj se mora podvrći sve, i sam um; Kritika moći suđenja (o umetnosti) je epohalna sinteza na nemačkom jeziku; Kritika čistog uma (1781; o spoznaji) najpoznatija je filozofska knjiga na nemačkom, to je kritika metafizike, nemoguće kao nauke ali obavezne kao zadatka koji našem postojanju daje smisao i pokazuje smer; ovo delo je produkt bavljenja iznalaženjem alternative između dogmatizma i skepticizma, time nastaje matoda naučno utemeljene filozofije; zahteva se samostalnost uma, njegova autonomija i autarkija, nezavisnost ljudskog mišljenja od božanskog otkrovenja i autoriteta, rasudna moć uma da u haosu bude oslonac i orijentir; ljudski um, mač od svetlosti, pomaže nam da sami donosimo kritičke sudove kao plodove sopstvenog uma; u Kritici praktičnog uma (1788; o etici) i Metafizici morala (1785) Kant odbacuje religiozne predstave kao moralno neplodne; Kantova etika razlikuje se od crkvene, koju on i naziva etičkim društvom koje je nevidljivo i kome se priklanjaju oni koji bi uz pravo služenje Bogu u stvari bili i etički ispravni; u tu Kantovu etiku spada i kategorički imperativ, osnovni moralni zakon koji preporučuje da se pojedinac pokori subjektivnom diktatu svesti, da postupa kao da od njega sve zavisi; to je spoj individualne autonomije i objektivne nužnosti, a sama osoba je spoj zakonodavca i podanika; ovo kritikuju fenomenolog Maks Šeler pa i sam Gete; vreme i prostor kroz koje se krećemo za Kanta su samo opažaji; Kantova transcendentalna logika predviđa tablicu sa 12 kategorija (osnovnih formi, kalupa); on razlikuje pojave i stvari po sebi, pri čemu su pojave predmeti mogućeg iskustva, a stvari po sebi su ideje koje se kriju iza pojava ali ako ne podležu iskustvu ostaju nepristupačne; duh je nešto kreativno, supstancijalno (ovo je Hegel nazvao ispisivanjem velike stranice u istoriji filozofije); Kant je najveći filozof prosvetiteljstva uopšte, čak se i kaže da je Kantova filozofija nemačka teorija Francuske revolucije; on će usred prepirke o revoluciji reći da je to prljav posao i da se i po cenu da drugi put bude uspešna niko ne bi ponovo odlučio na to, revoluciju treba zameniti evolucijom; istina je proizvod našeg uma, moral je proizvod naše volje a lepota proizvod našeg ukusa; do etike se dolazi estetskim vaspitanjem jer, ne preko nauke, već preko umetnosti, preko lepoga postižemo slobodu: lepota i sloboda idu ruku pod ruku (kritikuje Jakob Burkhart);

(transcendentno – s one strane; prelazi granice iskustva; transcendentalno – uslov iskustva; izvan iskustva ali ga omogućava; idealizam – pravac koji ideju smatra osnovnom svega, što je upravo suporotno materijalizmu)

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

IMANUEL KANT

- Johan Georg Haman najdublji je mislilac nemačkog prosvetiteljstva, ujedno i kritičar prosvetitelja kao lažnih proroka; bavio se filozofskim motivima tipa stvaranje ili razum; bavio se i filozofijom jezika i kaže da misao nije moguća bez jezika i da su jezik i poezija stariji od svoga pojma; poezija je maternji jezik čovečantva; po njemu se ne smemo osloniti na razum, jer on ne može da objasni svoju pripadnost onom čulnom, strastvenom, potpuno suprotnom od njega; bio je protiv racionalnog tumačenja Biblije (Krstaški ratovi jednog filologa); istina govori u zagonetkama, trajno je zaodenuta u ruho nepoznatog i neobičnog; uticao je na Getea, Herdera, Hegela, Šelinga i Kjerkegora;

- istorizam se javlja u Nemačkoj pred kraj 18. veka; to je duhovni pravac koji pokušava da objedini pogled na

istoriju, istorijske procese, politička zbivanja, umetničke tendencije i sl; cilj nije da se sve spoji, već upravo da se razgraniči ali da se sve ima na umu i da to sve, pomešano sa savremenim čovekom i tendencijama, stvara jedan novi pristup, da se iz toga vidi pravac razvitka; tvorcem toga smatra se Leopold fon Ranke;

- umetnost – 18. vek je doba najvećih imena nemačke kulture; umetnost se i dalje (pozni 18. vek) posmatra

kao estetičko otelovljenje etičkih misli – zato umetnička dela i nose tako važnu ulogu u prosvetiteljskom sistemu vrednosti; opšti utisak i doživljaj napretka se primećuje i u umetnosti; prosvetiteljsko slikarstvo: idilični pejsaž oslikava se i u pastorali, formi, tj. slici sreće; i smrt sada postaje motiv idile; otmeni svet sada može da se preobuče u pastira i da se oproba u stvarnom svetu, to im je omogućavalo da se igraju; vraća se korenima, te se čak na grobnici barona pesnika Karla Minhauzena kleše lik „rodonačelinka” Nemaca, boga Thuiskona; Gete je učlanjenjem u Accademia degli Arcadi dobio pastirsko ime Megalio Melpomenio; Johan


Konrad Zekac slika porodicu dvorskog savetnika u kostimima bezbrižnih pastira sve sa ovcama; dolazi novi talas – kritika „gizdavog” oblačenja, izopačenosti koja dolazi iz Francuske; nakon baroka i prevlasti strane kulture (engleski glumci, jezuitska drama na latinskom, opere na italijanskom) javlja se nova tendencija: izgradnja Burgteatra (Jozef II, 1776) i uredba o prevođenju predtsvljaju prvi korak ka umetnosti na nemačkom jeziku; pijetisti umetnički izraz nalaze u predromantičarskoj lirici i Sturm und Drangu („bura i nadiranje”); Sturm und Drang je „pokret genija”, gde je osećajnost bila sve – stanje duše (sublimirano i kao prijateljska ljubav), fenomen „nemačke čežnje”, „kultura suza”; sentimentalizam je vođenje svog i tuđeg bola; suzama se prate ne samo sudbine književnih junaka nego i susreti pisaca na ulici; nastaje kult prijateljstva – bratstvo u mišljenju i saosećajnost; umetnost igra presudnu ulogu u širenju pojma racionalnosti – teži se reformaciji pozorišta, pozornica je škola praktične mudrosti, vodič za građanski život, ona je vaspitno sredstvo koje širi nove ideale: individualni razum i moral; javljaju se tendencije za osnivanje nacionalnog pozorišta;

- jedinstveni jezik i kultura – nejedinstvena društvena slika; književni jezik nastaje Luterovim prevodom

Biblije na majsensko-saksonski dijalekat, tzv. protestantski dijalekat (Jakob Grim); iako nema državnog i političkog jedinstva zapaža se jedinstvo književnog jezika; Nemačka je ustinjena a Nemci se evropeiziraju; i Gete je uočio u čemu je prednost nemačke inteligencije nad francuskom – kod Francuza se inteligencija sakuplja u salonima a u Nemačkoj je raštrkana, kod Francuza je glavna zabava konverzacija a kod Nemaca knjiga; i upravo ta knjiga dovodi do formiranja jedinstvenog jezika; kulturni centar je bio Vajmar a u njemu centralna figura – Gete, dakle centar nije politički grad neo kulturni; kod drugih naroda je to obrnuto; Nemačka je tada bila civilizacija za sebe bez jedinstvene države; od 2000 teritorija onaj ko je bio pravi Nemac nije mogao da kaze da pripada jednoj od njih; Viland: nemačka nacija nije jedna nacija, već je agregat više nacija; nemačka kultura dopire donde gde ima Nemaca;

- književnost: uticaj naleta prirode (pastoralno u umetnosti ↑); javljaju se robinzonade, Švajcarski Robinzon;

Albreht fon Haler Alpi, slika ekološkog raja, zdravog života, čiste vode i sl; to sve potiče od Rusoa – sada se mnogo veruje prirodi i s tim u vezi takođe u dobrotu čoveka; javljaju se seoski epovi (Hans Hircel, Cirih) a priroda se neprestano filozofski i naučno veliča, sve zajedno sa germanskom radinosti – posebno u Halerovom Ökonomische Gesellschaft; uticaj fiziognomije (↓): Karl Avgust Muzeus piše čudesne nemačke bajke i priče iz klasične starine nazvane Fiziognomijska putovanja; iako je epoha dosta ozbiljnija i teme samim tim postale su ozbiljnije, Čudesna putovanja barona Minhauzena vrlo su zabavne avanture sa turskog fronta u ruskoj vojsci (sastavio Raspe); javljaju se i satirični romani npr. kod iluminata i pedagoškog prosvetitelja barona Adolfa fon Knigea, u bestseleru Ophodnja s ljudima, gde ocrtava norme ponašanja u društvu i sa samim sobom; u Sturm und Drangu pišu se romani u pismima, nastaju zamišljene ljubavi, lepe duše koje posećuju jedna drugu i sl; pored Getea epohu je obeležio Avgust Lafonten, pisac preko 160 romana u pismima i pripovedaka na temu tragičnih romansi – njega su svi čitali i uz 500 izdanja njegovih najpopularnijih romana dolazi do stvaranja zabavne književnosti, koju će ogorčeni Avgust Vilhelm Šlegel kritikovati i označiti kao trivijalnu; Šilerovi Razbojnici izazivaju nakon premijere opšte osećanje bratstva i kolektivnu katarzu; sama umetnost Sturm und Drang naziv uzima od rodonačelnika novog talasa, i samog buntovnika Maksimilijana Klingera koji piše dramu Sturm und Drang (iz 1776.) i time, iako se oglušuje o Lesingova pravila drame, daje ime eposi; glavni junak, Vild, baš kako i ime kaže ne smiruje se sve vreme i najavljuje novi stil, novo vreme – vreme prirodnih genija;

- Johan Volfgang fon Gete (1749-1832) odlikovao se univerzalnošću; u svojim delima nije se nikad

ponavljao, bio je dvorski savetnik, faktor u vladi, zadužen za mnoge stvari, rado viđen i slušan gost, vrlo ponosan, svestan svoje elokvencije, načitanosti, obrazovanosti, popularnosti, funkcije i dr; voleo je da organizuje zabave, da se druži s ljudima; po njemu, čovek je u centru zemlje, on je centar iz kojeg sve evaluira; on je sam bio kao junak Sturm und Dranga, genije, posedovao je individualnu snagu; bavio se pisao o mnogim stvarima; bio je mason, hrišćanstvo mu se zasnivalo na Hamanovoj tezi da je to estetičko verovanje: uživanje u znacima; Gete i Šiler zasnivaju novu klasičnu estetiku koja polazi od Vinkelmanove teze da savršenog čoveka odlikuje plemenita jednostavnost i mirna veličina; harmonija u delima može biti ilustracija utopijske poruke, nada da je slobodan razvoj ličnosti ostvariv u društvu bez predrasuda; diktat bogova se zamenjuje etičkom odgovornošću pojedinca; u Vajmaru, prestonici kulture, Gete završava svoja najbitnija dela – Vilhelma Majstera, sve sa Ispovestima jedne lepe duše, i Fausta, dok će Šiler završiti svoje najbolje delo – Valenštajna; Faust je manihejsko učenje o neprekidnoj borbi dobra i zla, svetla i tame u čovekovoj duši; čovek je po Geteu unutrašnja beskonačnost i spoljašnja konačnost; Faust, renesansni učenjak i polihistor je u stvari čovek za sva vremena i sve kulture; Gete se bavio mnogim drugim stvarima pored književnosti: raspravljao sa Njutnom (Učenje o bojama), sam izučavao stvari koje su ga interesovale, putovao ali i otkrivao mlade talente, kakav je bio Aleksander fon Humbolt koji se na Univerzitetu u Jeni bavio istraživanjima o iritaciji mišića; Šiler je bio nepoverljiv i plašio se rivala dok je Gete rado pozivao ljude da mu demonstriraju ili predaju; kao pravi prijatelj brinuo se za bolesnog Šilera kad su ga već svi odbacili; čuven je i razgovor sa Napoleonom koji je s Geteom u Erfurtu pričao o bestseleru – Verteru; Napoleon, iako nimalo sličan Verteru, govorio je kako je ovaj ostavio utisak na njega i kako je izvukao posledice iz svega; ali i sa druge strane Verter je izazvao pravu buru, tzv. verterovsku modu koja je u Lajpcigu bila zabranjena – žuti


prsluk, plavi frak sa mesinganim dugmadima i šešir á la Charlotte, jer je izazivao više samoubistava nego najzanosnije žene; još uvek postoje nejasni delovi u ovom romanu u pismima;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

JOHAN VOLFGANG FON GETE, GETEOVA SILUETA I FRIDRIH ŠILER - Šiler je pisao pesme koje su bile filozofske rasprave u stihu; na njega Francuska revolucija ostavlja

dramatične posledice; Šilerova Oda radosti inspirisala je Betovena za njegovu Devetu sinfoniju – ona odiše monumentalnošću, a sve zajedno donosi novi ton, veru u bolju budućnost čovečanstva i nagoveštaj nove umetnosti – romantizma;

- muzika – univerziteti i kler se bore ujedinjeni protiv opere smatrajući je parodijom prave umetnosti

namenjene „primadonama, kastratima, koncertmajstorima i graditeljima violina“; protestanti je ne vole jer je vrhunac izopačenosti i veštačkog, bogohulnog; u Sturm und Drangu i u osećajnosti (emfindlicher Stil) dolazi do prave osećajne, antikontrapunktske revolucije; duh klasike ogleda se u Opusu 33 Jozefa Hajdna; Beč je centar muzičke scene (Wiener Klassik) i nju će uobličiti Betoven, Hajdn i Mocart;

- Ludvig van Betoven, veliki ljubitelj i prijatelj Geteov, muzički je obeležio epohu; od Getea je naučio da ako

umetnost treba da osmisli ljudsko i očuva njegov identitet, onda se mora zaroniti u dubinu njegovih antonimija; zato su antonimija i harmonija stubovi na kojima počiva muzika, zato muzika ima katarsički uticaj kao ni jedna druga umetnička vrsta; Betoven je svoje patnje prevazišao putem umetnosti, on je lav sa krunom na glavi i trnom u šapi prema Šumanu; bilo mu je jako bitno da sve što je iskomponovao tako i bude, stalno je radio i korektovao svoja dela; gadio se umetnika koji rade za pare a i sam je tako radio; oduševljavao se Geteovim Majsterom i malom Minjon; od dela mu se izdvajaju klavirske sonate (tipa Za Elizu), Peta sinfonija (pod uticajem Mocarta i Hajdna) i Deveta sinfonija sa Šilerovom Odom radosti;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

VORHOLOV BETOVEN

- slikarstvo: u ovoj umetnosti vladaju idila i pastorala; celu epohu prosvetiteljstva oslikava Uzlet balona,

Gvardijevo platno, to je kontrast između konačnog i beskonačnog; javlja se moda izrezivanja likova na crnom papiru, popularne siluete; njih pominje Gete u Verteru, ali one kod njega imaju i biografski karakter – poznate su slike Getea iz tog vremena kako iz profila drži siluetu, najverovatnije njegovu nesuđenu Šarlotu fon Štajn (a postoji i njena slika kako drži bistu sina Frica, isto kao siluetu);

- nauka i izumi – epoha rafinirane dokolice i zabavne nauke; Blanšar, pionir letenja, 1785. načinio je prvi let

balonom; taj izum Lihtenberg je označio kao najbitniji u epohi, a ljudi su toliko bili oduševljeni da su ga svečano sačekivali i darivali mu portret; Leonhard Ojler, najpoznatiji matematičar doba, usavršio je algebru


učinivši je internacionalnim matematičkim pismom a ustanovio je i da svetlost nastaje slično kao zvuk, tinjanjem etera; to je vreme puno čudnih ali i nepotrebnih izuma: Volfgang fon Kempelman, činovnik Marije Terezije, smišlja šahovski automat, osmišlja fontanu u Šenbrunu; Vokason izmišlja veštačku plovku, Johan Karl Enseln androide – žive lutke; influentna mašina, naprava koja proizvodi elektricitet, pucanj i varnicu nije samo našla mesto u fizičkim radionicama već i u uglednim salonima; javlja se nova nauka – statistika koju pokreće protestantski sveštenik Johan Peter Zismilh; on utemeljuje zakon velikog broja i piše delo Posmatranja božanskog poretka u promenama ljudskog roda putem rođenja, smrtnosti i rasplođavanja; astronom Heršel pronalazi putem svog ogromnog telekopa planetu Uran, uočava da su duple zvezde povezane gravitacijom i da Mlečni put čine bezbrojna sunca i zvezdane magle (blistavi svet u nastajanju po Kantu); povezanost fizike i metafizike u pogledu zemaljske prirode (filozofija + naučnici); javlja se fiziognomija, nauka koja pokušava da otkrije vezu između vilične kosti i čovekove egzistencije – kako u spoljašnjosti videti čovekovu unutrašnjost, to je sve povezano sa anričkim verovanjem da crte lice otkrivaju karakter; s tim u vezi je i Johan Kasper Lafater, švajcarski teolog i publicista, traga za licem Boga preko fizionomije običnog čoveka; on veruje da se upravo u silueti vidi pouzdani pokazatelj objektivne istinitosti; Lafateru Gete šalje svoje spise Fiziognomijski fragmenti i privatnu kabinetsku postavku ne bi li mu ovaj rekao nešto više; Karl Avgust Muzeus piše čudesne nemačke bajke i priče iz klasične starine nazvane Fiziognomijska putovanja;


Glava 6 Romantizam. Reakcija na Francusku revoluciju. Bidermajer (1789-1848)

- stanje nakon Francuske revolucije (Pad Bastilje, 14. juli 1789.): svi su razočarani čovekovom sposobnošću da uništi sve (Gete opisuje „njene grozote“ u Hermanu i Doroteji (priča o luteranskim izbeglicama iz Salcburga)); revolucija je izazvala globalno preispitivanje ideja prosvetiteljstva; sada se čekalo da prođu bure i oluje „svetskog duha”; Hegel se protivi Robespjerovom stavu da je revolucija ostvarenje sna – Hegel kaže da njoj mora da prethodi revolucija u carstvu naših predstava; prosvetiteljstvo je romantičarima bilo suviše racionalističko, nacionalistima suviše kosmopolitsko, realnim političarima suviše principijelno a metafizičarima suviše pliko i bez mašte;

- društvo: prodaju se crkveni posedi kao i posedi Malteškog i Tevtonskog reda – a to ne samo da slabi

pojedine gradove već i gasi sliku o njima, centrima nekadašnje moći; privreda polako počinje da se uzdiže a najveći ekonomski dobitak ostvaruju bankarske porodice (Keln, Frankfurt/M); Majer Amšel Rotšild i njegova bankarska kuća iz Frankfurta, finansirajući ratove, kroz investicije i špekulacije, dolazi na vrh svetske finansijske oligarhije; Jevreji, tada najbogatiji sloj stanovništva, polako počinje da se predstavlja (karikature, slike) iskarikirano na džakovima para i sl; protiv Napoleonovih ideja (tipa izgradnja puteva) borili su se svi, ali uglavnom time što su bili patriote, tzv. odbranaškim veličanjem Nemačke; antagonizam između individue i države, individualizam i historizam se večito bore i u određenim situacijama dolazi do zaokreta ka suprotnom što Karl Gustav Jung naziva zakonom enantiodromije: suprotne mogućnosti, kada se druga strana preferira, u kolektivnoj svesti dobijaju na težini; život kao u omiljenoj lektiri: teži se životu kao u romanu, a to znači da se literarni svet preslikava na stvarni – skandali, prevare, razvodi i dekorativno inscenirana samoubistva, za ljubav se sve stavlja na kocku (pa čak i same žene preuzimaju inicijativu: Karolina Gunderode premaskirana u muškarca živi u blizini muškarca u kojeg je zaljubljena i ubrzo umire, Šarlota Štiglic ubija se zbog neuspešnog supruga); država se više ne shvata kao nužno zlo – država nije mehanizam nego organizam, staleži više nisu podeljeni onako kako je to bilo ranije; reforme: u Pruskoj kancelari Hardenberg i Štajn uvode načela slobode ličnosti, oslobađaju seljake od zavisnosti, ukida se esnaf i uvodi gradska samouprava; baron Štajn stvoriće pruski liberalizam, ograničava samovolju birokratije; baron Gnajzenau reformiše vojsku po pruskom principu – način komandovanja je sada brz i efikasan a nakon Bečkog kongresa (1814.) javlja se niz reformatorskih težnji i želja da se sredi državno ustrojstvo; tome se opiru severne države koje nisu apsolutnu monarhiju htele da pretovre u državu monopola dok se južne države šire i otpočinje proces centralizacije time što se ukida vlast dinastija i ugovor između krune i staleža; nakon Bečkog kongresa Pruska dobija susedne nemačke državice, a Austrija dopire do Boke Kotorske; ubrzo će Austrija i Pruska sa Rusijom sklopiti Svetu Alijansu i tako ujediniti tri hrišćaske vere ali to znači i povratak na pređašnje stanje (staleži, posedi...); Francuzi i Nemci se, barem na kulturno-umetničkom planu, ipak mire: Hajneov odnos prema Francuskoj i Igoova izjava da nije Francuz, najviše bi voleo da je Nemac; u Austriji polako trunu Habsburgovci a to nagoveütava i Franc Grilparcer;

- Klemens Meternih, austrijski kancelar, obeležiće novo doba, period između 1815. i 1848; bio je ideolog

evropke ravnoteže snaga, protivnik ustavnosti, liberalizma i nevidljivih neprijatelja, svih tih prerušenih ideja Francuske revolucije; svojim životnim delom smatrao je Karlsbadske odluke iz 1819. koje zabranjuju ideologije i pod prismotru stavljaju univerzitetska i studentska udruženja i profesore nakon Zandove afere – sve zbog negovanja nacionalizma; on uvodi i cenzuru i drakonsko kažnjavanje, suzbijajući „naučni nacionalizam” (kriv je Hegel i njegov „svetski duh”); diže se hajka na sve simbole nemstva (boje, uniforme, specifične kape i odore, „demokratske brkove” i dr.); Zandova afera (student ubio Avgusta fon Kocebua, pozorišnog autora i pruskog državnog savetnika, potencijalnog špijuna) potresa celu Evropu, a sam Zand plaća glavom iako kasnije uživa u popularnosti kao neki vid heroja (na lulama, po sećanju Karla Guckoa); Meterniha će smeniti u Martovskoj revoluciji;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

KLEMENS METERNIH


- žene: sada se žena više ne posmatra kao veliko, opasno dete, već kao samostalna žena; Šlajermaher u Katahizmu za plemenite žene 1800. opisuje pravu ženu kao: harmoničnu ličnost kao zaokruženost talenta, lepote, lepog vaspitanja i pobožnosti sa slobodom izbora i ljubavi; sada se, apsolutno samostalne i slobodne, okupljaju u kružocima i salonima i raspravljaju o brojnim temama; obrazovane žene upravo organizuju prve salone kao oblike društvene ležernosti, družeći se pritom sa umetnicima; tu je sve bilo dozvoljeno, ali ne u smislu slobode, već smele duhovnosti (tako su tabui i ljudi rušeni u momentima uzvišene drskosti, erhobene Frechheit – npr. pismo Karoline Šlegel svojoj ćerci kako je umalo pala sa stolice od smeha čitajući kultnu Šilerovu Pesmu o zvonu); Rahel Farnhagen pisala je najlepša pisma na nemačkom i njima gađala pravo u srce; simbol emancipovane ženstvenosti, kraljeva ljubavnica, bila je Paulina Vizl, zavodnica epohe; sada se kidisalo na sebe i svoj život zbog najobičnijih žena, supruga čak – više, dakle, nije bilo nepohodno da gospođa bude nedostižna, zagonetna i sl. (ukidanje razlike između „domaćice” i „lepe duše”); zbog toga dolazi do potrebe za istovremenom sentimentalnom saglasnosti sa dvema različitim osobama (Doppelliebe) pa se čak pominje i brak á quatre kao najpogodniji;

- romantizam: Kantova formula o relativnom značenju onoga što smatramo istinom delovala je neverovatno

na nemačke romantičare; toliko jak pokret kao što je romantizam čak će biti zabranjen u Francuskoj (opasnost za franc. civilizaciju); Fridrih Šlegel: Francuska revolucija, Fihteova filozofija i Geteov Vilhelm Majster su idejni podsticaji romantizma; romantičari su bili nepopravljivi tvorci legendi; povezanost sa mitologijom, sa nasleđem, sa čulnim i teritorijalnim prostranstvima, legende o plavom cvetu, o utopijskim prostranstvima – sve je to smetalo racionalistima u filozofiji 19. veka, i gadili su ih se, označavajući ih kao mračne pretince u carstvu razuma; nisu mogli da podnesu taj model kulturne samosvesti, princip savršene izolacije; politička romantika, tj. veza romantizma sa političkim dešavanjima, bila je romantičarima bekstvo od sveta, preko pastoralnih, idealnih slika, plavie daljine i plavog cveta kao simbola beskonačnog; motivi su nastajali iz odsustva zvuka, svetlosti, ljudi i životnih nedaća (Hegel: noć u kojoj su sve krave crne), zatim noć, usamljenost planine, mir groblja i sl; Ništa i Noć su za Šelinga temelji svih stvari; protiv romantičara bore se materijalista Ludvig Fojerbah (kod romantičara je sve postavljeno na glavu, najprisutniji su tamo gde nema ničega, a za Šelinga je racionalizam privid a iracionalizam istina) i Mladohegelovci Ruge i Ehtermajer (Manifest protiv Romantike); sva kreativna snaga romantizma krije se u nesvesnom, u iracionalnom – to previđaju kritičari; Brentano: racionalisti shvataju sam pravougaone stvari;

- filozofija: vlada nemački idealizam, predvođen Fihteom, Šelingom i Hegelom, pokušava da uspravi krhku

egzistenciju čovekovu; neujednačenosti idealističke filzofije: Fihte: čovek i priroda nisu isto, Šeling: čovek je priroda, Hegel: priroda je najneuspešnija slika ideje; Johan Gotlib Fihte: ja i ne-ja (ja je subjekt, ne-ja je sve oko subjekta, s tim što stvari izvan subjekta prema Fihteu ne postoje) su za njega jedno (romantičarska matrica individualnog i univerzalnog, tj. univerzalne poezije, stvarno i izmišljeno); iskustvo je kutija napunjena slikama karaktera, razbacanim u neredu, a samo ljudski duh daje smisao tom haosu i iz njega izvlači ovde Ilijadu a tamo istorijsku dramu á la Šlenkert; trijada teze, antiteze i sinteze; piše Besede nemačkoj naciji u kojima poziva „zadocneli narod” da se ponaša saborno, govoreći protiv Francuske i budeći pritom nacionalnu svest; smatrao je da do katarze može dovesti prizivanje mrtvih značajnih Nemaca, kako bi se oni reinkarnirali u današnjim živim ljudima: Imati karakter i biti Nemac nesumnjivo znači jedno te isto; želeo je da zasnuje nauku o nauci;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

FIHTE, HEGEL I ŠELING

- Hegel: u razdvajanju subjekta i društva on vidi rezultat istorijskog razvoja; individualno + država čine novu epohu, individualizam i istorizam se isključuju; u saobraćanju Bića i Nečega, bivanja i nebivanja, vidi se zbivanje; Hegel zasniva tzv. apsolutni idealizam i kaže da je celokupna stvarnost jedinstvena apsoultna ideja (stvarnost = apsolutna ideja, jedinstvo subjekta i objekta); za njega je istorija otvorena knjiga i u njoj je sve ispisano, kao npr. da je Pruska na najvišem nivou istorijskog razvoja uma; država je za njega vrhunac, bastion i cilj slobode; on pomno prati i analizira subjektivni, objektivni i apsoultni duh; duh jedino stvarno, apsolutno realno biće koje samo sebe nosi (Fenomenologija duha); duh je uvek svestan sebe i svoga


predmeta i rezultat je svoje sopstvene delatnosti i vodi od neposrednog znanja preko opažanja do samosvesti; uz to jedan princip uslovljava drugi, jedna kategorija drugu, a misli se razvijaju od pojedinih nagoveštaja u obimnu sistematiku; um vlada svetom, a um je duh, um ispunjava pozornicu sveta, istoriju; dakle, Hegelov sistem podrazumeva 1. čistu misao (ostvaruje se kroz logiku), 2. odnos apsolutne ideje i prirode (ostvaruje se kroz filozofiju prirode) i 3. duh, samospoznaju (ostvaruje se kroz filozofiju duha; to se potom deli na tri duha: na 1. subjektivni (psihologija), 2. objektivni (pravo) i 3. apsolutni (filozofija, religija, umetnost)); kod Hegela sve počiva na jedinstvu suprotnosti, jer biće i mišljenje je jedno isto, a da bismo jedno od ta dva odredili okrećemo se njegovoj suprotnosti; bog je za Hegela vrhunska kompetencija: on sve uređuje a to se vidi upravo na primeru da on sam, a da mi toga nismo svesni, sve obavlja, on je poslovođa, on ostvaruje istinske ciljeve istorije; on je neprimetan, ali ostavlja tragove upravo u osnovnim crtama epohe; sadašnjost i budućnost su jasno objašnjenje prošlosti i samo ako znamo da je nešto bilo, postoji mogućnost da nastane nešto novo – a to će presudno uticati na Fridriha Hebela, Hajnriha Hajnea, Fridriha Fišera i Gustava Frajtaga; cilj istorije je slobodna i suverena misao; istorija, svetska teodiceja, je napredovanje svesti o slobodi; ona je supstanca duha; cilj istorije nalazi se u državi, u toj moralnoj, samosvesnoj supstanci, u kojoj se od malih nogu razvija i neguje ono najbolje u čoveku; zlo: ono se nalazi u misteriji slobode, samo je čovek dobar i samo je dobr ukoliko može i biti zao; zlo je pokretna snaga istorije i to dvojako: 1) svaki novi napredak je prestup protiv nečeg starog, 2) zlo pretvara rđave strasti ljudi u poluge razvitka; strast je takođe pokretačka sila – to je delo lukavstva uma; Fenomenlogija duha je porodični roman, štivo koje favorizuje patrijarhat, porodicu sa ocem na čelu i prevazilazi granice izm. kulture i prirode, istorije i društva; kulturna istorija je istorija obrazovanja; najbolje u kulturi i društvu Hegel vidi u apoteozi bidermajera, nemačkoj građanskoj kulturi koja prožima sve; u Estetici će se ovo označiti i stilom života, jedim od najboljih ikada idealu nemačke civilizovanosti; cenio je protestantski Sever, govoreći da kod njih u svemu vlada odmerenost; Hegelova Estetika će najaviti i kraj umetnosti koja se završava poslednjom Geteovom pesmom, i potom prelazi u „prozu naučnog mišljenja”;bio je i konzervativan ali i revolucionaran, pogotovo u pogledu države i istorije, ezoteričan i egzoteričan, što će ga učiniti posebno atraktivnim; njegovi glavni konkurenti biće Šopenhauer i Šeling, a Šlajermaher, Savinji i Ranke će se protiviti njegovom prijemu u Prusku akademiju; Mlada Nemačka ga je smatrala samo državnim ideologom pruskog kralja; nastavljači Hegela dele se na ortodoksne (potpuno poštuju učenje) i leve (Mladohegelovci – razrađuju i nadograđuju učenje: Marks i Engels); njegovi učenici bili su Hoto, Gaus, Fišer, Štraus, Marks, Lasal, Hajberg, Mišle, Kuzen, Vera; u Osnovnim crtama filozofije prava Hegel kaže da filozofija uvek stiže prekasno, ona je naknadna svest o nečemu već završenom; germansko carstvo smatrao je savršenom zrelosti, u kojoj se on vraća natrag jedinstvu, kao duh – Germanija je srce sveta;

- nemačka ideologija – nacionalizam: odgovara tadašnjem društvenom potencijalu građanstva; Nemačka

zamišljena kao intelektualna i estetska republika filozofa, muzičara i književnika; monarhizam je bio moćan, pa se moglo pisati samo o veri, književnim i moralnim pitanjima; nacionalizam se smatra kuturnim pojmom; Šiler kaže da Nemci nisu predodređeni da stvaraju velika dela u oblasti praktične politike, nego su pozvani da povedu svet u oblasti duhovne kulture; međutim, nakon Kantove smrti, realnost nije više bio Kant nego Napoleon; nacionalni duh su dizali Fihte, Šlegel, književnici Kerner i Klajst; patilo se od razjedinjenosti i zahtevao se centralizam ili federalizam kao u Francuskoj ili Americi; Fridrih Jan kuje novu reč – narodnost, Volkstum – i time uz Rilkea, Fihtea i Kernera staje na stranu najvećeg nemačkog nacionaliste Ernsta Morica Arnta; on kaže da je Nemačkoj potreban jedan nemački Napoleon; on priželjkuje jednog Boga, jednu otadžbinu, jednu kuću i jednu ljubav, a pruski ministar kulture Vilhelm fon Humbolt kaže, uz Nemačka mora biti slobodna i jaka i čuveno Nemačka je, sada i uvek, jedna nacija, jedan narod, jedna država; jedinstvo = sloboda; međutim, jedinstvenost će se ogledati u njenoj različitosti; spoljašnji činioci nemačkog ujedinjenja biće Napoleon i Francuska revolucija, dok će unutrašnje činiti pruski sistem, Kantova filozofija, moralna dužnost i etika samodiscipline;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

GERMANIJA FILIPA VAJTA


- veliku će ulogu odigrati i Šelingova teorija mita: zajednica je zajednica ako ima zajednički jezik, svest, pogled na svet i, najbitnije, mitologiju; nema zajednice, naroda bez mitologije; u isto vreme javljaju se tri knjige o mitlogiji; Šeling je prvi u istoriji utemeljio Filozofiju umetnosti sa idejom da mitologija prožima umetnost, da je osnova svega;

- umetnost: i kroz umetnost se protivrečilo ili priklanjalo Napoleonu; u Beču je 1809. osnovan prvi moderni

secesionistički pokret, Savez Sv. Luke – pod plaštom katoličke crkve; protivnici Napolena i svega francuskog, Klajst i Novalis, stajali su naspram pripadnika secesionističkog pokreta (ubrzo su se nazvali Nazarećani), kojima je bilo najbitnije da budu katholisch i altdeutsch, a što je zapravo bilo pomodno; oni su stvarali u duhu Rafaela i Direra, tada je i nastao najveći broj portreta i poprsja u novijoj nemačkoj istoriji umetnosti; oni su se trudili da „ispaštaju”, borave u manastirima, spavaju u redovničkim ćelijama i sl; to je sve bio deo jedne sveopšte nostalgije za srednjim vekom; Rahela Levin to naziva neizmernom dubinom praznine; sve se više prihvataju Šelingovi i Geteovi iskazi o jedinstvu i sintezi svih umetnosti (odn. tzv. mnogostruka nadarenost) – tipa pripisivanje boje vokalima, uvođenje lajtmotiva u muziku (pogotovo kod R. Vagnera) i sl; romantičari su svojim stilom života pokazali celom svetu šta znači biti moderan umetnik, spreman da skandalizuje sve i da ispadne zanimljiv u očima filistara – bili su protivnici svega logičnog, vodili su se čulima; posebna kategorija je umetnik bez dela – „geniji” koji jednostavno nisu imali volju da rade upravo zbog prezira prema publici, blokade genijalnosti i negativne uzvišenosti; najpoznatiji primer je Vakenroder a u savremenijim okvirima Hajner Miler; s druge strane, neki su prosto bili arogantni, a neki dosadni: Ahim fon Arnim je o predavanjima Fridriha Šlegela rekao da su užasno dosadna, a njegov brat Avgust Vilhelm Šlegel je imao dosta uspeha; i u društvu i umetnosti pojavljuju se kružoci, tabori, frakcije: Arnimoo Hrišćansko nemačko stono društvo koje pozdravlja pesmu, ali su im žene i Francuzi nepoželjni; kod Karoline Pihler i arhivara Harmajra okupljaju se austrijski patriotski pesnici boreći se, pritom, protiv Napoleona i njegovog uticaja; dobrovoljački odred majora Licoa okuplja književnike, filozofe, studente i profesore, među njima i Teodor Kerner (tvorac dečjeg vrtića) – njihove uniforme će odrediti nemačke nacionalne boje; dakle, otpor protiv Napoleona delo je romantičara, međutim, dolazilo je i do preterivanja (npr. pri prevodu Nibelunga Zigfridov ubijanje aždaje smatra se simbolom pobede nad Napoleonom); svojim statuama, u delima Rauha i Šadoa, Gete i Hegel će ovekovečiti neoklasicizam – imitativan i akademski stil u vajarstvu, arhitekturi, slikarstvu i književnosti; romantizam ponovo: uz bidermajer javljaju se i tendencije za oživljavanje romantizma: Fridrih Vilhelm IV, spasitelj romantike, poziva hitno u Berlin pesnika Tika, slikara Kornelijusa, filozofa Šelinga (slušali ga tada Kjerkegor, Burkhart, Engels ali bivaju razočarani) – ali, prekasno; umesto toga, javlja se Mlada Nemačka koja uspostavlja balans, kritikuje ali podjednako sve: i politiku i romantičare i vladajući sloj; Meternihova cenzura utiče na stvaranje novih književnih vrsta (ograničenje obima publikacije na 20 araka) sve sa šifrovanim porukama pisca a cela Nemačka pritom vežba da odgonetne mladonemačke feljtone; izdavači Kota (Štutgart) i Kampe (Hamburg) smišljaju strategiju kako da ključne, udarne odlomke smeste u bezazlen kontekst; izdavači jačaju, pa sami pisci postaju vlasništvo izdavača;

- književnost: ovo je epoha tzv. okultne književnosti – spaja se saznanje sa promatranjem, razum sa slikom,

broj sa likom, mišljenje (u mehaničko-matematičkim funkcijama) sa osećanjem (biološko-organskog rasta); spajaju se pesništvo Novalisa, katolička mistika Franca fon Badera, filozofija Šelinga i Štajermajera, fizika Johana Ritera i medicina Gothilfa fon Šuberta; tipični romantičari su Ludvig Tik, Ahim fon Arnim i Novalis; romantična ironija još jedan je od karaktera romantičarske književnosti; kult pesnika u romantizmu izjednačava se sa religioznim kultom; pesnik romantičar posmatra prirodu kroz mantiku, astrologiju i praznoverja, jer za njih je priroda stvarna samo u onoj meri u kojoj je i duša; poimanje jedinstva sveta: sve se na svetu uzajamno drži, sve je povezano jedno s drugim – duhovno i materijalno, prirodno i natprirodno; sami romantičari suprotstavljaju se klasici, oni govore u fragmentima, protiveći se tako nastojanju klasičara da sve uokvire, njihovoj težnji za konačnim ispunjenjem; fragmenti su stvarni oblik romantičke poezije kao progresivne univerzalne poezije (F. Šlegel) a poenta i lepota fragmenata leži u njihovoj nezavršenosti; u lirici i muzici vrlo je bitan nastanak Kunstlieda, forme koja stoji naspram anonimne pesme; Gete je bio razočaran novim stanjem, gde je sablasno-fantastično imalo svoju zapaženu ulogu; omiljeni su adrogini (biće kao dualizam muškog i ženskog principa); negira se estetika i epistematološka funkcija, te vlada literarni terorizam, u čijoj duhovnoj igri nestaju stvarnost, svet, jezik pa i tekst; naličje životne bajke najbolje će se prikazati u crnoj romantici kao pandanu lirske romantike (gde je sve savršeno realno), pa se javlja romantički nihilizam, a svet se posmatra kao velika tragikomedija, ludnica gde je pesnik u stvari noćni čuvar, igra ulogu pametnog ludaka; definiše se podeljenost ličnosti, uvodi tema dvojnika, granica između patološkog i normalnog je slaba, erotika ima sadomazohistički kompleks, javljaju se fatalne žene; roman je prema Volfgangu Kajzeru privatna priča u privatnom tonu; roman postaje „građanska epopeja” a od Fridriha fon Blankenburga se njegov smisao traži u izmirenju poezije srca i proze života, idealističkog unutrašnjeg života i svakodnevice, međutim religiozni fanatici i njihovi uzvici Ko čita romane, čita laži! i dalje imaju svoje pristalice; Novalisova inscenacija srednjeg veka bila je kula u vazduhu, za njega je istoričar prorok koji je okrenut unazad; Evropu smatra religioznom i spiritualnom koncepcijom, ona postoji po hrišćanstvu; dehristijanizacija bi značila njenu paganizaciju, kad god hrišćanstvo raste, tad i Evropa postaje celina; on stapa jedno u drugo kao niko drugi život i poeziju, nauku i religiju; njegova filozofija jeste magični


idealizam; shvatao je pitagorejsku poruku o povezanosti pesništva i matematike; plavi cvet, Himne noći, Hajnrih od Ofterdingena; govori o zemaljskoj ljubavi kao o nečem najsvetijem, svetim rečima, religiozno i u ekstazi;

- kult pesnika: pesnik je vitez i knez pesništva, visoki sveštenik koji svojim delima omogućava dalje

postojanje bogovima i koji je s njima u kontaktu i privoljuje ih da oslobode zatočenu lepotu, jer se čovek kroz lepotu približava tajnama višeg sveta; oni su, dakle, idealizovali lepotu kao takvu;

- bidermajer je u kulturi što Meternihova restauracija (1815-1848) u državi i društvu; ona je praktično estetski

plod Bečkog kongresa, koji otvara dug period evropskog mira; kultura se više i ne stvara, civilizacija je njen završni, dekadentni oblik; umetnici aristokratskog porekla uzimaju građanske pseudonime, zahtevajući i nov kulturni identitet za novo doba; uz politička previranja i Meternihovu cenzuru, građani se okreću kulturi; Žan Paul Rihter priča o načinima na koje kultura može čoveka da učini srećnijim i oba načina (prvo da se odvojimo od ovozemaljskog, pa da u njega zaronimo tako da nam više ništa nije vidljivo osim sitnih stvari) nalazi u Gotlibu Bidermajeru; idila i intimni ton vladaju u delima slikarstva bidermajera – tu dakle nema više herojskog i monumentalnog iz romantizma; predstavnici Karl Špicveg i Eduard Gertner slikaju ovu idilu i naivnost, operisani od stvarnosti, od političkih zbivanja i naučnog napretka; za Špicvega je ostao karakteristično slikanje tipova, ljudi, dok se Gertner usredsredio na slikanje zgrada; Alojz Senefelder izmišlja litografiju u boji, slika portrete i ne predstavlja nikad religiozne i istorijske motive; vladaju idilične ilustracije, razliveni i tihi prelazi – sve je smireno, svedeno; šarm porodičnog života oslikava se i u velikim porodičnim portretima (slikar Karl Begas); zidaju se pozorišne zgrade koncertne sale i čitaonice; utišan, redukovani dizajn oslikava nove stanove sitnog građanstva, koji sada liče na dečije sobe u dvorcima; sedišta fotelja ispunjena su konjskom dlakom (!), a Georg Junigl patentira 1822. federe; izdaju se pedesettomne enciklopedije tipa Brockhaus i Meyer; gradska porodica srednjeg staleža čita Gartenlaube, časopis, čime se imitira obrazovna tradicija velegradske porodice koje su čitale umetničke almanahe i književne časopise; javlja se fenomen dosade – podnevni demon koji je dolazio svim kulturnim Nemcima u posetu (suprotno od verovanja prosvetitelja: oni su govorili da je dokolica od svih najgori porok; i Georg Bihner će, doduše posle grandioznog Dantona, reći nešto slično: Ljudi se rađaju iz dosade, žive, zaljubljuju se, žene, razmnožavaju, sve iz dosade, i na kraju umiru iz dosade (Leons i Lena); slika i prilika bidermajer Nemačke ogleda se u Hajneovom delu – u Zimskoj bajci; Meternihova cenzura podstaći će i osnivanje Volkstheatera, narodnog pozorišta u Beču, kao izraz mimikrije i bekstva – tu će sada svi biti jednaki, i kao gledaoci i kao glumci; Burgtheater, dvorski teatar, ovim je podražen i donekle prevaziđen; izvodilo se godišnje i do 300 komada, čarobnih igara, a po sezoni odigra se preko 1000 predstava; komedija improvizacije, dakle improvizacije na sceni, bivaju sve popularnije, a lokalne lakrdije, čarobne i sablasne bajke praćene su muzikom i pesmom;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SLIKA „SIROMAŠNI PESNIK“ KARLA ŠPICVEGA IZ 1839. GOD. - Mlada Nemačka, paralelno sa bidermajerom, je politički motivisana formacija pisaca koji su bili protiv

političkih situacija u zemlji i koji su bili cenzurisani; doživeli su spaljivanje svojih dela, zabranjena su svi postojeći i budući spisi, a imena više nisu smela da im se spominju; tu spadaju Hajne, Laube, Vinberg, Munt, Gucko, Bihner; Georg Bihner osnovao je Udruženje za ljudska prava izdavao Hesenski glasnik, vrlo bitan za političke akcije, i u zaglavlju istog držao Šamforovu parolu Mir kolibama, rat palatama!; Bihner je ostao upamćen i po veličanstvenom Danteu (Dantonova smrt), drami u kojoj je opisao odnos između Dantona i sviepog dogmate Robespjera, u koju je uvrstio i delove pisama koje je pisao svojoj verenici; bio je svestran, o tome govori i njegov doktorat O nervnom sistemu kod riba; njegov brat (Ludvig Bihner) pisao je protiv „ideoloških varalica” Kanta i Hegela; egzil će proteranima i nepoželjnima ponuditi Švajcarska, u kojoj su pobedili liberali (doneli demokratski ustav) i koja će nuditi bitna mesta prognanima (Štrausu npr. nudi katedru jer je proteran zbod skandala oko knjige Isusov život, kritički obrađen); 1840. priprema se teren za revoluciju, ali nemački nacionalizam dobija na značaju; ključnu ulogu igra više faktora: 1) Rajnski Merkur, izdavača Jozefa fon Geresa, vrlo popularnog i moćnog publiciste tog vremena, 2) pesma Deutschland,


Deutschland über alles Hajnriha Hofmana fon Falerslebena iz 1841. (na muziku Jozefa Hajdna iz 1797), koja kasnije postaje Das Lied der Deutschen, 3) organizovana spaljivanja knjiga reakcionarskih autora koja su sprovodili studentska udruženja patriotski nazvana Frankonia, Arminia, Germania, Albia sve uz poklike Pereat! (nieder mit ihm); sve ovo događalo se prvenstveno na protestantskom tlu, dok su Bavarska i Austrija toga bile „pošteđene” – tamo je i dalje vladao patrijarhalni duh na univerzitetu; liberalizam i nacionalizam potpuno prožimaju sada istoriju i germanistiku – sada se okreće istoriji i germanskim vrednostima prethodnih epoha, međutim, u umerenm obliku to je postajali i pre; Martovska revolucija iz 1848. pokušaće, potpuno bezuspešno, da ujedini Nemačku, obezbedi slobodu štampe i govora, otklanjanje cenzure i stvaranje iberalnog ustava;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MARTOVSKA REVOLUCIJA - BERLIN, 19. MARTA 1848. - najgenijalniji kritičar epohe je svakako Hajnrih Hajne – samo su u njemu nove tehničke mogućnosti i novi

oblici komunikacije podstakli prevratničke kreativne ideje i postupke; smatran je evropskim događajem i nemačkim skandalom; autor je najpoznatije zbirke pesama veka Buch der Lieder; ključni faktor u razvoju nemačkog Lieda; on prikazuje nemačku sudbinu: ona je politički razdeljena, zadocnela nacija, ni kulturno nije ujedinjena, geografski i mentalitetom razdvojena kultura, dijalektski razdvojen jezik – ona je sva u polaritetu između spiritualizma i senzualizma; ipak, to ga je sve plašilo; do kraja II sv. rata je osporavan etički, estetski i politički; Napoleon, Italija i karneval bili su njegove strasti, Firentinskim noćima otkriva moderni senzibilitet; Italija i Francuska su ime za ono što voli, pozitivna suprotnost Nemačkoj koju mrzi; izražavao se kroz pismo, putopis, kratki esej, simultani roman, roman-feljton, politički teatar;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NEUES RATHAUS U MINHENU U STILU NEOGOTIKE; ZAMAK NEUSCHWANSTEIN LUDVIGA II BAVARSKOG, JEDINSTVENI STIL

- arhitektura: romantizam je zapravo neogotika u arhitekturi; prve „veštačke ruine” (tako su karakterisali neogotiku) su kapela sv Magdalene u minhenskom parku i Gotske kuće u Verlicu; vrhunac će doživeti u zamku Löwenburg kneza Vilhelma IX iz Hesen-Kasela (njegov arhitekta je pritom morao da čita viteške romane); legendarni Marienburg (prestonica Tevtonaca u Zapadnoj Pruskoj) biće restauriran u istom duhu, sve uz magijske uticaje koje je oživeo pesnik Ajhendorf; sazidana je i crkva u Ulmu i katedrala u Kelnu (započeta 1248, završena u 19. veku), koja je trebalo da predstavlja okrilje svih nemačkih plemena i konfesija, da bude simbol nemačke nacionalne crkve; međutim, samo je spoljašnjost ta koja je oživljavala stara vremena, unutrašnjost prati načelo svrsishodnosti i racionalne apstrakcije; gradske većnice i škole gradile su se po tipično nemačkoj gotici (primer: Neues Rathaus u Minhenu), dok su se pozorišta, muzeji i palate pravde gradili u neorenesansi i neobaroku; unutrašnjost je obično sadržala teatralno-patetične freske i likovne cikluse germanskih junačkih saga (značajan je Karolsfeld koji je tako oslikao veliku dvoranu minhenske rezidencije); najznačajniji graditelj (a takođe i zapaženi slikar) bio je berlinski arhitekta Karl Fridrih fon Šinkel koji je arhitektonsi dorađivao kič gotskih ruina; institucija salona: javljaju se saloni, posebno uređeni delovi kuće za prijem i okupljanje gostiju; glavni hit su odvojene spavaće sobe, ne bi li svaki član porodice imao svoju privatnost i svoj mir – ideal je apsolutna privatnost; tzv. berlinska arhitektura bila je u stilu neoklasicizma, zacrtana vizionarski u vreme Fridriha Velikog: Unter den Linden sa


„nemačkim drvećem” sa grčko-rimskim statuama na Dvorskom mostu sve prema Langhansovoj triumfalnoj, Brandenburškoj kapiji; jedan on najznačajnijih arhitekata bio je Karl Fridrih Šinkel, pruski arhitekta, tvorac sopstvene škole, uticao na celu Evropu, podigao Schauspielhaus 1821. i Altes Museum 1828, prva institucija te vrste u Evropi; tako je i nastalo Ostrvo muzeja (Museumsinsel), kao instituciju od značaja za obrazovanje Nemaca; i posle njega će se isto zidati (Schinkel-Schule); uporedo sa bidermajerom raste potreba za vraćanjem na stara vremena: Fridrih Vilhelm IV („spasitelj romantike”; ↑) stupivši na presto pokušava da od Pruske napravi zemlju romantike – sa mermernim i gipsanim ukrasima, lažnim dubinama, stubovima koji ništa ne nose i prozorima koji nigde ne gledaju; klasično-romantičarsku viziju sledili su i Ludvig I Bavarski i njegov unuk Ludvig II Bavarski (vagnerijanac, zaneseni graditelj dvoraca Neuschwanstein, Linderhof, Herrenchiemsee – gl. arhitekta je bio scenograf u dvorskoj operi), a očigledni primeri novog-starog stila su minhenske Pinakoteka i Gliptoteka ali i Galerija lepote sa 36 portreta najlepših žena epohe svih nacionalnosti i staleža; Minhen postaje „Atina na Izaru” uz građevine u klasicističkom stilu – ipak, uzalud jer se grešilo u saznanju da je sve bilo bezbojno, belo: novija istraživanja dokazuju da je sve i u antičko doba imalo svoju boju (za to je kriv najviše Vinkelman i njegova predstava o antičkoj anahromiji);

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ALTES MUSEUM (1823-1830) I SCHAUSPIELHAUS (1819-1821) U BERLINU ARHITEKTE KARLA FRIDRIHA ŠINKELA - slikarstvo: najveći slikari romantizma bili su Kaspar David Fridrih i Filip Oto Runge; njih odlikuju priroda,

predeli i „duboki” pejsaži koji mogu postojati samo u nekoj transcendentalnoj topografiji duha; to su mistički, orfički pejsaži, „tragedija krajolika” – toliko dramatični da Fridrih zahteva muziku da ih prati (~ tonska slika, posle ideal moderne); Fridrihovi likovi su okrenuti leđima, zagledani u prirodu kao da postaju deo nje – a neke stvari ni dan danas ne mogu da se objasne (gde stoji slikar npr.); to je privlačnost sveta koji je potonuo u plavim daljinama prostora i vremena; u revolicionarnom periodu, za vreme Mlade Nemačke, slikan je nemački Mihel sa kapicom za spavanje na glavi – neprestano se aludiralo na uspavanost i tromost Nemaca kada je revolucija u pitanju;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„DER WANDERER ÜBER DEM NEBELMEER“ KASPARA DAVIDA FRIDRIHA, 1817

- muzika: omiljeni isnstrument epohe bio je klavir (virtuoz Humel, Mocartov učenik); majstori klavira su Veber, Šubert i Šuman; najznačajniji kompozitori epohe bili su Franc Šubert i Robert Šuman; oni poseduju lirski patos i sanjarsku maštu, tzv. nesputano maštanje, slobodno fabuliranje i improvizacija kao namerne slučajne proizvodnje (a to je prema Fihteu, u radikalnoj filozofiji umetnika, nesvesna delatnost subjekta, Tathandlung); Šubert je nemački Lied doveo do vrhunca i dao mu konačan oblik; razvija se kultura muzike, ona služi u terapeutske svrhe (i smatra se, pored gimnastike, ritmičkim školovanjem); javljaju se teorije o muzici a sve se više prihvataju Šelingovi i Geteovi iskazi o jedinstvu i sintezi svih umetnosti; najpopularnija opera romantizma je Čarobni strelac Karla Marije fon Vebera, ujedno i prva nacionalna opera, u kojoj opera i fabula izrastaju iz nemačkog tla, pored toga to je i tzv. svetleće jezgro, delo koje sublimira sve što karakteriše romantizam; sam Veber bio je revolucionaran i u pogledu klavira – osmislio je klavirsku tehniku udara, glissanda; melodija je sada važnija od ritma, lirsko raspoloženje je privlačnije od patetike, folklorno i


lepršavo od programske muzike i stroge forme; uz Kunstlied (protivteža anonimnoj književnosti) javlja se i šubertijada u građanskim salonima 19. veka (cela porodica je muzicirala: roditelji za instrumentima a deca se uključuju u pevačke deonice – Hausmusik);

- romantična medicina proizvodi lekove protiv ljubomore, zavisti, snebivanja i stihotvrstva, lekove koji imaju

svoju sopstvenu volju i koje je potrebno katkad samo pomirisati; Samuel Haneman osniva homeopatiju (Organon racionalnog zdravstva) i pokušava da bolest izleči istim ili sličnim uzročnikom, stanjem u kojem organizam aktivira svoje rezerve; sama homeopatija kao vid romantičarske medicine neprestano se prepliće sa poezijom, a međusobno traže jedna u drugoj analogije, poređenja, sličnosti i povezanosti; zbog toga se namačka kultura na početku veka naziva trogodišnjom filozofijom identiteta;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

IZUMITELJ HOMEOPATIJE, SAMUEL HANEMAN; KOMPOZITOR KARL MARIA FON VEBER

- zasluge: Leopold fon Ranke, istoričar, stvara novo istorijsko mišljenje i novi stil, virtuozno ovladava i organizuje obimnu građu i sprovodi novi načni moto: prikazati događaje onako kako su se zaista odigrali, jer istorija ne sme da sudi niti da poučava; Teodor Momsen neguje stil Rimske istorije i dobija Nobelovu nagradu za književnost; Fridrih Rikert, profesor orijentalistike u Erlangenu, širi evropske vidike, proučava orijentalne jezike i civilizacije; Franc Bop otkriva zajednički jezički koren, Karl Riter poredbenu geografiju, Johanes Miler uporednu fiziologiju čula oseta i vida; ljubav prema Grčkoj bila je na vrhuncu: Ludvig I Bavarski šalje 1832. svog maloletnog sina u Grčku da pomogne posle Turaka da se država sredi; međutim, Bavarokratije je Grcima bilo preko glave; Minhen postaje Atina na Izaru uz građevine u klasicističkom stilu – ipak, uzalud jer se grešilo u saznanju da je sve bilo bezbojno, belo: novija istraživanja dokazuju da je sve i u antičko doba imalo svoju boju (za to je kriv najviše Vinkelman i njegova predstava o antičkoj anahromiji); javljaju se i prvi nemački polihistori, višestruko obrazovani ljudi koji spajaju više istorijskih disciplina i koji su u stanju da sažmu više vremenskih nizova i da reše nedeoumice, srede i klasifikuju znanje; među njih spadaju svi bitni nemački umovi: Volf, Morhof, Gete i drugi;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

U KLASICISTIČKOM STILU IZGRAĐENE PINAKOTEKA I GLIPTOTEKA U MINHENU


Glava 7 Dvostruka revolucija, osnivanje carstva i kraj Bizmarkove ere (1849-1900)

Bitnije godine iz istorije Nemačke i pokušaja nemačkog ujedinjenja:

962 – 1806 �� Sveto rimsko carstvo nemačkoga naroda 1864 �� Nemačko-danski rat (Austrija i Pruska pobeđuju) 1866 �� Nemačko-nemački rat (Austrija i Pruska ratuju jedna protiv druge)

1870/1871 �� Francusko-nemački rat (poraz Francuske, pobeda saveza Pruske i južnonemačkih zemalja) 1871 – 1945 �� Nemačko carstvo (Deutsches Reich) �� 1871 – 1890 �� Vlada kancelara Bizmarka �� 1890 – 1918 �� Vilhelmova vlada (Drugi rajh) �� 1919 – 1933 �� Vajmarska republika �� 1933 – 1945 �� Treći rajh

- nemačka dvostruka revolucija: političko-društvena i industrijska; na sve strane izrazi nezadovoljstva;

problem sa Pruskom i razjedinjenošću nemačkih teritorija; naziranje rešenja nacionalnog pitanja: Pruska će se pretopiti u Nemačku!, izjava pruskog kralja Fridriha Vilhelma IV („spasitelj romantike“) na demonstracijama u Belrinu; u isto vreme otpor prema Francuskoj revoluciji – otpor priznavanju tzv. paganskog kalendara (koji bi počinjao, 1791. nakon Revolucije, prvom republikanskom godinom); Austirija doživljava poraze: Karlo Alberto objavljuje rat Austriji, Milanezi proteruju austorijske vojnike i činovnike; ratovi su sada drugačiji: sudbinu odlučuje mobilnost trupa zahvaljujući železnici ali i telegrafu (izmeo Semering);

- borbe za naciju, pripreme za ujedinjenje obeležiće različiti događaji u istorji: malonemačko rešenje u

objedinjavanju svih Nemaca, berlinsko odbijanje carske krune i austrijska deklaracija o „celokupnosti spostvene države”, „oktroisani ustav”, Severnonemački savez (savez Pruske sa manjim nemačkim teritorijama na severu, nastao posle Nemačko-nemačkog rata 1866. i kome su se pred rat sa Francuskom približili i Bavarska i Baden i Vitemberg, što kasnije daje Nemačko carstvo), carinska unija; Pruska i Austrija tvrde da su veće od Nemačke, Saksonija sluša Prusku ali želi posebne teritorije i entitete, Bavarska vodi ratove protiv Francuske a Ludvig II Bavarski provodi vreme u svom svetu bajki – ipak, Bavarska, iako prezire Hoencolerne i Prusku, dolazi do kompromisa: zadržaće svoja vojna prava, svoju diplomatiju, železnicu, poštu i telegraf; Pruska pregovara i sa „slobodnim gradovima”, tipa Getingen (koji je u personalnoj uniji sa Engleskom); Hajne za carinski savez kaže da je nametnuo političku i ekonomsku prevlast nad duhovnom (celo stanje kritikuje u Nemačka. Zimska bajka); konačno, nemačko-nemačkim ratom (1866) između Austrije i Pruske (pobedila) utire se put Drugom Rajhu; međutim, nije to bilo carstvo svih Nemaca jer će Pruska gurnuti Austriju prema interesnoj zoni Rusije i Turske; Austirja tada, krajem 19. veka, prestaje da bude jedna od nemačkih država, Hugo fon Hofmanstal će o tome reći Sada imamo domovinu ali ne i otadžbinu!; neostvaren san će ostati i namera kralja Maksimilijana II da Bavarska stane na čelo manjih i srednjih država i da time postane treća sila uz Austriju i Prusku;

- Oto fon Bizmark (1815-1898), pruski kancelar: Jedina zdrava osnova velike je državni egoizam a ne

romantika!; majstor je kombinacija i opcija; čitave legende su se plele oko njegove strašne i tajanstvene figure; zavladaće parlamentarna monarhija gvozdenog kancelara; uživao podršku Berlinskog univerziteta (duhovna telesna garda dinastije Hoencolerna); u socijalistima (notorni neprijatelj socijalizma) i katolicima vidi unutrašnje neprijatelje nemačkog jedinstva – to su dve internacionale, jedna verska, druga socijalna (religijsko i materijalističko načelo), pa zato donosi i Zakon protiv generalno opasnih težnji socijaldemokratije i započinje Kulturkampf, ali posle Prvog vatikanskog koncila iz 1870. kelnski biskup Keteler osudiće za istu stvar masonsko-jevrejsko-liberalnu zaveru; mrzi socijalizam, podržava nacionalizam koji se polako razvija i do 1848. dopire do svih slojeva društva, da bi do 1890. postao narodni pokret; u tome Bizmark vidi vezu društva i njegovog mita, nacija je dakle istorijska i mitska zajednica;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

OTO FON BIZMARK I PREDSTAVA U KOJOJ BIZMARK KAO KOVAČ PREDAJE GERMANIJI MAČ NEMAČKOG JEDINSTVA


- ekonomski nacionalizam: Fridrih List, uvaženi teoretičar nacionalne ekonomije, izolacionista i protekcionista u vanjskim odnosima, biće najglasniji pobornik nemačke carinske unije kao vida unutrašnjeg povezivanja; carinskom unijom će se nemačke zemlje dogovoriti da između sebe ne plaćaju carinu; List je zagovarao i izgradnju pruge, dugoročno investiranje u infrastrukuru i obrazovanje, izgradnju fabrika i manufaktura – i to sve čini njegovu ideju ekonomskog nacionalizma; poljoprivredna revolucija će biti obeležena otkrićem Justusa fon Libiga o korišćenju minerala – on otkriva zakon minimuma od kojeg zavisi biološki maksimum (u svojim Hemijskim pismima); industrijalizacijom i proizvodnjom šećerne repe počinje pruska industrija alkohola; trijumf civilizacije označio je veću pokretljivost naroda, razmenu informacija, napredak u saobraćaju – sve se odvijalo brže; ipak, postojao je strah od mašine (up. Vilhelm Majster, II deo), ustanak šleskih tkača 1844; Johanes Šer, demokratski poslanik u virtemberškom parlamentu 1848, opisuje duh iz mašine kao nešto što će doneti najveću sreću najvećem broju: Kapital vlada svim klasama, od kralja do fabričkog roba; vera u mašinu označila je drugu prosvećenost: ko se prilagodi novom stanju biće nepovređen i obezbeđen; Ernst Knap kao Šer ne vidi u mašini fascinantnog monstruma koji se oslobodio od Tvorca, već je mašina sada organska projekcija, produženje tela; Hajne je izgradnju železnice uporedio sa otkrićem Amerike, baruta, štamparstva; međutim, bolest železnice obeležiće doba sa drugog aspekta i obuhvatiće i vrtoglavicu i nervozu, histeriju i razdražljivost kao i preskakanje srca; Johana Šopenhauer pored mašina oseća estetsko zadovoljstvo i pripisuje joj mnoge romantičarske kvalitete; ona u svom salonu širi duh kapiralizma i industrijalizacije kao nešto čarobno, sve uz iluziju da to predstavlja slobodnu utakmicu između snaga i sposobnosti, dok u mašinskoj proizvodnji vidi izvor opšteg i trajnog blagostanja; samo mali Kemnic je 1871. imao preko 100 fabrika; vlada potpuno oduševljenje mašinom i industrijalizacijom;

- društvo: javlja se klasa malograđana (srednji stalež), jer razlike između buržoazije i „mandarina” bivaju sve

jače; ali, oni za sebe misle da su socijalna normalnost, prirodno središte društva; epohu će obeležiti socijalni nemiri, porast broja stanovnika, velika glad istočno od Elbe, nezaposlenost u gradovima, pauperizam i talasi emigracije u Ameriku (gde će otići mahom članovi manjih sekti, predstavnici bidermajera i drugi: ukupno 6 miliona Nemaca za 6 decenija); od 60 mil. Nemaca, svaki drugi je učestvovao u najvećoj evropskoj seobi savremenog doba; sela postaju „ostrvca u vremenu” a jedino su još nezaboravljena u seoskim pripovetkama Ota Ludviga i Ludviga Ancengrubera; Gründerzeit: posle pobede protiv Francuza (Nemačko-francuski rat 1870/71 ili Treći rat za nemačko ujedinjenje, posle Nemačko-danskog rata 1864. i Nemačko-nemačkog (ili Austrijsko-prukog rata) iz 1866, pobedila Pruska) i konačnog ujedinjena nemačkih teritorija (osim Austrije) diže se 1871. Siegessäule u Berlinu, pred Brandenburškom kapijom; kreće opšti optimizam i posle kratkog zastoja ponovo startuje razvoj industrijskog društva – on je sad automatski – a država, racionalno opijena radom, doživljava nezapamćeni uspon; ovo se vreme zove Gründerzeit, označeno vidljivim znacima premoći: vojne parade, raskošne odore, do tančina razrađeni obredi, u Beču se gradi grandiozni bulevar Ring; država je bila sve i svja: pruski Genral Dr. von Staat a nju je oličavao car Vilhelm II Poslednji (vilhelminijska epoha); 1888. kada je došao na presto istoričari smatraju prekretnicom nemačkog carstva i to je „godina tri cara” (novi car ustoličen nakon smrti dede i oca); nije podnsio Bizmarka, uklonio ga je i postao sam sebi kancelar: to je značilo zaoštravanje odnosa prema jugu a to će pogodoti najviše one koju su na granici živeli; smatrao je da od Nemačke u Evropi sve zavisi i da najpre ona mora biti stabilna; Balkan nije smatrao interesnom zonom Nemačke, ali je za kolonije uzeo Namibiju, Tanzaniju, Togo i Kameron; kolonijama u Africi se protivio Bizmark i smatrao da će to brzo propasti; podsmevao se Bizmarkovom strahu od koalicija i tvrdio da ima vojsku da s njom može da utemelji svetsku politiku; zanosi se hegelovskim idejama i svaki napredak i uspeh Nemačke (a tada je Nemačka bila u usponu) tumači kao pripisanost uloge predvodnika u kulturnom razvoju – to lako dovodi do pretenzije da se organizuje celo čovečanstvo; lansira devizu „znanje je moć“ i biva upamćen kao fanatik nauke i tehnike;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NEMAČKO CARSTVO 1871. GOD.


________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POLOŽAJ NEMAČKIH KOLONIJA (SVETLO PLAVOM BOJOM SU OZNAČENE KOLONIJE U VREME DRUGOG RAJHA, CRVENOM BRANDENBURŠKE KOLONIJE,

DOK JE ŽUTA TZV. MALA VENECIJA; SLIKA: DE.WIKIPEDIA.ORG) - umetnost: četvrti stalež sada definitivno ulazi u kulturu i umetnost ali samo kao književna građa i predmet

prikazivanja, dok umetnici (časopis Gesellschaft u Minhenu) pripadaju drugom, građanskom, staležu; sam četvrti stalež postaje ekonomski i politički svestan, ali su mu estetske potrebe i dalje malograđanske; pisci profitiraju od pisanja takvih (malograđanskih) romana;

- književnost: nada u političko oslobođenje prelazi u veru u oslobodilačku snagu umetnosti – to forsiraju

predstavnici nemačkog Poetskog realizma: zlatni odsjaj sveta kod Kelera, bezazlena idila kod Rabea, vedra distanca kod Fontanea; Nemačka je, govori se, dobrodušna i nekoristoljubiva domovina pesnika i filozofa; metod: stvarnost se podvrgava jednom specifično poetskom i strukturnom zakonu i tada se razlikuje od stvarnosti u prirodnim naukama; Fontane priča o nužnoj idealizaciji, Keler o neposrednosti poezije a Oto Ludvig odbacuje idealizam i naturalizam; poetski realizam potvrđuje buržoasku potrebu za ravnotežom realiteta i idealiteta, približava se principima klasike i romantike; Konrad Ferdinand Majer predstavnik je starog gradskog patricijata; Vilhelm Buš beži u subjektivnost pišući „književnost u slikama“; iza svirepih šala i pustolovina zlih dečaka Maksa i Morica krije se nihilistički anarhizam kao pozadina pogleda na svet odraslih; on je preteča stripa; savremenicima je izgledao kao Šopenhauer koji odbija da odraste, koji piše igre za velike; on će biti veoma popularan i njegov stil pratiće i ostali (Teodor Hajne i Georg Gros) ali savremenike će njegov sarkazam nervirati, a izvan granica Nemačke ljudi će se oduševljavati ovim vidom kritike; ipak, sam Buš nije bio ideolog nekakve klasne borbe, samo je dobro poznavao ljude;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

MAKS I MORIC, PRETEČE STRIPA - slikarstvo: prve dve decenije Bizmarkove vlade obeležiće Makartovo doba, po Hansu Makartu,

najdekorativnijem slikaru 19. veka; on slika istorijske prizore uokvirene žutim ružama, rumenim lišćem, brokatom; Arnold Beklin uticaće značajno na Jakoba Burkharta i Ničea;

- muzika: klavirski virtuoz, otac simfonijske pesme, Franc List, osnovaće Novonemačku školu i zavladaće

potpuno muzičkim životom; Rihard Vagner stvara (u vezi sa Šopenhauerom) „muziku budućnosti”; Vagner ne gleda na jug i Italiju, već ka severu, ka Germaniji, germanskim mitovima, nemačkom srednjem veku, viteškom životu i hrišćanskim legendama; scenska monumentalnost je počivala na likovima koji su poticali iz grada i na radnji prepunoj zbivanja i sukoba – tako je predstavljao apoteozu nemačkog bića i nemačke sudbine; Vagnerova umetnost bila je nacionalno nadahnuta, iz nje progovara uzvišen estetski i aristokratski kulturni zahtev, a prožimaju je i snažne unutrašnje protivrečnosti; njegov Prsten Nibelunga ostaviće trajne posledice na esteticizam evropske Moderne, na vagnerijance Bodlera, Malarmea , Georgea i dr; specifično nemačka ideologija severa prikazaće se u liku heroja svetla Zigfrida i u sumraku bogova; germanski mit, dakle, trebalo je da nadoknati izgubljenu religiju; Vagner se oduševio i doživeo otkrovenje gledajući jednu lutkarsku predstavu u Hajdelbergu, doživljavajući je kao genijalno jedinstvo direktora, pesnika i aktera – iz toga će nastati i Vagnerovo stremljenje ka Gesamtkunstwerku, san o spajanju „lutkarske” i „faustovske”


pokretne pozornice – tako da se radnja zbiva i iza njih, što bi definitivno pokrenulo gledaoce i navelo da učestvuju; Vagnerovo univerzalno delo uključivaće sve umetnosti: reč (poeziju), zaplet (dramu), ton (muziku), kostim (slikarstvo i dizajn), gestove (ples) i scenografiju (arhitekturu); Vagner će ljude podeliti na dva tabora – na vagnerijance i antivagnerijance; upravo zahvlaljujući njemu, opera postaje centar umetnosti – i opremljena svim umetničkim sredstvima i saznanjima juri ka jednom nedostižnom cilju, ka mitu; a tu novu operu čine: unendliche Melodie, neobična zvučna sredstva, kompozicije sa polifonim preplitanjem, gusta mreža lajtmotiva koji drže celu složenu radnju; Vagnerove opere su promišljeno komponovane, realistički, sa logičnim sledom ideja i dramskih prizora, dok su likovi, ideje i stvari opremjene „melodijskim momentima”, lajtmotivima koji olakšavaju praćenje višečasovnog izvođenja (primer: opera Loengrin sa Gralovim motivom); međutim, Vagner će otvoriti i nove perspektive: u Parsifalu, lik Kundri će uvesti nove momenata na prelazu stoleća: antifeminizam, erotski demonizam i novi iracionaliza (sve sa magično-erotskom vizijom); vrhunac svojih nastojanja da spoji umetnost i religiju sam Vagner vidi u muzičkoj obradi Volframovih saga o Parsifalu; Rihard Štraus kralj je valcera, tipično bečke igre, međutim ponižavan je izrekom Ako je Rihard više volim Vagnera, a ako je Štraus više volim Johana; Hofmanstal mu je pisao libreta, počev od Elektre;

- Beč vs. Berlin: glavna razlika između Berlina i Beča je u tome što su svi – od nadvojvode do fijakeriste – imali

hedonistički odnos prema životu; Pruska predvođena Vilhelmom II i Austrija Franjom Josipom; predstavnici urbanog mentaliteta: pruski oficiri ismevani u Beču, austrijski kavaljeri ismevani u Berlinu; u Berlinu se zabranjuje Štrausov Kavalir sa ružama kao nemoralan; Beč, kulturna prestonica Evrope 19. veka i metropola bez granica, doživljava neverovatan procvat za vreme Franje Josipa, poslednju veliku epohu; umetnički se suprotstavljalo kalvinizmu Berlina; Beč je centar evropske pozorišne umetnosti i muzike, opere i baleta; feudalizam za sve glasila je krilatica kada je habsburški dvor otvorio svoja vrata svima za ovakve priredbe; Habsburšku monarhiju ocrtava i multietnička superstruktura koja nije smela biti narušena; ona će se od 1867. zvati Austrougarska i postaje snažna karika u očuvanju evropske ravnoteže: svaka nacionalna ili federalna jedinica živela je za sebe, a dvor je vodio dvostruku politiku: apsolutizam Beča propagirajući civilizacijsku raznolikost i prema građanstvu, antidemokratski i egoistično; austrijska germanizacija, ne obuhvata Lombardiju i Belgiju, ima centralistički cilj, Beč se uzdiže kao centar višenacionalne države; vlada jozefinsko prosvetiteljstvo, u okviru kojeg se tačno znalo šta se gde uči; u Beču, središtu te države, je popularan Burgtheater ali i sala Musikvereina, odakle i danas idu Novogodišnji koncerti; Bezendorfova sala sa klavirom bila je omiljena – tu su svirali List, Klara Šuman, Rubinštajn, Brams; ipak, klavirska umetnost biće povezana sa Franjom Josipom i sa njegovim nestankom nestaće i ona; u Beču će vladati Brams, Brukner i Jozef Štraus;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

FRANJO JOSIP (FRANZ JOSEPH) SA SVOJOM ŽENOM ELIZABETOM, SISI, I DECOM - filozofija: vlada duh ateizma i materijalizma, nove velike ideologije biće pozitivizam i materijalizam;

umesto nekadašnjeg boga kao motora primusa, tvorca svega, sada čovek, opijen novim otkrićima, pronalazi kao Faust formulu za stvaranje sveta; Štraus u kontroverznom Životu Isusovom proglašava celokupno hrišćanstvo za mit iza kojeg se ništa ne krije, a Ludvig Fojerbah u Suštini hrišćanstva pokušava da kroz postupke razočarenja i oslobađenja ukine versko očaravanje i „dokaže” da je čovek stvorio boga, a ne obrnuto: Umesto da budemo kandidati za diplomu zagrobnog života, budimo studenti ovog sveta; Čovek je čoveku Bog;Hegelov učenik, Maks Štirner, filozof beskompromisnog egoizma i individualizma, smatrao je istoriju procesom ne oslobađanja već porobljavanja ličnosti; u svom delu Jedini i njegova svojina postavlja pitanje šta je bolje – biti sretan ili biti svestan; u ovom delu se zagovara raskid sa kulturom i tradicijom i povratak autentičnome; sam čovek je granica slobodi, a granica htelja je raznolikost njegovih želja, sve je ostalo čovekova svojina; slobodan čovek se bori za svoje ja, a on sam nije ni dobar ni zao: Ich bin ja selber meine Sache und ich bin weder gut noch böse; prebacivao je prosvetiteljima (po njemu pobožnim ateistima) to što se nisu oslobodili stega hrišćanstva, a da bi se bio slobodan mora se osloboditi i toga (onostranosti u Nama); nad-ja (kasnije super ego kod Frojda) nastaje u detetu kao rezultat edukacije i dresure; Štirner do


kulta uzdiže dve osnovne osobenosti kapitaliste, kategorije koje su mu neophodne za uspeh: egoizam i instinkt vlasništva;

- Marks i Engels razvijaju „filozofiju grobara”; Marksova teorija ne dozvoljava fiksiranje nekog

nepromenljivog ekonomskog ili sociološkog sistema, on bi se morao odvojiti od istorijskog odnosa i osamostaliti se; lažna svest ili javno mnenje treba potencirati jer ono krije prave interese građanske klase pa se time i obezbeđuje slobodno kretanje kapitala, slobodna utakmica; verovao je da spasenju mora da prethodi katastrofa, ali najavio je i pobedu revolucije u obliku svetskog rata; njegov preokret ka socijalizmu počiva na razvoju kapitalizma, što vodi do eksproprijacije eksproprijatora; sredstva za proizvodnju su klin za čovečanstvo koji ga razara, deli na dva tabora: poslodavci i radnici – jedni imaju sve, drugi ništa i oi su „ljudi bez domovine”; to je novi odnos gospodara i robova, gde obespravljeni proleter ne poseduje ništa svoje, ništa ne može da nasledi niti ostavi nekom u nasledstvo; za njega je život proizvodni proces, porodica je ekonomska zajednica, stalež je klasa, rad kao vrednost razmene, kultura je nadogradnja, a bez suprotnosti nema napretka; bio je za razvoj suprotnosti društvenih snaga, pozdravljao je širenje bede sve iz razloga da to podstakne nastanak novih udruženja i nova ujedinjavanja; propast je neizbežna, a ona se ogleda u rastu proizvodnje, prekomernoj proizvodnji, nezaposlenosti, padu plata i sl; tako će i beda odigrati svoju ulogu – stvaraju se formacije, radničke stranke i uzvikuje se Proleteri svih zemalja, ujedinite se! (poslednja rečenica i moto Manifesta komunističke partije iz 1848); u celom tom sistemu, izmeniće se odnosi među ljudima: sa vladavine ljudima prelazi se na upravljanje stvarima, uvodi se planska proizvodnja, ukida se višak vrednosti, nestaje gospodarstvo proizvoda nad proizvođačem, nestaju zanati, a čovek počinje da vlada i istorijom i prirodom; o tome će nas obavestiti slobodna štampa – svevideće oko narodnog duha: uzeta kao realizovana u materiji, štampa dobija ime forme i rađa duh; Engelsova teza o sreći: to je skok čovečanstva iz carstva nužnosti u carstvo slobode;

- Vilhelm Diltaj, prijatelj Vilhelma Šerera, se u Uvodu u duhovne nauke zalaže za sintetičke poglede na epohu,

koji će obuhvatiti celinu, ličnost i stil – to je, po njemu, duhovna sinteza, za razliku od posmatranja pojedinačnih detalja; na pitanje šta je čovek samo istorija može dati odgovor; duh i društvo mogu se lakše definisati od inertne materije; on kaže Mi preziremo konstrukcije, pokazujemo skepsu prema mehanici sistema; srećnim nas čini zalaženje u dubinu stvari, usrećuje nas da umremo na putovanju; sledbenici dva prijatelja, Šerera i Diltaja krenuće kasnije sasvim drugim pravcima;

- Artur Šopenhauer bio je mislilac ljudske patnje, mizantrop i cinik, nezadovoljan našim ljudskim svetom jer

tu nema hrabrosti za istinu; ovaj svet, nasuprot Lajbnicu, je najgori od svih mogućih svetova, a da je samo malo još gori, uopšte ne bi mogao da opstane; živeti srećno je, u stvari, živeti manje nesrećno; između ideala i stvarnosti, i kod Buša i kod Šopenhauera, pojavljuje se Weltschmerz kao snažna brana satirućim ideologijama i optimističkim teorijama mladohegelijanskih reformističkih pokreta; to je iracionalna filozofija volje usred opšteg brodoloma duha i sumnje u duh uopšte; bio je tvrdokoran: nosio je uvek isto, a sve to drugi su pojmili kao mrzovoljno osobenjaštvo – u suštini, ta tvrdokornost njegovih uverenja bila je samo tvrdokornost usamljeništva; Omladini treba rano otkriti da su veličanstvene stvari prosta obmana: akademije i filozofske katedre su samo firma, spoljni izgled mudrosti, a lađe okićene vencima i zastavicama, iluminacije i sl. su firma, ljuska, hijeroglif radosti, opet – zvona, crkva i sl. su firma, lažni izgled pobožnosti; Svet je moja predstava: sve opipljivo i vidljivo je samo predstava data mislećem subjektu, shodno tome – ja sam nosilac sveta i svet je isto tako je nepostojanje sveta moguće baš kao što svet postoji; ali svet nije fikcija, iluzija – jer ga od toga razlikuje postojanje uzročne veze razloga; ipak, Ja je jedina realnost, bez subjekta nema ni objekta; kritikuje Getea i kaže da nijedan objekat ne može da postoji ako nema subjekta da ga pojmi; privid opipljivog sveta proizvodi jedan analogni mehanizam, a tvore ga prostor i vreme, i njihova uzajamna delatnost je kauzalitet; sve što nas pokreće, nosi, muči, ubija je samo voljni san o egzistenciji, igra koju nije trebalo počinjati i koju valja što pre završiti, jer Život je promašen poduhvat, posao koji ne pokriva troškove; Kantova „stvar po sebi” kod Šopenhauera je Volja – bezrazložna, slepa, bez cilja, kao beskrajna težnja nastala iz nezadovoljstva i nedostatka, ona nije predstava već telesno iskustvo; svet je moja predstava, a tome svetu pripada i moje telo; filozofija volje je učenje o nagonu; Šopenhauer nije cenio Hegela pa je izgledao kao anđeo smrti njegove kompromitovane ideologije; nihilizam: njegov metod dosledne negacije predstavlja pun antropološko-psihološki zaokret u filozofiji; takav filozofski sistem (nihilizam + Volja) predstavlja filozofiju života koja priča o užasnoj, besmislenoj borbi za opstanak, o gladi i seksualnosti, pa izvlači zaključak da su intelekt i saznanje nebitni u odnosu na volju, seksualnost; i nakon „gašenja” (smrti) volja ostaje, pa se tu vidi u stvari Šopenhauerova bliskost sa kulturnim nasleđem istoka; iz ovozemaljske bede izlazi se na dva načina: 1) čistim posmatranjem mudraca i 2) negacijom volje sveca; prorok izbavljenja putem umetnosti: volja je savladana jedino u umetnosti, jer jedino tu čist intelekt dolazi do izražaja, a ponovni vaskrs volje kao životnog izbavitelja moguć je jedino u muzici; u tome je najviše cenio Riharda Vagnera;

- Fridrih Niče, veliki rušilac i skrnavitelj, smatrao je Vagnera i Šopenhauera svojim učiteljima u mladosti, a

kasnije ih, u bolnom obračunima sa nekadašnjim idolima, naziva „kovačima lažnog novca” i prema njima će gajiti odnos ljubavi-mržnje; njegov stil je aforističan i blizak propovedi, pogotovo u Zaratustri; u svom


prvom spisu Fatum i povest govori o tome da kada bi se nekom snažnom voljom srušila cela prošlost sveta, smesta bismo postali nezavisni bogovi, a povest sveta bi bio samo san; kaže da filozofija mora da odbaci svoje dogmatske pretpostavke, a igrajući se svetovima mora i da odustane od konstruisanja sistema, od principa i načela kao autentičnog saznavanja života i sveta; kritičar je vladajućeg morala i verovanja, suprotstavlja se svima i zalaže se za apoeozu bespoštednog; u Veseloj nauci povikuje Bog je mrtav! Njega smo ubili svi mi, vi i ja; tvrdi da svetom vlada haos i da je život neprestana borba u kojoj pomaže jedino volja za moć; kaže da nebeski tvorac mora biti uklonjen jer je devijacija svega ljudskog, jer je sve postavio naopačke: svet pripada čoveku, a ne on svetu; istinu tumači kao zaslepljujuću, poslednju zamku morala, one su iluzije, puke metafore, istrošene i čulno onemoćale, izlizani kovani novac koji ima vrednost još samo kao metal; Istina će nas uništiti!, a od nje nas mogu spsiti samo umetnost, obmana i promena a pre svega igra, jer je uzdignuta iznad svih ostalih ljudskih vrednosti jer ništa ne sadrži izvan sebe; apolinijsko vs. dionizijsko: (podela iz 1872. u Rađanje tragedije iz duha muzike) razumsko i odmereno vs. iracionalno i strasno; umetnost je neopozivi princip svega duhovnog zbivanja Zapada, ona određuje starno mesto čoveka kao fragmenta u celini prirode; svet je nepregledni kontinuum mogućih tumačenja, splet perspektiva, pun vizija i nepoznatih dimenzija: ovaj svet je volja za moć i ništa više; očinski princip se ogleda i u veri u duh – a to će se najbolje videti u Ecce homo, gde idealizuje taj princip ali i identifikuje se sa psihički obolelim ocem; u Zaratustri javlja se ideja o natčoveku i večnom vraćanju istog; natčovek (Übermensch) je čovek budućnosti, suočen sa povratkom svega što prezire, što potkopava veliko i uzvišeno; tu nema hrišćanskog morala robova, tu je dat alturizam posebne vrste, viši oblik odricanja; natčovek ima jako izraženu volju za moć, hrabar je, odgovoran i ne boji se opasnosti; kaže da će celo čovečanstvo biti natčovek, a ne samo jedna nacija – to je produkt evolucije, rušenja postojećeg sveta; Zaratustra je „advokat života”,on osuđuje dekadentno gašenje metafizičke volje, besciljne i slepe kao kod Šopenhauera; Volja mora da lomi protivrečnosti, mora da postane vitalna, besomučna volja za moć: njen plen je ceo svet, gde se rušenje vidi kao najviši oblik stvaranja; svet u kojem živimo je arena u kojoj se ispituje naša volja i ličnost; to je mesto večne borbe između čoveka i natčoveka, većine tj. stada i natprosečnog čoveka izuzetnih sposobnosti s onu stranu dobra i zla, socijalne i anarhične misli; nema istine, sve je dozvoljeno, preokretanje svih vrednosti npr; protivnik je hrišćanstva, socijalizma, jednakosti: Što smo se više vinuli, utoliko manji izgledamo onima koji nisu kadri da lete (u Osvit); Hajdeger će za njega reći da je ostao anarhista i nihilista uprokos kritici, pa čak i marksista (zbog rušenja postojećeg); ostao je poznat kao ne čovek, već dinamit, kao antipod Bizmarku, mističar animalnih instikata i apokaliptičnih vizija; nažalost, zloupotrebom njegova filozofija će pripremiti teren za dolazak tirana i diktatora, za pretvaranje mase u rasu;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ŠOPENHAUER, MARKS, ENGELS, NIČE - nauka i pronalasci: Šlajden i Švan pronalaze, odvojeno, biljnu i životinjsku ćeliju, a botaničar Mol je naziva

protoplazmom; u okviru celularne teorije Rudolf Firho pokreće celularnu patologiju a sve se ujedno povezuje i sa društvenim planom: osnivanjem demokratske fiziologije: svako biće je sastavljeno od samostalnih jedinica koje žive svojim životom, od ćelija koje naziva trećim staležom; Grotefend preko persijskih kraljevskih imena dešifruje klinasto pismo; berlinski muzeji i Nemačko orijentalno društvo razotkrivaju Egipat, uporedo i Grčku i to tokom tri arheološke kampanje; Hajnrih Šliman otkriva Troju; svim ovim (ali i neverovatnim ekonomskim uspehom) Nemačka želi da zauzme mesto antičke Grčke; istoričar Jakob Burkhart, Geteov učenik, najumniji je čovek 19. veka, ali okrenut renesansi; bavi se renesansom u Italiji pa čak je i povraća nakratko; profesori su u vreme Maksimilijana II bili glavni – ukras salona, junaci romana ali i predavači na ozbiljnim seminarima, simpozijumima i sl; ekonomista Karl Menger razvija u Beču teoriju marginalne koristi i u središte svog ispitivanja stavlja izolovanog pojeinca a ne društvo – njegove osnovne kategorije nemaju društvenu već psihološku sadržinu; javlja se sveopšte oduševljenje prirodnim naukama, izražava se fanatična vera u njih – pozitivista Vilhelm Šerer ih opisuje poput trijumfatora na pobedničkim kolima za koja smo svi mi privezani; 1895. otkriveni su rentgenski zraci, elektromagnetizam 1820. i Zabekov toplotni elektricitet 1823; Simens će otkriti telegraf; najugledniji naučnici okretaće se okultizmu a okultisti na rezultate prirodnih nauka; uz Šopenhauerovu filozofiju ide i revolucionarno učenje Johanesa Milera o refleksnim pokretima i zakon o ekscentričnim osetima; u Berlinu se raspravlja o osetima (svetlo, tama, zvuk, miris...) i kaže se da su to kvaliteti samih čula a ne podaci o vanjskim predmetima = ceo svet je samo funkcija našeg vida i akcija kratkog uma; Martin Klaprot uočio je dimorfiju (tela istog hemijskog sastava imaju


različite oblike) i otkrio uran i titan; Gotlib Dajmler je 1886. izbacio prvi auto; Johan Gregor Mendel otkriva genetičke zakone naslednosti;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PRVI AUTOMOBIL GOTLIBA DAJMLERA (1886)


Glava 8 Kultura na razmeđu vekova

- stanje i obeležja XX veka: negacija humanosti, imperijalna sila, opšte razaranje, svođenje gotovo neizmernog duhovnog potencijala na malobrojne mogućnosti koje će postati krvava stvarnost; krivicu snose politička i publicistička javnost; stvarnost ne odgovara onome što se dešava iza fasade carskih palata u Potsdamu i Šenbrunu („Velika Nemačka” i „Velika Austrija”); osnažuje se militarizam u svakom pogledu, te su čak popularna dečija mornarska, matroska, odela – time se demonstrira nacionalni ponos zbog izgradnje nemačke ratne flote (Vilhelm II: Svetska politika kao zadatak, svetska sila kao cilj, flota kao instrument.); za cilj se postavlja pobeda Engleske kao evropske sile na mnogim planovima; otvara se najveća nemačka prekookeanska linija u hamburškoj luci: Hamburg-America-Line sa devizom Moj domen je čitav svet; ideja „evropske Amerike” (Gete: Samo je ovde Amerika, ovde i nigde drugo); mnoga udruženja (pa čak i sportska) organizuju se strogo vojnički, jačaju volju i disciplinu; Austrijska ideja ili državna ideja multinacionalnog zajedničkog življenja jeste idealizacija realnog ili realizacija idealnog, to je (prividno) nadnacionalna ideja, za razliku od nemačke ideje koja je nacionalnog karaktera; neprijatelji Drugog rajha bili su socijalisti, liberali, Jevreji i Englezi, pa se s tim u vezi može govoriti o začecima nacionalno-političke volje za moć; država se uzdiže iznad čovečanstva, klasa nad individuom, nacija nad ljudskom zajednicom; izm. 1890. i 1910. dolazi do neviđenog prosperiteta, javljaju se pokreti za reformu stambene izgradnje, odevanja, života uopšte, štampa je slobodna, cveta kultura liberalnog građanstva i Berlin se cepa na imperijalni i njemu suprotstavljeni deo; javlja se ideja o zastarelosti sveta i nužnosti novog početka; na izborima 1892. pobeđuju socijaldemokrate; pokret egzotizma ne vezuje se samo za knjige, putopise i oponašanje drugih kultura, već i za delovanje Nemačke na stranom tlu: izgradnja Bagdadske pruge predstavljala je svetsku misiju nemačkog naroda i poklon duhovne kulture i tehničke civilizacije; u vreme marokanske krize Vilhelm brodom Panterov skok dolazi do Agadira 1912. a to označava i nove nemačke interese, nove interesne sfere (npr. Namibija, Kamerun); Nemačka i Rusija: javlja se čudna nemačka nostalgija za ruskom dušom, pobožna i amoralna u isti mah; nemačka i ruska duša imaju zajednički karakter – obe su zagonetne i čarobne, a rusku dušu je ruska Nemica Lu Anders-Salome opisala kao prelepu ikonu, tamno lice svetaca koje želi da ostane nerešeno, nedoslikano, dobrota bez kraja; Kilimandžaro (u Tanzaniji, tada nemačkoj koloniji) se posmatra kao „najveća nemačka planina” (nekada se zvala i Kaiser-Wilhelm-Spitze); duh jedne takve Nemačke opisaće Tomas Man u Čarobnom bregu 1924; kič vremena secesije biće vidljiv i u Dekorationsmilitarismus-u, šarenilu paradnih uniformi – zahtevala se efikasnost a ne šarenilo; Nemačka, ipak, želi u I sv. rat: Danas više ne znam ni za kakve partije, znam samo za Nemce, rekao je sredinom 1914. Vilhelm II – to raspaljuje mase; ishod I sv. rata biće i proglašenje Republike Austrije, a dva njena građana dobiće odmah i Nobelove nagrade za mir: Berta fon Suter za Dole oružje i Alfred Frid za organizovanje mirovnih pokreta u Nemačkoj i Austriji i izdavanje prvog pacifističkog časopisa na nemačkom jeziku;

- polako počinje da se oseća antisemitizam – u Beču, prepunom Jevreja, pobeđuju na izborima sve sami

antisemistički kandidati; tada Jevreji postaju svesni situacije i, iako su bili potpuno ponemčeni i asimilirani, osećaju da predstoji problem; jevrejski filozof i aktivni antisemista, Oto Vajninger, izučavajući polove, u Pol i karakter 1900, govori o tome da su jevrejstvo i ženstvenost isto – haos i negativni princip u jednom; kaže da nijedan muškarac nije 100% muškarac i da nijedna žena nije 100% žena, te da se oni međusobno traže i dopunjuju, a po pronalaženju treba se uzdržavati jer je svaka veza iskorišćavanje jedne strane;

- nauka i otkrića: prvi, srebrni dirižabl grofa Cepelina (1900); 1895. Vilhelm Rentgen otkriva zrake koji

osvetljavaju unutrašnjost tela; veoma se mnogo polaže nade u nauku, očekuje se čudo od tehnike i to je sad jedino čime su se bavili i ušta su verovali; 1900. Maks Plank je objavio kvantnu teoriju, 1905. Albert Ajnštajn teoriju relativiteta; Ernst Hekel, biolog i tvorac je ekologije, tvrdi da u svetu školjki i meduza nema granice između prirodnih i umetničkih oblika i da kristali imaju nešto nalik na dušu – dakle, svu prirodu je stvorila umetnost;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

CEPELIN IZ 1900.


- kulture umiru, to tvrdi Ulrih fon Vilamovic-Melendorf; pored životnog instikta, u kulturi postoji i jedan instikt ka smrti, njene institucije postaju okamenjene, njeni refleksi su ili pogrešni ili neodgovarajući; sivilo industrijske civilizacije izazvaće volju za mitom kao odgovor na pozitivizam i na naučni racionalizam koji ne zadovoljavaju duh i koji zanemaruju dušu; Rudolf Štajner zasniva antropozofiju, učenje o reinkarnaciji svakog pojedinca kao izlasku iz sveopšte propasti (povezano sa samom 1914. i ratom); antropozofija govori i o intuiciji kojom se spoznaje metafizičko, nepostojano, nedostižno; on govori o tom spoznavanju nadčulnog, višeg sveta, i kaže da do njega može dospeti samo genije Srednje Evrope (Genius Mitteleuropas) – s tim u vezi Štajner nastoji da kroz praktično usavršavanje približi čoveka tom stadijumu, otvara tzv. Waldorf-škole i hram kulture i nauke Goetheanum koji treba da pruži utočište mističnom zanosu i teozofskoj viziji duhovnog (zidovi hrama bili su obloženi mlevenim laticama ruže i tankim slojem voska – pritom ti slojevi predstavljaju slojevitost duše, koja samo privremeno menja svoju ljusku i stanište); dobar uvid u kulturu na prelazu veka daje Muzilov roman Čovek bez svojstava; sve se više ide ka apstraktnoj umetnosti, spiritualizam uzima maha (Frank Kupka vrši eksperimente sa geometrijskim oblicima, održava seanse kao medijum); Paul Kle kaže Umetnost ne reprodukuje vidljivo, nego čini vidljivim, dok Maks Bekman tvrdi U svom delu želim da pokažem ideju koja se krije iza stvarnosti, ja tragam za mostom koji vodi od vidljivog ka nevidljivom; nemački ekspresionizam oslikaće najbolje sledeće tri odlike: snažna apstrakcija, izrazita deformacija i elementarna čulnost; umetnička dela su redukovana, dinamičnija – to je jedna od ključnih razlika od naturalizma (npr. naturalistički film Gread Eriha fon Štrohajma trajao bi, integralno, jedno osam sati; romani su sadržali tri toma, a opere trajale po pet sati): Emil Adlor piše roman koji se čita za jedan minut, a Hajnrih Man svoj Drei-Minuten-Roman; brzina i fragmentarnost su osnovne odlike novog vremena;

- filozofija: Fric Mautner kaže da je ovo vreme jezičkih obmana, da se stalno manipuliše ljudima, jer je

celokupna stvarnost zapravo jedan veliki semantički problem i stoga treba ili prekinuti svaku verbalnu komunikaciju (dakle rešenje je ćutanje) ili sublimirati sve to u vidu umetnosti, jer jezik je fabrika znakova ili pogon praznine; to će kasnije dovesti do niza lingvističkih istraživanja predvođenu Ferdinandom de Sosirom; Sigmund Frojd doživljava uspeh svojim Tumačenjem snova iz 1900, delom koji su osporavali crkva, medicina i spiritualistička filozofija, a koje je ipak otkriće stoleća, početak popularizacije psihologije (sada se svako interesuje za neke njene segmente) i završetak prethodnog stoleća, kada je „otkrivena duša”, bolesti i poremećaji; mnogi kažu da je on precenjeni naučnik i podcenjeni književnik, jer se Psihopatologija svakodnevnog života smatra remek-delom, fantastičnim mikro-romanima sa detaljima o svakoj bolesti; protivnik ali u isto vreme i poštovalac psihoanalize bio je Ludvig Vitgenštajn; međutim, nije psihoanaliza otkrila podeljenost ličnosti: Indiviuum davno je postao Dividuum, koji sebe deli i poklanja drugima; Frojd se bavio i aktuelnim temama, napuštenošću, bačenošću savremenog čoveka, budući da su mu tri sina bila u ratu; smrt je shvaćena kao svršetak svih laži i relativnosti, a samoubistvo radikalna novost u životu svakog čoveka; Frojd se bavio idom, egom i superegom, zatim nesvesnim, potiskivanjem, Edipovim kompleksom i tumačenjem snova – snovima i fantazijama; Karl Gustav Jung priča o kolektivnom nesvesnom kao akumulatoru energije i potisnutih želja (lično nesvesno, tj. potisnuto vs. kolektivno nesvesno, tj. arhetipovi (bajke, mitovi)); čovek otkrivajući druge otkriva sebe – to je proces individualizacije; jungovsko se primećuje kod Demijana Hermana Hesea, gde Sinkler preko Demijana, njegovog unutrašnjeg glasa, malog boga, daimoniona, traga za sobom; Edmund Huserl će zasnovati i zastupati fenomenologiju (nauku o pojavama), tvrdeći da je suština u suštini i da se ona postiže odstranjivanjem čulnog iz pojava, fenomena; predmet je centar posmatranja i kaže da je on tu i pre nego što mi obratimo pažnju na njega – time se ukida podela na subjekat i objekat; predmeti će postati predmet nove lirske umetnosti – Rilkeovih Dinggedichte; sve se redukuje na čistu svest, ne bi li se došlo do saosećanja sa tuđim egom, dakle svetom istim kao naš, raznolikog ali opet povezanog; Georg Zimel kaže da je pojedinac predmet doživljavanja, pri čemu je društvo proces a sociologija pokušava da mu uđe u trag; zalaže se za analogije i kombinovanje: kriminologija mora poznavati i psihologiju pozorišne publike, kultura i umetnost tako moraju sarađivati sa sociologijom;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

JUNG, FROJD, HUSERL

- književnost: Rajner Marija Rilke najveći je lirski događaj XX veka, „Orfej za svakog”, idol generacije bez ljudi (Mušg), pesnik koga je malo ko cenio, pesnik gole duše koji je tragao za jednim Bogom koji je Ljubav i


za jednom Ljubavi koja je Bog; krug sledbenika okupljenih oko Štefana Georgea činio je kult za sebe: pravila ponašanja, odevanja, zakon pesničke lepote, ekscentričnost u ortografiji i tipografiji, obožavanje rano umrlog dečaka Maximina (inkarnacija rimskog imperatora iz pesme Porta Nigra), okupljanja pod maskama (George je bio Dante) čine samo deo te „tradicije”; pesme su bile tajne – štampane su u malim tiražima poput privatnih izdanja, nedostupne i nerazumljive većini; Šniclerovi komadi biće primena Frojdove teorije (Frojd ga smatrao svojim dvojnikom), a Novela o snu obrađuje bečku temu san i stvarnost; psihoanaliza i Frojd uticaće i na Vedekinda (Lulu) i na kompozotora Albana Berga; novi oblici koji su zapravo lebdeli između društvenih događanja i umetnosti (književnosti), bili su varijetei i kabarei – građanski svet je u njima uživao iako su sadržali satirične žaoke; varijetei nisu jeftine šale, mada tako deluju; oni, oslanjajući se na neku ozbiljnu umetničku formu, bodu duboko i deluju razorno, zloupotrebljavajući čak formu koju su uzeli; Peter Altenberg, lirski pesnik, za kojeg je bio inpresionizam pointilistički fiksiran; taj impresionizam i ljudsko Ja kojem spasa nema (unrettbares Ich, Ernst Mah), kao da je i svojim životom dokazivao Altenberg lutajući bečkim ulicama poput utvare; umetnikovo oko nazvao je Rotšildovim bogatstvom i rekao da on stvari vidi kao senke u rečima i time stvara, tako nastaje taj „uzvišeni besmisao”; a celu umetnost će obuhvatiti potpuna relativizacija vrednosti, gde svaka stvar ima svoju cenu ali ne i vrednost; početak veka pun je rituala bez pokrića, iluzija kojih se nije svesno; javiće se i nova lirika, svedena, tzv. nepredmetna poezija, lišena smisla; Hans Arp i Hugo Bal biće predstavnici dadaizma, satirske igre ekspresionizma; njih će karakterisati i estetika šoka i ružnog; efektnost ekspresionizma se ogleda u kratikim romanima (Drei-Minuten-Roman Hajnriha Mana) ali i u tzv. kino-stilu Alfreda Deblina, koji zahteva oko kamere i tehniku montaže od moderne poetike; Franc Kafka, koji nema učitelja ali ima nastavljače, stvara stil svojstven samo njemu – nemoguće je moguće; birokratija je centralna stavka njegovih romana; njegove priče su naizgled jednostavne ali veoma natprirodne, nema granice između jave i bunila;

- slikarstvo doživljava promenu sistema vrednosti; u slikarstvu se javlja spontani i subverzivni stil koji

ovekovečava trenutke sreće u građanskoj kulturi i postaje jak poput nekog političkog proglasa; javlja se degeneracija u umetnosti – Maks Nordau (Jevrejin iz Pešte) tvrdi u svojoj studiji o Izopačenosti da slikar smiruje svoje porive slikanjem; kasnije će cilj biti suština: osloboditi se čulnog, slikati bezgranično, čistu bespredmetnost uz redukovan kolorit; Vasilij Kandinski i Franc Mark slikali su „suštinu”, kao proizvod nove fenomenološke filozofije Huserla; oni su ujedno bili i članovi minhenske ekspresionističke grupe Plavi jahač iz 1911; ekspresionističke ikone, najmučnije karaktere, slikaće Egon Šile;

- jugendstil (i secesija, kao austrijska varijanta jugendstila) biće jedan od najmarkatnijih stilova epohe:

apartni stil koji svemu daje jedinstven kitnjast oblik cvetnog dezena secesije – ogradama, stalcima, prozorskim oknima, fasadama; to je dekoracija veštačkog raja; strogo stilozovana jednostavnost i floralna ornamentika suprotnost su „državnoj umetnosti”, vilhelminskom akademizmu; čitave četvrti biće ispunjene cvetnim mustrama i stilizovanim životinjama a u muzici će se kompozicije zasnivati na bajkama i biće pisane za klavir, četvororučno; lik u književnosti je zamišljen, u mislima i monologu – on je samo kalup, okvir za reči a u slikarstvu kontura, lik u obrisu ispunjen nijansama zlata i prozračnog kolorita, baš kao u slikama Gustava Klimta, čije su žene gorde, velikih očiju, bledog tena, pod kišom od zlatnih kapljica; život u vreme secesije postaje puk hedonizam, potomstvo se ograničava na jedno ili dvoje dece, pedesetogodišnjak je još uvek nečiji sin i dozvoljeno mu je gotovo sve; vlada lagodna dokolica; patetika uzima maha: arhitekta Olbrih kaže Neka umetnik stvori svoj svet kojeg nikad nije bilo i koga nikad neće biti; on je tvorac i bečke Haus der Sezession, sa filigranski izrađenim krovom od pozlaćenog lovora; zbog toga i sam Man u Wälsungenblut kaže da je dekoracija života tako bogata, zasićena da za sam život više nema mesta; predmeti secesije postaju kič i sele se na tavane; centri ove nove umetnosti biće Minhen, Darmštat, Berlin i Beč

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„POLJUBAC“ (KLIMT),„AUTOPORTRET“ I „SEDEĆI ŽENSKI AKT“ (ŠILE)

- arhitektura: najbitniji arhitekta epohe bio je Jozef Marija Olbrih; on je projektovao Kuću Secesije u Beču, simbol bečkog Jugendstila; Adolf Los, austrijski arhitekta s početka XX veka, jedan je od pionira graditeljske moderne u Srednjoj Evropi; smatrao je da stari način gradnje treba zameniti samo onda kada je bolji od starog, a ako promene nema, onda neka ostane po starom; njegov moderni projekat, Café Museum u Beču, predtsvlja dekadenciju – dekoracija propasti, tužna lepota koja umire; bori se protiv kiča secesije, protiv


ukrasa i ornamentike bečkih i minhenskih građevina; proglašava civilizacijskim zločinom estetiku ornamenata, zalažući se pritom za jednostavnu svrsishodnost, ravne linije fasada, velike prozore i svetle prostorije; njegovo najpoznatije delo je Looshaus u Beču na Mihaelerplatzu; veoma ga je poštovao Valter Gropijus; Erih Mendelson, tvorac brze arhitekture, projektovao je Ajnštajnovu kulu u Potsdamu 1918, koja je oblikom htela da dokaže teoriju relativiteta i koja i dan-danas fascinira;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

OLBRIHOVA KUĆA SECESIJE U BEČU, MENDELSONOVA AJNŠTAJNOVA KULA U POTSDAMU I LOSOVA ZGRADA U BEČU

- muzika postaje najprolaznija umetnost; uočljiv je razliveni stil impresionizma, prigušeni stil izgrađen na varijacijama najmanjih oblika; pianissimo je najjači dinamički stepen; Arnold Šenberg, tvorac nove muzuke, dodekafonije, smatran je političkim buntovnikom, psihopatom; njegova muzika je atonalna, svedena na atom (uticaj prirodnih nauka na umetnost); atonalna muzika, tipična ekspresionistička tvorevina, biće kasnije za vreme NS označena kao entartete Musik; njegovo prvo i ključno delo (do dodekafonije), Verklärte Nacht iz 1899, naišlo je na negodovanje publike; Drugim gudačkim kvartetom hteo je da pokaže kakav je svet u stvari – ružan; štedljivost i svedenost sredstava ili vrsta zvučnog haosa – to je muzika Arnolda Šenberga; i Jozef Matijas Hauer se zalaže za atonalnu muziku da bi se isključilo fizičkoto izaziva napuštanje koncerata; mistika je prožimala i moderne autore: Alban Berg je toliko bio zaokupljen mistikom brojeva da je izračunavajući brojeve svojih životnih ciklusa u svoj violinski koncert uključio sopstvene brojeve i premijeru tog svog rekvijema nikad nije doživeo;

- film: pre braće Limijer Maks Skladanovski konstruiše svoj projektor i u Berlinu prikazuje svoje treperuće

sličice, ubrzani niz dokumentarnih uličnih snimaka; ekspresionistički film, nastajao posle I sv. rata oslikava vreme: junaci su u strahu, u zabludi, puni grehova i strepnje;


Glava 9 Kultura Vajmarske republike. Nova objektivnost. Frustracija nacionalne veličine. Finis Germanie

- Vajmarska republika (1919-1933) izgledaće kao uvreda slavnoj nemačko-pruskoj prošlosti; tvorac Vajmarskog ustava bio je berlinski profesor Hugo Projs; maršal Paul fon Hindenburg (od 1925. carski predsednik, kasnije naslednik Fridriha Eberta, prvog predsednika Vajmarske republike, na tom mestu) kaže 1920. da se „nemački front srušio poput Zigfrida pod kopljem jarosnog Hagena“; vlada osećanje očajanja i izdajstva; traže se nove ideologije; u jeku inflacije u Srednjoj Nemačkoj se 1918. raspuštaju socijalističke vlade a između 1919. i 1933. menja se čak 17 vlada; predsednik države bio je „carev dvojnik”, imao njegove prerogative, republika je imala odlike carevine bez cara („negativna monarhija”); Gustav Štrezeman, nesuđeni „evropski Bizmark”, dobio je Nobelovu nagradu za mir nakon što je postao republikanac i počeo da se zalaže za državu onakvu kakva jeste, za pomirenje sukobljenih strana, a tada se verovalo u smisao i suštinu Evrope; između dva rata obezbedio je državnu stabilnost i ugled u svetu; Austrija trpi udarce: ona je Nemačka van sebe, skupo je košta slavenogermanska simbioza; već 1923. časopis Weltbühne najavljuje smrt Republike; nova država, ona koja nastaje nakon Vajmarske republike, treba da bude „totalna država” – ona koja će braniti dušu Nemačke, te se u novoj Italiji, kao nekadašnjem delu Svetog rimskog carstva nemačkoga naroda, traži partner; Propast Zapada je neminovan tvrdi Osvald Šprengler 1918/1922 i zato on pokušava da sačuva pruske ideje za čovečanstvo jer ceo svet stoji pred izborom: pruski socijalizam ili zapadni kapitalizam, država ili parlament... jer Marks je mrtav, moguć je samo jedan pruski socijalizam; slično kaže i Karl Šmit – prema njemu Nemačka onakva kakva jeste propada, parlament je beskoristan; prema njemu diktatura nije loša, to je način da se očuva sloboda – vanredno stanje je dobro, jer pravni poredak se ne zasniva na normi već na odluci, naređenju; obnavlja se želja za carstvom, za Trećim rajhom, vladavinom Svetoga duha (posle Oca, Sina), carstvom apsolutne religije i sl; to je, prema „novom humanizmu” Ernstu Kriku, carstvo bogolike nacije, otvorenog i ka beskraju ustremljenog kolektiva – i zbog toga se upravo zabranjuje naziv Treći rajh, u čiju zamenu dolazi Četvrti rajh, naziv koji se još brže zaboravlja;

- društvo: Maks Veber, sociolog i pravnik, zahtevao je neku vrstu minimalizma – trezvenu objektivnost kao

jedino sredstvo autentičnosti, oslobađanje sveta od čarolije (Entzauberung der Welt): republika je deziluzija bivše carevine; on u spoju racionalizma i protestantizma vidi uzrok uspeha kapitalizma, to je spoj poslovne sposobnosti i razvijenog unutrašnjeg života; društvo su kritički posmatrali pripadnici Frankfurtskog kruga Adorno, Horkhajmer, Markuze i From – oni daju podsticaj razvoju marksističke misli; kolektivistički duh (iako mu se nacionalistički suprotstavljao individualitet) podržavali su svi: levica se zalagala za slobodnu ljubav i drugarski odnos, ubrzo se javlja ideja seksualne emancipacije (roman Savršen brak) te se i žene pronalaze u novom društvu, „društvu kakvo želimo”; časopis Klare Cetkin raspravljao je o sveobuhvatnoj erotskoj etici komunizma; Valter Benjamin zalaže se za Proletersko dečje pozorište, proslavlja se Dan nemačke kućne muzike (21.11.), savremene opere će svoje mesto naći u tramvaju; pojavljuje se masovna muzika: gramofonske ploče, radio;

- nacionalizam u početku slabi, ali samo prividno i veštački – Paul de la Gard i Maler van den Bruk pišu Nemce

1904, a ovaj drugi smišlja pojam Treći rajh; zabranjuje se i delo ponemčenog Engleza Hjustona Čemberlena Osnova 19. veka iz 1899. za koga su svi cvetovi kulture bili indogermanski a svi bolji Italijani (od Dantea naovamo) imali su u sebi obavezno nemačke krvi; sve definicije germanskog mentaliteta sadržale su dve glavne odrednice: red i rad, specifično nemački element; javljaju se uzvici Bolje red bez pravde nego pravda bez reda iako je red bez pravde tiranija; suprotstavlja se ideji kolektiva pa se kaže da je pojedinac u centru, on je Nemačka i, s tim u vezi, vlada moto Gete vredi više nego cela Nemačka;

- Nacionalsocijalizam: Vajmarska republika polako je nestajala a novo carstvo nije moglo da uključuje

Austriju i Sudete; Nemačka je u potpunosti zavisila od američkih kredita, nakon monetarne reforme 1923. ljudi gube svoje ušteđevine, mnogi ostaju bez posla; ipak, narednih 6 godina dovešće do ekspanzije i do postiznja predratnog nivoa; 1929, nakon „crnog petka” (pad njujorške berze), milioni ljudi će ostati bez posla i to je razlog zašto svi, očajni, prilaze ekstremnim partijama; studenti su prvi pristupili nacionalsocijalizmu (studentski izbori iz 1930.); nacionalsocijalizam bio je tada ne samo izraz socijalnog protesta, već i akademskog elitizma, izraz gnušanja i preduzimanje nečega protiv Nemačkog carstva jevrejske nacije – cilj je bilo postizanje socijalne pravde; i umetnost se koristi u opštoj euforiji: masa se pretvara u rasu; Gebels piše roman Mihael. Jedna nemačka sudbina na stranicama dnevnika (1928); Jevreji predstavljaju opasnost: infiltrirali su se u sve funkcije i strukture i žele svetsku vladu; polako se izdvajaju prvi simboli novog vremena, stilizovani imperijalni simboli; Leni Rifenštal i ekipa stvaraju nacističke filmove, predstavljajući tako novu rasu; nigde se i nikad nije tako delovalo na psihu i mentalni sklop ljudi; Blubo, krilatica krv i tlo (Blut und Boden), iako potiče od naturaliste Mihaela Georga Konrada, i čuvena rečenica U tajni krvi i tla krije se tajna umetnosti, obeležiće novo doba – skoro primitivno, surovo i brutalno treba se boriti za nove ideale; potiskivanje kosmopolitizma, naivnog greha nemačke klasike: postojala je čežnja da se osobenim nemačkim izrazom odbija sve vangermansko od sebe – treba se okrenuti sebi, nemačkim kulturnim dostignućima; čak je i muzika, najviše nemačka od svih umetnosti, iako i dalje na vrhuncu (Šenbergova dodekafonija iz 1921.), pretrpela promene ne bi li bila što više germanska: Himlerov Preistorijski institut „odlučio” je da je dur-akord nemačka muzika i da je nemački instrument arhaična


bronzana truba lura, čijim je pronalaskom u paru dokazano da su stari Germani poznavali polifoniju; orgulje su takođe koristili u svoje svrhe: na nacionalsocijalističkom kongresu 1936. svirale su orgulje od 16000 cevi; pevačka društva takođe su doprinosila osećanju narodnog zajedništva; muzika prati politiku: kada vermaht 1940. u sastav Velike Nemačke uključuje i Holandiju i Belgiju, najednom se pojavljuju članci o flamansko-holandsko-nemačkim muzičkim vezama; stanje u umetnosti generalno posmatrano je kao poslednja faza dekadencije: osuđena je obrnuta katarza kojom se umetnik leči a društvo raspada; ekspresionisti su zabranjivani a izložba Izopačena umetnost u Minhenu 1937. pokazala je šta je nepoželjno; Ništa pod zvezdama nije nemoguće govorio je Gebels i najavio upotrebu drastičnih sredstava za ostvarenje cilja, pa čak i srljanje u ono što se znalo da neće uspeti – rat sa Rusijom (uprkos Bizmarkovim rečima); Hitler je komandovao iz svog Orlovog gnezda (Adlerhorst) u bavarskom Obersalcbergu slušajući Vagnera, odmarao se u Berhtegadenu; konačan oblik celog ovog stanja dao je radio (kao štampa u reformaciji) – on je izazvao da, ponavljanjem vesti sa fronta, ceo rat postane sastavni i normalni deo života; otpora skoro i da nije bilo, poslednji pokušaj predstavljao je Železni front 1931, kada su se okupila razna udruženja u velikim gradovima, od toga ništa nije bilo – tadašnja Nemačka bila je savez elita, sklop vlasti, industrije i vojske; otpor prema Hitleru postojao je samo na početku, među radnicima i nacionalistima, i na kraju, među oficirima kada se rat već okončavao; kulturne izbeglice, nemački emigranti, bilo spoljni ili unutrašnju (bilo da su prebegli ili ostali i rezignirali) bili su iz svih slojeva društvenog i kulturnog života – njima je sada Vajmarska republika izgledala kao sunce u odnosu na NS-Nemačku; neki su zakopavali svoje knjige, poput Ernsta Barlaha, ili su pisali iz daljine, kao Tomas Man iz Kalifornije; Tomas Man je govorio da Nemačka oduvek u sebi nosi karakter odvajanja od zajednice i da je sada potrebno jedno evropsko ujedinjenje (to je predvideo i Niče); u Santijago de Čileu izlaziće izm. 1943. i 1946. nemački egzilski list Deutsche Blätter sa motoom na naslovnoj strani Za ervropsku Nemačku, protiv nemačke Evrope;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TREĆI RAJH - NEMAČKA U PERIODU IZMEĐU 1935. I 1939.

- filozofija: merilo stvari postala je sama stvar, tj. nova objektivnost javlja se i u filozofiji, logika zauzima prvo mesto u empirizmu Bečkog kruga, okupljenog oko Rudolfa Karnapa; pandan Bečkom bio je Berlinski krug; Ludvig Vitgenštajn je sve izlagao bespoštednoj kritici, pa čak i sebe samog i svoja dela; za njega su granice sveta u stvari granice jezika; najveći filozof XX veka bio je nesumnjivo Martin Hajdeger pod uticajem Huserlovog fenomenološkog povratka samim stvarima; najviše se bavio pitanjem o smislu bivstva, i to u svom delu Bivstvo i vreme (ključno delo egzistencijalizma); biti u svetu za njega označava poseban status ljudskog bitisanja, čovek mora biti na svom mestu, dakle u potpunosti odgovarati svojoj ljudskoj i istorijskoj suštini; njegova ontologija je teorija o biću bivstvujućeg; bivstvovanje je osnovni pojam filozofskog mišljenja; konkretni pojedinac je egzistencija koja nema fiksiranu prirodu več je ono što sam od sebe napravi, a s tim u vezi je budućnost osnovna dimenzija vremena; egzistencija se zasniva na vremenosti; čovek je bačen u današnji svet, izgubio je sebe, otuđen je i ispunjen strepnjom, zebnjom, brigom, ugrožen je i nezbrinut (Niče: Bog je mrtav; Kafkini romani) – Već i samo postojanje nosi u sebi krivicu; to je stanje na početku XX veka, a sam Hajdeger očekuje unutrašnju, metafizičku revoluciju čiji će rezultat biti autentičnost; do spasenja može dovesti samo individualna odluka (Entscheidung); on tehniku smarta metafizikom savremenog čoveka, prirodni dovršetak dijalektike prosvetiteljstva i moderne filozofije koja počiva na principima kritičkog uma; Fridrih Majneke je bio uveren da sve što potiče iz Hegelove filozofije otupljuje osećanje moralnog, ističe moć političkog;

- dostignuća: gradonačelnik Kelna, Konrad Adenauer, otvara prvi evropski auto-put izm. Kelna i Bona;

- nova kultura bila je podstreknuta rezultatima Dosovog ekonomskog plana iz 1924. ali i dalje je vladala opšta

melanholija, svakodnevica bez poleta, kultura razočarenja, skepse i hladnog cinizma; to je nova trezvenost, nova obejktivnost (Neue Sachlichkeit, termin Feliksa Hartlauba) – novi manir ne samo u književnosti, već i u


slikarstvu, arhitekturi, muzici, načinu ponašanja i kretanja, u hladnom stilu odevanja sa dugim muštiklama, sa frazama i idiomima u govoru; dela imaju svakidašnje nazive i teme: Misli u Avionu (Ringelnac), Monolog u kadi, Heroji u papučama, Trezvena romansa, Patriotski razgovor u krevetu, Božićna pesma, hemijski očišćena (Erih Kestner); u slikarstvu su omiljene mrtve prirode i portreti (Grosbergov portret Parnog kotla 1933, Knauov Čajnik 1927); nema atmosfere, igre svetla i tame, fluida; u muzici isto tako Paul Hindemit sastavlja odu peći u kupatilu operom Dnevne novosti 1929, dok Ernst Krenek komponuje a capella horsko delo po redu vožnje; u lirici je sadržan ritam ljudi koji se šetaju ili voze kočijama; nova stvarnost je traganje za novom stvarnošću, za mestom u stvarnom svetu; usamljenost, ponir, nalaženje na margini društva zapažaju se kod Hermana Hesea u Stepskom vuku dok Deblinov Franc Biberkopf i Kestnerov Fabijan posrću; Breht piše songove koji nose poruku (buntovna umetnost) a muzika (Opera za tri groša, 1928) je kod njega zvučni transparent, njegovi komadi su poučni; u slikarstvu su likovi ravnodušni, sami, uspavani, zavaljeni, ali se ni na šta ne oslanjaju, prepušteni su sami sebi; samo pozorište ima više senzacionalistički karakter, nema više pozorišta kao moralne i političke institucije u maniru Šilera; mešaju se žanrovi, motivi (džez, šlager, ulične sirene i zvuci teleprintera – sve je to zajedno jedna nova muzika); sama klasična muzika se vraća nekim korenima: preko neoromantizma i neoklasicizma skoro do barokne polifonije dolazi Paul Hindemit, nazvan Bahom dvadesetog veka;

- umetnost se trudi da se kroz estetiku ružnog, hladnog i bezosećajnog stavi u službu oplemenjivanja,

preobražavanja života u kritičnom vremenu; Kurt Tuholski svoju liriku naziva upotrebnom (Gebrauchslyrik) što je u suprotnosti sa Kantovom tezom da je umetnost celishodnost bez cilja; predvođena levicom i stavom da je život u stvari normalna socijalna stvarnost, umetnost sada daje nove oblike: inspirisani ideologijom zdravlja nemački pisci sada pišu alpske sage, planinarske romane ali i industrijske romane, a Egon Ervin Kiš, kao angažovani pisac, piše senzacionalističke izveštaje o sudskim procesima; razvija se dokumentarni teatar Ervina Piskatora i epski Bertolta Brehta; protiv prevlasti velegrada (Berlina) i „novog talasa” bori se Vilhelm Štapel, izdavač najuticajnijeg nacionalističkog časopisa Deutsches Volkstum (1919-1939) koji suprotstavlja gradski asfalt i rodnu grudu, zapadnjačko i narodnjačko, jevrejsko i nemačko; Berlin je tada smatran nepovratno izgubljenim, zarobljenim u rukama jevrejskih menadžera koji su zaposeli medije, zabavu, kulturu; umesto Stadtluft kao ideja nadolazi Stadtflucht; Valter Benjamin u svemu vidi nešto kolektivno, javno: pasaži su saloni na otvorenom, ulica je kolektivni stan, novinski kiosk je biblioteka, drvene klupe su fotelje u salonu i sl;

- muzika: industrijalizacija muzike vrši se kroz radio i gramofonske ploče; stvaraju se nove opere – u tramvaju;

Karl Orf je svojom kantatom Carmina burana pokazao neki novi muzički i pozorišni smisao; to je miks starog i novog, savremene tematike i drevnog melosa, sintetišu se muzika i pokret;

- arhitektura: konstruktivni fragmentarizam vladao je u fabričkom i industijskom graditeljstvu; Bauhaus

Valtera Gropijusa bio je centralno obeležje graditeljstva tog perioda – pokret, škola, atelje i akademija; ova industrijska arhitektura iz 1919. zasnovana je na ideji srednjevekovnih građevniskih koliba (Bauhütte, baraka ~ povratak zanatu) kakve su postojale prilikom izgradnje svake katedrale; ceo stil vrteo se oko dva simbola – zgrade i pozornice, a njegove pretenzije smatrane su katkad i masovnom obmanom, Gropijumom za narod; univerzalnost: iste godine, 1930, Gropius je dizajnirao Adlerov kabriolet, kutiju šibica i jednu berlinsku četvrt; radnicima je to sve izgledalo suviše buržoaski, a građanima suviše boljševički; menjanjem rukovodstva Bauhausa menjale su se i ideologije; Gropijusov Manifest Bauhausa sadržao je na naslovnoj strani paradoksalnu Fajningerovu Katedralu socijalizma, kao oličenje dve potpuno različite ali opet optimističke vere u budućnost; na kraju je jedino što je ostajalo bila utopija, govorio je Herman Obrist opsednut strahom od novog, američkog, kolektivističkog doba; predstavnici bauhausa bili su i Brojer (čuvena je njegova stolica), Majer, Van der Roe, Kandinski i dr; racionalista Bruno Taut je u Novom stanu 1924. osuđivao fetišizam stvari, zalagao se da se uklone svi tragovi kulturnog viška (kutijice, suveniri i sl.); ključna tema nemačkih arhitekata su bile staklene građevine (Stakleni lanac – Gläserne Kette, berlinsko udruženje; Alpine Architektur, Tautovo delo), kao neobičan pandan fabrikama i radničkim naseljima; 1930. arhitekta Ernst Maj prelazi u Moskvu ne bi li zidao grad budućnosti;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

GROPIJUSOVA ZGRADA BAUHAUS U GRADU DESAU (1925)


- Berlin, „dom svih nemačkih zavičaja”, je bio prestonica evropskog pozorišnog života sa svojih 100 dnevnih listova, 50 pozorišta i četiri opere; Vajmarska republika bila je u stvari Berlinska republika kulture; eksperimentisalo se dosta: Maks Rajnhart je 1920. postavio scenu Palcigovog Velikog pozorišta pod šatru velikog Cirkusa Šuman režirajući Dantona; vladaju dokumentarni teatar Ervina Piskatora, džinovska pozornica Maksa Rajnharta i provokativne revije Fridriha Holendera; čarlston je najomiljenija igra; vrši se i prvi prenos tv slike; korak uz Berlin išli su Minhen i Beč; Salcburg osniva svoj festival na kome se igra srednjevekovna misterija Jedermann (Hofmanstal, Štraus, Rajnhart, 1920); prividni uspesi i napreci Berlina i cele Nemačke koju je vukao Berlin nisu ništa drugo do srljanje u ropstvo;

- mašina: sve se vrti oko mašine – čovek, kultura i umetnost; mašina se obožava, govori se o nadzemaljskoj

lepoti točkova, mehaničkim muzičkim izvedbama, mašinskom baletu, Brand piše operu Mašinista Hopkins; uz to ide i kolektivni čovek zaposlen u preduzećima, velegradska masa i sl; čovek je najpotrošniji materijal;

- film: dvadesetih godina Nemačka je proizodila više filmova nego sve evropske zemlje zajedno; prvog

Oskara dobiće glumac Emil Janings za Mefista, niz austrijskih reditelja daće u Holivudu izvrsne stvaraoce; usavršava se montaža nepovezanih pojedinačnih scena; Jedna venecijanska noć prvenac je Maksa Rajnharta iz 1913, potom slede prvi spektakli tipa Dr Mabuze (1922), Nibelunzi (1924) i Metropolis (1927) Frica Langa, Kabinet dr Kaligarija (1919) Roberta Vinea, Nosferatu. Sinfonija užasa (1922) Fridriha Vilhelma Murnaua, Kabinet voštanih figura (1924) Paula Lenija; nemački snimatelji „izlaze na ulicu” i „dokumentuju” stvarne događaje, stravu vremena, zagonetne prizore; psiha ulice odražava psihološku dramu nacije; Ervin Piskator ubacuje u svoje dadaističke predstave brojne filmske sekvence; Valter Rutman stvara svoj „simultani film” Berlin. Sinfonija jednog velegrada 1927; bioskop zauzima značajnu kulturnu ulogu: kinematograf sada nudi novu laž, jaču od štampe;

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DVE ČUVENE SCENE IZ FILMA METROPOLIS FRICA LANGA (1927); NOSFERATU IZ ISTOIMENOG MURNAUOVOG FILMA (1922)

Documents

Kulturna Istorija Nemacke Skripta