Kurt Lange- Egipat

KURT LANGE I MAKS HIRMER

EGIPAT ARHITEKTURA PLASTIKA SLIKARSTVO

TOKOM TRI MILENIJA

SA PRILOZIMA

EBERHARDA OTA I KRISTIJANE DERO-NOBLKUR

SNIMCI MAKSA HIRMERA

RECENZENTT

Prof. dr BRANKO GAVELA OTO BIHALJI MERIN

STRUNA REDAKCUA

Prof. dr BRANKO GAVELA

PREVOD. JOVAN MESAROVI

UREDNIK

STANISLAVA RADOVANOVI

TBHNIKI UREDNIK

BRANKA OREVI

KOREKTOR

NATAA TANASIJEVI-POPOVI

1967 BY HIRMER VERLAG MNCHEN

1973. ZA SFR JUGOSLAVIJU IZDAVAKI ZAVOD JUGOSLAVIJA, BEOGRAD, NEMANJINA 34 TAMPA ILUSTRATTVNOG DELA U SR NEMACKOJ STAMPA TEKSTA, OMOTA I POVEZ: BEOGRADSKI IZDAVAKO-GRAFIKI ZAVOD, BEOGRAD, VOJVODE MLSLA 17

PREDGOVOR

etvrto izdanje ove knjige, u tirau od ezdeset do osamdeset hiljada primeraka na est jezika, pojavljuje se zato to je javnost prethodno izdanje dobro primila. Ovaj uspeh me je podstakao da pripremim ovo novo u tekstualnom i ilustrativnom pogledu znatno bogatije izdanje.

Novi snimci znaajnih dela arhitekture, plastike, slikarstva i zlatarstva omoguili su da se prikae mnogo vei broj poznatih dela egipatske umetnosti i da se na taj nain znatno obogati i produbi pregled umetnikog stvaralatva starog Egipta koje je trajalo preko tri hiljade godina. Trostruko vei broj reprodukcija u boji nego u prethodna tri izdanja sada zaista daje celovit utisak o vrsti i znaaju koje ima boja u pojedinim oblastima umetnosti Egipta.

Takoe je potpuno preraen i bitno povean i tekst knjige. Posebni deo o bogovima i hramovima starog Egipta, koji je pisan pod punim nadzorom profesora egiptologije Univerziteta u Hajdelbergu dr Eberharda Ota (Eberhard Otto), predstavlja znaajan prilog. Ono to je bitno o svetu mnogobrojnih bogova, koji su se pojavljivali u razro-vrsnim oblicima, kao i o njihovom kultu u starom Egiptu, ovde je izneto na najstruniji nain i tako je data jasna slika o osnovama egipatske religije. U sledeem delu o spomenicima, u poglavljima koja objanjavaju epohe koje slede jedna za drugom, dat je irok istorijski osvrt jer je istorija, zajedno sa religijom, osnova da razumemo ne samo postanak nego i celokupno umetniko stvaralatvo. Vreme kada je Egipat bio svetska sila naroito je osvetljeno sa istorijskog, drutveno-politikog i kulturnoistorijskog stanovita. Sva ova poglavlja napisao sam u tesnoj saradnji i stalnoj razmeni miljenja s uglednim naunikom prof. dr Eberhardom Otom i koristei njegova dela Egipat, put carstva faraona i Oziris i Amon. Koristio sam glavna literarna dela kao to su tekstovi sa stela Tutmozisa III 1 Ehnatonova Himna suncu, zatim Pesma o Kadeu u kojoj se hvali Ramzes II i njegova hrabrost, kao i draesni izvetaj o putovanju hetitske princeze, faraonove verenice, u Egipat, zapisan na tzv. svadbenoj steli, to nas sve, zajedno s manjim poetskim tekstovima u grobnicama i drugim pesmama, upoznaje s nainom miljenja onoga doba.

Tumaenje pojedinih prikazanih umetnikih spomenika iz oblasti plastike i slikarstva zasniva se jo delimino na objanjenjima koja je pok. Kurt Lange dao za prva tri izdanja. Meutim, kako je ovo izdanje umnogome pro-ireno i dopunjeno, prof. dr Eberhard Oto je preuzeo na sebe obradu veine tekstova koji se odnose na ona umetnika dela koja su u ovom izdanju prvi put prikazana. Pored toga, proireni su pojedini periodi koji su u ranijim izda-njima suvie kratko obraeni: 12. dinastija Srednjeg carstva; doba sjajnog umetnikog stvaralatva za vreme Ameno-fisa III, koga esto uporeuju sa Lorencom Velianstvenim; doba Ehnatona i Tutankamona. Data je takoe iscrpnija analiza hramova iz doba dinastije Ramzesa, onih kolosalnih graevina pred kojima zastaje zadivljen posetilac na svom putu po Gornjem Egiptu. Na kraju, daleko potpunije su prikazani hramovi ptolemejske epohe koji su poslednje veliko umetniko dostignue antikog doba na egipatskom tlu. Mnoge misli, naroito one koje se odnose na kulturno-istorijske ocene skulpture i slikarstva, uzeo sam iz dela Umetnost Egipta Valtera Volfa (Walter Wolf) koje mi je bilo stalni i veoma cenjeni pratilac na mojim putovanjima kroz Egipat, kao i prilikom prouavanja egipatske umetnosti.

5

Ova knjiga sadri posebno poglavlje o Nubiji. To je potpuno razumljivo kada se zna da sada ceo svet govori o ugroenim a ipak spasenim nubijskim hramovima. Ovo poglavlje, to mi ini ast, napisala je profesor Kristijana Dero-Noblkur (Christiane Desroches-Noblecourt), ef Odeljenja egipatskih starina Nacionalnog muzeja Luvr u Parizu. U stalnoj saradnji sa egipatskom Slubom za starine, ona istrauje hramove Nubije, koje neobino dobro poznaje, i stara se o njima.

Egipatskoj slubi za starine zahvaljujem to mi je omoguila da u toku tri duga putovanja po Egiptu napravim snimke za ovu knjigu. Ujedno se zahvaljujem za svu podrku i pomo koju su mi od 1954. godine naovamo pruili: dr Mohamed Mahdi Ibrahim, generalni direktor Odeljenja antike Muzeja E1 Antikana u Kairu; dr Abd-El-Hafiz Abd-El-Aal, glavni inspektor za Gornji Egipat; dr Jakub Farah, inspektor za antike spomenike u Luksoru i Karnaku; dr Ramadan, inspektor nekropole u Tebi, a takoe i dr an Filip Loe (Jean Philippe Lauer), ef francuskih arheolokih istraivanja u Sakkari. Prijatna mi je dunost da se najtoplije zahvalim i mom prijatelju dr Labibu Habakiju, koji je preko dvanaest godina saraivao sa mnom i pokazivao stalnu spremnost da mi prui pomo u radu.

Moja deca, Albert i Irmgard Hirmer, koja je snimatelj foto-odeljenja nae izdavake kue, napravili su nove snimke za ovo izdanje i oni zasluuju moju najsrdaniju zahvalnost za dragocenu saradnju i stalnu spremnost za rad. Isto tako dugujem zahvalnost i Juliji Peci-Asen (Petzi-Asen) koja je kada sam prvi put putovao po Egiptu bila sa mnom i napravila veoma strune i umetniki nadahnute snimke. Angeliki Bauer-Asen se zahvalujem za paljivo izraene snimke koji su ovde priloeni.

MAKS HIRMER

Zivotni tok ljudskih kultura, kao i ivot pojedinaca, kree se izmeu praiskon^kog straha i svesti o starosti. Izgleda da su mnogi narodi pozvani, ali malo ih je koji su odabrani da onim to su postigli budu uzor ili ak da presudno utiu na velike delove sveta i u toku vekova. Daleko manji nego to se obino pretpostavlja je broj tih visokih kultura koje su rano odbacile sve to je varvarsko

i kao sreen sistem uspele da izgrade sopstveni stil koji bi mogao da se poistoveti sa najbogatijim i najistijim mogu-nostima ljudskog bia. To sti po pravilu kulture nastale na obalama vodoplavnih reka u ijim dolinama se stanov-nitvo naseljava razvijajui ratarstvo. ini nam se da su najdostojnije one kuiture koje su, nezavisno od dostignua neto starijih naroda, postigle sopstvenom obdarenou visok nivo svog izraza, stvorile pismo i, bez oslonca i vidljive podrke, uzdigle se do onih dometa koji ine temelje njihovog razvoja u svetskim razmerama. Takvi proizvodi ljudskog razvoja su sumerska, kineska i egipatska kultura koje su se zaele u primitivnim porecima ranog oveanstva i koje su se, posle monog procvata sopstvenih mogunosti, uhle u ekumenu duha koja nam odreuje budunost.

U dramatinom prizoru pojednostavljenom vremenskom udaljenou, stara egipatska kultura, preglednije nego ma koja druga, prua sliku jednog takvog prastvaralakog ivota sa svim usponima i padovima koji pripadaju putevima sudbine toga naroda.

injenica to se stav docnijih pokolenja prema starom Egiptu uvek kretao izmeu precenjivanja i potcenjivanja verovatno se zasniva na jedinstvenoj doslednosti i zatvorenosti egipatskog stila. To se produuje i do danas i karakte-ristino je da se javlja i kada su u pitanju strune ocene.

Tako e neki ljudi toliko preterati da e, kao to je rekao Hajnrih Sefer (Heinrich Schafer), u kulturi Egipta videti jednom dostignuti pa, na alost, ponovo izgubljeni vrhimski domet. Nasuprot tome, kod nekih drugih preovlauje utisak da je Egipat veoma upadljivo, zapravo neshvatljivo nemoan da se oslobodi arhainih okova i krene ka slobod-nijem i naprednijem stvaralatvu u svim podrujima. Jedni vide na obalama Nila ve jednom proivljene sve faze ljudskog razvitka, to predstavlja velianstven i pouan primer. Drugi, pak, umesto toga vide samozadovoljno i uporno tapkanje u mestu u veri, umetnikom stvaralatvu, u vaspitanju miljenja i vrenju vlasti, dok neosporno ogroman dravni uticaj objanjavaju pukom despotijom i diktaturom svetenstva. Oni su miljenja da Egipani nisu umeli da se koriste svojim velikim duhovnim blagom. Dok je Hegel u svojoj Filozofiji istorije s dubokim razumevanjem umeo da protumai egipatsko bie i njegove tenje, dotle je inae toliko oprezni Jakob Burkhart (Jacob Burckhardt), s udnim predubeenjem i u osnovi negirajui ga, proao mimo egipatskog sveta.

Kada se posmatra spolja, ova neverovatno zatvorena, osobena i neprenosiva visoka kultura zaista zahteva odre-eni stav za ili protiv. Zato se vrlo retko i nailazi na odmerenu ocenu njene vrednosti koja bi bila liena fantastinih domiljanja i preterivanja, s jedne strane, ili negiranja, esto motivisanog linim predubeenjima, s druge. Verovatno razlog lei u tome to za ono to je egipatsko ne postoji srednje, pristupano miljenje o kome bi se moglo rasprav-ljati. Dodue, strogost pojma egipatsko ne privlai, ali i ne trpi nikakve kompromise. Ako ovek ne eli da bude zarobljenik pogrenih sudova, mora se prilagoditi, milom ili silom, njegovoj sferi i pokuati da u sebi probudi neto to bi bilo shno egipatskom oseanju. Potrebno je imati ula da se kod Grka ponovo oseti prostor koji su oni jednom zauvek otvorili i nae put povratka ka magiki odreenom i smirenom poretku na povrini da bi se jo jednom pro-niknulo u osmiljenu idealnu realnost slike kojom je oveanstvo, uprkos sve izdiferenciranosti jo u stadijumu SYOg detinjstva, savladalo ono to je neshvatljivo i promenljivo u svetu. Ko nije spreman da ovako vidi sve to, promaSe stvarnu egipatsku sadrinu. Njega e pri tome jo estetski privui lepota mnogih dela, ali ne bi trebalo da se zava-rava da e mu se jezgro otvoriti. Ono to je egipatsko uvek ima svoju ktimu, bez obzira gde se postavilo. Dovoljno je samo sebi, neiskoristljivo je, nezainteresovano gleda iznad svega to je preko puta. Ima vrlo malo dela koja mogu doi do izraaja i trajno opstati pokraj egipatskih.

7

Odonda kada su francuski vojnici, kopajui utvrenja u delti Nila 1799. godine, sluajno pronali Kamen iz Rozete koji je vanredno vaan klju za odgonetanje staroegipatskog pisma, arheoloki nalazi su bili sve bogatiji i raznovrsniji. Ovaj materijal je dokaz da su stari Egipani bili narod iji je likovni izraz bio veoma snaan i samo-svojan kao retko koji u svetu. Iako su jo u starom veku mnogi egipatski spomenici odneti u Rim, Vizantiju i druge zemlje i uprkos tome to se i u veini muzeja i bezbrojnim privatnim zbirkama na svim meridijanima nalazi blago iz doba faraona, ne moe se ni priblino sagledati ogromna koliina manjih i veih spomenika koji su ostali u zemlji u kojoj su ponikU. Nauka upravo sada sreuje ogromne rezultate, pre svega arheologije i filologije, kako bi ih proverila, utvrdila i koristila za dalja otkria koja e dovesti do jo produbljenijih zakljuaka. Paralelno s tim razvija se i nauka o egipatskoj umetnosti i njenim stilovima. Meutim, miljenja se razgraniavaju otrije nego ikada jer nova i najnovija ispitivanja sve vie otkrivaju specifinu strukturu egipatskog bia.

A da li je irenje saznanja uvrstilo postojee vrednovanje ili je izmenilo postojee ocene? Da li doba faraona danas vidimo u novom svetlu koje ga menja oigledno, u svetlu drukijem od onog u kome

su ga jo pre sto ili samo pedeset godina videli veliki pioniri egiptologije? Ako je to zaista tako, onda i mi sami, u krajnjoj liniji, elimo da sagledamo nedokuivi svet starog Egipta optereeni vremenskom uslovljenou naeg bia i naih htenja? Da li je razumu dananjeg naunika uopte shvatljiva sutina prirode jednog drevnog prastvara-lakog naroda iji je nain miljenja nama potpuno stran jer je zasnovan na drugaijim uslovima ljudskog posto-janja? Nastojei da spoznamo, protumaimo i, na kraju, potvrdimo sopstveni stav, zar neminovno ne traimo svoju sliku u ogledalu?

Svaki ovek eljan saznanja postavie sebi ovakva pitanja pre nego to se rei da se obrati izvorima. A ovi izvori nam se jo uvek nude! emu nas ui posmatranje? Nama e biti isto toliko podstrek koliko i otkrovenje ako pomou mnogih i raznovrsnih predmeta iz grobova

praistorijskih egipatskih nekropola pratimo kako se ono to je stvarno egipatsko sve jasnije izgraivalo na slikovnom pismu i ilo, prvo pipajui, a zatim postepeno se razvijajui, jasno odreenom cilju.

Poznato je da su prvobitna naivna izraavanja oblika u svih naroda meusobno toliko slina da esto, ak i strunjak ne moe da ih razlikuje u kom podruju su ponikla ako nema podataka o njihovom poreklu. U tom pogledu Egipat ne ini izuzetak, kao ni stara Grka. Upravo je istina da se kod naroda naroito obdarenih za umetnost u doba njihovog detinjstva najtee moe otkriti njihov docniji razvoj. Ono to je od ljudskih figurina pronaeno u dolini Nila iz predinastikog doba upadljivo je neujednaeno; delimino je primitivno blago, a delimino strogo, s jedne strane je naturalistiki opisno, a, s druge, geometrijski zatvoreno i preneto u jedan sopstveni formalan svet. Retki su primerci koji podseaju na ono to je izrazito egipatsko. Sasvim je prirodno da su raspoloenje i sluaj odluujui za najstarije pokuaje plastinog oblikovanja u nilskom mulju i glini. Motiv je uhvaen silovitim zahvatom, esto vrlo upeatljivo, ali je izrada jo daleko od pravila i zakona. Ako je kao materijal upotrebljen kamen, onda esto izgleda kao da same njegove osobine vode ruku u odreenom pravcu: lik oveka i oblije ivotinje postaju odreeniji. Zato posebno mesto zauzimaju neolitska oblija lovnih ivotinja raenih u kremenu i ravne ploe za minkanje od tvrdog sivkastozelenog kriljca u obliku neke ivotinje. Upravo ovde konture poinju da se ocrtavaju veoma upeatljivo.

Takozvane palete za minkanje daju udesno tanu sUku o nastanku i razvoju naela reda u ranom egipatskom likovnom stvaralatvu. Vlasnici raznovrsnih ploa, koje su veinom bile probuene radi stavljanja uzice, meali su na njima malahit i druge materije da bi dobili boje za minkanje. Pri kraju prastarog doba ploe preteno imaju poluplastine ukrase grupisane oko sredita. Veliina i ukraavanje najlepih primeraka ove vrste iskljuuje njihovu profanu svakodnevnu upotrebu. Udubljenje za meanje minke usred povrine prekrivene figurama jedino podsea na prvobitnu namenu, ah se skoro nikad ne vide tragovi upotrebe. Verovatno se radi o darovima monih glavara mesnim boanstvima. A moda su ove palete igrale neku ulogu u kultu. Na kraju su se razvile u pobednike spo-menike zvaninog karaktera.

Sa paleta se moe proitati sve to oznaava put iz varvarstva u civilizaciju: naputanje pustote; savladavanje straha od praznina u slici; razvoj od mnotva likova rasutih nepovezano po povrini do smiljene kompozicije; nastanak povrine kpja kao neko postolje daje vrstinu i sigurnost; stvaranje religioznog i dravnog simbola koji e vaiti nadalje; isticanje i podvlaenje odreenog dogadaja koji zasluuje trajno seanje. Doivljavamo upadljivo brzo, moda prolaznim tenjim dodirima nadahnuto sumerskim primerom, ali u osnovi potpuno samostalno obliko-vanje pisma iz specifino egipatskog sveta vizuelnih predstava. Od hotimino jezivih scena na tzv. paleti bojnog polja, na kojoj je, pored ostalog, i lav s grivom koji verovatno predstavlja samog pobednika i mnoge ptice

8

grabljivice koje kao da su se stutile na gola tela ubijenih, nastale su predstave odreenih istorijskih dogaaja na zavetnim ploama kraljeva Skorpiona i Narmera. Otelovljena kraljevska mo rui zidine od opeka osvojenih kon-kretno imenovanih mesta. Ubijanje savladanog protivnika, koga dri za kosu (a to je shvaeao kao simbol), razgle-danje neprijateljskih voda koji su pogubljeni vezanih ruku i nogu a kojima su odseene glave stavljene izmeu nogu postaje dravni in koji bosonogi gospodar dveju kruna vri na vrlo svean nain. U trijumfalnom pohodu, ispred kralja se nose stegovi i simboli boanskih sila koji potvruju njegovu mo i jeme za njegovu zatitu. Mogue je da su to istovremeno oznake pokrajina i da ukazuju na politiku podelu zemlje. Orue postaje istorijski spomenik.

Ovaj razvojni tok se deava istovremeno kada se i na svim ostalim podrujima naputa sve ono to je neodreeno, neobavezno, to je improvizacija radi zabave. Tektonika prodire tamo gde je nekad vladala popustljivost. Odluan odbir ograniava tipove sve do upotrebne posude. Prolo je vreme naroite naklonosti prema raznom i arenom tvrdomkamenju; izbor se svodi na malobrojne vrste plemenitog kamena. Reljef je plii i na taj nain postaje odre-eniji. Postaje strogo ono to je dotada delovalo nekako mekano u likovima ljudi i ivotinja. U ilavoj, upornoj borbi svega nekoliko pokolenja osvojena je i izgraena idealna realnost lika, izrasla iz posmatranja prirode, aU i istovre-meno razvijena mimo nje: realnost koja zbog visoke doslednosti sopstvene zakonomerne koncepcije spada meu glavna dostignua Egipta. Na sve prihvatljivijem razjanjavanju i na saimanju slikovnih simbola uvruje se stil, najodreeniji i najdugotrajniji koji uopte poznajemo. Sve ovo je vanredno znaajno delo prve dve dinastije otprilike izmeu 3000. i 2800. godine pre nae ere.

Mi smo skloni da razvitak nekog stila zamiljamo kao prirodno nuno zbivanje, gotovo kao sluajan izraz bia nekog naroda obdarenog u ovom smislu. U stvari, to je u najmanjoj meri stvar sluaja, naprotiv, to je in volje i rezultat odreene napetosti, a takoe i svesno dostignue jednog intenziteta koji troi mnogo snage i ne moe dugo da potraje. Najzad, to je u velikoj meri i reenost na liavanje. Kako je kratkog veka i koliko je ugroeno svako stva-ralatvo koje izgrauje svoj tipian izraz, svako stvaralatvo koje je obuzeto portvovanom borbom protiv trome neodreenosti koja stalno ponavlja svoje napade. Koliko je mladalake upornosti tada bilo potrebno da bi se samo ostvario taj sopstveni izraajni svet, koji je zatim kroz punih 3500 godina predstavljao oblikovni okvir za sve manifestacije prirode egipatskog naroda.

Uporedo sa sazrevanjem jedne sopstvene stvarnosti bia u crteu i reljefu, sazreva i jedna odgovarajua arhitektura.

Od erpia, kao graevinskog materijala, vodi razvoj preko pravougaone opeke od nilskog blata, suene na suncu, sve do kamenih blokova, a time i do venih dela umetniki smiljene monumentalne kamene graevine. Ona kao pretpostavku ima plan, to znai da je kao prvorazredno delo osmiljeno ostvarena. Za ime i delo oveka, koji je na zahtev sVoga kralja novoosvojeno sredstvo prvi primenio za podizanje prvog velikog i istovTemeno umetniki oplemenjenog kompleksa kamenih graevina koji poznajemo, vezano je oboavanje svih narednih pokolenja. ak su i Grci videli u njemu boga. Jo i danas se na peskovitoj visoravni pustinjskog groblja kod Memfisa, u blizini sela Sakkare, mogu videti bletavo beli ostaci gradevinskog kompleksa koji je Imhotep sagradio kao venu rezidenciju u zagrobnom ivotu velikom faraonu Neter-ketu, danas poznatom pod imenom Doser. Stepenasta grobnica i kultni hram, kraljevski ator, zgrade za vladu, kapele zemaljskih bogova i skladita, sve u velikom etvorouglu obuhvae-nom onim visokim zidinama s udubljenjima i izboinama iz ije se sredine uzdie 60 metara visoka stepenasta grae-vina, zavrena tek poto je nacrt izmenjen i etvrti put sve je to moralo da ostavlja ogroman utisak na ljude toga vremena.

Metodino otkopavanje ovog kompleksa bilo je jedno od najveih umetnikoistorijskih iznenaenja naeg veka: u praskozorje razvoja arhitekture upravo ovde je naen ilebljeni stub koji, naravno isto kao i stub slian snopu koji se istovremeno pojavljuje, kao i prethodni stupanj stuba poput papirusa jo uvek nije oblikovan slobodno, nego se spaja sa jednim delom susednog zida. Kanelirani stub nema pravo podnoje i slian je nekoj biljci sa ileblje-nom peteljkom, s malim listovima na gorajem delu koji padaju poput kapitela. Posao kamenoresca isto toliko je besprekoran kao i rad zidara koji je uziivao blokove i okrugle delove od najfinijeg sitnozrnog krenjaka. Vedri dah mladosti i istote zrai iz ovog isklesanog kamena. Mada se preteno radi o prenoenju u kamen ve korienih pri-rodnih i upotrebnih formi iz drugih materijala drveta u obliku celih stabala, stubova i greda, cevi i pletiva pre-krivenog glinom smisao je ve usmeren na sopstveni govor kamena. Prvobitna lepota delova graevine poseduje stilsku naglaenost koja se ve uzdie iznad sfere podraavanja. Tad je u slubi jedne mone kultne zamisli poprimilo odreeni oblik ono bez ega se arhitektura vie uopte nije mogla zamisliti: stub i stubac, baza i kapitel, okruglo postolje i uplji oluk, stepenice, zidne nie i risalit (izboina). Istovremeno se pojavljuje ornamentalni ukras fasade koji tee kao friz i koji otada, kao znaajan ukrasni zavretak zida, spada u trajni sastavni deo egipatske umetnosti.

9

U odaji sagraenoj severno ispred stepenaste grobnice naena je najstarija statua jednog kralja u prirodnoj veli-ini. To je sedea statua faraona Neter-keta (Dosera), koji kroz dve rupe, iz kojih su jo odavno ukradene sjajne umetnute oi, gleda na graevinski prostor posveen njegovom posmrtnom kultu. Kraljeva statua imala je tu svoje mesto kao zaloga njegovog linog trajanja, kao postojano telo koje je njegov zamenik, ali je istovremeno ipak ispu-njeno snagama pokojnikovog stvarnog bia. Statua je pruala trajnoj ivotnoj moi (Ka) potrebno telesno boravite ako bi ona poelela da boravi u ovozemaljskom svetu i prima rtvene darove. Izgleda da je iz ove predstave verovanja u zagrobni ivot izrasla slika za koju je Egipat imao svoje sopstveno ulo. Meutim, pojedinane statuete kraljeva iz prve dve dinastije, pronaene u hramovima Gornjeg Egipta, doputaju pomisao na jo jedan drugi koren ovog verovanja.

Odsada se statua umrlog, uvek obeleena njegovim imenom, nalazi kako u kraljevskom hramu mrtvih, tako i u gornjem delu grobnice privatnih lica visokog poloaja gde ima sopstvenu nepristupanu prostoriju, tako da kroz razrez u zidu moe uvek da posmatra prinoenje darova, da udie miris tamjana i slua ritualne molitve koje se odnose na dobrobit vlasnika grobnice. ovek i ena se jednako ovekoveuju u statui, a esto su sa svojom decom sjedinjeni u porodine grupe. Ovome se docnije pridruuju figure posluge: nie, manje strogo raene statue sluavki koje melju ito, ili slugu koji prave pivo. Posluga je spremna da snabdeva svoga gospodara. Na kraju 3. i u toku 4. dinastije je svaki lik uticajnih lanova kraljevske kue, pa sve do takozvanih posebnih glava, bio toliko osoben i oevidan u svom individualnom izrazu da se prikazana osoba vie ne moe zaboraviti. Ve i ovo to je reeno prua do izvesne mere odgovor na pitanje oko koga se jo uvek ivo raspravlja: da li se ovde radi o sutinski tipinim, prividno individualnim likovima ili o likovnim delima koja su u velikoj meri verna modelu. Uprkos sve irine u uproavanju upravo na ovom stepenu razvitka, stalno pada u oi lini peat pojedinih fizionomija, a esto i grae samog tela. Od prona-laenja prekrasne biste kneza Ankhafa ne bi uopte vie smela da se javlja sumnja u to da se, bar u pojedinanim sluajevima, svesno teilo ka slinosti lika. U vezi s tim vredi pomenuti da je u ruevinama kraj piramide kralja Tetija, kod Sakkare, 60 cm iznad starog poda, naen nesumnjivo staroegipatski kalup za posmrtnu masku, skinut s lica jedne jo mlade ene. Samo onaj koji je lien smisla za umetnost i zapleten u teorije nee da shvati da imenu koje jemi trajnost, a koje je ispisano na podestu ili na poleini kipa, vrlo lako moe da odgovara i izvestan lini izraz crta lica, ak i opteg izgleda, a da se time ne povrede granice, postavljene svakom likovnom stvaralatvu vezanom za rano doba. Kako bi se inae objasnila velika raznovrsnost onih mnogih uvenih statua odreenih ljudi Starog carstva koje oveku, osetljivom na to, odmah postaju prisne po imenu, pa takve i ostaju? Bez obzira da li ih oseamo pristupanim ili ne s jednim Ramhotepom i jednom Nofretom, s Hemijunom, Tiom, Ranoferom i takozvanim seoskim kmetom Kaaperom, sklapa se odmah neka vrsta linog prijateljstva iznad razine samog posla. Uprkos sve njihove velianstvenosti, oko njih zrai neto lino, pa se pitamo pod kakvim uslovima su oni iveli, kakve su im bile navike i ime su se bavili. Kod statua odredenih linosti susednog prednjeazijskog podruja to je samo sasvim izuzetan sluaj.

Dok statua, koja se nalazi u odaji usred gornjeg dela grobnice ima funkciju da okuplja sile koje se brinu o njoj, dotle reljefne predstave koje poput plitke plastine tapete neiscrpno bogate motivima pokrivaju zidove kapele za prinoenje rtava i druge prostorije kue umrlog, imaju drugu namenu.

Reljefi i statue uslovljavaju se meusobno. To je misaona povezanost koju muzeji samo izuzetno, pa i tad samo nepotpuno, mogu da doaraju. Ova arobna slikovnica s njenim mnogim lepim natpisima u hijeroglifima je kao Ijupka, zabavna i pouna panorama ivota jednog starog pastoralnog carstva kojim se vlada na patrijarhalan nain i ko moe uskratiti takav utisak posmatrau neoptereenom posebnim znanjima? U stvari, svaka predstava u ovim ciklusima, prebogatim figurama koje je Ludvig Kurcijus (Ludwig Curtius) s pravom nazvao jednom od najveih objektivizacija ovekovog postojanja povezana je sa rtvom koju prinose pokojniku kome slue ove prostorije. Pokojnikova potreba za venim postojanjem se magino obezbeuje na ovakav nain. Ako bi ikad izo-stalo prinoenje darova poto poznaje arobneizreke, pokojnik bi mogao da otelovi ikoristisve to bi mu zatrebalo. Za svaki sluaj ima sve kod sebe. Uloena je briga da mu se obezbedi ne samo hrana, pie, odea i nega tela nego i radosti lova i drutvena razonoda. Ove koliko promiljene toUko i bezazlene predstave pokazuju da se elelo obezbe-diti ak i razvedravanje i prijatna dokolica. I pored tako irokih kompozicija, motive koji se ponavljaju s lakim izme-nama odreuje vrlo strog poredak sve do raspodele pojedinih zona i masa. Kao to se obiajem, koji se moe dokazati ve u 1. dinastiji, eli da se mrtvo telo primenjivanjem raznovrsnih sredstava trajno sauva, tako se i ovim nastojanjem da se ono snabde sa svim to mu je potrebno, izraava odluna, do apsurda dosledno sprovedena afir-macija i konzervacije line egzistencije, to veru Egipta postavlja u dijametralnu suprotnost sa budistikim verovanjem koje negira ovekovo Ja.

10

U meuvremenu je pisani znak dostigao svoj jasni izraz koji se zbog svoje istinitosti i jasnoe vie nije mogao prevazii. Sve to treba uporediti s najstarijim poecima na zatvaraima kraga, uvijenim peatima, ploicama od slonovae i nadgrobnim spomenicima 1. dinastije da bi se moglo tano oceniti ta je ovde postignuto. Ono to na po-etku jo nije imalo jasne obrise ni pravu liniju sadje ispravljeno plemenitom vrstoom, a trezvena tedljivost u primenjivanju potrebnih sredstava povezana je s najviom izraajnou. Pored stroge kaligrafije ovog izraajnog pisma kako nespretno i bespomono deluju one sliice koje su bile osnova za sumersko-akadsko pismo, a time i za sistem klinastog pisma Bliskog istoka.

Karakteristinoj slici koja sama ili povezana s drugim oznaava suglasnik, slog, re i znaenje rei (znak) i koja je kroz milenije sauvala svoju punu lepotu na spomenicima dok se svakodnevno pisanje sve vie pretvara u kurziv pridruuje se znaajni simbol jednostavno kao prizivanje i savlaivanje neprocenjivog. Simbol je, takoe, sazreo do savrene upeatljivosti i svoju maginu snagu nije izgubio sve doprodiranja hrianstva. ak ni nae oi ne mogu se oteti maginom aru njegove smiljenosti. Egipatska skulptura nije bez razloga nazvana trodimenzionalnim hijero-glifom. Svoje prodiranje u prostornu dubinu ona poinje uklesavanjem konvencionalne slike na bonu povrinu etvorougaonog kamena, iako ta dubina nikako ne postaje kvalitet u onoj meri kao to je to u grkoj skulpturi. Pri-roda egipatske plastike ne moe se potpuno shvatiti bez poznavanja injenice da je svako egipatsko likovno delo, u krajnjoj liniji, pisano savrenstvo i da svojom nadgradnjom ukazuje na jednu viu duhovnu povezanost, bez obzira koliko god izgledalo da je postalo plastika ili telo. Egipatska plastika skoro nikad nije svrha sama sebi. Zbog toga i nee doiveti da bude cenjena kao isto estetska vrednost.

Nijedan poznavalac ne govori danas vie o nepromenljivosti egipatske forme stanja i o umetnikoj vrsti, to se ranije suvie dugo tvrdilo. Teza o arhainoj povezanosti koja iskljuuje bilo kakve promene ve je davno opovrgnuta isto toliko odluno kao i teza o diktaturi svetenika koja je spreavala svaki napredak. Odbaeno je i miljenje o nesposobnosti Egipana da se uzdignu do analitikog miljenja i da odbace poneti balast prevazienih obiaja. Nae znanje o tome i mogunost uivljavanja stalno su se produbljavali poslednjih decenija. Zar postoji neko ko ne bi mogao da shvati da se divni kontinuitet egipatske kulture, koji je prebrodio sve krize, zasniva upravo na pri-dravanju onog to se iskazalo obiajem i to je priznato kao vrednost, a to su raniji ocenjivai starog Egipta pogre-no smatrali neim neobinim? Meutim, u isto vreme poznato nam je da se ona stalna promena stanja koja ozna-ava svaki ivot, pa prema tome i ivot naroda, a koja ovde, u krajnjoj liniji, znai istoriju oveanstva u starom Egiptu povremeno deavala, upravo kretala brzinom koja je ruila osnove, tako da se ovo, povremeno burno zbivanje, koje je znaajno za celo oveanstvo, najjasnije odravalo u egipatskom likovnom svetu. Ovo se naroito odnosi na poetak i kraj Starog carstva i na Srednje carstvo iji se kulturno-istorijski poloaj po svojoj vanosti ne moe preceniti. Ali i u Novom carstvu, u doba kada je Egipat bio svetska sila, postoji stalna promena: kohko se samo pod 18. dinastijom, iz faze u fazu menja drutvena struktura i kako se, pak, Egipanin 19. i 20. dinastije razlikuje od onog iz 18.

Kao prvo ogromno zajedniko delo narodne snage pred nama je u celosti obhkovano Staro carstvo (27782263. pre n. e.) oko Memfisa sa svojim strogim drutvenim poretkom i zadivljujuom planskom privredom, koja je nemo-gue uinila mogunim, a pojedinca ipak nije oslobodila od ukorenjene povezanosti s grudom zemlje.

Pod kraljem Snofruom, iju veliinu nova iskopavanja kod Dahura jo jasnije iznose na svetlo istorije, i pod sledeim vladarima 4. dinastije, o ijem ivotu, nastojanjima i delima na alost znamo suvie malo, izrastaju prave piramide zidane po svojim zakonima. Iz toga doba nisu otkriveni nikakvi znaci o prisustvu vehkog broja zaroblje-nika, niti o postojanju neke vrste ropstva. Naprotiv, izvori govore o tome da je vladala neka vrsta patrijarhalne pra-vinosti. Stoga preostaje jedino pretpostavka da se jedan mladalaki snaan i poboan narod graenjem piramida u tekom radu, ispunjenom oduevljenjem, i sam uzdigao zajedno sa svojim boanskim vladarima. Ni savremeni ovek, naviknut na tehnika uda, ne moe da posmatra bez dubokog uzbuenja kraljevske grobnice nevienih razmera iji oblik vanvremenske lepote mora da je povezan s oblikom kultnog kamena Benbena, u susednom sun-evom gradu Jun-Heliopolisu, a time i sa samim bogom Sunca. To dokazuju i suneve barke postavljene slobodno na stenovito tle kraj piramida. Ideja o monumentalnom sunevom prestolu poklapa se s kraljevskom grobnicom koja vlada vidikom. Ovekoveeni faraon stalno se mistino sjedinjuje sa svojim ocem, bogom Sunca kad se ovaj pojavljuje na bletavo izglaanim ogromnim trouglovima i odmara na njima za vreme svakodnevnog putovanja po nebu, kao nekad prilikom svog prvog pojavljivanja na tajanstvenom kamenom stubu u Heliopolisu,

Kao to pustinjsko podnoje dostie svoj vrhunac kraljevskom piramidom, tako se ivotna zajednica zavrava faraonom koji daje smisao i zadatak svakom ljudskom postojanju. Kao to se porodica, dvor i inovnitvo grupiu oko faraona, tako se i njihove grobnice grupiu oko njegovog ogiomnog spomenika. ak i za dananjeg posmatraa

11

to je kamena slika dravnog ustrojstva. Mo Velikog boga od krvi i mesa izgledala je Egipanima toga doba toliko neograniena i sveprisutna da njegova linost za ivota uopte nije imala svetenika, niti su joj u odajama grobnice bili potrebni ikakvi likovi boga. ak neoprezan dodir oznaka njegovog dostojanstva moe da usmrti kao udar groma, ako kralj sam svojom eljom za isceljenje ne oslobodi od greha neobazrivog. Kada se pojavi faraon, isto kao prilikom pojave boanskih statua u danima svetkovina, uje se poklik upozorenja: Zemljo, budi na oprezu! Dolazi bog! Uprkos svemu tome, ljudi se faraona nisu plaili kao od neuraunljivog tiranskog despota, kao to su dve hiljade godina docnije pokolenja, bez ikakvog razumevanja, to govorila putnicima eljnim znanja. O tome svedoi misaoni sadraj linih imena iz doba piramida koji poglavaru drave pridaje sve dobre osobine bogova: Keops se pokazao milostiv, Userkaf je prijateljski, Pepi nam daje mir, Za nas ivi Meri-Re, Dobra je ljubav kra-ljeva. O vehini predstave koju je narod imao o funkciji vladara kazuje jo uvek kameni lik sfinge na dravnom groblju kod Gize: ogromni oprueni lav s kraljevskom glavom i kapuljaom, okrenut sunevom izlasku uprkos oteenju i propadanju najvee je vajarsko delo oveanstva.

Ova prastara sreena drava i boansko kraljevstvo, na ijoj se sveoptoj moi zasnivalo njeno postojanje, pre-brodila je tokom promena dinastija i namesnika mnoge krize i mnoge unutranje zategnutosti, svedokposle petsto-godinjeg potvrivanja nije poela da se osipa u samom svom sklopu i najzad se iivela pod suvie dugom vladavinom jednog slabog vladara. Izgleda da su svretkom 5. i nastankom 6. dinastije probih individualni zahtevi o promeni ustrojstva zemlje koje je isuvie sputavalo ivot.

Meutim, ni ranije nisu nedostajale otro profilisane kraljevske hnosti: hkovi kao to su Neter-ket (Doser) i Snofru imaju sva obeleja izraene individualnosti. S druge strane, problem bi se suvie pojednostavio ako bi se raniji oblik ivota zajednice zamiljao kao neka vrsta insektoidnog kolektivnog ivota kojim upravlja nagon. Ah egocentrino pojedinano bie sada poinje nesumnjivim i jasnim socijalnim predznacima da se javlja u onim sloje-vima koji ranije u stvari nisu ni traih re. Tako kraljevske piramide postaju manje i nesolidnije gradene, dok se grobnice uticajnih dvorana i feudalaca u razmerama i po broju prostorija sve znaajnije proiruju. Dok je kraljevska plastika isprva po rangu daleko prednjaila, kasnije primetno zaostaje za plastikom privatnih hca. Jo mnogi drugi znaci govore o tome da su gradski kneevi i feudalna gospoda svoju stvar sve samosvesnije i samovoljnije zastupali protiv kraljevskih prerogativa. Pored toga, odozdo bujaju nove opozicione snage. Provincija, ija se istorijska svest sve vie budi, najavljuje svoja traenja. Tako dugo ouvani poredak najzad je uzdrmala jedna socijalna katastrofa u kojoj su iroki narodni slojevi zbacih teret obaveza, koje su im oigledno bile nepodnoljive, silom sproveh svoje zahteve za blagostanjem i posedom i time prouzrokovali preokret koji je ostavio nezatiene i zemlju i obiaje. Revolt masa nije se tad zaustavio ni pred spomenicima kraljeva ni pred sadrinom vladinih arhiva. ak ni posveeni gro-bovi nisu ostah poteeni. Kameni grobovi iz grobnica velike gospode ukradeni su da bi se sada od njih sagradih grobovi za obine ljude.

Tako se raspao jedan kosmos. Sasvim je sigurno da nikakvi spoljni uticaji nisu prouzrokovah ovu totalnu krizu. Prema svemu to nam je poznato,

pre punog izbijanja krize egipatsko carstvo nije vodilo neke sopstvene, naroito obimne ih dalekosene vojne poduhvate, niti je bilo izloeno osetljivim napadima spoljnih neprijatelja. Takode ne moe biti govora ni o despot-skom preoptereivanju narodne snage, kao to je podizanje ogromnih graevina, jer je davno ve prolo vreme ogiomnih piramida. Uporedo s tim postaje sve jasnije da ovo radno postignue u krajnjoj hniji nije znailo poroblja-vanje naroda, nego je iza toga stajao jedan isto tohko vehanstven sistem staranja koji je organizovala drava a zasno-vala vera. Oigledno je postojala neka vrsta dravne obaveze rada na osnovu koje je sakupljana slobodna radna snaga pre svega za graevinske radove u toku meseci poplave, dakle u doba godine kad se najlake mogao sprovesti trans-port graevinskog materijala, to se u Egiptu uvek vrilo brodovima. A radni uinak u to doba godine poto je vren za odreenu naknadu (sauvani su takvi obtauni) predstavljao je privredno obezbeenje jednog brojno vehkog dela stanovnitva (E. Oto).

I tako su sve vee nesrazmere izmeu gradova oko piramida, boanskih hramova i privatnih posmrtnih zadu-bina izuzetih od dravnih radova i poreza, s jedne strane, i odgovarajui sve vei nameti na ostalo stanovnitvo i zemlju kojom je drava neposredno upravljala, s druge strane, najzad doveh do osiromaenja, gladi i tekih soci-jalnih zategnutosti. Davanja bogovima i umrlim, to je na osnovu rehgije bilo prirodno i opravdano, toliko su se nagomilala da su postala praktino nepodnoljiva i dovela u pitanje i samo postojanje irokih slojeva ivih. A svako potresanje poretka moralo je, sa svoje strane, najtee da ugrozi snabdevanje glavnih mesta, izraslih u mnogoljudne gradove. Stoga se sme rei da je tok stvari u egipatskom poretku bio neizbeno predodreen i da se zbio po nekoj vrsti sudbinske nunosti.

12

Medutim, ni ranije nisu nedostajale otro profilisane kraljevske hnosti: hkovi kao to su Neter-ket (Doser) i Snofru imaju sva obeleja izraene individualnosti. S druge strane, problem bi se suvie pojednostavio ako bi se

U Reima opomena Ipu-vera ostao nam je iscrpan opis zbivanja koja su se tad dogaala, a koje ne moemo da itamo bez uzbuenja, zbog ega im struni svet egiptologa u poslednje vreme posveuje posebnu panju. Ne samo u provinciji nego i u podruju stare rezidencije, oblici ivota i umetnika delatnost pali su za itavo sto-lee, i vie, ponovo na stepen primitivnosti, ak bespomonosti. Ovladali su razulareni nagoni, dok se na dvorovima nekih kneeva javlja nastojanje da se okupi ono to je posle temeljnog preslojavanja preostalo od pripadnika stare tradicije.

Celo zbivanje je vanredno znaajno za kulturu i civilizaciju. Ako bi se u njemu sagledao prelom znaajan samo za Egipat, to bi bila nepotpuna ocena njegovog znaaja. To je bio prelom u istoriji razvoja oveanstva.

Dolo se do saznanja da se nekanjeno moe unitavati ono to je oduvek izgledalo kao da poseduje nepovre-divo vaeu, savrenu trajnost. Videlo se da se kraljevske statue mogu razbiti u paramparad, da se grobovi mogu oskrnaviti i da se mogu unititi najpotovanija svedoanstva prolosti.

Ranije manje ili vie zbrinuto, oveanstvo je time izgubilo oseanje spokojstva i sigurnosti koje je poivalo na nerazumnom poverenju u znaaj predanja. Poto je zadovoljen nagon za materijalnim, pojavila su se pitanja i sumnje. Kraljevi i bogovi se takoe mogu sruiti. Ono to je dotada izgledalo utemeljeno, prikladno ispunjeno dostojanstvom, moglo se preokrenuti u suprotnost . . .

Tek tada je poeo da se svesno ocenjuje gubitak jedne prirodne misaone povezanosti na koju se ranije svesno nije mislilo. I od toga trenutka se kroz sva vremena uje manje ili vie jasna, ali nikad zanemela tubalica o tome da su sumnjiva sva obezbeenja protiv prolaznosti i zaborava. U radosti svetkovine i veselju moe odjednom da zazvui neto kao mukli akord; potajna svest o zaludnosti svih napora za obezbeenjem venog ivota u onome svetu pripada odsada egipatskom duhovnom shvatanju. Narodna dua starog Egipta nije nikad prebolela ovaj odluni preokret. Potitenost zbog tog dogaaja zvui jo dovoljno reito iz pesama koje su zabeleene u tebanskim grobnicama u doba kad je Egipat bio svetska sila i koje su pevane uz harfu:

uo sam sve to se precima zbilo.

Njihove kue su se sruile. Njihovih stanita vie nema. Oni su kao neto ega nikad nije od doba bogova bilo.

Ne pomiljaj na onaj dan kad e se rei Doi! dok sa zavetom svojim putuje ka zapadu: Pogledaj ta svetenici u panterovom krzmi sipaju na tle i ta stavljaju na rtvenike ernu sve to?

Proslavi jedan lep dcm na pravi nainl Umnoi dobro svojom promiljenou! Jer, gle: sudbina ne poveava broj njegovih dana, kraj dolazi kad kucne as, nita ga ne moe produiti...

Niko ko je otiao nee se vratiti!

O tome kako je ova spoznaja poprimila svoj oblik u obiajima Poznog doba ubedljivo govori Grk Herodot: Na gozbama kod bogatih ljudi odmah posle jela nosi jedan od njih u kovegu mrtvaca, napravljenog od drveta, koji lepom izradom i bojama jako podsea na pravog mrtvaca, a koji je dugaak svega jedan ili dva lakta, i pokazuje ga svakom gostu govorei: Pogledaj ovoga, pij i veseli se, jer kad umre, bie kao i ovaj ovde! Tako oni rade na njihovim gozbama. (Citat iz dela Herodotova istorija u prevodu Milana Arsenia, Novi Sad, Matica srpska, 1969.)

Sa gubitkom nagonskog predubeenja da su bogovi i kraljevi, iji se likovi slivaju u svesti oveka ranih epoha, nuni i nepovredivi, javlja se svest o sopstvenoj odgovornosti pojedinca upuenog na sebe samog. Iz te situacije izrasta Srednje carstvo. Ovom skepsom mogu se objasniti prilozi u grobnicama i bolno pitanje u tekstovima tuba-lica Srednjeg carstva. Lina usamljenost jedno novo iskustvo govori kroz ozbiljnost likovne plastike.

13

Karakteristino je da je prolo jo dugo vremena dok steeno iskustvo nije poprimilo svoj zreli oblik u licima kraljevskih statua. A dok se snaga ubedljivosti likova Starog carstva zasnivala na njihovoj nadmonoj naivnosti, crte sad izraavaju jednu produhovljenu, vrlo izdiferenciranu svest.

Snani lokalni kraljevi pokuavaju da neobezbeeno stanje zemlje srede proirenjem i uvrenjem svoje moi. Instinkt postepeno ponovo ovladava i goni dravu ponovo ka centralizaciji. Meutim, plemike porodice lokalnih vladara suprotstavljaju tome svoja posebna prava, koja su esto davno ustanovljena, a kojima se koristilo stanovni-tvo u raznim prilikama.

Kraljevstvo je uspelo da se nametne iz Tebe. Do tada beznaajni provincijski grad, postao je glavni grad zemlje kao zaviaj i rezidencija nove dinastije. Posle otrih sukoba, snana i mudra vladavina kneeva Herakleopolisa podlegla je borbenoj plahovitosti kralja Mentuhotep Nebhepet-Rea, ije sedee statue snanih udova, postavljene na prostoru porodinog pogrebnog hrama u zapadnoj Tebi, govore o bezobzirno primenjenoj energiji. Kao nekad Menes, on je u svojim rukama ponovo vrsto ujedinio obe zemlje. Sto pedeset godina docnije je veliki Sesostris Kakau-Re potpuno ovladao nad kneevima pokrajina i uspeo da ih podvede pod vrhovnu vlast krune. Ovaj kralj je prekinuo obiaj da kneevi grade velelepne i istovremeno za stanovanje pogodne grobnice u steni na obroncima strmog podnoja pustinjske planine du obala Nila.

Novostvorena drava bila je opet mono i hrabro carstvo koje je obuhvataJo podruja u koja se Egipat neminovno raspadao u svakoj tekoj politikoj krizi. Svesna svoga cilja, ona je ujedinila snage doline Nila za sve zajednike zadatke, a pre svega za odbranu od stranih zavojevaa. Poinje da se ocrtava neto slino profesionalnoj vojsci: kraljevska mo se oslanja na stalnu spremnost milicije pojedinih oblasti. Materijalna kultura poinje da cveta.

Ali ova drava je drukija od one iz doba Starog carstva kome su zemlje i narod leali pod nogama kao svojina koja se neosporno i bez dvoumljenja moe koristiti.

Ovo carstvo sada poiva na sopstvenoj snazi i ono je svesno da je ugroeno i prolazno. Svoju snagu ono ne crpe vie iz sloge, nego iz napetosti u zemlji, a njeno jedinstvo sada simbolizuju bogovi zemlje prikazani na bonim stranama prestola kraljevskih statua. Upravljai drave moraju stalno da budu spremni da ne podlegnu protivni-cima. Poznato nam je da je Amenemhet I, osniva slavne 12. dinastije, pao kao rtva jedne dvorske zavere. Njegov sin i naslednik, Sesostris I, saeo je tmurna iskustva tih dana u kraljevsku poruku koju je stavio u usta svome ocu: Ne veruj nijednom bratu, ne poznaj nijednog prijatelja, nemoj da ima nijednog poverenika; sve to ne valja. Ako spava, uvaj sam svoje srce jer na dan nesree niko nema vernu pratnju . . .

Nije sluaj to su skoro svi faraoni ove dinastije svoje sinove i prestolonaslednike vrlo rano naimenovali za suvla-dare. Jemstvo njihove bezbednosti je primer koji sami pruaju: ozbiljno ispunjavanje dunosti i odgovornost prema sebi samom, to pred narodom potvruju sopstvenim ivotom. Delotvorni Sesostris III i njegov sin Amenemhet III nisu imali nimalo lak ivot. O tome svedoe njihove statue koje uzbuuju posmatraa: u obradi forme i u izrazu njihovih lica, ispunjenih bolom i lienih iluzija, jae je dolo do izraza tadanje stanje narodne due nego stvarni izgled vladara. Paljivo voenje rauna o anatomskoj grai daje statuama ovih dvaju kraljeva lino obeleje, to izaziva uzbuenje i neto to istovremeno budi ljudsko sauee, a to se samo sasvim izuzetno sree u egipatskoj umetnosti.

Srednje carstvo (oko 2060. do oko 1680. pre n. e.), kao drugo doba procvata koje je bilo duboko i mono po mnogim svojim ostvarenjima, nije ipak odolelo propadanju, koje jo oekuje objanjenje istoriara. Propadanje Srednjeg carstva se proteglo tokom itave polovine stolea a da nikakav spoljni nalet nije potresao njegove temelje.

Od ega je popustila njegova snaga? Da li je ono propalo zbog uzvienosti svojih shvatanja i zbog izdiferenci-ranosti i rezignacije? Ili se vrlo sposobna vladalaka loza degenerisala? Legitimnost poduhvata i dela ovog carstva uivaju kod potomaka glas klasine vrednosti, a u najveoj meri i pismo iji nas oblik i sadrina jo uvek impresio-niraju. Likovna umetnost Poznog doba, koja tada zapoinje, oslanja se, tu i tamo, s puno potovanja, na njegova postignua, hranei se monim likovnim impulsima tih ranijih uzora iznad kojih kao da se iri beskrajna seta, uprkos sve strogosti oblikovanja'

Najzad, a kako bi u takvom stanju moglo drukije i da bude sa svih strana se kao vladaoci nameu ilavi Ijudi koji bezobzirno idu svom cilju, pljakai i generali, mada meu njima ima i nekoliko pravih, roenih vladarskih linosti. No, od svega toga ostao nam je samo niz imena, oteeni kolosi i mutne predstave o tim promenljivim, verovatno preteno varvarskim okolnostima.

Poto su prethodno postepeno naselili deltu Nila razna plemena i rodovi, dolazi do prodora prave bujice stranih naroda iz Azije. Isprva su to ruilake gomile, aroliko skupljene pod pritiskom vrlo irokog pomeranja naroda na severu. O njihovoj vrsti i namerama ne postoji nikakav autohtoni monumentalni spomenik, niti stvarni dokaz.

14

Njihovi kraljevi, od kojih neki nose semitska imena, kontroliu dolinu Nila iz tvrave Auaris na istonoj strani delte, nametnuvi Egipanima jaram strane vladavine za itav vek. Ovaj jo uvek tamni vremenski period predstavlja odsudnu prekretnicu za dalji tok egipatske kulture. Jzgleda kao da je jo prilikom propasti Starog carstva u dolinu Nila prodro itav talas stranaca, ali o tome nema nikakvih tragova koji bi nam bili razumljivi. Meutim, vladavina takozvanih Hiksa u mnogo emu je izmenila prirodu egipatskog naroda i njegove obiaje, mada nam materijalna batina ovih nasilnikih osvajaa za sada izgleda prilino oskudna. Od naroitog znaaja je injenica to se od njihovog dolaska egipatsko vidno polje proirilo do svetskih razmera. Tek sad poinje da se stvara jedna egipatska spoljna pohtika u pravom smislu rei. Simbolino je za ovo prisilno otvaranje svetu to to su osvajai upoznali podjarmljene s konjem i kolima i time im otvorih dotada nesluene mogunosti za budui uspeni nain ratovanja.

Novo carstvo (15801085. pre n. e.), doba svetske sile koje je egipatskoj darovitosti i sposobnostima pruilo najveu prihku da se iskau, poinje onda kada je jedna mala tebanska vladarska loza, koja se broji kao 17. dinastija, zbacila azijske podjarmljivae i kasnije ih prognala u Palestinu.

Snage se sad okreu prema spolja i vidi se da one ne samo da nisu slomljene ve su, kao posle nekog nagomilavanja, jae nego ikada ranije.

Naravno, sad se ne stvaraju nove osnovne kulturne vrednosti. Nijedna kraljevska statua niti sfinga iz ovog doba svetskog carstva ne moe se sadrinom unutranjeg i spoljnjeg obhka meriti s umetnikim delima prohh vehkih epoha. Praktina delatnost stupa na mesto stvaralatva. Ah je ta delatnost toliko intenzivna i toliko obimna da se kvantitet ovde pojavljuje skoro kao kvahtet.

Na svim podrujima privremeno se postiu najvii uspesi: to su, pre svega, potinjavanje i upravljanje palestin-skim i sirijskim gradskim kneevima i konano i potpuno kolonizovanje Nubije, koja je za vreme Hiksa, izgleda, uspela da postane samostalna pod domaim kneevima. Egipat je sad imperija, to u osnovi ne odgovara njegovom duhu i to je moglo da se odri nekohko stolea samo krajnjim naporima iz pokolenja u pokolenje. Tebanski grad-ski bog sad je postao dravni bog iji sjaj nadmauje sjaj svih ostalih bogova, pa u svoju velianstvenost ukljuuje ak i boga sunca Re. U seljaki narod, koji je po svojoj prirodi miroljubiv i u kome se od starina priznaje savesni inovnik, a ueni znalac pisma uiva opte potovanje kao mudrac, uselilo se iznenada vojniko slavoljublje. Na odsustvu kod svoje kue, prilikom porodine svetkovine, oficir se gordo kiti poasnim zlatom koje dodeljuje kralj. Teba, gornjoegipatski predeo, u ijem su se podruju dva puta budih impulsi za ponovno osnivanje jedinstvene drave, postaje metropola

... gde blago u kuama golemo lei, to je stovratan grad, a kroz njegova vrata obino izlazi s konjima i s kolima dvesta junaka

j : (Ilijada, IX, 382384, preveo Milo uri, Novi Sad, Matica srpska, 1965.)

Prostrana irina ovog plodonosnog predela puni se sve do ruba pustinje ogromnim hramovima i palatama sa sve bogatijim stambenim i zanatlijskim kvartovima. U unutranjosti krenjakih breuljaka koji lee ispred zapadnih planinskih venaca nastaju na zidovima pogrebnih odaja, u kojima se moglo i stanovati, oni ciklusi slika koji opisuju arohki i buni ivot toga doba do najmanjih pojedinosti nonji i obiaja. Sve je tu dato: rad inovnika i vrenje poziva, nadzor nad etvom i radosti lova, karakteristini predstavnici svih rasa iz okohne i iz tuih krajeva, posne nedelje, vesele svetkovine i na kraju ivota sveana plovidba Nilom do Abidosa, pogrebna povorka na zapad i pogrebni ritual svetenika pred uspravljenom i mirisnim uljima premazanom mumijom na vratima grobnice.

Ratnika, poslovna i bogata stolea Tutmozisa i Amenofisa nazivana su dobom procvata carstva faraona. Odista je to vreme u kralju Tutmozisu IH dalo jednog univerzalnog dravnika u stilu Cezara vojskovodu, organizatora i vladara prvog reda; a u Amenofisu HI, koji je voleo sjaj kraljevskog staraoca o narodnom blagostanju velikog formata. Ah ta je to to, uprkos oseanju mere, vehanstvenosti i pronalazake snage, goni oveka, u krajnjoj liniji nezadovoljnog, od graevine do graevine, od statue do statue, ako je prethodno duboko udubljen pustio da na njega deluju styaralatva iz doba piramida? Zato, najzad, s nekom vrstom nostalgije posmatra vraa misli na zlatnu pustinjsku tiinu podruja piramida i pogrebnih breuljaka Starog carstva kod Sakkare? Tamo gde se nekad izra-avalo naivno poverenje u ovaj i onaj svet, pristupana samosvest i opteljudsko oduevljenje zbog zlatnog preolnlja sveta, vlada sad drutvena konvencija preutkivanja. I dalje se vaja i shka kao to zahteva magino snabdevanje umrlog u venim stanovima, ah likovi vie ne otkrivaju privatna oseanja i miljenja ljudi. Konvencija je takorei

15

prodrla u unutranjost lika. Utiva, pa i ljubazna su upadljivo feminizirana kamena lica statua, ak i kod nesu-mnjivo delotvornih ljudi: oficira i inovnika iz ue okoline faraona. Ali, ona ostaju neprozirna. U njih postepeno prodire ono levantinsko-orijentalno to se jedva moe sresti kod likova ljudi starijeg doba. Pojedinani delovi ovih ostvarenja su impozantni i plemeniti u svojoj vrsti, ali govor njihovih oblika ve je suvie nadmono savladan da bi zapravo mogao da uestvuje u unutranjoj sadrini, tako da se moe dogoditi da se pred njihovim gordim izgledom potajno poeli edna dirljiva plemenitost ranijih doba. Dostojanstvo i mera se ponegde granie s preteranom istan-anou, a ponegde s preobiljem, dok monumentalno nastupa ve sa izvesnim prizvukom nadute hvalisavosti. U obilju umetniko-zanatskih remek-dela sad je ljupko, koji put ve i zabavno, ono to je nekad posedovalo uzdranu smiljenost i oporu otmenost. Ma koliko dra materijala i vetina obrade imponovali posmatrau blaga u Tutan-kamonovoj grobnici, ipak nita ne moe da se ponese s onim intimnim arom tananog nakita koji je princezama 12. dinastije dat u njihov poslednji stan.

Kolosi i velike graevine koje su ranije morale da uvruju dravnu samosvest, sad sve vie slue isticanju moi. Zastoj pod svojevoljnim i jednostranim verskim fanatikom Ehnatonom nije dugo zadrao tok stvari. Njegov auto-ritativni eksperiment u umetnosti, koji je iao uporedo s njegovim programom verske reforme, sjedinjuje izvesna obeleja dekadencije s prednostima koje su omoguile da pod dletima osetljivih majstora nastanu dela najistananije lepote. A ovo se odnosi i na druga podruja na koja je dvor uticao svojim primerom. U staroj orijentalnoj kulturnoj istoriji nema mnogo linosti istog znaaja o kojima se istim dahom moe rei jednako mnogo i dobrog i loeg. Vero-vatno su samovolja i diferenciranje tada ugroavali egipatsku strukturu, koja se svakako menjala pod spoljnim uti-cajima, pa je reakcija na oiglednu degeneraciju predstavljala ako se tako hoe tree spasavanje carstva. Pri tome se ne sme prevideti da su se u godinama Amarne razvili ivotno oseanje i klice verovanja, koji su znatno sazreli u sledeim godinama i bez ijih se plodova ne moe zamisliti istorija razvoja egipatskog duha. Bilo je vreme da ponovo dou do izraaja drugi ideali, a ne da se konzerviu stari, dobri obiaji, da se poveava imovina i omogui ivot pun uivanja. Zar se sme omalovaavati injenica da su mnoga likovna dela Amarne izvrila dubok, trajan uticaj na umetniko oseanje naeg vremena.

Ehnatonovo verovanje nije moglo da pridobije narod. U njemu se suvie apsolutistiki isticao zahtev za poto-vanjem njegove u osnovi sasvim nepopularne kraljevske linosti, nedorasle veini zadataka svog poloaja. Meutim, umetniki pravac koji je nadahnuo Ehnaton ulazio je u mnoge spojeve sa starim tebanskim i memfiskim stilovima u godinama Tutankamona i Haremhaba. Posebno se njegov uticaj jo dugo odrao u skulpturi i reljefu.

Zatim sledi otmeni, pomalo nameteni, ali vrlo istanani klasicizam Setija I, koji je kao ratniki vladar ener-gino nastojao da spase ono to je Egiptu preostalo od uticaja, pre svega na severu, posle poraznog vodenja dravnih poslova iz doba Amarne. Seti I je oigledno umeo da nae vanredno sposobne majstore za svoje umet-nike radionice. Njegova grobnica s mnogo prostorija, uklesana u srce tebanskih Zapadnih planina, nadmauje po kompleksu i opremi sve ostale vladarske grobnice u Dolini kraljevskih grobnica, a lepota figurativnog zidnog ukrasa hrama koji je podigao u Abidosu ostae neizbrisiva uspomena svakog posetioca.

S dugom vladavinom njegovog slavnog sina Ramzesa II stie Egipat potom u onaj problematini period kroz koji neminovno mora da proe svaka visoka kultura. To je period one prevelike delatnosti u kome uzbuena ivahnost stupa na mesto tihe stvaralake strasti, ali u kome, s druge strane, postaju jasniji sagledavanje sveta i nedogmatska lina pobonost. Kao neki veernji odblesak, ovo lei na svetskoistorijski ne naroito velikim, ali na svoj nain ipak uglednim predstavnicima takvih kasnih epoha kao to su: jedan Ramzes, jedan Asurbanipal, jedan Nabukodonosor, pa ak i jedan Hadrijan.

Naklonost prema kolosalnom i impozantnom sada postaje preterana. inilo se kao da je cela dolina Nila postala jedna jedinstvena ogromna kamenorezaka radionica koja monarhovoj sujeti treba da d monumentalni izraz.

Moglo bi se pomisliti da se u ovako masovnom podizanju gradevina i izradi skulptura javlja manija za demon-striranjem razmera koje idu do titanskih apsurda. Pri tome se jo uvek stvaraju pojedina dela izvanredne vrednosti. Meutim, posmatrano u celini, ono to slui slavljenju Dobrog boga, sporednih bogova i uspeha iz toga vremena, pada u naglaeno efektno, nesrazmerno, nezgrapno ili nemirno. Sigurno da je u to vreme obraeno mnogo vie kamena nego pod bilo kojim faraonom iz doba piramida. Dananjem putniku je teko da izmeu dela velikog Ramzesa, koja se prosto nameu, otkrije istananija svedoanstva iz vremena koja su imala pravu kulturu. U toj istorijskoj situaciji ne udi nas to je za ezdeset est godina vladavine ovog faraona dolo do izraaja snano otu-enje u manifestacijama ivota i u obiajima sve do svakidanjeg govora i plesnih koraka. Elementi razjedinjavanja sa svih strana prodiru u egipatsko bie. Skepsa i satira izrastaju ubrzo do otvorenog ismevanja stvari dostojnih potovanja.

16

Mnogo stvari se promenilo ulaskom Egipta u podruje angaovanja pohtikih snaga koje prelazi okvire same drave. Od sina boga Re faraon je postao kralj-svetski ovek, strane princeze nalaze se u njegovom haremu, a strane etnike grupe stalno se shvaju u dolinu Nila kao naseljenici, kao prijateljski darovi saveznikih vladara ih kao ratni plen dovuen pri trijumfalnom povratku. Ve dugo vremena je faraonov dvor u ivim diplomatskim odnosima s kraljevima i namesnicima gradova prednjoazijskih drava, a u tim odnosima uestvuju i kraljice. Zbog vanih svet-skopolitikih razloga sedite vlade preseljeno je sad u deltu Nila, mada je Teba zadrala stari sjaj, a novogradnje u pogledu razmera bacaju u zasenak sve to je dotada bilo sagraeno. Treba sopstvenim oima videti mone dokaze samosvesti toga doba u okolini Luksora da bi se u celosti moglo oceniti ta su ta pokolenja smatrala da mogu postii i ta su savladala titanskim radom. Ogromne razmere graevina i likovnih dela nadmauju ak i najvea oekivanja. Na svakom kapitelu, shnom papirusu, srednjeg broda Velike sale sa stubovima u Karnaku moglo bi a to je izraunato da stane sto ljudi, dok bi zidine, koje opasuju kompleks graevina Amonovog hrama, mogle bez ikakvih potekoa da obuhvate deset evropskih katedrala.

Ramzes III, kojim poinje 20. dinastija starog Egipta, sledio je u velikoj meri svog istoimenog prethodnika nainom vladarske prakse i podizanjem gradevina. Medutim, uprkos narativnosti reljefnih prikaza koji pruaju mnoge znaajne opise tuih narodnosti i istorijskih zbivanja, u likovne ukrase na zidovima njegovih hramova neza-drivo se uvlae tvrdoa i ogrubljivanje. Oseanje proporcija postaje nesigurno, a ostvarenja su upadljivo nejednake vrednosti: stie se utisak izvesne iscrpljenosti narodnih snaga, to nije ni udno posle tako ogromnih naprezanja. Posle 18. dinastije faraoni moraju da budu stalno spremni da brane severne granice, a kao pomone trupe uzimaju u najam plaenike gde god im se nude. U ivotnim i umetnikim manifestacijama opte ponaanje se dugo pridrava primera iz doba vehkog Ramzesa Mijamona. ak i statue privatnih hca zadravaju izgled njegovog hka. Mnoga pokolenja nisu uopte mogla zamisliti da neko bude faraon a da ne bude i Ramzes, kao to je docnije Julije Cezar svoje ime ostavio kao batinu za najveu titulu moi svim vladarima naeg sveta.

Promenu u tom smislu donele su posle mnogih unutranjih preokreta tek vladavine stranaca, koje se smenjuju u milenijumu koji prethodi naoj eri: Libijci i Etiopljani, Asirci i Persijanci, Grci i Rimljani. Meutim, ono to ponekad izgleda kao osveenje krvi u stavu i izrazu ivota, esto je samo posezanje za postignuima davno prolih stvaralakih dana. Prirodno je da su se stalno menjah naini postojanja i shvatanje sveta, dok je u isti mah strano shvatanje s vremena na vreme oigledno delovalo na razvoj sopstvenog ukusa. Bilo je i pravih zaetaka novog umetnikog izraza. Doskora smo se vrlo olako odnosih prema prosuivanju i ocenjivanju fenomena egipatskog Poznog doba. A radi se o punih hiljadu godina najintezivnijeg uzajamnog istorijskog i kulturnog delovanja! Iako starako oba Egipta vie nije bilo u stanju da ovim zaecima prui dovoljno snage za razvijanje, ipak se ono ni u kom sluaju nije ponaalo tohko dvorski-senilno i nepristupano kako se danas obino to pretpostavlja. U pogledu ljudskog hka najzad se uvrstio jedan dopadljiv konvencionalan tip koji nema ta da kae dubljem ispitivanju. Ah, ovaj tip je, uprkos ispranjenoj formi, dokazao da ima jo dovoljno sadrine da poslui kao podsticaj za vehku skulpturu grke figure mladia, kojoj je bio odreen tako besprimeran umetniki razvoj. Uostalom, i u ovom sluaju napravih bismo greku ako bismo izvodih opte zakljuke. Tako se s telima statua etiopskog i docnijeg doba, koja su izgle-dala kao naga zbog tesno priljubljene odee, razvilo oseanje tela koje je zapravo trailo bujnost kao sredstvo impre-sije. Obrada akta bila je usmerena vie nego ikada ranije ka ulno-plastinom, mnogo ranije nego to se pred egipatskim oima pojavio neodoljivi i zreh grki primer. A kad je ovaj najzad razvio svoje privlane snage, Egipat mu se nije tvrdoglavo opirao. U meduvremenu je, naroito kod portreta, stalno dolazilo do pojave plastinih i individualno uzbudljivih pojedinosti koje dokazuju da se nije ugasio prastari smisao za zatvoreni, snano izraeni obhk. Pored uglaanih, hladno i nezainteresovano osmehnutih, ah tehniki po pravilu vanredno savladanih kamenih hca faraona Poznog doba, stoje remek-dela, kao to su savreno dati Mentemhet u Kairu i jedinstveno obhkovana Zelena glava Berhnske zbirke, koja na svoj nain spadaju medu najbolja umetnika dela starijeg doba. Naroito pozni memfiski majstorski portreti poseduju^neku odliku oplemenjenosti prema kojoj mnoga proslavljena evropska umetnika dela nose obeleje provincijskog karaktera. Ova tradicija je oigledno imala uticaja na rimski portret kasne repubhke.

To to je ne samo za vreme sposobne i vete 26. dinastije nego ak jo i pod poslednjim egipatskim narodnim kraljevima 30. dinastije moglo da doe do znaajnog kasnog procvata umetnosti zasniva se u velikoj meri na upornom pridravanju Egipta za simbol i tip uslovljen hijeroglifom. A to pridravanje za jednom utvreni sistem poretka, dravnog ureenja, verskog kulta i drutva bilo je Egiptu korisno do samog kraja. Figurativni slovni znaci jo iz ptolemejske epohe, umetniki pravljeni od arenog fajansa i stakla i uloeni u drvo reprezentativnih kovega kao izvanredan ukras, ne zaostaju nimalo za delima iz dana mladalake snage ni po strogosti, ni po lepoti stila

17

i zanatske vetine. U likovima ivotinja pre svega leeih lavova ispunjenih jo uvek uzbudljivom snagom izraza, jedno kasno pokolenje, koje ve odavno nije sposobno za efikasnu narodnu odbranu i koje mora da se pri-vikne da bude predmet tuih rauna, svesno i smelo posee za primerima iz Novog carstva. Ima neeg udesnog u postojanosti egipatskog likovnog gledanja u toku hiljada godina. Tome se pridruuju vanredni smisao za izbor i obradu materijala i zanatska vetina, to je Egiptu odravalo stalnu sposobnost za znaajna dela i u doba starakog propadanja

Zar ova prekrasna stvaralaka snaga ne izgleda kao prirodna posledica dobro organizovanog ivota jednog naroda?

Svojim mnogostrukim kontinuitetom i stalnim promenama unutar svog trajanja, svojim znaajnim uzdizanjima i padovima ovaj ogromni ivotni tok prua vee mogunosti za poreenja s drugim kulturama i za dobijanje plodnih uvida za upoznavanje ljudi upravo zbog injenice to njegove manifestacije deluju na nas upadljivo neposredno, zapravo blisko. I pored toga to je stran u pojedinostima, staroegipatski svet dananjem oveku sa Zapada postaje ne samo vrlo brzo prisan, nego ak i drag ako se odluio da se zadubi u njega. Daleko bre otvara nam se taj svet nego, na primer, stara prednjoazijska, indijska, dalekoistona, pa ak i stara amerika sfera, bez obzira koliko su se one vremenom pribliile naem vidiku. ar kojim staroegipatska kultura osvaja mnoge od nas krije opasnost da se prevarimo u njenim osobenostima zbog estetskog zadovoljstva ili nepromiljenog prilagoavanja onoga to je strano sopstvenom nainu gledanja. A to je osobina koju temeljna prouavanja sve otrije istiu.

Kako moe da se objasni ovo lako odomaivanje u egipatskom svetu izraavanja, toliko razliitom od naeg? Da li nas privlai egzotini ar svih tih ljudi, ivotinja, biljaka i upotrebnih predmeta koji kao da su izali iz

slikovnice s bajkama udnog, a ipak nekako poznatog izgleda? Ili lei u tome to je Egipat najusmerenije razvio i primenio onaj opteljudski, prvobitni nain prikazivanja, koji je i nain prikazivanja dece i odraslih ljudi koji nisu optereeni uenjem i uzorima? Izvanredan znaaj egipatske arhitekture i skulpture, kao i divno savladanih crtea zasniva se, i pored sve osobenosti, pre svega na ubedljivom i odmerenom vladcmju materijom, na teko odredivoj klasinoj kakvoi i delovanju, pa stoga i predlaem da ovu kategoriju nazovemo protoklasinom da se ne bi meali pojmovi koji su dobili pravo graanstva. Nijedna sumersko-vavilonska skulptura ne moe da se takmii s jednim egipatskim remek-delom u pogledu ravnotee srazmera i savlaivanja oblika, mada su izraajno vanredno snana pojedina kultna umetnika dela tog udesnog naroda. Uprkos unutranjeg dostojanstva i snage koje poseduju rane mesopotamske statue, ipak i one pa ak i veUanstveni Ijudski likovi zrelog doba Asirije sadre neto etno-grafsko tue, to nas dri na udaljenosti, a to je egipatsko dleto u svima epohama uvek umelo da savlada u korist opteljudskog. Ni ideal akta, koji je stekao likovni oblik jo davno u dolini Nila, ne moe se nai nigde u orijentalnom svetu; s druge strane, on je kao uzor vezan za nenadmano odreeni grki akt. U ovom narodu umetnika, punom srenih oiju kao to su oi na statuama vajara Adamata, vladao je tajanstveni smisao za onaj sistem pramera stvaralatva na kome i danas poiva sva snaga ubedljivosti i lepota forme. Sa sigurnim oseanjem Gete stavlja u isti rang crna i strogo od starog bazalta oblikovana dela Egipana i bele, ljupko od mramora stvarane skulp-ture Grka. Dela kao to su kralj Kefren na prestolu dok ga blagosilja bog-soko, feudalni gospodar Ti koji jo uvek traje plemiki slobodno kao statua, ili grivasta sfinga Amenemheta III, ne mogu se nadmaiti snagom ni unutranje ni spoljne klasinosti. Ovaj rang potvrduje divljenje koje im ukazuje ceo svet. Ako se eli pojam kla-sike vezati za pravu antiku, kako bi onda trebalo obeleiti ovaj ubedljivi, u sebi savreni kvalitet opteg znaaja? I da li se takode moe govoriti i o jednom zapravo protohrianskom elementu staroegipatske kulture?

Od propasti Starog carstva Ozaris sve snanije prodire u religioznu svest: podmuklo ubijen od svog brata Seta, vaskrsao i opravdan i dalje ivi mitski kralj pradavnog doba i bog poljskih plodova, on je u Gornjem Egiptu postao vladar donjeg sveta i sudija umrlih. Prirodno da je ispovest o zemaljskom ivotu, koju je svaki pokojnik morao da d pred ovim bogom, imala oblik negiranja. Ta ispovest se sastojala od uveravanja, koja slede jedno za drugim, u to da itav niz kanjivih greki pokojnik nije uinio, pa se u tome i ogleda uticaj maginih predstava. Sigurno da aktivno duhovno dranje Evrope u tome smislu poinje da tako kaemo tek pozitivno-kategorikim zahte-vom Mojsijevih zapovesti: Nemoj d a . . . Ovde se prvi put i to hiljadu godina pre nego to su se slina shvatanja ula u susedstvu pojavljuje religiozno ubeenje da ivot na onom svetu mora da bude zavisan od naina ivota na ovom svetu, to zahteva pravdanje pred bojim prestolom. A to to se, bez obzira na istovremena usmena uve-ravanja, pre ulaska u carstvo mrtvih pred oima bojeg sudije mora izmeriti srce pitamo se da li bi neki narod starog veka ovakvu predstavu tako jasno izrazio u rei i slici kao Egipani? Kako beznadeno mraan izgleda prema ovome staromesopotamski pojam o onom svetu, kako bi bezbojno i nepotpuno ostalo grko shvatanje toga pojma kad misterije ne bi otkrivale izvesnu vezu meu njima.

18

Sporno je da li se o verovanju egipatskog ranog doba moe govoriti kao o jednoj pravoj monoteistikoj tenden-ciji. Meutim, ne postoji nikakva sumnja da se u poecima egipatske religije, koji su nam dostupni, istie jedan sveopti bog iji lik ispunjava prostrani nebeski prostor, a ije oi sjaje kao Sunce i Mesec. injenica je da je ovaj bog neba oznaavan i oboavan kao Vehki, kao Gospodar svega i Ono to jeste, i da tekstovi, uprkos ranije prenaseljenosti sveta bogova, kako na nadgrobnim natpisima tako i u poukama o ivotnoj mudrosti, neprestano govore jednostavno o bogu. A svakome ko pokazuje dublje religijsko-istorijsko interesovanje solarni mono-teizam faraona Ehnatona svakako predstavlja odreen pojam. Ovo uenje je uporno isticalo verovanje u jedno sveobuhvatno stvaralako boanstvo koje istovremeno odrava svet, a oboavano je u hku sjajne ploe Sunca, koje svakom stvoru daje sve to mu treba i vodi brigu i o najmanjem. U tome se, naravno, ogleda njegov uticaj, ah se u tom uenju, kohko nam je poznato, ne govori o grehu i ispatanju, o pravdi i nepravdi. Meutim, ne izgleda sluajno to da su delovi Himne suncu iz Amarne uh u 104. psalm. A utvreno je da je mnoga ljudski produhovljena izreka iz egipatskih pouka o ivotu jo u 7. i 8. veku pre n. e. preuzeta u izraelsko poslovino blago. Od pra-starih predstava visoko se izdie uzvieni hk majke Izide, koja na svom krilu hrani mistino zaetog boanskog sina. Ona je posredstvom grke umetnosti bez prekida i zastoja prela u vizantijsku madonu. I zato prahrianskim stanovnicima doline Nila nije palo teko da odeu nove vere ukrase starim svetim simbohma i da hrianski krst usaglase sa hijeroglifskim krstom Ank koji znai ivot.

Ko je uspeo da sauva svoju slobodu pred stalnim predrasudama saznae brzo iz izvora da je ljudska priroda Egipana oduvek posedovala smisao za odmereno i pravino. Svuda se izraava strpljenje nasuprot onome to je nasilno i grubo; raspoloenje koje u sebi nosi neto simpatino graansko, jedno fino oseanje za drutvenu uglaenost i za nunost odravanja mere. Sve ovo izdvaja stanovnitvo dohne Nila, koje je po prirodi bilo nene telesne grae, seljake miroljubivosti i neumorne elje za pisanjem, od mnogih osvajakih naroda koji su posle Egipana uticah na sudbinu istonih mediteranskih zemalja.

Od posebnog znaaja je i poasno mesto koje stari Egipat oduvek dodeljuje eni. Njen poloaj je bio bitno povoljniji od poloaja antike Grkinje. Grupe likova iz Starog carstva ve pokazuju kako ena stoji ravnopravno pored svog supruga poto je stub carstva kao i on. Njena famihjarna oznaka ranga Nebt-hat domaica zvui nam prisno. U egipatskim istorijsko-pravnim odnosima jo se jasno raspoznaju matrijarhalne tendencije. Za legitimnost nasledstva na prestolu poreklo od kraljice je isto tohko presudno kao i poreklo od kralja. Zato je naji-stija legitimnost zajamena iskljuivo brakom faraona sa njegovom sestrom, do ega je dolazilo daleko ee nego to nam to pokazuju sauvani istorijski izvori. Prihkom jednog suenja zbog veleizdaje u haremu, vidimo jo u doba piramida kako je optuena kraljica sasluavana pred sudijskim veem, koje je kralj sazvao samo za ovu svrhu, ah u kome se nije nalazio vrhovni sudija jer je bio suvie blizak faraonu i zbog toga moda sumnjiv da ne padne pod njegov uticaj. Veliki ameriki orijentalista Brested (J. H. Breasted) spravom primeuje u vezi s tim sledee: Dokaz o kraljevom visokom smislu za pravinost dostojan je divljenja, kao to je za divljenje pravna svest toga doba to lice osumnjieno za zaveru u kraljevskom haremu nije bez mnogo obzira odmah bilo osueno na smrt. Neposredna smrtna presuda bez pokuaja da se krivica optuenog zakonski utvrdi izgledala bi sasvim opravdana u istoj ovoj zemlji pre samo sto godina.

Prvi ministar Ptahotep je neto posle 2500. godina pre n. e. objavio kao jedno od pravila za ivot, koje je sam sastavio, i ovo: Ako si postigao neto i osnovao dom, voh svoju enu u kui kako se pristoji. Brini se za njenu telesnu sreu i prekri joj lea; masti za negu njenog tela su balzam za njene udove. Veseh joj srce dok god ivi: ona je njiva ije se obraivanje isplati svakome ko je poseduje. Jedan savet iz ivotnih pouka mudrog Anija glasi: Ne nareuj eni u njenoj kui ako zna da je valjana. Ne reci joj: Gde je ono? Donesi nam ga! ako ga je stavila na pravo mesto. I dok uti, neka tvoje oko gleda tamo da bi spoznao njena dobra dela! Zahvalnost prema majci, ozbiljno shvacenu moralnu obavezu, nastoji jo jasnije da probudi u svesti sledea izreka: Udvostrui hleb koji nosi svojoj majci; ponesi majku kao to je i ona tebe nosila. Dok te nosila u tvojim mesecima bio si joj teret; kad si se rodio, muila se ona i dalje jer su joj dojke tri godine bile u tvojim ustima. Nije se gadila kada te je prepovijala; vodila te je u kolu kad su te uih pismu i svakoga dana dolazila je tamo od kue sa hlebom i pieffl. A kada postane mladi i uzme sebi enu i sam stane na elo jednog domainstva, seti se da te je rodila tvoja majka i zatim u svemu podigla. Ne dopusti da se ikad poali na tebe i da te prokune: neka nikada do boga ne dopre glas njene albe!

Smisao za pravinost i saoseanje sa ugroenim stalno se istie u sauvanim autobiografskim tekstovima. Jasno je da se u stvari nigde i ni u koje vreme nije postupalo tako patrijarhalno-humano kao to ele da nam pnkau

19

ovi opisi. I pod faraonima je bilo sigurno vrlo malo ljudi koji su u potpunosti odgovarali etikim postulatima kraljevske dogme. Ali ve i navodno dranje ima dokaznu vrednost kao etiko postavljanje cilja, jer daje sliku etikog ideala koji priznaju i autor i njegovo doba.

Izmiljena Pouka kralja Amenemheta svom sinu daje osnivau 12. dinastije, koji je ubijen, prilike da kae: Davao sam onome koji je molio i hranio siroad; putao sam k sebi onoga koji je bio bez poseda, kao i onoga koji je imao ugleda i ovim uveravanjima daje predstavu o egipatskom vladarskom idealu tih dana. Henku, knez jedne pokrajine, svojim nadgrobnim natpisom moli stanovnitvo svog biveg podruja da mu prinese posmrtne rtve, podseajui ga da se starao o njima: O, svi vi ljudi oko Zmijske planine i vi veliki vrhovni poglavari drugih pokrajina koji budete prolazili kraj ovoga groba znajte: ja sam Henku koji govori ono to je dobro; darujte vodu i pruite hleb, kolae i pivo Henkuu koga ceni njegov gospodar! Jer, bio sam potovan, ljubimac vaih oeva, hvalile su me vae majke, sahranjivao sam vae starce, a najbednijima meu vama skidao sam okove . . . Nikada nisam kerku nekoga od vas muio tako da je ruku digla protiv mene . . . Nahranio sam sve one koji su bili gladni oko Zmijske planine i odenuo nage koji su se tamo zatekli. Ispunio sam njene priobalne zemlje govedima, a njene panjake sitnom stokom. Nasitio sam vukove iz planina i kraguje na nebu otpacima sitne stoke jer sam eleo da svaki ovek tog kraja bude bezbedan. Ve se u grobnicama 5. dinastije esto ponavljaju uveravanja sledee sadrine: Merio sam gornjoegipatski jeam s moga imanja siromasima koje sam naao u ovom kraju. A kada sam ovde naao oveka koji je nekom drugom dugovao ito, sa svoga imanja dao sam to onom koji je potraivao. Sahranio sam o svom troku svakog oveka ovog kraja koji nije imao sina. Spasavao sam slabijeg od onoga koji je jai. Savetovao sam oba parniara tako da su obojica bili zadovoljni. Bio sam ljubimac njegovog oca, hvalila me je njegova majka, volela me braa . . .

Znaajna su i uputstva kojima faraon po pravilu pouava novopostavljenog prvog ministra o njegovim slubenim dunostima. Ona izviru iz dva teksta zabeleena u etiri grobnice iz vremena kad je Egipat bio svetska sila, ali sigurno potiu iz kasnog Srednjeg carstva. Uputstva poinju ozbiljnim upozorenjem: Gledaj paljivo na slubenu dvoranu, motri na sve to se tamo deava, jer od nje zavisi red u celoj zemlji. Nije slatka, ne, nego je gorka sluba prvog ministra jer ona znai biti bronza koja okruuje zlato doma svoga gospodara. To znai ne klanjaj se pred kneevima i vlastima i ne stvaraj pristalice meu raznim ljudima. U nastavku se, izmeu ostaloga, kae: Straan je greh pred bogom ako si pristrasan. Ako neki molilac doe negde iz unutranjosti, treba da pazi da sve bude uinjeno po svome redu tako to e se svakom pomoi da doe do svog prava. Knez pripada javnosti. Voda i vetar saoptavaju o svemu ta on radi; nikada ne ostaje nepoznato ono to je uinio. Najbolja odbrana kneeva je da postupa u skladu s propisima . . . Molilac koji je pozvan ne sme da kae: Meni nije pomognuto da doem do svog prava! Gledaj onoga koga poznaje kao i onoga koga ne poznaje; onoga koji je blizak kralju kao onoga koji mu je dalek. Knez koji tako postupa neka vrsto ostane ovde na svom mestu. Ne prei preko nekog molioca, a da ne saslua njegovu re . . . Ne razljuti se ni na koga bez razloga; razljuti se samo z:bog onoga radi ega se mora ljutiti. Nerazumno je izazvati preteran strah jer Ijudi tad nee rei: Ovo je pravi ovek. Prvi ministar pre svih ljudi mora da vri pravdu. Zato ne oklevaj nikad s pravdom i pomisli na to da kralj vie voli skromnog nego drskog. Postupaj stoga u skladu s ovim uputstvima koja ti se daju za tvoje dobro, jer tako ovek postaje srean.

U poukama koje daju ljudi visokog poloaja i sa ivotnim iskustvom, koje se kroz vekove prenose od usta do usta, a omladina ih ui u koli prepisivanjem, nalazimo izreke kao to su sledee:

Ako eli da ti bude dobro i da se sauva od svakog zla, uvaj se lakomosti. Pravi je ovek onaj kome je smernica pravda i koji ide putem na koji ona ukazuje. Gramzivi stie imovinu, ali ostaje bez groba. ovek jaka srca koji ne poputa svojim udima postaje gospodar samoga sebe i gospodar nad stvarima. Ali onaj koji je slaba srca i koji poputa svojim nagonima, izaziva protiv sebe mrnju umesto omiljenosti. Ako si obradio svoju njivu i ona rodi i bog ti da bogat plod, ne hvali se time pred svojom okolinom. Velika je stvar ako se ume utati. Ako si ovek na vodeem poloaju, budi strpljiv kada slua rei nekog molioca. Ne odbijaj ga pre nego to se od srca izjada. Nije nuno da se ispuni sve ono to je molio, ali ve samo dobro sluanje smiruje srce (Pouka Ptahhotepa, oko 2450. godine pre n. e.). ini ono to je pravo dokle god boravi na zemlji; umiri onoga koji plae; ne mui udo-vice; ne oteraj nikoga sa njegove batine; ne ometaj savetnike u njihovoj dunosti. uvaj se toga da nepravedno kanjava. Ne budi srdit; dobro je biti ljubazan. Sagradi sebi trajan spomenik svojom omiljenou. Dobro dranje pravednog bog radije prima nego rtveno govee onog koji ini nepravdu (Pouka kralja Aktoesa II za njegovog sina Merika-Rea, oko 2100. godine pre n. e.). Neka ne postoji nesklad izmeu tvog srca i tvog jezika. Tako e se dogoditi da tvoji planovi budu uspeni i da stekne ugled pred narodom. I tako e sauvati ugled pred bojim licem:

20

bog mrzi onoga koji dvolino govori i osea stranu odvratnost prema nedoslednom oveku. Ako kod nekog siromanog ima veliki zaostatak u potraivanju, podeh ga na tri dela, a dva pusti da propadnu tako e nai put svome ivotu. Biti hvaljen kao prijatelj ljudi korisnije je od bogatstva koje ti lei u skladitu (Pouka Amenemopea, oko 1100. godine pre n. e.).

I tako trezvena i potovanja dostojna humanost starog Egipta govori kroz vekove u dobro smiljenim pounim izrekama. Ve je autor kraljevske pouke za Merika-Rea znao: Samo ovek nadivljuje smrt, a njegova dela se gomilaju pored njega.

Da h se Egipat sa svim ovim upornim i disciplinovanim radom u slubi civilizacije moe smatrati kolevkom nae evropske kulture?

Lice Egipta okrenuto je Sredozemlju, a ne Africi. Tek nam se u konturama ocrtava ono to su Memfis, pra-stari grad boga Ptaha, zatitnika stvaralaca i umetnika, i Jun Heliopolis otkrih i stvorih od bitnih stvari podruju Sredozemlja?

Ne greimo h, moda, to otkrivanje onog duha koji nas nosi i dalje odreuje samo Grcima pripisujemo, a zanemarujemo staroegipatsko, kao to je to jo uvek sluaj u naim kolama.

Je h nam Egipat bio majka? Poriemo li je? Problematika naeg saznanja i tumaenja staroegipatskog bia zasniva se u krajnjoj liniji na tome to modernu

metodiku miljenja moramo da primenimo za razjanjenje njemu osobenog spoznajnog sveta. Zbog ovog prisilnog stanja danas nama izgleda suvie komphkovano ono to je prirodnom razumu starog Egipanina izgledalo u stvari najbhe, tavie neotklonjivo. Najmudriji naunici sada moraju da se pomue da bi saznali kakve su bile pred-stave tih davnih ljudi koji su se oslanjah na prirodu i iji su ivotni tokovi bih odreeni prvobitnim ivotnim kretanjima. Ova protivurenost ima u sebi neeg grotesknog. Tako, na primer, istraivanje misaonog sadraja takozvanih tekstova u piramidama zahteva najviu, skoro bez izgleda na uspeh primenjenu otroumnost na intelek-tualnom nivou, to egipatski autori uopte nisu dostigli. S druge strane, sve ono na ta je rani Egipanin usmeravao svoju naroitu otroumnost nama, ljudima dananjice, po prirodi i po celom naem misaonom vaspitanju u stvari je praktino bespredmetno, pa ostaje pored ostalog, zagonetka: ta je to to nas posebno tohko snano privlai egipatskoj likovnoj umetnosti? Da h je to udesna simbohna naivnost kojom se kod njih izraava neto to se nikad nije potpuno izgubilo ono opteljudsko iskazano jasnim i monim oblicima? Ostaje sumnja da mi kod njih najvie cenimo ono to za starog Egipanina nikako nije bio presudan kvahtet.

I zbog toga, dakle, moramo nastojati da oseanje i miljenje nekadanjih stanovnika dohne Nila odgonetnemo sredstvima ije se dejstvo zasniva na sasvim drugaijim pretpostavkama. Za ovo je potreban ogroman napor koji laik ne bi mogao savladati. Bez obzira na poznavanje ve skoro nepregledive hterature o Egiptu, potrebno je potpuno odstupanje od moderaog objektivno analitikog shvatanja da bi se u najboljem sluaju samo u obrisima saznalo ono to se prvobitno u maginom sagledavanju ocrtavalo lako pa ak i tadaje ishod tog istraivanja najee uglavnom neizvestan.

Na ovom stanju stvari zasniva se ar i tragika naeg odnosa prema starim Egipanima. Danas se, vrlo razumno, uvamo toga da tamo gde tokove njihovih mish i izraavanja ne moemo jedno-

stavno da shvatimo, kaemo da su Egipani smeteni i nesposobni za metodiko sreivanje svojih pojedinanih zapaanja, kao to se to do pre kratkog vremena bez razmiljanja tvrdilo sa pozvanih mesta. Ovakva vredno-vanja jednog pozitivizma, ponosnog na svoj napredak, imaju danas jo samo istorijski znaaj. Meu upuenima skoro ne postoji vie sumnja u to da su stari Egipani na svoj nain bih vrlo jasni i dosledni u miljenju. Ovo dokazuje svaki njihov teoloki sistem, svako remek-delo njihove disciplinovane umetnosti, koja nikako nije sluajno potekla iz istog oseanja, nego je zahtevala upornu stvaralaku koncentraciju i, najzad, prirune knjige naunog karaktera, kao uveni Edvin Smitov (Edwin Smith) papirus. Ah ovo miljenje se formiralo na jednoj drugoj razini do koje se ne moe stii istraivakim razumom iskljuivo logikim putem; ono se formiralo i na drukiji nain nego posthelensko-evropsko miljenje odreeno grkim primerom. Po egipatskom shvatanju, srce nije bilo samo sredite oseanja nego to je karakteristino! i razuma. Egipanin nije misho u pojmovima, nego u hkovima i shkovnim povezanostima. Nasuprot tome, slike nikad nisu vrile toliko malo uticaja na duu i duh, na drutvo, privredu i dravu kao u nae doba kako s pravom kae Maks Pikar (Max Picard).

U suprotnosti s naim voljno odreenim, spekulativnim miljenjem, kod Egipana se moe govoriti o vegeta-tivnom, intuitivnom miljenju, koje ima svoju uzrocnu tanost i iji rezultati ne moraju da odstupaju od rezultata postignutih drugim misaonim putevima. Ah poto na osnovu do danas sauvanih manifestacija egipatslri nain

miljenja moemo rekonstruisati samo pojmovnim putem, postoji uvek opasnost da evropske misaone sadraje primenimo na egipatsku sferu i da staroegipatskim manifestacijama kao osnovu nametnemo moderne misaone kategorije. Ovde treba uvek biti vrlo oprezan. Najvie emo se onome to je specifino egipatsko pribliiti ako nauimo da ga pre svega shvatimo kao neto to je nama savreno strano. Ovaj paradoks odnosi se u izvesnoj meri i na sve to je grko.

Naime, Egipat nam ne pripada kao sastavni deo naeg bia nego kao primer neega. On nije zaetnik od svetsko-istorijskog dana mediteranskog oveanstva koji je doneo evropsko miljenje, nego se razvija, ostvaruje i ispunjava na opteljudskoj osnovi kamenog doba i na potpuno osoben nain.

U iskuenju smo da kaemo da su u staroegipatskoj misaonoj strukturi sve do kraja ostala prisutna izrazita obeleja kamenog doba. Karakteristian za misaono-istorijski meupoloaj Egipta je njegov odnos prema ivo-tinjama, to su Grci jo zaueno uvaavali, a Rimljani vie nisu razumevali (Samo bogove potujem, ne volove odgovorio je car Oktavijan kad je u Egiptu bio pozvan da iskae svoje potovanje svetom biku Apisu). ivotinjski rep pozadi na pojasu praistorijskog lovca zajedno sa uspravljenom zmijom otrovnicom iznad ela, spada punih tri hiljade godina u ornat vladara, pa su ak i Aleksandar Veliki i Cezari kao vladari Egipta nosili ove oznake faraonskog dostojanstva. Boanstva ivotinjskog tela, sa ivotinjskom glavom ili sastavljena od delova tela razli-itih ivotinja s dejstvom koje nam je teko razumljivo, dua egipatskog naroda nije samo prihvatala do samog kraja nego i verovala u njih s poverenjem i potovanjem. Gde bi se u razvojnom podruju Evrope od pojave Grka mogla zamisliti kraljevska titula Jaki bik? Dovoljno je udno ve i to to su Grci, davno posle proirenja i dejstva sofistike misli, biU spremni da Amonov ovnujski rog prihvate u podruju sopstvenog sveta na Aleksandrovom liku.

Karakteristian je egipatski nain spoznaje sveta, oslonjen na prirodu i isto iskustvo; karakteristino je njegovo zbirno prikazivanje likova, njegova nagonska i uporna sklonost ka ravnoj povrini, njegovo zatvaranje pred opasnou od prostora i perspektive i, najzad i pre svega drugog uporno ostajanje pri magiji, koja nepre-stano die glavu kroz sve razvojne faze unutranjeg ivota. Mnogo otkriva injenica to je Herodot, grki istoriar klasinog doba, u svojim izvetajima iz Egipta bio, istina, pun uenja i divljenja, ali je ve u uvodu napomenuo da stanovnici doline Nila u svemu rade drukije nego Heleni.

Nije sluajno to nam kasni Egipat paroksizmom kulta ivotinja, sterilnou svog rituala i udnim i raznim odstupanjima u stilu nije srodniji, nego nam je naprotiv vie tu od Egipta ranijih epoha. Ovde takoe ne postoji pravi kontinuitet, niti ivo stremljenje napred koje tedro ukazuje na budunost i koje bi, na neki nain, organski ilo zajedno s ranoevropskim; to je zakreavanje, starenje i, najzad, staraka smrt jednog ljudskog oblika postojanja koje odlazi jer je ispunilo svoje vreme.

Ovim se ne menja injenica to je likovno blago Egipta ulo u sastav evropske i svetske kulture uopte. Egipatski stil koji se po sebi i za sebe mora smatrati jednim od najdostojnijih zakonomernih sistema ovean-stva pokazao se potpuno neprenosiv svuda gde su ga docnija pokolenja prihvatila s namerom da ga podraavaju. Prilikom umetnikog oslanjanja na staro samozadovoljno likovno oblikovanje, te generacije nisu nikad uspele da se u najboljem sluaju uzdignu iznad zabavnog nesporazuma.

Meutim, kao primer jedne ponosne, u sebe sigurae visoke kulture koja se pridravala samo svojih unutranjih zakona, Egipat je izvrio znaajan uticaj na one narode koji su se, nasleujui ga, razvili oko Sredozemnog mora. Njegovo dostojanstvo govorilo je samo za sebe. Ti su narodi od Egipta primili snane likov ne podsticaje i pustili da ih on povede ka veem stvaralakom ispunjenju sopstvenog zadatka. Mi neizmerno dugujemo sposobno-stima Egipana za bezbrojne pronalaske u obliku skoro celokupnog zanatskog orua, a u velikoj meri i na polju arhitekture. A egpatsko iskustvo i znanje uticali su na sve stvaralake umove sredozemne sfere: od Mojsija do Solona, Talesa, Platona i Plotina. I to ne kao obavezni uzorak koji treba podraavati, nego kao snani podstrek za otkrivanje samoga sebe. Ovde se pred oima sviju pruao primer kako se moe oblikovati jedno postojanje.

Egipatske osobine koje su varvarstvo bez istorije podigle do istorijske civilizacije, a izgradnji drave, pravnom poretku, verskim slubama, celokupnoj ivotnoj zajednici dale oblik i posveenje koje ima vrednost i u naim oima nisu zasnovale Evropu, ali su pomogle da se i ona uzdigne. Oseanje bojaljivog potovanja, koje je potomstvo uvek osealo prema primeru Egipta, moe sasvim slobodno i svesnije nego dosada da se uzdigne do zahvalnosti. Ne zbog toga to je Egipat poklonio neto nama, stranim susedima, nego sa razloga to je sam sebi bio dovoljan i to se ispunio pridravajui se nepokolebljivo onoga to je jednom spoznao kao pravu vrednost. A time je takoe i nas zaduio.

22

POSEBNI DEO

; I

i;

DOBA TINITA OKO 3000-2778

1 Lav. Kraj predinastikog doba. Oko 3000. Berlin, Dravni muzej

4 Pobednika ploa kralja Narmera. Prednja strana. Kralj, sa donjoegipatskom krunom, razgleda poginule na bojnom polju. kriljac, Visina 64 pm. 1. dinastija. Kairo, Muzej 3055

5 Pobednika ploa kralja Narmera. Zadnja strana. Kralj, sa gornjoegipatskom krunom, ubija neprijatelja. kriljac. Visina 64 cm. 1. dinastija. Kairo, Muzej 3055

6 Nadgrobni spomenik kralja Vadija (Det) Zmije. 1. dinastija. Pariz, Luvr

I Ploa od steatita sa inkrustacijom od arenog alabastera. Psi gone gazele. Iz grobnice Hemake u Sakkari. Prenik oko 10 cm. 1. dinastija. Kairo, Muzej 70104

7 Hetepdijef, svetenik u Memfisu. Na njegovom ramenu su imena tri kralja 2. dinastije. Iz Mitrahine. Granit. Visina 39 cm. 2. dinastija. Kairo, Muzej 3072

STARO CARSTVO 3. DINASTIJA 2778-2723

8 Stepenasta piramida kralja Dosera i kompleks njegove grobnice kod Sakkare

9 Kralj Doser kompleks grobnice kod Sakkare: zidine s portalom

10 Kralj Doser kompleks grobnice kod Sakkare: portik ulaznog trema

11 Kralj Doser kompleks grobnice kod Sakkare: ulazni trem

12 Kralj Doser kompleks grobnice kod Sakkare: polustubovi u obliku papirusa kod severne palate

13 Kralj Doser kompleks grobnice kod Sakkare: mali hram, iza njega

Documents

Kurt Lange- Egipat