ПРИВАТНА ГИМНАЗИЈА „Е-ГИМНАЗИЈА“

НОВИ САД

МАТУРСКИ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ НА ТЕМУ

СВЕТИ САВА

Ментор: Ученик:

проф. Немања Тошић Maja Сурови, IV-1

__________________________

(потпис)

НОВИ САД, ФЕБРУАР 2015.

САДРЖАЈ

1. УВОД.................................................................................................................................2

2. РАСТКО НЕМАЊИЋ......................................................................................................3

3. ОДЛАЗАК У СВЕТУ ГОРУ.........................................................................................4-5

4. ЖИВОТ У СВЕТОЈ ГОРИ...............................................................................................6

5. ОСНИВАЊЕ ХИЛАНДАРА...........................................................................................7

6. САВА ПРЕНОСИ МОШТИ СВЕТОГ СИМЕОНА У СРБИЈУ...................................8

7. САВИН РАД У СТУДЕНИЦИ........................................................................................9

8. ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕВАН ДОБИЈА 1217 КРУНУ ИЗ РИМА..............................10

9. САВИН ОДЛАЗАК У СВЕТУ ГОРУ...........................................................................10

10. САВА АРХИЕПИСКОП СРПСКЕ ЗЕМЉЕ..............................................................11

11. САВИНО ПОСВЕЋЕЊЕ ЗА АРХИЕПИСКОПА.....................................................12

12. НЕСПОРАЗУМ С КРАЉЕМ РАДОСЛАВОМ..........................................................13

13. САВИНО СПРЕМАЊЕ ЗА СВЕТУ ГОРУ................................................................14

14. САВИНА СМРТ...........................................................................................................15

15. СВЕТИ САВА У УМЕТНОСТИ............................................................................16-17

16. СВЕТИ САВА У КЊИЖЕВНОСТИ..........................................................................18

17. ЗАКЉУЧАК..................................................................................................................19

ПРИЛОГ..............................................................................................................................20

ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................21

1.УВОД

Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје. По тој

историји и по њиховом уверењу и веровању отац нације је Свети Сава ( Растко

Немањић – у монаштву Сава Србски, архиепископ ), утемељивач државне мисли и

српских духовних православних опредељења.

Сава Немањић, по свом васпитању православац, а у дому родитеља као трећи

принц за књиге и разговоре са светом опредељењем и у строгој монашкој аскези у

Светој Гори, где је са оцем Немањом (монархом Симеоном) подигао српски

манастир Хиландар, определио је српски народ у великој хришћанској деоби за

апостолску саборност православне (католичанске или ортодоксне) цркве насупрот

римокатоличком папоцаризму Ватикана.

Симфонијом је архиепископ Сава Немањић учинио православље делом

српске државне културе, које ће српску државну мисао чувати и после династије

Немањића, па и у време вековног робовања под Турцима и распламсати је у српским

устанцима и обнови српске државе. Својим радом као српски државник,

просветитељ, духовник и великодостојник, књижевник и лекар, Сава Немањић се

код Срба посветио.

Српска православна црква га слави као свеца 27. Јануара по грегоријанском,

односно 14. Јануара по јулијанском календару. А у свим школама у Србији дан

Светог Саве се обележава као школска слава. Његова личност је остварила велики

утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима

негује у српском народу.

О Растковом раном животу се не зна много. Растао је у време великих

спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са неким

основним питањима вођења државе.

2

2.РАСТКО НЕМЊИЋ

Рођен је између 1172-1174. године од оца, великог жупана Стевана Немање,

и мајке Ане, најмлађи син Растко, потоњи архиепископ Сава, као дечак пратио је

пажљиво племените напоре свога оца да избије на Јадранско Приморје, да прошири

своју власт на моравску и вардарску долину, које чине кичму Балканског

Полуострва, због чека су наши претци упорно водили крваве ратове с Византинцима

и Бугарима. Када је напунио 15 година ,

Растку је Стефан Немања поверио на управу Хумску област (Хум или

Захумље). Године 1190, исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет

Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају

управника Хумске области нема пуно података. Имао је свој двор на коме је био

окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одбраном

локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области,

већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није

била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног

управљања. У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима

ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности.

Свети Сава

3

3.ОДЛАЗАК У СВЕТУ ГОРУ

Пратећи побожна дела свога оца, мајке и стрица Страцимира у подизању

задужбина Студенице, св.Ниоле, Топлице, Граца и читајући побожне књиге и житије

светог Антонија, пустиника IV века и св.Саве Освећеног, заснивача палестинског

монаштва из VI века, млади Растко заверио се да ће и он, по примеру пустиника и

испосника, напустити двор свога, те се повући у тишину. Намера његових родитеља

да га ожене убрза само ову одлуку. На младога Растка, каже његов животописац

Теодосије, утицао је нарочито један руски калуђер који је с другим светогорским

калуђерима дошао на двор његовог оца да проси милостињу. Под изговором да иде у

лов, који је тада био скоро једина и омиљена забава владара и властеле, млади

Растко са светогорским руским калуђером напусти очеву кућу 1191, те се с њиме

упути у Свету Гору Атонску, на далеко чувену и славну калуђерску републику.

Света Гора, најисточнији крак полуострва Халкидике у Јегејском Мору, до Савина

доласка онамо уживала је већ за коју годину глас добро уређене монашке републике.

Већ је 885 године византијски цар Василије I из маћедонске династије уступио

Атонску или Свету Гору у потпуну својину тамошњим монасима. Одлазак Растка из

родитељског дома изазвао је право запрепашћење на двору великога жупана. Због

очајне кукњаве жупанице Ане за седамнаестогодишњим Растком, Немања је упутио

једног војводу с оружаном пратњом да хитају за младим бегунцем чак у Свету Гору.

Када су војвода и пратња пронашли Растка и испричали му за превелики и срдчан

бол и вечити плач његових родитеља, младић схвати да хоће силом да га поведу

кући, па смисли дело побожно и преварно. Растко замоли игумана да се спреми

сјајна трпеза, да се утеши са војводом и благородницима, јер ће сутра поћи кућама.

А кад је вечера дубоко зашла у ноћ, заповеди игуман да се удари у клепало, јер

бејаше дан недеље. Устаде игуман, а с њим и младић и пођоше у цркву на молитву.

Устаде и војвода с благородницима да отстоје у цркви, јер га нису смели испустити

из вида. Појање се продужило и читало много пута по заповести, док сви они, и који

сеђаху и они који су чували стражу и војвода не заспаше од путног труда и нешто и

од гозбеног весеља. И чим је божанствени младић осетио да су заспали, устаде од

њих и поклони се пред светим олтаром, и заветова се господу, па прими благослов

од игумана.

4

И попе се на високу манастирску кулу, и затвори се онда, захвали се богу

речима: ‘Узносим те Господе што си ме примио!’ И након што очита молитву,

постриже му власи с главе, и обуче га у ризу анђеоског лика, и замени му име Растко

именом Сава. А кад свану, он потражи војводу и благороднике и показа се свима

украшен анђеоским ликом. Пошто нису могли поћи с њиме кући, Сава им је дао

своју хаљину, власи с главе и писмо како би кући веровали да су га нашли живог.

Млади монарх Сава, преселивши се из руског манастира Пантелејмона у оближњи

манастир Ватопед, почео је да живи онде једноликим манастирским животом.

Манастир Хиландар на Светој Гори

5

4.ЖИВОТ У СВЕТОЈ ГОРИ

Ред и начин живота у манастиру Ватопедском много су се допали младом и

смиреном монарху Сави. Личност манастирског старешине, игумана Теостирихта,

чији је побожни живот имао да служи многобројним монасима за узор, силно је

утицала на младога монарха, који је ту у Ватопеду почео практично да учи грчки

језик. Младог српског кнежевића интересовала су нарочито она браћа манастирска

која су негде у посебном опустелом месту или пећини живела самачким,

испосничким животом. Тај је живот био тежак, испуњен лишавањем сваке врсте. И

што је живот испосника био тежи, за Саву је био привлачнији. Занемарујући тело,

млади монарх Сава нарочиту пажњу обратио је био богослављу и изучавању догмата

православне цркве. Улазећи све више у студију православног богославља и

осећајући значај Светогорске републике, млади монах Сава већ у Ватопеду почео је

мислити на заснивање српског манастира. Послао је писмо своме оцу у коме га зове

да му се придружи на Светој Гори. Отац Стефан послуша сина одрекавши се

престола и царске круне. Заветовао се у чин монаха у Студеници и добио име

Симеон. У новембру 1197 Симеон крену на Свету Гору.

5.ОСНИВАЊЕ ХИЛАНДАРА

6

Добивши од цара Алексија III Хиландар, монарх Сава помишљао је одмах на

устав који је требало потписати за српске хиландарске монархе. Сава је по повратку

из Цариграда у Свету Гору, заједно са оцем, монархом Симеоном, хтео да што пре

подигну манастир Хиландар. У шумовитој долини, извијеној на север, опасаној

витким и тамним кипарисима, а опкољеној виноградима и воћњацима, подигоше они

и довршише, у јуну 1199, на месту рушевине старога грчког манастира Хиландара,

српски Хиландар, средиште српске духовне културе и писмености за доба Немањића

и српских деспота. Када је манастир био готов и осигуран високим зидовима и

кулама, за првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог

сарадника. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор

манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске

породице. Сава је поново 1199 ишао у Цариград код цара Алексија III, где му је цар

поклонио још и стари разорени манастир Зиг који они обновише и у њему населише

српске монархе, као и у Хиландару. Савино старање око Хиландара и Карејске

испоснице прекинула је брига због болести оца Симеона. Симеон је у Хиландару

умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је

описао те тренутке.

Хиландар

6. САВА ПРЕНОСИ МОШТИ СВ.СИМЕОНА У СРБИЈУ

7

Забринут за своју отаџбину, Сава је налазио да су за сигурнију будућност

Србије у овим несигурним временима пре свега, потребни унутрашњи мир и слога.

А како су, поред тога, западни крсташи с римокатоличким клиром почели

узнемиривати и Свету Гору, Сава је једва дочекао молбу своје браће да мошти

његовог оца Симеона пренесе у Србију. Тако је Сава, путујући у страху вардарском

долином с очевим земним остацима, пренео их у Студеницу 1208, свечано дочекан

од браће, свештенства, властеле и народа.

Свети Симеон

7. САВИН РАД У СТУДЕНИЦИ

8

У Студеници је Сава остао преко осам година, и ако још не епископ а оно

ипак стварни поглавица цркве у Србији. Као старепина манастира Студенице, Сава

је саставио боравећи често у оближњој Испосници, Студенички типик или тачније

он је у тај типик унео нешто измењен Хиландарски типик. Као увод у Студенички

типик Сава је, у засебној глави, написао житије свога оца, монарха Симеона.

Састављајући ово најбоље дело наше старе књижевности те врсте, Сава се послужио

Немањином повељом манастиру Хиландару, као и повељом краља Стевана

Првовенчаног истом манастиру. Поред тога, Сава је како је речено, написао и

службу, Св.Симеуну, у којој је испевао похвалу заслуженом Стевану Немањи.

Старешина манастира Студенице и као такав први и прави просветитељ српски, Сава

је, споразумно с братом Стеваном, својски и предано радио на том да Србију изведе

на чистину из тадашње тешке међународне ситуације. Архимандрит Сава је, изгледа

предузимао неколико важних дипломатских мисија, па је том приликом, и ако

потпуно предан цркви, показао необично јаке дипломатске способности, особито у

мисији севастократору Стрезу, господару тврдог града Просека на Вардару у

Македонији.

Манастир Студеница

8. ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕВАН ДОБИЈА 1217 КРУНУ ИЗ РИМА

9

Забринут због свега овога, велики жупан Стеван, угледајући се, можда, на

лукавог епирскога деспота Теодора који је од прилике у то време с папом Хоноријем

III водио преговоре о унији, решио се тешка срца да мења своју спољну политику.

Као и многи други пре њега, одлучио је и он да изјави папи своју оданост и

покорност, призна папски примат, те на тај начин стече ослонац на Западу. Стевана

је на тај корак навела и та околност, што угарски краљ Адрија II не беше тада у

најбољим односима с папом. Краљ Андрија, већ од раније забављен журним

припремама одласка у Свету Земљу, за коју је, најзад, и отпловио у августу 1217 из

Сплита, није могао улагати протест због Стеванових захтева краљевсле круне из

Риме. Није немогуће да је Стеван за ту своју политику нашао подршке и у Млетачкој

Републици, која тада беше у веома добрим односима с Римском Куријом. Наслон на

Млетачку Републику могао би се тумачити тим, што је трећа жена Стеванова, Ана,

била унука гласовитог дужда Енрика Дандола, освајача Цариграда.

9. САВИН ОДЛАЗАК У СВЕТУ ГОРУ

Архимандрит Сава био је одлучно противан овој новој политици брата

Стевана, али није успео да га од ње одврати. Огорчен и љут, Сава напушта Србију и

поново одлази у Свету Гору, а у позну јесен 1217 легат папе Хонорија III крунисао је

Стевана за краља. Међутим, с увођењем католицизма у Србији није ишло лако. Нови

краљ Стеван наишао је на велики отпор клира и властеле који су се слагали са

Савиним погледима на спољну и црквену политику. Како је отпор био све јачи и

силнији, краљ Стеван морао је учинити уступке. С папом није отворено прекидао,

али је, да би задржао свештенство и властелу, брата Саву позвао из Свете Горе у

Србију, што је могло бити 1218 године.

10. САВА АРХИЕПИСКОП СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

10

До тога времена је српска црква с епископијом у Расу потпадала под врховну

власт грчког архиепископа у Охриду, који је епирског деспота крунисао за грчког

цара у Солуну 1223. Тим чином, наравно, заоштриле су се још више противности

између епирских Грка и оних у Никеји који су се, под енергичним никејским царем

Теодором I Ласкарем, сматрали правим наследницима старих византиских царева.

Цар Теодор I Ласкар био је, наиме, зет свргнутога цара Алексија III, имајући за прву

жену Ану, сестру Јевдокинију, те је, према томе, био пашеног новом краљу Стевану

по пвој жени Јевдокији. С преносом царске престонице у Никеју преселио се онамо и

цариградски васелински патријарх, дошав и он у велику опреку с охридским

архиепископом. Епирски Грци дођоше, дакле, у оштар сукоб са онима у Никеји, а

тако и обе грчке цркве: Охридска и Цариградска, ондносно Никејска. За Србију и

њену политичку независност опасан је био потчињени положај српске цркве према

блиској Охридској архиепископији, јер је обично преко цркве долазила и политичка

зависност. Због тога су браћа, нови краљ Стеван и архимандрит Сава, згодно

искористили запете односе између еписрских и никејских Грла, те у Никеји

предузели мере које ће довести до самосталности српске цркве.

Свети Сава и Сети Симеон

11.САВИНО ПОСВЕЋЕЊЕ ЗА АРХИЕПИСКОПА

11

У присуству цара, дворских и црквених великодостојника, Сава је био

свечано посвећен за српског архиепископа. Том чину је присуствовала Савина снаја,

прва жена Стевана, лепа Јевдокија. Враћајући се из Никеје кући у Србију, нови

архиепископ Сава свратио је у Свету Гору, а одатле у Солун, који је био под

Латинима. Из Солуна, где се извесно време бавио у манастиру Филокалу, понео је са

собом, под његовим надзором израђени, словенски превод Фотијева Номоканова с

тумачењем Аристина и Зонаре, зборник грчког црквеног права, у који су ушле

одредбе из Прохирона тј.Градског Закона. С црквеним правом ушле су у Србију,

дакле, и одредбе римског грађанског права, те је, према томе, велика заслуга Савина,

што је путем цркве дошло у нас до рецепције римско-византиског права. У средишту

архиепископије, манастиру Жичу, дому Спасову, на ушћу Ибра у Западну Мораву,

спровео је нови архиепископ Сава организацију црквену. Сем постојећих епископија

у Расу и Призрену,

Сава је, у споразуму с властелом и свештенством, по географским целинама

поделио земљу на још седам нових епископија (Зета, Хвосно, Хум, Топлица,

Будимље, Дебар и Моравица), одредивши епископима манастире за седишта. Затим

је епархије поделио на протопопијате, а ове на црквене општине. Као и на западу,

краљ Стеван и архиепископ Сава дали су епископијама пространа властелинства.

Сем тога, свака епископија добила је по један аутентичан препис

Номоканона(Крмчије) и, можда, још неке потребне црквене књиге, а даљи преписи

чињени су само из тих аутентичних преписа, чиме је спречено кварење црквених

текстова. Створена је, српска народна црква која је, поред манастирских школа,

извршила снажан утицај на читав српски народ. Али, што је главно, независношћу

српске цркве добила је много и државна политичка самосталност.

12. НЕСПОРАЗУМ С КРАЉЕМ РАДОСЛАВОМ

12

Васпитан већ раније у грчком духу, а сада омађијан чарима своје лепе жене

Ане, ћерком грчког цара Теодора, млади краљ Радослав трудио се у свему да се

угледа на Грке. У љубави према Грцима отишао је чак тако далеко да не само да је

подлегао утицају цара епирског Теодора него и охридског архиепископа Хоматијана.

Радослав је заборављао велики заслуге свога стрица, архиепископа Саве, па је

допуштао да се охридски архиепископ меша чак и у унутрашња питања српске

цркве. Сава је био незадовољан. Раније је имао тешкоће с братом Стеваном због

његове спољашње политике, а сада, пред крај живота, морао је Сава да се бори са

синовцем, краљем Радославом, због снажног утицаја Грка из Солуна и Охрида.

Незадовољан пословима у држави, па донекле и у цркви, архиепископ Сава, из дана

у дан, сањао је и маштао све више о Светој Земљи, где је Христос Спаситељ учио и

спремао људима пут у вечни живот.

Краљ Радослав

13. САВИНО СПРЕМАЊЕ ЗА СВЕТУ ЗЕМЉУ

13

Бавећи се у Цариграду и Никеји, Сава се, несумњиво, распитивао о путу у

Свету Земљу, особито на двору никејског цара Теодора I Ласкара, зборном месту

учених људи. Није немогуће да је он ту сазнао за дело монаха Епифанија из IX века

о путу у Сирију и у свети град Јерусалим, које је било преведено и на руско-

словенски језик. Али, у Савино време још више је био читан путопис у Свету Земљу

Крићанина, Јована Фоке, који је у Свету Земљу путовао 1177, за време владе цара

Манојла I Комнена, па се после спустио у манастир св.Јована на Патмосу.

Жудећи за Светом Земљом, Сава је с пажњом пратио догађаје на Истоку.

Онде је крсташима пошло за руком да у новембру 1217 освоје ‘’кључ Египта’’, град

Дамијету, али је, на жалост хришћанског света, Дамијета поново прешла у руке

неверника, у августу 1221. Римска црква навалила је била свом снагом на цара

Фридриха II Хохенштауфена да већ једном испуни дано обећање и крене пут Свете

Земље да је освоји из неверничких руку. Цар Фридрих II, васпитан ја југу Италије у

сфери грчке и арбљанске културе, имао је за Исток и културних и политичких

интереса. Поред тога, цар Фридрих II одржавао је интимне везе с дворовима на

Истоку. Способни Никејски цар, Јован Дука Ватац, имао је за жену ћерку цара

Фридриха II, а 1225, у новембру, верио је обудовели цар Фридрих II Јоланту,

јерусалимску краљицу.Уговором у С.Германо 1225 било је утврђено између цара и

папе Хонорија III с колико је оружане спреме и кад цар дужан био поћи у Свету

Земљу. Али се цар тек у септембру 1228 могао искрцати у пристаништу Акону, у

Палестини. Користећи се несугласицама у породици египатских султана, цар

Фридрих II успео је да добије Јерусалим, у који је свечано ушао 17 марта 1229.

Јерусалим је био слободан. Чежња архиепископа Саве за Светом Земљом могла се

остварити. И он је, жељан поћи стопама Господа, кренуо још те исте године у

Јерусали.

14. САВИНА СМРТ

14

Светитељ је још у очи Богојављења, у петак, одслужио службу Божију. И у

поноћ на дан васкрсења, када је освитала недеља, Свети, причеестив се пречасних и

светих и животних Христових тајни, рече што и увек говори: ‘Слава Богу ради

свега!’ И одмах, као да су му дошли неки одавно му драги саиграчи, био је веселог

духа, и долазак божијих анђела к њему потврђиваше овим весељем, светао и у лицу

неисказано се показиваше и тим чистоћу своје душе изјављиваше. И тако до краја

захваљујући Богу, предаде у руке његове душу своју. (1235)

Спаљивање моштију Светог Саве

15. СВЕТИ САВА У УМЕТНОСТИ

15

Од раних портрета светог Саве сачувана су само два — у Милешеви и

припрати краља Радослава у Студеници. Претпоставља се са извесношћу да су

постојале бројне ктиторске иконе и фреске светог Саве у Хиландару, светогорским

манастирама и манастирима у Србији али је највећи део њих уништен. Сматра се да

је портрет у Милешеви настао још за Савиног живота и да је најуспешнији Савин

портрет.Развој иконографских типова светог Саве у наредним вековима зависиће од

више чинилаца: круга одакле је долазио подстицај за израду ликовних представа

(српски двор, високи црквени кругови, властела, братства манастира којима је Сава

био ктитор), стања и тенденција у српској уметности и тренутних политичких,

црквенополитичких и културних прилика.

Из средњег века сачувана су 42 Савина портрета. На првом сачуваном из

Милешеве, Сава је приказан како левом руком држи Јеванђеље док десном руком

благосиља чиме се ставља акценат на две његове главне улоге — архијереја и

учитеља— које су често наглашаване и у каснијем сликарству. У иконографији 13.

века Сава је приказиван и у поворци архијереја (Студеница) и као млад монах

(Сопоћани). У 14. веку иконографија светог Саве досеже највишу тачку у развоју.

У Лози Немањића, сцени у којој је ликовно приказивање идеологије Немањића

досегло врхунац, Сава је приказиван са леве стране родоначелника Стефана Немање.

Значајни Савини портрети у српском средњовековном сликарству су портрети из

Дечана, а нарочито онај из Пећи настао око 1375. године.

У време турске власти а и у каснијим временима готово да није било српске

цркве без Савиног лика. Нове политичке и идеолошке околности су имале утицаја и

на развој иконографије светог Саве. Његова сложена личност допринела је развоју

великог броја иконографских типова. И поред извесних специфичности и у време

турске власти главни иконографски тип светог Саве је онај на коме је приказивао као

архијереј и учитељ, присутан још од 13. века.

Ретко се приказује самостално а готово увек са светим Симеоном.

Повремено је сликан и у друштву најугледнијих црквених отаца. Барокни утицаји у

српској уметности донели су и извесне промене у Савиној иконографији. На бројним

16

барокним иконама Сава је углавном заједно са Симеоном где су приказани како

између себе држе модел цркве или икону Богородице. У уметности 18. века иконе

светог Саве и Симеона се укључују у строго одређену тематику иконостаса. Врхунац

ликовног култа Саве и Симеона 18. века досегнут је у иконостасу катедралне цркве у

Сремским Карловцима који су 1780. израдили Теодор Крачун и Јаков Орфелин. У

савременом српском сликарству (19—20. век) свети Сава је био честа инспирација

уметницима који су настојали да изразе покровитељску, просветитељску и

родољубиву страну његове личности.

16. СВЕТИ САВА У КЊИЖЕВНОСТИ

17

У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних

дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава.

Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу

њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима

Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања

надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у

Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском

подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност,

државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су

окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске

средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног

ликапостале су огромне. Додато му је својство борбе против Турака и народног

помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са

најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека.

У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска

веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова

чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се

често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави

насталог под утицајем његових житија.Изазов за књижевну обраду представљала је

Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се

већ код Теодосија а у касније насталим делима изузетно је наглашена.У модерној

српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном

једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску

димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности,

високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су

Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о

светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав

Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу

модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића.

17. ЗАКЉУЧАК

18

Појава Светог Саве, као утемељивача националне просвете и образовања,

представља прекретницу у развоју националне културе и просвете. Са Светим Савом

почиње и процес уласка Срба у ред цивилизацијски развијених хришћанских народа.

Путовањима Светог Саве долази до културних интеракција са другим народима и у

том смислу оснивање независног манастира у Светој Гори је од прворазредне

важности за српски народ. Заснивање аутокефалне цркве имало је као последицу

просвећивање најширих слојева становништва, стварање домаћег свештенског кадра,

ширење писмености. Његов рад на оснивању самосталне Српске православне цркве

је од непроцењиве вредности за српски народ. Народ је на Савин гроб масовно

долазио ради поклоњења. Сматрало се да и сам долазак на Савин гроб лечи болести,

да и слепи прогледају. Због великих заслуга за српски народ и српску цркву, због

тога што је био први српски архиепископ и просветитељ, црква је Саву прогласила за

светитеља. Дух и учење Светог Саве добили су значајнију улогу и он је за Србе

остао не само учитељ већ и великомученик. Што се тиче Савиног утицаја после

смрти, он је био велик, многи су пошли његовим стопама. Ни за једног Србина, из

било ког времена, се не може рећи да је по свему био европејац, као што је то био

Свети Сава. Обишао је најудаљеније крајеве, не само српских земаља, проповедајући

јеванђеље и градећи цркве. Свему што је радио и изградио, Свети Сава је дао печат

своје личности. Био је у свом времену изнад и испред свог времена.

ПРИЛОГ:ЗАДУЖБИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

19

- Манастир Богородице код Куршумлије (пре 1168-1172.)

- Манастир светог Николе код Куршумлије (пре 1168.)

- Манастир светог Ђорђа у Расу (Ђурђеви ступови) (после 1168.)

- Манастир Богородице Добротворке (Студеница) (1183-око 1191.)

- Манастир Хиландар (1198.)

- Манастир светог Николе (Кончул или Казиновићи) на Ибру

- Манастир Богородице Бистричке на Бистрици код Бијелог Поља

- Женски манастир Богородице у Расу

- Манастир светог архангела Михајла у Скопљу (обновио)

- Црква светог Николе у Нишу

- Црква манастира светог великомученика Пантелејмона у Нишу (обновио)

- Манастир свете Богородице Градачке (ибарски Градац)

- Манастир светог Николе у Дабру (Бања) код Прибоја

- Манастир светог Ђорђа у Дабру (Ораховица или Мажићи) код Прибоја

Поред ктиторских делатности, Немања је помагао хришћанске светиње у свету:

- Цркву Светог гроба у Јерусалиму,

- Цркву светог Јована Претече у Јерусалиму,

- Цркву светог Теодосија у пустињи код Витлејема,

- Цркву светих апостола Петра и Павла у Риму,

- Цркву светог Николе у Барију,

- Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду,

- Манастир светог Димитрија у Солуну.

ЛИТЕРАТУРА

20

1. Ћоровић Владимир, Историја Срба, Лирика, Београд, 2002.

2. Велимировић, Николај, Живот Светог Саве, Србска заједница, Шид, 2009.

3. Калезић, Димитрије, Свети Сава, Зорели, Београд, 1996.

4. Радонић, Јован, Свети Сава, Етнографски музеј у Београду, Београд, 2002.

5. Свети, Сава, Сабрана Дела, Српска књижевна задруга, Београд, 1998.

6. Црњански, Милош, Свети Сава, Ротографика, Суботица, 2011.

7. Благојевић, Милош, Србија Немањића и Хиландар, Друштво историчара

Јужнобачког и сремског округа, Нови Сад, 1999.

8. http://www.znanje.org/i/i19/99iv03/99iv0329m/Tekst.htm

21