УВОД

Приватноправни односи са елементом иностраности

Приватноправни односи је заједнички назив за грађанско право у најширем смислу, породично, привредно и радно право. Елемент иностраности значи да се ти односи везују за више држава – страни елемент (ЗМПП користи термин – међународни елемент). Страни елемент се може појавити:

- У субјекту – страни држављани, али може и кад су оба субјекта наши држављани а једно од њих има пребивалиште у иностранству.

- У објекту – место налажења ствари - У правима и обавезама – у зависности од места настанка и испуњења обавеза.

Значај – међународно приватно право само утврђује меродавно право а не решава проблем мериторно. Мериторно решавање се врши на основу праве те државе. Да ли је одређени страни елемент релевантан за примену међународног приватног права, захтева посебну обраду. Такве ситуације најчешће настају у вези са одређивањем меродавног права.

ПРЕДМЕТ И ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА

Директан начин Овај начин би постојао када би у целом свету постојао споразум свих држава са јединственим правилима о свим питањима међународног приватног права. Постоје правила о значајним питањима која су прихваћена од великог броја држава – Конвенција УН о уговорима о међународној продаји робе (67 држава), и други покушаји. Директно регулисање унутрашњим прописима – ЗОСО – „Страна физичка и правна лица могу стицати право својине на покретним стварима као и домаћа лица (на непокретностима под условима узајамности)“. Да било директог регулисања мора да постоји: 1. Опис односа на који се примењује и 2. Инструкција о будућем обавезном понашању. Индиректан начин

Овај начин је карактеристичан за међународно приватно право. Колизионе норме – њима се упућује на меродавно право. („за уговоре који се односе на непокретности меродавно је право државе на чијој територији се непокретност налази“). На основу колизионих норми не настаје коначни правни однос, већ се чињенице локализују и стварају услови за настајање односа.

Предмет међународног приватног права

А. Правни односи као једне гране права – дисциплина која изучава ту грану права (грађанскоправни односи). Б. Правне норме које регулишу приватноправне односе – процесне норме, матриријалноправне норме и административне норме.

Колизионе норме решавају сукоб закона, одређују меродавно материјално право за односе који се везују за више суверенитета. Предметом међународног приватног права се често сматрају: норме о сукобу јурисдикција, правила о приватним правима и правлиа о држављанству. Предмет међународног приватног права су

- норме о одређивању меродавног права, - грађанскопроцесне норме са елементом иностранисти и - норме о правима странаца да у Србији ступају у приватноправне односе.

Појам и назвив међународног приватног права

Неки аутори под појмом међународног приватног права обухватју само колизионе норме. Шире схватање се не односи само на колизионе норме већ на све норме са елементом иностраности – то је грана унутрашњег права. Његова правила нису међународна, већ односи које регулише имају обележја иностраности с обзиром да се везују за више суверенитета. Односи које регулише међународно приватно право нису међународни односи, већ само односи са међународним обележјем. Сукоб закона (Conflict of laws) – један од назива који се користе. Међународно приватно право – назив који потиче од англосаксонског права – судија Стори.

ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРИВАТНОГ ПРАВА

Унутрашњи извори

o Законици – постоје у неким земљама у којима су већим делом садржана сва правила везана за међународно приватно право. o Разни закони – у већини земаља норме МПП се налазе разасуте по разним законима. o Земље англосаксонског права common law – главни извор су судске одлуке и доктрина. Међутим последњих година постоје

тенденције ка кодификацији (шуњајућа кодификација) кроз ратификацију међународних конвенција и кроз Ристејтменте – (зборнике права) који представљају незваничне али прихваћене кодификације. У САД колизионе норме између држава чланица важе и за међународно права.

Мултилатералне конвенције Пасквале Станислао Манчини – један од заговорника међународног договарања ради хармонизације међународних приватноправних односа. Хашка конвенција за међународно приватно право – њен циљ је прогресивна унификација правила МПП. Делатност конвенције је припрема текстова мултилатералних конвенција. У првој фази – област породичног права. Касније – питања процедуре. Трећа фаза – оригинална решења. До данас је усвојено укупно 37 конвенција. Регоиналне мултилатералне конвенције Америчке државе

- Прва међународна конференција у Вашингтону касније довела до - кодекса Бустаманте (многа питања грађанског, трговачког, кривичног и процесног права). Ратификовале су га 15 земље уз многе резерве.

Нордијске државе – 5 нордијских држава. Међународна комисија за грађанско стање – Амстердам 1948 године. Посебно значајне Париска и Бечка конвенција о изводима из матичних књига. Савет Европе – непрестан рад на унификацији приватног и трговачког права који важе за све чланице и оне државе које желе да се прикључе. Међународно приватно право Европске уније

Значајне мултилатералне конвенције: - Бриселска конвенција о судској надлежности - Луганска конвенција – признавање и извршење - Римска конвенција – облигациони уговори

Уговор из Мастрихта 1992 није променио начин унификације – остају конвенције. Амстердамски уговор 1997 – за даљу унификацију надлежана је Савет Европе. Регулативе важе у целиости и процесно и материјално, нису колизионе норме. Извори међунареодног приватног права Србије

• Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља (ЗМПП) донет је 1982, а назив му је промењен 1996 – најважнији кодификован извор МПП Србије. Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. Априла 1945 године.

• Устав – одређене одредбе на непосредан начин уређују питања МПП (питања странаца) или опредељују ставове. • Закони (други)

o О одређивању меродавног права (Закон о меници, Закон о чеку...) o О правима странаца (Закон о држављанству, Закон о страним улагањима...) o Грађанско процесни (ЗПП, ЗИО, Закон о стечајном поступку...) o О правима домаћих дужављана са елем. иностр. (Закон о заштити грађана на раду у иностранству...)

• Међународни уговори o Мултилатералне конвенције – саставни део домаћег права и непосредно се примењују (Хашке конвенције, у области

статуса, област менице, ауторска права, индустријска својина, поморски и друмски саобраћај.) o Билатералне конвенције – одређивање материјалног права.(конзуларне конвенције, уговори о правној помоћи, уговори

о признању и извршењу судских или арбитражних одлука, споразуми о признању дипломатско конзуларне форме закључења брака, уговори о надлњжности и сукобу закона).

Хијерархија извора међународног приватног права

- Потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права су део домаћег правног система и не смеју бити у супротности са Уставом.

- Закони и други општи акти не смеју бити у супротности са прихваћеним међународним уговорима - Судови су дужни да прихваћене међународне уговоре примењују непосредно.

ЗМПП је у хијерархиј испод међународних уговора.

Хијерархија: билатерални уговор – мултилатерални уговор – норме специјалног унутрашњег закона – норме

ЗМПП.

Правне празнине – уколико нешто није регулисано, примењују се начела унутрашњег а затим и међународног приватног права.

КОЛИЗИОНЕ НОРМЕ

Суштина колизионих норми – утврђују које ће право бити меродавно. Избор чини законодавац у зависности од категорије односа и тачке везивања, одређује које је везивање тежишно. Структура колизионих норми 1. Претпоставка диспозиције 2. Диспозиција 3. Претпоставка санкције 4. Санкција. Правна категорија Елемент колизионе норме који се односи на – правни однос, грађанско правни однос, предмет колизионе норма. Правна категорија може бити одређени правни институт (својина, уговор), тип правног односа (породично правни однос, уговорни однос...) или једно правно питање (форма тестамента, застарелост). Тачка везивања Елемент колизионе норме кроз који се непосредно остварује дејство норме. Кроз тачку везивања је правна категорија опредељена.

1. Lex nationalis, 2. Lex domicilii 3. Lex rei sitae

4. Lex lоci contractus 5. Lex loci solutionis 6. Lex loci venditoris 7. Lex loci delicti 8. Locus regit actum 9. Lex fori

Врсте тачки везивања:

1. Непосредно везујуће – законодавац одредио. не постоји могућност слободне процене (држављанство, место закључења уговора, боравиште...)

2. Оквирне – вредновање углавном препуштено судији (најтешња повезаност...) генерална клаузула изузетка – неће се применити право ако спор има врло малу везу са тим правом посебна клаузула изузетка – неће се применти ако је опредељујуће друго право (сви оштећени у саобраћају су држављани друге заједничке државе)

1. Просте – воде до једног меродавног права. 2. Комплексне - воде до више меродавних права.

a. Алтернативна – меродавно било које од права b. Супсидијарна – ако није меродавно једно јесте наредно.

1. Сталне – временски и просторно фиксиране (закључење уговора, извршење деликта) 2. Променљиве – нису временски и простоно фиксиране (место налажења ствари, боравиште, држављанство...)

Врсте колизиних норми 1. Једностране и вишестране

1.1. Једностране – увек доводе до једног – домаћег права. 1.2. Вишестране – доводе до меродавног права било које државе.

Данас преовлађују вишестране колизионе норме.

2. Самосталне и несамосталне 2.1. Самосталне – указују на конкретно материјално право државе. 2.2. Несамосталне – допуњују самосталне, нису довољне за конкретно одређивање меродавног права.

Правна природа колизионих норми

1. Императивне – треба их применити у сваком случају 2. Диспозитивне –примениће се само на захтев странке (енглески судови у потпуности препуштају странкама право да се позивају

на колизионе норме). Тиме се утиче на коначно решење. Континентално право – углавном импреративне колизионе норме. Оне се примењују по службеној дужности. ЗМПП – императивне норме.

КВАЛИФИКАЦИЈА

Једно од насложенијих питања у МПП – како поступити када се појави једно правно питања пре него што је познато меродавно материјално право. Квалификација - суд у доказном поступку, на основу чињеница формира доњу премису, а затим из правних норми извлачи горњу премису и одређује положај и место нечега или некога у одређеном систему вредности. Квалификација правне категорије – одређује се прави смисао категорије коришћене у колизионој норми. Осетљива гранична подручја:

- Наследно и облигационо право - Породично и имовинско право - Материјално и процесно право.

Примери: заједнички тестамент у италијанском праву (да ли је форма или способност за састављање), застарелост је негде процесни а негде материјални институт... Квалификација тачке везивања – одређује где треба да води норма коју треба применити. Осетљива подручја:

- место закључења уговора

- место деликта - домицил

У различитим правима је различито место закључења уговора (теорија пријема и теорија одговора). Често је спорно место деликта – где је настала штетна радња или где су наступиле последице... Квалификација по Lex fori Квалификацију треба врши према праву државе у којој се суди. Ово решење је преовлађујуће у пракси – најлакше је за суд, логично је јер колизиону норму схвата према систему коме припада. Квалификација по lex fori не даје решење када домаће право не познаје ту установу. Треба задржати као полазну тачку, али дозволити прошитивање. Квалификација по lex causae и степенаста квалификација Квалификацију треба вршити према меродавном праву. Ово је алтернатива квалификиције по lex fori. Проблем је што меродавно право још није познато када се приступа квалификацији. Степенаста квалификација - прво lex fori па затим lex causae. Све се више прихвата. Квалификација помоћу аутономних појмова Ни по lex fori ни lex causae, већ на основу аутономних појмова који би се стварали међународном споразумима. Проблем је што је редак случај аутономних појмова у међународним споразумима у пракси. Постоје и друга компромисна и прелазна решења квалификација од случаја до случаја. У Србији преовлађује решавање проблема квалификације по lex fori, али је предвиђена и другостепена квалификација по lex causae. Код квалификације треба обратити пажњу на renvoi, тј. преупућивање до кога долази квалификацијом. То је отворено преупућивање, јер кад наша норма одређује страно право, онда се и одабир материјалних норми препушта том праву.

RENVOI

Појава узвраћања и преупућивања Појам ранвоа се појавио у случају заоставштине Фори у Француској. Случај је решен на бази концепције да једно право упућује да друго право у целини, што значи и на колизионе норме тог права. Могуће су три логичке ситуације: А-Б-Б, А-Б-А и А-Б-В. У нашој литератури је прихваћен појам – узвраћање и renvoi. Претпоставке за постојање renvoi - узвраћања:

- да колизиона норма упућује на право у целини (не само на материјално право). - да колизионе норме та два права буду различите и - да постоји одређени чињенични склоп који указује на renvoi.

За и против renvoi:

- За – узвраћањем се употпуњују домаће колизионе норме, неки сматрају да је потребно да се домаћи судија стави у положа судије земље упућивања.

- Против - узвраћање може да доведе до зачараног круга, да се и узвраћено (преупућено) право посматра са својим колизионим нормама и тако у недоглед. Ранвоа представља тежак задатак за административне раднике – матичаре.

Начин примене renvoi Применом ранвоа сматра се да колизионе норме упућују на страно право у целини (укључујући и његове колизионе норме).

1. Single ranvoi – да би се избегао зачарани круг чини се само један корак код упућивања. Избор државе упућивања се сматра као коначан – меродавно је право те државе.

2. Double ranvoi (total ranvoi, теорија страног суда) – домаћи суд треба да се постави у положај страног суда – узима се у обзир не само страна колизиона норма него и став страног суда о ranvoi (судиће се по оном материјалном праву на које укаже колизиона норма те друге земље - земље упућивања).

Renvoi у нашем праву ЗМПП – ако би по одредбама само ЗМПП требало применити право стране државе узимају се у обзир његове колизионе норме. Ако правила узвраћају на наше право – примениће се наше право, не консултујући поново наше колизионе норме. Ово се односи само на ЗМПП, а не на друге наше законе. Пробелем код А-Б-А треба решити да не треба поново консултовати домаће колизионе норме. Код нас је прихваћен Double ranvoi – теорија страног суда, осим када се узвраћа на наше право.

ЈАВНИ ПОРЕДАК

Поред термина „јавни поредак“ јавља се и термин „међународни јавни поредак“. Установа јавног поретка у МПП – значи могућност да домаћи орган не поступи по упутству домаће колизионе норме да би се заштитио домаћи јавни поредак. Јавни поредак Србије чине домаћа правила од којих се не моће одступити и која се морају поштовати чак и кад колизионе норме указују на друго право. Одређивање круга норми јавог поретка:

- Општом клаузулом (апстрактном дефиницијом) - Енумерацијом

Најчешће се то чини општим клаузулом – „ако су противни јавном поретку“. Јавни поредак је ужи појам од збира императивних норми и он обухвата само оне норме које штите најосновније вредности нашег поретка. Разлоге за интервенцију у смислу заштите јавног поретка треба процењивати у сваком конкретном случају. Повреду јавног поретка могу да проузрокују само мериторни ефекти стране норме. Значај установе јавног поретка се огледа и историјски кроз случајеве супротстављања ропству, национализацији приватне имовине...). Последице примене установе јавног поретка

1. Непримена страног права Ако страно право није у складу са домаћим јавним поретком – одступа се од колизионе норме и не примењује се страно меродавно право. Та норма се може заменити одговарајућом страном нормом која није у супротности са домаћим јавним поретком, али је владајуће становиште да се она замењује одговарајућом домаћом нормом. 2. Непризнање стране одлуке Код преиспитивања стране одлуке која није у складу са домаћим јавним поретком – она се неће применити нити извршити на домаћој територији. Код нас: „ако је супротно Уставом СРЈ утврђеним основама друштвеног уређења.“

НОРМЕ НЕПОСРЕДНЕ ПРИМЕНЕ

Норме непосредне примене се примењују независно од колизионе технике. Сличне су нормама јавног поретка али се за разлику од њих оне примењују непосредно без претходне консултације колизионих норми. Норме непосредне примене се примењују кад је интерес државе одвише влекик да би могле ући у конкуренцију са иностраним нормама, па немећу сопствену меродавност без посредовања колизионих норми. Такве су антимонополске норме, девизног пословања, норме о узвозу и извозу...

1. Ако је норма непосредне примене део lex fori суд ће применити директно ту норму, без обзира које је право меродавно. 2. Ако је норма непосредне примене део lex causae исто је логично да ће се она применити јер је део меродавног права, изузев

ако су супротне јавном поретку. 3. Проблем кад су то норме неког трећег права – влада становиште да се и оне могу применити или макар требају узети у

обзир. Да би се норма непосредне примене и применила треба да сама јасно прдвиђа сопствену примену и да је спорни однос значајно повезан са правним поретком те норме.

МОБИЛНИ СУКОБ ЗАКОНА (conflict mobile)

Мобилни сукоб закона је комбинација временских и просторних сукоба закона, кад се протеком времена мењају чињенице на којима се заснива тачка везивања. Чест случај мобилног сукоба је код брачно-имовинских односа (брачни другови мењају држављанство односно домицил). Разлика од „изигравања закона“ је што није циљ избегавања примене домаћих императивних норми, и нема вештачки успостављене меродавности. Решавање conflict mobile

1. Теорија стечених права – ако је неко стекао право у једном моменту у некој страној држави задржава то право и у другој иако у њој нема услова за стицање тог права. (пунолетство стечено код нас (18 год) важи и америци (21 год))

2. Применом посебних правила за поједине области – путем разумног тумачења. Мобилни сукоб закона се често избегава временским конкретизовањем тачки везивања – (боравиште у моменту смрти...).

НЕЈЕДИНСТВЕНИ ПРАВНИ ПОРЕДАК У МПП

Постоје државе са сложеним правним системима код којих се јавља сукоб закона између федералних јединица. У англосаксонском праву колизионе норме које се односе на међународно приватно право примењују се и на унутрашње право између федералних јединица. У бившој Југославији су те норме биле јасно одвојене. Решавање проблема на два начина:

1. Избор права унутар државе треба препустити тој држави - двостепено. 2. Одређивање меродавног права федералне јединице једностепено директно нормом МПП.

Сматрамо да је други начин исправнији јер је само федерална држава субјект међународног права, а поред тога неке сложене државе немају унутрашње колизионе норме. ЗМПП – даје примат једностепености, уз тачку везивања најближе везе.

РЕЦИПРОЦИТЕТ И РЕТОРЗИЈА

Реципроцитет је принцип којим се настоји да се осигура равноправна сарадња међу суверенитетима.

МПП у многоме постоји захваљујући овом принципу. У време рестрикција нестало је струје у шпанској амбасади у Београду. После пола сата искључена је струја и нашој амбасади у Мадриду. Код сложених држава се поствља питање да ли РиР треба да постоји према федералној јединици или сложеној држави. Наше мишљење је према сложеној држави, јер је реципроцитет недељив.

РиР у одређивању меродавног права

Страно право ће се применити укилико су у тој држави симетрично примењује право Србије. Оваква пракса нема подршке у МПП. Реторзија значи одмазду и ретка је у пракси. ЗМПП не познаје реципроцитет и реторзију код одређивања меродавног права.

РиР у области сукоба јурисдикција (код признања страних судских одлука)

Највећи број држава постављају услов реципроцитета за признање страних одлука. То чини и наше право. Поставља се питање нивоа конкретности реципроцитета.

РиР у погледу права странаца

Постављање услова реципроцитета има смисла код права странаца, али не као опште правило, већ за одређена права. Само за она права странаца које закон одреди. Доказивање реципроцитета Код нас није општи услов, па према томе га треба доказивати само када закон то изричито захтева. Некад мора суд и по службеној дужности – путем обавештења Министарства правде. Доказивање у пракси пада на терет стране која тврди да он не постоји. Постојање фактичког реципроцитета се претпоставља – став ВСС. Врсте реципроцитета 1) Дипломатски – настаје споразумевањем држава – билатерално и мултилатерално

a) Клаузула националног третмана (изједначава се положај држављана)

b) Клаузула материјалне узајамности (права која наш држављанин има тамо). c) Клаузула непосредне узајамности (таксативно) d) Клаузула најповлашћеније нације

2) Законски – права се странцима гарантују нашим законским нормама. 3) Фактички – није предвиђен ни споразумом ни законом али се остварује у пракси. Наше право прихвата – фактички реципроцитет. Може се догодити да постоји дипломатски или законски реципроцитет али се у пракси не поштује. Ако је дипломатски – треба сачекати отказивање међународног уговора. Ако је законски – могу се одмах ускратити права држављанима те земље код нас. 1) Формални реципроцитет – странци су код нас изједначени са домаћим држављанима, а домаћи држављани у тој држави са

њеним држављанима. 2) Материјални реципроцитет - странцу се пружају она права која наш држављанин има у тој земљи.

ИСТОРИЈА МПП

РОБОВЛАСНИЧКА ГРЧКА И РИМ

Робовласничка Грчка

У старој Грчкој странци су робови, немају права. Хеленске државе се третирају другачије – повлашћеније. Установа silan – за остваривање права према странцу грк је могао да непосредно употреби силу. Касније су почели да се склапају споразуми о неупотреби силе (а-силан, од чега је настала установа – азил). Судови су решавали – lex fori. Међутим постојале су бројне међународне арбитраже.

Рим

Допринос римског права МПП је безначајан. Странци у Риму немају правну способност јер је за то потрабан статус грађанина Рима (status civitatis).

Проширењем граница Рима прикључију се перегрини и они добијају нека права, али они немају статус странаца. У риму је важио ius civile, а у провинцијама ius gentium. Али ius gentium није имао карактер МПП јер је мериторно решавао о свим питањима а није садржао колизионе норме. Страно право се у Риму није ни уважавало ни примењивало. Постојали су примери решавања мобилног сукоба закона код деце рођене у мешовитом браку.

Рани феудализам

То је било доба племанских савеза па је владао персонални принцип. Правни односи у које су ступали припадници различитих племена решавани су на основу племенског припадништва. Крвна веза – деца припадају оном племену чији су родитељи. Жена удајом стиче племенску припадност. Као мерило племенске припадности је сматрано место рођења а не крвна веза. Код меродавног права – купопродај, поклон – важило је племенско право преносиоца.(продавца или поклонодавца). Након појаве градова и мешања људи појавили су се проблеми меродавног права. То је решавано – изјавама о племенскох припадности (professiones iuris). Јачањем феудалних односа јача и територијални принцим наспрам персоналног.

ШКОЛЕ СТАТУТА

Италијанска школа статута

Развојем привреде и разменом добара – јавља се буржоазија. Уговор у Констанци 1183 – призната самосталност италијанских градова. Градови од тада самостално доносе опште правне акте – статуте. Због размене добара и трговине није било могуће очувати територијални принцип. Јављали су се односи везани за више различитих територија и требало је наћи меродавно право. Болоња у 12. И 13. веку – 10.000 студената права (лице А,Б,Ц – као пример настало у Болоњској школи права. Бартолус – подела статута на реалне и персоналне. Природа статута је важила као критеријум примене (реални – који су се односили на застарелост, одржај, својину, а персонални – који ограничавају слободу уговарања – забране поклона међу супружницима, забрана тестамента до одређених година...) Бартолус је увео и правило меродавног права за деликте – lex loci delicti.

Француска школа статута

Јавља се буржоазија. Постоје 344 различита обичајна права у Француској. Буржоазија се залаже за персонални принцип – насупрот феудалном – територијалном. Димулен – припадник буржоазије. Развио концепт аутономије воље. Даржантре – представних феудалаца – залаже се за задржавање измењеног територијалног принципа. Три врсте статута: реални (некретнине), мешовити (на ствари и лица) и персонални (пословна способност).

Холандско фламанска школа статута

Хуго Гроцијус – широко признање територијалног принципа. Холандија је трговачка земља без сировина. Хубер, и отац и син Фут – решавање сукоба закона између држава а не градова. Напушта се Римско право као извор а узима се међународно јавно право. Хубер је поставио принципе МПП – међу којима је најважнији да владе омогућавају примену права друге државе из куртоазије.

КОНТИНЕНТАЛНА ЕВРОПА У 19. ВЕКУ

Code Civil – 1804 године Француски грађански законик. Општи аустријски законик – 1811 године.

КАРЛ ГЕОРГ ВЕХТЕР

Студија о сукобу приватноправних закона различитих држава. МПП се схвата као део унутрашњих права појединих држава. 3 начела за одређивање меродавног права: Прво испитати колизионе норме и применити то право, зати шта каже дух и принципи домаћег права и на крају применити домаће право. У то време било је врло мало колизионих норми.

ФРИДРИХ КАРЛ ФОН САВИЊИ

Није специјалиста за МПП. Савињи је предлагао међународну кодификацију (наднационална правила). У центар истраживања – правни односи.

Савињи је увео принцип за меродавног права за непокретности – lex rei sitae.

ПАСКВАЛЕ СТАНИСЛАО МАНЧИНИ

Близак Савињију, залаже се за универзална правила за одређивање мериторног права. - За статусна, породична и наследна права – национално право. - Слобода аутонимије воље – буржоаски принцип. - Суверенитет – заштита јавног поретка.

Англоамеричке концепције мпп Тек крајем 18. и почетком 19. века, под утицајем Хуберових учења. Позната је одлука лорда Мансфилда – може ли се признати страна одлука ако је неморална по енглеском праву. Судија Џозеф Стори – правила МПП на принципу реципроцитета (свако право стечено у цивилизованим земљама примениће се и у енглеској и обрнуто – теорија стечених права. Америчка револуција –влада теорија стечених права – Ристејтмент 1. Дејвид Кејверс – предлаже да се пре избора меродавног права узме у обзир садржина тих норми – начело преференције (комбинација територијалне везе са типовима материјално-правних решења. Сва ова решења су остала у оквирима САД.

ОДРЕЂИВАЊЕ МЕРОДАВНОГ ПРАВА

Меродавно право за правну и пословну способност физичких лица

Правна способност – да буде носилац права и обавеза. Сматра се да сваки човек има правну способност. Настаје рођењем. Пословна способност –да сопственим радњама стиче права и обавезе. Стиче се углавном пунолетство, најчешће 18 година и 21 година, а некад и 19 и 20. Пословна способност се може стећи и еманципацијом (брак пре пунолетства).

Држављанство

Појам држављанства – битна веза на основу које се одређује припадање једног лица једној држави. Једна држава може да одлучују само о свом држављанству, не и о туђем. Стицање држављанства: 1. Ius sanguinis – преко држављанства родитеља 2. Ius soli – по територији рођења. Стицање држављанства у Србији

По сили закона • Пореклом (Ius sanguinis) - Оба родитеља држављани Србије - Један од родитеља држављанин Србије а дете рођено у Србији - Један од родитеља држављанин Србије а други непознат или апатрид без обзира на место рођења

Дете рођено у иностранству чији је један од родитеља Србин може стећи држављанство Србије пријавом од стране родитеља до 18 године или лично до навршене 23 године.

• Рођењем на територији Србије( Ius soli) - Ако је дете рођено на територији Србије а родитељи су непознати или апатриди.

Допунски начини • Пријем (натурализација) - Обична – на захтев лица које има најмање 3 године непрекидног пребивалишта у Србији и дозволу за стално настањење (мора

се одрећи претходног држављанства) - Олакшана – за брачне другове наших држављана – (не мора се одрећи претходног држављанства и није потребно најмање 3

године боравка). - У специјалним околностима:

Исељеници – лице које се одселило из Србје са намером да стално живи у иностранству (да поднесе изјаву да Србију сматра својом земљом).

Етнички критеријум – припадници српског и другог народа који живе ван Србије ( - Изузетна натурализација – странци чији је пријем од интереса за Србију.

Стицање држављанства транзиционим одредбама – сва лица која су на дан Уставне повеље 4. Фебурара 2003. Године имале и

држављанство Србије или су га стекла до почетка примене повеље. Држављанство може бити предмет и међународних уговора. Држављанство као тачка везивања За статусна, породична и наследна питања. Тешкоће – код апатрида и бипатрида. Решење се налази кроз – квалификацију. ЗМПП

- Бипатриди – више држављанства – сматра се да има држављанство где има пребивалиште. - Апатриди – тачка везивања се замењује пребивалиштем.

Домицил

Стални дом – пребивалиште. Конститутивни елементи пребивалишта:

- Фактички – присуство на једном месту - Вољни – намера да се остане на том месту.

Лица која немају пословну способнист имају домицил родитеља – старатеља. Домицил не престаје губитком само једног елемента, већ оба. Посебни проблеми са домицилом наших држављана који живе у иностранству. Домицил странци у Србији – имају ако имају одобрење за стално настањење са намером да ту стално живи. (проблем сталног настањења – само брак, ужа породица, домаће порекло или улагање средстава). Домицил као тачка везивања је супсидијарна тачка.

Боравиште (уобичајено, редовно)

Преди да преузме предност над домицилом. Оно мора бити константно, знатне дужине или не и непрекидно. Треба да постоји навика, регуларност, правилност боравка. За боравак није потребна пословна способност. Боравиште (уобичајено боравиште) странци - имају као привремени боравак – до истека рока пословне визе, 3 месеца на пропутовању, или 1 годину уз захтев ради школовања, научног истраживања... привремени боравак се може продужити. Имиграционе државе се залажу за домицил, а емиграционе за држављанство, као тачке везивања. У нашем праву тачке везивања:

- За правну способност – држављанство, - За општу пословну способност – држављанство допуњено са lex loci actus.

Ако не може да се примени право држављанства примењује се домицила, а затим lex fori. Lex loci actus долази у обзир само ако је реч о утврђивању пословне способности код уговорних односа.

Меродавно право за способност правних лица

Меродавно право за способност правних лица се одређује на основу: - Инкорпорације (оснивања - регистрације) – шире прихваћена тачка везивања. - Стварног седишта – седиште главног органа управе,

Уколико неки облик правног лица не постоји у држави форума и уколико прође критеријум повезивања може да оствари право у држави меродавног права. Тешкоће код мулинационалних компанија – организација се везује за више држава. Могу се појавити и следеће тачке везивања – центар експлоатације, центар привредне активности и сл. Наше право: Инкорпорација (регистрација) – држављанство, припадништво правног лица као тачка везивања за пословну способност правног лица, и седиште као помоћна тачка везивања.

МЕРОДАВНО ПОРОДИЧНО ПРАВО

Извори међународног породичног права у Србији

Основни закон о браку 1946 године, основни закон о старатељству 1947 године. ЗМПП – прекретница, посвећује много простора одређивању меродавног права у породичним односима. Билатералне, и 3 мултилатералне конвенције: Њујоршка, Хашка и Европска.

Меродавно право за брачне односе

Брак – у већини држава представља заједницу живота једне жене и једног мушкарца. Али постоје и државе које дозвољавају бигамију и полигамију. Данас се поставља и питање да ли је различитост полова услов за брак. Материјални услови за закључење брака Два приступа: 1. Меродавно право земље у којој се закључује брак (отвара врата изигравању закона). 2. Меродавно право према припадности тој држави (држављансгво, домицил). Кумулативна примена lex nationalis – меродавна права оба брачна партнера.

a) Обична кумулација – и вереник и вереница морају да испуне услове у оба меродавна права. b) Дистрибутивна кумулација – свако треба да испуни услове према право свог држављанства.

Постоје и апсолутне (двостране) сметње које спречавају закључење брака ма на којој страни се налазиле – полне болести, епилепсија..., а постоје и лажно двостране сметње – сродство. Обична кумулација се оправдава само разлозима избегавања шепајућих бракова (који би били признати у једној земљи а у другој не). ЗМПП – прихвата дистрибутивну кумулацију меродавног права по lex nationalis, осим ако постоје посебно наведене сметње по праву Србије (примена lex fori). Те сметње су:

- Постојање ранијег брака, - Сродство и

- Неспостобност за расуђивање. Меродавно право за форму брака Најчешће форме брака су грађанска и црквена. Поред тога постоји и склапање брака преко пуномоћника, пред капетаном брода и сл. Меродавно право за форму брака је lex loci celabrationis (право државе закључења). Меродавно право за признање брака У упоредном праву широко је прихваћено lex loci celabrationis. Правило: брак пуноважан у месту закључења пуноважан је свуда. И наш ЗМПП прихвата ово правило, и нема никакво друго додатно правило. Изводи којима се констатује венчање ако су издати сходно Париској односно Бечкој конвенцији имају исту доказну снагу као изводи МК домаће земље без оверавања. Верски брак који је пуноважан по месту закључења, пуноважан је и код нас ако не вређа јавни поредак. Диплиматско-конзуларни бракови: сматрају се домаћим браковима. Пошто закључење брака није редован посао дипломатско-конзуларног представништва потребно је посебно овлашћење функицонера за иностране послове, као и да се држава у којој се представништво налази не противи закључењу брака. Вереник и вереница морају да буду држављани Србије, или само једно, а друго не сме да буде из државе пријема. Меродавно право за развод брака У Италији до 1971 године није био дозвољен развод брака, па су Италијани на разне начине изигравали закон. Различита решења:

1. Lex fori – у примени код држава англосаксонског система, без обзира да ли су оба вереника странци, или само једно. 2. Lex domicili – по персонално праву брачних партнера као и за статус уопште. 3. Lex nationalis – стабилније решење од домицила.

ЗМПП - Lex nationalis у време подношења тужбе. Међутим ако брак не би могао да се разведе по меродавном праву држављанства, одна се дозвољава Lex fori.

Ако су супружници држављани различитих држава меродавно је кумулативно право обе државе чији су они држављани. Релевантан моменат за одређивање тачке везивања је време подношења тужбе. Меродавно право за усвојење (заснивање и престанак) За заснивање и престанак усвојења: у англосаксонском праву - Lex fori, континентално право - персонално право. ЗМПП – држављанство усвојиоца и усвојеника у време заснивања односно престанка усвојења. Меродавно право за форму усвојења – према праву места заснивања усвојења. Меродавно право за дејство усвојења – усвојење је трајан однос и касније промене чињеница не утичу на сам однос. Супсидијарне тачке везивања: заједничко држављанство, заједнички домицил, право Србије, држављанство усвојеника.

Меродавно право за наследноправне односе

Проблеми настају код сукоба закона због различитих решења у одређивању круга наследника, различито ограничавање слободе располагања имовином и сл. Такође, различито се уређују и питања форме тестамента, а и тестаментарна способност (године потребне за састављање тестамента). Такође се јавља проблем и код квалификације односа – наследноправни или личноправни, а и код нужног дела (да ли је наследноправна или облигационоправна категорија). Извори међународног наследног права у Србији: Савезни закон о наслеђивању 1955, ЗМПП је преузео решења из њега. Билатералне и мултилатералне конвенције. Две основне концепције:

1. Принцип јединствене заоставштине – персонално право оставиоца, усваја за тачку везивања држављанство оставиоца. 2. Принцип подељене заоставштине – различито право за различите делове заоставштине (осим за некретнине – место

налажења ствари). У Србији – усвојен принцип јединствене заоставштине, са одређеним одступањима.

Споразумом са Монголијом прихваћен принцип подељене заоставштине. Хашка конвенција предбиђа могућности избора меродавног права за наслеђивање. Колизионе норме Србије – меродавно право држављанства оставиоца у моменту смрти, односно за тестамент у моменту састављања тестамента. Меродавно право за законско наслеђивање Lex nationalis у моменту смрти. Бипатриди се сматрају држављанима земље домицила. Апатридима се држављанство као тачка везивања замењује домицилом. Код наслеђивања треба водити рачуна о ranvoi. ЗМПП не садржи одредбе о реторзији за одређивање материјалног права па тако ни за наслеђивање. Меродавно право за тестаментарно наслеђивање

1. У погледу тестаментарне способности – држављанство оставиоца у моменту састављања тестамента. 2. У погледу садржаја тестамента – држављанство тестатора у веме смрти. 3. У погледу форме тестамента – favor testamenti (било која форма која иде у прилог одржању тестамента) – право места

састављања тестамента, држављанства оставиоца у време смрти или у време састављања тестамента, домицила оставиоца у време смрти или у време састављања тестамента, боравиште у време смрти или у време састављања тестамента, lex rei sitae, lex fori.

Пошто је за форму тестамента усвојена Хашка конвенција која је постала део унутрашњег права – ranvoi је искључен.

Меродавно право за стварноправне односе

Меродавно право за стварна права на непокретностима

Lex rei sitae – опште прихваћена тачка везивања за непокретности. Непокретности су део суверне државе па зато не може да се дозволи друга тачка. Погранични појасеви – посебно значајне за безбедност. И земљишнокњижна евиденција мора да буде јединствена.

Могуће је да некретнине буду на територији више држава (службености, суседска права...). То није чест случај. Неке службености постоје у једној земљи а у другој не. Код службености - Lex rei sitae послужног добра (уколико има више држава налажења ствари – право државе непокретности чија се права ограничавају). Меродавно право за стварна права на покретним стварима Lex rei sitae – је и овде владајуће. Алетернатива - mobilia personam sequuntur (покретне ствари прате личност). Англосаксонско право подршку има и тачка везивања – lex loci actus. Постоје предлози и да одређену улогу добије и аутономија воље. Lex rei sitae спада под променљиве тачке везивања. Из тога могу да настану мобилни сукоби. Две врсте мобилног сукоба:

- Кад се ствар премешта из државе у којој се може остварити право у државу у којој не постоје услови за остваривање тог права (Немачка признаје стечена права, док Француска не признаје. )

- Кад се ствар премешта из државе у којој не постоје услови за остварење права у државу где ти услови постоје. (нема једнисвених решења).

Посебна тешкоћа код мобилних сукоба представља – одржај. ЗМПП – нема одредби са колизионим решењима. Мишљења смо да у првом случају треба прихвати меродавно право ранијег места налажења ствари, а у другом случају нема места конвалидацији. Ствари у транзиту – lex loci destination (меродавно право земље одредишта). Основна средства превоза – брод и авион (у последње време су близу те категорије и железнице) Бродови и ваздухоплови имају државну припадност земље регистрације (упис у регистар бродова и ваздухоплова има конститутивно стварноправно дејство). Тачке везивања – право државе којој припада брод односно ваздухоплов. (одређује се према регистрацији). Закон користи термин „по закону заставе“.

Меродавно право за стварна права на хартијама од вредности и од хартија од вредности Место налажења хартије (lex cartae sitae) – у моменту издавања или преноса хартије.

Меродавно право за уговоре

Различите врсте уговора, различите теорије о времену закључења, различити захтеви за форму уговора... 1. Унификација материјалног права за уговоре (Хашка конвенција – скроман успех. 2. Унификација колизионог права за уговоре – (Бечка конвенција - 69 земаља).

Извори колизионих норми за уговоре код нас Закон о поморској и унутрашњох пловидби Закон о облигационим и основним материјалноправним односима у ваздушној пловидби. ЗМПП – поставља посебне тачке везивања за 19 уговора, а општом клаузулом - правилом аутономије воље, даје се право странкама да саме бирају меродавно право. Билатералне и мултилатералне конвенције – споразум са Пољском – место закључења уговора. Аутономија воље – као тачка везивања Аутономија воље као тачка везивања овлашћује странке да саме одреде меродавно право – од кључног је значаја за уговоре. У упоредном праву добија све већи значај, јер ослобађају суд проблема око решавања сукоба закона. Границе аутономије воље – може се у принципу користити у свим грађанскоправним и привредноправним уговорима. Ограничења се односе пре свега на уговоре који се односе на непокретности, и за неке конвенције које се непосредно примењују (Женевска о превозу робе у друмском саобраћају). Аутономијом воље се према становишту нашег права могу мењати како диспозитивне тако и императивне колизионе норме (колизиони приступ, наступ материјалноправног приступа који сматра да се императивне не могу мењати).

Конекситет – веза између одређеног права и уговорног односа. Наша правна теорија сматра да није неопходан конекситет тј. да се може бирати и меродавно право које није ни у каквој вези са спорним уговорним односом (у нашој пракси се често уговара као меродавно швајцарско право без обзира на конекситет). Најбоље је приликом закључења уговора учинити извор меродавног права, међутим то се може учинити и касније, што је без утицаја на формалну важност уговора (Римска конвенција). Аутономија воље је установа унутрашњих права држава и њене домете одређују права тих држава.

- Изричита - странке саме одређују које је право меродавно, - Прећутна – није уговорено али се може видети из околности (према праву избора суда, према коришћеној валути, према

језику уговора...) Мултипликација меродавних права – више различитих права за поједнина питања. ЗМПП нема став, али треба дозволити мултипликацију. Споразум о избору меродавног права за уговоре је и сам уговор, и за њега исто важи меродавно право које је изабрано за главни уговор. Колизионе норме у одсуству аутономије воље Фиксне – пребивалиште, место налажења ствари, место закључења уговора... Оквирне – само руководни принципи. Помоћне тачке везивања:

- Lex loci contractus – право места закључења уговора, најстарија тачка везивања. - Lex loci solutions – место испуњења (ЗПУП, ЗОСОВС) - Домицил или седиште дужника карактеристичне обавезе – последњих година добија на значају (питање карактеристичне

обавезе). - Принцип најтешње повезаности – оквирна тачка (прихваћена у САД и ВБ). - Отворена колизиона норма – комбинација најтешње повезаности и неке фиксне тачке (користи се често код арбитражних

спорова). ЗМПП – у одсуству аутономије воље треба користити отворену колизиону норму.

Меродавно право за застарелост Застарелост – губитак овлашћења да се захтева испуњење. Обавеза није угашена. Схватања: процесно правни или материјално правни институт. Ако се сматра као процесно правни институт – les fori, а ако се сматра као материјалноправни – меродавно право уговора. ЗМПП – застарелост је материјалноправни институт – примењује се меродавно право уговора. Меродавно право за форму уговора Lex loci actus (locus regit actum) – место настанка уговора, осим за непокретности (lex rei sitae). Проблем код дистанцираних уговора у одређивању места закључења уговора треба решавати квалификацијом ЗОО по теорији пријема. Проблем недостатка сагласности надлежног органа – да ли је формално исправан. Locus regit actum – факултативне природе, што значи се не мора ценити само према праву места закључења уговора већ и према неком другом праву (додатна шанса за формалну ваљаност уговора). ЗМПП – уговор ће по форми бити пуноважан било по праву места закључења уговора било по меродавном праву за садржину уговора. Уколико није реч о непокретностима, аутономија воље се може индиректно применити и за форму уговора. Цепање уговора – примена више права на уговор.

- велико цепање – утиче на обе стране, по фазама уговора - мало цепање – једно право везује једног а друго другог уговарача

ЗМПП – предвиђа различите тачке везивања како за форму тако и за садржину уговора, и нема правила о ограничавању цепања уговора.

Меродавно право за меницу и чек

Меница и чек су најкоришћенији инструменти платног промета и кредита. Меродавно право за меничну и чековну способност

Lex nationalis – опредељујућа тачка везивања, уз уважавање установе ranvoi и теорије највеће вредности меничне обавезе (ако дужник не би био способан према праву држављанства, или праву на коју право држављанства упућује, треба консултовати право државе преузимања меничне обавезе). Меродавно право за форму менице и чека Locus regit actum – меродавно право места преузимања меничне радње. Као допунска тачка везивања јавља се меродавно право заједничког (српског) држављанства. Меродавно право за права и обавезе код менице и чека Право државе у којој је меница платива – за главне меничне дужнике. Право државе преузимања обавезе – за све остале меничне дужнике.

ПРАВА СТРАНАЦА

Појам странца: Позитивно – свако физичко лице које има држављанство неке стране земље. Негативно – свако физичко лице које нема држављанство Србије. Класификација права странаца:

- приватна (брак, старатељство, наслеђивање...) - јавна (гласачко право, држављанство...)

- са учешћем државних органа (држављанство, стално настањење...) - без учешћа државних органа (стицање својине на покретним стварима...).

. - општа права – доступна свима, изједначена са домажим држављанима,

- релативно резервисана (условљена – реципроцитетом, одобрењем...) - апсолутно резервисана (доступна само домаћим држављанима).

Право странаца на брак

Основно људско право – опште право. Општа декларација о правима човека: „пунолетни мушкарци и жене без икаквих ограничења у погледу расе, држављанства или вероисповести имају право да склопе брак и да оснују породицу“. Право на брак је странцима у већини држава доступно као опште право, под једнаким условима као и домаћим држављанима. Тако је и код нас.

Право странаца да буде усвојитељ или усвојеник

Ово право је регулисано Породичним законом 2005 и Конвенцијама о правима детета. Општа права – странац усваја стано дете, и домаћи држављанин усваја странца. Релативно резервисано право – странац усваја дете српског држављанства.

- да се не могу наћи домаћи усвојитељи и - сагласност министра надлежног за породичну заштиту.

Право странаца да буде штићеник

Слична проблематика као и код усвојења. Општа права – странац да буде старалац другом станом лицу, Релативно резервисано право – странац да буде старалац домаћем лицу – уз услова да то одговара интересима лица под старатељством.

Право странаца да наслеђује у Србији

Закон о наслеђивању 1995. – имају иста наследна права као и домаћи држављани под условом реципроцитета. Право странаца на наслеђивање је релативно резервисано право. Формални реципроцитет који се претпоставља, уколико није дипломатски.

Право странаца да ступају у стварноправне односе

Стварна права на покретним стварима – су општа права. Ограничења постоје само за оружје, али то важи и за домаће држављане. Квалификација ствари – покретне или непокретне према праву lex rei sitae. Стварна права на непокретностима – релативно резервисана права. Устав – не предвиђа услове већ то препушта Законима и међ. уговорима. ЗОСО – под условима реципроцитета. Кад стекне може слободно да отуђује. Обавеза држава које приступају ЕУ да укину ограничења стицања непокретности.

Право странаца да ступају у облигационоправне односе

Опште право свуда, уз мање изузетке. Најзначајнији изузетак уговори за некретнине. У Србији архитектонске и инжењерске услуге могу пружати само регистрована домаћа предузећа, а лиценцу могу добити само српски држављани са пребивалиштем у Србији.

МЕЂУНАРОДНО ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО

Појам и значај међународне надлежности

Надлежност – круг послова једног да поступи у одређеној правној ствари. Месна и међународна надлежност – сличности и разлике. Правила о међународној надлежности доноси свака земља засебно. Појам – реч је о компетенцији правосуђа а не једног суда. У једној правној ствари са елементом иностраности можемо се обратити само оном правосуђу које предвиђа своју надлежност. Таквих правосуђа може бити више.

Значај – од међународне надлежности може да зависи сам исход спора (различите процесне норме, одређивање камата, трошкова поступка...), много више него од месне или стварне надлежности. Суд на међународну надлежност пази по службеној дужности у току целог поступка. Сличности између месне и међународне надлежности – територијално разграничавање компетенција. У многим земљама се правила месне надлежности користе и за одређивање међународне надлежности. Код нас то није случај. Разлике – на месну надлежност се не пази по службеној дужности док се на међународну пази и то у току целог поступка. Норме о међународној надлежносту су увек једностране. Оне утврђују да једно правосуђе јесте или није надлежно, али не указује на друго. Држава прописује своју надлежност ако за то име интерес, и у циљу правичности. Најчешћи критеријум за заснивање надлежности – држављанство, седиште и уобичајено боравиште. затим – место налажења ствари, закључења или извршења правног посла, место деликта...

Врсте међународне надлежности

Директна и индиректна међународна надлежност

• Директна – да ли је правосуђе уопште надлежно, • Индиректна – надлежност за испитивање дејства страних одлука

Искључива и конкурентна међународна надлежност

• Искључива – искључује надлежност других судова (изузетно се предвиђа). - Одлука станог суда нема дејства код нас - Не може се уговорити надлежнсти страног правосуђа - Не усваја се приговор међународне литиспенденције. • Конкурентна (ефективна) – постоји надлежност домаћег правосуђа али се не искључује страна надлежност. - Неће се одбити признање стране одлуке

- Постоји могућност међународне пророгације - Усвојиће се приговор међународне литиспенденције

ЗМПП предвиђа искључиву надлежност код:

- Спорова са непокретностима - Брачних спорова где је тужилац српски држављанин са домицилом - Утврђивања и оспоравања очинства и материнства – туженик србин са домицилом - Расправљања непокретне заоставштине у Србији, - Проглашења лица умрлим - Давања дозволе малолетнику за ступање у брак - Чувања, подизања и васпитања детета...

Општа и посебна међународна надлежност

• Општа – надлежност правосуђа за све врсте спорова. (најчешћи основ – пребивалиште или уобичајено боравиште) англосаксонски судови заснивају општу надлежност уручивањем тужбе на територији суда.

• Посебна – надлежност за одређену категорију односа, према основу. НАШЕ ПРАВО: Општа међународна надлежност – пребивалиште туженог је доваљан основ за надлежност српског суда. Такође, и боравиште туженог. Реторзиона надлежност – за надлежност нашег суда против странца довољно је да по праву државе чији је туженик држављанин постоји надлежност њеног суда по критеријуму који је непознат нашем праву. Посебна међународна надлежност – српски суд ће увек бити надлежан у брачном спору:

- Ако су оба брачна друга наши држављани - Ако је тужилац наш држављанин са домицилом, - Без обзира на држављанство ако су у време подношења тужбе обоје имал домицил у Србији.

- Ако страно право не познаје развод брака, довољно је да и само тужилац буде домаћи држављанин без обзира на стране колизионе норме.

Законска и споразумна међународна надлежност

• Законска – када је надлежност утвђена законом • Споразумна (пророгациона) – договором странака одређена надлежност.

Пророгација може бити дата:

- Изричито и - Прећутно

Такође, међународна надлежност се може уговорити пре или после настанка спора. Није дошуштена генерална пророгациона клаузула – надлежност за све будуће спорове. О постојању пророгације суд води рачуна само по приговору. Неприкладан форум (forum non coveniens) Forum shopping – бирање јуристикције која одговара тужиоцу. Са вредношћу спора расте и значај форум шопинга. Union carbide – Бопал (Индија). НАДЛЕЖНОСТИ СРПСКОГ СУДА:

• Стварноправни односи – искључива надлежност нашег суда (lex rei sitae) • Брачноимовински односи – искључива надлежност нашег суда уколико је спорна имовина – непокретност. • Законско издржавање – конкурентна надлежност • Расправа заоставштине – ако су непокретности, искључива надлежност нашег суда. • Деликти – конкурентна надлежност нашег суда. • Уговорни односи – пророгирана надлежност.

• Спољнотриговински спорови – форум представништва (заступништва).

Међународна литиспенденција Решавање позитивног сукоба надлежности у међународном смислу, када стране у спору преферирају различите форуме. На подручју истог правосуђа у том случају применио би се принцип пресуђене ствари. На међународном плану је другачије, јер покренута парница у страној држави не значи да ће бити пуноважна на домаћој територији. Ако је покренута парница пред страним судом, наш суд ће прекинути поступак. Да би се поступак прекинуо мора постојати приговор међународне литиспенденције, и то под условима:

- Да је пред станим судом раније покренут поступак - Да је у питању спор где није искључива надлежност српског суда - Да постоји реципроцитет између земаља

a. У том случају – ако страни суд оконча мериторно поступак, донесе одлуку и она буде призната – домаћа тужба се одбацује

(пресуђена ствар). b. Ако страни суд не одлучи мериторно, или се његова мериторна одлука не призна – поступак пред нашим судом се наставља.

Покретање поступка пред страним судом не значи достављање тужбе туженику, већ суду (није покретање парнице). Реципроцитет код литиспенденције значи да и страни суд прекида поступак ако је у Србији покренут раније поступак, као и да се у тој земљи признају и извршавају наше одлуке.

Вођење поступка са елементима иностраности

Устаљивање надлежности (perpetuatio iurisdictionis) Уколико суд према тренутиним околностима утврди своју надлњжност, каснија промена околности неће довести до губитка надлежности. ЗМПП – не говори експлицитно о устаљивању надлежности. Устаљивање надлежности служи ради спречавања манипулације.

Страначка и парнична способност странаца Страначка и парнична способност странаца цени се према lex nationalis. Положај странаца пред нашим судом је изједначен са положајем наших држављана. Тужени може да истакне захтев да тужилац поднесе кауцију, као знак да поступак није покреноу из обести и због стварања трошкова туженику (по принципу реципроцитета). У брачним споровима, законском издржавању, утврђивањи очинства, спорова из радног односа, код противтужбе и тд. не постоји обавеза кауције. Сиромашко право – право на бесплатну судску правну помоћ уз услов узајамности.

ПРИЗНАЊЕ И ИЗВРШЕЊЕ СТРАНИХ СУДСКИ ОДЛУКА

Прихватити стану судску одлуку као правоснажну и као извршни наслов – изједначити је у дејствима са домаћим одлукама. Либерализација промета одлука на истом задатку као и робе. Аутоматско признање би нарушило сувереност.

Системи признања и извршења

• Систем ограничене контроле Страна судска одлука се не може преиначити, укинути нити вратити страном суду на поновно одлучивање. Овај систем је најшире прихваћен у свету и код нас

• Систем неограничене контроле Преиспитује се и чињенично стање и примењено материјално право. (примењује се само код статусних одлука).

• Систем ревизије из основа Преиспитује је се чињенично стање и примењено материјално право, али се одлука притом може и преиначити. (напуштен систем).

• Систем prima facie evidens Стана одлука се сматра само као доказ у потпуно новом поступку.

• Систем непризнавања Не признају се и неизвршавају се судске одлуке осим акто то није предвиђено међународним уговором. Код нас је систем признања и извршења судских одлука јединствен, тј. не постоји један систем за признање а други за извршење. Одлуке се уподобљавају са домаћим извршним насловом. Признање стране судске одкуке у нашем праву Извори: ЗМПП, билатералне и мултилатералне конвенције (Брисел 1 Регулатива). Земља порекла одлуке – земља у чије је име донета одлука а не на чијој је територији донета (најчешће је то иста земља).

- Судско поравнање се изједначава са судском одлуком, уколико је и у тој земљи изједначено. - Међупресуда – снабдевена је материјалном правоснажношћу па се може признати. - Привремена мера – по схватању ВСС може бити призната у Србији.

Принцип билатерализације – да ли ће се признати судска одлука зависи од интереса државе, зато се тежи успостављању једнаких мерила на симетричне ситуације. Ефекти признатих одлука у Србији – изјадначавају се са одлуком суда земље признања, позајмљују дејство из правног система земље одлуке или се дозвољавају само дејства која има и у земљи одлуке. ЗМПП – стране судске одлуке се изједначавају са домаћим. Услови за признање (сметње)

• Међународна надлежност суда одлуке – ова процена се врши по стандардима земље у којој се врши признање.

- Не признаје се надлежност станог суда ако може да суди домаћи, - Признаће се надлежност страног суда ако би се по истим околностима признала и надлежност домаћег, - Увек ће се признати надлежност страног суда када није искључива надлежност домаћег суда (породичноправни односи –

осим ако се тужени не противи, непокретности...) – овај принцип је прихваћен код нас.

• Правоснажност и извршност стране судске одлуке – ова процена се цени према нормама земље у којој је одлука донета. • Поштовање права одбране – провера да ли је лице уопште добило шансу да активно учествује у поступку (само по приговору,

или по службеној дужности ако је у питању јавни поредак) • Одсуство правоснажне домеће одлуке у истој ствари – ако постоји ранија домаћа одлука о истој ствари не може се признати

страна. • Одсуство раније започетог поступка пред нашим судом – поступак раније започет код нас али је страни суд брже решио ствар

– застаће се са поступком. • Узајамност - Материјални реципроцитет (према станим судским одлукама се поступа као са нашим у земљи порекла одлуке). - Формални реципроцитет је довољан кад је у питању настанак односа. Постојање реципроцитета се претпоставља.

Признање се може ускратити само када се докаже да не постоји реципроцитет. - Дељивост реципроцитета – захтевање реципроцитета само за признавања сличних одлука а не укупно признавање свих

одлука. - Изузеци од услова реципроцитета: 1. У брачном спору 2. Ако признање тражи српски држављанин и 3. Ако се односи на

лично стање странца. • Поштовање јавног поретка – омогућује извесно преиспитивање процедуре.

Посебна правила за признање одлука које се тичу статуса 1. Услови признања статусних одлука српских држављана Потребна је сагласност стране одлке са српским материјалним правом. Само у оним случајевима где би, прама колизионим нормама ЗМПП, било меродавно српско материјално право. 2. Услови признања статусних одлука држављана земље порекла

Проверавају се само: правоснажност, право одбране и ранија наша одлука. 3. Услови признања статусних одлука држављана трећих земаља Признаће се само ако испуњава услове за признање по праву те треће државе. Поступак признања и извршења по српском праву О признању може одлучивати само СУД. Суд о признању одлучује у ванпарничном поступку. У првом степену одлучују окружни или трговински судови. Поступак се покреће – захтевом за признање, а окончава решењем о признању. Ако се противник предлагача не појави поступак се наставља али се не може донети одлука на основу признања. Ако је одлука донета у главној ствари она обавезује све друге органе. У пракси се најчешће одлуке о признању доносе у извршном поступку, па ће се без покретања посебног поступка захтев поднети директно извршном суду, који је стварно надлежан. Одлука се доноси за 30 дана.