1

Prof. dr Miodrag Starčević

MEĐUNARODNO PRIVREDNO PRAVO

Beograd, 2007.

2

S A D R Ž A J

Strana PREDGOVOR .................................................................................................................... 10 SKRAĆENICE .................................................................................................................... 11

Opšti deo ...................................................................................................................... 13

I POJAM I PREDMET MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA .. 14 1. Pojam međunarodnog prava ................................................................................................ 14 2. Predmet međunarodnog privrednog prava ......................................................................... 15 3. O nazivu međunarodnog privrednog prava ........................................................................ 15 4. Odnos međunarodnog privrednog prava i srodnih grana prava ...................................... 16 4.1. Odnos međunarodnog privrednog prava i međunarodnog javnog prava ................. 16 4.2. Odnos međunarodnog privrednog prava i međunarodnog

privatnog prava ............................................................................................................... 17 4.3. Odnos međunarodnog privrednog prava prema domaćem zakonodavstvu................ 17 II RAZVOJ MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA .............................. 18 III IZVORI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ................................ 19 1. Međunarodni ugovori (konvencije) ....................................................................................... 20 2. Međunarodno običajno pravo ................................................................................................ 21 3. Opšta pravna načela ............................................................................................. ................... 21 4. Nacionalno zakonodavstvo kao izvor međunarodnog privrednog prava ........................................................................................................................................ 22 5. Autonomno međunarodno trgovinsko pravo ....................................................................... 22 1. Tipski ugovori ..................................................................................................................... 23 2. Običaji i uzanse .................................................................................................................. 24 3 Opšti uslovi poslovanja ...................................................................................................... 24 4. Prometni običaji ................................................................................................................. 25 5. Poslovni i proizvodni standardi ........................................................................................ 25 IV SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ........................ 26 1. DRŽAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ..26 1. Ekonomska suverenost države .......................................................................................... 26 1. Dvostruki položaj države kao subjekta međunarodnog privrednog prava .................. 28

3

2. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA .................................................... 29

1. Razvoj međunarodnih organizacija ............................................................................... 30

UNIVERZALNE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE........................................... 32 ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA ................................................................................... 32 1. Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija ................................................................ 32 SPECIJALIZOVANE AGENCIJE UJEDINJENIH NACIJA.......................................................... 33 1. Međunarodni monetarni fond ............................................................................................ 33 2. Svetska banka ...................................................................................................................... 33 3. Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO) ........................................................ 35 4. Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO) ................................... 35 5. Međunarodni fond za razvoj poljoprivrede ...................................................................... 35 6. Međunarodna organizacija rada (ILO) ............................................................................. 36 7. Međunarodna pomorska organizacija (IMO) .................................................................. 36 8. Organizacija UN za industrijski razvoj ............................................................................ 36 9. Svetski poštanski savez ....................................................................................................... 37 10. Svetska turistička organizacija .......................................................................................... 37 REGIONALNE EKONOMSKE KOMISIJE UJEDINJENIH NACIJA .......................................... 38 UNIVERZALNE MEĐUNARODNE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE ......................................... 39 1. Opšti sporazum o carinama (GATT) ................................................................................ 39 2. Svetska trgovinska organizacija ....................................................................................... 40 REGIONALNE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ................................................ 42 EVROPSKA UNIJA ......................................................................................................................... 42 1. Nastanak i razvoj Evropske Unije ..................................................................................... 43 2. Organi Evropske Unije ....................................................................................................... 45 2. 1. Evropski parlament ................................................................................................... 45 2. 2. Evropska komisija ..................................................................................................... 46 2. 3. Savet ............................................................................................................................ 48 2. 4. Evropski savet ............................................................................................................. 49 2. 5. Evropski sud pravde .................................................................................................. 49 2. 6. Računovodstveni (Finansijski) sud ........................................................................... 50 3. Pravni akti organa Evropske Unije ................................................................................. 50 4. Pravna priroda Evropske Unije ...................................................................................... 51 SAVET EVROPE .......................................................................................................................... 52

4

UDRUŽENJE ZA SLOBODNU TRGOVINU ZEMALJA CENTRALNE AMERIKE .................... 53 LATINSKO-AMERIČKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE .......................................................... 53 SEVERNO-AMERIČKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINSKOJ RAZMENI (NAFTA)....................................................................................................................... 53

ORGANIZACIJA ZEMALJA IZVOZNICA NAFTE (OPEC) .......................................................... 54 MAGREB ....................................................................................................................................... 54 MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE KOJE DOPRINOSE UNIFIKACIJI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA................................................................................. 54 1. Međunarodna trgovinska komora (ICC) .......................................................................... 54 2. Konferencija UN o trgovini i razvoju (UNCTAD) ........................................................... 55

3. Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) .................................. 57 4. Međunarodni institut za unifikaciju pravila privatnog prava (UNIDROIT) ............... 58

3. PRIVREDNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA .............................................................................................. 58 1. Položaj preduzeća u međunarodnim ekonomskim odnosima prema propisima Republike Srbije .............................................................................................. 60 V NAČELA MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA .................................. 61 1. Načelo slobodne trgovine ...................................................................................................... 61 2. Načelo slobode saobraćaja ................................................................................................... 62 2.1. Sloboda saobraćaja na moru ........................................................................................ 62 2.2. Sloboda saobraćaja na kopnu ....................................................................................... 64 2.3. Sloboda vazdušne plovidbe ................................................................. ......................... 64 3. Sloboda transfera novca ...................................................................................................... 65 4. Ugovorni principi kao načela međunarodnog privrednog prava .................................... 66 4.1. Princip najpovlašćenije nacije .................................................................................... 66 4.2. Princip reciprociteta .................................................................................................... 69 4.3. Princip minimalnog sistema ....................................................................................... 69 4.4. Princip nacionalnog tretmana .................................................................................... 70 4.5. Princip povlašćenog položaja (preferencijalni princip) ............................................ 70 4.6. Princip pravičnog tretmana ......................................................................................... 70 4.7. Princip otvorenih vrata ................................................................................................ 70 V REŠAVANJE SPOROVA U MEĐUNARODNIM EKONOMSKIM ODNOSIMA ........................................................................................................................ 71 MEĐUNARODNI SUDOVI ............................................................................................................. 71

5

1. Međunarodni sud pravde ................................................................................................... 71 2. Stalni arbitražni sud u Hagu ............................................................................................. 73 3. Evropski sud pravde .......................................................................................................... 73 MEĐUNARODNE PRIVREDNE ARBITRAŽE ............................................................................. 74 1. Izvori prava o arbitražama.................................................................................................. 76 2. Arbitražni sporazum............................................................................................................ 76 3. Izbor arbitara ...................................................................................................................... 76 4. Merodavno materijalno pravo ........................................................................................... 77 5. Arbitražni postupak i odluke arbitraže ............................................................................ 77 STALNE ARBITRAŽE .................................................................................................................... 79

1. Spoljnotrgovinska arbitraža u Beogradu .............................................................................. 79 2. Arbitraža Trgovinske komore u Cirihu ................................................................................. 80 3. Arbitraža Međunarodne trgovinske komore u Parizu ........................................................... 80 4. Arbitraža Američkog arbitražnog udruženja ........................................................................ 81 5. Londonski sud međunarodne arbitraže ................................................................................. 81 6. Savet međunarodnih trgovinskih arbitraža ........................................................................... 82 MIRENJE KAO NAČIN REŠAVANJA MEĐUNARODNIH EKONOMSKIH SPOROVA............................................................................................................ 82

P o s e b n i d e o .................................................................................... 84 I MEĐUNARODNO POSLOVNO PRAVO ............................................................... 85 1. Pojam i predmet međunarodnih poslovnih odnosa ......................................................... 85 2. Međunarodna poslovna operacija ..................................................................................... 86 II MEĐUNARODNA KUPOVINA I PRODAJA ..................................................... 88 1. Opšte napomene .................................................................................................................. 88 2. Izvori prava međunarodne kupovine i prodaje .............................................................. 89

UGOVOR O MEĐUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI ROBE ........................... 91 1. Opšte napomene ................................................................................................................ 91 2. Zaključivanje ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe ................................ 91 3. Izvršavanje ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe .................................... 95 3. 1. Obaveze prodavca ..................................................................... .............................. 95 3. 2. 1. Obaveze prodavca mu pogledu količine i kvaliteta robe ................................................................................................................. 98 3. 2. Obaveze kupca ........................................................................................................... 100

6

3. 2. 1. Obaveza kupca da plati kupovnu cenu ................................................... 100 3. 2. 2. Obaveza kupca da primi isporuku robe .............................. .................. 102 4. Prelaz svojine, rizika i troškova kod ugovora o kupovini i prodaji............................ 103 5. Povrede ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe........................................ 105 6. Mere zbog povreda ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe .................... 106 7. Posledice raskida ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe......................... 107 ELEKTRONSKA TRGOVINA............................................................................................. 108

1. Opšte napomene .............................................................................................................. 108 2. Izvori prava elektronske trgovine ................................................................................. 109 3. Zaključivanje ugovora .................................................................................................... 109

UGOVOR O MEĐUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI INVESTICIONE OPREME.................................................................................................................................... 109

1. Opšte napomene................................................................................................................ 109 2. Izvori prava o ugovoru o kupovini i prodaji investicione opreme ............................... 111 3. Zaključivanje ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji investicione

opreme................................................................................................................................ 111 4. Izvršavanje ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme.................................... 113 5. Obaveze prodavca............................................................................................................. 113 6. Obaveze kupca................................................................................................................... 115 7. Prelazak svojine, rizika i troškova kod ugovora o kupovini i prodaji

investicione opreme............................................................................................................ 116 DRUGI UGOVORI O MEĐUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI........................... 117

1. Ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji energije...................................... 117 2. Ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji transportnih sredstava........ 117

III MEĐUNARODNO TRGOVINSKO POSREDOVANJE, ZASTUPANJE I KOMISION..................................................................................... 118 MEĐUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM POSREDOVANJU........................ 118 MEĐUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU................................ 121 MEĐUNARODNI UGOVOR O KOMISIONU..................................................................... 123 IV MEĐUNARODNI UGOVORI O TRANSPORTU............................................... 127 MEĐUNARODNI POMORSKI PREVOZ.............................................................................. 128

1. Izvori prava o međunarodnom pomorskom prevozu..................................................... 128

7

2. Zaključivanje ugovora o međunarodnmom pomorskom prevozu............................... 128 3. Isprave u međunarodnom pomorskom prevozu............................................................ 130 4. Obaveze i odgovornost brodara....................................................................................... 131

MEĐUNARODNI PREVOZ UNUTRAŠNJIM PLOVNIM PUTEVIMA....................... 133 MEĐUNARODNI PREVOZ ŽELEZNICOM....................................................................... 133

1. Opšte napomene................................................................................................................. 134 2. Izvori prava o međunarodnom prevozu železnicom....................................................... 135 3. Obaveze železnice............................................................................................................... 135 4. Obaveze i prava pošiljaoca................................................................................................ 136 5. Tovarni list......................................................................................................................... 137 6. Odgovornost železnice....................................................................................................... 137

MEĐUNARODNI DRUMSKI PREVOZ............................................................................... 139

1. Izvori prava o međunarodnom drumskom prevozu....................................................... 139 2. Tovarni list u drumskom prevozu.................................................................................... 140 3. Obaveze i odgovornost prevoznika................................................................................... 140

MEĐUNARODNI VAZDUŠNI PREVOZ.............................................................................. 141

1. Izvori prava o međunarodnom vazdušnom prevozu....................................................... 141 2. Vazduhoplovni tovarni list................................................................................................ 141 3. Odgovornost prevoznika................................................................................................... 142

MEĐUNARODNA ŠPEDICIJA.............................................................................................. 143

1. Opšte napomene................................................................................................................. 143 2. Izvori prava o međunarodnoj špediciji............................................................................ 144 3. Ugovor o međunarodnoj špediciji..................................................................................... 145 4. Obaveze špeditera............................................................................................................... 146 5. Prava špeditera................................................................................................................... 147 6. Odgovornost špeditera....................................................................................................... 147

MEĐUNARODNO TRANSPORTNO OSIGURANJE........................................................ 148

1. Opšte napomene ................................................................................................................. 148 2. Ugovor o transportnom osiguranju................................................................................... 149 3. Likvidacija štete.................................................................................................................. 152

MEĐUNARODNI TURISTIČKI POSLOVI........................................................................... 152

1. Opšte napomene.................................................................................................................. 153 2. Izvori prava o međunarodnim turističkim poslovima..................................................... 153

8

3. Ugovor o turističkim uslugama....................................................................................... 153 4. Ugovor o tajm-šeringu..................................................................................................... 155

V DEVIZNO POSLOVANJE (MEĐUNARODNA PLAĆANJA)...................... 156 MEĐUNARODNI KREDITNI POSLOVI............................................................................. 157 MEĐUNARODNI DOKUMENTARNI AKREDITIV......................................................... 159 KLIRING....................................................................................................................................... 161 HARTIJE OD VREDNOSTI..................................................................................................... 162

1. Menica................................................................................................................................ 164 2. Ček..................................................................................................................................... 165 3. Akcije................................................................................................................................. 165

MEĐUNARODNI UGOVOR O BARTERU.......................................................................... 166 VI MEĐUNARODNO POSLOVNO UDRUŽIVANJE.............................................. 167 MEĐUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U INDUSTRIJI................. 168 MEĐUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U GRAĐEVINARSTVU.............................................................................................................. 169 MEĐUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U SAOBRAĆAJU............ 169 MEĐUNARODNI UGOVOR O LICENCI............................................................................. 169

1. Ugovor o licenci.................................................................................................................... 169 2. Obaveze davaoca licence.................................................................................................... 170 3. Obaveze primaoca licence.................................................................................................. 170

MEĐUNARODNI KNOW-HOW UGOVOR..................................................................................... 170 MEĐUNARODNI UGOVOR O ZAJEDNIČKOM ULAGANJU SREDSTAVA (JOINT-VENTURE).......................................................................................................................... 171 MEĐUNARODNI UGOVOR O FRANŠIZINGU................................................................. 171

1. Opšte napomene.................................................................................................................. 171 2. Ugovor o franšizingu.......................................................................................................... 171

9

3. Obaveze davaoca franšize.................................................................................................. 172 4. Obaveze primaoca franšize................................................................................................ 172

MEĐUNARODNI UGOVOR O DISTRIBUCIJI.................................................................. 172

1. Opšte napomene................................................................................................................... 172 2. Izvori prava o ugovoru o distribuciji................................................................................. 173 3. Zaključivanje ugovora........................................................................................................ 173 4. Obaveze proizvođača.......................................................................................................... 174 5. Obaveze distributera.......................................................................................................... 174

MEĐUNARODNI UGOVOR O LONU................................................................................. 175

1. Opšte napomene.................................................................................................................. 175 2. Ugovor o lonu...................................................................................................................... 175 3. Obaveze naručioca posla.................................................................................................... 175 4. Obaveze izvršioca posla...................................................................................................... 175

VII MEĐUNARODNI UGOVOR O INVESTICIONIM RADOVIMA I INŽERINGU ................................................................................................................ 176 MEĐUHARODNI UGOVOR O INVESTICIONIM RADOVIMA................................... 176

1. Opšte napomene.................................................................................................................. 176 2. Izvori prava o ugovoru o investicionim radovima............................................................ 177 3. Zaključivanje ugovora......................................................................................................... 177 4. Obaveze izvođača radova.................................................................................................... 178 5. Obaveze investitora.............................................................................................................. 179

MEĐUNARODNI UGOVOR O INŽENJERINGU.............................................................. 180

1. Opšte napomene.................................................................................................................... 180 2. Ugovor o inženjeringu.......................................................................................................... 180 3. Obaveze inženjerske organizacije....................................................................................... 180 4. Obaveze investitora............................................................................................................... 181 5. Odgovornost inženjerske organizacije ............................................................................... 181

VIII MEĐUNARODNI UGOVOR O SKLADIŠTENJU ROBE............................ 182

1. Opšte napomene................................................................................................................. 182 2. Ugovor o skladištenju........................................................................................................ 182 3. Obaveze skladištara........................................................................................................... 184 4. Skladišnica.......................................................................................................................... 185

IX MEĐUNARODNI UGOVOR O LIZINGU............................................................ 185

10

1. Opšte napomene................................................................................................................. 185 2. Ugovor o lizingu.................................................................................................................. 186

X MEĐUNARODNI UGOVOR O KONTROLI ROBE........................................... 188

1. Opšte napomene.................................................................................................................. 188 2. Izvori prava o kontroli........................................................................................................ 188 3. Ugovor o kontroli................................................................................................................. 188 4. Obaveze kontrolora............................................................................................................. 189 5. Obaveze naručioca kontrole............................................................................................... 190 6. Odgovornost kontrolora..................................................................................................... 190

XI MEĐUNARODNI UGOVOR O FAKTORINGU................................................... 190

1. Opšte napomene................................................................................................................... 190 2. Ugovor o faktoringu............................................................................................................ 191 3. Obaveze i prava faktora...................................................................................................... 192

Literatura .................................................................................................................................... 193

11

PREDGOVOR Ovaj udžbenik je pokušaj da se program izučavanja Međunarodnog privrednog prava uskladi sa Nastavnim planom i programom Fakulteta za obrazovanje rukovodećih kadrova u privredi. Pri tome se imalo u vidu da se u nekoliko predmeta na ovom fakultetu izučavaju pitanja koja su od značaja i za međunarodno privredno pravo i da studenti ovaj predmet počinju da slušaju posle upoznavanja sa tim predmetima. Zbog toga su ta pitanja obrađena samo u nužnoj meri, da bi se izbegla njihova ponovljena obrada. Ovo se posebno odnosi na materiju spoljne trgovine i spoljnotrgovinskog poslovanja, koja se obrađuje u okviru predmete Spoljna trgovina. Zbog toga su u ovom udžbeniku obrađena samo neka pitanja i samo u osnovnim crtama patanja međunarodnih plaćanja, jer bez njih nije moguće u potpunosti razumeti međusobna prava i obaveze učesnika u poslovima međunarodnog privrednog prava. Ostala pitanja iz ove oblasti su ostavljena predmetu Spoljna trgovina.

12

SKRAĆENICE: CMI - Međunarodni pomorski odbor COTIF - Konvencija o međunarodnim prevozima železnicom FAO - Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu FIATA - Međunarodna organizacija špeditera GATT - Opšti sporazum o carinama ECAFE - Ekonomska komisija za Aziju i Pacifik ECE - Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu IBRD - Međunarodna banka za obnovu i razvoj ICAO - Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo ICC - Međunarodna trgovinska komora ICSID - Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova IDA - Međunarodna finansijska korporacija ILO - Međunarodna organizacija rada IMO - Međunarodna pomorska organizacija LAFTA - Latino-američka zona slobodne trgovine Magreb - Organizacija država Severne Arfike MIGA - Multilateralna agencija za obezbeđivanje investicija MMF - Međunarodni monetarni fond NAFTA - Severno-američki sporazum o slobodnoj trgovinskoj zoni OPEC - Organizacija zemalja izvoznica nafte UN - Ujedinjene nacije UNCITRAL - Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo UNCTAD - Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju UNDP - Program za razvoj Ujedinjenih nacija UNIDO - Fond za industrijski razvoj UNIDROIT - Međunarodni institut za unifikaciju međunarodnog privatnog prava UPU - Svetski poštanski savez WTO - Svetska trgovinska organizacija

13

O p š t i d e o

14

I POJAM I PREDMET MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

1. Pojam međunarodnog privrednog prava Međunarodno privredno pravo je sistem pravnih pravila kojima se uređuju međunarodni

ekonomski odnosi. Međunarodno privredno pravo je relativno nova grana prava koja nastaje i razvija se u drugoj polovini 20. veka. Pojava i razvoj međunarodnog privrednog prava su praćeni teoretskim nesuglasicama pravnih pisaca u pogledu pitanja da li se ono može smatrati posebnom granom prava ili je deo neke već postojeće grane.

Po jednima, međunarodno privredno pravo je deo međunarodnog javnog prava, jer uređuje odnose koji se tiču različitih država, kao nosilaca suverenosti. Taj element govori da se radi o javnopravnim odnosima, pa je, prema tome, međunarodno privredno pravo samo deo međunarodnog javnog prava.1

U engleskoj, nemačkoj i francuskoj školi se smatralo da je to grana prava koja je u nastajanju, ali se još nije u potpunosti razvila u samostalnu i posebnu granu prava.2

Različita shvatanja o mestu međunarodnog privrednog prava i njegovom konstituisanju kao posebne grane prava nisu mimoišla ni domaću teoriju. I u našoj teoriji, jedna grupa pravnih pisaca je smatrala da međunarodnom privrednom pravu nedostaju bitni elementi da se konstituiše kao posebna grana prava-zaokružen sistem pravnih normi i poseban metod izučavanja. Postoji samo jedan konstitutivni element posebnosti međunarodnog privrednog prava kao posebne grane prava-posebna oblast društvenih odnosa.3 Međutim, i ovi autori su smatrali da razvoj međunarodnog privrednog prava ide u pravcu razvoja kao posebne grane prava. Suprotno stanovište zastupaju pravni pisci koji smatraju da međunarodni privredni odnosi, koji su se ubrzano razvijali, sadrže i mnoge posebnosti, koji se ne mogu rešavati samo razmatranjem pitanja suverenosti, i na koje suverenost malo ili nimalo utiče, pa je nužno da se međunarodno privredno pravo razvija i proučava kao posebna grana prava. Ovu grupu autora “predvodi” B. Nikolajević, koji je prvi u Srbiji razvio tu teoriju, ali i R.Đurović, B.Blagojević. 4 Teoriju o međunarodnom privrednom pravu kao posebnoj grani prava je, posebno, potkrepila J.Vilus, navođenjem posebnih argumenata koji dokazuju posebnost međunarodnog privrednog prava. Ta posebno proizlazi, pre svega, iz predmeta međunarodnog privrednog prava, zatim iz posebnih načela međunarodnog privrednog prava koja su specifična za tu granu prava, iz izvora tog prava, iz arbitraže kao načina rešavanja sporova i iz autonomnih sankcija koja stoje na raspolaganju za kršenje pravila međunarodnog privrednog prava.5 U daljem tekstu bavićemo se svim ovim pitanjima, pa će to biti i prilika da se šire upoznamo sa suštinom svakog od tih argumenata.

Ne može se osporavati da je do polovine 20. veka uloga države, i načela suverenosti, u mnogo čemu, pa i u privrednom životu bila odlučujuća i da su u tom periodu međunarodni ekonomski odnosi, opravdano, razmatrani kao pitanje međunarodnog javnog prava. Međutim, ubrzani razvoj privrednih odnosa je vodio bitnom povećanju broja i vrsta subjekata koji ostvaruju, na razne načine, međunarodne privredne odnose ili u njima učestvuju. To više nisu samo države, kao nosioci suverenosti, već i mnoge organizacije i udruženja iz različitih država, koja u međunarodne privredne odnose stupaju na različite načine i bez neposrednog posredovanja država: preduzeća, poslovna udruženja, međunarodne univerzalne i regionalne organizacije itd. Mnogi od tih organizacija, ili oblika udruživanja, posluju u više različitih država, osnivajući svoje filijale ili predstavništva.

1 Vidi: Đurović, R: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 2004, str. 3-4. 2 Vidi: Carić. S; Vilus, J; Đurđev, D; Divljak, D: Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, 2007, str. 28-30. 3 Ovo stanovište su zastupali, pre svih, Kapor i Draškić; vidi: Carić, S; Vilus, J; Đurđev, D, Divljak, D: op.cit, str. 31. 4 Ibid, str4. 31-33 5 Ibid, str. 33-36.

15

Svi ti oblici organizovanja pokazuju nesumnjivi interes u različitim sferama društvenog života: u političkim, ekonomskim odnosima, pa i u razvoju pravnih odnosa, koji se, još uvek, uređuju na nivou države. Nastojanje da se obezbede jednaki uslovi poslovanja u različitim državama, gde ti oblici ekonomskog organizovanja posluju, nužno vodi uticaju na stvaranje pravnih pravila koja će takve uslove poslovanja da obezbede. Dakle, javljaju se pravna pravila koja se razvijaju relativno nezavisno od unutrašnjeg prava pojedinih država. Broj i raznolikost odnosa koji se takvim pravilima uređuju govore u prilog stavu da je međunarodno privredno pravo grana prava koja treba da se posebno razvija i proučava. Naravno, to ne znači da je međunarodno privredno pravo apsolutno nezavisna grana prava, potpuno različita i potpuno drugačija od drugih grana prava. Naprotiv, međunarodno privredno pravo ima relativno dosta dodirnih tačaka i sličnosti sa nekim drugim, posebno srodnim granama prava. Nauka međunarodnog privrednog prava često koristi institute koji su razvijeni u tim srodnim granama prava, kao i njihove metode proučavanja, ali ipak se razlikujući od njih iz već navedenih razloga.

2. Predmet međunarodnog privrednog prava U najopštiujem smislu reču, predmet međunarodnog privrednog prava su međunarodni ekonomski

odnosi. Međutim sam pojam međunarodnih ekonomskih odnosa je vrlo širok i obuhvata čitav niz veza različite prirode: proizvodnih, trgovinskih, finansijskih itd. Uz to, u tim odnosima učestvuje širok krug vrlo različitih subjekata i to na različitm nivoima i sa različitim stepenom učešća u tim odnosima. Međusobni odnosi različitih subjekata, pravila po kojima se ti odnosi odvijaju, rešavanje sporova i mnoga druga pitanja zahtevaju da budu uređena pravilima međunarodnog privrednog prava. Imajući sve to u vidu, čini se da je ispravno definisati predmet međunarodnog privrednog prava kao pravna pravila kojima se uređuju odnosi u međunarodnom prometu roba, usluga i novca.6

Nužno se nauka međunarodnog privrednog prava se bavi tim pravom sa dva aspekta. Prvi, koji možemo označiti kao opšti deo međunarodnog privrednog prava se bavi opštim pravnim pojmovima međunarodnog privrednog prava, koji određuju osnovne pojmove i opšta pravna pravila za odvijanje međunarodnih ekonomskih odnosa. Dakle, ovaj deo se bavi izučavanjem subjekata međunarodnog privrednog prava, izvorima tog prava, rešavanjem sporova koji proističu iz međunarodnih ekonomskih odnosa, nacionalnim zakonodavstvom koje se odnosi na međunarodne ekonomske odnose (spoljnotrgovinski propisi, carinski propisi) itd. Posebni deo međunarodnog privrednog prava se bavi pravilima koja uređuju odvijanje konkretnih poslova u međunarodnom privrednom pravu, pa se često ovaj deo međunarodnog privredno prava naziva i Međunarodno poslovno pravo. Ovaj deo prava sadrži ona pravila koja se odnose na poslovne operacije, odnosno na sve pravne i faktičke radnje kojima se ostvaruje međunarodna razmena usluga, roba kapitala.

3. O nazivu međunarodnog privrednog prava

Uporedo sa napred navedenim razvojem, izgrađivalo se i terminološko određenje nove grane-međunarodnog privrednog prava. Termin međunarodno privredno pravo nije od početka opšteprihvaćen, pa i danas nije svuda prihvaćen. Za označavanje ove nove grane koristili su se različiti termini: međunarodno trgovačko pravo, međunarodno ekonomsko pravo, pa i danas naziv međunarodno privredno pravo nije u potpunosti ustaljen u pravnoj literaturi.7 Međunarodno trgovačko pravo ne obuhvata sve odnose kojima se međunarodno privredno pravo bavi, posebno ne obuhvata one odnose koji imaju javnopravni karakter. Pored toga, međunarodno

6 Vidi, Ćirić, A; Cvetković, P: Međunarodno trgovinsko pravo, stručni eseji, Niš, 2001, str. 2-3. 7 Npr. Ćirić, A i Cvetković, P. koriste termin Međunarodno trgovinsko pravo, ibid.

16

privredno pravo se ne bavi samo međunarodnim trgovačkim odnosima, nego i drugim privrednim odnosima.

Sa druge strane, termin međunarodno ekonomsko pravo je preširok, jer taj termin ima naglašeno ekonomistički pristup, odnosno podrazumevao bi i metode i terminologiju ekonomske nauke i ne može se odnositi samo na pravne odnose. Stoga izgleda da je najprihvatljiviji termin međunarodno privredno pravo, iako i on nije potpuno precizan. Pri tome, pod njim treba podrazumevati različite privredne odnose, međunarodnu trgovinu, vršenje usluga, transfer novca, međunarodni saobraćaj. Takođe, treba imati u vidu da u privredne odnose koji se uređuju međunarodnim privrednim pravom spadaju ne samo javnopravni-odnosi između država, nego i privatnopravni odnosi drugih subjekata-trgovaca i trgovačkih udruženja, preduzeća, kompanija i privrednih udruženja. Potencijalnih učesnika u međunarodnim privrednim odnosima je toliko da je odlučujući kriterijum za odgovor na pitanje da li se radi o međunarodnom privrednom odnosu karakter tog odnosa, a ne svojstvo njegovih učesnika. Pri svemu tome treba imati u vidu da je, kao posledica neslućenog tehnološkog razvoja, razvoja sredstava za proizvodnju, povećanja efikasnosti proizvodnje, nastala vrlo jasna i neizbežna potreba za proširenjem tržišta; veoma razvijeni kapaciteti proizvodnje dobara učinili su da je svako pojedinačno tržište premalo za njihovu konačnu realizaciju. To nužno vodi zahtevima za izlazak na druga tržišta, odnosno vodi nastojanjima da ceo svet postane jedno globalno tržište. Takvom tržištu su preuski okviri koje postavljaju nacionalni pravni sistemi i neophodno je stvoriti makar osnovna pravila koja se primenjuju na celom tržištu, koja su jednaka za sve subjekte i koja ne sprečavaju efikasno odvijanje ekonomskih odnosa. Takva pravila su ona koja čine samu suštinu međunarodnog privrednog prava. 4. Odnos međunarodnog privrednog prava i srodnih grana prava Tek u relativno bliskoj prošlosti formirano kao posebna grana prava, međunarodno privredno pravo ipak ne može biti od drugih, posebno nekih, srodnih grana prava izolovana celina, koja sa njima nema dodirnih tačaka. U tom smislu, međunarodno privredno pravo se oslanja na neke pravne institute koji su stvoreni u tim srodnim granama prava, a sa druge strane te srodne grane prava na neki način određuju pravne okvire i preduslove za nastanak međunarodnog ekonomskog odnosa koji međunarodno privredno pravo uređuje. To, razume se, ne negira posebnost i celovitost međunarodnog privrednog prava, koje se razvija kao posebna grana prava usmerena na proučavanje i uređivanje međunarodnih ekonomskih odnosa kao celine.

4. 1. Odnos međunarodnog privrednog i međunarodnog javnog prava Jedna od srodnih grana prava, o kojoj je već bilo reči, je međunarodno javno pravo, čija određena

pravna pravila i načela koristi i međunarodno privredno pravo. Iako sve ređe, još se mogu sresti mišljenja da je međunarodno privredno pravo deo međunarodnog javnog prava. To se samo uslovno može prihvatiti, utoliko što je međunarodno javno pravo izgradilo pravne okvire za nastanak međunarodnog ekonomskog odnosa; u tom smislu, ono predstavlja pravno izvorište za nastanak međunarodnog privrednog prava. U suštini, predmet međunarodnog javnog prava je bitno širi od predmeta međunarodnog privrednog prava. Međunarodno javno pravo uređuje odnose između suverenih država u međunarodoj zajednici, dok međunarodno privredno pravo uređuje međunarodne ekonomske odnose subjekata, uključujući i takve odnose između država, ali se ne ograničavajući samo na njih, nego i međunarodne ekonomske odnose subjekata koji postoje u državama, ali nisu države.

17

Izvori i jednog i drugog prava su, uglavnom, slični, a u slučaju ugovornog prava i isti. Ipak, u međunarodnom privrednom pravu su vrlo važni i neki izvori koji ne predstavljaju izvore u međunarodnom javnom pravu. Međunarodno javno pravo i međunarodno privredno pravo su komplementarne grane, u tom smislu što su načela i izvori razvijeni u međunarodnom javnom pravu relevantni i u međunarodnom privrednom pravu, ali, istovremeno, neka od njih, razvijena u međunarodnom privrednom pravu, utiču na razvoj onih koja već postoje u međunarodnom javnom pravu. Na primer, sve veći stepen liberalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa nužno je doveo do novog razumevanja suverenosti države i sve ređeg pozivanja države na suverenost u međunarodnim ekonomskim odnosima.

4. 2. Odnos međunarodnog privrednog i međunarodnog privatnog prava Verovatno najsrodnija grana prava međunarodnom privrednom pravu je međunarodno privatno

pravo, jer i jedna i druga grana prava se bave odnosima u kojima postoji element inostranosti. Međutim, bitna razlika između ove dve grane prava je u tome što su pravila međunarodnog privatnog prava deo unutrašnjeg prava država i podložna, u principu, unutrašnjim odnosima suverenih država u kojima se ostvaruju. Ona se primenjuju na sve odnose koji imaju element inostranosti, bilo da su u pitanju lični ili imovinski odnosi (statusna pitanja, svojinski odnosi, nasledno pravo itd.) i njihova suština je da uređuju koje će pravo biti primenjeno u jednom konkretnom odnosu u kome postoji interes dve ili više država. U tom smislu, za međunarodno privredno pravo su od bitnog značaja te, kolizione norme, koje u međunarodnom privatnom pravu određuju koje se pravo primenjuje, pa i u međunarodnom ekonomskom odnosu.

Za razliku od međunarodnog privatnog prava, pravila međunarodnog privrednog prava koja se odnose na određeni odnos se primenjuju nezavisno od pravila unutrašnjeg prava koja se odnose na te odnose, osim ako je u pitanju javni poredak države ili međunarodni javni poredak. Drugim rečima, kad su u pitanju materijalnopravne norme, koje postoje i u međunarodnom privatnom pravu, presudna su pravila međunarodnog privrednog prava, koje uređuje međunarodni ekonomski odnos. To, međutim, ne znači da su unutrašnja pravna pravila irelevantna za međunarodno privredno pravo. Naprotiv, međunarodno privredno pravo se oslanja i na određene unutrašnje pravne propise koji određuju granice slobode poslovanja i primene međunarodnog privrednog prava, a da se ne dovodi u pitanje javni poredak zemlje (unutrašnji privredni, carinski, devizni, finansijski propisi).

2. 3. Odnos međunarodnog privrednog prava prema domaćem zakonodavstvu Unutrašnje zakonodavstvo države određuje opšti pravni okvir u kome se subjekti koji potpadaju

pod suverenost jedne države mogu uključiti u međunarodne ekonomske odnose. U tom smislu, unutrašnje pravo države određuje uslove pod kojima jedan privredni subjekt može da stupa u te odnose, kao i osnovni sadržaj i način odvijanja tih odnosa. Te norme domaćeg zakonodavstva su tzv. strogo pravo (ius cogens), pravila od kojih nema odstupanja. Različite države ta pitanja uređuju različitim propisima, ali je sasvim sigurno da se, najčešće, ti uslovi propisuju deviznim i carinskim zakonodavstvom.

Međutim, pored ovih strogih pravnih normi, u domaćem zakonodavstvu postoje i druga pravila koja su dispozitivnog karaktera i koja mogu da posredno utiču na odvijanje međunarodnih ekonomskih odnosa. Ta pravila zavise od volje stranaka, učesnika u međunarodnom ekonomskom odnosu i one ta pitanja, uglavnom, uređuju međusobnim ugovaranjem.

Pored toga, unutrašnje pravo sadrži i pravne norme koje se ne odnose neposredno na međunarodne ekonomske odnose, ali predstavljaju preduslov za samo postojanje subjekta koji bi mogao da stupi u međunarodne ekonomske odnose. To su, po pravilu, opet stroge pravne norme i odnose se na osnivanje i

18

registrovanje privrednih subjekata, njihove obaveze prema unutrašnjem pravnom poretku, uslove i način poslovanja, prestanak privrednog subjekta itd.

II RAZVOJ MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA Govoreći o razvoju međunarodnog privrednog prava, ograničićemo se upravo na to: razvoj međunarodnog privrednog prava kao posebne grane prava.8 To, međutim, ne znači da međunarodni ekonomski odnosi nisu postojali i pre nego što se ovaj sistem pravnih pravila razvio (što još uvek nije dovršen proces, nego taj razvoj i dalje traje, kao i, uostalom, u svim granama prava) kao posebna grana prava. Naprotiv, neki rudimentarni oblici međunarodnih ekonomskih odnosa, doduše daleko od tog pojma u sadašnjem smislu reči, postoje i znatno ranije, od srednjeg veka. U to doba, od početka XII veka zabeleženi su ugovori trgovinskog, odnosno ekonomskog karaktera između država i još češće između pojedinaca iz različitih država. Međutim, ti sporazumi i ugovori su bili sporadični, od slučaja do slučaja. To je bilo u skladu sa karakterom tadašnjih država, koje još nisu bile, u značajnoj meri, organizatori privrednog života, nego su razvoj takvih odnosa eventualno podržavale, ako su od njega imale neposrednu korist, izraženu u različitim taksama i sličnim prihodima. Nešto značajniji uticaj na razvoj tadašnjih međunarodnih ekonomskih odnosa, koji su se uglavnom svodili na trgovačke odnose, imala je praksa u slobodnim italijanskim gradovima, koji su nastojali da svojim trgovcima osiguraju slobodu trgovanja, zaključivanjem sporazuma i ugovora, pre svega u državama Evrope, posebno u Sredozemlju i u Engleskoj. Naravno, ti ugovori su sadržavali i određene druge garancije i uslove za odvijanje te trgovine, pre svega o imunitetu trgovaca i zaštiti njihove imovine, slobode plovidbe njihovih brodova na otvorenom moru i teritorijalnim vodama i sl. Slična, ali bogatija praksa razvoja ugovora je engleska praksa, koja takođe sadrži, u osnovi, slične ili iste zahteve za engleske trgovce. Ova praksa je znatno rasprostranjenija, obzirom na ogromnu teritoriju na kojoj se prostiralo britansko kraljevstvo, ali i sadržajnija, jednostavno zbog različitih uslova u kojima se odvijala trgovina. Tako, ti ugovori sadrže i određene političke klauzule, o miru, o zabrani piratstva, a trgovačka pitanja su bila uređena indirektno. Interesantno je da se u tim ugovorima pojavljuje i zahtev za principom reciprociteta priznatih prava. Ipak, ubrzani razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa počinje u periodu kapitalizma. Razvoj sredstava za proizvodnju i tehnologije, u vezi sa tim ubrzan razvoj proizvodnih kapaciteta, transportnih sredstava, nužno je doveo do znatnog ubrzanja odvijanja ekonomskih odnosa i zahteva za proširenjem tržišta koje postaje premalo za narastajuće proizvodne mogućnosti. U svakom pogledu, nacionalni okviri postaju preuski i smetnja ubrzanom privrednom razvoju. Sve to logično vodi međunarodnoj razmeni, pre svega razmeni roba, koje države počinju da svesno podstiču različitim merama. Dolazi do povezivanja roba koje stoje na raspolaganju i tržišta u drugim krajevima sveta, kojima je ta roba potrebna.. Razvijena proizvodnja, sa druge strane, zahteva nove sirovine, koje u pravilu ne postoje u područjima u kojima se razvijaju najznačajniji proizvodni kapaciteti. To stvara određenu međuzavisnost između takvih područja i, posledično tome, zaključivanje ugovora o razmeni postaje sve ustaljenija praksa. Pri tome, iako politički odnosi često utiču na ekonomske odnose, ugovori se zaključuju i bez opštih sporazuma država, između nosilaca privrednih aktivnosti samih. Uporedo, jača svest o potrebi da se pravno uredi sve masovniji međunarodni promet roba i usluga, transfer kapitala. To neposredno dovodi i do zaključivanja međusobnih ugovora država, koji vode tom cilju. U tom periodu, krajem 18. i u 19. veku, države pribegavaju zaključivanju ugovora kojima se obezbeđuje sloboda trgovine i sloboda ugovaranja za privredne subjekte. Najčešći princip koji se primenjuje u tim ugovorima, tog perioda, postaje klauzula najvećeg povlašćenja, koje države međusbno priznaju jedna drugoj u tim ugovorima (prvi takav ugovor

8 Šire o razvoju međunarodnog privrednog prava, vidi: Đurović, R: op.cit. str. 14-21.

19

zaključile su Francuska i SAD-1778). U tom periodu, ugovarana je klauzula najvećeg povlašćenja po principu reciprociteta. Sredinom 19. veka, klauzula najvećeg povlašćenja se u međusobnim ugovorima primenjuje i bezuslovno, bez reciprociteta, sve do velike ekonomske krize 1929. godine, kad se ponovo u međunarodne ekonomske odnose uvodi režim različitih povlastica, koji traje do današnjih dana, uprkos naporima i u međunarodnim organizacijama da se eliminiše. Ceo ovaj period razvoja je praćen i stvaranjem određenih međunarodnih udruženja trgovaca, u kojima dolazi do artikulisanja zajedničkih interesa u obezbeđivanju slobode međunarodnih ekonomskih odnosa sa što je moguće manje ograničenja. Takva udruživanja imaju presudan uticaj na usvajanje višestranih međunarodnih ugovora u različitim oblastima međunarodnih ekonomskih odnosa i ti ugovori, u stvari, predstavljaju početak razvoja međunarodnog privrednog prava, kao posebne grane prava. Danas je veoma veliki broj takvih ugovora, koji predstavljaju najznačajnije izvore međunarodnog privrednog prava i bez kojih bi bilo teško zamisliti odvijanje međunarodnih ekonomskih odnosa. Prema tome, moglo bi se zaključiti da se međunarodno privredno pravo konstituiše i razvija u dugom procesu, uporedo sa razvojem međunarodnih ekonomskih odnosa i da je razvoj takvih odnosa uslov za njegovu pojavu i konstituisanje kao posebne grane prava. Poseban zamah u razvoju međunarodnog privrednog prava nastaje posle drugog svetskog rata i, naročito, od početka šezdesetih godina. Naravno, danas je malo onih koji osporavaju da je međunarodno privredno pravo posebna grana prava; ali, treba imati u vidu da je to grana koja se i dalje, i neprekidno, razvija.

III IZVORI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA Izvori prava, uopšteno i pojednostavljeno gledano, mogu biti materijalni i formalni izvori. Materijalni izvori su oni odnosi koji se uređuju, odnosno koji zahtevaju da budu uređeni pravom. Ovim izvorima se nećemo baviti, jer se njima bave druge pravne nauke ili druge nauke. Sa našeg stanovišta posmatrano, i za potrebe ovog rada, bavićemo se drugom grupom izvora, formalnim izvorima prava. Formalni izvori su pojavni oblici pravnih normi, odnosno akta koja sadrže pravne norme (ugovori, zakoni, običaji i sl.). Zbog toga, koristeći pojam izvora uvek ćemo imati u vidu te, formalne izvore međunarodnog privrednog prava.

Jedan od argumenata kojim se dokazuje da je međunarodno privredno pravo posebna grana prava jeste i taj da ga karakterišu njegovi, autentični izvori, kako to ističe J. Vilus.9 Pri tome, sasvim osnovano, J.Vilus posebno naglašava ulogu Komisije za međunarodno trgovinsko pravo Ujedinjenih nacija, koja je svojim delovanjem dala izutetan doprinos uređivanju odnosa u međunarodnom privrednom pravu, kao i značaj autonomnog prava u stvaranju izvora međunarodnog privrednog prava. Sve to zajedno, nesumnjivo opravdava argument o postojanju posebnih izvora međunarodnogt prava.

Međutim, u teoretskom smislu, i izvori međunarodnog privrednog prava se mogu svrstati u već odavno usvojene kategorije izvora koje su opšteprihvaćene i u međunarodnom javnom pravu, pa je osnovano na najopštiji način ukazati na njih.

Izvorima međunarodnog privrednog prava se smatraju, u opštem smislu, isti oni izvori koji su opšteprihvaćeni kao izvori u međunarodnom javnom pravu.10 To su: međunarodni ugovori, međunarodno običajno pravo i opšta pravna načela. To su glavni izvori prava, što znači da oni mogu biti pravni osnov za uređivanje određenih međunarodnih ekonomskih odnosa, odnosno mogu biti pravni osnov za rešavanje određenih sporova koji se mogu javiti u konkretnim međunarodnim ekonomskim odnosima.

Pored glavnih izvora, postoje i pomoćni izvori prava. Pomoćni izvori prava ne mogu biti pravni izvori u pravom smislu, jer se na njima ne mogu zasnivati odluke, ali im se ne može poreći pravni značaj,

9 Carić, S; Vilus, J; Đurđev, D; Divljak, D: op.cit, str. 35. 10 Drfinisani u članu 38. Statuta Međunarodnog suda pravde

20

jer oni mogu upućivati na glavne izvore u određenim konkretnim slučajevima, ali mogu uticati i na razvoj prava, ukazivanjem na postojanje određenih pravnih praznina. Takođe, oni mogu biti doprinos razvoju prava i u tom smislu što neke pravne praznine mogu da nadoknade, posebno u slučajevima kad postoji ovlašćenje da se sporovi rešavaju po načelu pravičnosti (ex equo et bono).

1. Međunarodni ugovori (konvencije) Međunarodni ugovori, kao izvor međunarodnog privrednog prava mogu biti višestrani ili

bilateralni. To znači da se izvorima međunarodnog privrednog prava smatraju i međunarodne konvencije kojima se, na opšti način, uređuju međunarodni ekonomski odnosi, ali i dvostrani međunarodni ugovori kojima se uređuju međunarodni ekonomski odnosi između država.

Veliki je broj međunarodnih višestranih ugovora kojima se, na opšti način, uređuju međunarodni ekonomski odnosi. U takve ugovore spadaju i ugovori kojima se stvaraju zajednice država ili međunarodne organizacije, kojima se članice obavezuju da na jedinstven način primenjuju ista pravila u međunarodnim ekonomskim odnosima.

Često se kao izvor međunarodnog privrednog prava javljaju i međunarodni ugovori koji nemaju prevashodno ekonomski nego politički karakter, ali sadrže i pravne norme koje se primenjuju na međunarodne ekonomske odnose. Na primer, ugovori o miru, ugovori o međusobnoj saradnji i svi takvi ugovori su nesumnjivi izvor međunarodnog privrednog prava.

Veliki značaj ovakvih ugovora je u tome što imaju određeni, često veliki značaj i za članice ugovora, države, koje su obavezne da ta pravila primenjuju i u sopstvenom zakonodavstvu, odnosno da svoje zakonodavstvo usaglase sa takvim ugovorima. Treba napomenuti da su međunarodni ugovori, kao izvor prava, obaveza samo za države koje su ih izričito prihvatile, odnosno koje su ratifikovale međunarodni ugovor koji sadrži određena pravila. Pored višestranih međunarodnih ugovora, u ovu grupu izvora prava svakako spadaju i dvostrani međunarodni ugovori, koje zaključuju dve države. Oni predstavljaju obavezu za subjekte koji pripadaju tim državama, ali priroda tih izvora je ista kao i višestranih međunarodnih konvencija. Nesporan je značaj koji imaju međunarodne konvencije kao izvor međunarodnog privrednog prava. Pre svega, zbog toga što su one rezultat saglasnosti volja još uvek najvažnijih subjekata u međunarodnim odnosima, država. Međutim, način njihovog usvajanja često nameće nepremostive teškoće u usvajanju tekstova ugovora i zahteva duge rokove od ideje do konačnog usvajanja teksta ugovora, što nije u skladu sa ubrzanim privrednim razvojem. Iako se u izradi ugovora, po pravilu, angažuju eksperti iz odgovarajućih oblasti, ipak je njihov stručni rad podvrgnut oceni i volji država, koje su ovlašćene i nadležne da daju konačnui reč o prihvatljivosti ili neprihvatljivosti predloženih rešenja. Razume se da u tom procesu do izražaja dolaze određene razlike u već razvijenoj „pravnoj kulturi” različitih država, pa i regiona sveta, ali i različiti interesi, koje je ponekad teško pomiriti. J. Vilus, kao jednu od većih teškoća u postupku usvajanja međunarodnih ugovora vidi razliku između „common law” (za koje se često koristi i termin anglosaksonski-prim. autora) pravnog sistema karakterističnog za velike privredne sile, kao što su SAD, Velika Britanija, ali i mnoge države, uglavnom bivše kolonije pod njihovim uticajem i „civil law” (za koji se često koristi i termin kontinentalni-prim.autora) pravnog sistema, koji pored evropskih i latinoameričkih država obuhvata i bivše francuske kolonije.11 Naravno da i stepen razvoja država učesnica u pripremi međunarodnog ugovora utiče na rešenja koja se ugovorm predviđaju. U tom pogledu se razlikuju i interesi razvijenih i nerazvijenih, ili država u razvoju, pa je već opšte mesto razlikovanje razvijenog severa i nerazvijenog juga. Uz sve to, treba napomenuti da čak i kad je usvojen međunarodni ugovor, on podleže ratifikaciji, odnosno potvrđivanju u parlamentu država ili drugom državnom organu, zavisno od ustavnih propisa

11 Carić, S; Vilus, J; Đurđev, D: Divljak, D: op.cit, str. 55-56.

21

države. To, po pravilu, odlaže njegovo stupanje na snagu, a ponekad to odlaganje može da traje i godinama. Nastojanja da se otklone ovi nedostaci, koji su dolazili putem različitih predloga da se međunarodni ugovori usvajaju u Genrealnoj skupštini UN i da budu obavezni za sve učesnike u međunarodnim privrednim odnosima, ili da Generalna skuptšina UN preporuči da države ratfikuju zaključene međunarodne ugovore, teško da bi mogle da otklone navedene nedostatke . Prosto zbog toga što je i za taj način usvajanja međunarodnih ugovora ili za usvajanje preporuka za njihovu ratfikaciju neophodna volja država, a sa druge strane, Generalna skupština UN nema kapacitet da usvaja dokumente koji su obaveza država. Uprkos svim navedenim nedostacima, ne može se, generalno, osporiti značaj međunarodnih ugovora kao izvora međunarodnog privrednog prava.

2. Međunarodno običajno pravo Međunarodno običajno pravo je najstariji izvor međunarodnog privrednog prava i čine ga pravna

pravila koja subjekti međunarodnih ekonomskih odnosa dugotrajno primenjuju u praksi, bez osporavanja i uz svest da ta pravila predstavljaju obavezu. To su pravila koja su nastajala u praksi i za njihovu pravnu snagu nije od značaja pristanak na obavezivanje; ako su običajnog karaktera ta pravila obavezuju sve strane u odnosu.

To podrazumeva da običajno pravilo nije samo puko, uobičajeno ponašanje. Naime, običajno pravilo određuju dva elementa. Objektivni se sastoji u istovrsnom ponašanju subjekata u istim situacijama (opšta praksa). Subjektivni element običajnog pravnog pravila je sadržan u javnoj svesti (opinio iuris) da je upravo takvo ponašanje obavezno.

Često, iz praktičnih razloga (jasnije i preciznije utvrđivanje sadržaja, lakše pronalaženje i primena), takva pravila se preuzimaju u međunarodne, uglavnom višestrane konvencije, ali tim preuzimanjem i pismenim formulisanjem ne gube običajni karakter.

Treba istaći da je nastanak običajnog pravnog pravila isključivo kroz praksu danas pre izuzetak nego pravilo. Iz razloga pravne sigurnosti, danas je prevashodni način stvaranja pravnih pravila u pismenom obliku, kroz ugovorno pravo. Međutim, i ugovorno pravilo može postati običajno ako postane u velikoj meri prihvaćeno u praksi.12 3. Opšta pravna načela

Opšta pravna načela su pravni principi, koji su opšteprihvaćeni i zbog toga predstavljaju glavni izvor međunarodnog privrednog prava. Takva načela mogu poticati i iz međunarodnog javnog prava, ali i iz unutrašnjeg prava, ali su izvor i međunarodnog privrednog prava. Na primer, načelo o zaštiti imovine stranaca, da ugovore treba poštovati (pacta sunt servanda) itd.

Treba napomenuti da se često i međunarodni ugovori, u samom tekstu ugovora, pozivaju na opšta pravna načela, posebno u delu koji se odnosi na tumačenje ugovora.

12 Naravno, ostaje pitanje kolika je prihvaćenost takvog pravila dovoljna da b i se konstituisalo kao običajno pravilo, ali diskusija o tome bi prevazilazila cilj ovog rada.

22

4. Nacionalno zakonodavstvo kao izvor međunarodnog privrednog prava

U skladu sa navedenim opštim izvorima međunarodnog privredng prava, koji su razvijeni u međunarodnom javnom pravu, postavlja se pitanje karaktera i mesta određenih, konkretnih izvora međunarodnog privrednog prava i njihove prirode. U tom pogledu, posebno je interesantna priroda izvora koji dolaze iz međunarodnog privatnog prava. Već je napomenuto da međunarodno privatno pravo spada u unutrašnje pravo, ali uređuje pitanja koja su od nesumnjivog značaja za međunarodno privredno pravo ( npr. nacionalnost preduzeća ili broda odnosno vazduhoplova, čime se utvrđuje element inostranosti u međunarodnom ekonomskom odnosu). Iz toga neki autori izvlače zaključak da se radi o izvoru i međunarodnog privrednog prava.13 Već je napomenuto da domaće zakonodavtsvo određuje pravne okvire da se neki privredni subjekti uključuju u međunarodne ekonomske odnose, pa se postavlja pitanje da li se, u tom slučaju, radi o izvorima međunarodnog privrednog prava. Izgleda da nije sporno da su u pitanju izvori međunarodnog privrednog prava, ali da oni obavezuju samo jednostrano; subjekte u državi čijim se propisima ta pitanja uređuju i u kojima oni spadaju u grupu onih izvora kojima se uređuje tzv. javni poredak. Iako na prvi pogled sporno, da nacionalno zakonodavstvo bude izvor međunarodnog prava, ako se pogleda suština pravila o kojima je reč, izgleda da ima puno osnova da se u izvore međunarodnog privrednog prava uvrste i određena pravila iz nacionalnog zakonodavstva. Radi se, prvenstveno o onim pravnim pravilima, sadržanim u zakonima i drugim propisima koji sadrže odredbe koje se mogu svrstati u javni poredak države, koji svaka država nesumnjivo podržava i štiti svojim propisima. Već je navedeno da nacionalno zakonodavstvo uređuje opšte okvire ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Pre svega, nacionalnim propisima se određuju subjekti koji mogu da obavljaju trgovinu i druge privredene aktivnosti u inostranstvu. Međutim, država takođe uređuje i devizno poslovanje, usvaja carinske propise, uređuje obligacione odnose itd. Iako se neki od tih propoisa, u principu, odnose na privredne subjekte unutar države, kao npr. propisi kojima se uređuje osnivanje preduzeća i drugih privrednih subjekata, nesumnjivo je da su oni izvor prava i za međunarodno privredno pravo, jer ti prethodni uslovi se moraju ispuniti da bi se stupalo u međunarodne ekonomske odnose.

5. Autonomno međunarodno trgovinsko pravo

Bitna razlika u odnosu na ostale izvore je u tome što pravila koja čine autonomno međunarodno trgovinsko pravo proizlaze, manje-više, iz slobodne volje učesnika u međunarodnom ekonomskom odnosu i nisu sankcionisana autoritetom državne ili neke druge vlasti. Dakle, njihova osobenost je da ih stvaraju sami učesnici u međunarodnim ekonomskim odnosima, snagom svoje slobodne izražene volje. Razume se, i ta sloboda volje nije apsolutno neograničena; i ona podleži određenim objektivnim uslovima u kojima pravila nastaju i zasniva se na tim uslovima. Ali, ipak, važno je istaći, ta pravila jesu izraz slobode volje stranaka u međunarodnim ekonomskim odnosima i odnose se, uglavnom, na pravne poslove, pre svega, međunarodnu trgovinu, pa je opravdano smatrati ih izvorima, prvenstveno, poslovnog prava. Ovi izvori, imajući u vidu da nisu sankcionisani autoritetom vlasti, specifični su i po subjektima koji ih stvaraju. To su, pre svega, međunarodna strukovna udruženja u određenim oblastima međunarodnih ekionomskih odnosa, nacionalna stručna udruženja, međunarodne organizacije. Izvori autonomnog trovinskog prava obuhvataju različite vrste pravila, koje se mogu svrstati u nekoliko osnovnih grupa: pravila koja su kodifikovale međunarodne organizacije, tipski ugovori, opšti

13 Vidi, Đurović, R: op.cit, str. 23-24.

23

uslovi poslovanja, običaji i uzanse za obavljanje poslova na specifičnom tržištu, poslovni običaji, prometni običaji, poslovni i proizvodni standardi, praksa nacionalnih i međunarodnih arbitraža.

5. 1. Tipski ugovori

Ugovori su i danas preovlađujući način uređivanja međunarodnih ekonomskih odnosa. Njima se uređuje, manje-više celina konkretnog pravnog posla i svi uslovi pod kojima se pravni posao obavlja. Oni su garancija i pravne sigurnosti u određenom pravnom poslu, jer strankama u poslu garantuju izvesnost uslova pod kojima se posao obavlja, pogotovu što zaključeni međunarodni ugovor, po pravilu, isključuje primenu nacionalnog zakonodavstva, osim kad se određene odredbe ugovora isključe pozivom na zaštitu javnog poretka države. Međutim, to su retki slučajevi u poslovnim odnosima i na njih se gleda kao, u principu, na nepoželjno i ne sasvim prijateljsko ponašanje. Iz praktičnih razloga, zaživela je praksa stvaranja tipskih ugovora u određenim pravnim poslovima, kojima se znatno olakšava i ubrzava međunarodna trgovina. Savremeni tipski ugovori su kompletni pravni akti kojima se na potpun i manje ili više sveobuhvatan način uređuje pravni posao u celini i uređuju i pitanja rokova za izvršenje posla, plaćanja, isporuke, međusobna prava i obaveze u slučaju povrede ugovora, mogućnost raskidanja ili poništenja ugovora, organi koji odlučuju u sporovima i druga pitanja koja su od značaja za obavljanje posla. Značajna karakteristika tipskih ugovora je da se njima, najčešće, predviđaju i sankcije za njihovo neizvršavanje ili povredu. Pri tome, te sankcije ne zavise od državnih organa, nego ih primenjuju sami učesnici u pravnom poslu. Tipske ugovore pripremaju različiti subjekti međunarodnog privrednog prava. To mogu biti međunarodne organizacije ili određena strukovna, pre svega, trgovačka udruženja. Razvojem tipskih ugovora su prvo počela da se bave različita trgovačka udruženja, da bi olakšala i ubrzala poslovanje. Danas je teško zamislivo da se trgovina mnogim proizvodima odvija na drugi način, osim primenom tipskih ugovora, posebno kod trgovine proizvodima koji se određuju po rodu (žitarice, kafa, šećer, metali itd.) Najveći broj tipskih ugovora je pripremila Ekonomska komisija UN za Evropu. Pri tome, značajno je napomenuti da se Komisija u pripremanju tipskih ugovora oslanjala i na takve ugovore koje su pripremala različita trgovačka udruženja, što je, naravno, uticalo i na njihovu prihvatljivost i široku primenu. Pripremom tipskih ugovra se danas bave i druge međunarodne organizacije, kao što su Komisija za međunarodno trgovinsko pravo Ujedinjenih nacija, Međunarodna privredna komora u Parizu itd. Nesporno je da tipski ugovori ubzavaju i olakšavaju trgovinske poslove. Međutim, to ne znači da se i u njihovoj primeni ne mogu pojaviti problemi i određene kontroverze. Naime, tipski ugovor sadrži opšte uslove za jedan konkretni pravni posao i u tom smislu je on opšteg karaktera, ali za svaki konkretan posao učesnice u poslu zaključuju individualne ugovore. To podrazumeva da odredbe individualnog ugovora budu u skladu sa odredbama opšteg ugovora, odnosno da budu nesumnjivo poznate učesnicima u poslu. Ovo je posebno važno u slučaju kad uslovi opšte ugovora sadrži klauzule ili odredbe koje menjaju ili utiču na zaključeni ugovor. Zbog toga se, u nekim slučajevim, pribegava izričitom pozivanju na opšte uslove tipskog ugovora, posebno kad se radi o klauzulama koje nisu uobičajene. Naravno, podrazumeva se da su obe strane upoznate sa opštim uslovima, ako su već ranije stupale u ugovorne odnose i koristile opšte uslove predviđene tipskim ugovorima. Ipak, strana koja nudi tipski ugovor je dužna da skrene pažnju drugoj strani na opšte uslove, pogotovu kad oni sadrže klauzule koje nisu uobičajene. U slučaju spora u tumačenju ugovora, ugovor se tumači u korist one strane koja je ugovoru pristupila, na štetu strane koja je ugovor sačinila. Ako se proglasi ništavom neka od klauzula ugovora koje proizlaze iz opštih uslova, to ne vodi nužno ništavosti celog ugovora. To je u skladu sa osnovnim pravnim

24

interesom obe strane, da se ugovor primeni i posledice eventualne ništavosti ugovora u celini mogle bi da nepovoljno utiču i na stranu koja se na ništavost klauzule poziva. 5. 2. Običaji i uzanse U međunarodnom privrednom pravu, pod običajima se podrazumevaju pravila koja su u toliko širokoj primeni u praksi da se od privrednika očekuje da postupaju u skladu sa njima, odnosno sa takvom praksom. Prema tome, važi pretpostavka da se takva pravila primenjuju, a njihova primena izostaje samo ako ih ugovorne strane isključe. Osnovni razlog nastanka poslovnih običaja je u njihovoj saglasnosti sa potrebama poslovnih ljudi i ubrzanju poslovnih odnosa kojoj bitno doprinose. Međutim, poslovni običaji nisu isto što i običajno pravo. Poslovni običaj se primenjuje zbog toga što se ocenjuje kao svrsishodan, koristan za brzo i nesmetano obavljanje poslova, i ne mora biti praćen pravnom svešću da je obavezan, što je karakteristika običajnog prava. U tom smislu, poslovni običaji su dopunski izvor prava i doprinose popunjavanju pravnih praznina i ubrzavanju odvijanja poslovnih operacija.

Običaji se usvajaju za poslovanje na određenom tržištu, ali se mogu odnositi i na određene konkretne poslove. Trgovački običaji su vrlo rasprostranjen način uređivanja odnosa na tržištu i vrlo je čest način uređivanja međusobnih odnosa subjekata koji se na njemu javljaju pozivanje na te običaje. Običajima se uređuje veliki broj pitanja od značaja za pravne poslove, ali se, po pravilu, odnose na specifično tržište. To znači da se razlikuju na različitim tržištima i neophodno je dobro poznavanje konkretnog tržišta da bi se obezbedila izvesnost u pogledu pravila koja se primenjuju. Poslovne običaje stvaraju sami učesnici u ekonomskim odnosima i oni su, manje ili više, zasnovani na njihovim iskustvima u tim poslovima. Ali, poslovni običaji ne mogu biti u suprotnosti sa međunarodnim javnim poretkom, niti sa javnim interesom nacionalnih država. Takođe, poslovni običaji se ne mogu protiviti javnom moralu, odnosno moraju biti usklađeni sa moralnim normama. Još uvek ne postoji opšteprihvaćena definicija običaja, pa se govori o lokalnim, regionalnim ili međunarodnim običajima. Očigledan kriterijum u tome je rasprostranjenost njihove primene. Ali često se oni označavaju i različitim terminima u odnosu na područje odnosa na koje se primenjuju, pa se mogu sresti pojmovi opštih uslova poslovanja, prometnih običaja, poslovnih i proizvodnih standarda i sl.

Pod uzansama se podrazumevaju određeni kodifikovani, odnosno pismeno uobličeni poslovni običaji, koje sačinjavaju nacionalna ili međunarodna tela. Prema tome, ta tela pripremajući uzanse ne vrše zakonodavnu, odnosno normativnu delatnost, nego jednostavno pripremaju sistematizovani „popis” običaja koji se već smatraju važećim i primenljivim.

Pri tome, uobičajeno je da se, po obuhvatu odnosa, uzanse pripremaju u obliku opštih ili posebnih uzansi. Opšte su one koje se odnose na sve grane privrede, a posebne one koje se primenjuju u jednoj posebnoj privrednoj grani.

Uzanse, bilo opšte ili posebne, ne mogu biti u suprotnosti sa imperativnoim pravnim pravilima.

5. 3. Opšti uslovi poslovanja Opšte uslove poslovanja, po pravilu, usvajaju nacionalna privredna i stručna udruženja jedne ili

više država. Takođe, opšte poslovne običaje mogu da usvajaju i međuvladini privredni organi i organizacije.

Opšti uslovi poslovanja se primenjuju u odnosima između subjekata koji pripadaju tim udruženjima i državama. Opšti uslovi poslovanja su, načelno, dispozitivne prirode, odnosno oni se primenjuju onda kad u konkretnom pravnom poslu nije drugačije predviđeno, ugovorom ili na drugi način.

25

Postoje i izuzeci od navedenih pravila, onda kad su opšti uslovi poslovanja utvrđeni kao obavezna pravila, međunarodnim sporazumom određenih država ili udruženja iz tih država.

5. 4. Prometni običaji

Prometni običaji su, u suštini, poslovni običaji u oblasti prometa roba. To su, po svojoj suštini pravila koja su tehnički standardi u određenim fazama prometa robom i podrazumevaju, na primer, način pakovanja robe u saobraćaju zavisno od mesta prodaje i mesta isporuke, način isporuke (na mestu prodaje ili u sedištu kupca), uslove saobraćajnih sredstava kojima se roba prevozi (pakovanje roba za transport, ventilacija, uslovi temperature i sl.), prava putnika u prevozu ljudi i obaveze prevoznika u tim slučajevima. Prometni običaji nisu „čvrsta” pravila, pa se često može desiti da različiti izvršioci istog posla primenjuju različita pravila. Međutim, ona se vrlo često koriste u rešavanju sporova koji nastanu u toku izvršenja poslova.

5. 5. Poslovni i proizvodni standardi Poslovni i proizvodni standardi nastaju uporedo sa sve masovnijom industrijskom proizvodnjom.

Osnovni razlozi za usvajanje poslovnih i proizvodnih standarda su dvostruki: sa jedne strane standardi treba da zaštite interese korisnika u ekomskim odnosima, a sa druge da zadrže određeni, zadovoljavajući kvalitet proizvedenih dobara što je, posredno, opet zaštita korisnika. Prvi cilj se ostvaruje usvajanjem pravila o načinu na koji se ostvaruje poslovanje i uslovima koje treba da zadovoljavaju proizvedene robe. Ti uslovi podrazumevaju i iskoristivost određenih proizvoda, ali i način njihove proizvodnje, pre svega sastav roba, zabranu korišćenja postupaka koji mogu da štete zdravlju korisnika itd. U usvajanju ovih standarda je česta intrevencija države, koja određenim svojim merama onemogućava štetne špekulacije proizvođača, obezbeđuje upotrebljivost proizvoda u određenim periodima (npr. obezbeđivanje servisa i održavanja proizvoda za određeni period vremena itd.). Proizvodni standardi su usmereni na postizanje i održavanje određenog kvaliteta roba koje se proizvode i iskoristivosti proizvoda na određenom tržištu. Ovi standardi su, po pravilu, precizniji u odnosu na poslovne standarde, tako što propisuju minimum uslova i kvaliteta koji proizvod mora da ispunjava da bi se našao na tržištu. To su relativno stroga pravila od kojih ne bi trebalo da ima odstupanja. Naravno, proizvođači mogu izneti na tržište robu koja je višeg stepena kvaliteta, ali ne bi smeli da budu slabijeg. Kod ovih standarda je bitna i usklađenost proizvoda u različitim granama privrede. Npr, ne mogu se na tržištu na kome je predviđeno snabdevanje električnom energijom napona 220 V prodavati proizvodi koji rade na 110 V ili više od 220. Takođe, ne mogu se, npr, na tržištu Srbije prodavati TV aparati SECAM sistema, ako se ima u vidu da je TV produkcija u Srbiji, pa i Evropi PAL sistema. U ovakvim slučajevima, naravno, proizvođači mogu proizvoditi aparate koji su prilagodljivi i jednim i drugim uslovima, ali svakako ne mogu one koji su prilagođeni samo onom koji nije prisutan na tržištu. Ovi standardi se, uobičajeno, utvrđuju za državu u celini, pa je tako na snazi u Srbiji još uvek standard koji se obeležava kao JUS, ali se sve češće pribegava usvajanju standarda koji su šire primenjeni, makar u regionu ako ne u celom svetu. To je normalna posledica međuzavisnosti u međunarodnim privrednim odnosima i ovaj pristup praktično je preduslov za izlazak privrednih subjekata na globalno, svetsko tžište.

26

IV SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

1. DRŽAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG PRAVA

Tradicionalno, najvažniji subjekt međunarodnog prava, pa i međunarodnog privrednog prava je država. Uz to, država je i izvorni subjekt međunarodnog prava (i međunarodnog privrednog prava), jer iz države, posredstvom države ili uz saglasnost ili dozvolu države nastaju i u međunarodnom privrednom pravu deluju svi drugi subjekti međunarodnog privrednog prava. Pojam države određuje međunarodno javno pravo. Da bi se jedan entitet smatrao državom neophodno je da postoje tri elementa državnosti: suverenost, teritorija i stanovništvo. To podrazumeva da država vrši suverenu vlast, bez osporavanja, na teritoriji omeđenoj granicama, na kojoj je definisano stanovništvo te države. Samo država koja ima sva tri elementa državnosti predstavlja subjekt međunarodnog prava. Naravno, to vrlo pojednostavljeno definisanje pojma države nije uvek i obavezno sasvim lako i precizno u stvarnom životu. Ponekad, postoje mnogi problemi u vezi sa ustanovljavanjem postojanja gotovo svakog od navedena tri elementa; da li se suverena vlast vrši u punom obimu, da li je država međunarodno priznata, da li su njene granice potvrđene međunarodnim priznanjem, šta sa državom koju ne prihvata kao svoju deo stanovništva na njenoj teritoriji, nego nastoji da se izdvoji i stvori novu državu itd. Međutim, tim pitanjima se bavi međunarodno javno pravo i za potrebe međunarodnog privrednog prava nema potrebe da se ona detaljnije razmatraju. To, naravno, ne znači da ta pitanja ostaju bez uticaja na primenu međunarodnog privrednog prava u tim slučajevima. Naprotiv, navedeni problemi mogu biti u tolikoj meri izraženi da dovode u pitanje i sam međunarodni subjektivitet takve države u međunarodnim ekonomskim odnosima, otežavaju njeno stupanje u međunarodne ekonomske odnose ili ga čak onemogućavaju. Ali, ponovo, to su pitanja za međunarodno javno pravo i rešenja koja međunarodno javno pravo ponudi se koriste kao faktičko stanje u međunarodnom privrednom pravu. Ipak, bilo bi korisno, u najkraćoj mogućoj meri upoznati se sa značenjem i shvatanjem navedenih elemenata državnosti sa stanovišta međunarodnog privrednog prava, odnosno sa stanovišta međunarodnih ekonomskih odnosa. Suverenost državne vlasti je nedeljiva. Ona u međunarodnopravnom smislu znači vršenje vlasti bez osporavanja i to u svim domenima vlasti odnosne države. Ipak, iz metodoloških razloga, moguće ja govoriti o ekonomskim aspektima suverenosti, slobodno označenim kao ekonomska suverenost države.

1. Ekonomska suverenost države

Ekonomska suverenost države u tradicionalnom smislu bi značila potpunu slobodu države da uspostavlja ili ne uspostavlja ekonomske odnose sa drugim državama, odnosno da stimuliše ili zabranjuje svojim privrednim subjektima da takve odnose uspostavljaju ili da dopušta ili zabranjuje stranim privrednim subjektima da deluju na području države. To, apsolutno, shvatanje pojma ekonomske suverenosti je, međutim, prevaziđeno i danas je teško naći zastupnike takvog shvatanja. Preovlađuje stanovište relativne ekonomske suverenosti države, koje podrazumeva da država i dalje ima slobodu da odlučuje da li će ili neće stupati u međunarodne ekonomske odnose i na koji način. Ali, nizom objektivnih okolnosti, pre svega onih zbog kojih se međunarodni ekonomski odnosi i razvijaju (zahtevi za proširenjem tržišta, međuzavisnost ekonomija, potreba za razvojem i sl) država je faktički prinuđena da u te odnose stupa. Dakle, država se ne može prinuditi spoljnim pritiscima drugih država, ili bilo kojih činilaca sa strane, da stupa u te odnose, ali njene sopstvene potrebe zahtevaju da to čini. Pri tome, postavlja se pitanje nije li to ugrožavanje njene ekonomske suverenosti. Čini se da ipak nije, jer država, koristeći prava koja

27

proizlaze iz njene ekonomske suverenosti, odlučuje da učestvuje u međunarodnim ekonomskim odnosima i ta odluka je, u suštini, ostvarivanje ekonomske suverenosti države. Naravno da, postupajući na taj način, država zaključivanjem određenih ugovora određuje granice slobode odvijanja međunarodnih ekonomskih odnosa. I drugi konstitutivni element državnosti-teritorija definisan je u međunarodnom javnom pravu. Teritorija države, prema pravilima međunarodnog javnog prava je ona teritorija na kojoj se prostire suverena vlast države i obuhvata kopneno područje, teritorijalno more i vazdušni prostor iznad kopna i mora. Ta, državna teritorija je definisana granicama države. U skladu sa tim teritorija države na koju se odnosi i primenjuje privredni sistem te države, koju uslovno možemo nazvati ekonomskom teritorijom države, poklapa se sa državnom teritorijom, odnosno granice države su i ekonomske granice te države. To najčešće jeste tako, ali postoje i izuzeci od tog pravila, pa postoje slučajevi da se te ekonomske granice države razlikuju od državnih granica u političkom smislu. Naime, ako pod ekonomskom teritorijom države podrazumevamo teritoriju na kojoj se primenjuju privredni propisi države i koja predstavlja jedinstveno tržište, koje je obezbeđeno jedinstvenim carinskim propisima, može se dogoditi da se ta teritorija ne poklapa uvek i obavezno sa državnom teritorijom u političkom smislu. Neki autori prave razliku i između granica koje određuju ovako shvaćenu ekonomsku teritoriju države i carinskih granica, koje bi, po tim shvatanjima obuhvatale ona područja na kojima se primenjuje jedinstveno carinsko zakonodavstvo. Sa teoretskog stanovišta to može biti predmet raspravljanja, ali ako se ima u vidu da su carinski propisi nesumnjivo deo međunarodnog privrednog prava, praktično je opravdano, u analizi ekonomske teritorije države, polaziti i od tih, carinskih granica. Štaviše, najčešće upravo carinski propisi vode odstupanju od opšteg načela da se poklapaju ekonomske i političke granice države. U nekim slučajevima, pre svega radi efikasnijeg sprovođenja carinskih, ili carinskih i drugih fiskalnih propisa, carinske granice se pomeraju u izvesnu dubinu državne teritorije. Iz istih razloga se, ponekad, dve susedne države sporazumeju da na istom mestu, unutar teritorije jedne od njih, zajednički obavljaju carinske formalnosti; na primer, na jednoj železničkoj stanici, u jednoj pomorskoj ili rečnoj luci.14 Na taj način se ubrzava i efikasnije primenjuje carinska procedura, bez suvišnih zadržavanja, što je vrlo važno za normalno odvijanje međunarodnih ekonomskih odnosa, jer vreme postaje sve značajniji faktor u njima. Sa druge strane, relativizovanje carinskih granica se pojavljuje i u slučajevima tzv. carinskih unija. Suština carinske unije je u sporazumu dve ili više država da primenjuju iste carinske tarife i postupke, ali i prema trećim državama, koje nisu članice Unije. Takav sporazum se utvrđuje ugovorom između država članica carinske unije. Carinske unije mogu podrazumevati i potpuno isti carinski sistem u državama članicama, odnosno potpuno ukidanje carina između država članica unije, ali, takođe, moguće je i da se jedinstven nastup u carinskoj politici obezbeđuje samo prema trećim državama, a da se zadrže carine u odnosima između njih samih. Najčešće takve carine su manje, ali se mogu zadržati. Drugi oblik izuzetka od poklapanja državnih i carinskih granica je uspostavljanje tzv. slobodnih carinskih zona, unutar granica jedne države. Slobodna carinska zona, po svojoj suštini, predstavlja područje na kome se na robe i predmete proizvedene u toj zoni ne primenjuju domicilne carinske tarife, odnosno robe i usluge u toj zoni ne podležu carinama dokle god se nalaze u toj zoni. Tek ako izađu iz te zone na teritoriju države, te robe podležu carinskim dažbinama. Slobodne carinske zone su pod upravom domaće države, koja kontroliše sprovođenje carinskih i drugih propisa na tom području. To podrazumeva da i svi koji posluju u toj zoni moraju da poštuju sva ona pravila unutrašnjeg prava koje spada u područje javnog interesa. Radnicima, domaćim državljanima ne mogu se uskratiti prava koja pripadaju po radnom zakonodavstvu države svim zaposlenima u zemlji; u zoni se primenjuju propisi države koji se odnose na zaštitu zdravlja i bezbednosti na radu itd.

14 Na primer, sporazum Bugarske i Srbije da se carinske formalnosti obavljaju na železničkoj stanici Dimitrovgrad, za obe države.

28

Pored carinskih propisa, odnosno oslobađanja, koji se odnose na robu i radove koji se izvode u slobodnoj carinskoj zoni, posebni propisi i oslobađanja se odnose i na primenu deviznih propisa države. Drugim rečima, na transfer novca i plaćanja u okviru slobodne carinske zone se ne primenjuju ograničenja predviđena deviznim zakonodavstvom zemlje. Treba napomenuti da se u slobodnim carinskim zonama, pored skladištenja i razmene robe, mogu organizovati i neke konkretne privredne aktivnosti, koje bi se mogle smatrati proizvodnjom. Najčešće, to nije kompletna proizvodnja dobara, nego određeni nivo dorade već proizvedene robe, obrada te robe, njena prerada itd. Naravno, najčešće, nema smetnji da se organizuje i proizvodnja određenih roba u celini u slobodnoj carinskoj zoni. U svakom slučaju, uobičajeno je da se poslovima u slobodnoj carinskoj zoni bave domaća privredna preduzeća, prema propisima države u kojoj se zona obrazuje. Naravno, u većini slučajeva, moguće je da se u slobodnoj carinskoj zoni omogući i saradnja domaćih privrednih organizacija i stranih preduzeća, pod uslovima koja propisuje domaće zakonodavstvo i prema poslovnim ugovorima koje zaključuju domaća i strana preduzeća. Slična pravila, koja se odnose na slobodne carinske zone, primenjuju se i u slučajevima slobodnih carinskih luka. To su luke koje se nalaze u područjima teritorijalnog mora, ili na rekama, koji su pod suverenošću obalne države, ali se na poslovanje u njima primenjuju pravila koja su slična, ili ista, kao i u slobodnim carinskim zonama.

2. Dvostruki položaj države kao subjekta međunarodnog privrednog prava

Svoje svojstvo subjekta međunarodnog privrednog prava država primenjuje na nekoliko načina.

Prvo, kao subjekt međunarodnog prava država učestvuje u kreiranju pravila opšteg međunarodnog privrednog prava, u odnosima sa drugim država u međunarodnoj zajednici. Naime, država se pojavljuje, kao nosilac suverene vlasti u pregovorima, razmatranjima pojedinih opštih pitanja međunarodnog privrednog prava, zaključivanju međunarodnih ugovora iz oblasti međunarodnog privrednog prava. Na taj način, država, sa jedne strane, stvara mogućnosti za privredne subjekte koji pripadaju državi da, ravnopravno sa subjektima drugih država, učestvuju u međunarodnim ekonomskim odnosima.

Sa druge strane, na taj način država kao subjekt međunarodnog prava preuzima i određene obaveze za odvijanje tih odnosa i garantuje da će se svi subjekti u državi ponašati na način predviđen tim ugovorima. U slučaju da nastane šteta zbog nepoštovanja određenih ugovora u kojima je članica država, ona snosi odgovornost za nastalu štetu i dužna je da tu štetu nadoknadi.

Pored toga, država je dužna da nadoknadi i štetu koja je proizašla iz njenih postupaka i radnji, čak i ako nemaju veze sa konkretnim ugovorima u kojima je država članica. Ta šteta može da bude subjektivna, zasnovana na krivici organa ili pojedinaca kojima se priznaje međunarodnopravni kapacitet, ili objektivna, odgovornost za opasne stvari ili za opasne delatnosti koje država ili subjekti u državi preduzimaju. Pored toga, država može i neposredno da učestvuje i da stupa u određene poslovne odnose, odnosno operacije sa drugim državama ili sa subjektima iz drugih država. U takvim poslovima, država ne nastupa kao nosilac suverenosti, nego kao poslovni partner, odnosno kao subjekt međunarodnih ekonomskih odnosa. To su oni odnosi u kojima država nastupa kao ugovorna strana u različitim poslovima u međunarodnim ekonomskim odnosima (poslovi kupoprodaje, zakupa, zajmova i sl.). U svima njima država ima položaj ravnopravnog učesnika u poslu i ima ista prava i obaveze; dakle, ona je ravnopravna stranka u ugovorenom poslu.

29

2.MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

I pravni subjektivitet međunarodnih organizacija je uređen u međunarodnom javnom pravu. Za

razliku od država, kao izvornih subjekata, međunarodne organizacije su izvedeni subjekti međunarodnog prava. Ovo stoga što one u međunarodnim odnosima ne nastupaju svojom pravnom voljom, nego voljom osnivača, članica međunarodne organizacije. Naime, međunarodnu organizaciju osnivaju ili države, koje formiraju tzv. vladine organizacije, ili subjekti koji nisu države, ali su na neki način u vezi sa državom, makar činjenicom da deluju u okviru države, koji obrazuju tzv. nevladine međunarodne organizacije. U ovom drugom slučaju, dakle, osnivači međunarodne organizacije ne predstavljaju države, iako dolaze iz države, nego su predstavnici sopstvenih interesa, pa dakle ne nastupaju, makar formalno, u ime vlada svojih država; zato i jesu nevladine. Osnivačkim aktom međunarodne organizacije uređuje se, pre svega, delokrug organizacije odnosno polje njenog delovanja. Tim aktom se određuju i druga važna pitanja za delovanje organizacije: članstvo u organizaciji, predstavljanje organizacije, a posebno značajno, način donošenja odluka u međunarodnoj organizaciji. Prema tome, osnovna volja međunarodne organizacije se utvrđuje osnivačkim aktom međunarodne organizacije. Takođe, propisivanjem načina donošenja odluka u organizaciji se uređuje da se pojedinačne odluke donose voljom članica. Međutim, pogrešno bi bilo tvrditi da međunarodna organizacija ne poseduje nikakvu nezavisnost. Jednom formirana, ona deluje u interesu organizacije kao celine, a ne u interesu pojedinih članica. I kad se odluke donose na način predviđen aktom o osnivanju, one ne moraju biti izraz volje svake članice pojedinačno. Katkad su te odluke u suprotnosti sa voljom pojedinih članica, uvažavajući volju većine. To znači da u međunarodnim organizacijama dolazi do izražaja izvesni stepen autonomije međunarodne organizacije, kad se odluke donose u interesu većine članica koji se izražava kao autentični interes organizacije, nasuprot interesu pojedinih članica. Ali, ostaje činjenica da je ipak u pitanju izvedena volja, jer se ne može dogoditi da se donese odluka koja je u suprotnosti sa interesom većine, ili svih članica organizacije. Pri tome, sam proces donošenja odluka je, naravno, uvek pitanje od posebnog interesa, naročito kad se radi o vladinim organizacijama i njemu se posvećuje posebna pažnja. U tom pogledu, postoji prilična raznolikost rešenja u međunarodnim organizacijama. Moguće je da se predvidi da se odluke donose jednoglasno, dakle, glasovima svih članica međunarodne organizacije. Takođe, u nekim organizacijama se, odlučuje većinom, prostom ili kvalifikovanom, s tim što se najčešće za ključna pitanja traži kvalifikovana većina, čak i kad je osnovni način donošenja odluka prostom većinom. Plod novijeg razvoja je donošenje odluka konsenzusom, ili pravilom ponderisanja glasova, kojim se obezbeđuje različit broj glasova članica organizacije. Kriterijumi sa ponderisanje su različiti, ali su nejčešće određeni doprinosom članice u sredstvima organizacije. Ovaj sistem je karakterističan za međunarodne finansijske organizacije. Podela međunarodnih organizacija se može vršiti po različitim kriterijumima. Prema osnivačima, međunarodne organizacije mogu biti vladine ili nevladine. U vladinim međunarodnnim organizacijama predstavljene su države kao članice; svi predstavnici u međunarodnoj organizaciji deluju u ime i za račun države. U nevladinim organizacijama, članstvo nije vezano za neposredno predstavljanje države, nego za subjekte koji, iako dolaze iz različitih država, nisu predstavnici tih država i ne deluju u ime i za račun države. Postoje i izuzeci od ovog pravila, kao u slučaju Međunarodne organizacije rada, u kojoj su predstavljeni države, organizacije poslodavaca i organizacije sindikata iz iste države. Prema otvorenosti za članstvo organizacije mogu biti univerzalne i regionalne. Univerzalne su one međunarodne organizacije koje su otvorene za članstvo i, štaviše, teže da obuhvate svet kao celinu, bez obzira na geografsku ili regionalnu pripadnost članica (Svetska banka za obnovu i razvoj, na primer).

30

Regionalne su one međunarodne organizacije koje obuhvataju članice iz pojedinih regiona u svetu (Evropska zajednica za ugalj i čelik). Prema delokrugu koji pokrivaju, međunarodne organizacije mogu biti opšte i specijalizovane. Tipičan primer opšte organizacije je npr. Organizacija Ujedinjenih nacija, koja je ovlašćena da se bavi svakim pitanjem koje ugrožava mir i razvoj u svetu. Specijalizovane su one organizacije koje se bave samo određenim delokrugom, odnosno određenim pitanjima. Ako ovaj kriterijum prevedemo na jezik međunarodnog privrednog prava, onda bi opšte bile one međunarodne organizacije koje se bave opštim uslovima za ostvarivanje međunarodnih ekonomskih odnosa, odnosno svim uslovima za ostvarivanje tih odnosa, a specijalizovane bi mogle biti one koje se bave samo jednom grupom tih odnosa, kao što su, na primer, finansijske ili carinske organizacije. Sve navedeno što se odnosi na međunarodne organizacije odnosi se, u jednakoj meri i na međunarodne organizacije koje su subjekti međunarodnog privrednog prava. Ipak, postoje neke specifičnosti ovih organizacija, ali o njima će biti reči u daljim razamatranjima, kad bude reči o pojedinim organizacijama.

1. Razvoj međunarodnih organizacija

Razlozi za međunarodno udruživanje stvaranjem međunarodnih organizacija su isti oni koji su zahtevali razvoj međunarodnog privrednog prava. Pre svega, industrijalizacija i razvoj tehnologije, sredstava za proizvodnju i, posledično, efikasnija proizvodnja, koja rezultira masovnijim stvaranjem dobara čije količine prevazilaze potrebe jednog, nacionalnog tržišta i traže nova, veća tržišta da bi se realizovala. Tome, svakako, doprinosi i raznolikost proizvodnje, tako da se javljaju, istovremeno, viškovi neke vrste proizvoda u jednoj, ili više zemalja i manjkovi istih proizvoda u drugim zemljama, koje, opet imaju isti problem; viškove nekih drugih i manjkove onih prvih proizvoda. Takođe, razlog za udruživanje je i neravnomerna rasprostranjenost sirovina; potreba za sirovinama u novoj, industrijskoj proizvodnji postaje bitno veća i nije je moguće zadovoljiti samo na zatvorenom, nacionalnom tržištu i javlja se nastojanje da se te potrebe obezbede van njega, sa drugih tržišta koja njima raspolažu.

Sve to vodi udruživanju i saradnji, prvenstveno između država čiji se interesi u privrednom pogledu poklapaju. U početku, nosioci saradnje su države, ali se razvija i međusobna saradnja privrednih subjekata iz različitih država. Saradnja se, naravno, ne ograničava samo na razmenu dobara, nego se javljaju i drugi oblici saradnje, u zajedničkoj proizvodnji, investicijama, međunarodnim plaćanjima itd.

Međutim, zahtev za proširenjem međunarodne saradnje podrazumeva i određenu sigurnost te saradnje. Nije dovoljna saradnja od slučaja do slučaja, između dve države, u pojedinim poslovima. Normalni uslovi odvijanja te saradnje znače uspostavljanje saradnje stalnijeg karaktera, zasnovane na određenim opštim pravilima, koja će biti relativno stabilna i neće biti podložna čestim promenama, koja će, jednom rečju, obezbediti predvidivost te saradnje i omogućiti njeno realno planiranje i realizaciju. To je, zapravo, rodilo ideju da se stvore međunarodne organizacije koje će omogućiti, ili razvijati, takve uslove saradnje.

Naravno da su na taj proces znatno uticali i politički uslovi u svetu, koji se ubrzano menjao i zbog toga međunarodna saradnja nije bili ni ravnomerna, niti su je države, u različitim periodima, jednako podržavale.

U prvom periodu razvoja međunarodnog udruživanja, u periodu liberalnog kapitalizma, u periodu do početka 20. veka, države su više tolerisale nego stvarno podržavale to udruživanje. Udruživanja su se ostvarivala posebnim ugovorima, pre svega trgovaca iz različitih zemalja, i to po pravilu ugovora o trgovini i plovidbi, koji sadrže opšte uslove za obavljanje tih poslova. Uloga države se u tom periodu svodila na uređivanje carina, pre svega iz fiskalnih razloga. Treba napomenuti da je to vreme važenja tzv. zlatnog standarda, odnosno definisanja međusobnih prava i obaveza u zlatu.

31

Prvi svetski rat, na neki način, prekida taj razvoj, znatnim promenama u ekonomskim odnosima. Razvija se snažniji uticaj države na privredne tokove, praćen različitim merama intervencije države, u tolikoj meri da se taj period, s pravom, naziva ekonomskim nacionalizmom. Država ostvaruje kontrolu u gotovo svim segmentima poslovanja: kontrolu spoljnotrgovinskog poslovanja, koja uključuje kontrolu tokova plaćanja, planiranje uvoza i izvoza, kontrolu deviznog poslovanja. Ipak, i dalje se zaključuju ugovori o zajedničkim poslovima, ali oni više ne sadrže samo opšte uslove, nego su vrlo detaljni i sveobuhvatni i uređuju gotovo sva važna pitanja u vezi sa međusobnom razmenom.

Međutim, i u tim uslovima, razlozi ekonomije prosto nameću da se takva politika ekonomskog nacionalizma prevaziđe i da se ublaži ili ukine zatvorenost i potpuna kontrola tržišta. Tim naporima doprinosi i Društvo naroda, osnovano na Versajskoj konferenciji, posle prvog svetskog rata, u čijem okrilju je održano nekoliko međunarodnih konferencija: Briselska konferencija o finansijama 1920; Đenovska konferencija 1922; Trgovinska konferencija u Ženevi 1927. godine. Sve te konferencije su ustvari kolektivni napor da se prevaziđe nacionalna zatvorenost ekonomija, da se „otvori” tržište i omogući ustaljenija saradnja između privreda različitih država.

Politički uslovi za zamah međunarodnog udruživanja se stvaraju posle drugog svetskog rata, osnivanjem Ujedinjenih nacija. Naime, iako stvorene kao sistem kolektivne bezbednosti, Ujedinjene nacije nude novi pristup razvoju međunarodnih odnosa uopšte, pa i međunarodnih privrednih odnosa. Naime, sama Povelja Ujedinjenih nacija polazi od opšteg stanovišta da mir, kome Ujedinjene nacije teže, ne znači prosto odsustvo rata, nego trajnu koegzistenciju i saradnju među državama. U tom smislu, nastojanju da ostvare bezbednost i mir u svetu, Ujedinjene nacije prilaze na novi način, polazeći od nesporne činjenice da na pitanje bezbednosti savremenog sveta neposredno utiče i ekonomski razvoj država, smanjenje razlika u njihovom razvoju, eliminisanje ekonomskih problema koji su često, u istoriji, bili uzrok ratova. To podrazumeva i da se Ujedinjene nacije, radi ostvarenja mira i bezbednosti u svetu, bave i ekonomskim razvojem sveta i uklanjanjem ekonomskih razloga koji mogu da budu povod za ugrožavanje mira i bezbednosti. U suštini, ne samo ova, ali i ova, rešenja usvojena Poveljom Ujedinjenih nacija, vode razvoju jednog novog koncepta, koncepta javnog interesa međunarodne zajednice, koji je iznad interesa pojedinačnih država i koji ne mora obavezno da se poklapa sa interesima pojedinačnih država. U tom konceptu javnog interesa, nesumnjivo ima mesta i za određena pitanja koja po svojoj prirodi spadaju u ekonomsku sferu.

Povelja Ujedinjenih nacija ide i korak dalje, ne zadovoljavajući se samo opštim načelima u ekonomskoj sferi. Poveljom je, kao stalnog organa Ujedinjenih nacija, predviđeno formiranje Ekonomskog i socijalnog saveta koji se bavi, između ostalog, i ekonomskim pitanjima u svetu.

Treba napomenuti da je prvi važan oblik međunarodnog udruživanja stvoren pre formalnog osnivanja Ujedinjenih nacija: Međunarodni monetarni fond, koji je osnovan na međunarodnoj konferenciji predstavnika 44 države, u Breton Vudsu, u SAD. Ali, i ova organizacija je osnovana na temelju ideja izraženih u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, koja je bila pravni osnov i za međunarodnu konferenciju u San Francisku na kojoj su osnovane Ujedinjene nacije.

U svakom slučaju, nesporno je da je stvaranje Ujedinjenih nacija, a kao posledica toga, razvoju novih međunarodnih odnosa, pogodovalo i stvaranje međunarodnih organizacija, kao oblika saradnje u svim oblastima, pa i u međunarodnim ekonomskim odnosima. Period posle drugog svetskog rata, a posebno pri kraju 20. veka je obeležen bujanjem novih oblika saradnje. Svi ti oblici međunarodnog organizovanja, odnosno organizovane međunarodne saradnje, manje ili više imaju iste, ili makar, komplemetarne ciljeve; da se olakša i ubrza međusobna saradnja privrednih subjekata, bilo država samih, bilo pojedinih subjekata iz različitih država, da se što je moguće više prevaziđe zatvorenost tržišta, da se uklone razlike koje otežavaju privrednu saradnju i uspostave određeni standardi koji su skoro univerzalni, odnosno opštevažeći. Sve to je poslednjih decenija prošlog i na početku 21. veka označeno i novim pojmovima, poput globalizacije u međunarodnim, kako političkim, tako i ekonomskim odnosima. Ma koliko taj pojam bio neprecizno definisan, jer različiti teoritičari pod istim pojmom vide prilično različite vrednosti, teško je osporiti da je u njemu ipak osnovni sadržaj izgradnja jedinstvenog, globalnog tržišta.

32

Iako je to daleki cilj, čije ostvarenje još uvek nije izvesno, u nekim oblastima on je sve bliži ostvarenju, što će se bolje videti pri razmatranju pojedinih međunarodnih organizacija.

UNIVERZALNE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA

Iako nije tipična organizacija čiji su delokrug čisti ekonomski odnosi, zaslužuje da joj se posveti

dužna pažnja, jer je, kako je već istaknuto imala zapaženu ulogu u razvoju i ekonomskih odnosa i međunarodnih organizacija koje se bave tim odnosima.

Ujedinjene nacije su nastale, prvenstveno, kao sistem kolektivne bezbednosti, sa ciljem „da spasemo buduća pokolenja užasa rata”15, odnosno da se, prvenstveno, očuva mir i bezbednost u svetu. Međutim, Povelja, kao što je već navedeno, pod mirom ne podrazumeva samo prosto odsustvo rata, već i razvijanje prijateljskih odnosa i svestrane međunarodne saradnje među državama. To su ciljevi postojanja i delovanja Ujedinjenih nacija. Sama Organizacija treba da posluži kao mesto na kome će države usklađivati zajedničke akcije usmerene na ostvarivanje navedenih ciljeva. Ideja za stvaranje Ujedinjenih nacija je rođena još u vreme trajanja drugog svetskog rata i izražena je u Atlantskoj povelji, koju su zajednički potpisali Ruzvelt (predsednik SAD) i Čerčil (premijer Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske), 14. avgusta 1941. godine. Moskovskom deklaracijom od 1. novembra 1943. godine, predstavnici četiri od budućih pet stalnih članova Saveta bezbednosti (Ujedinjeno kraljevstvo, SAD, SSSR i Kina) iskazali su uverenje u neophodnost stvaranja jedne opšte međunarodne organizacije, posvećene očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. Tokom 1944. godine, velike sile, buduće stalne članice Saveta bezbednosti, osim Francuske (SAD, SSSR, Ujedinjeno Kraljevstvo i Kina), održale su više uzastopnih sastanaka u Vašingtonu, na kojima je pripremljen predlog Povelje Ujedinjenih nacija. Osnivačka konferencija, održana je u San Francisku i završena je 26. juna 1945. godine, usvajanjem Povelje. Na konferenciji je učestvovalo 50 država, a Povelja je stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine, čime je nova organizacija i formalno obrazovana. Glavni organi Ujedinjenih nacija su Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Starateljski savet, generalni sekretar i Međunarodni sud pravde, čiji je Statut deo Povelje Ujedinjenih nacija. Naravno, Ujedinjene nacije imaju i čitav niz pomoćnih organa, koje osnivaju glavni organi za različita područja delovanje. Međutim, imajući u vidu cilj naših razmatranja, nećemo se upuštati u razmatranje delovanja Ujedinjenih nacija u celini, niti njihovih organa, osim onih koji se bave, posredno ili neposredno, ekonomskim odnosima. To opredeljenje nas vodi razmatranju uloge Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih nacija i specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija koje su međunarodne organizacije koje su samostalne, ali su uspostavile posebne odnose sa Ujedinjenim nacijama, odnosno sa Ekonomskim i socijalnim savetom, kao glavnim organom Ujedinjenih nacija. 1. Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija

Čine ga 54 države članice. Članice Saveta se biraju na tri godine, a odluke se u Savetu donose većinom glasova. Ekonomski i socijalni savet ima sedište u Ženevi, u kojoj je inače, drugo sedište Ujedinjenih nacija.

15 Preambula Povelje Ujedinjenih nacija

33

Polje delovanja Ekonomskog i socijalnog saveta su ekonomski odnosi, ali i druga društvena pitanja kao što su kulturna, zdravstvena, obrazovna, pa i ljudska prava. Ekonomski i socijalni savet, po odobrenju Generalne skupštine, zaključuje ugovore sa međunarodnim organizacijama-specijalizovanim agencijama Ujedinjenih nacija. Ekonomski i socijalni savet ima ovlašćenje da Generalnoj skupštini, državama članicama Ujedinjenih nacija i specijalizovanim agencijama daje preporuke o pitanjima koja su u njegovoj nadležnosti. Važno ovlašćenje Ekonomskog i socijalnog saveta je da saziva međunarodne konferencije na kojima se razmatraju važna pitanja iz njegove nadležnosti, naravno i iz oblasti ekonomskih odnosa i da priprema nacrte međunarodnih ugovora koji se nude na usvajanje. Jedno od bitnih ovlašćenja Ekonomskog i socijalnog saveta je da koordiniše rad specijalnih agencija Ujedinjenih nacija. Specijalizovane agencije su, kao što je već navedeno, samostalne međunarodne organizacije, koje su subjekti međunarodnog prava, ali imaju specijalne veze sa Ujedinjenim nacijama, uspostavljene ugovorima sa Ekonomskim i socijalnim savetom. Razmotrićemo, ukratko, položaj i delokrug nekih od njih, značajnih za razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa.

SPECIJALIZOVANE AGENCIJE UJEDINJENIH NACIJA

1. Međunarodni monetarni fond (MMF)

Međunarodni monetarni fond je osnovan 1945. godine, 27. decembra, kad je stupio na snagu Statut Fonda, a sa radom je počeo 18. marta 1946. godine kad je održana Skupština guvernera.

Članstvo u Fondu čine države, a organi Fonda su Skupština, Izvršni odbor i generalni direktor. Skupštinu čine guverneri i njihovi zamenici iz svih država članica i ona je nadležna za utvrđivanje opšte politike Fonda.

Sredstva Fonda se, prvenstveno, obezbeđuju doprinosima država članica, prema utvrđenim kvotama država, na koje utiču različiti kriterijumi, ali se uopšteno može reći da se oni zasnivaju na privrednoj snazi države. Pored toga, Fond može da se zadužuje za srestva kod razvijenih zemalja. Prema posebnoj odluci, 1962. godine, u krug država od kojih Fond pozajmljuje sredstva ušlo je 10 država, kojima se kasnije pridružila i Švajcarska, iako u to vreme nije bila član Fonda.

Izvršni savet broji najmanje 20 članova, od kojih pet imenuju pet država članica koje imaju najveće kvote u Fondu, a ostali se biraju svake druge godine. Svaki član Izvršnog odbora ima svog zamenika.

Generalnog direktora bira Izvršni odbor i on predstavlja Fond i predsedava Izvršnim odborom. Međunarodni monetarni fond ima za svoj osnovni cilj da pomogne razvoj privrede, na različite

načine, ostvarivanjem pojedinačnih ciljeva Fonda kao što su: razvijanje međunarodne monetarne stabilnosti valutnih kurseva; održavanje redovnih odnosa plaćanja između država i uvođenje multilateralnog sistema plaćanja; smanjivanje neuravnoteženosti plaćanja između država; sprečavanje konkurencije korišćenjem valutnih operacija (depresijacija valuta i sl.); ukidanje deviznih ograničenja; razvijanje međunarodne trgovine i visokog stepena zaposlenosti, razvoja proizvodnih kapaciteta i uslova za stvaranje realnog dohotka. Fond pomaže članicama da obezbede uravnoteženost svojih platnih bilansa, stavljanjem na raspolaganje, putem kredita i na druge načine, svojih sredstva.

Jedan od ozbiljnih napora Fonda je utvrđivanje početnih pariteta valuta država članica i 1949. godine je utvrdio paritete, pa su u mnogim državama izvršene devalvacije nacionalnih valuta radi usklađivanja pariteta sa kriterijumima koje je postavio Fond.

Odluke u Fondu se donose glasovima država članica, s tim što broj glasova zavisi od kvote države. Svaka država članica ima 250 glasova u Fondu, a na svakih 100.000 dolara svoje kvote dobija još jedan

34

glas. Naravno da to državama sa visokim kvotama obezbeđuje posebnu ulogu u donošenju odluka i u pravljanju Fondom.

Bivša Jugoslavija je bila članica fonda; sada je članstvo u Fondu, po pravilima sukcesije, nastavila i Srbija. I bivša Jugoslavija i Srbija su više puta koristile svoje članstvo u Fondu za sklapanje aranžmana kojima su rešavali određene finansijske i druge probleme.

Pored neposredne saradnje sa Fondom, treba napomenuti da ispunjavanje obaveza prema Fondu i pozitivna ocena saradnje sa Fondom, pored pristupa pojedinačnim sporazumima sa Fondom, bitno utiču na međunarodni ekonomski položaj država i olakšavaju ili otežavaju međunarodne ekonomske odnose država i njihov kredibilitet u tim odnosima. Zbog toga države veoma skrupulozno vode računa o preporukama koje im upućuje Međunarodni monetarni fond.

2. Svetska banka

Svetska banka je danas sistem ili grupa finansijskih organizacija, koja se sastoji iz pet sasvim blisko povezanih finansijskih organizacija: Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD), Međunarodnog udruženja za razvoj (IDA), Međunarodne finansijske korporacije (IFC), Multilateralne agencije za obezbeđivanje investicija (MIGA) i Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova (ICSID). Ovaj sistem je nastao 1944. godine, formiranjem Međunarodne bake za obnovu i razvoj i tokom sledećih decenija su se razvile i ostale organizacije koje danas čine pomenuti sistem. Interesantno je da su članice Svetske banke države, ali da nisu obavezno sve i članice svih navedenih institucija. Najveći broj članica je u Međunarodnoj banci za obnovui i razvoj (184), a najmanji u Međunarodnom centru za rešavanje investicionih sporova (140). Srbija je u sistemu Svetske banke nasledila, kao sukcesor, članstvo Srbije i Crne Gore. Osnovni cilj sistema kao celine je da se bori za smanjenje siromaštva u svetu i da unapređuje razvoj i životni standard. Međunarodna banka za obnovu i razvoj je osnovana 1944. godine, na konferenciji u Breton Vudsu sa glavnim ciljem da pomaže razvoj stavljanjem na raspolaganje kapitala za razvoj, putem povoljnih zajmova. Banka pomaže i strane investicije, davanjem garancija i sopstvenim učešćem. Glavni organ Banke je Odbor guvernera koji se sastoji od guvernera i zamenika koji predstavljaju svaku državu. Država članica ima 250 glasova i povećan broj glasova prema učešću u kapitalu banke. Izvršni organi banke su izvršni direktori (18), koji biraju predsednika banke koji je zadužen za obavljanje administrativnbih i drugih tekućih poslova Banke. Međunarodno udruženje za razvoj je nastalo 1960. godine sa ciljem da se bavi kreditnim poslovima u ime banke. U suštini, Banka upravlja i Udruženjem. Međunarodna finansijska korporacija je stvorena 1956. godine i otvorena je za članstvo svim državama koje su članice Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Korporacija ima cilj da pomaže ekonomski razvoj članica, posebno država u razvoju i to ulaganjem u privatna preduzeća, sama ili uz udruživanje sa privatnim korporacijama i institucijama. Relativno je samostalna u odnosu na Međunarodnu banku, mada usklađuje svoje poslovanje sa Bankom. Na čelu Korporacije je Odbor guvernera i zamenika guvernera Međunarodne banke za obnovu i razvoj, iz zemalja koje su članice Međunarodne korporacije (177). Multilateralna agencija za obezbeđivanje investicija obezbeđuje garancije za kredite, koje pokrivaju rizike koji nisu komercijalne prirode (ograničenja transfera finansijskih sredstava, oružani

35

sukob, unutrašnji nemiri, povrede ugovora itd.). Pored toga, Agencija pruža i tehničku pomoć državama u obezbeđivanju investitora i stavlja na raspolaganje investitorima informacije o mogućnostima za ulaganje sredstava.

Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova obezbeđuje pomoć za mirno rešavanje sporova i eventualnu arbitražu u slučaju sporova u investicionim poslovima. Na taj način pruža određenu sigurnost investitorima i jača poverenje između njih i država u kojima investiraju.

3. Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO) Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO) je osnovana je 1943. godine i ima sedište u

Rimu. Osnovni cilj Organizacije je razvoj poljoprivrede i obezbeđivanje sigurne ishrane i iskorenjivanje gladi u svetu. Bavi se različitim akcijama koje povećavaju kapacitete i efikasnost poljoprivrede, primenu tehničkih i drugih mera u poljoprivrednoj proizvodnji, usvajanjem standarda za zdravu proizvodnju hrane, smanjenje neizbežnih gubitaka koji nastaju u poljoprivrednoj proizvodnji itd. Glavni organ je Generalna konferencija, koja bira Savet organizacije. Sekretarijat organizacije, na čijem je čelu generalni sekretar, obavlja administrativne i stručne poslove, priprema planove i programe rada i nacrte odluka koje usvajaju Savet ili Generalna konferencija. 4. Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO)

Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO) je formirana na Čikaškoj konferenciji 1944. godine, sa ciljem da razvija pravila i tehničke standarde međunarodne vazdušne plovidbe i da pruža pomoć državama u razvoju cvivilnog vazdušnog saobraćaja. Članice Međunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo mogu da postanu države koje ratifikuju Čikašku konvenciju o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. Izuzetno, u Međunarodnu organizaciju se mogu primiti i države koje nisu ratifikovale Konvenciju, ako se za prijem izjasni većina od 4⁄5 država članica u Skupštini. Glavni organ je Skupština, koju sačinjavaju sve članice. Skupština utvrđuje politiku Međunarodne organizacije, usvaja budžet i odlučuje o svim najznačajnijim pitanjima. Izvršni organ Međunarodne organizacije je Savet od 30 članova koji bira Skupština. Pri izboru članova Saveta se vodi računa o značaju koji država ima u međunarodnom vazdušnom saobraćaju i o ravnomernoj zastupljenosti država iz različitih geografskih regiona sveta. Savet postavlja generalnog sekretara Međunarodne organizacije i stara se o finansijskim poslovima Organizacije, usvaja međunarodne standarde, kojima se usklađuje međunarodna vazdušna plovidba, prikuplja i distribuira informacije od značaja za vazdušni saobraćaj. Međunarodna organizacija ima Sekretarijat, koji obezbeđuje izvršavanje administrativnih i tehničkih poslova Međunarodne organizacije, na čijem je čelu generalni sekretar. 5. Međunarodni fond za razvoj poljoprivrede

Međunarodni fond za razvoj poljoprivrede je osnovan sledeći zaključke Svetske konferencije o hrani od 1974. godine, 1977. godine. Sedište Fonda je u Rimu. Cilj Fonda je da obezbedi programe i sredstva koja će poboljšati ishranu, odnosno obezbediti dovoljnu ishranu stanovništva, posebno u ruralnim sredinama. Cilj Fonda je ograničen na borbu protiv gladi i siromaštva u zemljama u razvoju. Taj cilj Fond ostvaruje različitim sredstvima i metodama:

36

pripremom programa za razvoj proizvodnje hrane, unapređivanjem razvoja prirodne okoline, obezbeđivanjem sredstava za primenu programa. Glavni organ Fonda je Savet guvernera, koji utvrđuje opštu politiku Fonda. Izvršni organ je Izvršni odbor, sa predsednikom i potpredsednikom. Fond ima tri odeljenja, koja se bave posebnim grupama poslova Fonda: Odeljenje za administraciju i finansije, Odeljenje za upravljanje programima i Odeljenje za spoljne poslove. 6. Međunarodna organizacija rada (ILO)

Međunarodna organizacija rada (ILO) je osnovana uporedo sa Društvom naroda, tokom Versajske konferencije, 1919. godine, sa ciljem da poboljša uslove rada radnika u celom svetu, utvrđujući standarde kojima se ti uslovi izjednačavaju u svim državama sveta. Ti uslovi podrazumevaju opšte uslove rada, prava radnika na radu, uslove za zapošljavanje, bezbednost na radu, pravo na sindikalno udruživanje, zaštitu žena i dece na radu, socijalno i zdravstveno osiguranje itd. Specifičnost Organizacije je članstvo koje se razlikuje u odnosu na sve druge međunarodne organizacije. Naime, u Međunarodnoj organizaciji rada svaka država je zastupljena sa po četiri predstavnika, od kojih su dva predstavnika vlade, jedan predstavnik poslodavaca, a jedan predstavnik radnika. To je od posebnog značaja, imajući u vidu da se odluke donose večinom glasova. Ista srazmera u pogledu članstva je zastupljena i pri izboru Administrativnog saveta koji ima 56 članova, od kojih polovinu čine predstavnici vlada i po 1⁄4 predstavnici poslodavaca i radnika. Glavni organ je Međunarodna konferencija rada koju čine predstavnici svih država članica. Administrativni savet, koji se bira na tri godine, je izvršni organ i on vodi poslove Organizacije između zasedanja Konferencije. Međunarodni biro rada, sa sedištem u Ženevi, na čijem čelu je direktor obavlja poslove Sekretarijata Organizacije. Srbija je članica Međunarodne organizacije rada, koja okuplja 178 država članica. 7. Međunarodna pomorska organizacija (IMO)

Međunarodna pomorska organizacija (IMO) je osnovana 1948. godine, pod nazivom Međuvladina pomorska konsultativna organizacija, sa sedištem u Londonu i ima 164 države članice. Naziv je promenila 1982. godine. Ona podstiče saradnju među državama u usvajanju tehničkih standarda i postupaka koji se odnose na bezbednost plovidbe na moru, prevenciji nesreća i zagađenja mora i morske okoline i na razvoj brodarskih usluga, uz eliminisanje mera diskriminacije.

Glavni organ Međunarodne pomorske organizacije je Skupština. Savet je izvršni organ Međunarodne organizacije, a tekuće poslove obezbeđuje Sekretarijat. Organizacija svoje delatnosti ostvaruje preko četiri glavna komiteta: za pomorsku bezbednost, za zaštitu mora, za tehničku saradnju i Pravnog komiteta. Za obavljanje poslova iz svoje nadležnosti, komiteti obrazuju potkomitete. 8. Organizacija UN za industrijski razvoj Organizacija UN za indistrijski razvoj (UNIDO) je osnovana 17. novembra 1966. godine, po preporuci Konferencije UN za trgovinu i razvoj. To je specijalna agencija UN za podršku zemljama u razvoju u industrijalizaciji, odgovarajućim korišćenjem raspoloživih resursa i kapaciteta; nacionalnih i međunarodnih.

37

Organizacija je počela sa radom u januaru 1967. godine i sedište joj je u Beču. Ima 168 država članica. Organizacija ima Generalnu konferenciju kao najviši organ, koji usvaja programe rada, razmatra budžet. Operativni organi su Savet za industrijski razvoj i Komitet za program i budžet. Na čelu Organizacije je generalni direktor koga imenuje Generalna konferencija. Operativno delovanje Organizacije se obavlja pripremom preporuka i konkretnim oblicima pomoći pojedinim državama u industrijskom razvoju. U tom pogledu, Organizacija pomaže zemljama u razvoju da obrazuju ili jačaju postojeće institucije za upravljanje industrijskom proizvodnjom, organizuje i učestvuje u realizaciji različitih naučnoistraživaćkih projekata koji se odnose na industrijski razvoj, uključujući i one koji se odnose na istraživanje opravdanosti razvoja industrijskih postrojenja. Organizacija pruža tehničku pomoć u konkretnoim projektima. Organizacija se bavi i drugim delatnostima vezanim za industrijski razvoj, koje pomažu ostvarivanju osnovnog cilja. U tom pogledu, Organizacija obavlja informativnu delatnost, objavljuje različite publikacije, organizuje tematske konferencije i seminare. Budžet Organizacije se obezbeđuje učešćem zemalja članica Organizacije i ona se, pre svega, koriste za finansiranje troškova Sekretarijata Organizacije. Operativne delatnosti Organizacije se finansiraju iz sredstava Programa UN za razvoj (UNDP), koji je formiran 1965. godine. To je pomoćni organ Generalne skupštine, upravo sa ciljem da se obezbedi investiciona pomoć i pomoć u pripremi projekata zemljama u industrijskom razvoju. Program se finansira dobrovoljnim prilozima vlada. Programom upravlja Upravni savet od 48 članova, predstavnika vlada država članica. Takođe, na raspolaganju Organizaciji, za operativne delatnosti, je i Fond za industrijski razvoj UNIDO, za koji sredstva, takođe, obezbeđuju države članice dobrovoljnim prilozima. 9. Svetski poštanski savez

Svetski poštanski savez (UPU) je osnovan je 1874. godine i okuplja države članice radi obezbeđivanja nesmetanog poštanskog saobraćaja. Ima 190 članova i sedište mu je u Bernu. Cilj mu je da olakšava i unapređuje poštanski saobraćaj između država i uvodi standarde koji će omogućavati da se on odvija na najbrži i najefikasniji način. Usvaja preporuke kojima se takvo odvijanje saobraćaja obezbeđuje na najbolji način. Od posebnog značaja je rezultat ostvaren u obliku Univerzalne poštanske konvencije, kojom su uređena najznačajnija pitanja poštanskog saobraćaja među članicama. Organi Saveza su Svetski poštanski kongres, Izvršni komitet, Komitet za vezu, Konsultativna komisija i Međunarodni biro. 10. Svetska turistička organizacija

Svetska turistička organizacija (WTO) je počela sa radom 1975. godine, Konferencijom u Madridu, gde je i sedište Organizacije. Konferencija ima za osnovni cilj razvoj turizma kao značajne grane ekonomije koja bitno doprinosi opštem ekonomskom razvoju. Ciljeve ostvaruje razvijanjem međunarodne saradnje u turizmu, sa posebnim naglaskom na razvoj partnerskih odnosa javnog i privatnog sektora, i u primeni jedinstvenih standarda za turističke usluge. Organi su Generalna skupština, Izvršni savet, regionalne komisije i Sekretarijat. Svetska turistička organizacija ima i regionalne komisije u pojedinim regionima sveta, a okuplja 146 članova.

38

REGIONALNE KOMISIJE UJEDINJENIH NACIJA

U okviru Ekonomskog i socijalnog saveta UN, ubrzo nakon njegovog formiranja, sazrela je ideja o potrebi obrazovanja posebnih ekonomskih komisija za pojedine regione sveta. Ideja se zasnivala, pre svega, na specifičnostima tih regiona i trebalo je da se, kroz poštovanje tih specifičnosti, obezbedi ravnomerniji i skladniji razvoj svakog od posebnih regiona. Konačno, zavisno od tih specifičnosti, komisije treba da obezbede pomoć u prevazilaženju konkretnih problema, vezanih za sam region i efikasniju primenu ekonomskih i drugih instrumenata da bi se pomogao razvoj. Prve dve komisije su formirane za Evropu i za Aziju i Daleki Istok (koja je preimenovana u Ekonomsko-socijalnu komisiju za Aziju i Pacifik), zatim za Latinsku Ameriku i Karibe i za Zapadnoafričke države. Osnovni zadatak komisija je da pripreme studije ekonomskih problema u regionu, stepena tehnološkog razvoja i problema koji utiču na ravnomerni razvoj država u regionu. Komisije pripremaju mere koje treba da utiču na podizanje privrednih aktivnosti, jačaju privrednu saradnju i razvoj ekonomskih odnosa između država regiona i razmenu iskustava i sa drugim regionima i državama sveta i učestvuju u tim naporima. Komisije se bave i prikupljanjem i analizom statističkih pokazatelja u oblasti privrede i tehnološkog razvoja u odgovarajućem regionu, distribuiraju te podatke i nude državama regiona iskustva koja iz njih proizlaze. Komisije deluju preko različitih radnih tela, u kojima učestvuju predstavnici država članica, kao eksperti i stručnjaci u različitim privrednim oblastima. U Ekonomskoj komisiji UN za Evropu (ECE) su članice sve države Evrope, SAD i Kanada (od 1973. godine) i ta komisija deluje kroz mnoštvo komiteta za različite privredne oblasti: poljoprivredu, šumarstvo, saobraćaj, električnu energiju, ugalj, gas, čelik itd. Organi Komisije su Izvršni biro i sekretarijat. Sedfište Sekretarijata je u Ženevi. Komisija donosi odluke konsenzusom

Poseban uspeh je ECE ostvarila na olakšavanju i podizanju efikasnosti međunarodne trgovine, posebno kroz standardizaciju i pojednostavljenje izvoznih dokumenata, pripremu tipskih ugovora za prodaju, koji sadrže opšte uslove za prodaju i osnovne, neophodne formalnosti za odvijanje tih poslova. Naravno, prihvatanje tih standarda nije obavezno, ali su široko prihvaćeni, pre svega iz praktičnih razloga, jer bitno olakšavaju složenu proceduru zaključivanja međunarodnih poslova.

Ekonomsko-socijalna komisija za Aziju i Pacifik (ECAFE) je osnovana 1947. godine, a njene članice su države Azije i Pacifika. Sedište Komisije je u Bangkoku. Poseban doprinos ove komisije je usvajanje ECAFE pravila o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži po kojoj radi Arbitražni centar u Kuala Lumpuru. Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe je formirana 1948. godine, sa sedištem u Santjago de Čileu. Članice su zemlje Latinske Amerike i Kariba, ali i SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kanada i Holandija. Komisija zaseda jednom u dve godine, u glavnim gradovima Latinske Amerike. Komisija ima dva komiteta: Komitet za centralnoameričku ekonomsku saradnju i Komitet za trgovinu. Ekonomska komisija za Zapadnoafričke države je osnovana 1975. godine, sa sedištem u Adis Abebi. Članovi su sve države Afrike, a nesamoupravna područja su pridruženi članovi. Rezultati rada ove komisije su prilično oskudni, ali je od značaja njena saradnja sa drugim komisijama, posebno evropskom.

39

UNIVERZALNE MEĐUNARODNE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE 1. Opšti sporazum o carinama (GATT) Opšti sporazum o carinama (GATT) je nastao u neuspešnom stvaranju Međunarodne trgovinske organizacije. Na predlog SAD, koje su u periodu nesposredno posle završetka drugog svetskog rata prednjačile u inicijativama za međunarodno ekonomsko povezivanje, odmah posle formiranja Ekonomskog i socijalnog saveta, kao stalnog organa Ujedinjenih nacija, usvojena je rezolucija o osnivanju Pripremne komisije za Konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini i zapošljavanju. Pripremna komisija je, u okviru pripremnih radova za Konferenciju, sačinila Nacrt povelje Međunartodne trgovinske organizacije koja je trebalo da bude osnovana na Konferenciji. Međunarodna trgovinska konferencija je održana u Havani, od 21. novembra 1947. do 24. marta 1948. godine, uz učešće 53 države. Konferencija je usvojila Havansku povelju. Na Konferenciji je osnovana i Privremena komisija koja je zadužena za sazivanje prve konferencije novoosnovane Međunarodne trgovinske organizacije. Nasuprot očekivanjima, Havansku povelju nije ratifikovalo 20 država, što je bilo uslov za njeno stupanje na snagu. Moglo bi se zaključiti da je do ovog preokreta došlo, pre svega, zbog promenjenog stava SAD, koje su, iako inicijator osnivanja Međunarodne trgovinske organizacije, odbile da ratifikuju Povelju. Razlozi za to su višestruki, ali su od odlučujećeg značaja bile političke promene tog doba koje su se ili već dogodile ili su bile na vidiku (pre svega, već započet „hladni rat” i odnosi koji ga pratili). Međutim, sav trud oko pripremnih radova nije bio uzaludan. Naime, još u toku priprema za osnivanje Međunarodne trgovinske organizacije, vođeni su i pregovori o carinama, koji su relativno uspešno završeni i uobličeni u Glavi IV Nacrta povelje Međunarodne trtgovinske organizacije. Potpisivanjem završnog akta o tim pregovorima predviđeno je da oni privremeno stupaju na snagu od 1. januara 1948. godine. Prekid, i propast, pregovora o formiranju Međunarodne trgovinske organizacije, učinio je da su, ipak, ostali rezultati tih pregovora u vidu i pod nazivom Opšteg sporazuma o carinama. I pored jasno izražene namere da Sporazum bude privremenog karaktera, on je dugo ostao jedini ugovor u oblasti međunarodne trgovine. Štaviše, nakon stupanja na snagu on je više puta dopunjavan i menjan. Prema tome, u suštini, Opšti sporazum o carinama se više može smatrati međunarodnim ugovorom, nego međunarodnom organizacijom, iako je u razvoju stekao i obeležja međunarodne organizacije, pre svega stvaranjem posebnih organa. Pored toga, valja primetiti da Opšti sporazum sadrži obaveze država, a ne privrednih organizacija, što je još jedan element koji ga približava međunarodnoj organizaciji. Osnovni cilj GATT-a je unapređenje i liberalizacija međunarodne trgovine, ukljanjanjem različitih prepreka i diskriminacije u trgovini. Taj cilj se, na početku rada GATT-a, ostvarivao prvenstveno uklanjanjem ili smanjenjem carinskih ograničenja. To je imalo za posledicu bitno smanjenje carina. Međutim, to je bio relativno dug proces koji se odvijao kroz više etapa pregovora u okviru GATT-a. Smanjenje carinskih ograničenja je, međutim, vodilo razvoju i jačanju nekih drugih oblika zaštite nacionalnih tržišta, što je ponovo usporavalo i otežavalo razvoj međunarodne trgovine. Zbog toga je u okviru GATTA-a otvoren i proces koji je vodio rešavanju i tih pitanja, na taj način da se u što je moguće većoj meri spreči neosnovana diskriminacija i neosnovane privilegije u međunarodnim trgovinskim odnosima. Mnoga od rešenja postignutih u okviru GATT-a su kasnije ugrađena u sistema pravila Svetske trgovinske organizacije. Među velika dostignuća GATT-a spadaju i neka njegova osnovna načela, odnosno principi, koji se osnovano nazivaju principima GATT-a. Prvi, i verovatno najznačajniji od njih je princip najpovlašćenije nacije, koji, najjednostavnije rečeno, sve pogodnosti ili povlastice koje odobri jednoj državi odmah i bez ograničenja odobri i svim

40

drugim ugovornim stranama. Od ovog principa postoji relativno mali broj dopuštenih izuzetaka, koji se odnose na postojeće carinske preferencijale, na povlastice u pograničnom prometu i na povlastice u carinskim unijama ili slobodnim carinskim zonama. Principom nacionalnog tretmana se postiže elimisanje diskriminacije između robe koja se uvozi i robe sa nacionalnog tržišta. Uvezena roba mora da podleže istim uslovima, pre svega, istim porezima i drugim taksama, kao i propisima koji se primenjuju u pogledu transporta, prodaje, upotrebe, kao i domaći proizvodi. Princip zabrane kvantitativnih ograničenja isključuje mogućnost zaštite domaćeg tržišta određivanjem kvota, uvoznih dozvola i sličnih mera. To znači da se domaća proizvodnja može štiti samo u skladu sa pravilima GATT-a, carinama. Druge mere se mogu primeniti samo izuzetno, u slučaju neke vrste vanrednih stanja, kao što su nestašice nekih roba, prvenstveno hrane, radi obezbeđivanja primene određenih proizvodnih standarda ili radi ograničavanja uvoza poljoprivrednih proizvoda. Jugoslavija je od početka pedesetih godina prošlog veka ostvarivala saradnju sa GATT-om, ali različitog nivoa. Od 1950. do 1958. godine, Jugoslavija je imala status posmatrača, da bi tada podnela zahtev za pridruživanje. Pridruženi član je postala 1959. godine, a 1962. godine je stekla status privremenog člana. Pregovore o potpunom pristupanju GATT-u je Jugoslavija započela 1965. godine. U dugom procesu prilagođavanja, koji su zapravo značili, pre svega pregovore o carinama, Jugoslavija je postala punopravni član 1966. godine. Na žalost, iako punopravni član GATT-a, Jugoslavija nije nastavila članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao ostale članice GATT-a. Zbog ratova na području bivše Jugoslavije i događaja koji su pratili raspad države, članstvo Jugoslavije u GATT-u je suspendovano 1991. godine, tako da u vreme formiranja Svetske trgovinske organizacije, 1994. godine, Jugoslavija nije vršila svoja članska prava.

2. Svetska trgovinska organizacija

Svetska trgovinska organizacija je formirana 1994. godine, na vrlo specifičan način; naime, ona je na neki način proistekla iz Opšteg sporazuma o carinama i trgovini, koji je formiran 1947. godine, kao pokušaj stvaranja jednog univerzalnog sistema u međunarodnim ekonomskim odnosima. Taj specifičan način nastanka Svetske trgovinske organizacije izgleda da je bio povod nekim autorima da tvrde da je Svetska trgovinska organizacija nastala jednostavnim preimenovanjem Opšteg sporazuma o carinama i trgovini. Iako nema sumnje da je Svetska trgovinska organizacija, u suštini, prihvatila mnoga dostignuća i principe razvijene u okviru Opšteg sporazuma, teško bi se bilo složiti da se radi o jednostavnom preimenovanju. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što je sve vreme postojanja Opšteg sporazuma bilo sporno da li se radi o međunarodnoj organizaciji ili prosto o međunarodnom ugovoru.

Naprotiv, stvaranje Svetske trgovinske organizacije je relativno dug proces, koji je trajao skoro osam godina. Proces je započeo „Urugvajskom rundom pregovora” 1986. godine, koja je u suštini bila ministarski sastanak, nastavio se u sledećim godinama i završio 1993. godine zaključenjem sporazuma koji je formalno potpisan na Ministarskoj konferenciji u Marakešu 1994. godine.

Osnovni pravni dokument na kome se zasniva osnivanje, ali i delovanje Svetske trgovinske organizacije je Ugovor o osnivanju Svetske trgovinske organizacije od 1994. godine. Pored toga, deo pravnog osnova Svetske trgovinske organizacije je i veliki broj pravila koja su stvorena u okviru same Organizacije. U takva pravila i ugovore spadaju Višestrani sporazumi o trgovini robom, Opšti sporazum o trgovini uslugama, Sporazum o trgovinskim aspektima prava industrijske svojine, Sporazum o uslovima za strana ulaganja koja utiču na trgovinu, Dogovor o pravilima postupka za rešavanje sporova, Mehanizam za proučavanje trgovinskih politika.

41

Pored ovih, opštih sporazuma, deo pravnog okvira za delovanje Svetske trgovinske organizacije su i posebni sporazumi, kojima se uređuje trgovina posebnim robama ili pojedina pitanja međunarodne trgovine, ali oni nisu opšteobaveznog karaktera, nego obavezuju države koje su ih posebno prihvatile.

Prema navedenom, Svetska trgovinska organizacija predstavlja jednu od najmlađih međunarodnih organizacija, koja je započela sa radom 1995. godine. Sedište organizacije je u Ženevi. Trenutno okuplja 150 država redovnih članica Organizacije.

Imajući u vidu sve ono što „nudi” Svetska trgovinska organizacija, mnoge države, koje to još nisu, nastoje da postignu prijem u članstvo Svetske trgovinske organizacije. Međutim, prijem novih članova je podvrgnut vrlo striktnoj proceduri, koja je dugotrajna i komplikovana. Preduslov je da se ekonomski sistem države zasniva na tržišnim načelima i privatnoj svojini i da su ekonomski odnosi u državi liberalizovani. Pored toga, pravni sistem države mora da bude kompatibilan sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, posebno sa pravilima u sferi spoljne trgovine i stranih ulaganja. Doduše, zemlje u razvoju i manje razvijene zemlje se stimulišu određenim olakšicama u ovom pogledu, ali je svejedno za njih ispunjavanje uslova vrlo ozbiljan zadatak.

Srbija, nažalost, još nije primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju. Iako je Jugoslavija postala punopravni član GATT-a 1966. godine, zbog ratova na našem prostoru to članstvo je suspendovano, pa ona nije mogla da automatski, kao član GATT-a postane članica Svetske trgovinske organizacije. Zahtev za prijem, koji je Jugoslavija podnela 1996. godine nije prihvaćen, jer države članice nisu postigle konsenzus o tome. Zahtev je ponovljen 2000. godine. Jugoslavija je 2001. godine stekla status posmatrača, koji danas uživa Srbija, a 2005. godine je formalno započeo postupak prijema Srbije16. Iako je u Srbiji došlo do određenog usklađivanja zakonodavstva sa principima i pravilima Svetske trgovinske organizacije, ostaje još mnogo da se uradi da bi se obezbedilo prihvatanje našeg zahteva za prijem.

Glavni i najvažniji organ Svetske trgovinske organizacije je Ministarska konferencija koja zaseda najmanje jednom u dve godine. Odluke se donose konsenzusom, ali ako se ne može odluka doneti na takav način, moguće je i odlučivanje većinom i to tako da svaka zemlja članica ima jedan glas. Ako države članice Evropske Unije učestvuju u radu preko Evropske Unije, onda Evropska Unija ima toliko glasova koliko imaju njene države ćlanice.

Generalni savet vodi delovanje Organizacije u periodu između zasedanja Ministarske konferencije. Čine ga predstavnici svih država članica i on je dužan da realizuje porgrame Organizacije u svim aspektima delovanja.

Osnovni smisao nastanka Svetske trgovinske organizacije je uklanjanje različitih barijera u međunarodnoj trgovini i ostvarivanje slobodne trgovine među državama članicama. U skladu sa tim osnovnim ciljem države koje postanu članice Organizacije su u obavezi da svoje zakonodavstvo i procedure prilagode pravilima predviđenim u Sporazumu o osnivanju Svetske trgovinske organizacije i posebnim sporazumima koji su osnova postojanja Organizacije. Ovaj deo delovanja Svetske trgovinske organizacije bi se mogao uslovno nazvati institucionalizacijom međunarodne trgovine.

Međutim, jednako je važna, u pogledu razvoja međunarodnog privrednog prava i druga, normativna delatnost Svetske trgovinske organizacije. Naime, Svetska trgovinska organizacija je manje-više prihvatila i inkroporisala GATT, kojni je međunarodnu robnu razmenu uređivao od 1947. godine. U tom smislu, ciljevi na kojima se zasnivao GATT su istovremeno i ciljevi Svetske trgovinske organizacije. Osnovni princip je status najpovlašćenije nacije i carina kao jedini oblik zaštite nacionalne privrede u međunarodnoj trgovini. Druga ograničenja su moguća samo u izuizetnim okolnostima.

Pored toga, međutim, Svetska trgovinska organizacija je, po svojoj suštini, nadnacionalna institucija u području međunarodne trgovine. Taj nadnacionalni karakter institucije čije odluke imaju obavezni karakter, ima za cilj da međunarodnu trgovinu učini maksimalno efikasnom i to na taj način da obaveznim pravilima obuhvati sve aspekte prometa, te da na taj način prevaziđe ograničenja koja su bila sastavni deo regulatornih funkcija GATT-a.

16 Postupak je odvojeno počeo za Srbiju iako je bila u sastavu države Srbije i Crne Gore, po principu dvostrukog koloseka dve članice (Srbije i Crne Gore) u skladu sa Ustavnom poveljom.

42

Sa jedne strane GATT je bio zajednički forum država na kome su one usvajale odluke u obliku rezolucija, a ne pravno obavezna pravila. Bilo je očigledno da takav način međusobnog usklađivanja država u međunarodnoj trgovini ne zadovoljava ubrzane i sve obimnije trgovačke odnose. To ograničenje je i dovelo do potrebe za transformaciju GATT.

Pravila koja usvaja Svetska trgovinska organizacija su znatno drugačija. Ona postaju obaveza država, a Svetska trgovinska organizacija ima pravo da vrši nadzor nad nacionalnim zakonodavstvom i da kontroliše primenu tih pravila. To je obezbeđeno potpunom transparentnošću nacionalnih zakonodavstava i njegovim periodičnim preispitivanjem.

Dalje, Svetska trgovinska organizacija, svojim delovanjem, rešava i sporove među državama članicama. Naime, Dogovor o pravilima i postupku za rešavanje sporova stvorio je pravni osnov za rešavanje sporove koji podrazumeva i postojanje posebnih institucija, mehanizama za rešavanje sporova, kao i mehanizam za sprovođenje arbitražnih odluka.

Srbija ima ambicije da postane član, ali je proces ispunjavanja uslova za to članstvo i ispitivanja stepena u kome su oni ispunjeni još u toku, pa Srbija nije član Svetske trgovinske organizacije.

REGIONALNE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

Stvaranje regionalnih međunarodnih ekonomskih organizacija je, na neki način, odgovor na neuspeo, prvi, pokušaj stvaranja iniverzalne međunarodne trgovinske organizacije, neposredno posle stvaranja UN i Ekonomskog i socijalnog saveta. Naime, odmah po uspostavljanju Saveta, SAD su pokrenule inicijativu za formiranje takve organizacije i na osnovu te inicijative je usvojena rezolucija o formiranju Pripremne komisije za Konferenciju UN o trgovini i zapošljavanju. Privremena komisija je započela rad na Nacrtu povelje Međunarodne trgovinske organizacije. U početku, rad na pripremi Nacvrta povelje je brzo napredovao i 21. novembra 1947. godine, u Havani, započela je Velika međunarodna trgovinska konferencija koja je radila do 24. marta 1948. godine, kad je potpisan Završni akt kojim je usvojena Havanska povelja. Optimistički se računalo da će Povelja vrlo brzo stupiti na snagu, kad se obezbedi 20 ratifikacija Povelje. Završnim aktom Havanske konferencije je obrazovana i pripremna komisija za sazivanje konferencije Međunarodne trgovinske organizacije. Međutim, SAD koje su inicirale osnivanje Organizacije nisu ratifikovale Povelju i izostala je ratifikacija i od drugih zemalja. Ideja je nepovratno propala kad su SAD zauzele stav da neće ni razmatrati ratifikaciju Povelje, nego će se zadovoljiti samo podrškom Sporazumu o carinama, koji je zaključen tokom rada na Nacrtu povelje i koji je, u stvari Glava IV same Povelje. Taj sporazum je prihvaćen posebnim Protokolom o njegovom privremenom stupanju na snagu od 1. januara 1948. godine. Međutim, neuspeh nastojanja da se obrazuje Međunarodna trgovinska organizacija nije uklonio i potrebu za ostvarivanjem međunarodne privredne saradnje. Razlozi koji su vodili nastojanja država da učestvuju u stvaranju takve organizacije su i dalje ostali: potreba za institucionalizovanjem međunarodne saradnje, uklanjanje prepreka koje proizlaze iz relativno zatvorenih nacionalnih tržišta, zajednički interesi pojedinih država ili privrednih subjekata u određenim oblastima privrede itd. Pošto je bilo jasno da su, za duže vreme, propale ideje za stvaranje univerzalne međunarodne organizacije, rešenje je pronađeno u stvaranju različitih oblika regionalnog i intersnog povezivanja država.

EVROPSKA UNIJA (EU) Evropska unija je, po svemu, vrlo specifična međunarodna organizacija i po načinu nastanka i po

načinu funkcionisanja, kao i po ciljevima koje ostvaruje, odnosno koje nastoji da ostvari. Svakako, to nije samo međunarodna privredna organizacija, ili makar nije prevashodno međunarodna privredna organizacija, iako svoje poreklo duguje pre svega nastojanju da se ostvare određeni ekonomski ciljevi. U

43

njenom nastanku, pa i procesu razvoja se može možda na najbolji način sagledati presudni uticaj ekonomije u realnom životu, koji je vodio od nastojanja da se ostvare pojedinačni ekonomski ciljevi, da bi doveo do formiranja međunarodne organizacije koja je sve više političkog karaktera i koja poprima mnoge karakteristike državne organizacije. Naime, nisu retka mišljenja po kojima Evropska unija ima sva obeležja konfederacije i da razvoj vodi oblikovanju Unije kao države.

1. Nastanak i razvoj Evropske Unije Razvoj Evropske unije predstavlja proces koji započinje 1951. godine, kad je osnovana Evropska

zajednica za ugalj i čelik, čiji je, relativno ograničeni, cilj bio da se obezbedi zajedničko tržište za ugalj i čelik, što je podrazumevalo ukidanje raznih trgovinskih ograničenja na tom tržištu, pre svega, carina i stvaranje jedne zajedničke politike na tom tržištu. Osnivači ove zajednice su bile četiri države: Belgija, Holandija, Liksemburg i Savezna Republika Nemačka.

Poseban značaj ove zajednice za dalji tok evropskih integracija ima i činjenica da su njenim osnivanjem formirani i određeni organi koji su svojim delovanjem ostvarivali navedene ciljeve organizacije: Komisija, Savet, Zajednička skupština i Sud pravde. Način delovanja i donošenja odluka u ovim organima je, suštinski, izražavao nameru da se organizaciji obezbedi, u izvesnom smislu, nadnacionalni karakter. Tako je Komisija zadužena da izvršava osnivački sporazum, ali ne sme da prihvata uticaje i uputstva nacionalnih vlada. Određeni korektiv u odnosu na ovo ovlašćenje Komisije je, ipak, Savet koji se sastoji od po jednog ministra iz svake države članice i ima zadatak da koordinira rad Komisije i vlada država članica. Opštu kontrolu nad radom Zajednice ima Skupština.

U daljem razvoju, na koji su nesumnjivo uticala i pozitivna iskustva prvog oblika udruživanja, stvorena su nova dva oblika međunarodnog udruživanja istih država: Evropska zajednica za za atomsku energiju i Evropska ekonomska zajednica, Rimskim ugovorom od 1957. godine.

Evropska zajednica za atomsku energiju ima vrlo specifičan cilj; ostvarivanje saradnje u razvoju i korišćenju nuklearne energije, zajedničkim naporima svih članica.

Međutim, Evropska ekonomska zajednica ima mnogo šire i ambicioznije ciljeve: usklađivanje ekonomskih politika država članica, zajedničko tržište, povećanje ekonomske stabilnosti Zajednice i pojedinih članova i unapređivanje životnog standarda. Radi ostvarivanja tih ciljeva, a posebno radi ostvarivanja ideja o zajedničkom tržištu, države članice su ukinule sva ograničenja i prepreke slobodnom protoku robe, ljudi, usluga i kapitala.

Ove četiri slobode, uz carinsku uniju država članica, formirano je zajedničko tržište država članica, koje je svojom velličinom, komplementarnošću proizvodnje, jednakim uslovima privređivanja i zajedničkim nastupom prema trećima stvaralo povoljne prilike za ubrzani privredni razvoj svih država članica. To je, dalje, vodilo i razvoju ideje o racionalizaciji stvorenih zajednica, koja je rezultirala objedinjavanjem organa svih zajednica, 1965. godine. Objedinjavanje svih organa Zajednice vodilo je shavatanju svih zajednica kao celine, pa se od tada, u literaturi ali i u službenim krugovima one označavaju nazivom Evropska zajednica, koji podrazumeva sve tri zajednice.

Dalji razvoj vodi preko donošenja određenih odluka, koje su, po svojoj prirodi, bile političke odluke, ali usmerene na razvoj u ekonomskoj sferi. Jedna od njih, svakako od izuzetnog značaja, je odluka o zajedničkoj monetarnoj politici i odluci da se radi na proširenju Evropske zajednice novim članicama, koje to žele i koje ispunjavaju uslove da budu primljene u Zajednicu, koja je usvojena 1969. godine. Na Pariskoj konferenciji šefova država i vlada Zajednice, proširen je delokrug Zajednice i na neke druge oblasti: politiku regionalnog razvoja, zajedničku energetsku politiku, politiku očuvanja ljudske okoline.

Jedna od dalekosežnih odluka, usvojena na konferenciji u Parizu 1974. godine, je bila odluka o neposrednim izborima za članove Evropskog parlamenta u državama članicama. Izbori za članove Evropskog parlamenta treba da se odvijaju na način koji je uobičajen u demokratskim državama; na tajnim, višestranačkim izborima koji se organizuju na celoj teritoriji Evropske zajednice.

44

Ovakav razvoj je vodio, izgleda nužno, širenju polja delovanja Evropske zajednice i na političku sferu. Od, u početku, udruživanja sa vrlo uskim, racionalnim i jasnim ciljem da se stvore bolji uslovi poslovanja u jednoj grani ekonomije, preko udruživanja u drugim granama ekonomije, došlo se do ideje da se polje delovanja razvija i u političkim odnosima. To je, naravno, jasna posledica shvatanja da je uspeh obezbeđen samo u usklađenom delovanju na oba polja, odnosno da je dalji razvoj moguć samo ako se Evropska zajednica odredi kao demokratska tvorevina, koja obezbeđuje i ekonomska i politička prava i obaveze, i koja stvara jednake uslove u oba polja delovanja.

To shvatanje o saglasnosti političkih volja država članica je došlo do izražaja 1986. godine, kad je izvršena određena revizija Rimskog ugovora i usvojen Jedinstveni evropski akt u Luksemburgu. Sva tri osnivačka ugovora o formiranju tri zajednice (za ugalj i čelik, za atomsku energiju i Evropske ekonomske zajednice) objedinjena su u jedan pravni akt. Posebno je značajno da su se sve države članice saglasile da Evropska zajednica postane, ne više zajedničko, nego jedinstveno tržište i da se formira kao Evropska Unija.

Tako dalekosežne posledice u izmeni organizacione strukture, ali i u značajnoj promeni položaja država članica u njoj su, razume se zahtevale određeno vreme, za pregovoranje i konkretizaciju tog političkog zaključka. Pored toga, bilo je nužno i da države članice izvrše određene pripreme, zakonodavne i druge, koje će omogućiti sprovođenje dogovorenog.

Zbog toga je do realizacije usvojene politike došlo posle šest godina; zaključenjem Ugovora u osnivanju Evropske Unije, u Mastrihtu, u Holandiji, 1992. godine, koji je stupio na snagu 7. novembra 1993. godine.

Ugovor sadrži, pored izmene naziva Evropske zajednice u Evropsku Uniju i obaveze država članica da uspostave jedinstveno tržište Unije, da uspostave jedinstveni monetarni sistem Unije i da obezbede zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku.

Ugovor je, po svojoj prirodi, najznačajniji dokument u celokupnom razvoju Evropske Unije. On je očigledni izraz shvatanja da četiri velike slobode sa početka razvoja, nije moguće obezbediti na drugi način onim jedinstvenim regulisanjem tržišta i monetarne politike na celom području delovanja Unije. A, sa druge strane, samo potpuno ostvarenje te četiri slobode garantuje ostvarivanje ciljueva koji su postavljeni pri osnivanju zajednica, koji se mogu skraćeno označiti kao uspešan razvoj i uspešno ekonomsko poslovanje.

Međutim, istovremeno, Ugovor je izraz shvatanja da je za uspešno ostvarivanje ekonomskih, neophodno i, makar, zajedničko ostvarivanje političkih ciljeva, pre svega u sferi spoljne politike i bezbednosti. Upravo prihvatanje ovih delatnosti kao delokruga Unije, čini da je Unija prerasla čisto ekonomsko udruživanje i postala ekonomsko-politička integracija.

Izraz ovakvih gledanja na budući razvoj i delovanje Unije je, sa jedne strane, stvaranje Evropske monetarne unije i uvođenje zajedničke valute, koja je zamenila nacionalne valute,17a sa druge strane stvaranje zejdničke odbrambene politike, formiranjem sopstvenih, zajedničkih oružanih snaga, saradnje pravosudnih organa, unutrašnjih poslova itd.

Veoma širokim tumačenjem Ugovora iz Mastrihta, Unija i dalje širi delokrug kojim se bavi i u kojima utvrđuje jedinstvenu ili zajedničku politiku, koja se, strogo gledano, teško može svrstati u neku od navedenih oblasti, ali koja jeste uslov daljeg razvoja i koherentnosti svake, pa i politike Evropske Unije, kao što su socijalna i regionalna politika, tehnološki razvoj, zaštita ljudske okoline, obrazovanje itd.

Prema Ugovoru u Mastrihtu, Evropska Unija se zasniva na tri osnovna elementa, koje se često označavaju i kao tri osnovna stuba zajednice.

Prvi sačinjavaju evropske integracije (zajednice za ugalj i čelik, Evroatom i Evropska zajednica) i rezultati koje su one već dostigle u integraciji. Ali, nova Evropska unija ide i korak dalje, nastojanjem da

17 Koju, međutim nisu prihvatile sve države ni do danas; npr. Ujedinjeno Kraljevstvo još uvek zadržava svoju tradicionalnu valutu, kao i neke druge države u okviru Unije; sa druge strane, da bi mogle da uverdu zajedničku valutu, države, posebno nove članice moraju prethodno da isune određene uslove, pre svega u pogledu monetarne stabilnosti.

45

obezbedi i ekonomska i carinska unija članica. Značajno je navesti da pitanja koja spadaju u ovu grupu imaju nadnacionalni karakter i na njih se odnosi nadležnost organa Unije.

Drugi element su zajednička spoljna i politika bezbednosti država, u kojoj države članice usvajaju zajedničke stavove koji postaju i obaveza u spoljnopolitičkom i bezbednosnom delovanju država članica.

U treći stub spadaju pitanja unutrašnjih poslova i pravosuđa, kao što su prelazak granica EU, saradnja pravosudnih organa u krivičnim i građanskim stvarima, saradnja policije, carine.

J. Vilus u dosadašnjem razvoju Unije identifikuje zakonitost razvoja Unije u dva pravca. Prvi je unutrašnjeg karaktera i ogleda se u postepenom transferu ingerencija sa nacionalnog nivoa na nivo Unije, a drugi je usmeren ka teritorijalnom širenju Unije i obuhvatanju sve većeg broja evropskih zemalja.18

Osnovanost stava J. Vilus dokazuje i “dogradnja“ sistema Evropske unije, od značaja kako za države članice, tako i za one koje pretenduju da budu članice, Amsterdamskim ugovorom, koji je stupio na snagu 1999. godine, kojim se pojačava uloga organa Unije i proširuje njihova nadležnost. To se, pre svega, odnosi na neka pitanja kontrole spoljnih granica, azila, migracija, saradnje pravosudnih organa u građanskim stvarima, koja se prebacuju u prvi stub, odnosno u grupu pitanja za koje su nadležni organi Unije, i ta pitanja više ne podležu međudržavnoj saradnji članica Unije. Tome doprinosi i Ugovor zaključen u Nici, 2003. godine, kojim je prihvaćeno odlučivanje većinom glasova u odnosu na ova pitanja; dakle, za njih više nije potrrebno jednoglasno odlučivanje.

Uporedo sa razvojem organizacione strukture, dolazi do proširenja Evropske zajednice. Evropskoj zajednici se pridružuje i druge države Evrope, prihvatajući sporazume koji važe između država članica, a posebno sporazume koji se odnose na navedene četiri slobode. Od 1. janura 1973. godine, članstvu se pridružuju Danska, Irska i Velika Britanija, zatim Grčka 1981. i Španija i Portugalija 1986. godine. Konačno, pristupanjem Švedske, Austrije i Finske stvorena je zajednica od 15 članova.

Za sada, broj članova Evropske unije je zaustavljen na 27 država; posle promena u Evropi (raspad bivšeg Istočnog bloka, raspad bivše Jugoslavije) u jednom talasu primljeno je 10 novih članica, koje su mahom pripadale Istočnom bloku koji se raspao (među njima je i bivša jugoslovenska republika Slovenija) i konačno, od 1. januara 2007. godine članice su i Rumunija i Bugarska. Ovo, međutim, ne znači i kraj mogućeg i planiranog proširenja Evropske unije. Više država Evrope, pre svega tzv. Zapadnog Balkana (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora), među kojima je i Srbija „čeka u redu” da bude primljeno u članstvo. Već dugo se raspravlja i o prijemu Turske. Međutim, prijem podrazumeva i ispunjavanje određenih uslova i sve te države se nalaze u različitim fazama pregovora oko prijema. Ono što je sigurno je da će proces njihovog prijema trajati duže nego što bi one želele i očekivale.

2. Organi Evropske Unije Organi Unije su Evropski parlament, (Evropska) Komisija, Savet, Evropski savet, , Evropski sud

pravde i Finansijski sud. Ti organi su, istovremeno, organi i navedenih zajednica koje sačinjavaju Evropsku uniju.

2. 1. Evropski parlament

Evropski parlament je predstavničko telo koje se bira na neposrednim izborima u državama članicama. U njemu su predstavnici svih država članica, a njihov broj se određuje prema broju stanovnika države (ukupan broj 785 poslanika). Poslanici Evropskog parlamenta se biraju na opštim, neposrednim višestranačkim, tajnim izborima na celoj teritoriji Evropske Unije. Broj poslanika država se određuje prema broju stanovnika države, uz

18 Carić, S; Vilus, J; Đurđev, D; Divljak, D: op. cit, str. 104.

46

korektivne koeficijente kojim se ublažava razlika između velikih i malih država. Mandat poslanika je pet godina. Sedište Parlamenta je u Strazburu. Parlament deluje preko komiteta za različite oblasti delovanja, koji imaju sedište u Briselu i preko sekretarijata čije je sedište u Luksemburgu. Treba napomenuti da je Evropski parlament u svom nastanku bio savetodavni organ. Ali, vremenom i razvojem, Evropski parlament u sve većoj meri utiče na razvoj prava Evropske Unije i neprerkidno se pojačava njegova uloga u odnosu na ostale organe Unije. Nadležnost Parlamenta se, uslovno, može podeliti u tri oblasti delovanja: zakonodavnu, kontrolnu i nadležnost za budžet. U zakonodavnoj delatnosti, Parlament nije potpuno samostalan, nego tu funkciju obavlja sa Evropskom komisijom i Savetom ministara. Nivo učešća svakog od organa je određen Jedinstvenim evropskim aktom i to učešće se odvija kroz konsultacije, saodlučivanje ili kroz saradnju. Pri tome, treba istaći da je i ovo rezultat razvoja u prethodnom periodu; na primer, konsultacije su oblik učešća koji se primenjuje od formiranja Parlamenta, princip saradnje je uveden Jedinstvenim evropskim aktom. Deo zakonodavne delatnosti Parlamenta je i njegovo učešće u postupku koji prethodi donošenju propisa Evropske Unije. Iako inicijativu za usvajanje propisa ima samo Evropska komisija, Parlament je ovlašćen da ostvari uvid u zakonodavne projekte i da ih razmatra, preko komiteta Evropskog parlamenta. Takođe, komiteti Evropskog parlamenta imaju pravo da vrše i kontrolu sprovođenja propisa koji su usvojeni u Evropskoj Uniji. Ukoliko komiteti, odnosno Parlament utvrde da se pogrešno primenjuju određeni propisi, ovlašćen je da pokrene spor pred Evropskim sudom pravde. Najjači položaj Parlamenta je u postupku saodlučivanja, u kome Parlament ima pravo veta na usvojeni akt, tako da on ne može stupiti na snagu ako Parlament uloži veto. U pogledu kontrolne funkcije, Parlament, pre svega, ostvaruje nadzor nad radom Evropske komisije, koja je dužna da svake godine podnosi Parlamentu izveštaj o radu i da odgovara na pitanja poslanika u vezi sa izveštajem. Parlament može da izglasa nepoverenje Komisiji, ukoliko njen rad oceni nezadovoljavajućim. Takva odluka se donosi dvotrećinskom većinom poslanika koji su prisutni na zasedanju Parlamenta. Parlament odobrava sastav Komisije koji je utvrdio Savet, takođe dvotrećinskom većinom. Može da glasa o poverenju Komisiji. Može da postavlja pitanja svim institucijama Unije i prima odgovore od njih; može da formira posebne anketne komisije za raspravljanje određenih pitanja. Nadležnost za budžet Evropske Unije je podeljena između Evropskog saveta i Parlamenta. Savet u ovom pogledu ima jaču ulogu. Ovo proizlazi iz ovlašćenja koja u ovom pogledu ima Savet. Pre svega, Savet odlučuju o visini prihoda Evropske Unije koji se prikupljaju kroz budžet i iz poreskih izvora država članica. Pri tome, Parlament ima ovlašćenje da budžet prihvati ili odbaci, ali u celini i nema pravo da utiče na pojedinačne stavke i kompoziciju samog budžeta. Takođe, Parlament može da predlaže izmene u delu budžeta koji se odnosi na utrošak sredstava, ali Savet nije obavezan da te predloge prihvati. Čak i kad Parlament ne prihvati budžet, Savet je ovlašćen da odobrava troškove koji su u njemu predviđeni.

2. 2. Evropska komisija

Evropska komisija spada u red organa Evropske Unije kojima je poverena najaktivnija uloga u praktičnom delovanju Unije kao celine. Komisija je izvršni organ Unije i nezavisna je u odnosu na države članice.

Evropsku komisiju čine komesari i svaka država članica Unije ima po jednog komesara. Interesantno je da je broj komesara ograničen na 27, Ugovorom u Nici, tako da kad, i ako, broj članica Unije bude veći od 27, broj komesara će ostati isti.

47

Komesare bira Savet i to po relativno komplikovanoj proceduri, u kojoj se sve odluke donose kvalifikovanom većinom.

Naime, Savet predlaže predsednika Komisije, a zatim u dogovoru sa predloženim kandidatom usvaja listu kandidata koje predlažu države članice. Predsednika i komesare, konačno imenuje Savet, a potom taj izbor odobrava Evropski parlament, dvotrećinskom većinom. Mandat komesara je kao i mandat članova Evropskog parlamenta, pet godina.

Komisija ima velika ovlašćenja, prvenstveno u zakonodavnoj, upravnoj i izvršnoj oblasti. Komisija u određenim slučajevima ima ovlašćenje da i sama donosi propise, ali u principu predlaže njihovo donošenje i vrši nadzor nad sprovođenjem usvojenih propisa. Pod upravom Komisije je administracija Evropske unije, organizovana u direktorate.

Komisija je ovlašćena da se stara o primeni Ugovora o osnivanju Evropske Unije i svih propisa koji se usvajaju u Evropskoj Uniji i primeni mera koje usvajaju organi Unije; da učestvuje u pripremi mera koje usvajaju Evropski savet i Evropski parlament; da izvršava ovlašćenja koja joj poveri Evropski savet i da daje mišljenja i preporuke o pitanjima primene Ugovora, kad je Ugovor na to ovlašćuje ili kad ona nađe da je to neophodno i opravdano.

Važno ovlašćenje Komisije je isključiva nadležnost zakonodavne inicijative. To podrazumeva da je Komisija jedina ovlašćenja da predlaže donošenje novih propisa i da ih priprema.

Logično povezano sa ovim ovlašćenjem je i pravo Komisije da vrši nadzor nad sprovođenjem propisa koji se usvajaju i da ih, po potrebi, tumači.

Razume se, da bi mogla da ostvaruje ovako značajnu delatnost, Komisiji je povereno i da preduzima odgovarajuće mere za primenu tih propisa, i to prema svim subjektima na koje se oni odnose: organima Evropske Unije, državama članicama, pravnim i fizičkim licima na teritoriji cele Evropske Unije. U toj delatnosti, Evropska komisija je ovlašćena da neposredno prikuplja informascije, sprovodi istrage radi otkrivanja povreda propisa.

Ako ustanovi da je izvršena povreda, Evropska komisija nastoji da spor reši pregovorima sa državom koja je u pitanju, ako je država povredila pravo. U tom slučaju, Evropska komisija državi određuje rok za otklanjanje povrede, a nakon njegovog isteka, ukoliko država ne izvrši instrukciju koju je primila od Evropske komisije, Komisija može spor iznet pred Sud. U slučaju povrede nekog drugog subjekta (pravnog ili fizičkog lica) Komisija spor može da odmah iznese pred Sud.

Komisija je nadležna i za rešavanje sporova između država, ako se oni odnose na primenu Ugovora o osnivanju Evropske Unije. Naime, države su dužne da spor iznesu pred Komisiju, pa tek ako se on ne reši na taj način, da ga iznesu pred Sud.

Komisija ima i ovlašćenje za direktnu zakonodavnu delatnost, koja se ogleda u izdavanju naredbi svim subjektima prava Evropske Unije, ako se one odnose na funkcionisanje jedinstvenog tržišta. Pitanja u kojima Komisija može da izdaje takve naredbe su utvrđena Ugovorom i odnose se na unutrašnju trgovinu, zajedničku politiku u poljoprivredi i politiku konkurencije na tržištu.

Komisija predstavlja Evropsku Uniju u odnosima sa državama članicama Unije i u međunarodnim odnosima koje ostvaruje Evropska Unija.

Nema sumnje da je Evropska komisija najvažniji izvršni organ Evropske Unije, iako u hjerarhiji nije i najviši. Naime, ona neka od ovlašćenja ostvaruje, kao što je već navedeno, po odluci Saveta koji joj ta ovlašćenja prenosi. Ali, u tim ovlašćenjima, Savet zadržava pravo nadzora nad Komisijom u njihovom izvršavanju. Jača uloga Saveta, u odnosu na Komisiju dolazi do izražaja i u pogledu izvršenja budžeta. Naime, Savet može, odlukom usvojenom dvotrećinskom većinom članova Saveta, predložiti Evropskom parlamentu da Komisiju razreši zbog nepravilnosti u izvršenju budžeta.

Pored tog, objektivnog ograničenja koje se nameće Komisiji, ona je podvrgnuta i kontroli Evropskog parlamenta, koji joj, kao šte je već navedeno, može izglasati nepoverenje.

Konačno, svaki subjekt Evropske Unije može protiv akata ili zbog propuštanja delovanja, pokrenuti spor protiv Evropske komisije, pred Evropskim sudom pravde.

48

Imajući u vidu sve što je nadeno, položaj Evropske komisije u sistemu organa Evropske Unije je, u nekim elementima, sličan položaju vlade u državi, posebno po ovlašćenjima koja ima. Međutim, taj položaj je istovremeno i bitno različit, pre svega zbog ovlašćenja koja uspostavljaju relativnu dvostruku odgovornost Komisije, pred Savetom i Evropskim parlamentom, kao i zbog ograničenja koja se Komisiji nameću u pojedinim delatnostima (npr. budžet).

2. 3. Savet (ministara)

Savet ministara je, po mnogo čemu, a prvenstveno po nadležnostima i sastavu glavni centar delatnosti Evropske Unije. Naime, Savet je istovremeno zakonodavbni organ Evropske Unije i glavni njen izvršni organ. Pri tome, sastav Saveta je određen na vrlo specifičan način.

Savet sačinjavaju predstavnici država članica, najčešće ministri, prema resoru kome pripadaju pitanja o kojima se raspravlja. To znači, zapravo, da sastav Saveta nije stalan, nego se određuje prema prirodi pitanja o kojima se na Savetu raspravlja i o kojima Savet odlučuje. U tom smislu, Savet je i predstavnički organ svih država članica Evropske Unije. Savetom pedsedavaju države članice; predsedavanje svake države traje šest meseci.

Zasedanja ministara spoljnih poslova se često označava kao Opšti savet. Na zasedanjuima Opšteg saveta se raspravljaju pitanja spoljne politike i odnosa Evropske Unije u celini sa subjektima van Unije. Za razliku od Opšteg saveta, Specijalizovani savet okuplja ministre prema pitanjima koji su na dnevnom redu sednice. Savetom predsedava ministar spoljnih poslova jedne od država članioca, s tim što se na tom položaju ministri smenjuju svakih šest meseci, po redosledu koji je unapred utvrđen.

Savet održava sednice na zahtev predsedavajućeg Saveta ili na zahtev nekog od njegovih članova. Zahtev za održavanje sednice Saveta može podneti i predsednik Evropske komisije.

Sedište Saveta ministara je u Briselu, gde je i sedište Sekretarijata i Komiteta stalnih predstavnika. Naime, imajući u vidu specifičan sastav Saveta, neophodno je da se obezbedi kontinuitet u njegovom radu i to se postiže preko ova dva važna tela.

Sekretarijat je administrativni organ Saveta, koji obavlja stručne i druge neophodne administrativne poslove, važne za nesmetano odvijanje delatnosti Saveta.

Komitet se sastoji od stalnih diplomatskih predstavnika država članica, najčešće na nivou ambasadora i eksperata, koji su stalno na raspolaganju u sedištu Saveta. Komitet osvaruje neprekidnu vezu Saveta sa vladama država članica.

Odluke u Savetu se donose jednoglasno, kvalifikovanom ili prostom većinom. Način donošenja konkretne odluke zavisi od prirode pitanja o kome se odlučuje, kao i od vrste postupka koji se primenjuje. U principu, način glasanja je uređen Ugovorom o osnivanju. Na primer, za sve odluke koje se odnose na izmene Ugovora o osnovanju, prijem novih članica, izricanje kazni državama članicama i druga pitanja koja se mogu označiti kao pitanja koja se odnose na zajedničku politiku Evropske Unije zahteva se jednoglasnost.

Kvalifikovanom većinom se mogu donositi odluke koje se odnose na primenu već usvojenih navedenih odluka, bilo njihovu opštu primenu, bilo primenu u konkretnim, pojedinačnim slučajevima. Kad je reč o donošenju odluka kvalifikovanom većinom, broj glasova kojim raspolaže svaka država članica je unapred određen, veličinom i brojem stanovnika države i njenom ekonomskom snagom.

Konačno, prostom većinom se donose one odluke za koje u Ugovoru o osnivanju nije predviđen ni jedan od prethodno navedenih načina glasanja. U ovom načinu glasnja, svaka država raspolaže jednim glasom, glasom svog predstavnika.

Saglasno mestu koji ima u sistemu organa Evropske Unije, utvrđene su i nadležnosti Saveta ministara. On je ovlašćen da usklađuje opštu ekonomsku politiku država članica, da donosi propise (odluke) i da prenosi ovlašćenje za donošenje odluka o sprovođenju odluka Saveta Evropskoj komisiju.

Savet donosi propise u obliku pravila, uputstava i odluka.

49

2. 4. Evropski savet Formasno, Evropski savet je najviši organ Evropske Unije i sačinjavaju ga šefovi država ili vlada

država članica Evropske unije. Član Evropskog saveta je i predsednik Evropske komisije. Zasedanja Evropskog saveta se održavaju najmanje dva puta godišnje. Na zasedanjima učestvuju i

ministri spoljnih poslova država članica. Evropski savet se bavi, uglavnom, političkim pitanjima koja se odnose na dalji razvoj Unije, promenu Ugovora, utvrđivanje načela spoljne politike.

Ali, odluke koje usvaja Evropski savet nemaju pravno obavezujuću karakter; te odluke obavezuju činjenicom da su ih usvojili najviši politički akteri država članica Evropske Unije.

Ponekad, Evropski savet se bavi onim pitanjima koja nisu mogli da usaglase ministri u Savetu minsitara i na taj način, političkim uticajem, doprinosi da se razreše neki sporovi koji su mogući u Savetu miniustara.

Evropski savet bitno obeleržava činjenica da se ne radi o stalno organu, odnosno organu koji je u stalnom zasedanju, pa iz toga proizlaze i ograničenja njegovog mandata. To je, pre svega, politički forum, na kome se sučeljavaju politički stavovi i mišljenja o značajnim pitanjima Evropske Unije, ali se ta pitanja i stavovi kasnije realizuju kroz delatnost drugih organa, pre svega Saveta miniustara i Evropske komisije.

2. 5. Evropski sud pravde Razgranata struktura Evropske Unije, naravno zahteva i organ koji je nadležan i ovlašćen da na nezavisan način obezbeđuje poštovanje pravila, već obimnog evropsko (komunitarnog) prava kojim je uređena organizacija i delatnost Unije. Evropski sud pravde je sud Unije i svih zajednica. Sedište Suda je u Luksemburgu. U njemu ima predstavnika svaka država članica, a mandat sudija je šest godina i oni biraju predsednika Suda. Značajan činilac u radu Suda su opšti pravobranioci, koji mogu da daju pravno mišljenje o svakom predmetu koji se pojavi pred sudom. Opšti pravbobranioci pomažu sudijama u obavljanju sudijskih funkcija, ali oni nisu zastupnici ni Unije ni strana u sporu. Oni Sudu predočavaju svoje mišljenje o sporu koji je u toku, pre izricanja presude. Iako ta mišljenja ne obavezuju Sud, često ih Sud prihvata i odluke zasniva na njima. Kriterijumi za izbor sudija su slični kriterijumima koji se primenjuju u demokratskim državama. To moraju da budu ličnosti visokih stručnih i moralnih kvaliteta, da su ovlašćeni da vrše pravosudne funkcije u svojim državama ili da su izuzetni pravni stručnjaci. Sudije imaju imunitet i taj imunitet uživaju i posle prestanka sudijske funkcije, naravno u odnosu na sve radnje koje su obvavljali dok se bave ili dok su se bavili funkcijom sudije Evropskog suda pravde. Opšta nadležnost Suda je da se stara o poštovanju prava Evropske Unije. To podrazumeva i poštovanje Ugovora o osnivanju, ali i drugih opštih akata koje usvajaju organi Unije ili drugi pravni suvjekti Unije. Savet, Evropska komisija i državce članice mogu od Suda da zahtevaju i pravno mišljenje, posebno u pogledu međunarodnih ugovora koje Evropska Unija zaključuje sa državama koje nisu članice Unije i njihove saglasnosti sa pravom Unije. Nadležnost Suda obuhvata i ovlašćenje da tumači sve pravno obavezujuće akte koji se usvajaju u organima Evropske Unije, koji za to imaju ovlašćenja. Naravno, Sud nije nadležan za tumačenje akata koji nisu pravno obavezujući (preporuke, mišljenja); za njihovo tumačenje je nadležan organ koji te akte usvaja, u prvbom redu Evropska komisije. Stranke pred Sudom mogu biti države članice, zajednice, organi Evropske Unije, preduzeća sa područja Unije, fizička lica državljani država članica i službenici Evropske Unije. Pri tome, pravna i fizička lica ne mogu biti tužena pred Sudom (dakle, mogu se pojaviti samo kao tužioci), osim ako se radi o disciplinskoj odgovornosti određenih službenika zaposlenih u Evropskoj Uniji i njenim organima.

50

U određenim slučajevima, nacionalni sudovi su ovlašćeni da od Suda zatraže pravno mišljenje o nekim prethodnim pitanjima u sporovima koji se vode pred njima, a odnose se na primenu, odnosno tumačenje prava Evropske Unije. Nadležnost Evropskog suda pravde se može podeliti na direktnu nadležnost, u slučajevima kad se ceo postupak odvija pred tim sudom i u kome nema prava žalbe i na indirektnu nadležnost, odnosno slučajeve u kojima se postupak vodi pred sudovima država članica, a Evropski sud po zahtevu nacionalnog suda daje mišljenja. U prvom slućaju, direktne nadležnosti, Sud postupa po tužbama protiv država članica koje ne ispunjavaju obavezez predviđene Ugovorom o osnivanju; razmatra poništavanje pravnih akata koji nisu u skladu sa Ugovorom; razmatra akte Evropske Unije koji stvaraju finansijske obaveze; utvrđuje naknadu štete koja prostiče iz odgovornosti Evropske Unije; sudi o propuštanju organa Evropske Unije da donesu pravne akte kad su na to bili obavezni. Kako je već navedeno, Sud je nadležan da daje mišljenja po prethodinim pitanjima, kad to zahtevaju, pre svega, nacionalni sudovi. Ta pitanja se najčešće odnose na tumačenje Ugovora o osnivanju i drugih akata organa Evropske Unije, na pravovaljanost tih akata, na tumačenje statuta tela koja osniva Savet. Dakle, u izvršavanju ove nadležnosti Sud se bavi pravnim aspektima pitanja i ne upušta se u utvrđivanje ili ocenu činjeničnog stanja. Međutim, ovo je izuzetno važna funkcija Suda, kojom se obezbeđuje usklađenost i jednoobraznost u pogledu tumačenja i primene prava Evropske Unije. Proširenjem članstva Evropske Unije, ali i zbog širenja nadležnosti Unije i njenih organa, postepeno se povećavao broj predmeta koji su dolazili pred Evropski sud, u tolikoj meri, da je bila dovedena u pitanje faktička mogućnost da ažurno obavlja sve poslove. Zbog toga je, na zahtev Suda i posle konsultacije sa Evropskom komisijom, Savet doneo odluku, 1989. godine, da se formira Sud prve instance, čija je nadležnost da raspravlja sporove u kojima su tužioci fitzička ili pravna lica i sporovi službenika i organa Evropske Unije, kao i sporove koji se odnose na nelojalnu konkurenciju. U svim ovim predmetima moguće je na odluku Suda prve instance podneti žalbu o kojoj konačno odlučuje Evropski sud pravde.

2. 6. Računovodstveni (Finansijski) sud Računovodstveni sud, uprkos svom imenu, nije klasičan sud nego je organ koji ostvaruje

budžetsku i finansijsku kontrolu organa Unije. Savet imenuje po jednog predstavnika svake države članice, kao sudije u ovom sudu. Sud se bavi nadzorom i kontrolom zakonitosti budžetskih prihoda i rashoda Unije i računa svih organa Unije. Računovodstveni sud priprema redovne, godišnje izveštaje, ali priprema i posebne, konkretne izveštaje i daje primedbe po pojedinim, pitanjima, odnosno nepravilnostima koje utvrdi.

3. Pravni akti organa Evropske Unije U Evropskoj uniji se usvajaju različiti pravni akti, koji se razlikuju i po pravnoj snazi i

primenljivosti u državama članicama. Najvažniji su svakako pravilnici koji obavezuju sve države članice i primenjuju se neposredno na

teritoriji država članica, bez posebne procedure ratifikacije. Pravilnici uživaju sudsku zaštitu u svim državama članicama i mogu se ostvarivati prava i obaveze koje proističu iz njih pred sudovima država članica. Pravilnici, kao i osnivački ugovori Unije imaju jaču pravnu snagu od nacionalnog prava država članica.

Uputstva mogu da imaju i opšti karakter i da se odnose na sve države članice, ali postoje i uputstva koja se odnose na pojedine države. U oba slučaja, država je obavezna da se usaglasi sa ciljevima uputstva,

51

odnosno da primeni materijalnu suštinu uputstva, ali je stvar nacionalnog zakonodavstva da uredi način ostvarenja tog cilja. Najčešće, uputstva se koriste kad je potrebno ostvariti harmonizaciju propisa država članica u određenim oblastima.

Odluke koje se donose u Evropskoj uniji obavezuju sve subjekte na koje se odluke odnose. Preporuke i mišljenja, koja se usvajaju u Evropskoj uniji, ne predstavljaju pravnu obavezu, ali se

uglavnom poštuju, jer predstavljaju putokaz kako se na najbolji način ostvaruju, po pravilu, specifični ciljevi.

4. Pravna priroda Evropske Unije Nema sumnje da je Evropska Unija međunarodna organizacija sui generis. Teoretičari su,

uglavnom, saglasni da je to organizacija koja već ima mnoga obeležja države19, ali se još uvek spore oko toga da li se već može smatrati državom.

Čini se da je još rano govoriti o Evropskoj Uniji kao državi, ali ima dosta argumenta za zaključak da se ona kreće u pravcu organizovanja kao države.

Može se istaći da nekoliko vrednosti, usvojenih kao zajedničkih za sve članice Evropske Unije opravdava procene o daljem kretanju Unije ka približavanju strukturi države, stvaranju konfederacije, a po nekim mišljenjima, koja se zasnivaju na dosta snažnim argumentima, i federacije Evrope. Tome doprinosi i, najjasnije izraženo i za stanovništvo Evrope najvidljivije, usvajanje jedinstvene monete-evra. Iako ga sve članice Unije nisu priohvatile, evro svakako jeste simbol Unije i to simbol koji u najvećoj meri stvara osećaj pripadnosti jednom entitetu, makar se na ovom stepenu još ne može smatrati državom. Evro je zaista postao snažna valuta, sposobna da se ravnopravno, a i superiorno javlja na tržištu i nesumnjivo doprinosi ubrzanju međunarodnih ekonomskih odnosa.

Evropska unija već vodi zajedničku spoljnu politiku, usklađenu na nivou celine. Pojedinačna i povremena „iskakanja” država, izjavama ili pojedinačnim potezima članica su više izuzetak nego pravilo. Zajednička spoljna politika se definiše i usklađuje na najvišim niovima upravljanja Unijom i taj način definisanja i vođenja spoljne politike, što je nesumnjiva karakteristika državne vlasti, pojačava karakteristiku nadnacionalnog karaktera Unije.

Konačno, tome doprinosi i stvaranje zajedničkih oružanih snaga, Evropskog korpusa za brze intervencije, pod jedinstvenom komandom i zajednička politika bezbednosti na nivou Unije. Tri napred navedene međunarodne organizacije (Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju) formalno i dalje nastavljaju da postoje, ali se njihovo delovanje sve više i gotovo u potpunosti usklađuje i ostvaruje kroz Evropsku zajednicu, odnosno Evropsku uniju. Postoje svi izgledi da će značajne promene u tom pogledu doneti Ustavni ugovor, odnosno Ustav Evropske unije koji je već usvojen i potpisan 2004. godine, ali uslov za njegovo stupanje na snagu je da ga ratifikuju sve države članice Evropske unije. Postupak ratifikacije je završen u većini država članica, ali je na neki način zastao kad se protiv njega, na referendumima, izjasnila većina građana Francuske i Danske. To je otvorilo i vrlo obimnu diskusiju o njegovoj budućnosti, ali i ozbiljnu političku aktivnost, i u tim državama, da se nastali problem prevaziđe.

U svakom slučaju, Ustav donosi bitne promene u organizaciji Evropske Unije i, u pravnom pogledu, još više je približava izgledu i karakteristikama države.

U organizacionom pogledu, Ustav će zameniti sve postojeće ugovore i jedinstvena Evropska unija će zameniti sve tri dosadašnje evropske zajednice. Institucionalna struktura Unije bi trebalo da bude bitno promenjena. Predviđa se položaj ministra inostranih poslova, koji će obuhvatiti poslove koji su danas

19 Dimitrijević, V; Račić, O; Đerić, V; Papić, T; Petrović, V; Obradović, S: Osnovi međunarodnog javnog prava, Beograd 2005, str. 139.

52

podeljeni između visokog predstavnika za spolju politiku i politiku bezbednosti i komesara za spoljne poslove. Predviđena je i funkcija predsednika Evropskog saveta, sa mandatom od dve godine i šest meseci. Po Ustavu, Komisija treba da ima onoliko komesara koliko ima država članica, ali bi posle 2014. godijne, broj komesara biti jednak 2⁄3 od broja članova Unije.

Znatno je proširen broj pitanja u kojima se odlučuje kvalifikovanom većinom, koja se određuje na osnovu dvostruke većine: broja država članica i broja stanovnika koje oni predstavljaju, umesto jednoglasnog odlučivanja.

Jedan od argumenta koji doprinose tom utisku je i odnos Evropske Unije prema državama koje nisu njene članice, kao i prema međunarodnim organizacijama. U većini takvih odnosa, Evropska Unija nastupa jedinstveno, a najznačajniji odnosi se odvijaju na planu tehničke i druge pomoći državama u razvoju.

Ipak, posebni odnosi Evropske Unije su sa evropskim državama; sa njima Evropska Unija održava odnose različitog kvaliteta i intenziteta. Bitno je napomenuti da prema Ugovoru o osnivanju svaka država Evrope ima pravo da podnese zahtev da se učlani u Evropsku Uniju. Vrsta i kvalitet odnosa sa tim zemljama, između ostalog zavisi i od toga. U principu, najrazvijeniji su odnosi sa onim državama koje sa Evropskom Unijom potpišu sporazum o pridruživanju i stabilizaciji, što je u stvari već veliki korak države prema članstvu u Uniji. Nakon zaključenja takvog sporazuma država može da postane kandidat za članstvo i u tom svojstvu ima obavezu da ispuni i preostale uslove za prijem za punopravnog člana. U statusu kandidata za prijem država treba u potpujnosti da realizuje sve obaveze predviđene ugovorom, čime stiće mogućnost da zatraži punopravni prijem. O zahtevu se odlučuje višestepeno. Odluku o prijemu jednoglasno donosi Savet. Da bi Savet odlučivao, nužno je da se o tome prethodno konsultuje sa Evropskom komisijom i da saglasnost za prijem da Evropski parlament, apsolutnom većinom glasova.

Da bi stigla do punopravnog članstva, država mora da dostigne određeni stepen institucionalnog razvoja, koji garantuje da su institucije države razvijene u meri koja garantuju demokratiju, poštovanje ljudskih prava, vladavinu prava, zaštitu nacionalnih manjina i etničkih grupa; mora da obezbedi puno funkcionisanje tržišne privrede u okviru države, ali i sposobnost da ravnopravno učestvuje i na jedinstvenom evropskom tržištu; da je sposobna za preuizmanje i izvršavanje svih obaveza člana i da je evropsko zakonodavstvo u potpunosti integrisano u njeno nacionalno zakonodavstvo.

Srbija upravo prolazi taj put, koji vodi članstvu u Evropskoj Uniji, ali, iako su postignuti određeni rezultati, još je dobar deo puta pred njom. Postignut je dogovor o Ugovoru o pridruživanju i stabilizaciji, očekuje se i njegovo parafiranje, a potom i potpisivanje, koje, međutim, i dalje zavisi od određenih političkih uslova, prvenstveno od saradnje sa Haškim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Treba, međutim, napomenuti, da svaki pređeni korak na tom putu državu dovodi u povoljniji položaj i pruža joj mogućnost da za ostatak neophodnog puta prima stručnu, tehničku i drugu, pa i materijalnu i finansijsku pomoć od Evropske Unije.

SAVET EVROPE Savet Evrope je regionalna međunarodna organizacija, osnovana 1949. godine. To je samostalna međunarodna organizacija, koja nije u sistemu Evropske unije i ne treba je mešati sa Evropskim savetom ili Savetom, koji su organi Evropske unije. U Savetu Evrope su članice sve evropske države, osim Belorusije, za koju se smatra da ne poštuje principe vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, što su uslovi za prijem.

Savet se bavi širokim krugom pitanja, od kojih su, sa našeg stanovišta, značajna ekonomska pitanja, ali ne može da se bavi bilo kojim vojnim pitanjima. Najznačajnija delatnost Saveta Evrope je priprema međunarodnih konvencija (na primer, Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama).

53

Organi Saveta Evrope su su Komitet ministara, Savetodavna (Parlamentarna) skupština i Sekretarijat.

Komitet ministara sačinjavaju ministri spoljnih poslova država članica, koji imaju predstavnike u

sedištu organizacije, u Strazburu, koji učestvuju u redovnom radu Saveta. Komitet ministara utvrđuje politiku Saveta, odlučuje o prijemu novih članica i suspenziji, odnosno isključenju iz članstva, usvaja preporuke i zaključke koji se upućuju državama članicama.

Parlamentarna skupština je sastavljena od delegacija koje upućuju parlamenti država članica.

Delegacije moraju da predstavljaju parlamente, odnosno u njima moraju da budu predstavnici i vladajućih stranaka i opozicije. Skupština usvaja preporuke koje upućuje Komitetu ministara.

Sekretarijat obavlja administrativne i stručne poslove za Savet Evrope.

UDRUŽENJE ZA SLOBODNU TRGOVINU ZEMALJA CENTRALNE AMERIKE

Jedan od prvih oblika regionalnog udruživanja je upravo ova organizacija, Udruženje za slobodnu

trgovinu zemalja Centralne Amerike. Suštinski, ciljevi ove organizacije su bili da se ostvari razvoj poljoprivredne i industrijske proizvodnje država koje geografski pripadaju tom regionu i da se uspostavi carinska unija između država.

Stvaranju organizacije je bitno doprinela i Ekonomska komisija UN za Latinsku Ameriku; organizacija je formirana 1957. godine, zaključivanjem Ugovora o slobodnoj trgovini i integraciji država Centralne Amerike. Treba napomenuti da se, uglavnom, radi o ograničenim tržištima malih država (Gvatemala, Salvador, Honduras, Nikaragva, Kostarika).

LATINSKO-AMERIČKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE (LAFTA)

Osnovana je 1960. godine, Ugovorom zaključenim u Montevideu, na međunarodnoj konferenciji. Suština ove zone je vrlo neravnomeran razvoj država članica i vrlo različiti privredni kapaciteti tih država; od velikih, kao što su Brazil, Meksiko i Argentina, preko relativno srednjih (Čile, Kolumbija, Peru, Urugvaj), do vrlo slabo razvijenih, kao što su Paragvaj i Ekvador. Funkcionisanje organizacije bitno otežavaju te razlike i iako je zapažen određeni napredak u međusobnoj robnoj razmeni, ipak ostaje problem te neravnomerne razvijenosti, na čije ublažavanje nesporno utiču i ciklična kretanja na tržištu sirovina, posebno kad je u pitanju opadanje tih cena.

SEVERNO-AMERIČKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINSKOJ RAZMENI (NAFTA)

Ovaj sporazum je zaključen između tri velike države Severne Amerike: Kanade, SAD i Meksika. Potencijalno, to je ogromno tržište i osnovna ideja je da se ono formira kao otvoreno, zajedničko tržište, sa posebnim naglaskom na slobodnom protoku roba, kapitala i radne snage. Funkcionisanje sporazuma, u izvesnoj meri, otežavaju razlike u stepenu privrednog razvoja Meksika u odnosu na druge dve članice sporazuma, a poseban problem je proširenje tržišta radne snage. U uslovima nejednake razvijenosti postoji stalni problem kretanja radne snage, posebno između SAD i Meksika pa i pokušaji, manje ili više drastični i efikasni, ograničenja te slobode koje nameću SAD.

54

ORGANIZACIJA ZEMALJA IZVOZNICA NAFTE (OPEC)

OPEC je specifičan oblik interesnog povezivanja država koje pripadaju različitim regionima, a zajedničko im je da su veliki proizvođači nafte. Organizacija je formirana 1960. godine, sa osnovnim ciljem da očuva zalihe nafte, proizvodnju zadrži na određenom nivou, koji bi obezbedio da se rezerve ovog ograničenog resursa racionalno koriste, utvrđivanje cena nafte na određenom nivou i zaštitu zajedničkih interesa država proizvođača i izvoznica nafte. Radi toga, Organizacija utvrđuje i politiku proizvodnje i izvoza. Najviši organ je Konferencija OPEC, koju čine predstavnici svih država članica i koja se sastaje dva puta godišnje, po pravilu, u Beču, ali je moguće održavanje konferencija i na drugom mestu, o čemu odluku donosi sama Konferencija. Savet guvernera se sastoji od po jednog guvernera iz svih država članica; Savet rukovodi Organizacijom između zasedanja Konferencije. Administrativni organ je Sekretarijat sa sedištem u Beču. Sekretarijat ima osnovni zadatak da prati i utvrđuje cene nafte, pre svega vodeći računa da se cene nafte zadržavaju na nivou tekuće inflacije i njihov pora

MAGREB Magreb čine države Severne Afrike (Alžir, Maroko, Tunis i Libija) okupljene u tu organizaciju

prvenstveno na inicijativu Ekonomske komisije UN za Afriku. Osnovna ideja Komisije je bila da se organizacija formira kao federacija, koja bi pored navedenih država obuhvatila i Egipat, Sudan i Mauritaniju, ali do realizacije te ideje nije, ili još nije, došlo. Rad Magreba je opterećen i međusobnim sukobima između država koje mu pripadaju, ali je poslednjih godina došlo do smirivanja tih sukoba i sada se odnosi među njima povoljnije razvijaju i sve su učestaliji. Odluke u okviru Magreba donosi Savet ministara koji čine ministri iz svih država, ovlašćeni da odlučuju o privrednim pitanjima. Stalni savetodavni komitet Magreba je stručni organ koji priprema odluke koje donosi Savet ministara. Oblici saradnje koji se poslednjih godina ostvaruju među državama Magreba unapređuju ekonomske odnose između država, ali je daleko od ostvarenja cilj stvaranja zajedničkog tržišta tih država.

MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE KOJE DOPRINOSE RAZVOJU MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

1. Međunarodna trgovinska komora (ICC)

Međunarodna trgovinska komora je nevladina organizacija u čijem su članstvu hiljade članova različitih kategorija: preduzeća, ustanove, udruženja, kompanije, poslovni ljudi iz preko 130 država. Komora je osnovana 1919. godine, ima karakter savetodavnog organa UN i sedište joj je u Parizu. U državama članicama Komore deluju nacionalni komiteti Komore u koje se učlanjuju preduzeća, komore i udruženja, pa i državni organi koji se bave privredom. Preko nacionalnih komiteta se stupa u članstvo Komore. U Srbiji postoji nacionalni komitet pri Privrednoj komori Srbije. Nacionalni komitet okuplja privredna preduzeća, udruženja privrednika, strukovna udruženja, naučne ustanove. Odnosi u Nacionalnom komitetu su uređeni Statutom. Najviši organ Komore je Kongres, koji se sastaje jednom u dve godine. Između zasedanja Kongresa, upravni organ je Savet koji čine predstavnici svih nacionalnih komiteta.

55

Međunarodna trgovinska komora formira ekspertske grupe, komitete i komisije, u kojima su predstavnici nacionalnih komiteta. Komisije se osnivaju za različita područja delatnosti: međunarodnu ekonomsku politiku, međunarodnu trgovinsku praksu, bankarsku tehniku i praksu, intelektualnu i industrijsku svojinu, prirodnu okolinu, energiju, transport, finansijsko poslovanje, multinacionalna preduzeća i međunarodne investicije, međunarodnu arbitražu, telekomunikacije i informisanje, elektronsko poslovanje, telekomunikacije i informacije, poresku politiku, pravo konkurencije i praksu, marketing, reklamu i distribuciju, međunarodnu arbitražu. Komisije primaju i razmatraju inicijative međunarodnih poslovnih krugova i vlada država, usvajaju svoje stavove, izveštaje i daju preporuke. U Komori deluju i druga specijalizovana tela kao što su odbori, biroi, ustanove koji se bave različitim aspektima međunarodnih ekonomskih odnosa. Od posebnog značaja je Tehnički centar Međunarodne trgovinske komore za ekspertizu, koji angažuje samostalne eksperte za analizu i davanje mišljenja o stručnim pitanjima u vezi sa sporovima između stranaka. Tehnički centar može da deluje i preventivno, da bi se stvar rešila bez spora, ali se stručna mišljenja eksperata Tehničkog centra koriste i u toku pokrenutih postupaka, sudskih ili arbitražnih. Međunarodna trgovinska komora se angažuje na razvoju međunarodnih ekonomskih odnosa i unapređenju međunarodnog prometa roba, usluga, tehnologija i kapitala, za jačanje uloge privatnih preduzeća, jačanje tržišne privrede i za širenje investicija. Međunarodna trgovinska komora sarađuje i sa nacionalnim privrednim subjektima, ali i sa javnim vlastima, ukazujući na aktuelne probleme i pružajući pomoć u razvoju međunarodnih ekonomskih odnosa, zalažući se za otvoreni ekonomski sistem i suzbijanje protekcionizma. Značajan deo aktivnosti Međunarodne trgovinske komore se odnosi na normativnu delatnost, u okviru koje Komora priprema i kodifikuje postojeća pravna pravila. Pravila koja priprema ili kodifikuje Međunarodna trgovinska komora nemaju obaveznu snagu, ali su podržana autoritetom i kvalitetom rešenja, pa su relativno široko prihvaćena među subjektima međunarodnog privrednog prava, u različitim oblastima ekonomskih odnosa. Relativno veliki je broj kodifikacija u krilu Međunarodne trgovinske komore, kao što su: Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije, Arbitražna pravila Komore iz 1988, Pravila za borbu protiv mita i korupcije iz 1999, Međunarodna pravila Međunarodne trgovinske komore za direktnu prodaju iz 1999. godine itd. Od izuzetnog značaja su ekspertska znanja Komore u mnogim oblastima, a cilj Komore je da se ona stave na raspolaganje svima kojima su potrebna. Međunarodna trgovinska komora to postiže izdavanjem različitih priručnika, izveštaja, preporuka i sličnih publikacija u različitim oblastima i organizovanjem stručnih skupova na kojima se razmatraju aktuelna i važna pitanja u različitim oblastima: seminara, okruglih stolova, simpozijuma i sl. Takođe, vrlo važna je informativna delatnost Međunarodne trgovinske komore, u saradnji sa nacionalnim komitetima, da bi se obezbedila efikasna i stvarna primena pravila, principa i usvojenih načela.

2. Konferencija UN o trgovini i razvoju (UNCTAD)

UNCTAD je osnovana kao stalni organ Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 30. decembra 1964. godine, sa sedištem u Ženevi. Ima 192 države članice, odnosno sve države članice UN su i članice UNCTAD. Pored država članica u radu učestvuje i čitav niz međunarodnih organizacija, koje u UNCTAD imaju status posmatrača. Vrlo je važna saradnja koju UNCTAD ostvaruje sa drugim organima i agencijama UN, kao što su Ekonomski i socijalni savet, Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO), Svetska banka (IBRD), Međunarodni monetarni fond (MMF) itd. Takođe, značajna je i saradnja sa regionalnim komisijama UN, regionalnim oblicima udruživanja država, drugim međunarodnim i nacionalnim organizacijama.

56

Organi UNCTAD su Konferencija i Savet za trgovinu i razvoj, koji su ovlašćeni da istupaju u ime i za račun UNCTAD. Konferencija se održava jednom u četiri godine i na njoj učestvuju delegacije država, po pravilu, predvođene predsednicima vlada ili ministrima iz vlada. Između zasedanja Konferencije, administrativne i tekuće poslove obavlja Ured za trgovinu i razvoj. Jedna od Konferencija, šesta-1983. godine, je održana u Beogradu. Savet za trgovinu i razvoj se sastaje dva puta godišnje. Savet svoju delatnost obavlja preko komiteta, obrazovanih za pojedine delatnosti: za sirovine, za gotove proizvode, za transfer tehnologije; za privrednu saradnju, za trgovinu, za finansije itd. Pored komiteta, Savet obrazuje, kao privremene oblike delovanja potkomitete, povremene komitete, radne grupe, a administrativne poslove Saveta vodi Sekretarijat. Odluke UNCTAD i njegovih organa se donose u obliku rezolucija i nisu pravno obavezujuće, ali im se ne može osporiti uticaj na razvoj ekonomskih odnosa, a posebno na stvaranju opštih političkih načela u sferi trgovine i izgradnju strategije globalnog razvoja. Treba napomenuti da se UNCTAD ne bavi pravnim uređivanjem konkretnih trgovinskih pitanja, što je domen Svetske trgovinske organizacije. Prva konferencija UNCTAD je donela i značajan rezultat, usvajanjem Principa međunarodnih trgovinskih odnosa i trgovinske politike, kojima su, u stvari, afirmisani principi javnog interesa međunarodne zajednice u ekonomskim odnosima, posebno u prometu roba, usluga i novca. Afirmisani su osnovni principi, koji suštinski predstavljaju vrednosti predviđene Poveljom UN, u ekonomskoj oblasti: izgradnja međunarodnih odnosa na principu ravnopravnosti suverenih država, nemešanja u stvari pojedinih država, prava naroda na samoopredeljenje, prevazilaženja posledica kolonijalizma i neokolonijalizma, kao uslova za ubrzani razvoj sveta, ukidanja bilo kog vida diskriminacije u pogledu društvenih ili političkih sistema pojedinih država. Naravno, promene u savremenom svetu i međunarodnim odnosima su nesporno uticale i na delovanje UNCTAD, što je uticalo na modernizovanje njegove strukture i određenu promenu delatnosti. U suštini, posle obrazovanja Svetske trgovinske organizacije, na devetoj Konferenciji UNCTAD, u Južnoafričkoj Republici-1996, postavilo se pitanje da li je UNCTAD uopšte više potreban, imajući u vidu delokrug Svetske trgovinske organizacije. Prevladalo je stanovište da UNCTAD jeste potreban, ali, u novim uslovima, sa novim načinom rada. U savremenim uslovima, UNCTAD se bavi praćenjem trendova u razvoju svetske trgovine i uticajem tih trendova na privredni, odnosno industrijski razvoj. U tom pogledu analizira makroekonomsku politiku i međuzavisnost država, utvrđuje dobra iskustva i upoznaje sa njima zemlje u razvoju i pomaže tim državama da se uključe u procese globalizacije. Pomaže zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji da podignu svoje standarde, da unapređuju i promovišu svoje proizvode. Pomaže državama u razvoju da usvoje odgovarajuće pravne osnove u privrednoj sferi. Razmatra efikasnost stranih investicija i njihov uticaj na razvoj i trgovinu i povratni uticaj razvoja na investicije u svetu. Pomaže zemljama u razvoju i u tranziciji da razvijaju privredna preduzeća: velikih, malih i srednjih i u povećanju efikasnosti u proizvodnji i trgovini. UNCTAD se bavi i pitanjima finansija, posebno zaduženošću zemalja u razvoju i pomaže tim državama da kontrolišu svoje dugove. UNCTAD vodi i značajne baze podataka i obezbeđuje statističke podatke koji omogućavaju bolje i efikasnije planiranje, priprema trgovinsku elektronsku mrežu za praćenje i efikasnije odvijanje trgovinskih poslova. Posebno je značajna delatnost UNCTAD u izgradnju međunarodnog prava u oblasti trgovinskih odnosa. U nesumnjive pozitivne rezultate rada UNCTAD može se ubrojiti učešće UNCTAD u usvajanju više međunarodnih ugovora: Konvencije UN o međunarodnom prevozu robe morem, 1978. godine; Konvencije UN o uslovima za registraciju brodova, 1986. godine; Konvencije UN o pomorskom pravu pridržaja i hipoteci, 1993. godine itd.

57

3. Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL)

I Komisiju UN za međunarodno trgovinsko pravo je osnovala Generalna skupština UN, svojom rezolucijom, 1966. godine. Osnovni cilj stvaranja Komisije je unifikacija prava koje se odnosi na promet robe, usluga i novca, odnosno postupno usaglašavanje i unifikacija prva međunarodne trgovine. Potreba za takvim radom je proizašla iz nesporne konstatacije Generalne skupštine da razlike u pravnim sistemima država predstavljaju smetnju za odvijanje međunarodne trgovine. U Komisiji su predstavnici 36 država, članica UN, koje u članstvo bira Generalna skupština UN na šest godina, s tim što se svake tri godine bira polovina članstva. Pri izboru članova vodi se računa o ravnomernoj zastupljenosti geografskih regiona sveta i osnovnih pravnih sistema. Komisija se sastaje na redovna zasedanja jednom godišnje, naizmenično u Njujorku i u Ženevi, a sedište Sekretarijata Komisije je u Beču. Komisija svoju delatnost ostvaruje formiranjem radnih grupa u koje ulaze predstavnici svih država članica. Države koje nisu članice mogu da učestvuju u radu Komisije i radu radnih grupa kao posmatrači. Na isti način u radu mogu da učestvuju i zainteresovane nevladine organizacije. Posmatrači imaju pravo da učestvuju u debatama kao i članice Komisije. Komisija je ostvarila zapažene rezultate. Rezultati njenog rada su, sa jedne strane, usvojene međunarodne konvencije koje olakšavaju međunarodnu trgovinu i u nju unose jedinstvene standarde, a sa druge strane su modeli zakona u određenim oblastima, kao pomoć džavama u usvajanju određenih standarda u nacionalnom zakonodavstvu, kojima je takođe cilj unifikacija pravila koja olakšava međunarodne ekonomske odnose. Komisija je vrlo aktivno učestvovala u usvajanju Konvencije o ugovorima u međunarodnom prevozu robe morem, koja je usvojena 1978. godine. Rad na Konvenciji je otpočeo pod pritiskom zemalja u razvoju i Konvencija je dokument koji uspostavlja ravnotežu u pravima i obavezama razvijeniih i nerazvijenih zemalja u oblasti odgovornosti brodara, pošiljaoca i primaoca robe. U toku rada na ovoj konvenciji ostvarena je zapažena saradnja i sa drugim međunarodnim organizacijama, pre svega sa UNCTAD. Konvencija je stupila na snagu 1. novembra 1992. godine i ima 25 država članica. Komisija je pripremila Konvenciju UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, usvojenu 1980. godine, koja je stupila na snagu 1988. godine. Konvencijom se uređuju zaključivanje ugovora, obaveze kupaca i prodavaca, povrede i posledice povreda ugovora. SFRJ je ratifikovala Konvenciju 1984. godine, a Srbija je nastavila članstvo sukcesijom. Takođe, Komisija je pripremila Konvenciju o zastarelosti u oblasti međunarodne trgovine, uspostavljajući rok zastarelosti od četiri godine. Konvencija je usvojena 1974. godine, a posebnim Protokolom iz 1980. godine njeno polje primene je izjednačeno sa primenom Konvencije o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe. Konvencija je, sa Protokolom, stupila na snagu 1. avgusta 1988. godine. SFRJ je pristupila Konvenciji, a Srbija je, takođe sukcesijom, nastavila članstvo. Komisija je učestvovala i u pripremanju Konvencije o odgovornosti operatera transportnih terminala u međunarodnoj trgovini, usvojenoj 1991. godine, pripremila je više međunarodnih ugovora u oblasti menica, kredita i garancija. Kao što je navedeno, Komisija je usvojila i nekoliko modela zakona, sa osnovnim ciljem da se, u tim domenima, unifikuje nacionalno zakonodavstvo i olakša međunarodna trgovina, tako što će se zasnivati na istim standardima poslovanja. Tako je 1992. godine Komisija usvojila Model zakona o međunarodnom transferu kredita, zatim Model zakona za nabavku dobara, opreme i usluga, 1994. godine. Takođe, Model zakona o prekograničnom stečaju, 1997. godine. Očigledno, svojim delovanjem, Komisija nastoji da se ostvari ne samo unifikacija putem međunarodnih ugovora, nego i da pomogne nacionalnim zakonodavstvima da usvajaju ujednačene i unifikovane propise koji če voditi efikasnijem odvijanju međunarodne trgovine.

58

4. Međunarodni institut za unifikaciju pravila međunarodnog privatnog prava (UNIDROIT).

Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava je vladina organizacija formirana 1926.

godine, kao pomoćni organ Društva naroda (preteče Ujedinjenih nacija), u Rimu. Međunarodni institut okuplja preko 50 država ćčanica, koje zajednički finansiraju Institut.

Osnovna delatnost Instituta se svodi na normativnu aktivnost, usmerenu na pripremu jedinstvenih normi međunarodnog privatnog prava. Pravila koja priprema Institut nesporno imaju uticaja na važne oblasti međunarodnog privrednog prava. Institut, po pravilu, ta pravila usvaja u obliku međunarodnih ugovora i preporučuje ih državama za usvajanje.

Institut je učestvovao u pripremi mnogih takvih ugovora, koji su kasnije usvojeni posredstvom međunarodnih organizacija, pa i ugrađeni u nacionalna zakonodavstva država, kao što su Jednoobrazni zakon o zaključenju ugovora o međunarodnoj prodaji robe, 1964. godine, Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe, koju je usvojio UNCITRAL 1980, Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe, 1988, Međunarodna konvencija o ugovorima o putovanju, 1970. godine itd.

Najviši organ Instituta je Generalna skupština koja utvrđuje politiku Instituta i donosi odluke obavezne za sve organe, usvaja planove rada za tri godine, utvrđuje budžet i bira Savet Instituta.

Savet ima 25 članova i bira se na pet godina i sprovodi politiku koju utvrđuje Generalna skupština, vodi računa o sprovođenju Statuta Instituta i realizaciju programa rada. Na čelu Saveta je predsednik koga imenuje Vlada Italije.

Sekretarijat je izvršni organ Instituta, odgovoran za sprovođenje programa rada i administrativne poslove, a na njegovom čelu je generalni sekretar koga imenuje Savet.

3. PRIVREDNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

Da bi se uopšte razmatralo pitanje pravnog subjektiviteta privrednih organizacija u međunarodnom privrednom pravu, bilo bi korisno da se prethodno razmotri pojam privrednog preduzeća, odnosno preduzeća uopšte. To je prilično težak zadatak, jer analizom uporednog prava jedini zaključak do koga bi se pouzdano moglo doći jeste da u međunarodnom pravu ne postoji jedinstvena, opšteprihvaćena definicija preduzeća, odnosno privrednog ili trgovačkog društva. Međutim, to ne sprečava da utvrdimo nekoliko osnovnih činjenica koje nas mogu dovesti do toga da se, i bez postojanja takve jedinstvene definicije, upustimo u osnovna pitanja razmatranja subjektiviteta privrednih organizacija u međunarodnom privrednom pravu. Naime, pitanje šta se smatra preduzećem, kompanijom, društvom ili nekako drugačije nazvanim oblikom privrednog organizovanja je, u suštini, pitanje nacionalnog zakonodavstva. Dakle, nacionalno zakonodavstvo određuje uslove koje svaki oblik privrednog organizovanja treba da ispuni da bi se pojavio na domaćem tržištu, odnosno u unutrašnjem privrednom životu, a zatim nacionalno zakonodavstvo, takođe, određuje i pod kojim uslovima takav oblik privrednog, odnosno ekonomskog organizovanja može da učestvuje u međunarodnim odnosima, kao i pod kojim uslovima. Uprkos razlikama u definisanju pojmova o kojima je reč, ipak u nacionalnim zakonodavstvima postoje neki uslovi koji su manje-više zajednički, slični ili isti i koji nam omogućavaju da lakše utvrdimo koji od tih oblika organizovanja mogu da se smatraju trgovcima, odnosno privrednim subjektima ovlašćenim da stupaju u međunarodne ekonomske odnose. Jedan od takvih uslova jeste princip da se traži odgovarajuća registracija kod nadležnog državnog organa. Dakle, da bi se neko preduzeće smatralo subjektom privrednog prava, a zatim i međunarodnog

59

privrednog prava, ono mora da bude upisano u odgovarajući registar koji, uobičajeno, vodi neki državni organ. Za takav upis, međutim, postoje određeni uslovi koje preduzeće mora da ispuni da bi steklo pravo na upis. Najčešće, ti uslovi predviđaju da se preduzeće bavi privrednim poslovima i da poseduju određeni stepen organizacije i znanja za obavljanje tih poslova. Ona treba da raspolažu određenom imovinom, da imaju određene organe i odgovorna lica itd. Uslovi pod kojima se preduzeća mogu osnivati, u suštini, nisu deo međunarodnog privrednog prava, nego unutrašnjeg prava, jer se ti uslovi odnose, uglavnom, na sva preduzeća, pa se nećemo dublje upuštati u te uslove. Ono što se razlikuje u različitim državama je suštinsko značenje upisa u odgovarajuće knjige, odnosno registre. Konstitutivni karakter upis ima kad preduzeće činjenicom upisa počinje da postoji, odnosno dobija karakter trgovačkog preduzeća. Nasuprot tome, upis deklarativnog karaktera znači da se činjenicom upisa samo konstatuje da preduzeće postoji. U praksi, nema bitne razlike u posledicama; i kod jednog i kod drugog značenja, upis je obavezan uslov za poslovanje preduzeća. Ono što je važno imati u vidu kod analize pravnog subjektiviteta preduzeća koja učestvuju u međunarodnim ekonomskim odnosima jeste njihov poseban položaj u poslovanju; registrovana su u jednoj državi, po njenim propisima, i deluju u njoj, a istovremeno svoju delatnost obavljaju i u drugim državama, samom činjenicom da učestvuju u međunarodnim ekonomskim odnosima. To podrazumeva da su takva preduzeća podvrgnuta dvostrukom pravnom režimu: države registracije i države u kojoj obavljaju određene spoljnotrgovinske delatnosti. Zbog toga, takbva preduzeća moraju da poštuju dva principa: teritorijalni i personalni. Teritorijalni princip obavezuje takva preduzeća da posluju po propisima države u kojoj obavljaju svoje poslove, dakle propise zemlje domaćina. Pri tome, to su propisi koji se, uglavnom, odnose na sva preduzeća, i domaća i strana; naime, u većini država sveta danas se smatra da su sva strana preduzeća koja posluju u tim državama domaća pravna lica, pa su obaveze za njih iste kao i za domaća pravna lica. To, naravno, ne isključuje mogućnost da zemlja domaćin na poseban način uredi neka pitanja ili neke segmente poslovanja stranih preduzeća, bilo tako što donosi posebne propise koje se odnose samo na takva preduzeća ili preduzima neke konkretne mere restrikcija. Iako države danas to sve manje čine, takva praksa nije nemoguća. Sa druge strane, preduzeća koja učestvuju u međunarodnim ekonomskim odnosima su obavezna da poštuju i propise zemlje porekla, prema personalnom principu. U tom pogledu, ona su obavezna da poštuju sve zakone i propise zemlje u kojoj preduzeće ima sedište i da poštuju ekonomsku politiku zemlje. Nije nemoguće da ponekad poštovanje teritorijalnog i poštovanje personalnog principa budu u koliziji, odnosno da jedan od njih može dovesti u pitanje mogućnost poštovanja drugog, pa ga čak može i isključiti. Takva moguća kolizija između dva principa se u savremenom svetu razrešava međunarodnim ugovorima i sporazumima, kojima se takvi slučajevi mogućih kolizija izbegavaju. Takvi ugovori se donose na regionalnom ili na univerzalnom nivou i često sadrže pravila poslovanja kao standarde kojima je upravo to cilj; da se kolizijom personalnog i teritorijalnog principa ne dovede u pitanje mogućnost poslovanja preduzeća, odnosno njihovo učešće u privrednom životu. Izbegavanju takve kolizije posebno doprinose različiti oblici ekonomskog udruživanja država; Evropska unija je jedan od primera za to.

60

1. Položaj preduzeća u međunarodnim ekonomskim odnosima po propisima Republike Srbije.

Spoljnotrgovinsko poslovanje preduzeća koja su kao privredni subjekti registrovani u Srbiji

uređeno je Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju.20 Bitna novina u odnosu na prethodne propise o spoljnotrgovinskom poslovanju su načela na kojima sam zakon počiva. Naime, Zakon uređuje spoljnotrgovinsko poslovanje u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Dakle, iako Srbija nije članica ni jedne od navedenih organizacija, Zakon izražava opredeljenje da svoje spoljnotrgovinsko poslovanje uskladi sa članicama tih organizacija; to nesumnjivo otvara mogućnosti efikasnije spoljne trgovine i nastojanje da se prihvate standardi koji su univerzalno prihvaćeni. Zakonom je spoljna trgovina definisana kao prekogranični promet roba i usluga. Pri tome, razlikuju se dva osnovna načina tog prometa roba i usluga: direktno ulaganje u inostranstvu i investicioni radovi u inostranstvu. Pod direktnim ulaganjima se podrazumeva osnivanje preduzeća u inostranstvu ili otvaranje ogranaka ili predstavništava preduzeća iz Srbije, ali i kupovina imovinskog udela u stranim preduzećima, ulaganje kapitala u strana preduzeća radi učešća u upravljanju njima.

Investicionim radovima se smatraju projektantski, građevinski i zanatski radovi, poslovi inženjeringa i drugi radovi i usluge na objektima u inostranstvu.

Osnovno načelo spoljne trgovine je sloboda spoljne trgovine, bez ograničenja, što se odnosi i na direktna ulaganja i na izvođenje investicionih radova. Takođe su potpuno slobodni promet robe domaćeg preduzeća koja se nalazi u inostranstrvu, kao i pružanje usluga u inostranstvu u kome učestvuje domaće lice. Prema Zakonu u međunarodnim ekonomskim odnosima mogu da učestvuju domaća i strana lica. Domaće lice je svako pravno lice koje ima sedište, odnosno fizičko lice koje ima prebivalište u Republici Srbiji. Iz toga neposredno proizlazi da je i preduzeće koje je u vlasništvu stranog kapitala a ima sedište u Republici Srbiji domaće pravno lice. Strano lice je pravno lice koje ima sedište u inostranstvu, odnosno strano fizičko lice ili domaći državljanin koji ima prebivalište ili boravište u inostranstvu duže od godinu dana. U spoljnotrgovinskom poslovanju mogu da učestvuju i ogranci, odnosno predstavništva stranog preduzeća. Na zahtev osnivača, ti ogranci i predstavništva se upisuju u registar u koji se upisuju i domaća pravna lica, odnosno privredna društva. Pri tome, ogranak u Srbiji može da obavlja one poslove za koji je registrovano preduzeće čiji je ogranak, u zemlji sedišta. Taj ogranak ostaje u granicama poslovne sposobnosti sedišta i ne može imati širu poslovnu sposobnost. Ogranak ima položaj domaćeg pravnog lica. Nešto je drugačiji položaj predstavništva. Predstavništvo je takođe, kao i ogranak, zavisan organizacioni deo osnivača, ali on na teritoriji Srbije ne može da zaključuje ugovore, osim onih za svoje sopstvene potrebe, ali može da obavlja pripremne poslove za zaključenje ugovora, koje zaključuje osnivač. Strana pravna lica koja se bave pružanjem usluga u Srbiji te usluge pružaju u skladu sa propisima kojima je u Srbiji uređeno pružanje određenih usluga. To znači da su obavezana personalnim principom.

20 „Službeni glasnik Republike Srbije” broj 101⁄2005

61

V NAČELA MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA Pod opštim pojmom načela podrazumevaju se principi koji ne podležu čestim promenama i koji predstavljaju osnovu nekog poretka. Dakle to su trajnije vrednosti, koje služe da se, polazeći od njih, preciznije i potpunije urede određeni odnosi. U međunarodnom javnom pravu su utvrđena opšta načela u odnosima između država, koja su i ugovorno formulisana u članu 2. Povelje UN. Ta načela su potpunije razrađena u Deklaraciji o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država u skladu sa Poveljom UN, u kojoj se navode: zabrana pretnje ili upotrebe sile; obaveza mirnog rešavanja sporova; jednakost suverenih država; nemešanje u unutrašnje poslove drugih država; dužnost saradnje sa drugim državama; ravnopravnost i samoopredeljenje naroda; dužnost savesnog ispunjavanja preuzetih obaveza. Kasnije, u okviru Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Deklaracijom o principima kojima se države učesnice rukovode u međusobnim odnosima, ponovljena su, u suštini, navedena načela, s tim što su definisana i tri nova: nepovredivost granica, teritorijalni integritet država i poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. Iz samog formulisanja navedenih načela proizlazi da su ta načela političkog karaktera i da se odnose na sve odnose među državama generalno. Međutim, iako navedena načela, kako su formulisana, nisu neposredno primenljiva u međunarodnim ekonomskim odnosima, to ne znači da se ona ne primenjuju u tim odnosima. Ona su obavezna i u međunarodnom privrednom pravu i poslužila su kao izvor za formulisanje nekoliko drugih načela, koja se, uslovno, mogu nazvati ekonomskim načelima, koja iz njih proizlaze i odnose se na međunarodne ekonomske odnose. To su načela: slobode trgovine; slobode saobraćaja i slobode transfera vrednosti (kapitala). 1. Načelo slobode trgovine Apsolutno shvatanje načela slobode trgovine bi značilo pravo na razmenu dobara unutar jedne države i između država bez ikakvih ograničenja. Međutim, sloboda trgovine kao apsolutne slobode teško da je ostvarena bilo kad i bilo gde. Upravo na taj način je i Međunarodni sud pravde formulisao načelo slobode trgovine „bez ograničenja u principu”. Sloboda trgovine, u svojoj suštini, a sa stanovišta međunarodnog privrednog prava, znači slobodu uvoza i slobodu izvoza roba i usluga. Međutim, u realnosti, kao što je navedeno, potpunog ostvarenja načela slobode trgovine nema, ili nije ostvareno, niti u takvom značenju i može da bude ostvareno. Prvo ograničenje apsolutne slobode trgovine je ograničenje u pogledu roba kojima se može trgovati, odnosno za koje važi sloboda trgovine. U svim, ili gotovo svim državama sveta postoje robe koje je zabranjeno stavljati u promet i u zemlji i u inostranstvu: na primer, trgovina opojnim drogama. Sa druge strane, trgovina nekim robama se stavlja pod kontrolu države, pre svega zbog toga što se radi o opasnim stvarima: na primer, trgovina oružjem i eksplozivnim sredstvima. Takođe, postoje i ozbiljna ograničenja u pogledu nekih usluga, koje su zabranjene ili ograničene u nekim državama sveta: npr, prostitucija, pornografske usluge, trgovina robljem i sl. Zbog svega toga, načelo slobode trgovine bi trebalo razumeti kao načelo organizovane slobode trgovine, koje je opštekorisno za razvoj međunarodnih ekonomskih odnosa i koje ne podriva ni nacionalne pravne sisteme, ni moralne vrednosti. Navedeni slučajevi ograničenja načela slobode trgovine ni na koji način ne ugrožavaju to načelo; naprotiv, omogućavaju da ono služi razvoju međunarodnih ekonomskih odnosa.

Tako shvaćeno načelo slobode trgovine može biti ugroženo nekim pojedinačnim postupcima država koji se primenjuju samo prema nekim državama i ne odnose se na sve države. Jedna od takvih mera koja negira načelo slobode trgovine je primena monopola u trgovini. To je pojava u kojoj jedna, ili više država, daju monopol na trgovinu jednoj državi, ili jednoj grupi država. Na

62

taj način, državi, ili drugom privrednom subjektu, kome se daje takav, monopolski položaj obezbeđuje se povlašćeni položaj na tržištu, dok se to pravo odriče svim trećim državama ili subjektima. Drugi primer takvog ponašanja, koje ugrožava načelo slobode trgovine, je obezbeđivanje određenih preferencijala jednoj državi, ili privrednom subjektu na teritoriji jedne države ili grupe država. Preferencijalni položaj ne znači potpuni monopol, ali obezbeđuje neke olakšice na tržištu koje ne važe za sve jednako: na primer, sloboda ugovaranja poslova direktnom pogodbom umesto javnim konkursom (tenderom). Razume se da su sva ta ponašanja nepoželjna sa stanovišta načela slobode trgovine. Sa stanovišta tog načela poželjno ponašanje je izjednačavanje položaja svih subjekata koji se javljaju na tržištu, bez bilo kakve pozitivne ili negativne diskriminacije.

2.Načelo slobode saobraćaja

Načelo slobode saobraćaja podrazumeva slobodu komunikacija kojima se realizuje promet roba i kapitala, bilo između privrednih subjekata među kojima se takav promet odvija neposredno, bilo korišćenjem komunikacija i u trećim državama, koje nisu direktno uključene u promet. Uz to, načelo slobode saobraćaja podrazumeva slobodu saobraćaja na moru, na kopnu i u vazduhu. Iako je sadržaj, odnosno suština načela slobode saobraćaja ista i svodi se na nesmetanu komunikaciju radi ostvarivanja međunarodnih ekonomskih odnosa, ipak su uslovi za primenu načela specifični za svaku od ovih oblasti, pa su i uređeni u međunarodnim odnosima, odnosno u međunarodnom javnom pravu na specifičan način za svaku od oblasti. Stoga je opravdano posebno se osvrnuti na svaku od tih oblasti posebno.

2. 1. Sloboda saobraćaja na moru Sloboda saobraćaja na moru bi podrazumevala, u apsolutnom smislu, otvorenost plovidbe na

moru, bez ikakvih ograničenja. Međutim, morska oblast je uređena sa nekoliko međunarodnih ugovora, vodeći računa o suverenim pravima obalnih država i odgovarajućim pravima neobalnih država i polazeći od osnovnog cilja: da se istovremeno zaštite suverena prava svih država, i obalnih i neobalnih, i da se svima omogući slobodno iskorišćavanje mora, za saobraćaj ali i za duge načine iskorišćavanja mora, bez ozbiljnog ometanja ili osporavanja. Zbog toga, često se govori ne o slobodi saobraćaja na moru, nego o načelu slobode mora.

Pitanja slobode mora, odnosno druga pitanja koja se odnose na morsku oblast, uređena su sa više međunarodnih ugovora. Konvencija o otvorenom moru, usvojena 1958. godine, uređuje pitanja otvorenog mora; Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu, bavi se pitanjima delova mora koja spadaju pod suverenost obalne države ili nad kojima država ima neka suverena prava, iako nisu pod njenim potpunim suverenitetom; Konvencija o pravu mora, usvojena 1980. godine, bavi se na kompleksan i potpun način svim pitanjima mora, i slobodnim morem i morskim područjima pod suverenošću država, podmorjem, ekonomskim iskorišćavanjem mora od strane obalnih država, ali i od strane država koje nemaju izlaz na more itd. Ova poslednja konvencija je najpotpuniji i najsveobuhvatniji međunarodni instrument koji se odnosi na prava država na moru i na korišćenje mora.

Dakle, pitanje korišćenja mora za saobraćaj i za druge ekonomske svrhe je uređeno sa više međunarodnih konvencija, pa je neophodno, u svakom konkretnom slučaju, posebno analizirati koji se od tih instrumenata odnosi na odnos o kome je reč. To zavisi, pre svega, od toga, da li su države čiju zastavu brod vije ili koje se bave iskorišćavanjem mora na drugi način, ratifikovale te međunarodne konvencije i koje od njih i kako su iskoristile svoja prava iz tih konvencija da proglase granice određenih morskih područja, u skladu sa tim konvencijama.

63

Pri tome, osnovni princip uređenja je da određeni morski pojas, koji se zove otvoreno more i koji predstavlja pojas mora koji nije pod suverenitetom ni jedne države, stoji na raspolaganju svim državama sveta za privredno iskorišćavanje, uključujući i potpunu slobodu plovidbe, koja se ne može i ne sme ometati, osim u ekstremnim slučajevima, kao što su oružani sukobi. Međutim, i u tim slučajevima ne sme se ometati sloboda plovidbe niti drugih načina iskorišćavanja mora neutralnih država. Ni jedna država ne može zasnivati suverenitet ili bilo kakva prava koja iz njega proizlaze. To morsko područje države mogu da koriste za slobodnu plovidbu kao i za iskorišćavanje rudnih i drugih bogatstava, pod uslovom da ne ometaju pravo slobode plovidbe drugih država.

Drugačije su uređena područja mora koja su pod suverenitetom obalnih država. Pojas koji se zove obalno more i koji sačinjavaju unutrašnje morske vode (vode između ostrva i kopna, uvale i slična područja) i teritorijallno more su pod suverenošću države i ona nad njima ima sva suverena prava. Ali, ta prava su relativno ograničena pravom drugih država da se koriste slobodom tzv. neškodljivog prolaska kroz teritorijalno more obalne države. Neškodljivi je svaki prolazak koji ne utiče ili ne ugrožava bezbednost obalne države i kojim se ne iskorišćavaju rudna i druga bogatstva u tom području. To je prolazak koji se obavlja bez zaustavljanja i sidrenja, osim u slučaju nevolje na moru, brzinom plovidbe koja nije manja od ekonomske brzine (one koja je najekonomičnija za konkretno plovilo).

Tzv. spoljni morski pojas se nastavlja na otvoreno more i on nije pod suverenitetom obalne države, ali ona je ovlašćenje da vrši neka prava koja prositiču iz suverenosti: da kontroliše i primenjuje svoje finansijsko i carinsko pravo, pravo useljenja, da u tom pojasu i započne tzv. neprekinuti progon, koji vrše vojni ili državni brodovi i vazduhoplovi, brodova koji krše propise obalne države.

Zanimljiv je, ali i vrlo komplikovan način određivanja granica ovih područja. On zavisi, ponovo, od međunarodnih ugovora koji obavezuju državu, ali i od odluke država samih, koje imaju određenu slobodu da odrede te granice, u skladu sa pravilima odgovarajuće konvencije. Zbog toga što se radi o relativno složenim pitanjima, koja prevazilaze naš predmet, nećemo se dublje time baviti. Ipak, važno je napomenuti da se sve granice navedenih pojaseva, kao i drugih, mere od tzv. osnovne ili polazne linije od koje se određuje granica teritorijalnog mora. To je zamišljena linija koja spaja tačke najniže oseke na morskoj obali, obali ostrva koja su deo unutrašnjeg mora države, lučkim građevinama ili drugim postrojenjima obalne države. Pri tome, osnovno načelo je da ta linija ne može previše da odstupa od prirodne linije morske obale.

Na poseban način je uređeno iskorišćavanje morskog dna i podmorja, Konvencijom o epikontinentalnom pojasu, kojom su određene i granice tog pojasa. I taj pojas je predmet uređenja u Konvenciji o pravu mora od 1980. godine. U načelu, obalna država ima pravo da sama iskorišćava morsko dno i podmorje u tom pojasu i da spreči druge države da to čine.

Novija tekovina je tzv. isključiva ekonomska zona, predviđena takođe Konvencijom o pravu mora od 1980. godine. Isključiva ekonomska zona, čije su granice određene tom konvencijom, je takođe područje rezervisano za isključivo ekonomsko korišćenje obalnih država, koje, međutim, pri tome moraju da vode računa o interesima država koje nemaju izlaz na more.

Na poseban način je uređeno pravo plovidbe moreuzima i kanalima i gotovo svaki od njih ima poseban pravni režim uređen bilo posebnim ugovorima, bilo opštim međunarodnim pravom, ali je to uređenje zasnovano, u mnogim slučajevima, na istorijskim razlozima i razvoju. Pri tome, pod moreuzom se podrazumeva prirodni prolaz koji spaja dva ili više mora, a pod kanalom veštački prolaz izgrađen sa svrhom da se spoje takva mora. Pitanje slobode plovidbe u takvim prolazima zavisi, uglavnom, od toga da li se nalaze u granicama obalnog mora države ili postoje površine koje su van tih granica. Naravno da bi dublja naliza i ovog pitanja prevazilazila potrebe ovog rada; ipak se može reći da razvoj ide u smeru ostvarivanju što slobodnije plovidbe u njima, uz neka nužna ograničenja, koja se katkada ogledaju u naknadi za pružanje tehničkih usluga obalne države tim brodovima i pravu država da u tim područjima uređuju bezbednost plovidbe. Na poseban način je uređena plovidba rekama, što neposredno proizlazi iz pložaja reka u okviru teritorije suverenih država, ili granice između država, koje uz to teku kroz dve ili više država. Pri tome,

64

pravo slobode plovidbe rekama se odnosi na međunarodne reke, odnosno reke koje su plovne za saobraćaj, koje teku kroz više zemalja i ulivaju se u more. I to pitanje je uređeno, u mnogim slučajevima, međunarodnim ugovorima, ali se pri tome traži ravnoteža interesa između slobode trgovačke plovidbe rekama i zaštite interesa obalnih država. Načelo je da je slobodna plovidba međunarodnim rekama brodovima svih zastava, uz obavezu obalnih država da održavaju bezbednost plovnih puteva i prava država da naplaćuju takse za određene tehničke i druge usluge koje su neophodne za plovidbu. Na taj način, zasnivajući se na ovim načelima, uređena je npr. plovidba Dunavom, Pariskim ugovorom o miru 1856. godine. Konačno, plovidba Dunavom je uređena Dunavskom konvencijom, zaključenom u Beogradu 1948. godine, kojom je, takođe, osnovno načelo slobode plovidbe, pod uslovom ravnopravnosti u plaćanju lučkih taksa i plovidbenih taksa u korist obalne države. O plovidbi Dunavom stara se posebna komisija u kojoj su predstavnici svih podunavskih država. 2. 2. Sloboda saobraćaja na kopnu Saobraćaj na kopnu je najneposrednije vezan za pitanje suverenosti države. Naime, kopneni, ili drumski i železnički saobraćaj, se odvija na teritoriji, odnosno preko teritorije koja je pod suverenošću država i zbog toga podleže regulisanju države, pa je teško urediti ta pitanja međunarodnim pravom, jer bi to negiralo suverenost. Međutim, to ne znači da to pitanje ostaje potpuno van uređenja u međunarodnom pravu. Naprotiv, međunarodnim ugovorima o železničkom i drumskom saobraćaju nastoji se da se pomiri načelo suverenosti države i načelo slobode saobraćaja, na taj način što se usvajaju pravila koja istovremeno omogućavaju tranzit, odnosno korišćenje saobraćajnica na teritoriji države za međunarodni saobraćaj, ali uz uvažavanje prava države da svojim unutrašnjim pravom uređuje pitanja koja nisu uređena tim konvencijama. Na taj način se, prihvatanjem država da se podvrgnu pravilima međunarodnog prava, velikim brojem međunarodnih ugovora u ovoj oblasti, postiže relativna sloboda drumskog i železničkog saobraćaja. Ne može se govoriti da je time ugrožena suverenost same države, jer, upravo koristeći se svojim suverenim ovlašćenjima, država pristaje da, pre svega zbog svojih interesa, dopusti takvu slobodu saobraćaja. 2. 3. Sloboda vazdušne plovidbe U pravnoj teoriji se dugo vremena vode rasprave o prirodi vazdušnog prostora. Jedna grupa pravnih pisaca smatra da je vazdušni prostor opšte dobro i kao takvo dobro nedeljiv, odnosno da treba da pripadne svima podjednako. Druga grupa smatra da se vazdušni prostor može podeliti po ugledu na morski prostor, pa bi po tom rešenju u pojedinim njegovim delovima država imala punu suverenost, dok bi drugi delovi bili potpuno slobodni. Konačno, treće pristup polazi od toga da se vazdušni prostor prostire nad suverenom teritorijom i morskim prostorom države, pa bi, analogno, i on bio pod suverenitetom države. Pre svega iz bezbednosnih razloga, prvo u Pariskoj konvenciji od 1919. godine, a zatim u Čikaškoj konvenciji o civilnom vazduhoplovstvu prihvaćeno je ovo poslednje stanovište. To znači da se vazdušni saobraćaj nad kopnenom teritorijom i teritorijalnim morem druge države može uspostaviti samo uz pristanak i uz ugovor sa tom državom. Takav saobraćaj se uspostavlja u obimu predviđenom u posebnom tehničkom dodatku uz Konvenciju, na dva moguća načina. Prema tzv. sporazumu „dve slobode”, država može da zaključi ugovor sa drugom državom da se koristi njenim vazdušnim prostorom u preletu i bez prizemljenja vazduhoplova ili u preletu i uz prizemljenje ali ne iz komercijalnih razloga (bez ukrcavanja ili iskrcavanja putnika i robe). Drugi način je predviđen sporazumom „pet sloboda”. Po njemu, vazduhoplov u vazdušnom prostoru druge države ima pravo na prelet i spuštanje bez komercijalnih

65

razloga, a zatim i pravo da ukrcava i iskrcava putnike i teret iz strane države, pravo ukrcavanja i iskrcavanja putnika i tereta države registracije vazduhoplova i pravo prevoza putnika i tereta između bilo koje dve države članice sporazuma. Ovi sporazumi su poslužili i kao putokaz i osnova državama da zaključuju i posebne dvostrane ili višestrane ugovore kojima uređuju i druga pitanja komercijalnog korišćenja vazdušnog prostora drugih država. Pri tome, treba imati u vidu da država čiji se vazdušni prostor koristi od toga ostvaruje posebne prihode u vidu posebnih taksa.

3. Sloboda transfera novca

Jedno od ključnih pitanja međunarodne trgovine je pitanje naplate odnosno plaćanja izvršene razmene roba i usluga, što jeste u stvari suštinski cilj razmene. Problemi se javljaju iz više razloga, od kojih je ključni da je država ovlašćena da suvereno uređuje svoju valutu, odnosno da propisuje način plaćanja. U takvim okolnostima je prilično teško utvrditi pravi odnos vrednosti u razmeni roba i usluga, a posebno je teško održati monetarnu stabilnost, koja je uslov za slobodan transfer novca između država.

U periodu do polovine 19. veka, rešenje je traženo u tzv. „zlatnom važenju”, odnosnu u „zlatnom standardu” koji je bio osnova za izračunavanje vrednosti određenih valuta. U početku primene ovog standarda, plaćanje se odvijalo na relativno zadovoljavajući način i bez većih teškoća. Ali, ubrzana industrijalizacija, višestruko povećan obim međunarodne razmene roba i usluga, širenje tržišta, neujednačenost razvijenosti pojedinih učesnika u međunarodnoj trgovini otežavaju, pa u velikoj meri i onemogućavaju, utvrđivanje i održavanje monetarne stabilnosti.

Zbog toga, države počinju da traže rešenja u posebnim ugovorima. Tako Savez nemačkih država i Austrija 1857. godine, utvrđuje da se emisija papirnog novca utvrđuje u odnosu na količinu srebra koji se za njega može kupiti; Latinska monetarna unija od 1865. godine utvrđuje odnos između zlata i srebra kao podloge za papirni novac. Važan korak na putu uspostavljanja i održavanja međunarodne monetarne stabilnosti predstavlja osnivanje Banke za međunarodne obračune u Bazelu 1930. godine, koja je zamišljena kao centar za saradnju centralnih banaka država, upravo sa ciljem podržavanja monetarne stabilnosti.

Odlučujući, i najvažniji, korak u postizanju monetarne stabilnosti imaju dva međunarodna ugovora zaključeno još u vreme trajanja drugog svetskog rata, u Breton-Vudsu: Sporazum o Međunarodnom monetarnom fondu i o Svetskoj banci za obnovu i razvoj (danas Svetskoj banci).

Međunarodni monetarni fond je formiran sa osnovnim ciljem da doprinose međunarodnoj monetarnoj stabilnosti i da omogući održavanje međunarodne trgovine posle drugog svetskog rata.

Ipak, ne postoji ni danas u svetu opšteobavezan sistem, koji bi propisivao potpunu slobodu transfera novca, kao i održavanje potpune monetarne stabilnosti. Relativna sloboda transfera novca danas se obezbeđuje na više uporedo postojećih načina.

Od najvećeg uticaja je tzv. „klub desetorice”, odnosno grupa država deset najvažnijih valuta u svetu, koje su istovremeno i ekonomski najjače države i koje čine zapadnoevropske razvijene države, SAD, Kanada i Japan. U odnosima između njih, kao i između zemalja kojima te države manje ili više ekonomski dominiraju, postignut je visok nivo slobode transfera novca, a gotovo potpuna sloboda trgovinskih operacija.

U odnosima drugih država se primenjuje plaćanje preko posebnih aranžmana za pojedine operacije.

Značajno je takođe napomenuti da razvoju primene načela slobode transfera novca doprinose regionalne organizacije država, kao što je Evropska Unija i takva organizovanja država u drugim delovima sveta, u okviru kojih se sve potpunije primenjuje sloboda transfera novca. Takođe, doprinos razvoju načela slobode transfera novca doprinosi i razvoj regionalnog bankarstva, odnosno razvoj regionalnih banaka koje posluju za više zemalja određenog privrednog regiona.

66

4. Ugovorni principi kao načela međunarodnog privrednog prava

Razvoju načela međunarodnog privrednog prava u velikoj meri doprinose međunarodni ugovori u ekonomskoj sferi, koji razvijaju određene principe koji presrastaju u opšta načela. Ta načela se definišu u međunarodnim ugovorima i u njima im se određuje značenje i domašaj, a često i potpuna sadržina. Jednom prihvaćena, ona se dalje preuzimaju u nove ugovore i sporazume između država sa sadržajem, značenjem i domašajem koji im je već prethodno određen. To znatno pojednostavljuje i olakšava procese zaključivanja ugovora.

Međutim ono što ove principe, odnosno načela razlikuje u odnosu na izvorna načela međunarodnog privrednog prava jeste da su oni prevashodno fakultativnog karaktera. Dakle, uglavnom državama ostaje na volju da li će neke od njih prihvatiti ili neće u svojim međusobnim ugovorima, ali ako ih prihvataju, onda ih prihvataju u sadržini, značenju i domašaju koji im je već dređen. Pri tome, iako fakultativna, ova načela katkada u ugovornim odnosima država modifikuju ili kombinuju izvorna načela međunarodnog privrednog prava.

4. 1. Princip najpovlašćenije nacije Načelo, ili klauzula, najpovlašćenije nacije znači obavezivanje država potpisnica jednog ugovora

da će uzajamno obezbediti sva prava, povlastice i olakšice koje ugovornice daju ili će dati bilo kojoj trećoj državi sa kojom su, ili će biti, u ugovornim odnosima. Prema tome, uprkos nazivu, sistem najpovlašćenije nacije nije povlašćivanje države ugovornice, nego naprotiv izjednačavanje položaja svih država koje su u odnosima sa državama ugovornicama. Dakle, sistem najpovlašćenije nacije je sredstvo protiv diskriminacije bilo koje države u odnosu sa državama ugovornicama.

Načelo najpovlašćenije nacije ima četiri karakteristična elementa: 1. Položaj najpovlašćenije nacije isključuje davanje preferencijala nekoj trećoj državi. Ta klauzula

se, dakle, ne odnosi na pogodnosti i povlastice koje se daju sopstvenim preduzećima, niti na povlastice koje se daju sastavnim delovima saveznih država.

2. Načelo najpovlašćenije nacije ne isključuje davanje prednosti, van onih koje su date klauzulom najpovlašćenije nacije. Drugim rečima, prednosti koje država daje kao učesnik u ekonomskim odnosima, kao preduzimač, ne dotiču se klauzule najvećeg povlašćenja. Ukoliko država obezbedi neke povlastice nekoj trećoj državi, onda postoji obaveza da ih proširi i na one države koje uživaju klauzulu najvećeg povlašćenja.

3. Prava i povlastice koje se daju klauzulom najvećeg povlašćenja se međusobno upoređuju. Svaka korisnica klauzule može zahtevati da se i njoj automatski prizna svaka nova privilegija koja se daruje trećoj državi, bilo da je ona priznata ugovorom, nacionalnim zakonodavstvom ili na drugi način.

4. Klauzula najvećeg povlašćenja zavisi od obima prava i obaveza koja su već data trećim državama ili koja će biti data trećim državama.

Klauzule najvećeg povlašćenja mogu biti jednostrane i dvostrane. Jednostrana klauzula najvećeg povlašćenja je uvek izuzetak, jer je načelno ta klauzula zasnovana

na reciprositetu u odnosima između država. Jednostrana klauzula bi značila da jedna država priznaje položaj najpovlašćenije nacije drugoj državi bez obaveze da i ta druga njoj obezbedi takav položaj. U prošlosti, takva, jednostrana klauzula je bila primenjivana u odnosu na neke tradicionalno bliske države, sa kojima država koja daruje klauzulu ima neposredne privredne odnose. Takođe, jednostrana klauzula je primenjivana i u prelaznim periodima, posle ratova, kao obaveza pobeđenih država, do zaključenja ugovora o miru.

U međunarodnim odnosima i u međunarodnim ugovorima je pravilo dvostrana klauzula najvećeg povlašćenja. Zasniva se, kao što je več navedeno, na opštem načelu reciprociteta u odnosima između država. Pri tome, reciprocitet kao načelo može biti i izričito naveden, pa se klauzula najpovlašćenije nacije

67

priznaje „pod uslovima reciprociteta”, ali može biti i drugačije formulisana: „da im je namera da obezbede položaj one zemlje koji je najpovoljniji” ili da će klauzulu primenjivati kod izdavanja uvoznih ili izvoznih dozvola bez odugovlaćenja.

Treba imati u vidu da povlastice koje se daju ne moraju biti iste vrste, ali se te povlastice moraju izričito predvideti ugovorom. Ukoliko nije ništa posebno ugovoreno, smatra se da je klauzula pod uslovima reciprociteta i da se primenjuje dvostrana klauzula.

Klauzula najvećeg povlašćenja može biti uslovna i bezuslovna. Uslovna klauzula znači da je državi data pod određenim uslovima; da bi se njome koristila ona

mora da ispuni te predviđene, odnosno ugovorene uslove. Razume se, i država koja daje status najpovlašćenije nacije u tom slučaju treba da bude opterećena ekvivalentnim uslovima. Loša strana ovakvog načina davanja statusa najpovlašćenije nacije je da se on ne može automatsdki primeniti, nego je neophodno međusobnim ugovorom urediti odnose između strana.

Bezuslovna klauzula najvećeg povlašćenja obavezuje ugovorne strane da sve povlastice koje su odobrene trećoj državi priznaju i drugoj strani, bez ikakvih uslova. Dobra strana bezuslovne klauzule je što je pravno sasvim jasna i primenjuje se neposredno.

Klauzula najvećeg povlašćenja se može formulčisati na pozitivan i negativan način. Pozitivan način podrazumeva da se povlastice koje su date bilo kojoj trećoj državi priznaju strani kojoj se daje klauzula najvećeg povlašćenja. Negativna formulacija se izražava na način da se ugovorne strane obavezuju da neće dati ni jednu povlasticu koju ne priznaju drugoj strani ugovornici.

Klauzula najvećeg povlašćenja je ugovorni odnos između dve ili više država, pa su rezultat volje država i mogu sadržati određena ograničenja i izuzetke, koji se mogu prevideti ugovorom.

Ograničenja mogu biti teritorijalna, stvarna, vremenska ili institucionalna. Teritorijalna ograničenja podrazumevaju da se ugovorom predviđa da se klauzula najvećeg

povlašćenja primenjuuje samo na određene zemlje, najčešće tako da se stranama ugovornicama priznaju olakšice koje su date svim trećim državama, osim onih koji su izričito navedene. Takav način ugovaranja je primenjivala, npr. Velika Britanija, koja je od primene klauzule izuzimala kolonije ili dominione pod svojom upravom.

Određena ograničenja se mogu primeniti na složene države, u kojima je stepen samostalnosti konstitutivnih delova takav da savezna vlast ne može da obezbedi primenu međunarodnih ugovora.

Relativno često se primenjuje regionalni princip ugovaranja klauzule najvećeg povlašćenja, tako što se ugovorima predviđa da se ne primenjuju olakšice koje ugovorna strana primenjuje prema nekim trećim državam, koje pripadaju geografskom regionu ugovornice. Npr, klauzula najvećeg povlašćenja Tunisa sa nekim državama ne podrazumeva da se na njih primenjuju povlastice koje je Tunis priznao ili će priznati državama arapske Severne Afrike. Ovaj način ugovaranja se primenjuje onda kad se teži određenoj regionalnoj privrednoj saradnji.

Stvarnim ogranićenjima se iz klauzule najvećeg povlašćenja isključuju određena područja

privrednih odnosa. Na primer, najveće povlašćenje se ne primenjuje na poljoprivredne prizvode ili se ne mogu menjati carine za određene grane proizvodnje itd. Najpoznatiji način ograničenja je po listi, odnosno proizvodi koji se izuzimaju iz klauzule se stavljaju na posebnu listu koju dogovaraju ugovorne strane.

Vremenskim ograničenjima se vremenski ograničava važenje klauzule najvećeg povlaščenja.

Moguća su ograničenja za ubuduće, kojima se propisuje da će se klauzula primenjivati samo na one povlastice koje se priznaju nekoj trećoj zemlji od potpisivanja ugovora. Drugi način je da se primena klauzule primenjuje samo na one povlastice koje treće zemlje uživaju u trenutku zaključenja ugovora. Vremenska ograničenja se retko primenjuju.

68

Institucionalna ograničenja se primenjuju na države koje su članice ekonomskih organizacija država. Na primer, klauzula se primenjuje samo na države koje su članice određenog ekonomskog ugovora i ne mogu se primenjivati na države koje su van njega. U nekim slučajevima, dopušta se mogućnost da se treća država koja nije članica ekonomskog udruživanja država koristi povlasticama koje se primenjuju u odnosima između država članica, ali u tom slučaju se najčešće navode određene povlastice koje ta država može da koristi. Ukoliko se u ugovoru za državu koja nije članica ekonomskog udruženja formuliše klauzula najvećeg povlašćenja, onda se izuzimaju povlastice koje se primenjuju na države članice..

Osim ograničenja, klauzula najvećeg povlašćenja poznaje i neke posebne izuzetke, koji sužavaju domašaj klauzule.

Od primene klauzule najvećeg povlašćenja se često izuzimaju povlastice koje države međusobno

primenjuju u pograničnom ili malograničnom prometu. Naime, često države koje se graniče međusobnim ugovorima priznaju jedna drugoj određene povlastice u prometu u graničnim područjima. Najčešće, te povlastice treba da ujednače ekonomski razvoj graničnih regiona i da otklone eventualni negativni uticaj granice između država. Takve povlastice se odnose, pre svega, na manje striktnu primenu carinskih propisa i uspostavljanje posebnog režima u korist pograničnih regiona. Takve povlastice se, po pravilu, izuzimaju iz primene u okviru klauzule najvećeg povlašćenja. Ti izuzeci se uređuju navođenjem zone koja se izuzima, odnosno u kojoj se primenjuje poseban, malogranični režim ili navođenjem roba na koje se primenjuju izuzeci od klauzule najvećeg povlašćenja.

Povlastice koje su obezbeđene za članice carinskih unija se, po pravilu, izuzimaju iz primene

klauzule najvećeg povlašćenja. Iako u pravnoj teoriji postoje stavovi da je to postalo običajno pravilo, ovaj izuzetak se mora ugovoriti, posebno imajući u vidu da je moguć različiti stepen integracije u carinskim unijama. Sa jedne strane, države koje ugovaraju carinsku uniju mogu ukinuti svoje carinske granice i formirati jedinstvenu carinsku tarifu u odnosima prema svim trećim državama. Moguće je da države carinsku uniju formiraju tako što će uvesti zajedničke carinske stope za treće zemlje, ali bez ukidanja vlastitih carinskih granica, tako da se, na određeno vreme, zadrže carine u odnosima između sebe.

Razlozi unutrašnjeg javnog poretka ili međunarodnog javnog poretka mogu biti razlog za izuzetke od primene klauzule najvećeg povlašćenja. Razlozi unutrašnjeg javnog poretka, kao osnova za izuzetke od primene klauzule najvećeg povlašćenja, mogu da budu vrlo brojni: razlozi zaštite javnog zdravlja, zaštite javnog morala, zaštite predmeta kulture, arheološkog značaja itd. Takođe, do izuzetaka može doći i zbog razloga odbrane i bezbednosti zemlje, međunarodnih obaveza države itd.

Izuzeci zbog međunarodnog javnog poretka se najčešće predviđaju u savremenim međunarodnim

ugovorima. Uobičajena formulacija je da se ne može predviđati bilo kakva obaveza koja je u suprotnosti sa opštim međunarodnim ugovorom, u kome je država članica ili kome bi država članica mogla da pristupi. Tako, ako međunarodne konvencije predviđaju zabranu uvoza ili izvoza, onda je to obaveza koja se ne može povređivati ni klauzulom najvećeg povlašćenja. Interesantna situacija može nastati kad Savet bezbednosti naloži, na osnovu ovlašćenja predviđenih u Povelji Ujedinjenih nacija, mere za očuvanje svetskog mira koje mogu podrazumevati i prekid privrednih odnosa sa određenom državom. U takvom slučaju, države bi bile obavezne da te zabrane poštuju i da prekinu odnose, makar drugačije bilo predviđeno ugovorima sa njima.

U novijoj praksi, iz primene klauzule se izuzimaju i mere koje države preduzimaju kao

antidampinške ili kompenzatorne mere koje se preduzimaju u slučajevima u kojima države posebno subvencionišu izvoz određenih roba.

69

Subvencije mogu postojati u različitim oblicima, ali je njihova suština da država daje posebne povlastice svojim privrednim subjektima da bi im omogućila da izvoze na određena tržišta, po cenama koje su konkurentnije od cena na tim tržištima. Subvencije se mogu davati na različite načine: davanjem posebnog finansijskog doprinosa za robu namenjenu izvozu; smanjenjem poreskih i drugih taksa za robu za takav izvoz; odustajanjem od naplate dospelih potraživanja države od proizvođača itd.

U slučajevima kad postoje takve mere države nema osnova da se propisivanje posebnih, kompenzatornih dažbina države uvoza smatra povredom klauzule najvećeg povlašćenja.

Ista situacija je i u pogledu antidampinških mera. Damping postoji onda kad se na tržištu jedne

države pojavi roba koja se prodaje po cenama nižim od normalnih cena za tu robu; nižim od cene proizvodnje uvećane za troškove transporta, odnosno od cena te robe na tržištu države u kojoj se proizvodi. Dakle, da bi postojao damping treba da se roba uvozi po ceni manjoj od one koja se postiže u prodaji u zemlji porekla za iste ili slične proizvode, ako je uvozna cena niža od cene proizvodnje uvećane za uobičajene trgovačke troškove i razumne dobiti ili ako je niža od cene po kojoj se takav proizvod prodaje na tržištu između nezavisnog kupca i prodavca.

Za isti proizvod ne može se istovremeno naplaćivati antidampiška cena i kompezatorna dažbina. Zajednička karakteristika kompenzatornih dažbina i antidampinških mera je namera da zaštite

domaće tržište i onemogući uspostavljanje monopola. 4. 2. Princip reciprociteta

Princip rerciprociteta znači da su odnosi između dve države međusobno uslovljeni; od ponašanja jedne zavisi i odgovor druge strane. Ako jedna država drugoj daje određene povlastice, druga uzvraća istim takvim povlasticama, odnosno ako jedna nameće određena ograničenja, druga strana uzvraća istim ograničenjima. Taj princip se često može sresti u međunarodnim ekonomskim ugovorima, kao osnova za uređivanje odnosa između država. U takvim slučajevima se govori o ugovornom ili formalnom reciprocitetu. Međutim, reciprocitet kao princip odnosa se, ne retko, primenjuje i kad to nije uređeno posebnim ugovorom i u takvim slučajevima se govori o faktičkom reciprocitetu. 4. 3. Princip minimalnog sistema Minimalni sistem je skup minimalnih pravila koja predstavljaju civilizacijski standard u ekonomskim odnosima između država, odnosno koji država priznaje stranim privrednim subjektima. U suštini, to je onaj mimimum prava koji se obezbeđuje privrednim subjektima, da bi mogli da se bave nekom dopuštenom privrednom delatnošću. Države su prinuđene, ako žele da učestvuju u međunarodnoj razmeni roba i usluga, da stranim privrednim subjektima priznaju makar taj minimum prava. Međutim, ponekad države moraju da stranim privrednim subjektima pruže i više prava, čak više od prava koja uživaju domaći privredni subjekti, ako su zainteresovane za unapređivanje stanja u nekoj privrednoj oblasti. U svakom slučaju, država je ovlašćena da zahteva od druge države da se prema njenim privrednim subjektima prizna taj minimum, od kojih, u najmanju ruku, zavisi i sama mogućnost obavljanja privredne delatnosti. Državama je u stvarnom interesu da poštuju taj minimum pravila. Država koja bi to odbila da učini mogla bi da bude izložena bojkotu drugih učesnika međunarodnih privrednih odnosa.

70

4. 4. Princip nacionalnog tretmana Po ovom principu, država stranim privrednim subjektima koji posluju u njoj obezbeđuje isti položaj koji obezbeđuje i domaćim privrednim subjektima. Primena principa nacionalnog tretmana može se predvideti ugovorom između dve države, ali je moguće da ga država primenjuje i jednostrano, bez ugovorne obaveze. Posledice koje ovaj princip ima za strane učesnike u privrednom životu mogu da budu različite. U nekim pitanjima, unutrašnji propisi su irelevantni za strane učesnike privrednih odnosa, jer se na njih ne primenjuju. Međutim, u nekim oblastima, princip nacionalnog tretmana ima poseban značaj. Na primer, od značaja je za strane privredne subjekte da imaju pristup domaćim sudovima, da imaju jednak položaj u finansijskim institucijama i pred državnim organima i sl. U tom pogledu, princip nacionalnog tretmana može da obezbedi stranim privrednim subjektima i više prava nego što bi to mogao najpovlašćeniji tretman. Ponekad je razlika u ekonomskim sistemima država prepreka primeni principa nacionalnog tretmana. U tim slučajevima, taj tretman se posebno uređuje međunarodnim ugovorima. 4. 5. Princip povlašćenog položaja (preferencijalni princip) Suština ovog principa je da država položaj stranih privrednih subjekata uređuje diferencirano, zavisno od države kojoj ti privredni subjekti pripadaju. Primenom tog principa se privrednici iz jedne države stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na druge strane privrednike. U pozadini primene ovog principa je nastojanje države da ostvari posebne, ili povoljnije, odnose sa sa jednom ili sa određenom grupom država. U suštini ovog principa je sprečavanje ili onemogućavanje pune konkurencije, jer sistemom povlastica koje se daju stranim privrednim subjektima iz jedne države ili iz grupe država stavljaju ih u bitno povoljniji položaj na tržištu. Ovaj princip je karakterističan na nivou određenih regiona, odnosno najčešće se primenjuje u odnosima prema državama određenog regiona. Preferencijalni sistem isključuje mogućnost primene načela najvećeg povlašćenja. 4. 6. Princip pravičnog tretmana Princip pravičnog tretmana podrazumeva jednak postupak prema svim stranim učesnicama ekonomskih odnosa na tržištu; njegova suština je nediskriminacija prema bilo kom kriterijumu, bilo kog stranog privrednog subjekta, bez obzira na državu iz koje dolaze. Sve povlastice stranim privrednim subjektima se odnose na sve njih. To, naravno, ne znači obavezno da stepen tih povlašćenja mora da bude značajan i da nema restrikcija. Naprotiv, stepen liberalizacije privrede u državi uopšte ne mora biti visok. Ali je bitno da se restrikcije primenju nediskriminisano, prema svim učesnicima ekonomskih odnosa. Sistem pravičnog tretmana nije ugovorni odnos i država čiji privredni subjekti uživaju određene pogodnosti nije obavezna da daje recipročne pogodnosti. Zbog toga je moguće da se uporedo primenjuju i najpovlašćeniji tretman, koji je ugovorne prirode i princip pravičnog tretmana. 4. 7. Princip otvorenih vrata Sistem otvorenih vrata države primenjuju kad žele da ubrzaju i podstaknu ekonomski razvoj, posebno u nekim privrednim granama. Suština principa otvorenih vrata je da država privrednim

71

subjektima nudi određene povlastice, u poreskoj politici, taksama, slobodnom pristupu tržištu itd. Princip se primenjuje na sve privredne subjekte koji se javljaju na tom tržištu. Pri tome, država jednostrano nudi te povlastice i bez zahteva strane države. Ovaj princip isključuje primenu najvećeg povlašćenja.

VI REŠAVANJE SPOROVA U MEĐUNARODNIM EKONOMSKIM ODNOSIMA

Kao i u svim drugim društvenim odnosima i u međunarodnim ekonomskim odnosima može doći do sporova o različitim pitanjima: o pravu koje se primenjuje, o sadržaju i značenju ugovora između strana u ekonomskom odnosu, o predmetu ugovora itd. U takvim slučajevima neophodni su mehanizmi koji mogu da omoguće da dođe do rešenja sporova. Naravno, i u tim slučajevima na raspolaganju stranama u sporu su oni mehanizmi koji su inače na raspolaganju za rešavanje sporova u bilo kojim sukobima, odnosno odgovarajući sudovi.

Međutim, međunarodni ekonomski odnosi su ponešto specifični, pre svega zbog toga što se poslovi u tim odnosima zasnivaju, prvenstveno, na saglasnosti volja strana koje stupaju u ugovorne odnose. Ta sloboda volje podrazumeva i da strane u sporu same odluče o načinu rešavanja sporova koji bi se mogli pojaviti iz takvih odnosa. To je dovelo da se pored sudova, izuzetno razvije i sistem posebnih, izabranih sudova, arbitraža u međunarodnim ekonomskim odnosima. Štaviše, postupci pred arbitražama su preovlađajući način rešavanje međunarodnih ekonomskih sporova. To, dalje, podrazumeva da postoji visok stepen obaveznosti njihovih odluka, odnosno da strane u sporu u visokom stepenu priznaju odluke tih izabranih sudova.

To je dovelo do nesporne činjenice da su međunarodne ili nacionalne arbitraže danas preovlađujući način rešavanja međunarodnih privrednih sporova. Iako ni međunarodni sudovi nisu izgubili značaj u tom pogledu, nepodeljeno je mišljenje da arbitraže imaju daleko veći značaj u rešavanju međunarodnih privrednih sporova od sudova.

To je, pored samog rešavanja konkretnih sporova, značajno i sa jednog drugog aspekta; naime, kroz rešavanje određenih privrednih sporova, arbitraže ostvaruju i značajan uticaj na razvoj pravila međunarodnog privrednog prava. Razume se, u nešto manjoj meri, takav uticaj imaju i sudovi dok rešavaju privredne sporove. Zbog toga je važno da se, u najkraćoj meri, razmotre položaj i sudova i arbitraža kao institucija za rešavanje privrednih sporova.

MEĐUNARODNI SUDOVI 1. Međunarodni sud pravde Međunarodni sud pravde je stalni organ Ujedinjenih nacija. Nadležnost Suda je dvojaka: da rešava sporove između država i da daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima. Nadležnost Suda u konkretnom sporu zavisi od volje stranaka. Međutim, ta nadležnost se može uspostaviti na nekoliko načina.

Prvi je da država prihvati fakultativnu klauzulu, kojom se obavezuje da u svakom slučaju, bez posebnog sporazuma, prihvati nadležnost Suda u sporu sa drugom državom koja je prihvatila nadležnost Suda na isti način i to u predmetima koji se odnose na tumačenje nekog konkretnog ugovora, na svako pitanje međunarodnog prava, na utvrđivanje činjenice koja bi značila povredu međunarodnog prava i na prirodu i visinu naknade štete države zbog povrede neke međunarodne obaveze.

Opredeljujući se da rešavanje svojih sporova povere Međunarodnom sudu pravde, države imaju mogućnosti da odrede i granice takvog rešavanja sporova, isticanjem određenih rezervi, odnosno slučajeva

72

na koje se neće odnositi ta nadležnost, od toga da se nadležnost neće odnositi na sporove sa određenim državama, zatim da se iz nadležnosti izuzimaju određeni predmeti, do vremenskog ograničavanja nadležnosti.

Drugi način prihvatanja nadležnosti Suda je kad se države koje su već u sporu sporazumeju da rešavanje spora povere Međunarodnom sudu pravde.

Poseban način uspostavljanja nadležnosti Suda u konkretnom sporu postoji onda kad je nadležnost Suda predviđena međunarodnim ugovorima koji obavezuju strane u sporu.

Sud se sastoji od 15 sudija, koji se biraju na deset godina i mogu da se ponovo biraju. Svake tri godine se bira jedna trećina sudija. Kandidat za sudiju mora da bude ličnost visokih moralnih kvaliteta, koja u svojoj zemlji ispunjava uslove za najviše sudske funkcije. Kandidovanje se vrši na taj način što svaka država članica Ujedinjenih nacija dostavlja listu svoja četiri kandidata za vreme od šest godina, Stalnom arbitražnom sudu u Hagu. Ta lista čini nacionalnu grupu kandidata. Nacionalne grupe imenuju sve države članice Ujedinjenih nacija i države članice I Haške konvencije od 1907. godine, koja je osnov za ovaj postupak. Ako države članice UN nisu i članice I Haške konvencije, one formiraju tzv. ad hoc nacionalne grupe.

Tri meseca pre izbora, generalni sekretar Ujedinjenih nacija obaveštava članove Arbitražnog suda i članove ad hoc nacionalnih grupa o tome i poziva ih da odrede svoje kandidate. Svaka država članica može da dostavi listu od četiri kandidata, od kojih dvojica mogu biti njeni državljani.

Po prijemu predloga, generalni sekretar UN dostavlja liste kandidata Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji o izboru odlučuju na odvojenim sednicama. Izabrani su oni kandidati koji dobiju apsolutnu većinu i u Generalnoj skupštini i u Savetu bezbednosti. Ako takvu većinu ne dobije potreban broj kandidata, održava se druga izborna sednica oba tela, a po potrebi i treća. Ako ni tada ne bude popunjen potreban broj sudija, zajedničko telo od po tri člana Generalne skupštine i Saveta bezbednosti imenuje, apsolutnom većinom, po jednog kandidata za svako upražnjeno mesto i o njima se, ponovo, izjašnjavaju Generalna skupština i Savet bezbednosti. Ako postoji jednoglasna odluka ovog tela može se kao kandidat predložiti i ličnost koja nije bila kandidovana u prethodnom postupku, Ako ni ovo telo ne uspe da odredi kandidata, upražnjeno mesto popunjavaju sudije koje su izabrane iz reda kandidata koji su dobili najmanje jedan glas u Generalnoj skupštini ili u Savetu bezbednosti.

Sud radi u većima ili u punom sastavu. Ako radi u punom sastavu, kvorum čine devetorica sudija. U slučaju da jedna država stranka u sporu ima svog sudiju, druga strana je ovlašćena da odredi ad hoc sudiju za taj slučaj. Obično se ad hoc sudija određuje između kandidata nacionalne grupe.

Postupak pred Sudom započinje saopštenjem sporazuma o ustanovljavanju nadležnosti Suda i pismenim zahtevom ili tužbom. Postupak se odvija u dve faze: podnošenju pismenih podnesaka i protivpodnesaka stranaka i usmenoj fazi, ili saslušanja svedoka, veštaka, zastupnika i advokata stranaka. Pri tome, usmena faza postupka nije obavezna u svakom konkretnom slučaju. Sud može, na predlog stranaka, odlučiti da se ne održi usmena rasprava pred Sudom.

Postupak pred Sudom se završava donošenjem presude, povlačenjem tužbe ili poravnanjem stranaka u konkretnom slučaju. Sud presudu donosi većinom glasova sudija koje su prisutne, a ako su glasovi ravnomerno raspoređeni, onda je za odluku presudan glas predsednika Suda ili onog sudije koji zamenjuje predsednika Suda. Svaki sudija koji se ne slaže sa mišljenjem izraženim u presudi ima pravo da izdvoji i objavi svoje mišljenje.

Presuda koju donosi Sud je konačna i protiv nje nema prava žalbe. U izuzetnim slučajevima, može se podneti zahtev za reviziju presude, ako se dođe do činjenica koje nisu bile poznate u vreme donošenja presude, a odlučujuće bi delovala na rešenje spora.

Odluke Suda su obavezne samo prema strankama u sporu, ali ne može im se poreći i širi značaj. Naime, presude Suda su pomoćni izvor međunarodnog prava; to znači da ne mogu biti osnov za rešenje budućih sporova na koje bi se ovaj sud ili neki drugi sud mogao pozivati, ali mogu poslužiti kao pomoćno sredstvo za utvrđivanje relevantnih pravnih pravila koja se primenjuju u sličnim postupcima.

73

U dosadašnjoj praksi, većina odluka Suda je usvojena u sporovima ekonomskog karaktera, posebno u pitanjima naknade materijalne štete. Inače, Sud je u praksi posle drugog svetskog rata rešavao relativno malo sporova; nešto manje od 40. To ukazuje da države nisu baš spremne da rešavanje svojih sporova poveravaju sudskim organima.

Pored rešavanja sporova, Sud se bavi i davanjem savetodavnih mišljenja o pojedinim pravnim pitanjima. Za razliku od sporova, savetodavno mišljenje ne mogu da traže države. To pravo je rezervisano za Generalnu skupštinu i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i agencije i organe koje za to ovlasti Generalna skupština Ujedinjenih nacija. U postupku davanja savetodavnih mišljenja Sud deluje kao glavni sudski organ Ujedinjenih nacija i države ne mogu da utiču na to pravo Suda.

2. Stalni arbitražni sud u Hagu Stalni arbitražni sud u Hagu je osnovan I Haškom konvencijom od 1907. godine. Nadležnost

Stalnog arbitražnog suda utvrđuju države posebnim aktom - arbitražnim kompromisom. Tim sporazumom države utvrđuju šta je predmet spora i koja su ovlašćenja arbitara u rešavanju spora.

Sudije Stalnog arbitražnog suda imenuju države članice I Haške konvencije i to tako što svaka od njih imenuje po 4 sudije na šest godina. Države se mogu sporazumeti da na listu arbitara stave zajedničkog jednog ili više sudija. Na taj način se ustanovljava lista arbitara Stalnog arbitražnog suda.

Sud ima svoje posebne organe: Stalni administrativni savet i Biro suda. Stalni administrativni savet čine diplomatski predstavnici svih država članica I Haške konvencije akreditovani u Hagu, a funkciju predsednika Saveta vrši ministar inostranih poslova Kraljevine Holandije.

U sporovima sude veća koje stranke u sporu biraju sa liste arbitara. Ako države ne mogu da se sporazumeju o listi arbitara u konkretnom slučaju, onda svaka od njih bira po dvojicu arbitara, a oni sporazumno biraju predsednika. Ako arbitri ne mogu da postignu sporazum, onda se izbor predsednika poverava nekoj trećoj državi sa čijim su izborom saglasne stranke u sporu.

Imajući u vidu navedeni način formiranja veća koja rešavaju sporove, jasno je da sam Sud nije organ za rešavanje sporova; on je organ koji omogućava da se takvi organi uspostave sa lista arbitara koje on vodi.

Aktivnost Stalnog arbitražnog suda je još siromašnija nego rad Međunarodnog suda pravde. Ipak, njegova aktivnost u nekim slučajevima je svakako doprinela afirmaciji određenih principa međunarodnog privrednog prava.

3. Evropski sud pravde Za razliku od prva dva navedena suda (Međunarodnog suda pravde i Stalnog arbitražnog suda)

Evropski sud pravde je regionalnog karaktera, nadležan za rešavanje sporova država članica Evropske Unije ili subjekata iz Unije.

Sud je nastao 1957. godine, sa tri osnovna ugovora kojima su osnovane Evropske zajednice: Zajednica za ugalj i čelik; Evropska ekonomska zajednice i Evropska zajednica za atomsku enegriju. U vreme osnivanja, Sud je nadležan za sve tri Evropske zajednice. Od institucionalizacije Evropske Unije, Sud je Sud Evropske Unije.

Sud pravde se sastoji od 15 sudija, a njima u radu pomaže osam opštih pravobranilaca ili generalnih advokata. Sudije se biraju na šest godina opštom saglasnošću svih država članica i mogu biti ponovo birani. Polovina sudija se bira svake tri godine, radi održavanja kontinuiteta Suda.

Nadležnost Evropskog suda pravde je da obezbedi poštovanje prava u sprovođenju i tumačenju evropskih ugovora i evropskog prava. Pritom, Sud rešava sporove, ali i vrši nadzor nad zakonitošću rada evropskih institucija. Kao stranke pred Sudom mogu da se pojave države, pravna i fizička lica.

74

Sud sudi u većima, i to u veću od trojice sudija ili petorice sudija, odnosno u velikom veću koje se sastoji od 13 sudija. Izuzetno, Sud može posle saslušanja pravobranilaca da odlučuje i u plenarnom sastavu, odnosno u punom sastavu. Ovakvom zasedanju Sud pribegava kad su u pitanju izuzetno značajni predmeti. U velikom veću Sud zaseda obavezno ako to zahteva država članica ili organ zajednice, koji su stranke u postupku. Evropski sud pravde je imao veliki broj slučajeva u praksi i to toliko da je došla u pitanje njegova mogućnost da rešava sve predmete. Da bi se ta nemoguća situacija razrešila, formiran je Prvostepeni sud pravde, 1989. godine, koji deluje u prvom stepenu u onim predmetima u kojima se može uložiti žalba Evropskom sudu pravde. Statutom Evropskog suda pravde je, generalno, za suđenja u predmetima u kojima su u pitanju tužbe pravnih i fizičkih lica protiv Evropske Unije, dok ostale sporove rešava Evropsko sud pravde. Evropski sud pravde odlučuje i u slučajevima koje mu upute nacionalni sudovi, sa zahtevom za odluku o rešavanju prethodnog pitanja. Ta prethodna pitanja o kojima odlučuje Evropski sud pravde mogu da se odnose na tumačenje ugovora o Evropskoj Uniji, valjanost i tumačenje akata organa zajednice i tumačenje statuta onih organa koji su osnovani aktom Saveta Evrope. Takođe, Evropski sud pravde odlučuje i po žalbama protiv odluka koje je doneo Prvostepeni sud. Postupak pred Sudom započinje podnošenjem pismene izjave kancelariji Suda, a postupak se sastoji iz usmenog i pismenog dela postupka. Pismeni deo postupka se sastoji iz podnošenja podnesaka Sudu i odgovora na te podneske. Usmeni postupak se sastoji od izveštaja sudije izvestioca, saslušanja zastupnika, savetnika, advokata, veštaka i drugih eksperata. Pretres je javan, a Sud može da ga svojom odlukom zatvori za javnost. Donošenje odluke o predmetu je uvek poverljivog karaktera i zatvoreno za javnost. Protiv presude Evropskog suda pravde ne postoji pravo žalbe i te presude su izvršne, s tim što je izvršenje u nadležnosti država članica Unije i sprovodi se po pravilima građanskog postupka u tim državama. Sud je svojom bogatom praksom neposredno doprineo razvoju nadnacionalnih pravila i razvoju federalnih, ili konfederalnih elemenata Evropske Unije. Nisu daleko od istine mišljenja da je u delatnosti Suda najviše došao do izražaja nadnacionalni karakter Evropske unije.

MEĐUNARODNE PRIVREDNE ARBITRAŽE Artbitraže se u teoriji često nazivaju izabranim sudovima. Taj naziv je opravdan, jer kod

arbitražnog rešavanja sporova stranke neposredno utiču na sastav arbitraže koja će da rešava spor. Pored toga, same stranke određuju izvore prava na osnovu kojih će arbitraža rešavati spor. U tom svom pravu strane imaju mogućnost i da ugovore da se spor rešava na osnovu načela pravičnosti. Nisu retka mišljenja u teoriji da običajno pravilo po kome arbitraže rešavaju sporove na osnovu poštovanja prava, koje je sadržano u Haškoj konvenciji o mirnom rešavanju sporova od 1899. godine znači da arbitraža spor može da rešava po principu pravičnosti. To daje arbitraži širu mogućnost izbora pravnih pravila koja će da primeni u rešavanju konkretnog spora.

U suštini, arbitraža znači da spor rešavaju izabrane sudije, sudije koje stranke izaberu, da se sporovi koji se iznesu pred arbitražu rešavaju na osnovu međunarodnog prava i da je arbitražna presuda obavezna za strane u sporu.

Pored toga, arbitraži može biti povereno i da stvori pravna pravila na osnovu kojih bi se spor rešio, ako takva pravila ne postoje, pa čak i da se tako stvorena pravila primenjuju na buduće slučajeve.

Rešavanje sporova pred arbitražama seže u daleku prošlost. Prvi međunarodni ugovor koji pominje taj način rešavanja sporova je ugovor između sumerskih gradova Lagoša i Ume. Poseban razvoj arbitraža doživljava posle Haških mirovnih konferencija (1899. i 1907. godine), kad su usvojene i posebne konvencije posvećene mirnom rešavanju sporova. Te konvencije, odnosno haška pravila, su doprinele

75

razvoju posebnih standarda i pravila koja su na neki način uspostavila stabilan sistem u arbitražnom rešavanju sporova. Tome je svakako doprinelo i formiranje Stalnog arbitražnog suda na I Haškoj konferenciji 1899. godine, koji je olakšao i pojednostavio postupak izbora arbitraža za mirno rešavanje sporova između država.

Nadležnost arbitraže, shodno njenoj prirodi, je fakultativna, odnosno strane nemaju nikakvu obavezu da se podvrgavaju tom načinu rešavanja sporova. Zbog toga se nadležnost uvek u konkretnom slučaju zasniva tzv. arbitražnim kompromisom, odnosno saglasnošću strana u sporu da pribegnu rešavanju sporova pred arbitražom.

Pravna teorija i praksa država upućuju na to da bi se odluka arbitraže mogla preispitivati pred Međunarodnim sudom pravde, ali samo iz određenih razloga, pre svega zbog povrede pravila o nadležnosti arbitraže: prekoračenja ovlašćenja arbitara, primene prava na koje strane u sporu nisu saglasno uputile i ništavosti arbitražnog kompromisa. Takođe, moglo bi se postaviti pitanje preispitivanja odluke arbitraže ako je povređen princip jednakosti strana u postupku i ako postoji korupcija arbitara ili zabluda arbitara.

Izgleda da su baš navedene karakteristike arbitraže kao načina rešavanja sporova opredelile da se one primenjuju kao prvenstveni način rešavanja sporova koji proizlaze iz međunarodnih ekonomskih odnosa. Jednostavno, kako je ekonomski odnos saglasnost volja stranaka, tako je logično da i rešavanje sporova prati tu volju, odnosno da se omogući strankama da same ugovaraju o načinu i organima za rešavanje takvih sporova. Pri tome treba imati u vidu da je rešavanje sporova putem arbitraža često pravilo i u unutrašnjim privrednim odnosima, ali razmatranje tog pitanja je van naše teme. Ipak, nema sumnje da i takav način rešavanja sporova doprinosi izboru arbitraža za rešavanje međunarodnih ekonomskih sporova.

Treba napomenuti da se od početaka savremenog razvoja arbitraža daleko odmaklo u institucionalizaciji i usvajanju pravnih pravila koja olakšavaju rešavanje inače složenih pitanja koja treba rešiti pri izboru takvog načina sudovanja. Pre svega, postoji više višestranih međunarodnih ugovora koji se bave tim pitanjima, a zatim i u nizu dvostranih ugovora se države međusobno sporazumevaju da sporna pitanja iz pojedinih ili opštih ugovora o privrednoj saradnji poveravaju na rešenja arbitraži.

Tako, Jugoslavija je članica, a Srbija je nasledila članstvo u više takvih višestranih ugovora: Ženevskom protokolu o arbitražnim klauzulama od 1923. godine; Ženevkoj konvenciji o izvršavanju inostranih arbitražnih odluka od 1927. godine; Njujorškoj konvenciji o priznanju i izvršavanju stranih arbitražnih odluka od 1958. godine; Evropskoj konvenciji o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži od 1961. godine.

Vredno je napomenuti da i pojedine države svojim unutrašnjim propisima uređuju mogućnost ugovaranja arbitraža kao načina rešavanja sporova, a u mnogima su i oformljene arbitraže kao institucionalizovana tela koja stoje strankama u sporu na raspolaganju i znatno olakšavaju izbor arbitara i druga pitanja od značaja za rad arbitraža. Štaviše, moglo bi se zaključiti da danas postoji veliki broj stalnih arbitraža, a da su ad hoc arbitraže, za pojedine konkretne slučajeve, kad stranke ugovaraju sva navedena pitanja postale retkost. To, takođe, stimuliše stranke u sporu da pribegnu takvom načinu rešavanja sporova, jer je on najefikasniji.

Ustanovljavanje stalnih arbitraža u pojedinim državama postavilo je i pitanje podele arbitraža na međunarodne i nacionalne. Izgleda da se o takvoj podeli može govoriti samo sa stanovišta pravnog osnova po kome su formirane: po unutrašnjem pravu ili prema pravilima međunarodnog prava. Međutim, i arbitraže koje se formiraju kao institucionalizovane po unutrašnjim propisima država se često angažuju, odnosno često predstavljaju izbor privrednih subjekata iz dve ili više država da rešavaju međunarodne ekonomske sporove. Prema tome, i takve arbitraže, koje su formirane po nacionalnom pravu, po rešavanju sporova koji im se poveravaju mogu imati međunarodni karakter. Zbog toga ćemo se u daljem tekstu baviti razmatranjem nekih od najpoznatijih arbitraža u svetu, bez obzira da li su one formirane po nacionalnom ili međunarodnom pravu.

76

1. Izvori prava o arbitražama Danas postoje, relativno, brojni pravni akti kojima je uređena nadležnost, sastav, delovanje

arbitraža, u međunarodnom, ali i u nacionalnom pravu. Pri tome, neka od tih pravila su ugovornog karaktera, dok su druga akti koje usvajaju same arbitraže.

Već su pomenuta neki od međunarodnih ugovora koji se odnose na arbitražu, kao što je Ženevski protokol od 1923. godine o arbitražnim klauzulama, Ženevska konvencija o izvršenju arbitražnih odluka od 1927. godine. Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka od 1958. Svi ovi dokumenta obavezuju i Srbiju, jer ih je Jugoslavija ratifikovala, a Srbija preuzela, nakon razdvajanja Srbije i Crne Gore. Od međunarodnih arbitražnih pravila treba pomenuti Pravila o arbitraži Komisije Ujedinjenih nacija za arbitražno pravo od 1976. godine; Arbitražna pravila Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu od 1966. godine; Arbitražna pravila Ekonomske komisije za Aziju i Pacifik, od 1966. godine. Često, institucionalne arbitraže usvajaju i sopstvena pravila kojima se uređuju različita pitanja od značaja za arbitražu, kao što su započinanje postupka, izbor arbitara, podnošenje pismena, odvijanje postupka, donošenje odluke itd, ali će o nima biti više rečipri razmatranju pojedinih arbitraža. Pored toga, unutrašnja zakonodavstva mnogih država uređuju svojim propisima osnovanje i rad arbitraža, koje strane ugovora koriste i za rešavanje sporova koji nastanu u međunarodnim ekonomskim odnosima.21 2. Arbitražni sporazum

Imajući u vidu sve, pa i određene kontroverze oko pitanje nadležnosti arbitraža u pojedinim konkretnim slučajevima, vrlo je korisno da se u međunarodnmim ugovorima koje privredni subjekti zaključuju predvidi i kompromisna klauzula, odnosno da se ugovorne strane unapred opredele za način rešavanje sporova. Takva klauzula olakšava i ubrzava postupak, ako do spora dođe u toku realizacije zaključenog ugovora.

Međutim, često se nadležnost arbitraže, u konkretnom slučaju, zasniva i na opštim uslovima poslovanja, ako se posao odvija po tipskim ugovorima, koji predviđaju nadležnost arbitraže. Moguće je, takođe, da u samom ugovoru ne bude predviđena nadležnost arbitraže, ali da se ona podrazumeva u tim određenim uslovima poslovanja, po kojima su stranke već ranije poslovale. U tom slučaju se može postaviti pitanje da li su stranke imale nameru da rešavanje sporova povere određenoj arbitraži.

U načelu, u većini pravnih sistema se zahteva pismeni oblik arbitražne klauzule. U takvim slučajevima, pismena arbitražna klauzula se unosi u ugovor o osnovnom poslu, ali se smatra valjanom i ako je ona sadržana u pismima razmenjenim pri zaključivanju određenog posla.

3. Izbor arbitara

Poseban značaj arbitraže je u tome da spor rešavaju sudije u koje strane imaju poverenje. Tome je svakako razlog potpuna sloboda strana u sporu da izaberu arbitre za konkretni slučaj. Sve do početka 20. veka države su često izabirale jednog arbitra, istaknutu ličnost od poverenja, da rešava spor. Od početka 20. veka, posebno od slučaja „Alabama”, države pribegavaju rešavanju sporova pred arbitražama koje imaju više arbitara.

21 U Srbiji je rad arbitraža uređen Zakonom o arbitraži, ”Službeni glasnik Republike Srbije” broj 46⁄2006.

77

Arbitraža za konkretan slučaj se može uspostaviti na nekoliko načina. Strane mogu da imenuju arbitražu tako što biraju po jednog ili dvojicu svojih državljana za arbitre, a onda zajednički biraju trećeg ili petog člana koji odlučuje ako se nacionalni članovi ne mogu sporazumeti.

Prema Haškoj konvenciji o mirnom rešavanju sporova, države biraju po jednog ili dva arbitra, od koji samo jedan može biti njihov državljanin ili je sa liste koju je ta strana predložila za članove Stalnog arbitražnog suda. Tako izabrani članovi biraju neparnog člana, koji vrši funkciju predsednika. Ako države ne mogu da se sporazumeju o tom članu, države pozivaju neku treću državu ili neku uglednu ličnost da izabere tog člana arbitraže. Ako ni na taj način ne postignu sporazum, svaka strana u sporu predlaže po jednu državu i njih dve zajednički biraju neparnog člana. Ako ni taj način ne dovede do izbora u roku od dva meseca, izbor se vrši kockom.

Kad je reč o izboru arbitara postavlja se pitanje njihovog odnosa prema stranama u sporu. Sa jedne strane, od arbitra se očekuje da bude nezavisna ličnost i nepristrasna u postupku. Istovremeno, izborom svog arbitra strana u sporu očekuje od njega da on zastupa njene interese. Naizgled, odnos nepomirljivih uslova se svodi na to da se postupak odvija uz maksimalno moguću nepristrasnost i korektno. Ukoliko se to, ipak, ne može pomiriti, postoji mogućnost za izuzeće arbitra i njegovu zamenu u konkretnom slučaju. 4. Merodavno materijalno pravo Već je, kao jedna od prednosti arbitražnog načina rešavanja sporova, navedeno ovlašćenje strana u sporu da same odluče o merodavnom pravu koje će se primenjivati u rešavanju spora. Pri tome, strane u sporu to mogu učiniti izričito, navođenjem tog prava u ugovoru ili prepuštanjem arbitrima da o tome odluče po kolizionim normama. Razume se da je najizvesnije, i za strane u sporu i za arbitre, ako ugovor sadrži odredbu o pravu merodavnom za rešavanje sporova. Gotovo svi pravilnici institucionalnih arbitraža daju prednost ovakvom načinu određivanja merodavnog prava. Ako nema sporazuma stranaka o merodavnom pravu, arbitraža je dužna da o tome donese odluku, primenom kolizionih normi, odnosno primenom pravila o rešavanju sukoba zakona. U takvim slučajevima, postoji više kriterijuma kojima arbitri mogu da pribegnu pri donošenju odluke o merodavnom pravu. Često, arbitri kao merodavno pravo određuju pravila države u kojoj je sedište arbitraže. Pri tome, polaze od stanovišta da su stranke, poveravanjem spora arbitrasži za koju im je sedište poznato, izrazile svoju želju i u pogledu merodavnog prava. Ovaj pristup je dosta često kritikovan, naročito kad se radi o ad hoc arbitražama, jer se sedište takvih arbitraža određuju bez nekih „čvrstih” kriterijuma. Međutim, i kod institucionalnih arbitraža treba praviti razliku između sedišta institucija i sedišta arbitra, koja se često ne poklapaju. U novije vreme se često primenjuje britanska praksa, koja merodavno pravo određuje prema povezanosti sa poslom koji je predmet spora. Strane u sporu mogu, kao merodavno pravo, da odrede i načelo pravičnosti. U tom slučaju, arbitri nisu vezani određenim propisima i ostaje im izbor da se u procesu odlučivanja koriste ugovorima, opštim načelima prava, međunarodnim trogvačkim običajima. Ipak, i u takvim slučajevima, arbitri moraju da se pridržavaju kogentnih normi, odnosno pravila od kojih nema odstupanja, sedišta arbitraže, kao i takvih propisa države u kojoj će se odluka izbvršavati. 5. Arbitražni postupak i odluke arbitraže

Postupak pred arbitražom takođe zavisi od volje strana u sporu, odnosno one su ovlašćene da se sporazumeju o načinu vođenja postupka. Ipak, države, najčešće, pribegavaju postupku koji je ustanovljen

78

Haškom konvencijom o mirnom rešavanju sporova, pa ima osnova da su ta pravila kroz dugotrajnu praksu postala deo običajnog prava.

Postupak se sastoji iz pismene i usmene faze. U pismenoj fazi stranke podnose podneske i protivpodneske, u utvrđenim rokovima. U usmenoj fazi postupka strane u sporu učestvuju preko zastupnika ili delagata, koji mogu usmeno da iznose svoje stavove i mišljenja u vezi sa sporom.

Arbitražni sud završava postupak odlukom koja ima karakteristike presude i ta odluka je konačna, odnosno protiv nje nema žalbe. Iako, konačno, izvršenje odluka arbitraže zavisi od volje država, najčešće države skrupulozno izvršavaju te odluke. Naravno, to je izraz svesti da bi država bitno naškodila svom ugledu ako bi se oglušila o odluke suda koji je sama izabrala i poverila mu rešavanje spora. U toku postupka pred arbitražom mogu se pojaviti i prigovori u pogledu nadležnosti u konkretnom slučaju. Arbitraža je ovlašćena da odlučuje o svim prigovorima u svim fazama postupka, pa i o prigovorima u pogledu nadležnosti. Dakle, arbitražno veće ima nadležnost da raspravlja i o svojoj nadležnosti.22 To uključuje raspravu o valjanosti arbitražne klauzule, o valjanosti ugovora čiji je ona deo. Savremena međunarodna pravila (Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, Arbitražna pravila UNCITRAL-a i neka druga prihvataju ovo stanovište. Pri tome, od arbitraže se očekuje da prigovore o nadležnosti rešava kao prethodno pitanje, ali nema prepreka da to pitanje raspravi i u konačnoj odluci o predmetu arbitraže. Spor o „kompetenciji kompetencije”, odnosno o nadležnosti arbitraže da raspravlja o svojoj nadležnosti imao je važne i teorijske i praktične posledice i današnji preovlađujući stavovi su rezultat dugih diskusija o ovom pitanju. Iako je realtivno dugo trajala ova diskusija, moguće je složiti se sa stavom da je reč „o principu koji je, ne šteteći ničijim interesima, u funkciji očuvanja prednosti arbitražnog načina rešavanja privrednih sporova u odnosu na njihovo rešavanje pred redovnim državnim pravosudnim institucijama.”23 Osnovno pravilo je da je odluka arbitraže konačna i obavezna za stranke u sporu, pa ona ima pravnu snagu pravnosnažne odluke suda. To znači da protiv odluke nema prava žalbe. Međutim, i u teoriji i u praksi postoje različiti stavovi u pogledu sadržaja arbitražne odluke. Naime, u sistemu common law preovlađuje stanovište da nema potrebe za obrazloženjem arbitražne odluke, dok se u kontinentalnom sistemu (civil law) smatra da je interes strana u sporu da jasno sagledaju razloge za donošenje odluke, pa se zahteva obrazloženje. Do pomirenja ovih stavova vode već navođena međunarodna pravila o arbitraži (Evropska konvencija, Pravila UNCITRAL-a) kojima se predviđa da arbitražna odluka treba da sadrži obrazloženje, osim u slučaju da se stranke izjasne protiv obrazloženja. I Pravilnik Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu zahteva pismeno obrazloženje. Odluka artbitraže u konkretnom sporu se obvjavljuje samo uz pristanak stranaka. Već je navedeno da je arbitražna odluka izvršni naslov, ali postoje i određeni, specifični slučajevi u kojima se izvršenje može odbiti. Ti slučajevi su izričito navedeni u Njujorškoj konvenciji o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka od 1958. godine.24 Razlozi na koje se može pozvati pri odbijanju izvršenja su različiti, ali se mogu odnositi na nesposobnost strana u sporu ili valjanost ugovora po zakonu na osnovu koga su ga stranke zaključile; da strana protiv koje se traži izvršenje nije uredno obaveštena o arbitražnom postupku ili o imenovanju arbitra ili je bila sprečena da učestvuje u postupku; da spor o kome je doneta odluka nije predviđen arbitražnim sporazumom ili je arbitraža prekoračila sporazum; da postupak ili obrazloženje odluke nije u skladu sa sporazumom strana ili da nije saglasan sa zakonom države; da odluka još nije postala obavezna po zakonu države u kojoj je doneta odluka. Pored toga, izvršenje može biti odbijeno ako po zakonu države u kojoj se traži spor ne može da se iznese pred arbitražu i ako bi izvršenje odluke bilo u suprotnosti sa javnim interesom.

22 Detaljnije, vidi: Ćirić, A; Cvetković, P: op. cit, str. 399-412 23 ibid, str. 412. 24 Srbija je članica Konvencije

79

STALNE ARBITRAŽE Već je navedeno da je razvoj arbitraža kao oblika rešavanja sporova doveo do stvaranja institucionalnih arbitraža, koje su uspostavljene kao stalne institucije i koje stoje na raspolaganju privrednim subjektima za rešavanje eventualnih sporova. Danas postoji relativno verliki broj takvih, stalnih arbitraža u svim delovima sveta. Ukazaćemo na neke od njih, koje su najšire prihvaćene i koje imaju relativno bogatu praksu reševanja sporova u međunarodnim ekonomski odnosima.

1. Spoljnotrgovinska arbitraža u Beogradu Spoljnotrgovinska arbitraža u Beogradu je formirana 1947. godine i zasnovana je na principu

dobrovoljnosti, odnosno slobodnog izbora stranaka da joj povere rešavanje sporova. Rad Spoljnotrgovinske arbitraže je uređen posebnim pravilnikom. Arbitri u Spoljnotrgovinskoj arbitraži mogu da budu i strani državljani. Arbitraža je nezavisni organ i nadležna je da rešava sporove između jugoslovenskih subjekata i stranih fizičkih i pravnih lica, ali i odnose između stranih i fizičkih lica. Takođe, Arbitraža je nadležna i da rešava sporove koji nastanu iz plovidbe na moru i unutrašnjim vodama, kao i druge sporove na koje se primenjuje pravo plovidbe, ako je jedna od stranaka strano fizičko ili pravno lice.

Nadležnost Arbitraže može da se ugovori samo arbitražnim sporazumom između stranaka u sporu. U slučaju osporavanja postojanja arbitražnog sporazuma, predsedništvo Arbitraže utvrđuje postojanje ili nepostojanje takvog sporazuma. Međutim, Arbitraža je dužna u celom toku postupka da vodi računa o nadležnosti i odlučuje o njoj po službenoj dužnosti. Stranke mogu da osporavaju nadležnost Arbitraže, ali samo dok se ne upuste u rešavanje spora. Tek ako Arbitraža ustanovi svoju nadležnost za rešavanje konkretnog spora, ona može da sprovede arbitražni postupak i da donese odluku o sporu.

Arbitražni postupak se pokreće tužbom koja se dostavlja Sekretarijatu Spoljnotrgovinske arbitraže. Tužba treba da sadrži podatke relevantne za uspostavljanje nadležnosti i za identifikovanje spora: ime, prezime, odnosno naziv i sedište, odnosno prebivalište obeju strana u sporu; dokaz o postojanju arbitražnog sporazuma; predmet spora, sa činjeničnim stanjem, zahtevima tužioca i dokumentima koji se odnose na predmet spora i imenovanje arbitra za taj spor.

Tužena strana ima pravo da u roku od 30 dana odgovori na tužbu. U odgovoru na tužbu treba da se izjasni o svim navodima tužbe i da iznese svoje protivdokaze, prilažući dokumenta na koja se poziva u svom odgovoru na tužbu. Sve do zaključenja glavne rasprave, tužena strana može da podnese protivtužbu ako se zahtevi iz protivtužbe odnose na isti pravni odnos.

Tužilac imenuje arbitra podnošenjem tužbe, a tužena strana je to dužna da učini u roku koji joj je ostavljen za odgovor na tužbu. Dva imenovana arbitra sa liste arbitara biraju trećeg, koji će vršiti funkciju predsednika veća. Ako oni ne postignu sporazum o izboru predesdnika veća, njega imenuje predsednik Arbitraže.

Izutzetno, o sporu može da odlučuje i arbitar pojedinac. To su izuzetni slučajevi i ta mogućnost je vezana za vrednost spora; do određene vrednosti spora njegovo rešavanje se može poveriti pojedincu. Do imenovanja arbitra pojedinca može doći i saglasnošću strana u sporu.

Stranke u pismenoj fazi postupka iznose svoje dokaze i protivdokaze. Arbitri razmatraju valjanost iznetih dokaza i protivdokaza i kad ocene da su sva pitanja dovoljno razjašnjena da se odluka donese i bez javne rasprave, o tome obaveštavaju stranke u sporu. Stranke mogu, ipak, zahtevati javnu raspravu u roku od 15 dana od dana prijema obaveštavanja veća. Ako ni jedna od stranaka u tom roku ne zahteva održavanje javne rasprave, veće može da donese odluku na osnovu svih priloženih pismenih dokaza.

80

Ako se zakaže javna rasprava, ona se, po pravilu, održava u sedištu Arbitraže, ali se na predlog stranaka ili arbitražnog veća može održati i u drugom mestu, po odluci predsednika Arbitraže. Rasprave su nejavne, osim ako se stranke u sporu ne sporazumeju da budu javne.

Arbitražno veće donosi odluku većinom glasova. Odluka sadrži datum i mesto donošenja, imena arbitara, nazive stranaka, predmet spora, utvrđeno činjenično stanje i obrazloženje, dispozitiv i rok u kome odluka treba da se izvrši. Stranke mogu da zatraže od arbitraže da ispravi greške u roku od trideset dana od dana prijema odluke. Prihvatanjem nadležnosti arbitraže, stranke su se obavezale da će izvršiti odluku arbitraže.

2. Arbitraža Trgovinske komore Ciriha Osnovana je 1911. godine. Arbitraža je zanimljiva po specifičnom načinu imenovanja arbitara.

Naime, predsednik Trgovinske komore Ciriha, kad dobije zahtev za arbitražu imenuje predsednika arbitraže koji potom imenuje dva arbitra sa liste koju predlaže predsednik Trgovinske komore. Ukoliko su se stranke sporazumele, može se odrediti veće od pet arbitara; u tom slučaju, pored arbitara koji su određeni na navedeni način, stranke imenuju po još jednog arbitra. Izuzetno, ako to strane u sporu zahtevaju, predsednika arbitražnog veća za konkretni slučaj imenuje predsednik Trgovinske komore, a stranke u sporu biraju po jednog člana veća. Kad vrednost spora nije velika, stranke u sporu se mogu saglasiti da se imenuje arbitar pojedinac.

Sedište Arbitraže je u Cirihu gde se održavaju i javne rasprave, ali se one mogu održavati i na drugom mestu. Postupak počinje podnošenjem tužbe Sekretarijatu Arbitraže, uz dostavljanje sporazuma o arbitraži, ako su ga stranke prethodno zaključile. Sekretarijat Arbitraže razmatra tužbu da bi ustanovio da li postoje formalni uslovi za postupak; ako takvi uslovi postoje onda se određuje veće za konkretni slučaj na napred navedeni način. Arbitraža donosi odluke većinom glasova.

3. Arbitraža Međunarodne trgovinske komore u Parizu Ova arbitraža je osnovana 1923. godine. Postala je jedna od najafirmisanijih arbitraža u svetu i

poznata je pod nazivom Pariska arbitraža, ali je zovu i Međunarodna arbitraža. U toku dugogodišnjeg rada je rešavala preko 6.500 sporova između država, javnih preduzeća, privatnih preduzeća i pojedinaca.

Ono što obeležava ovu arbitražu je nesporni međunarodni karakter i to iz više razloga. Arbitraža, prvenstveno, rešava sporove sa elementom inostranosti. Ali, arbitri u Arbitraži mogu da budu bilo kog državljanstva. Arbitražni postupak, iako je sedište Sekretarijata Arbitraže u Parizu, može da se sprovodi u bilo kojoj državi sveta, na jeziku koje stranke u sporu izaberu.

Arbitraža ima na listi arbitre iz preko 40 država sveta, stručni saradnici u Arbitraži potiču iz više od 10 država i govore različite svetske jezike. Sve to kvalifikuje ovu Arbitražu kao jednu od najpoželjnijih institucija za rešavanje međunarodnih ekonomskih sporova.

Postupak pred Arbitražom započinje podnošenjem tužbe Sekretarijatu Arbitraže. Tužba se odmah dostavlja tuženoj strani, koja treba da dostavi svoj odgovor na tužbu i da se izjasni o izboru arbitara sa liste Arbitraže u roku od 30 dana od dana prijema tužbe.

Ako stranke ne mogu da se saglase o izboru arbitara ili ih ne imenuju, arbitre za konkretan spor imenuje sama Arbitraža. Pri tome, Arbitraža odlučuje o broju arbitara i o mestu zasedanja veća.

Arbitražno veće, od trojice sudija, ili arbitar pojedinac definiše u pismenom obliku, na osnovu podnesaka tužioca i tuženog, predmet spora i određuje koji postupak bi trebalo sprovesti, odnosno koje dokaze izvesti u toku postupka. Takođe, arbitražno veće ili arbitar pojedinac određuju i koje će se pravo primeniti u rešavanju spora i u kom mestu će se održati arbitraža.

81

Za razliku od drugih arbitraža, Pariska arbgitraža u celom toku postupka zadržava aktivnu ulogu, u tom smislu što vrši nadzor nad radom arbitražnog veća, pre svega u pogledu primene Pravilnika kojim je uređen postupak pred Arbitražom. U tom nadzoru, Pariska arbitraža vodi računa da arbitražno veće ili arbitar pojedinac rade efikasno i rešavaju spor bez odlaganja, da donose kvalitetne i pravno valjane odluke. Tako, Pariska arbitraža razmatra nacrt svake odluke pre njenog objavljivanja, pre svega sa stanovišta postupka, zatim da li su odlukom obuhvaćena sva bitna pitanja u konkretnom sporu, da li je odluka doneta u obliku koji odgovara konkretnom sporu itd.

4. Arbitraža Američkog arbitražnog udruženja Sedište ove arbitraže, koja je osnovana na tradiciji arbitražnog rešavanja sporova u SAD još od

kraja 19. veka, je u Njujorku. Početkom 20. veka osnovano je Američko arbitražno udruženje, kao dobrovoljna asocijacija za mirenje i arbitražu. Ova arbitraža ima svoja sedišta širom SAD i godišnje rešava preko 6.000 sporova. Karakteristika je da se ona izdržava prilozima i članarinom članova Udruženja i da svoje usluge pruža i u unutrašnjem pravu, ali se angažuje i u rešavanju međunarodnih ekonomskih sporova. U rešavanju sporova, Arbitraža primenjuje i nacionalno zakonodavstvo, ali sporove rešava i prema pravilima međunarodnog prava.

Postupak započinje podnošenjem tužbe jedne od strana u sporu. Tužba se dostavlja protivnoj strani i obe strane se pozivaju da dostave sva pismena koja mogu da utiču na rešavanje spora, uključujući sva dokumenta i dokaze kojima strane raspolažu. U toj usmenoj fazi postupka, Arbitraža se upoznaje sa sporom.

Strane u sporu imaju pravo da saglasno odrede jezik na kome će se voditi postupak, ali ako one to ne učine, jezik određuje Arbitraža, vodeći računa o državljanstvu strana u sporu. Arbitraža određuje mesto održavanje rasprave i vreme njenog održavanja. Ukoliko strane imaju sedište ili prebivalište u različitim državama, jedan od arbitara mora biti iz treće zemlje, čije državljanstvo nema ni jedna od strana u sporu. Pre donošenja odluke, strane u sporu mogu zahtevati da arbitri pismeno daju mišljenje kojim su se rukovodili u donošenju konkretne odluke. Odluku arbitraže treba da potpiše većina arbitara.

5. Londonski sud međunarodne arbitraže

Londonski sud međunarodne arbitraže je napoznatija institucija za rešavanje međunarodnih ekonomskih sporova u državama u kojima se primenjuje common law (anglosaksonski) pravni sistem. Stranke u sporu koje iznesu rešavanje spora pred ovu arbitražu prihvataju primenu Pravilnika kojim je uređen postupak pred Londonskom arbitražnim sudom. Strana u sporu, radi pokretanja postupka, treba da podnese Registru Londonskog arbitražnog suda podnesak u kome se definiše spor. Uslov za angažovanje ove artbitraže je arbitražni sporazum strana u sporu i on se takođe dostavlja. Ako taj sporazum predviđa, strana u sporu podnosi i predlog za imenovanje arbitra. Tužena strana, u odgovoru na tužbu može da pošalje odgovor koji, između ostalog, sadrži i izjašnjavanje o arbitru, ili arbitrima. Ako strane u sporu nisu imenovale arbitre, odnosno ako tužena strana u odgovoru na tužbu nije imenovala arbitra ili arbitre, imenovaće ih predsednik ili potpredsednik Londonskog arbitražnog suda. Ako su stranke različitog državljanstva, arbitar pojedinac ili predsedavajući veća ne može biti ni iz jedne države državljanstva stranaka. Sporove pred ovom arbitražom može da rešava veće arbitara ili arbitar pojedinac. Svi arbitri angažovani u konkretnom sporu potpisuju obavezu da postupaju nezavisno tokom celog postupka. Postupak se i pred ovim sudom odvija u dve faze: pismenoj i usmenoj.

82

6. Savet međunarodnih trgovinskih arbitraža

Savet međunarodnih trgovinskih arbitraža je osnovan 1961. godine, kao nevladina i nezavisna međunarodna organizacija u koju su udružene institucije arbitraža i istaknuti stručnjaci pojedinci koji se bave razvojem arbitraža. Savet sarađuje sa arbitražama i organima i organizacijama, pre svega, Ujedinjenih nacija i pogotovu sa trgovinskim i privrednim komorama država. Najviši organ je Savet koji ima 36 članova, koji se biraju u ličnom svojstvu, iz različitih država sveta, a osnovni kriterijum je poznavanje arbitraža i arbitražnog postupka. Savetom rukovode Predsedništvo, koje sačinjavaju predsednik i tri potpredsednika i generalni sekretar.

Savet nastoji da doprinese ujednačavanju arbitražnih pravila i uspostavljanju međunarodne saradnje među arbitražnim institucijama i to održavanjem redovnih kongresa (po pravilu, svake četiri godine) i konferencija koje se održavaju između kongresa. Ti kongresi i konferencije okupljaju veliki broj istaknutih pravnika, stručnjaka u trgovinskom pravu i specijalista u pitanjima arbitraže i arbitražnog postupka.

MIRENJE KAO NAČIN REŠAVANJA MEĐUNARODNIH EKONOMSKIH SPOROVA

Mirenje (koncilijacija) je specifičan način rešavanja sporova koji se pojave u vezi sa nekom

poslovnom tanskacijom, bez obraćanja arbitraži ili nadležnom sudu. U suštini, to je nastojanje da se spor reši na efikasniji i jeftiniji način, bez formalnosti koje zahtevaju i arbitražni i sudski postupak. U tom smislu, mirenje jeste povoljniji način rešavanje sporova za strane.

Međutim, nirenje ne mora da dovede do konačnog rešenja spora. Naime, ako postupak mirenja ne uspe, strane zadržavgaju pravo da spor podnesu na rešavanje i na neki drugi način, prvenstveno arbitraži.

Drugi nedostatak mirernja je u tome što i, eventiualno, rešena spor nije garancija i da će se rešenje realizovati, jer poravnanje koje se postiže mirenjem nema snagu izvršnog naslova; to znači da strana može, bez ozbiljnih posledica, odustati od poravnanja postignutog u postupku. S druge strane, mirenje je postupak koji stoji na raspolaganju stranama i kad su započeli postupak pred arbitražom; do konačnog rešenja, stranke u sporu mogu se odlučiti da spor reše poravnanjem.

Zbog svega toga, to nije često korišćen instrument u postupku rešavanja privrednih sporova, osim u nekim državama Dalekog istoka.

Svaka strana u jednom sporu ima pravo da pokrene postupak za mirenje, ali se postupak smatra pokrenutim onda kad ga druga strana u sporu prihvati. U principu, postupak mirenja vodi jedan miritelj, ali strane se mogu sporazumeti i da imenuju više njih. Često, za postupak mirenja se koriste institucionalne arbitraže, koje stavljaju na raspolaganje stranama u sporu usluge u postupku, bilo lica koja će delovati kao miritelji, bili administrativne i druge usluge. Radi toga, nije retkost u pravilima postupka pojedinih arbitraža naći i pravila koja se odnose na mirenje. Neke od njih, na primer, predviđaju i formiranje komisija za mirenje, kao što je u slučaj u Spoljnotrgovinskoj arbitraži u Beogradu.

Već je navedeno da je jedna od prednosti postupka mirenja i neformalan postupak. Zbog toga je vrlo važna uloga miritelja u postupku, koji ima dosta široka diskreciona prava nad postupkom, ali uz obavezne konsultacije sa stranama.

Najpotpunija pravila, na koja se često pozivaju strane koje se odlučuju za postupak mirenja, su pripremljena u okviru Komisije Ujedinjenijh nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL). Prema Pravilima za mirenje UNCITRAL mirenje vodi jedan miritelj, osim ako se stranke ne sporazumeju drugačije. Pravila predviđaju da se dokazi koji se istaknu u toku postupka mirenja ne mogu da se koriste u nekom drugom postupku, kojem bi stranke pribegle (na primer, u sudskom ili arbitražnom postupku). Prema Pravilima, miritelj koji je učestovao u postupku mirenja se ne može javiti u drugom, arbitražnom ili

83

sudskom postupku, kao arbitar, zastupnik ili savetnik bilo koje od stranaka. Pravila predviđaju da poravnjanje postignuto u postupku mirenja ima pravo dejstvo kao poravnjanje van arbitraže, a ne kao arbitražna odluka. Sporovi u vezi sa poravnjanjem mogu biti predmet arbitraže.

84

Posebni deo

85

I MEĐUNARODNO POSLOVNO PRAVO Za posebni deo međunarodnog privrednog prava uobičajeni naziv u većini država sveta je „međunarodno poslovno pravo” (International Business Law). U suštini, to je onaj deo međunarodnog privrednog prava koji se bavi konkretnim pravnim poslovima, međunarodnom kupovinom i prodajom, međunarodnim trgovinskim zastupanjem, međunarodnim osiguranjem itd. Dakle, bavi se načinom i uslovima za zaključivanje poslova u međunarodnim privrednim odnosima, pa je sa tog stanovišta i suštinski opravdan naziv međunarodno poslovno pravo. U međunarodnom pravu su postavljeni temelji međunarodnog poslovnog prava, usvajanjem posebnih formalnih izvora tog prava. Tome su poseban doprinos dale dve međunarodne konferencije: u Ženevi 1964. godine i u Hagu, takođe 1964. godine. Ženevska konferencija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj trasirala je put za rešavanje osnovne protivrečnosti savremene svetske privrede koje, uprkos svim nastojanjima, nisu ni do danas razrešene: veliki jaz između razvijenih i nerazvijenih država. Druga, Diplomatska konferencija u Hagu, iste godine, bavila se unifikacijom prava međunarodne kupovine i prodaje. Na toj konferenciji usvojena su dva značajna međunarodna dokumenta u ovoj oblasti: Jednoobrazni zakon o međunarodnoj kupovini i prodaji fizičkih pokretnih stvari i Jednoobrazni zakon o zaključivanju ugovora o kupovini i prodaji fizičkih pokretnih stvari. Značajnu ulogu u razvoju međunarodnog poslovnog prava ima Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo, na čiju inicijativu i pod čijim okriljem je usvojena Bečka konvencija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe 1980. godine, i danas ključni i najvažniji izvor međunarodnog poslovnog prava. Nema sumnje da je razvoju međunarodnog poslovnog prava poseban impuls dalo usvajanje Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive, koja u velikoj meri olakšavaju obračun i plaćanja između učesnika međunarodnih privrednih odnosa.

1. Pojam i predmet međunarodnih poslovnih odnosa Osnovna razlika međunarodnih poslovnih odnosa i drugih pravnih odnosa je predmet

međunarodnih poslovnih odnosa. Osnovni predmet međunarodnih poslovnih odnosa je transfer, odnosno prenos vrednosti u međunarodnim odnosima. Međunarodni poslovni odnosi, prema tome, su poslovi koji se odnose na uvoz i izvoz robe, transport te robe i plaćanja u vezi sa uvozom i izvozom te robe.

Karakteristika savremenih međunarodnih poslovnih odnosa je da obuhvataju čitav svet. Takvi odnosi na različite načine utiču na promene sveta uopšte. Poslovni odnosi su doprineli razvoju komunikacija i omogućili da čitav svet postane mesto za njihovo odvijanje. Razgranati poslovni odnosi utiču na ekstremno brz razvoj transporta i transportnih sredstava. Dakle, međunarodni poslovni odnosi, iako usmereni prvenstveno na ostvarivanje ekonomskih ciljeva, presudno doprinose i razvoju drugih odnosa; nije više moguće zatvaranje bilo koje države, bilo koje privrede u samo svoje okvire. Održavanje međunarodnih poslovnih odnosa je uslov daljeg razvoja.

Množina međunarodnih poslovnih odnosa, odnosno međunarodnih poslovnih operacija, dovela je do nastojanja da se njihovo odvijanje olakša. To je u velikoj meri omogućeno i činjenicom da se često ponavljaju iste poslovne operacije, pa je moguće usvojiti određenu pravnu tehniku koja ih olakšava i omogućava njihovo efikasno odvijanje.

Put za to je usvajanje određenih standarda i tipskih ugovora, kojima se uređuje prodaja ili kupovina robe i druga pitanja koja su neophodna za odvijanje tih operacija. To se u savremenim međunarodnim poslovnim odnosima odvija, uglavnom, na dva načina.

Prvo, takve ugovore i standarde mogu da ponude određene grupe i udruženja, čiji je položaj na tržištu određen njihovom ekonomskom snagom i uticajem na tržištu. Često, makar iza takvih standarda i

86

tipskih ugovora stajale države, stvarno je u pitanju uticaj velikih privrednih grupacija ili kompanija. Loša strana ovakvih tipskih ugovora ili standarda koji se primenjuju pri zaključivanju ugovora je da na neki način ograničavaju volju drugih učesnika, kojima ostaje mogućnost da prihvate rešenja koja su njima ponuđena, bez posebnog uticaja.

Drugi način usvajanja tehnika, tipskih ugovora i standarda je kad se oni usvajaju pod okriljem međunarodnih tela. Takva tela usvajaju tipske ugovore i standarde koji sadrže opšte uslove i doprinose jednoobraznom pravnom uređivanju razmene roba i usluga, koji je prihvatljiv za širi krug učesnika i jednako se odnosi na sve učesnike u međunarodnoj poslovnoj operaciji. Takav primer je recimo napor Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu, koja je usvojila čitav niz opštih uslova i tipskih ugovora koji se primenjuju ne samo u Evropi nego i u svetu (Opšti uslovi za nabavku investicione opreme u uvozu i izvozu; ugovori za kupovinu i prodaju žitarica; opšti uslovi za kupovinu i prodaju južnog voća itd).

Ova, tzv. autonomna pravila međunarodnog trgovačkog prava postaju sve značajniji izvori, koji sami po sebi nisu dovoljni da urede međunarodno poslovno pravo u celini, ali predstavljaju značajnu dopunu izvorima međunarodnog privrednog prava. To autonomno pravo je zapravo nadgradnja već razvijenog nacionalnog prava i izvora međunarodnog privrednog prava.

2. Međunarodna poslovna operacija

U međunarodnom privrednom pravu pojam međunarodne poslovne operacije se koristi da se

označi predmet međunarodnog poslovnog prava, odnosno onaj privredni posao koji se obavlja, odnosno međunarodni pravni i poslovni odnos.

Međunarodna poslovna operacija je složen niz radnji i postupaka, koje su po svom cilju jedinstvene i čine jedinstven proces, ali sadrže više delova koji su relativno samostalne različite prirode, ali svi usmereni jedinstvenom cilju. U tom smislu, iako jedinstvena, poslovna operacija se može, uslovno, podeliti na te posebne poslove, ali samo oni svi zajednio čine operaciju, bez obzira na različite sadržaje i tehnike.

Prvi, inicijalni deo, deo kojim započinje poslovna operacija je trgovinski ugovor između dve ili više strana. To je deo u kome dolazi do izražaja volja stranaka da zaključe i obave jednu celovitu poslovnu operaciju i on može da bude, takođe, složen. Trgovinski ugovor, pored teksta ugovora samog, može da sadrži i različite dodatke kojima se preciznije i potpunije objašnjava ili dopunjuje predmet ugovora. Zatim, deo trgovinskog ugovora je svakako i prepiska između strana celim tokom realizacije tog ugovora.

Drugi deo poslovne operacije je plaćanje po zaključenom ugovoru. Pri tome, plaćanje, pored volje stranaka ugovora, podleže i unutrašnjim propisima država iz kojih, odnosno u kojima se plaćanje izvršava. Međunarodna plaćanja su, po pravilu, uređena zakonima i drugim unutrašnjim propisima država i poštovanje tih propisa je obaveza strana u ugovornom odnosu.

Konačno, deo jedinstvene poslovne operacije jeste i međunarodni transport, ako se radi o razmeni roba. Naime, međunarodna poslovna operacija je, po svojoj prirodi, posao koji se izvodi preko granica, pa je, za realizaciju operacije u celini, nužan i transport robe koja je predmet ugovora. Imajući u vidu da je u pitanju prekogranični posao, jasno je da se i na transport primenjuju i nacionalni propisi država, ali i pravila međunarodnog prava, zavisno od sredstava transporta.

Poslovne operacije se mogu podeliti u odnosu na cilj, odnosno prirodu poslovnih operacija. Sa tog stanovišta se mogu razlikovati poslovne operacije uvoza, izvoza ili tranzita roba i usluga koje su predmet poslovne operacije.

Uvoz i izvoz su uzajamno uslovljene poslovne operacije, zavisno od stanovišta. Naime, iz jedne

države se roba ili usluge izvoze, ali te iste robe i usluge sa stanovišta druge države učesnice u toj poslovnoj operaciji predstavljaju uvoz. Dakle, jedna ista poslovna operacija može istovremeno da bude i

87

uvozna i izvozna. I ova, kao i druge poslovne operacije, se preduzimaju pre svega kao izraz interesa neposrednih učesnika-privrednih subjekata koji je preduzimaju. Međutim, ponekad takva operacija ima neposredni uticaj i na šire interese države i interesi učesnika poslovne operacije iz jedne države ne moraju se obavezno poklapati sa interesima države. Zbog toga je i ovakva operacija podvrgnuta dvostrukom pravnom režimu; sa jedne strane, ona se odvija prema pravilima međunarodnog prava, ali može biti ograničena određenim unutrašnjim zakonodavstvom, o čemu je već bilo reči, iz različitih razloga: sprečavanja prekomernog uvoza ili izvoza, zaštite platnog bilansa države itd.

Tranzit je posebna međunarodna poslovna operacija čija je suština u prelasku roba ili drugih

vrednosti preko teritorije trećih država, koje nisu neposredno učesnice u poslovnoj operaciji. Ali, posredno, i treća država učestvuje u takvoj poslovnoj operaciji, najmanje korišćenjem njenih komunikacija, ali je moguće da treća država i neposrednije učestvuje u njoj, pružanjem usluga u tranzitu; prevoza, održavanja prevoznih sredstava itd.

Poslovna operacija se zasniva na volji ugovornih strana. Zbog toga ona nije formalnog karaktera,

odnosno ne postoje obavezna pravila o tome u kakvom obliku se ona mora realizovati. Ipak, imajući u vidu sve što utiče na međunarodni privredni odnos, pre svega mogući uticaj država ali i pravila međunarodnog prava, poslovna operacija podrazumeva čitav niz dokumenata koji je moraju pratiti i bez kojih se ne može ostvariti. Ta dokumenta su različitog karaktera i mogu se obuhvatiti ona koja su obavezna po propisima, kao i druga koja zavise od volje strana koje su u ugovornom odnosu.

Prva grupa dokumenata, koja zavise od volje ugovornih strana i kojima se inicira poslovna

operacija, ali su prisutni i celom toku poslovne operacija su dokumenta poslovne prepiske ugovornih strana. Deo te poslovne prepiske se odvija i pre zaključenja ugovora ili pre zaključenja posla. To su dokumenta uobičajene pismene prepiske, korišćenjem različitih tehničkih sredstava. Ranije je ta prepiska, kao što joj samo ime govori, bila u obliku razmene pismenih dokumenata poštom ili telegramom, kasnije telefaksom; danas se najveći deo poslovne prepiske obavlja savremenim sredstvima kompjuterske komunikacije, preko internet veza. Pri tome, određeni dokumenti u toku ove prepiske su od velikog značaja i njihovo postojanje ili nepostojanje izaziva tačno određene pravne posledice. Na primer, posao često započinje razmenom ponude za sklapanje posla i odgovorom na ponudu, odnosno njenim prihvatanjem. Sličan karakter ima i nalog za slanje neke robe ili nalog za isplatu po nekom poslu, odnosno ispostavljanje fakture ili računa za obavljeni posao ili uslugu.

Ne postoje čvrsta pravila o formi ili obliku pojedinih akata službene prepiske, ali su u praksi izgrađeni određeni oblici i način postupanja, koji strankama omogućava da poslove obavljaju efikasno, ali i podrazumeva da se pridržavaju određenih standarda. Tako je moguće, na primer, da se razmenom određenih dokumenata pravni posao smatra zaključenim, kao što je ponuda za zaključenje posla i potvrda prihvatanja takve ponude. Međutim, kod ozbiljnijih poslova je ćešća praksa da se, ipak, zaključuje pismeni ugovor sa elementima kojima se precizno utvrđuje posao, odnosno jasni uslovi pod kojima se posao obavlja. Takav pismeni dokument potpisuju obe ugovorne strane i to omogućava precizno utvrđivanje međusobnih obaveza.

Druga grupa dokumenata koji su obavezni deo poslovne operacije su dokumenta međunarodnog

plaćanja. Kad je reč o međunarodnim plaćanjima pravila o oblicima u kojima se sačinjavaju dokumenti su relativno stroga i podrazumevaju veliki broj standarda i tehničkih pravila koja moraju da se poštuju da bi se plaćanje realizovalo. Najčešće, međunarodna plaćanja se ne vrše gotovinski, nego se koriste drugi bankarski sistemi plaćanja. Najčešće se plaćanje vrši preko odgovarajućih akreditiva i to tako što se akreditiv ugovara, zatim se otvara na osnovu određene evidencije koja se vodi o poslu, proverava saopštenje o otvaranju akreditiva, dostavlja se određena dokumentacija banci preko koje se sprovodi isplata i potom, na kraju tog procesa se vrši plaćanje iznosa za koji je otvoren akreditiv.

88

Transportna dokumenta zavise, prvenstveno od ugovora o prevozu i načina transporta koji se u konkretnom slučaju primenjuje. Međunarodni tovarni list je osnovni dokument koji se primenjuje u kopnenom i vazdušnom saboraćaju, ili konosman, ugovor o čarteru ili ugovor o zakupu broda u pomorskom transportu. Ti osnovni dokumenti su praćeni i dopunskim dokumentima, kao što su polise osiguranja robe u prometu i sl.

Posebna grupa dokumenata su dokumenta koja su obavezna po propisima država. Broj i vrsta

ovih dokumenata u svakom konkretnom slučaju zavisi od nacionalnog zakonodavstva država državljanstva privrednih subjekata. Različite države, kao što je već navedeno, mogu da preduzimaju različite mere i ograničenja u spoljnotrgovinskim odnosima. Ta dokumenta mogu biti različite uvozne ili izvozne dozvole, deklaracije vrednosti robe, certifikat o poreklu robe, certifikat o sanitarnim ili drugim pregledima.

Imajući u vidu sve navedeno, razmotrićemo sadržaj pojedinih poslovnih operacija, kao što su međunarodni trgovinski poslovi, odnosno međunarodna prodaja i kupovina, poslovi transporta, međunarodni finansijsku poslovi itd.

II MEĐUNARODNA KUPOVINA I PRODAJA

1. Opšte napomene Već je navedeno da države unutrašnjim propisima mogu da nametnu niz ograničenja u spoljnotrgovinskom prometu iz različitih razloga. Ipak, u celini gledano, presudna je autonomija volje strana u zaključivanju ugovora. Ta slobodna volja ugovornih strana dolazi do punog izražaja u svim poslovnim operacijama, a posebno je jasno vidljiva u međunarodnoj prodaji i kupovini, ili kupoprodaji. Međutim, poslovi međunarodne kupovine i prodaje su danas veoma razgranati i dostigli su, nekad, neslućene razmere. U tako razgranatim poslovima, za same poslove je neophodno da se odvijaju po određenim, izričito ili prećutno prihvaćenim pravilima, što je nužno vodilo određenoj unifikaciji ovih pravila. Unifikacija pravila se odvijala u dva komplementarna pravca; sa jedne strane, kroz međunarodne konvencije i sa druge, kroz autonomno međunarodne privredno pravo, kao i razvoj običajnih pravila. Nije naodmet još jednom istaći da je, u postupku usvajanja međunarodnih ugovora u oblasti spoljnotrgovinske razmene od presudnog značaja delovanje više međunarodnih organizacija, koje su svojim predlozima, nacrtima dokumenata i sličnim inicijativama značajno doprinele toj unifikaciji. Naravno, nećemo ponovo govoriti o njima, ali se valja podsetiti da su u tom pogledu naročito mesto zauzeli UNIDROIT (Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava), UNCITRAL (Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo), Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu, Međunarodna trgovinska komora. Jedan od problema unifikacije pravila o međunarodnoj kupovini i prodaji je svakako i uticaj država i državnih mera na uslove međunarodne kupovine i prodaje. Taj uticaj se, prvenstveno, ogleda u posebnim merama koje, kao ograničenja, nameću države u obliku različitih dozvola kao uslova za zaključivanje ugovora. Takva delovanja države dovode u poseban položaj ugovorne strane da odgovaraju za neispunjavanje obaveza preuzetih ugovorom. Na određeni način, negativan utivcaj mogućih posebnih zahvata države u slobodu ugovaranja prevaziđen je usvajanjem određenih međunarodnih pravila, pre svega u Ženevskim opštim uslovima. Ženevski opšti poslovi računaju na dobru veru strana ugovornica, zahtevajući da se međusobno obaveste o postojanju režima posebnih dozvola za neke poslove i da učine sve da takve dozvole blagovremeno pribave. Strana koja je u obavezi da te dozvole pribavi, mora da to učini ili da, ako ne uspe

89

da obezbedi potrebne dozvole o tome obavesti drugu stranu. Ako to ne učini, ne može se osloboditi od odgovornosti za neizvršenje svoje obaveze zbog nedobijanja dozvole.

2. Izvori prava međunarodne kupovine i prodaje Već je navedeno da je dostignut određeni stepene unifikacije pravila o međunarodnoj kupovini i

prodaji, pa je neophodno ukazati na neke osnovne pravne instrumente kojima je ta unifikacija ostvarena. Pokušaji da se postigne unifikacija pravila u spoljnotrgovinskim odnosima su započeli još između

dva svetska rata, u okviru Međunarodnog instituta za unifikaciju međunarodnog privatnog prava (UNIDROIT). Međutim, drugi svetski rat je prekinuo te radove i oni su nastavljeni posle drugog svetskog rata, kad je, na inicjativu UNIDROIT, holandska vlada prihvatila da organizuje međunarodnu konferenciju, koja je održana 1964. godine. Na Haškoj konferenciji su usvojene dve konvencije značajne za unifikaciju: Konvencija o jednoobraznom zakonu o zaključivanju ugovora o međusobnoj prodaji telesnih pokretnih stvari i Konvencija o jednoobrazonom zakonu o međunarodnoj prodaji telesnih polkretnih stvari.

Konvencija o merodavnom pravu kod međunarodne prodaje robe usvojena je na Haškoj

konferenciji od od 1955. godine, ali je izmenjena i dopunjena 1985. godine, da bi se usaglasila sa Konvencijom o međunarodnoj prodaji, ali nema bitne razlike između prvobitnog teksta i revidirane konvencije.

Konvencija, prvenstveno, predviđa da se primenjuje pravo države prodavca u trenutku kad je primio narudžbu, odnosno pravo države u kojoj je sedište filijale prodavca, ako je filijala primila porudžbinu. Pravo države kupca se primenjuje ako je prodavac ili zastupnik primio porudžbinu u toj državi.

Haški jednoobrazni zakoni su stupili na snagu 1972. godine. Haški jednoobrazni zakoni su

izvršili znatan uticaj na praksu u spoljnotrgovinskim odnosima, pa su u nekim zakonodavstvima, kao što je bilo i jugoslovensko, neposredno uticali na usvajanje nacionalnog prava, iako ih Jugoslavija nije ratifikovala.

Međutim, već u toku pregovora, a naročito nakon usvajanja, Haški jednoobrazni zakoni su bili podvrgnuti i ozbiljnoj kritici.

Jedna od ozbiljnih primedbi se odnosila na reprezentativnost država koje su učestvovale na koferenciji, ali i na nesrazmeran uticaj nekih drugih država. Tako, na primer, među 28 država učesnica konferencije nije bilo zemalja u razvoju, a SAD su, nekritički, nametale svoja rešenja koja su unošena u tekstove i nakon njihovog usvajanja (SAD nisu od početka učestvovale u radu, pa su nakon uključenja u rad nametale ta svoja rešenja).

Naravno, mnogo su značajnije primedbe koje su se odnosile na određena konkretna rešenja Haških jednoobraznih zakona.

Primedbe su se odnosile na koncept bitne povrede ugovora, koji je preuzet iz anglosaksonskog prava i nije bio dovoljno precizan, na definiciju uslova i vremena isporuke ugovorene robe, koja je i neprecizna i u nesaglasnosti sa mnogim nacionalnim zakonodavstvima. Konačno, jedna od najozbiljnijih primedbi se odnosila na određivanje posledica povrede koja vodi automatskom raskidu ugovora. Sam koncept automatskog raskida ugovora može da bude nepovoljan za sve učesnike u poslu, pa i za oštećenu stranu, jer dovodi do raskida ugovora kad za to ne postoji volja ni strane koja se poziva na povredu.

Sve ove, i druge primedbe na Haške jednoobrazne zakone, su umnogome doprinele da se u okviru Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo započne rad na pripremi Konvencije o međunarodnoj prodaji robe, koja bi otklonila ove nedostatke, ali usvojila i neka druga rešenja. Posao je

90

poveren posebnoj radnoj grupi UNCITRAL, koja je na tome radila 10 godina, dok je Konvencija bila ponuđena na potpisivanje i ratifikaciju državama.

Konvencija Ujedinih nacija o zastarelosti potraživanja u međunarodnoj prodaji usvojena je

1974. godine, na konferenciji u Njujorku. To je bila prva konvencija čiji je nacrt pripremila Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo. Konvencija je, neznatno, izmenjena i dopunjena 1980. godine, radi usklađivanja sa Konvencijom Ujedinjenih nacija o međunarodnoj prodaji robe.

Prema Konvenciji, rok zastarelosti iznosi četiri godine, a počinje da teče od dana dospelosti prava na potraživanje, a apsolutni rok zastarelosti nastupa po isteku deset godina.

Konvencija se primenjuje kad su sedišta stranaka, u trenutku zaključenja ugovora, u državama članicama Konvencije ili kad pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu Konvencije.

Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija) je

usvojena na diplomatskoj konferenciji u Beču, održanoj 1980. godine, na osnovu odluke Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Bečka konvencija je u mnogo čemu otklonila navedene nedostatke koje su sadržavali Haški jednoobrazni zakoni, ali je uvela i neke novosti u pogledu obavezivanja država tom konvencijom. Jedna od tih novosti je i mogućnost države da Konvenciju ratifikuju po delovima (deo II se odnosi na zaključivanje ugovora, a deo III na prodaju robe). Takođe, od država koje žele da budu članice Konvencije se zahteva da prekinu članstvo, odnosno da otkažu Haške jednoobrazne ugovore, ako su ih pre toga ratifikovale. Konvencija je dopustila i određene rezerve na tekst Konvencije, pre svega, da bi se obezbedio elastičan pristup obavezivanju država čije nacionalno zakonodavstvo sadrži neka od rešenja koja nisu u skladu sa odredbama Konvencije. Tako, na primer, prema Konvenciji, opšti princip je da se za zaključivanje ugovora ne zahteva posebna forma, ali države mogu staviti rezervu na tu odredbu Konvencije. Elastičnost pristupa obavezivanju Konvencijom se ogleda i u tome što Konvencija sadrži „federalnu klauzulu”, koja omogućava državama sa federalnim uređenjem da se ratifikacijom obavežu na primenu Konvencije u svim federalnim jedinicama ili samo u nekima od njih. Srbija je članica Konvencije, po osnovu sukcesije, jer je Konvenciju među prvima ratifikovala Jugoslavija.

Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu je znatno doprinela unifikaciji prava međunarodne prodaje, usvajanjem Opštih uslova i tipskih ugovora . Opšti uslovi i tipski ugovori koje usvaja Ekonska komisija UN za Evropu se odnose na dve vrste robe u međunarodnoj kupovini i prodaji: kupovinu i prodaju investicione opreme i kupovinu i prodaju generičkih vrsta robe (poljoprivredne proizvode, pre svega, ali i slične robe). Karakteristika u pristupu pri pripremi Opštih uslova je da se pripremaju prema regionalnim uslovima, koji uvažavaju razlike u pravnim sistemima, tako da se razlikuju i po sadržaju i po uslovima koje predviđaju.

Tipski ugovori koji se pripremaju u Ekonomskoj komisiji za Evropu u jednakoj meri vode računa o položaju i prodavaca i kupaca, ali je osnovni princip dobrovoljnosti primene ugovora u poslovnoj praksi.

Međunarodna trgovinska komora je još 1936. godine sačinila Međunarodna pravila za tumačenje

trgovinskih termina koja su od tada više puta revidirana; poslednji put 2000.godine. Strane ugovornice treba da se pozovu na njihovu primenu za jedan konkretni posao, jer se njihova primena ne pretpostavlja.

91

UGOVOR O MEĐUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI ROBE

1. Opšte napomene

Međunarodna kupovina i prodaja robe je najosnovniji posao međunarodnog privrednog rava, kojim se uređuju neposredni pravni odnosi u konkretnom pravnom poslu između prodavaca i kupaca određenih roba. Drugi poslovi vezani za međunarodnu prodaju i kupovinu robe su dodatni, oni koji treba da omoguće ili olakšaju osnovni posao koji ostaje prodaja i kupovina roba. Ugovorom, o međunarodnoj kupovini i prodaje robe se prodavac obavezuje da inostranom kupcu stavi na raspolaganje određenu robu i da po osnovu tog posla kupac stiče pravo svojine na tu robu. Cilj posla je da da se obezbedi prenos, odnosno tranfer robe koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji iz države u kojoj se roba koja se prodaje nalazi u drugu državu. Istovremeno, zaključenjem ugovora se kupac obavezuje da prodavcu isplati određenu cenu robe. Međunarodna kupovina i prodaja postoji ako su ugovorne strane subjekti koji imaju sedište u različitim državama i ako se roba koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji izvozi u drugu državu ili kad su ponuda i prihvatanje ponude izvršene u različitim državama, odnosno kad se roba isporučuje u državi različitoj od one u kojoj je data i prihvaćena ponuda. Kod zaključivanja posla međunarodne kupovine i prodaje treba imati u vidu nekoliko bitnih činjenica o kojima je već bilo reči. Ugovor o međunarodnoj prodaji i kupovini robe je podvrgnut različitim pravnim uslovima kojima se uređuje izvoz i uvoz roba. Kao što je več navedeno, uvoz može biti potpuno liberalan, odnosno slobodan, bez posebnih uslova koje nameće država. Ali, uvoz može da bude uređen i tako da je neophodna posebna dozvola za uvoz određenih roba, bilo na osnovu dozvole koja je ograničena vrednošću robe koja se plaća u devizama, bilo da je uslovljen sistemom kontigenata. Taskođe i izvoz roba može biti podvrgnut određenim ograničenjima. Države ponekad ograničavaju uvoz ili izvoz kao meru svoje ekonomske politike, pa iako je ugovor u principu izraz slobode volje stranaka ugovora, one u tom slučaju moraju da vode računa, pri zaključenju ugovora, o tim mogućim ograničenjima. Sa druge strane, međunarodna prodaja i kupovina je uvek posao koji podrazumeva transfer roba iz jedne u druge državu, a taj transfer se često odvija preko teritorija trećih država, što znači da i u tom pogledu mogu postojati određeni uslovi ili ograničenja koja ugovorne strane moraju da poštuju, a koja utiču na elemente ugovora.

2. Zaključivanje ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe Zaključivanje ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji, po pravilu, započinje ponudom koju

potencijalni prodavac dostavlja potencijalnom kupcu. Ponuda može da bude učinjena na različite načine; pismeno, korišćenjem savremenih sredstava komunikacija, telefaksa, telefona i sl. Važno je da takva ponuda ima elemente koji su dovoljni i neophodni i sadrže uslove koji omogućavaju zaključivanje ugovora.

Konvencija Ujedinjenih nacija od 1980. godine ponudu određuje kao predlog za zaključivanje ugovora, koji može biti upućen jednom ili više zainteresovanih. Pri tome, predlog koji se upućuje neodređenom broju lica u stvari znači poziv za dostavljanje ponude i nije ponuda sam po sebi.

Ponuda treba da bude dovoljno određena da bi bila relevanta, ali postoje razlike u pogledu toga koji je to sadržaj koji je čini dovoljno određenom. Preovlađuje stav da je ponuda određena ako je u njoj označena roba koja će biti predmet ugovora i ako sadrži, izričito ili prećutno, količinu robe i njenu cenu ili elemente na osnovu koji se cena i količina mogu utvrditi.

92

U pravnoj teoriji, ali i u praksi, se razlikuju dve vrste ponuda: čvrsta ponuda, koja obavezuje i ponuda koja predstavlja, suštinski, poziv na pregovore o zaključenju ugovora. I već pomenuti Ženevski opšti uslovi poznaju ove dve vrste ponuda. Čvrsta ponuda, kako joj samo ime govori se obično upućuje posle već izvedenih pregovora i ponuđač može ostaviti rok u kome treba odgovoriti na ponudu. Karakteristika čvrste ponude je da obavezuje ponuđača, odnosno ako je ponuđena strana prihvati, ponuda obavezuje ponuđača da zaključi ugovor pod uslovima koje je ponudio. Druga vrsta ponude je, suštinski, poziv na pregovore zainteresovanoj strani. Ova ponuda ne obavezuje, ona samo omogućava da se ponuđena strana upozna sa pravnim, tehničkim i drugim uslovima pod kojima je moguće zaključiti ugovor o kupovini i prodaji. U praksi međunarodne trgovine, većina tipskih i standardnih ugovora sadrže ponude koje nisu čvrste, odnosno ako ih ponuđeni prihvati to još ne obavezuje ponuđača na zaključenje ugovora; za zaključenje ugovora je neophodno da ponuđač ponovo prihvati odgovor na ponudu. Preporučljivo je da čvrsta ponuda sadrži rok do koga ponuđena strana može da se o njoj izjasni. U takvom slučaju, prekoračenje roka oslobađa ponuđača od obaveze da prihvati pozitivan odgovor na ponudu i da zaključi ugovor. U slučaju da čvrsta ponuda ne sadrži jasno izražen rok u kome stoji na raspolaganju za prihvatanje, ugovor se smatra zaključenim ako ponuđeni odgovori u razumnom roku, koji ne može da pređe 15 kalendarskih dana. Međutim, teško je utvrditi jedan opšti rok za prihvatanje ponude u svakom slučaju. To je faktičko pitanje i odgovor na njega zavisi od konkretnih okolnosti. Taj rok treba da uzme u obzir vreme koje je neophodno za razmatranje ponude, koje može da bude vrlo složeno kod obimnijih i složenijih ugovora, ali i vreme koje je neophodno za tehničku pripremu odgovora na ponudu, vreme koje je neophodno da odgovor na ponudu stigne ponuđaču itd. Da bi se izbegli nesporazumi oko značenja ponude, odnosno da li je ona čvrsta ili nije, u savremenim međunarodnim ugovorima se često predviđaju izričite odredbe o tome i to najčešće tako što se jasno ističe karakter ponude.

Ponuda se smatra osnovom za zaključivanje ugovora i s tim u vezi je bitno odrediti vreme kad se ponuda smatra prihvaćenom. Po većini pomenutih međunarodnih pravila, ponuda se smatra prihvaćenom onda kad je ponudilac primio odgovor o prihvatanju ponude.

U teoriji i praksi je sporno pitanje da li ponuđač može da opozove jednom učinjenu ponudu. Zakonodavstva različito rešavaju ovo pitanje, pa jedna dopuštaju opoziv ponude, a druga ga smatraju nedozvoljenim. Najveći broj savremenih zakonodavstava, međutim, ne dovodi u pitanje opoziv ponude koji stigne ponuđaču istovremeno sa ponudom. Većina evropskih država propisuje da se ponuda ne može opozvati. To znači da jednom učinjena ponuda, od momenta kad je ponuđeni primi, obavezuje i ponuđača na zaključenje ugovora i to u roku koji je predviđen ponudom ili do razumnog roka, ako taj rok nije precizno određen. U anglosaksonskom pravu, ponuda, načelno, ne obavezuje ponuđača i on od ponude može da odustane. U savremenom međunarodnom trgovinskom pravu je sve manji značaj pitanja mogućnosti opoziva ponude, jer savremeni standardni ili tipski ugovori uglavnom sadrže klauzule da je ponuda bez obaveze, tako da se obaveza stvara tek od prihvatanja ponude od strane ponuđenog. Prihvatanje ponude primljene od ponuđača mora da odgovora ponudi u svim elementima. Samo ako se ponuda prihvati na taj način, njeno prihvatanje znači da je ugovor zaključen. To je sasvim normalno, jer ponuđač u ponudi ističe one uslove koje smatra bitnim za zaključenje ugovora. Modifikacija ponude na način da se ponuda prihvata uz izmene nekih od elemenata koje je predvideo ponuđač znači, zapravo, novu ponudu. Imajući u vidu takav karakter i osobine prihvata ponude, u međunarodnim trgovinskim poslovima se često prihvat ponude označava kao porudžbina. Naizgled jednostavna procedura, ali često pregovori o zaključivanju ugovora traju po nekoliko nedelja, meseci ili godina. Nekad su oni i vrlo neizvesni i teški, jer se detaljno i precizno ugovaraju sva relevantna pitanja da bi se izbegli mogući nesporazumi u realizaciji zaključenih ugovora. Pri tome,

93

pojedina pitanja se razmatraju sukcesivno i saglasnost se postiže po pojedinim od tih pitanja, a o ostalima se nastavljaju pregovori. Ta pitanja oko kojih se u nekoj od faza pregovora postigne saglasnost se pismeno uobličavaju i te saglasnosti se uobičajeno nazivaju „pismima o namerama”. Ta pisma o namerama uglavnom prethode konačnom zaključivanju ugovora o kome se pregovara i njima se pribegava onda kad se postigne saglasnost o bitnim pitanjima budućeg ugovora, ali ostaju još neka pitanja o kojima treba postići saglasnost, pa se pregovori nastavljaju. Sporna je pravna priroda takvih pisama o namerama, ali ona takođe stvaraju određene obaveze za potpisnike. Na primer, ako se pokaže da neka od ugovornih strana nije postupala u dobroj veri pri sporazumevanju o pismu o namerama, moglo bi se postaviti pitanje odgovornosti za štetu nanetu drugoj strani. Na primer, ako je pismo o namerama sa jednom stranom trebalo da posluži kao argument ili sredstvo za ostvarivanje povoljnijeg položaja u pregovorima sa trećim licima, bez stvarne namere za zaključivanje ugovora, strana koja je tako postupala bi morala da drugoj strani potpisnici pisma o namerama nadoknadi stvarne troškove koje je ona imala u procesu pregovaranja, do potpisivanja: na primer, troškove pripreme određenih elaborata, projekata, troškove angažovanja ekesperata. Pored toga, moglo bi se postaviti pitanje naknade štete ako druga strana zbog tih pregovora propusti mogućnost pregovaranja o istom predmetu sa nekom trećom stranom. U zaključivanju ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji, naravno, najbitnija je saglasnost volja ugovornih strana. Ali, kao što je već više puta navedeno, države mogu da tim poslovima nameću određena zakonska i administrativna ograničenja, odnosno da izvoz ili uvoz podvrgnu režimu posebnih dozvola. Takva ograničenja mogu da utiču na zaključivanje ili na realizaciju zaključenih ugovora. Normalno je da stranke o posebnim režimima izvoza ili uvoza vode računa u toku vođenja pregovora. Međutim, postavlja se pitanje kakva je sudbina ugovora ako potrebna dozvola ili drugi dokument nije dobijen a ugovor je zaključen. O tome postoje različita shvatanja, i u pravnoj teoriji i u praksi. Prema jednom mišljenju, pitanje odobrenja, kad njih zahteva pravni sistem država, je pitanje izvršenja ugovora, a ne njegove pravne valjanosti. Prema tom mišljenju, ugovor koji je zaključen bez odobrenja kad se ono zahteva je pravovaljan, samo nije moguće njegovo izvršenje. Po drugom mišljenju, ugovor koji je zaključen bez odgovarajućeg odobrenja ili drugog dokumenta kad se on zahteva unutrašnjim propisima država je ništav, ali on može postati pravovaljan i ako se takvo odobrenje naknadno pribavi. U tom slučaju, ugovor postaje pravovaljan od samog početka, odnosno od dana kad je ugovor zaključen. Konačno, treće mišljenje je da se u slučaju nedostatka dozvole zaključuje uslovni posao, koji postaje pravovaljan ako se uslov ostvari, odnosno ako se pribavi dozvola koja se zahteva, a da se smatra i da nije zaključen ukoliko se dozvola ne obezbedi. Naravno, ova pitanja se postavljaju samo u slučajevima u kojima države podvrgavaju izvoz ili uvoz posebnom režimu i uslovljavaju ga odobrenjima ili dozvolama. U suštini, pitanje posebnih dozvola ili odobrenja za zaključivanje poslova međunarodne kupovine i prodaje se postavlja onda kad ugovor koji je zaključen nije moguće izvršiti, zbog nedostatka tih dozvola ili odobrenja. Odnosno, tada se postavlja pitanje odgovornosti za neizvršenje obaveza predviđenih zaključenim ugovorom. Logično rešenje je da odgovornost za neizvršenje obaveza snosi ona strana koja nije pribavila odobrenje ili dozvolu, a bila je dužna da to učini. U tom slučaju, strana koja je odgovorna duguje naknadu štete zbog neispunjenog ugovora. Baš zbog problema koji mogu nastati u izvršenju ugovora, autonomno trgovinsko pravo posvećuju dužnu pažnju odnosu navedenih administrativnih ograničenja i valjanosti ugovora. Na primer, Ženevski tipski ugovori obavezuju strane ugovornice da posebno istaknu da postoje uslovi dozvola ili odobrenja za zaključivanje ugovora. Takođe, strane su dužne da jedna drugu obaveštavaju o problemima koji iskrsnu u vezi sa tim. Prema tim pravilima, ugovor se zaključuje uslovno, odnosno smatra se da ugovor nije ni zaključen ukoliko se ti uslovi ne ispune, odnosno ako se ne dobije potrebna dozvola.

94

Ova pravila, sadržana u Ženevskim pravilima su bitan doprinos pravnoj sigurnosti strana koje zaključuju poslove međunarodne kupovine i prodaje. Ona nameću obavezu stranama da postupaju sa dužnom pažnjom i da u poslove stupaju u dobroj veri i jednako vode računa o interesima i prodavaca i kupaca. U savremenoj praksi spoljna trgovina se znatno liberalizuje i sve je manje ograničenja koja joj nameće država. Međutim, uprkos takvoj liberalizaciji, neka ograničenja i u nekim sluačjevima i dalje postoje. Zbog toga je poželjno da strane pri zaključivanju ugovora predvide da se posao smatra pravovaljanim ukoliko se dobije dozvola ili odobrenje, ako je to predviđeno propisima država. Ako se takva klauzula ne unese u zaključeni ugovor, onda je normalno da stranka ugovora koja je bila obavezna da takvu dozvolu obezbedi nadoknadi štetu drugoj ugovornoj strani. Jedno od bitnih pitanja zaključenja ugovora o kupovini i prodaji je i vreme kad se takav ugovor smatra zaključenim. Naime, od vremena zaključenja ugovora zavisi rešavanje mnogih drugih pitanja koja se posebno mogu postaviti, ako dođe do nekih sporova u izvršenju ugovora. Pre svega, prema vremenu zaključenja ugovora se određuje eventualni sukob zakona, odnosno određuje se koji će se zakon primeniti na rešavanje eventualnih sporova koji mogu nastati. Od vremena zaključenja ugovora počinju da teku određeni rokovi, važni za izvršavanje ugovora; na primer, rokovi isporuke robe koja je predmet ugovora, utvrđivanje cene ako ona nije posebno ugovorena, u fiksnim iznosima, nego se utvrđuje prema vremenu zaključenja ugovora ili isporuke robe. Takođe, od vremena zaključenja ugovora zavisi i prenos vlasništva nad ugovorenom robom, prelaz rizika za robu sa prodavca na kupca itd. U pogledu određivanja vremena zaključenja ugovora postoji više teorija.

Prema teoriji izjave, ugovor se smatra zaključenim kad je ponuđeni prihvatio ponudu; tog trenutka je postignuta saglasnost volja i ugovor počinje da proizvodi pravne posledice. Po teoriji otpreme, ugovor se smatra zaključenim u trenutku predaje odgovora, odnosno prihvatanja ponude. Prema tome, ugovor se smatra pravovaljano zaključenim onog trenutka kad ponuđeni na neki način (predajom pošti, upućivanjem prihvatanja telefaksom, teleprinterom, elektronskom poštom) uputi prihvatanje ponude ponuđaču. Prema teoriji prijema, ugovor se smatra zaključenim kad ponuđač primi odgovor, odnosno prihvatanje ponude od ponuđenog, odnosno kad takvo prihvatanje stigne do ponuđača. Po teoriji saznanja, ugovor je zaključen onda kad kad se ponuđač upozna sa prihvatanjem ponude. U autonomnom trgovinskom pravu, odnosno u tipskim i standardnim ugovorima uglavnom se prihvataju teorija otpreme ili teorija prijema, zavisno od saglasnosti volja prodavca i kupca. Međutim, kad se radi o kupovini i prodaji nezamenljivih stvari, onda se isključivo trenutak prijema ugovorene robe smatra trenutkom zaključenja ugovora. Međunarodni ugovori se mogu zaključiti u različitim oblicima, kako to predviđaju pravni poreci različitih država. Opšta podela načina zaključivanja ugovora je na ugovore u pismenoj formi ili ugovore na reč. Ipak, i kod ugovora na reč, koji se mogu zaključiti, na primer, u Velikoj Britaniji, zahteva se određeni pismeni memorandum kojim se potvrđuje zaključivanje ugovora. U savremenom međunarodnom pravu razvoj se sve više kreće ka formalnim oblicima zaključivanja ugovora, posebno u autonomnom trgovinskom pravu, koje najčešće predviđa pismenu formu zaključivanja ugovora i potpisivanje strana ugovornica. Na taj način se postiže bolja pravna sigurnost, jer se na najlakši način utvrđuje stvarna volja strana ugovornica koje su zaključile ugovor i lakše se obezbeđuje dokazivanje saglasnosti volja u slučaju sporova. Zbog toga i nacionalna zakonodavstva uglavnom predviđaju formalni, pismeni način zaključivanja međunarodnih ugovora o kupovini i prodaji robe.

95

3. Izvršavanje ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe Ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji robe je uvek dvostrani ugovor što znači da se njime uspostavljaju i dvostrane obaveze; obaveze prodavca prema kupcu i obrnuto, kupca prema prodavcu.

3. 1. Obaveze prodavca

Osnovne obaveze prodavca koje proizlaze iz ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji su da isporuči robu i da garantuje da roba nema mana, pravnih ili fizičkih.

Načini isporuke robe mogu biti mnogobrojni i različiti i po tome se ugovori o međunarodnoj

kupovini i prodaji robe mogu bitno razlikovati. Roba koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji robe može da se isporuči u skladištu ili u preduzeću prodavca ili kupca, ali takođe može da se isporuči i u toku prevoza robe. Pri tome, roba može da se isporuči neposrednom predajom same robe, dakle njenom fizičkom predajom ili predajom dokumenata o robi. Uz to, kupoprodaja može da se obavi i preko posrednika, bilo da posreduje za račun prodavca ili za račun kupca, a moguće je da i prodavac i kupac posao obavljaju preko posrednika. Svi ovi načini isporuke, odnosno predaje robe mogu se svesti na dva osnovna načina: ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji robe uz dispoziciju i ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji robe sa isporukom.

Ugovorom o međunarodnoj kupovini i prodaji robe uz dispoziciju se roba koja je predmet

kupovine i prodaje stavlja na raspolaganje kupcu odmah po zaključenju ugovora. To podrazumeva da prodavac već poseduje robu koja je spremna za isporuku, koja je proizvedena, upakovana i nalazi se uskladištena, spremna za isporuku. Najčešće, ovaj način ugovaranja isporuke se primenjuje kad je roba relativno blizu mesta u kome se zaključuje ugovor i ona je spremna za isporuku odmah ili u kratkom roku nakon zaključenja ugovora.

Kupovina i prodaja sa isporukom je ugovor po kome se isporuka robe obavlja u vreme koje

stranke ugovornice saglasno odrede ugovorom. Kod ovih ugovora rokovi isporuke robe i posledice zbog prekoračenja rokova su bitni elementi ugovora. Pored toga, imajući u vidu da se postavljaju i neka druga pitanja, kao što je mesto isporuke, način isporuke, pakovanje ili ambalaža u kojoj se roba isporučuje, jasno je da u ugovoranju ovog posla pitanje isporuke zauzima značajno mesto.

Rok isporuke robe se može predvideti samim ugovorom na precizan način, datumom isporuke.

Međutim, češće se rok isporuke ugovorom utvrđuje na opštiji način: u roku od 15 dana, u roku od tri meeca, u drugom tromesečju, do kraja godine i sl. Datum početka računanja roka isporuke je takođe značajno pitanje za određivanje da li je rok poštovan ili nije. Taj datum može se odrediti na različite načine, zavisno od prirode robe, od toga da li je neophodno obezbediti uvozne ili izvozne dozvole itd. Može se ugovorom predvideti i da taj rok odredi jedna od ugovornih strana.

Naravno, najjednostavnije je kad je ugovorom predviđeno da rok za isporuku robe počinje da teče danom zaključenja ugovora, ali i tom slučaju je neophodno voditi računa o trenutku kad se ugovor smatra zaključenim, o čemu je već bilo reči. Ponekad se rok isporuke u ugovorima o međunarodnoj kupovini i prodaji robe određuje na opštiji način, terminima „hitno” ili „odmah”. Naravno da i ovakvo određivanje rokova postavlja problem tumačenja značenja tih termina. Takođe, rokovi mogu da se određuju i vezivanjem za neke činjenice i događaje koji su van volje ugovornih strana: rok počinje da teče od dana uspostavljanja redovnog vazdušnog saobraćaja ili od dana otvaranja aerodroma i sl. Autonomno međunarodno trgovinsko pravo sadrži različita rešenja za određivanje rokova isporuke. Nisu uspeli pokušaji da se pripreme jedinstvena pravila o tumačenju rokova isporuke, jer su ta

96

tumačenja izazivala i izazivaju mnogo sporova. Ta pitanja su se, uglavnom, rešavala pred arbitražama. Međutim, pojedini tipski ili standardni ugovori sadrže i tumačenje rokova određenih na opšti način; tako da, na primer, ako je ugovorom predviđena isporuka bez roka, to znači da se isporuka ima izvršiti istog dana kad je ugovor zaključen ili ako je ugovorena neposredna isporuka, onda to znači da se isporuka očekuje u roku od tri dana. Kad se isporuka vrši predajom dokumenata o robi, što se vrlo često čini u međunarodnoj kupovini i prodaji, rok isporuke se vezuje za prenos-indosiranje dokumenata. U takvim slučajevima se na dokumente stavlja datum prenošenja i to je rok isporuke robe. Ovaj datum je pravna pretpostavka koja je oboriva, odnosno može se dokazivati da ona nije tačna. Kad je reč o posledicama zbog neispunjenja roka isporuke moguća su dva slučaja zadocnjenja: zadocnjenje koje nastaje usled objektivnih okolnosti i zadocnjenje koje nije opravdano, odnosno nastaje razlozima na strani prodavca. U prvom slučaju, nema posledica za zadocnjenje, a u drugom slučaju je reč o docnji, koja stvara osnov za naknadu štete. Pri tome, krivica za docnju može biti na strani prodavca i onda je on u dužničkoj docnji, ali može biti i na strani kupca i onda je reč o poverilačkoj docnji. Na primer, kupac pada u poverilačku docnju ako odbije prijem isporuke koju prodavac nudi u skladu sa ugovorenim rokovima. Sporovi u pogledu posledica docnje, odnosno pravo na naknadu štete za docnju, se uglavnom raspravljaju po pravilima unutrašnjeg prava. U tipskim ili standardnim ugovorima autonomnog međunarodnog trgovinskog prava se često sreće mogućnost da se, pod određenim uslovima, rokovi isporuke produže, odnosno da se daju naknadni ili dopunski rokovi za isporuku. To je, posebno, slučaj kad se radi o elastičnim ugovorima, ali u načelu nije moguće kad su u pitanju čvrsti rokovi. Ovo predviđanje mogućnosti za naknadno produženje rokova je, u stvari, nastojanje da se očuva osnovni cilj ugovora, jer je pretpostavka da isporuka robe, makar i sa zadocnjenjem, jeste interes i prodavca i kupca. Pri tome, često se za produženje rokova predviđa i određena bonifikacija u korist kupca, koja se izražava u procentu od ugovorene cene i ima karakter određene ugovorne kazne. Drugi važan elelement ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe je mesto isporuke robe. To je element koji uobičajeno stranke ugovaraju i predviđaju u tekstu ugovora, a to se može urediti na više načina. Najčešće, mesto isporuke robe je ono mesto na kome se odvija prelazak troškova sa prodavca na kupca. To mesto se katkada određuje klauzulama ugovora koje se odnose na transport i to tako što od tog mesta svi budući troškovi i rizici koji prate robu prelaze na kupca. Pobekad, međutim, to mesto se ne određuje ugovorom izričito pa se onda javlja problem utvrđivanja tog mesta. Dosta često se u ugovorima o međunarodnoj kupovini i prodaji robe ostavlja da stranke ugovora naknadno odrede to mesto; u tom slučaju, to mesto isporuke određuje se neposredno pre isporuke. Međutim, obično se rezerviše pravo da se precizno odredi mesto isporuke, ali se na neki način određuje šire područje u kome se nalazi to mesto: na primer, određuje se šire morsko područje ili neki krug luka. Prodavac želi da naknadno odredi mesto isporuke zbog toga što u trenutku zaključenja ugovor nije siguran, na primer, koja će od mogućih luka biti najpovoljnija za tu isporuku, imajući u vidu brod koji će angažovati, a kupac zbog toga što u trenutku zaključenja ugovora nije siguran koje će mu mesto isporuke ekonomski biti najisplativije za isporuku; gde će najam luke biti najisplativiji, koja od luka pruža najpovoljnije uslove za tu vrstu tereta, saobraćajne veze luke sa konačnim odredištem itd. U međunarodnom privrednom pravu je pretpostavka da ako se ugovorom ne odredi mesto isporuke robe, pravo izbora mesta isporuke pripada kupcu. Ovo je značajno i zbog toga što kupac robu koju je kupio može pre isporuke da preproda nekom drugom kupcu, pa se naknadnim izborom mesta isporuke postižu ozbiljne uštede i ubrzava transport robe do konačnog odredišta. Danas nije retkost da roba čeka ukrcana na brodovima da bude prodata, pa se brodovi posle zaključenja ugovora o međunarodnoj

97

kupovini i prodaji robe usmeravaju prema luci koja je određena kao mesto isporuke. Ovo pravo izbora mesta isporuke se naziva i „pravom naknadne otpremne dispozicije”. U svakom slučaju, kad je predviđeno da se mesto isporuke naknadno odredi, strana koja je zadržala to pravo mora da to učini blagovremeno; u protivnom, ta strana je dužna da snosi odgovornost i nadoknadi štetu koja iz tog zakašnjenja proizađe za drugu stranu.

Pomenuti, Jednoobrazni zakon o međunarodnoj kupovini i prodaji robe sadrži odredbe o načinu određivanja mesta isporuke u slučaju da stranke to pitanje nisu uredile ugovorom. U tom slučaju, ako je neophodan transport robe, smatra se da je prodavac dužan da robu isporuči u mestu u kome ima sedište ili boravište. Mesto sedišta prodavca je mesto isporuke i onda kad se roba kupuje po rodu, iz zaliha koje su poznate i određene. Kad se transport robe vrši vodenim putem, isporuka se vrši u mestu ukrcavanja robe na brod.

Način isporuke robe se takođe uređuje ugovorom o kupovini i prodaji. Pod načinom isporuke se

podrazumeva uređivanje svih pitanja i tehničkih radnji koje su neophodne da se izvrši isporuka: izdvajanje robe, njeno pakovanje, obeležavanje, plombiranje, predaja na transport. Neke od tih radnji mogu da budu i obaveza kupca, na primer, prijem dokumentacije, robe i njen pregled, čuvanje robe itd.

U konkretnom slučaju, način isporuke zavisi i od vrste robe. Nekad se isporuka smatra izvršenom ako se roba koja je predmet ugovora izdvoji iz mase takve robe-individualizuje se i stavi na raspolaganje kupcu, ponekad to izdvajanje vrši sam kupac, nekad je za isporuku neophodno da se roba stavi na položaj za ukrcavanje, zavisno od robe i sredstava za ukrcavanje.

Često su za isporuku robe vezani i neki dopunski troškovi, koji se mogu odnositi na usluge javnih ustanova čije su usluge neophodne za isporuku, troškovi koji su vezani za manipulaciju robom, za upotrebu tehničkih sredstava i instalacija u mestu ukrcavanja itd. Svi ti troškovi su takođe deo sporazuma o načinu isporuke robe.

Za isporuku su od značaja i sporazumi ugovornih strana o ambalaži u kojoj se vrši isporuka robe,

kad je ambalaža neophodna. U međunarodnom privrednom pravu važi pravilo da je prodavac dužan da obezbedi odgovarajuću ambalažu za isporuku robe. Odgovarajućom se smatra ona ambalaža koja štiti robu u toku transporta i manipulacije, od fizičkih oštećenja. Ambalaža treba da obezbedi i jednostavnu identifikaciju robe. Vrstu ambalaže ugovaraju stranke ugovora, ali ako ne postoji sporazum smatra se da je prodavac dužan da obezbedi odgovarajuću ambalažu. U nekim slučajevima, prodavac obezbeđuje ambalažu samo na poslugu kupcu, za isporuku robe, a kupac preuzima obavezu da tu ambalažu u određenom roku vrati prodavcu ili da mu je plati, ako je tako predviđeno ugovorom. Naravno, u nekim slučajevima se zahteva i posebna ambalaža, kad je roba u transportu izložena prekrcavanju ili dugom putovanju preko mora, pa je izložena uticaju vlage, atmosferskih prilika i sl.

U međunarodnom privrednom pravu predviđeni su i određeni uslovi koje ambalaža mora da zadovolji: da obezbedi zaštitu upakovane robe; da bude pogodna za manipulaciju, odnosno prenošenje; da omogući najnižu vozarinsku tarifu u prevozu; da obezbeđuje najnižu carinsku tarifu, ako se plaćaju carinske dažbine; da obezbeđuje propisane sanitarne i zdravstvene uslove u zemlji odredišta.

Poštovanje pravila o kvalitetu ambalaže je posebno važno za prodavca. U slučaju da ambalaža nije odgovarajuća robi, odnosno da je oštećena, prodavac ne može da dobije čistu teretnicu-konosman, a bez toga neće moći da naplati dokumentarni akreditiv otvoren za robu.

Uz to, teža oštećenja ambalaže mogu biti osnov za prigovor na kvalitet robe. U takve bitne i teže mane ambalaže spadaju ona oštećenja koja će otežati dalju prodaju robe ili ona oštećenja koja se odnose na ugovoreni kvalitet ambalaže. Takođe, teže povrede pravila postoje i onda kad je kvalitet ambalaže neposredno vezan sa robom; na primer, neodgovarajuće limenke za hranu, veća težina ambalaže itd. U takvim slučajevima, kupac je ovlašćen da podnese prigovor na kvalitet robe, ali taj prigovor je formalne prirode i vezan je određenim rokovima. Ukoliko se radi o manjim nedostacima u pogledu ambalaže, onda

98

kupac može da zahteva naknadu štete u vidu bonifikacije, odnosno nekog odgovarajućeg procenta od ugovorene prodajne cene, ali nema prigovora na kvalitet robe.

Deo obaveze prodavca u vezi sa isporukom ugovorene robe je i dužnost da uz isporučenu robu preda određena robna dokumenta, odnosno dokumenta koja prate robu. Ukoliko prodavac ne obezbedi predaju određenih dokumenata, kupac ima sva prava kao da isporuka nije izvršena. Pre svega, prodavac treba da obezbedi kupcu sva transportna dokumenta koja se sastoje od konosmana, sa oznakom broda, potvrde da je roba primljena na ukrcaj, koju je potpisao zapovednik ili predstavnik broda, tovarnih listova ili prevoznih listova, otpremnica i sl. U međunarodnoj kupovini i prodaji često je vrlo važan dokument uverenje o poreklu robe, koje najčešće predstavlja osnovni dokument za carinske vlasti, ukoliko se za robu plaćaju određene carinske dažbine. Na osnovu tog dokumenta se određuju visine carinske stope, ali one mogu biti i osnov za priznavanje određenih carinskih olakšica. Takođe, uverenje o poreklu je dokument kojim se kontroliše realizacija dozvola za uvoz ili izvoz, odnosno realizacija kontigenata. Uverenjem se dokazuje i da roba potiče iz zemlje u kojoj je roba proizvedena. Uverenje treba da sadrži naziv i sedište subjekta kome se roba upućuje, naziv i sedište pošiljaoca, odnosno prodavca, špeditera, transportera, količinu i specifikaciju robe, broj i oznake paketa, težinu robe po merama koje se primenjuju u državi odredišta. Ponekad se kao prateći dokument robe koja se uvozi zahtevaju konzularne fakture, odnosno fakture koje sadrže vizu konzularnog predstavnika države, kojom se potvrđuju podaci o robi: zemlja porekla, cena robe i drugih troškova. Takvim fakturama se olakšava kontrola uvoza i naplata određenih taksi koje država ubira iz uvoznih poslova. Trgovinske fakture su dokumenti koji su namenjeni kupcu i sadrže neophodne podatke kojima se utvrđuju svi podaci značajni za plaćanje. Ne postoje posebna pravila o sadržaju ovih faktura, ali one, odnosno podaci u njima ne mogu da se razlikuju od zaključenog ugovora. 3. 1. 1. Obaveze prodavca u pogledu količine i kvaliteta ugovorene robe Ugovorom o međunarodnoj kupovini i prodaji robe prodaje se, odnosno kupuje određena količina i kvalitet robe i prodavac je dužan da tu količinu robe i isporuči. Međutim, međunarodno privredno pravo dopušta i manja odstupanja od te količine u nekim slučajevima. Pravila autonomnog međunarodnog trgovinskog prava ta odstupanja u količini smatraju nekad dozvoljenim odstupanjima. Tipski i standradni ugovori o međunarodnoj kupovini i prodaji robe ta odstupanja nekad predviđaju u minimalnim procentima (npr. do 1%), a u pojedinim slučajevima dozvoljavaju odstupanja i u znatno većoj količini (npr. do 10%), i to iznad ili ispod ugovorene količine. Veličina odstupanja zavisi, pre svega, od vrste robe koja je u pitanju, pa su veća odstupanja dopuštena, na primer, kod žitarica, ali zavise i od načina transporta; u slučaju, na primer prevoza sa više brodova, ukupna količina može da odstupa do 10%, a u pojedinačnim brodovima tolerancija može da bude do 5%. Opšte pravilo u međunarodnom privrednom pravu je da odstupanja u granicama tolerancije ne utiču na cenu isporučene robe; ona se obračunava po stvarno ugovorenoj količini i ugovorenoj ceni. Ako su odstupanja veća i ako se radi o količini iznad ugovorene, kupac te viškove stavlja na raspolaganje prodavcu, a ako je količina isporučene robe manja, kupac može da zahteva naknadnu isporuku razlike, ali i naknadu štete koja mu je izazvana nedostatkom ugovorenih količina.

Mogućnost prigovora na količinu isporučene robe, naravno, postoji ukoliko je roba ugovorena u određenim jedinicama mere. Ali, ako se roba ugovora u globalu, ili đuture, nema mogućnosti za takve prigovore, jer i količine nisu precizno ugovorene.

Ponekad, do razlike u ugovorenim i isporučenim količinama robe dolazi i zbog kapaciteta broda ili drugog transportnog sredstva. U takvim slučajevima, ako su u pitanju fob ugovori (ugovori kojima je

99

predviđeno da kupac određuje prevoznika) kupac može zadržati pravo da se količina robe uskladi sa kapacitetom transportnog sredstva. To pravo može da rezerviše i prodavac, ako se radi o ugovorima u kojima je ugovorena caf transportna klauzula, odnosno ako je cena određena zajedno sa troškovima vozarine. U svakom slučaju, ova mogućnost se izričito predviđa ugovorom o međunarodnoj kupovini i prodaji robe i ona je način da se ekonomično koriste transportni kapaciteti.

U nekim ugovorima o međunarodnoj kupovini i prodaji kupac može biti naknadno ovlašćen da

odredi oblik, meru ili druge osobine stvari posebnom specifikacijom (specifikaciona prodaja). U tom slučaju se ugovorom utvrđuje i rok u kome kupac treba da dostavi takvu specifikaciju. Ako to kupac propusti da uradi, može specifikaciju pripremiti prodavac, na osnovu saznanja o potrebama kupca, kojima raspolaže. U tom slučaju, prodavac dostavlja kupcu tu specifikaciju na saglasnost, ostavljajući mu za to razuman rok. Ako kupac propusti da u tom roku potvrdi ili prigovori specifikaciji, ona postaje obavezna za kupca.

Utvrđivanje isporučene količine robe može da se vrši na više načina. Ako se vrši neposredno

uvidom u isporučenu robu onda tome, po pravilu, prisustvuju predstavnici ili zastupnici obe strane ugovornice. Osim neposrednog uvida ugovornih strana, utvrđivanje količine robe može da se poveri i nekoj od ustanova ili organizacija za kontrolu kvaliteta i količine robe.

Poseban način utvrđivanja količine robe je na osnovu dokumenata. Na taj način se utvrđivanje količine robe koja je isporučena vrši kontrolom težine robe. Upoređuju se težine robe navedene u konosmanu, odnosno teretnici ili težine robe navedene u tovarnom listu sa količinama robe koja je isporučena. Naravno, može se dokazivati i da je utovarena manja ili veća količina robe od one koja je navedena u dokumentima, ali kupac mora, u tom slučaju, da blagovremeno podnese dokaze o stvarno primljenim količinama.

Posebna pažnja u ugovorima o međunarodnoj kupovini i prodaji robe se posvećuje pitanju

kvaliteta robe. Uobičajeno je da je kvalitet ugovorene robe određen na odgovarajući način ako je ugovorom definisana vrsta robe, stepen u vrsti i stanje u kome se roba nalazi. Upoređivanje kvaliteta koji je ugovoren i kvaliteta koji je isporučen se zasniva na utvrđivanju razlike u fizičkim i hemijskim osobinama robe i to upoređivanje se vrši na osnovu trgovinskih običaja. U savremenim ugovorima se vodi računa i o ciljevima korišćenja robe, poreklu robe ili o starosti.

Naravno da je najlakše upoređivati kvalitet ugovorene i isporučene robe, ako su sve bitne osobine robe određene u ugovoru. Ponekad se ugovoreni kvalitet robe određuje i pozivom na kvalitet neke određene druge robe. Tada se upoređuje kvalitet robe koja je isporučena sa kvalitetom te druge robe. Utvrđivanje kvaliteta robe se vrši u mestu prijema isporuke. Utvrđivanje kvaliteta se, po pravilu, vrši bez odlaganja, ali ono može biti opravdano odloženo dok ne stignu i sva dokumenta koja se odnose na robu, a koja mogu biti od uticaja na utvrđivanje ugovorenog kvaliteta. Ako je prema ugovoru kvalitet robe određen specifikacijom ili po uzorku, onda kvalitet isporučene robe mora u svemu da odgovora uzorku, odnosno specifikaciji. Kontrola se sprovodi na verodostojan način, kojim se obezbeđuju pouzdani dokazi o utvrđenom kvalitetu; to se može raditi stručnim ekspertizama, hemijskom ili biološkom analizom, upoređivanjem sa uzorkom, fizičkim pregledom i sl. U slučaju da je ugovorom određen i način pakovanja robe, odnosno posebna ambalaža, onda se kontrola kvaliteta vrši proverom ambalaže, odnosno pakovanja, bez upuštanja u kontrolu kvaliteta sadržaja pakovanja. Međutim, nedostaci u sadržaju pakovanja, koji se otkriju kasnije mogu predstavljati osnov za prigovor na kvalitet robe zbog skrivenih mana, koje nisu mogle biti utvrđene prilikom uobičajene kontrole kvaliteta. Jednoobrazni ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji sadrži pravila o utvrđivanju količina i kvaliteta. Strane ugovornice mogu da posebno ugovore način kontrole i količine i kvaliteta, ali ako se o

100

tome nisu precizno sporazumele kontrola se vrši po zakonima ili običajima mesta pregleda. Kupac je dužan da izvrši pregled u najkraćem mogućem roku; kupac može da ugovori i pregled od strane ovlašćene organizacije za kontrolu kvaliteta i količina, ali, takođe, bez odlaganja treba da dostavi robu na taj pregled. Ako se roba dalje transportuje u neko drugo mesto bez pretovara, onda se pregled može odložiti do pristizanja robe u to mesto, ako je prodavac bio unapred obavešten o reekspediciji robe. U svakom slučaju, krajnji rok za isticanje prigovora na količinu i kvalitet je dve godine od dana predaje stvari. Izuzetak od ovog pravila postoji kad na određenu robu postoji garancija u roku dužem od dve godine; u tom slučaju rok za prigovor je vreme do isteka te garancije. Ukoliko postoji nedostatak saobraznosti između ugovora i robe koja je isporučena, prodavac može da trpi određene sankcije, a kupac može da se odluči da zahteva od prodavca da izvrši ugovor, da obavesti prodavca da raskida ugovor ili da traži smanjenje cene. Bilo koji od ovih zahteva ne utiče na pravo kupca da zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog nedostatka saobraznosti. Kupac može da zahteva da prodavac izvrši ugovor, ako je prodavac istovremeno i proizvođač stvari koja je ugovorena i u stanju je da otkloni nedostake, ako je ugovorena prodaja određene stvari ili ako se prodaja odnosi na zamenljive stvari, stvari određene po rodu, pa je prodavac u stanju da naknadno isporuči nedostajuće količine. Kupac može da izjavi da raskida ugovor, ako je ugovorom predviđeno da su nedostatak saobraznosti ili neizvršenje ugovora u određenom roku bitne povrede ugovora. Kupac može da izjavi da raskida ugovor bez odlaganja, pošto je saznao za nedostatak saobraznosti ili posle proteka razumnog roka od dana kad je zahtevao da prodavac izvrši ugovor. Pri tome, u slučaju nedostatka saobraznosti kupac može da prodavcu da razuman rok za otklanjanje nedostataka. Ako do tog roka prodavac nije otklonio nedostatak, kupac može da zahteva izvršenje ugovora, da smanji ugovorenu cenu ili da izjavi da raskida ugovor. Kupac može cenu da smanji za razliku između ugovorene prodajne cene i smanjene vrednosti stvari zbog nedostatka saobraznosti. Kad prodavac isporuči znatno veću količinu robe, kupac može da tu količinu prihvati ili da je odbije. Ako je primi dužan je da i tu robu plati po ugovorenoj ceni.

3. 2. Obaveze kupca Po ugovoru, kupac ima dve osnovne obaveze: da plati ugovorenu ceni i da primi isporuku

ugovorene robe. Način isplate ugovorene cene i način prijema isporuke robe se predviđaju ugovorom o međunarodnoj kupovini i prodaji.

3. 2. 1. Obaveza kupca da plati kupovnu cenu Normalno i redovno, kupac ispunjava obaveze iz ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe

plaćanjem cene. Po pravilu, kad je reč o ugovoru o međunarodnoj kupovini i prodaji robe, cena se plaća u stranom novcu i to isplatu čini složenijom. Ugovorne strane određuju mesto, rok i način plaćanja ugovorene cene.

Mesto plaćanja je ono mesto o kome su se strane saglasile zaključenjem ugovora o međunarodnoj

kupovini i prodaji. Ako se strane nisu dogovorile o mestu plaćanja, onda se primenjuju određena pravila međunarodnog prava. Jednoobrazni ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji predviđa da je kupac dužan da robu plati u mestu sedišta prodavca, a ako nema sedišta onda u njegovom boravištu. Ako se plaćanje vrši uz predaju stvari ili dokumenata, onda se plaćanje vrši u mestu u kome se obavlja predaja.

101

Ako prodavac posle zaključenja ugovora promeni sedište ili boravište, dužan je da snosi povećane troškove plaćanja koji iz te promene proizlaze.

Mesto plaćanja je važno i zbog sporova i prava koje se primenjuje u slučaju sporova; sporovi koji proističu iz plaćanja se rešavaju prema zakonima koji važe u mestu plaćanja.

Cena, kao osnov za plaćanje, se može odrediti na više načina. Najćešće, i najjednostavnije, je da

strane ugovorom odrede cenu u tačnom iznosu. Međutim, strane se nekad saglase da se cena utvrdi prema nekim merilima koja se mogu utvrditi i prema okolnostima konkretnog posla. Ovakvom načinu određivanja cene se pribegava, na primer, kad između ugovaranja posla i isporuke, kao osnova za plaćanje, prođe duže vreme. Takođe, cena može da se ugovori tako što se vezuje za troškove proizvodnje određene stvari ili za vrednost određene valute. Takve cene koje nisu tačno određene, nazivaju se kliznim cenama. Ove cene se, uglavnom, ugovaraju onda kad se radi o kupovini i prodaji složenijih stvari, na primer, industrijskih mašina ili složenijih sistema, koje tek treba da se proizvedu da bi bile isporučene. Normalno je da se utvrđivanjem cena na ovaj način prodavac štiti od promena ulaznih elemenata koji utiču na proizvodnju ugovorenih stvari; promena cena sirovina, energije, povećanje troškova radne snage itd.

Kupac je obavezan da plati cenu u roku plaćanja predviđenom ugovorom. Rok plaćanja se može

ugovoriti na više načina: plaćanje pre isporuke, plaćanje u vreme isporuke i plaćanje posle isporuke robe. Uobičajeno, pre isporuke se najčešće plaća deo cene, ali je moguće ugovoriti i plaćanje cene u

celini. Plaćanje u vreme isporuke podrazumeva da kupac plati cenu u celini ili pri efektivnoj predaji robe

ili pri isporuci predajom robnih dokumenata. Kad se plaća uz efektivnu isporuku robe, to znači da je kupac plaća onda kad primi robu i kad je pregleda. Sa stanovišta kupca ovo je povoljan vid plaćanja, jer zadržava pravo da istakne eventualne prigovore na nedostatke robe. Kod plaćanja pri isporuci dokumenata o robi, kupac plaća robu pre pregleda i prijema same robe; osnov za plaćanje je predaja robnih dokumenata. Predaja dokumenata se vrši neposredno kupcu, ali je češći slučaj da se dokumenta predaju preko banke preko koje se vrši plaćanje. Često se plaćanje pri isporuci dokumenata uslovljava, na primer klauzulom „po dolasku broda”, posebno ako je u pitanju prekomorski transport robe. Iako to ostaje plaćanje pri isporuci dokumenata, potrebno je da se ispune dva uslova: da brod stigne u luku iskrcavanja i da se prezentiraju robna dolumenta kao osnov za plaćanje, neposredno ili preko banke.

Plaćanje po isporuci robe obavezuje kupca da ugovorenu cenu isplati u određenom vremenu posle

prijema robe. U takvim slučajevim, plaćanje se obezbeđuje tako što postaje dug kupca neposredno ili po računu otvorenom za plaćanje; ponekad se plaćanje obezbeđuje i posebnom menicom koja se akceptira pri predaji robe kupcu. Rok plaćanja na ovaj način utvrđuju prodavac i kupac i on se može meriti danima, nedeljama, mesecima posle datuma izdavanja fakture ili posle akceptiranja menice kao obezbeđenja.

U slučaju neplaćanja ugovorene cene prodavac može da zahteva izvršenje ugovora. Ako je

izostanak plaćanja po ugovorenom roku, po samom ugovoru, bitna povreda odredaba ugovora, prodavac može, bez odlaganja, ili zahtevati od kupca da plati cenu ili izjaviti da raskida ugovor. Ako prodavac i kupac nisu neplaćanje po ugovoru utvrdili kao bitnu povredu ugovora, prodavac može da kupcu odredi novi rok za plaćanje. Ako kupac ni u tom roku ne plati ugovorenu cenu, prodavac može da zahteva plaćanje cene ili da raskine ugovor. U svakom slučaju, prodavac ima pravo da od kupca zahteva naknadu štete koja je nastala neplaćanjem cene robe u ugovorenim rokovima.

102

Ženevski tipski ugovori o kupovini i prodaji žitarica, u slučaju neplaćanja cene pružaju prodavcu više mogućnosti; on može da raskine ugovor, da proda robu ili da pred arbitražom zahteva utvrđivanje cene robe i plaćanje razlike u ceni robe od dana početka docnje kupca.

3. 2. 2. Obaveza kupca da primi isporuku robe Opšte pravilo u pogledu prijema isporuke je da je kupac dužan da prihvati ponudu prodavca za

prijem robe, u skladu sa uslovima i na način predviđen ugovorom. Ako kupac ne izvrši obaveze u pogledu prijema, a to po ugovoru predstavlja bitnu povredu, prodavac može da raskine ugovor. Ako to ugovorom nije predviđeno kao bitna povreda ugovora, prodavac može da kupcu odredi novi rok za prijem isporuke, a ako kupac svoje obaveze ne ispuni ni u tom, naknadno određenom roku, prodavac može da bez odlaganja izjavi da raskida ugovor.

Od prijema isporuke može da zavisi i određivanje cene, jer tek kod prijema je moguće ustanoviti da li je prodavac isporučio robu koja je i ugovorena. Prodavac i kupac često i ugovorom predviđaju da cena robe zavisi od utvrđenog kvaliteta robe, koji se utvrđuje u vreme isporuke robe. U takvim slučajevima, prijem isporuke je uslov za određivanje cene i osnov plaćanja tako utvrđene cene.

Ako kupac odbije prijem isporuke u specifikacionoj kupovini i prodaji, pa dođe do raskida ugovora, prodavac ima pravo na naknadu štete koja je nastala, odbijanjem prijema isporuke odnosno raskidom ugovora.

Isporuka robe se vrši u mestu koje su strane ugovorile. Ukoliko strane nisu posebno ugovorile

mesto isporuke, onda se smatra da postoji obaveza isporuke u mestu u kome je prodavac imao sedište u trenutku zaključenja ugovora. Od ovog pravila, međutim, postoje izuzeci; pre svega, ako se radi o pojedinačno određenim predmetima koji su predmet isporuke, onda se mestom isporuke smatra mesto na kome se takve stvari nalaze. Ako se radi o stvarima određenim po rodu, pa je za isporuku neophodno izdvajanje određene količline tih stvari, mesto isporuke je takođe mesto na kome se te stvari nalaze. Ako je neophodan prevoz ugovorenih stvari, onda je mesto isporuke ono mesto u se roba za prevoz predaje prvom prevoziocu.

Isporuka ugovorene robe treba da se izvrši u vreme koje su strane odredile ugovorom. Vreme isporuke se može odrediti izričitim određivanjem datuma isporuke ili ugovor sadrži elemente prema kojima taj datum može da se odredi. U takvim slučajevima, roba treba da bude isporučena na dan koji je tako određen.

Vreme isporuke može da se odredi i vremenskim periodom za isporuku. U takvim slučajevima, isporuka može da se izvrši bilo kog datuma u toku tako određenog vremenskog perioda.

Ugovorom se može ovlastiti i kupac da odredi datum isporuke; u tom slučaju, kupac je dužan da o tom datumu obavesti prodavca.

Ako ugovorom nije ni na jedan od načina određeno vreme isporuke, onda će se isporuka izvršiti u razumnom roku posle zaključivanja ugovora, a taj razuman rok se određuje na osnovu poslovnih običaja u skladu sa prirodom ugovora.

Neispunjavanjem ugovora u pogledu vremena isporuke, prodavac pada u docnju. Pretpostavlja se krivica prodavca ukoliko dođe do povrede vremena isporuke, tako da bi on morao da dokaže krivicu da nije kriv za docnju da bi se oslobodio odgovornosti. Kao razlozi za eliminisanje krivnje prodavca mogu poslužiti krivnja kupca, trećeg lica, ali i neki razlozi koji su van uticaja i kontrole prodavca.

Ako prodavac ne izvrši isporuku u određenom roku, to predstavlja bitnu povredu odredaba ugovora i kupac može zatražiti raskid ugovora, ako je rok isporuke takvog značaja za kupca. Međutim, može se pretpostaviti da kupac, uprkos povrede odredbe ugovora o vremenu isporuke, ima interes da održi

103

ugovor. Zbog toga Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prtodaji robe predviđa mogućnost da kupac produži rok prodavcu za isporuku.

U okviru obaveze kupca da primi isporuku je i njegovo pravo, i obaveza, da izvrši pregled isporučene robe i da prodavcu blagovremeno dostavi obaveštenja o eventualnim nedostacima.

Pregled, prvenstveno, podrazumeva kontrolu robe da bi se konstatovala da li ona zadovoljava uslove predviđene ugovorom. To jeste pravo kupca, koja odgovara njegovom interesu da dobije robu kvaliteta i količine koju je ugovorio, ali je takođe i pravo prodavca da bude blagovremeno obavešten o eventualnim nedostacima.

O eventualno uočenim nedostacima robe, kupac je dužan da pismeno obavesti prodavca. Ako to propusti da učini ne može se pozivati na te nedostake. Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, kupac ima rok od, najviše, dve godine da obavesti prodavca o nedostacima robe. Ukoliko se konstatuju nedostaci, onda kupac ima pravo da zahteva sniženje cene ili da zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog nedostataka robe, ali u tu naknadu ne može da uračuna eventualnu izgubljenu dobit.

Ugovorom o međunarodnoj kupovini i prodaji moguće je ugovoriti i druge obaveze kupca u

konkretnom poslu, posebno u pogledu priprema i garancije za plaćanje ugovorene cene. Te pripreme se sastoje u sačinjavanju određenih dokumenata koji treba da obezbede i olakšaju plaćanje: akceptiranje menica, otvaranje akreditiva, polaganja bankarske kaucije itd.

U autonomnom međunarodnom trgovinskom pravu jedna od mera koja se često primenjuje jeste zabrana reeksporta, odnosno izvoza kupljene robe u treću zemlju. Ta zabrana se posebno predviđa kao odredba ugovora i sastoji se u zabrani kupcu da robu preproda u neku treću državu, koja nije predviđena ugovorom kao zemlja uvoza. Pri ugovaranju ovakve odredbe u ugovoru, obično se predviđaju i kontrola poštovanja takve zabrane i predviđaju se sankcije u slučaju njenog nepoštovanja. Sankcije se, uglavnom, predviđaju u vidu ugovorne novčane kazne.

4. Prelaz svojine, rizika i troškova kod ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe

O prenosu svojine postoji više shvatanja i u teoriji i u praksi međunarodnog privrednog prava. Srednjevropsko shvatanje prelaza svojine se zasniva na tradiciji rimskog prava. Po tom shvatanju

sklapanje ugovora o kupovini i prodaji je zasnivanje obligacionog odnosa između ugovornih strana. To znači da prodavac ostaje vlasnik stvari do njene predaje kupcu.

Po anglosaksonskom pravu prelaz svojine i način tog prenosa se može urediti ugovorom o međunarodnoj kupovini i prodaji, jer je za prelaz svojine od odlučujućeg značaja volja ugovornih strana. Prema tom shvatanju prelaz svojine nad pojedinačno određenim stvarima se može vršiti u trenutku zaključenja ugovora, ali stranke ugovora mogu predvideti da se to učini i kasnije.

Francusko shvatanje prelaz svojine vezuje za momenat zaključenja ugovora, odnosno vlasnik postaje kupac trenutkom zaključenja ugovora, ako je ugovorom predviđena cena, makar i da nije došlo do isporuke robe.

Međutim, u praksi ova teorijska stanovišta i nisu od presudne važnosti. I za kupca i za prodavca je

mnogo važnije od pitanja prelaza svojine prelazak rizika i troškova u vezi sa robom. Zbog toga je mnogo važnije prethodno razmatrano pitanje isporuke robe, za koji se vezuje prelaz rizika i troškova.

Zbog toga i Jednoobraznim zakonom o kupovini i prodaji se ne uređuje pitanje prelaza svojine, nego se samo uređuje obaveza prodavca da kupca zaštiti od evikcije, odnosno od pravnih nedostaka stvari. Ako je prodavac znao za pretenziju trećeg lica na stvari koja je predmet kupovine i prodaje dužan je da o tome obavesti kupca, koji može odlučiti da je kupi i pod tim uslovom. Ako prodavcu nije bilo poznato da

104

neko treći ima pravo ili pretenziju nad stvarima koje su predmet kupovine i prodaje, kupac može da ga o tome obavesti čim za tu činjenicu sazna i da od njega zahteva da otkloni te pravne nedostatke u razumnom roku i da mu preda druge stvari koje su slobodne od takvih nedostataka. Takođe, u takvim slučajevima, kupac ima pravo i da zahteva naknadu štete zbog gubitka kupljenih stvari i zbog izgubljene dobiti.

Ako prodavac ne odgovori ovim zahtevima, kupac ima pravo da zahteva naknadu štete ili da raskine ugovor. Kupac ne može da se poziva na ova prava ako u razumnom roku od kad je ustanovio ili bio dužan da ustanovi postojanje prava ili pretenzija trećeg lica na stvarima nije o tome obavestio prodavca.

Prelaz rizika i troškova je često vezan za pravo svojine, pa se smatra da vlasnik stvari snosi i rizik

i troškove u vezi sa stvarima. To je opšte pravilo obligacionog prava, ali je moguće po pravilima tog prava da ih snosi poverilac ili dužnik. Ali, u međunarodnom privrednom pravu napušteno je, kao što je navedeno, vezivanje prelaza rizika i troškova za pravo svojine i vezano je za isporuku robe.

Prema Jednoobraznom zakonu o međunarodnoj kupovini i prodaji robe rizik prelazi na kupca kad je izvršena isporuka pod uslovima predviđenim ugovorom o kupovini i prodaji. Od trenutka prelaza rizika, kupac je dužan da plati cenu, bez obzira na eventualno oštećenje ili gubitak stvari, osim ako je za oštećenje ili gubitak nesumnjivo kriv prodavac. Ako do predaje stvari nije došlo u skladu sa ugovorom, rizik prelazi na kupca onda kad se izvrši predaja pod uslovima predviđenim ugovorom, ako kupac ne izjavi da raskida ugovor.

Ako je do zadocnjenja isporuke došlo zbog toga što kupac nije izvršio svoje obaveze, rizik prelazi na kupca poslednjeg dana kad je trebalo da dođe do isporuke prema ugovoru. Ali, ako su u pitanju stvari koje su određene po rodu, rizik prelazi na kupca samo ako je prodavac izdvojio i pripremio stvari za isporuku i o tome obavestio kupca. Ako je priroda robe takva da prodavac ne može da je posebno izdvoji, onda je dovoljno da prodavac izvrši radnje koje su neophodne da kupac primi isporuku robe. Ako se roba transportuje morskim putem, onda rizik prelazi na kupca u trenutku kad je prodavac preda transporteru. Međutim, ako je prodavcu bilo poznato da je stvar izgubljena ili oštećena, on snosi rizik od momenta zaključenja ugovora.

Navedena pravila su opšteg karaktera; međutim, u savremenoj kupovini i prodaji postoji mnogo posebnih situacija u kojima se prelaz rizika određuje na poseban način. Posebno je to slučaj kad se radi o distancionoj prodaji, kad se prelaz rizika vezuje za određeni način transporta robe. Problem u određivanju vremena prelaza rizika i troškova se javljao, pre svega, u različitom tumačenju pojedinih uobičajenih trgovinskih termina. Pored toga, došlo je do razvoja tehnika transporta, korišćenjem kontejnera, roll on i roll off prevoza u drumskom saobraćaju i železnicom.

Pitanjem ujednačavanja trgovačkih termina se posebno bavila Međunarodna trgovinska komora u Parizu, koja je još 1936. godina usvojila Međunarodna pravila za tumačenje ugovornih termina uobičajenih u trgovini. Ta pravila, pod uobičajenim nazivom INCOTERMS, revidirana su nekoliko puta, poslednji put 2000. godine. Značenja termina su vezana za četiri osnovna načina predaje robe kupcu, koja se prikazuju u određenim tabelama i imaju tačno određena značenja. Pravila INCOTERMS sadrže u osnovi četiri načina isporuke robe kupcu.

Prvi način je predviđen u tzv. E grupi i znači predaju robe kad je prodavac robu stavio na

raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili na nekom drugom mestu koje je označeno. Grupa F podrazumeva da je prodavac robu isporučio onda kad je robu predao prevozniku u

ugovorenom mestu, kad je robu stavio na raspolaganje prevozniku uz bok broda u dogovorenoj luci ukrcavanja ili da je roba isporučena onda kad je roba ukrcana na brod. Uz neke specifičnosti u svakom od ovih slučajeva, prodavac je robu ocarinio za izvoz.

105

Grupa C podrazumeva da je prodavac robu predao prevozniku koga je sam izabrao i to tako da je platio vozarinu do određenog mesta, da je platio vozarinu i osiguranje, odnosno da je isporučio robu kad je ona ukrcana na brod uz plaćanje vozarine ili uz plaćanje vozarine i osiguravanja.

Konačno, grupa D transportnih klauzula podrazumeva da je roba isporučena kupcu na prevoznom

sredstvu koje je u dolasku bez plaćanja uvozne carine, da je roba isporučena kad je ukrcana na brod u naznačenoj luci odredišta, da je isporučena kad je roba stavljena na raspolaganje kupcu na obali u luci odredišta, bez plaćanja uvozne carine, da je isporučena neistovarena iz prevoznog sredstva u odredištu, bez plaćanja uvozne carine ili da je isporučena u prevoznom sredstvu u navedenom mestu odredišta, ali ocarinjena za uvoz.

Neke od navedenih klauzula se mogu koristiti samo za pomorski prevoz i to je vidljivo iz same klauzule; kad je u njoj sadržan brod kao prevozno sredstvo. U ostalim slučajevima, klauzule se mogu primenjivati za sve uslove transporta.

Transportne klauzule su značajno tehničko pomoćno sredstvo i one određuju mesto i vreme prelaska rizika i troškova sa prodavca na kupca. Međutim, ugovorne strane mogu te transportne klauzule i da modifikuju, dodavanjem određenih odredbi za konkretni posao. Dakle, i pored postojanja različitih transportnih klauzula, kojima se na opšti način određuje mesto i vreme prelaska rizika sa prodavca na kupca, stranke ugovora često mogu da menjaju te klauzule; to znači da, u suštini, mesto i vreme prelaza rizika sa prodavca na kupca ostaje na volju stranama ugovornicama. To ne znači da strane ne koriste navedene transporte klauzule. Naprotiv, one se koriste često, jer obezbeđuju izvesnost i pravnu sigurnost u obavljanju trgovačkih poslova. Pored toga, mnoge od tih klauzula su postale sastavni deo tipskih ugovora, pa se i na taj način obilato koriste u međunarodnoj trgovini.

Pored transportnih klauzula, u mnogim tipskim ugovorima mogu se naći i klauzule druge vrste:

klauzule neodgovornosti (klauzule egzoneracije), čiji je cilj da u određenim slučajevima oslobode od odgovornosti ugovornu stranu. Po svojoj suštini, klauzule neodgovornosti su povreda ravnopravnog položaja ugovornih strana; obično ekonomski jača strana nameće unošenje takvih odredaba u ugovor, a slabija strana je prinuđena da takve odredbe prihvati. Klauzule o neodgovornosti mogu biti vrlo različite i po sadržaju i po pravnim posledicama koje izazivaju.

Neke od tih klauzula su usmerene na isključenje i sužavanje ugovornih obaveza. Naime, kod takvih klauzula se ili izostavlja ili modifikuje određena ugovorna obaveza, koja je normalan sastavni deo ugovora. Promenom sadržaja obaveza menja se zapravo odgovornost ugovorne strane i ona se oslobađa odgovornosti ili se njena odgovornost znatno ublažava. Štaviše, pojedini tipski ugovori idu u ovom pravcu, isključenjem određenih obaveza, čime onemogućavaju nastupanje odgovornosti.

Druge klauzule sadrže okolnosti koje sprečavaju izvršenje ugovora i istovremeno sprečavaju odgovornost. Ove okolnosti su vrlo brojne i ne mogu se precizno ni nabrojati. One su često formulisane na opšti način, kao viša sila ili klauzula promenjenih okolnosti (clausula rebus sic stantibus).

Klauzule o oslobođanju od odgovornosti zbog krivice za neizvršenje ili neuredno izvršenje ugovora su takođe klauzule neodgovornosti. Sudska praksa smatra da se ove klauzule mogu prihvatiti kao osnov za isključenje odgovornosti samo u slučaju odgovornosti do koje je došlo usled nepažnje ili nehata, ali ne i kad je krivica nastala grubom nepažnjom i zlom namerom.

5. Povrede ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe

Povreda ugovora može biti različitog intenziteta, od njegovog neizvršenja do povrede nekih od ugovorenih odredba. Pri tome, i zavisno od toga, štetu od povrede ugovora mogu trpeti i prodavac i kupac. Takođe, do povrede ugovora može doći iz različitih razloga. Razlozi za povredu ugovora mogu biti objektivne prirode i u tom slučaju dolazi do oslobađanja od odgovornosti, ali mogu biti u sibjektivne

106

prirode, odnosno zasnivati se na krivici neke od odgovornih strana i u tom slučaju se postavlja pitanje odgovornosti za nastalu štetu i sankcija odgovornoj strani. Strane mogu da samim ugovorm predvide način rešavanja problema u slučaju neizvršavanja ugovora ili izvršavanja ugovora sa određenim nedostacima. Ako stranke u tom pogledu nisu ništa predvidele ugovorom, za rešavanje takvih situacija se primenjuju pravila međunarodnog prava, pre svega Konvencije Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj trgovini i Ženevskih opštih uslova. Konvencija UN pri rešavanju ovog pitanja pravi razliku između bitne povrede ugovora i povrede koja se ne smatra bitnom. Ako se radi o bitnim povredama ugovora, strana koja ima nameru da raskine ugovor pozivom na tu povredu, mora da drugoj strani uputi obaveštenje o tome, ako to dopušta raspoloživo vreme. Ovo obaveštenje se ne zahteva ako druga strana izjavi da nema nameru da izvrši svoju obavezu. Treba imati u vidu da do povrede ugovora može doći u različitim fazama spoljnotrgovinskog poslovanja. Ugovori se mogu povrediti i pre dospeća ugovora, u toku njegovom izvršavanja i protekom roka za njegovo izvršenje.

Strana ugovora može da raskine ugovor pre njegovog dospeća ako je jasno da će druga strana izvršiti bitnu povredu ugovora. Da bi „stekla” pravo na ovakav raskid ugovora mora postojati jasna verovatnoća da će doći do bitne povrede odredaba ugovora druge strane. Ta verovatnoća može da proizlazi iz ponašanja druge strane ili iz objektivnih činjenica, na primer uvođenja embarga ili deviznih ograničenja koji sprečavaju izvršavanje ugovora, stečaja druge strane i sl. Strana ugovornica koja namerava da koristi jedan od navedenih mehanizama za raskid ugovora pre njegovog dospeća mora o tome da obavesti drugu stranu.

Ponekad se zaključeni ugovori izvršavaju sukcesivno; na primer, sukcesivnim isporukama roba

pod uslovima određenim ugovorom. Postavlja se pitanje da li je osnov za raskid ugovora neizvršavanje jedne od tih isporuka. Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj trgovini, moguća su različita rešenja, pri čemu je izbor na drugoj strani. Ona može da raskine ugovor u odnosu na prošle i buduće isporuke, ako izvršene isporuke ne bi mogle da obezbede izvršavanje osnovne svrhe koja je dovela do zaključenja ugovora. Međutim, ta strana, takođe, može da raskine ugovor u odnosu samo na spornui isporuku, ali i da raskine ugovor u pogledu svih budućih isporuka, ako postoji osnov da se smatra da će doći do bitne povrede ugovora u odnosu na njih.

Pored raskida ugovora, međutim, moguće je i odlaganje izvršenja ugovora, ako se za to stvore

uslovi. Prema Konvenciji Ujedinjenihn nacija o ugovorima o međunarodnoj trgovini, ti uslovi su da je postalo jasno da druga strana neće izvršiti ugovor zbog ozbiljnog nedostatka sposobnosti za izvršenje ili zbog ponašanja druge strane u postupku priprema za izvršenje ili u toku samog izvršavanja ugovora. Strana koja želi odlaganje izvršavanja ugovora mora da odmah o tome obavesti drugu stranu. Ali, takođe, ta strana mora da nastavi izvršavanje svojih obaveza po ugovoru, ako druga strana pruži dovolojno obezbeđenje da će izvršiti svoje obaveze po ugovoru.

Nedostatak sposobnosti strane da izvrši ugovor se može ogledati, na primer, u smanjenoj kreditnoj sposobnosti kupca ili u osnovanoj sumnji kupca da će prodavac moći da isporuiči robu koja po kvalitetu odgovara ugovorenim uslovima.

6. Mere zbog povreda ugovora međunarodno o kupovini i prodaji robe Za neizvršavanje ugovora krivicu snosi strana koja nije izvršila svoje obaveze, a druga strana stiče

ovlašćenje na različita pravna sredstva, od raskida ugovora do blažih sankcija koje se mogu ogledati u drugim merama. Razume se, raskid ugovora je najteža sankcija i, najčešće, nije u interesu ni jedne ni druge strane, jer su obe zaključile ugovor sa namerom da ostvare neke interese, koji sasvim jasno postaju

107

neostvarivi ako dođe do raskida ugovora. Zbog toga se ovoj meri relativno retko pristupa, nego se nastoji da se eventualnma šteta otkloni na neki drugi način, a da se ugovor održi.

Jedna od mera koja stoji na raspolaganju stranama je zahtev za izvršenje ugovora. Najčešće, radi se o propuštanju kupca da izvrši obavezu plaćanja ugovorenen cene, pa tada prodavac ima pravo da zahteva plaćanje u naknadno određenom roku. Ovo rešenje je povoljno i za kupca, jer mu omogućava da izvrši obavezu po ugovoru; međutim, prodavac ima pravo na kamatu za vreme za koje mu cena nije plaćena.

Jedna od efikasnih mera koja je u rukama kupca je da snizi cenu za neuredno izvršavanje ugovora koje se ogleda u nesaobraznoj isporuci (isporuci robe koja ne odgovara ugovoru po kvalitetu ili količini). Kriterijum za stepen snižavanja cene jeste, u suštini, razlika između vrednosti robe koja je bila predviđena ugovorom i vrednosti isporučene robe.

Ukoliko je ugovor neuredno izvršen u odnosu na kvalite ugovorene robe, odnosno isporučena roba po kvalitetu ne odgovara ugovoru, kupac može da zahteva od prodavca otklanjanje nedostataka, ako je reč o stvarima trajnog karaktera.

Jedna od važnih mera koja stoji na raspolagannju strani koja je pretrpela štetu je naknada štete. Ta naknada može da se sastoji iz naknade stvarne štete i naknade za izgubljenu dobit. Visina te naknade je, prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnojn trgovini ograničena iznosom koji je strana koja je povredila ugovor predvidela ili morala da predvidi u vreme zaključenja ugovora, s obzirom na činjenice koje su joj u to vreme bile poznate ili su morale da joj budu poznate.

7. Posledice raskida ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe Već je navedeno da je raskid ugovora teška sankcija zbog povrede ugovora i da joj strane retko

pribegavaju, upravo zbog teških posledica koje može imati, po jednu ili po obe strane. Da podsetimo, Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj trgovini, raskid ugovora je moguć samo ako se radi o bitnoj povredi ugovora ili kad prodavac, ako je kivica za neizvršenje ugovora na njemu, ne izvrši obavezu isporuke robe u naknadnom roku koji mu je odredio kupac ili ako izričito izjavi da u tom roku neće da izvrši isporuku.

Strana koja želi da raskine ugovor mora o tome da obavesti drugu stranu. Kupac mora da obavesti o takvoj nameri prodavca u razumnom roku. Takav rok počinje da teče zavisno od vrste povrede. Ako je reč o docnji prodavca, razuman rok počinje da teče od trenutka kad je kupac saznao da je izvršena isporuka. Ako se radi o nekoj drugoj bitnoj povredi, onda razuman rok počinje da teče od trenutka kad je kupac saznao ili morao da sazna za povredu ili istekom naknadnog roka koji je kupac odredio prodavcu za izvršenje obaveza po ugovoru, odnosno od trenutka kad je prodavac izjavio da neće izvršiti tu obavezu ni u naknadnom roku.

Raskidom ugovora prestaju obaveze strana predviđene ugovorom. Međutim, raskidom ugovora nastaju neke druge obaveze ugovornih strana.

Strana koja je izvršila ugovor, raskidom ugovora stiče pravo da zahteva povraćaj svega što je po ugovoru platila ili isporučila. Strana koja je kriva za raskid ugovora ima obavezu da snosi troškove vraćanja onoga što je izvršeno.

U nekim slučajevima, međutim, za vraćanje izvršenog neće biti mogućnosti, posebno kad se radi o vraćanju isporučenih stvari. Na primer, nekad neće moći biti vraćena roba koja je primljena, odnosno neće biti moguće vratiti istu robu. U tim slučajevim, obaveza će biti izvršena vraćanjem robe koja je suštinski ista kao ona koja je isporučena, a ne identična.

Kupac koji je primio isporuku i ima obavezu da je vrati, neće biti dužan da vrati robu u suštinski istom stanju, ako je roba propala ili oštećena zbog pregleda, ako je roba u celini ili njen deo, prodata ili je kupac potrošio ili preradio pre nego što je otkrio ili morao da otkrije nedostatak saobraznosti ili ako iz drugih razloga nije kriv što ne može da vrati robu u suštinski istom stanju.

108

Pored izvršenih davanja, posle raskida ugovora strane su dužne da jedna drugoj vrate i koristi koje su imale od primljene robe. Prodavac duguje kamate na plaćenu cenu, a kupac duguje prodavcu koristi koje je ostvario od upotrebe robe koju je primio.

Da bi se sprečilo da raskid ugovora izazove nepotrebne štetne posledice, posebna pravila se primenjuju na čuvanje robe nakon raskida ugovora, i to i robe koja je preuzeta i robe čije je preuzimanje odbijeno. Opšte je pravilo da je strana koja ima državinu nad robom dužna da preduzme sve mere da spreči propadanje ili oštećenje robe, čak i ako je rizik prešao na drugu ugovornu stranu. U suprotnom, strana koja nije preduzela mere koje je bila dužna da preduzme snosi odgovornost za štetu koja je nastala.

Kupac koji ima nameru da odbije prijem robe dužan je da robu primi za račun prodavca i da preduzme navedene mere. Ista obaveza važi i za kupca kome je roba stavljena na raspolaganje, ali nije u njegovoj državini. On, ipak, neće biti dužan da preduzima mere za čuvanje robe, ako se roba nalazi u mestu sedišta prodavca.

Strana koja ima obavezu čuvanja robe može tu obavezu ispuniti i poveravanjem robe na čuvanje u skladište koje pripada trećem licu, na trošak druge ugovorne strane, pod uslovom da su troškovi čuvanja robe u granicama razumnih i da strana koja poverava robu na čuvanje postupa sa pažnjom dobrog privrednika.

Ako druga strana nerazumno odugovlači da primni isporuku ili da vrati robu, odnosno odugovlači plaćanje troškova čuvanja robe, strana koja robu ima u državini može da je proda, pošto prethodno uputi obaveštenje druhgoj strani. Ovo je posebno značajno kad se radi o robi sa ograničenim rokovima čuvanja, kod koje u slučaju odugovlačenja prijema mogu nastati neotklonjive štete. U takvim slučajevima kupac mora preduzeti mere da tu robu proda. Zbog neophodnog brzog postupanja, u takvim slučajevima, neće biti moguće ni poslati obaveštenja o nameri prodaje drugoj strani. Ako strana koja ima državinu nad tom robom ne preduzme razumne mere za prodaju lako kvarljive robe, može snositi odgovornost za nastalu štetu. Naravno, strana koja je prodala robu ima pravo da zadrži iznos razumnih troškova kojima je bila izložena u postzupku prodaje.

ELEKTRONSKA TRGOVINA

1. Opšte napomene Razvojem elektronske i informatičke tehnologije javlja se i novi vid trgovine, putem elektronskih sredstava ili elektronske trgovine. Mnoge su prednosti elektronske trgovine, a pre svega je prednost u tome što bitno skraćuje vreme razmene informacija između kupca i prodavca i na taj način znatno ubrzava obavljanje poslova. Pored toga, na tržištu se javlja i informacija sama, koja postaje predmet trgovine. Međutim, istovremeno sa nizom prednosti koje nudi, elektronska trgovina rađa i neke probleme koji su specifični za tu vrstu trgovine i odnose se, pre svega, na zaštitu informacija koje se razmenjuju elektronskim putem. Naime, iako postoje mnogi načini zaštite podataka koji se razmenjuju, ne postoji potpuna i apsolutna zaštita tih podataka. Zbog toga postoji latentna opasnost od otkrivanja tih infomacija neovlašćenim licima i od njihove zloupotrebe. Ti problemi se, za sada, manje ili više uspešno, rešavaju različitim načinima šifrovanja, odnosno korišćenja posebnih ključeva, odnosno sistema kodova kojima se obezbeđuje tajnost podataka, sa namerom da podaci preneti elektronskim putem budu razumljivi samo stranama ugovora, odnosno pošiljaocu i primaocu elektronske poruke. U vezi sa elektronskom trgovinom je i pitanje dokazne snage elektronskih poruka koje se razmenjuju radi zaključivanja posla. Načelno, poruka jeste dokazno sredstvo, ali pod uslovom da je to predviđeno i unutrašnjim zakonodavstvom država pošiljaoca i primaoca poruke. Sličnog karaktera je i pitanje priznavanja elektronskog potpisa. Međunarodnim dokumentima je usvojeno načelo da se elektronski potpis izjednačava sa pismenim. Pri tome, ellektronski potpis je zbir

109

elektronskih podataka iz kojih je vidljivo da je u vezi sa dokumentom na koji se odnosi i koji omogućava da se utvrdi identitet potpisnika. Elektronski potpis podleže verifikaciji izdavanjem elektronskih sertifikata, koje izdaju ovlašćene organizacije, a kojima se potvrđuju podaci u elektronskom potpisu i identitet potpisnika.

Prema zakonodavstvu Srbije, elektronski potpis može da bude običan i kvalifikovani. Kvalifikovani elektronski potpis je, u suštini, isti kao i obični elektronski potpis, ali koji sadržim više podataka koji pouzdano garantuju identitet potpisnika i onbemogućavaju naknadno poricanje potpisa. Zakonom o elektronskom potpisu Srbije su precizno utvrđena sredstva za formiranje elektronskog potpisa i sredstva provere tih podataka, odnosno kvalifikovanog elektronskog potpisa.

2. Izvori prava elektronske trgovine

Nagli porast elektronske trgovine je, naravno, provocirao i rad na usvajanju međunarodnih pravila

o elektronskoj trgovini. Razmatranjem, usvajanjem i unifikacijom tih propisa se bave mnoge međunarodne organizacije koje se, i inače, bave pitanjima spoljne trgovine (Evropska Unija, Svetska trgovinska organizacija, Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu i dr). Do sada, najviše rezultata u tom pogledu je postigla Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo koja jwe pripremila Model zakona o elektronskoj trgovini 1996, Model zakona o elektronskom potpisu 2001 i Konvenciju o korišćenju elektronskih komunikacija u međunarodnim ugovorima 2005. godine.

Na tragu tih pravila i u skladu sa njima je i Zakon o elektronskom potpisu Srbije, kojim je uređena upotreba elektronskog potpisa u Srbiji.25

3. Zaključivanje ugovora

U elektronskoj trgovini ugovor se zaključuje razmenom informacija između ponudioca i kupca. U

tom smislu, uobičajeno je da ponudilac objavljuje elektronske kataloge na internetu, koji predstavljaju ponudu za zaključivanje ugovora, putem naružbe koja se upućuje elektronskim putem.

Za ovaj vid trgovine je veoma važno vreme kad je upućena odnosno primljena poruka upućena elektronskim sredstvima. Smatra se da je poruka upućena onog trenutka kad je napustila informacioni sistem pošiljaoca poruke, a da je primljena u vreme kad je mogla da bude primljena na elektronskoj adresi primaoca.

Poseban problem u elektronskoj trgovini je brzina vremena kojom se razmenjuju informacije. U tom pogledu se postavlja pitanje opoziva upućene elektronske poruke, čak i kad je u pitanju greška u poruci. Imajući to u vidu, često se koristi drugi način veze, na primer telefon, da bi se opozvala poruka koja je već upućena ili da bi se ispravila greška koja je sadržana u toj poruci.

UGOVOR O MEĐUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI INVESTICIONE OPREME

1. Opšte napomene Ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme, koji se ponekad naziva i

ugovorom o prodaji investicija je, po svojoj suštini, ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji. Zbog toga,

25 „Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 135⁄2005.

110

sve ono što je rečeno o ugovoru o međunarodnoj kupovini i prodaji robe, u načelu, odnosi se i na ovaj ugovor.

Međutim, ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji investicija sadrži i neke specifičnosti, koje zahtevaju da se on posebno razmotri i to prvenstveno sa stanovišta tih specifičnosti.

Prvo, ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji investicija je ugovor čiji predmet je kupovina i prodaja trajnih, nepotrošnih dobara. Njime se predviđa kupovina i prodaja stvari koje nisu deo serijske ili masovne proizvidnje; predmet ovog ugovora su najčešće pojedinačne stvari koje se proizvode da bi bio realizovan ugovor, odnosno da bi se prodale ili kupile. To podrazumeva i čitav niz prethodnih radnji, kao što su projektovanje, priprema alata.

Zbog toga je i cena stvari čija je kupovina i prodaja ugovorena znatno veća i način njenog plaćanja se posebno ugovara.

Ugovor o kupovini i prodaji investicione opreme je složen ugovor i pored same kupovine i prodaje stvari može da podrazumeva i neke dopunske radnje i aktivnosti. Pre svega, često se ovim ugovorom predviđa i obaveza montiranja proizvedene investicione opreme, tako da ona može da se koristi za svrhe za koje se i nabavlja. Zatim, često ugovor podrazumeva i probni rad instalirane investicione opreme da bi se proverila svojstva opreme, stekao uvid u njen rad i funkcionalnost, jer je to jedini realni kriterijum za utvrđivanje kvaliteta nabavljene investicione opreme. Konačno, ugovor o kupovini i prodaji investicija često sadrži i obavezu organizacije obuke ljudi za rukovanje instaliranom opremom, tako da bi se obezbedilo njeno funkcionisanje.

U ugovore o kupovini i prodaji investicione opreme, u širem smislu, spada i izvođenje investicionih radova u inostranstvu, dakle poslova koji imaju i elemente ugovora o građenju. Dakle, reč je o mešovitom ugovoru, u kome su ipak preovlađujuće karakteristike ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji investicija. Takvi ugovori su posebno složeni i mogu da obuhvate čitav niz poslova: izradu investicionih programa i tehničke dokumentacije za izgradnju građevinskih i drugih objekata; izvođenje građevinskih radova; nadzor nad izvođenjem građevinskih i drugih investicionih radova; instalaciju i stavljanje u pogon postrojenja ili delova postrojenja; održavanje tih postrojenja; obuku ljudi za rukovanje postrojenjima; geološke, rudarske, poslove hidromelioracije i slične poslove.

Već iz navedenog izgleda potpuno jasno da je ugovor o kupovini i prodaji investicione opreme po mnogo čemu složen i specifičan. Pre svega, nije dovoljno jasan pojam investicione opreme na koji se ugovor odnosi. Pri tome, pod opremom se može podrazumevati i jedna mašina koja se koristi za dalju proizvodnju, ali isto tako i čitave fabrike ili postrojenja, koja predstavljaju tehnološku celinu za prpoizvodnju određenih roba. Izgleda, zbog toga, sasvim prihvatljivo da je u određivanju ovog pojma značajniji karakter „investicione” nego sam pojam opreme.26 Na taj način shvaćena, investiciona oprema bi mogla da se definiše kao oprema koja je namenjena dugotrajnoj upotrebi i koja služi za odvijanje određenog tehnološkog, proizvodnog procesa.

Poed toga, ugovori o prodaji investicione opreme se mogu razlikovati i po predmetu ugovora. Kod jednih, reč je samo o prodaji investicione opreme, kod drugih prodavac ima i obavezu da opremu postavi i stravi u pogon, kod nekih i da obučava ljude u rukovanju takvom opremom.

Poed toga, važno obeležje ovih ugovora, ne obavezno ali vrlo često, jeste da se investiciona oprema ne proizvodi za tržište, nego za unapred određenog kupca. To je normalna posledica da se radi o skupoj opremi, koja je, uz to, i tehnološki vrlo složena.

U tom pogledu, ugovor o prodaji investicione opreme se može smatrati specifičnim ugovorom, koji ima karakteristike ugovora o prodaji i ugovora o građenju, u najvećem broju slučajeva.

26 Vidi, Caric, S; Vilus, J; Đurđev, D; Divljak, D: op.cit, str. 264.

111

2. Izvori prava o ugovoru o međunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme Imajući u vidu složenost ugovora o međunarodnonj kupovini i prodaji investicija u međunarodnom

privrednom pravu je posvećena posebna pažnja usvajanju jedinstvenih pravila kojima se uređuju mnoga pitanja u pogledu ovog ugovora. Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu je usvojila više međunarodnih dokumenata koji se odnose na ove ugovore: Opšte uslove za nabavku investicione opreme u izvozu; Opšte uslove za nabavku i montažu investicione opreme.

Jedan od izvora koji na opšti način uređuje ugovore o kupovini i prodaji investicija su Ženevski opšti uslovi za nabavku i montažu investicione opreme, koji su dispozitivnog karaktera, odnosno ostavljaju na volju ugovornim stranama da ih primenjuju ili da ih isključe u konkretnim poslovima.

Po tim uslovima, ako ih strane ugovornice ne isključe, obavezna je pismena forma zaključenja ugovora i to tako da se ugovor smatra zaključenim kad isporučilac pismeno prihvati ponudu naručioca, u roku koji je naručilac ostavio za prihvat ponude.

Prema Ženevskim opštim uslovima, podaci u različitim promotivnim i informativnim materijalima isporučioca, na osnovu kojih se naručilac opredeljuje za slanje ponude (reklame, katalozi, cene) su približno tačni i ne obavezuju isporučioca, osim kad se on izričito izjasni da su obavezujući.

Podaci i projektna dokumentacija, kao i tehnički podaci koje isporučilac dostavi kupcu posle zaključenja ugovora ostaju isključiva svojina izvođača radova i kupac njima ne može raspolagati, niti ih ustupati trećim licima bez njegove saglasnosti. Ta dokumenta mogu postati svojina kupca ako se to izričito predvidi ugovorom ili ako se radi o ugovoru po kome se dokumenta dostavljaju na proučavanje, a ne na izvođenje radova. Na isti način, dokumenta koja je kupac uputio naručiocu ostaju svojina kupca.

3. Zaključivanje ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme

Ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme se zaključuje u pismenom obliku,

što je normalnmo imajući u vidu svu njegovu složenost. Prema Ženevskim opštim uslovima, ugovor o kupovini i prodaji investicija se smatra zaključenim kad prodavac prihvati poružbinu pod uslovima i u roku koje je odredio kupac. Ako je, pak, prodavac uputio čvrstu ponudu sa rokom za njen prihvat, onda je ugovor zaključen kad kupac, u tom roku, uputi pismeno prihvatanje ponude. Ipak, to pismeno prihvatanje ponude mora da stigne prodavcu najkasnije nedelju dana posle isteka roka koji je određen u ponudi.

Posebna pažnja kod ugovora o kupovini i prodaji investicija se poklanja izboru ponuđača, sa

ciljem da kupac, odnosno investitor izabere najboljeg ponuđača. Često se radi izbora najboljeg ponuđača organizuje međunarodna licitacija.

Međunarodna licitacija je složen i, često, postupak koji relativno dugo traje. U tom postupku se razlikuju dve osnovne faze: definisanje uslova koje ponuđači treba da ispune i prikupljanje ponuda i izbor najboljeg ponuđača.

Definisanje uslova podrazumeva da se precizno utvrdi predmet investicije i uslovi koje ona treba

da zadovolji. U ovoj fazi postupka se najčešće angažuju posebni eksperti, koji nisu neposredni učesnici u postupku licitacije i nemaju u njemu posebna prava. Njihov posao je da obezbede odgovarajuće projekte za očekivanu licitaciju, koji u suštini predstavljaju suštinu pripremne faze licitacije. I u daljem postupku ti eksperti, projektanti mogu imati značajnu ulogu u praćenju toka radova i kontroli kvaliteta opreme i izvršenih radova, kao nadzorni organi.

Druga faza postupka licitacije je, u suštini, licitacija sama. U toj fazi se prikupljaju ponude, a

zatim se ponude otvaraju i vrši se izbor najboljeg ponuđača sa kojim će se zaključiti ugovor o kupovini i prodaji investicija. U postupku licitacije mogu da učestvuju različiti subjekti: privredne organizacije,

112

njihova udruženja, grupe udruženja koje se oformljuju za konkretnu licitaciju itd. Kriterijumi koje moraju da zadovolje svi ponuđači, na osnovu kojih će se i vršiti izbor najboljeg ponuđača, treba da budu sadržani u pozivu za licitaciju.

Stranke u postupku međunarodne licitacije su investitor i isporučilac, odnosno izvođač. Investitor je subjekt koji raspisuje međunarodnu licitaciju, a izvođač je onaj ponuđač koji će, kao najbolji, biti izabran za zaključivanje ugovora. Pored angažovanja eksperata, odnosno projektanata na strani investitora i izvođač može da angažuje posebne stručnjake, kao agente ili zastupnike u državi u kojoj se sprovodi licitacija. Ta lica rade za račun izvođača i angažuju se, posle sprovedene licitacije, po pravilu, i na izvršavanju zaključenog ugovora.

Pojedine države, među kojima i Srbija, predviđaju da se za investicije koje se poveravaju inostranim preduzećima mora sprovesti međunarodna licitacija.

Jedan od problema kod zaključivanja ovakvih ugovora je i pitanje pravne zaštite investicija,

odnosno investitora u slučaju neizvršenja ugovora. Situacija se komplikuje kad su u pitanju investicije koje su praćene i kreditnim poslovima, odnosno odloženim plaćanjem za ugovorenu investiciju. Za takvu zaštitu primenjuju se uobičajena pravna sredstva, prisutna i u unutrašnjim pravnim porecima, kao što je, na primer, hipoteka na investiciju do isplate ugovorne cene.

Pošto, ponekad, takve garancije nisu dovoljne, uobičajeno je u međunarodnim privrednim odnosima da garancije investicija u inostranstvu preuzimaju i države ivestitora i to na taj način što se obavezuju da pokriju, pre svega, političke rizike koji mogu nastupiti (na primer, eksproprijacija imovine, nacionalizacija i slični politički postupci), ali i rizike druge vrste, kao što su promene u konvertibilnosti valuta. U takvim slučajevima, zavisno od nacionalnog zakonodavstva, država investitora pokriva određeni procenat investicija i nadoknađuje eventualne gubitke privatnih investitora. Taj postotak je različit i zavisan je od godišnjih premija koje plaćaju ivestitori u posebne fondove za osiguranje takvih investicija i može biti izražen u nominalnoj vrednosti ili u procentu od investicija.

I na međunarodnom plani je bilo pokušaja da se obezbedi rešavanje sporova koji mogu da nastanu iz ovih razloga. Jedan od njih je Konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država koja je stupila na snagu 1966. godine.

Kod zaključivanja ugovora o kupovini i prodaji investicija od posebnog značaja su radni uslovi pri

izvođenju radova. Ti uslovi se odnose na opšte uslove značajne za bezbednost i zdravlje radnika ili na stvaranje tehničkih i materijalnih uslova za nesmetano izvođenje radova.

Podrazumeva se da se radovi neće izvoditi na mestima koja su opasna i ugrožavaju zdravlje radnika, da se izvođačima radova obezbeđuje uslovan i odgovarajući smeštaj. Zatim, da je naručilac obavezan da izvođaču radova obezbedi objekte ili prostorije za smeštaj i čuvanje opreme koja treba da se montira, da obezbedi vodu, električnu energiju neophodnu za izvođenje radova, i to besplatno, osim ako ugovorom nije predviđeno drugačije. Izvođač radova nije obavezan da izvodi pripremne radove, kao što je uređenje prostora, rušenje ili uklanjanje postojećih objekata ili opreme. Odstupanje od navedenih uslova je moguće, ako se ugovorne strane o tome sporazumeju, ali može da utiče na povećanje cene.

Da bi kupac mogao da obezbedi izvršavanje pripremnih radova za sprovođenje ugovora,

isporučilac, odnosno izvođač je obavezan da kupcu dostavi neophodnu tehničku i drugu dokumentaciju: planove, nacrte, tehnologiju montaže itd. Te pripremne radove, načelno, izvodi kupac, osim ako nije drugačije ugovoreno i on snosi odgovornost za kvalitet tih radova i za njihovo blagovremeno izvršavanje. Međutim, ako je došlo do propusta u izvođenju takvih radova zbog grešaka u tehničkoj dokumentaciji i zahtevima koje je dostavio isporučilac, odnosno izvođač, koji se ustanove pre preuzimanja, troškove otklanjanja nedostataka snosi isporučilac, odnosno izvođač. Ako se takve greške ustanove posle preuzimanja izvršenih pripremnih radova, troškove njihovog otklanjanja takođe snosi isporučilac, odnosno izvođač.

113

Kupac ima pravo da kontroliše kvalitet radova koje izvodi isporučilac, odnosno izvođač i to podrazumeva i kontrolu kvaliteta materijala koji se ugrađuje. Kupac tu kontrolu ostvaruje preko svojih posebno određenih predstavnika, na mestu montaže opreme i u dogovoru sa isporučiocem, odnosno izvođačem radova. Svoje prigovore na kvalitet materijala i radove kupac je dužan da pismeno obrazloži isporučiocu, odnosno izvođaču radova.

Probe investicione opreme se, u načelu, vrše pre montaže u radionicama isporučioca investicione opreme, odnosno izvođača, u prisustvu predstavnika kupca. Ako kupac ne prisustvuje probama, isporučilac, odnosno izvođač je dužan da mu dostavi zapisnik o izvršenim probama. Ako se na probama ustanovi da oprema nije u skladu sa uslovima predviđenim ugovorom, isporučilac, odnosno izvođač je dužan da sve nedostatke otkloni o svom trošku i opremu uskladi sa tim uslovima. Posle otklanjanja nedostataka mogu se ponovo organizovati probe opreme.

Važno je imati u vidu da je, ponekad, za obavljanje posla predviđenog ovim ugovorom potrebno

unapred obezbediti i dozvole ili odobrenja, predviđene domaćim zakonodavstvom. Zbog toga i obaveza pribavljanja tih dozvola i odobrenja mora biti predmet ugovora i da se moraju utvrditi obaveze prodavca i kupca u pribavljanuju tihn dozvola.

.

4. Izvršavanje ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme Kod ovog ugovora od najveće važnosti su rokovi za izvršavanje ugovora. Rokovi, naravno, zavise

od predmeta ugovora, odnosno od toga da li je predmet ugovora samo isporuka određene investicione opreme ili i njihova montaža. U skladu sa slobodom volje ugovornih strana, u oba slučaja, strane ugovora se o rokovima sporazumevaju. Međutim, ako nema izričitog sporazuma u tom pogledu, onda se primenjuju, pre svega, Ženevski opšti uslovi, koji prave razliku između čvrstih rokova i rokova koji su približno određeni.

Strane u ugovoru treba da jasno predvide i datum od koga počinju da teku rokovi za isporuku investicione opreme. Taj datum može biti određen na različite načine: danom potpisivanja ugovora, danom stupanja na snagu ugovora, danom stavljanja na raspolaganje neophodne dokumentacije, danom pribavljanja potrebnih dozvola ili odobrenja itd.

Ako su u pitanju čvrsti rokovi, kupac investicione opreme je ovlašćen da u slučaju njihovog prekoračernja zahteva snižavanje ugovorene cene. Ako se radi o približno određenim rokovima, ugovorne strane mogu da posle dve trećine određenog roka zatraže ugovaranje čvrstih rokova.

Ugovoreni rokovi za izvršavanje ugovora o kupovini i prodaji inversticione opreme su, načelno, dugi rokovi i zavise od mnogo elemenata. Ponekad, ili često, to su ugovori u čijoj realizaciji učestvuju i duga lica (kooperanti), od čijeg poštovanja rokova za njihov deo posla, takođe zavisi i poštovanje ugovorenih rokova za izvršavanje celog posla.

U slučaju prekoračenja ugovorenih rokova, najčešča sankcija, koja se predviđa ugovorm, je ugovorna kazna. Ako se radi o ugovoru koji predviđa samo isporuku investicionem opreme, ugovorena kazna se predviđa u procentu od ugovorene cene, za svaki dan prekoračenja roka, ali ne može da pređe ugovoreni maksimum (najćešče 5% do 10%). Ako se radi o ugovorima kojima se predviđa isporuka i montaža investicione opreme, onda do docnje može doći ili prekoračenjem rokova isporuke ili prekoračenjem rokova montaže.

5. Obaveze prodavca Osnovne obaveze prodavca investicione opreme su da, zavisno od predmeta ugovora, izvrši

blagovremenu isporuku investicione opreme ili blagovremenu isporuku i blagovremeno montiranje

114

ugovorene investicione opreme. Pri tome, prodavac odgovara i za kvalitet opreme koju je isporučio i za njeno funkcionisanje. Kad se pri tome ima u vidu i da u proizvodnji opreme koja je predmet ugovora često učestvuju i treća lica, kooperanti prodavca, onda je jasno da se radi o izuzetno ozbiljnim obavezama prodavca i da to zahteva višestepenu kontrolu opreme, tokom proizvodnje, ugradnje i njenog funkcionisanja.

Da bi se obezbedilo da oprema bude zahtevanog, i ugovorenog, kvaliteta, nužno je da i materijali koji se koriste u njenoj proizvodnji zadovolje sve zaheve za kvalitetom. Ti zahtevi su sadržani u mnogim tehničkim standardima koji predviđaju kvalitete određenih materijala. Kvalitet materijala koji se koriste se ugovara između kupca i prodavca i odstupanje od tog kvaliteta može da predstavlja bitnu povredu ugovora, koja može biti osnov za naknadu štete ili može dovesti i do raskida ugovora.

Imajući to u vidu, ugovorom se često predviđa obaveza prodavca da kupcu omogući kontrolu

kvaliteta, ne samo proizvedene opreme, nego i kontrolu u toku njene proizvodnje. Kupac, uobičajeno, kontrolu u toku proizvodnje opreme vrši na mestu njene proizvodnje. Kupac i prodavac ugovaraju mesto, ali i vreme kontrole. Sama kontrola se vrši u skladu sa tehničkim standardima za kontrolu, zavisno od vrste opreme koja se proizvodi. Nakon kontrole, kupac eventualne primdbe dostavlja prodavcu u pismenom obliku i te primedbe obavezuju prodavca da ih otkloni.

Troškove kontrole, po pravilu, snosi proizvođač, ukoliko se kontrola odvija u njegovim proizvodnim prostorima.

Ako kupac koji je uredno pozvan da prisustvuje kontrolama u procesu proizvodnje propusti da učestvuje u kontroli, njemu se dostavlja zapisnik o kontroli za koji važi pretpostavka da je ispravan.

Pored kontrole u toku proizvodnje, prodavac ima obavezu da omogući i kontrolu nakon

proizvodnje investicione opreme, koja se sastoji i u probi funkcionisanja opreme. Dakle, kontrola nakon proizvodnje podrazumeva da se izvrši pregled i provera mehaničke ispravnosti opreme, ali, možda još i važnije, proba njene funkcionalnosti. Prodavac je obavezan da izvrši takve kontrole i da kupca blagovremeno obavesti o vremenu izvršenja kontrole. Kupac i prodavac o izvršenoj kontroli sačinjavaju pismeni zapšisnik.

I posle isporuke proizvođač garantuje ispravnost opreme u određenom periodu (garantni rok).

Dužina garantnog roka zavisi od vrste opreme i prodavac je obavezan da u tom roku otkloni uočene nedostatke, osim ako su oni nastali usled redovnog habanja opreme ili krivicom korisnika (kupca). Da bi se koristio pravima iz garantnog roka, kupac je dužan da prodavca blagovremeno pismeno obavesti o nedostacima.

Garantni rokovi se, načelno, određuju propisima nacionalnog prava u državi u kojoj se oprema koristi. Ako ne postoje takvi propisi, onda garantne rokove ugovaraju kupac i prodavac. Rok počinje da teče od vremena primopredaje investicione opreme.

U garantnom roku prodavac je obavezan da otkloni nedostatke koji se dogode. Ukoliko prodavac odbije da otkloni nedostatke, to može da učini kupac na njegov teret.

Pored obaveze dea otkloni nedostake na investicionoj opremi, proidavac ima obavezu i da naknadi

štetu koju je kupac investicione opreme pretrpeo usled tih nedostataka. Prema Ženevskim opštim uslovima, prodavac nije dužan da naknadi gubitke, osim u slučaju „grube greške” prodavca. Gruba greška se prema tim uslovima svodi na zanemarivanje pažnje dobrog privrednika. Naime, gruba greška je u pitanju ako prodavac ne predvidi posledice koje bi kao savestan izvođač radova normalno predvideo ili ako svesno zanemari nastupanje posledica koje mogu da nastupe.

U slučaju kad je obaveza prodavca po ugovoru i da montira isporučenu investicionu opremu, on je dužan da snosi odgovornost za štetu koju pretrpe treća lica u postupku montiranja.

115

Prodavac se može osloboditi svojih odgovornosti za neizvršenje ili neuredno izvršenje obaveza po ugovoru o kupovini i prodaji investicione opreme ukoliko mu izvršavanje svih, ili pojedinih, obaveza postane nemoguće i to zbog razloga koje on nije izazvao niti je mogao da predvidi njihovo nastupanje u vreme zaključenja ugovora.

6. Obaveze kupca Najvažnija obaveza kupca prema ugovoru o kupovini i prodaji investicione opreme je, naravno, da

plati ugovorenu cenu. Cena investicionih radova može biti ugovorena u paušalnom iznosu i u tom slučaju ona pokriva i

sve druge troškove koje ima izvođač u toku izvođenja radova, kao što su: naknade troškova putovanja radnika, prevoza materijala i alata koji se koristi za izvođenje radova, prekovremene radove radnika, amortizaciju alata i materijala izvođača radova itd. Ali, cena radova može biti ugovorena i tako da se ovi troškovi posebno zaračunaju i iskazuju, kao deo ukupne cene i onda je kupac obavezan da plati stvarne iznose tih troškova.

Plaćanje ugovorene cene se vrši na način i pod uslovima predviđenim ugovorom. Ugovorom se mogu predvideti i akontaciona plaćanja, po fazama radova ili vremenski. U tom slučaju, akontacije koje se plaćaju predstavljaju deo ugovorene cene. Nacionalna zakonodavstva predviđaju različita rešenja, ukoliko cena ne bude plaćena u ugovorenom roku. Po unutrašnjim propisima nekih država, isporučilac, odnosno izvođač zadržava svojinu nad opremom koja je predmet ugovora do pune isplate ugovorene cene. U drugim slučajevima, isporučilac, odnosno izvođač zadržava prava predviđena unutrašnjim zakonodavstvom za obezbeđivanje potraživanja poverioca.

Najčešći način ugopvaranja za plaćanje cene pri zaključivanju ugovora o kupovini i prodaji

investicione opreme jeste koriščenje „klizne skale”. Ovakav način ugovaranja je vid obezbeđenja prodavca od promena okolnosti i troškova proizvodnje inesticione opreme, jer se obično radi o dugim ugovorenim rokovima, tokom kojih može doći do bitnih promena uslova poslovanja.

Primenu klizne skale, kao korektiva ugovorene cene predviđaju i Ženevski opšti uslovi. Prema tim uslovima, fiksni elelement cene predstavljaju predvidivi troškovi, kao što su troškovi amortizacije opreme za proivodnju, porezi, opšti troškovi i taj element, uobičajeno, iznosi 15% do 35% od ukupne cene. Varijabilni deo cene predstavljaju troškovi koji su, manje ili više, promenljivi i mogu da bitno utiču na povećanje ukupne cene: cena materijala koji se koriste u proizvodnji i cena radne snage koja učestvuje u proizvodnji.

Pri određivanju klizne skale, ključno pitanje je da strane na pravi način odrede koji su osnovni materijali koji se koriste u proizvodnji i kako će se kretati troškovi radne snage. Pri svemu tome, od značaja je i vreme od koga počinje da se primenjuje klizna skala. To vreme može biti od vremena prihvatanja ponude, od zaključenja ugovra, stupanja na snagu ugovora.

Takođe, važno pitanje kod ugovaranja klizne skale je i da li će se ona primenjivati po fazama proizvodnje, odnosno za proizvodnju pojedinih delova opreme ili će se primenjivati na izračunavanje cene celokupne opreme.

Ako se, ipak, cena ugovori u fiksnom iznosu, postoji mogućnost njene revizije da bi se ona

uskladila sa promenjenim okolnostima od momenta zaključenja ugovora do njegovog izvršavanja, i to po opštem pravnom načelu, klauzuli rebus sic stantibus. U suštini, radi se o takvoj promeni okolnosti zbog kojih, da su bile poznate u vreme zaključenja ugovora, prodavac ne bi pristao na ugovorenu cenu. Razlog za promenu cene po ovom osnovu mogu biti i bitno promenjene cene materijala. Teret dokazivanja o takvim promenama cena je na prodavcu.

116

Ostaje pitanje koja sredstva stoje na raspolaganju prodavcu ukoliko kupac ne izvrši tu svoju obavezu. To je pogotovu važno imajući u vidu duge rokove na koje se ugovori o kupovini i prodaji investicione opreme zaključuju. Zbog toga postoje različiti oblici osiguranja prodavca da će kupac isplatiti ugovorenu cenu, kao što su avansi, bankarske ili druge garancije, kao i različiti oblici osiguranja. U toku izvršavanja ugovora, međutim, prodavac može i odložiti isporuku, odnosno izvršenje nekih svojih drugih obaveza da bi prinudio kupca na isplatu ugovorene i dospele cene.

6. Prelazak svojine, rizika i troškova kod ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme Pitanje prelaska svojine na investicionoj opremi je, uglavnom, uređeno nacionalnim

zakonodavstvima. Taj pristup, u principu, prihvataju i međunarodna pravila, pre svega u odnosu vreme prelaska svojine i na zadržavanje prava svojine na investicionaj opremi koja je predmet prodaje.

Vreme predaje svojine zavisi, pre svega, od predmeta ugovora, odnosno da li se radi samo o isporuci investicione opreme ili o isporuci i montaži investicione opreme. To vreme prelaska svojine može da se veže za različite faze izvršenja ugovora. Ipak, prioritet u određivanju vremena isporuke imaju nacionalni propisi države u kojoj se koristi isporučena oprema i, uglavnom, se vezuje za vreme isporuke investicione opreme koja je predmet ugovora.

Zadržavanje svojine nad isporučenom opremom se najčešće koristi kad je u pitanju oprema koja se prodaje na kredit. Pošto se isplata cene u takvim slučajevima obavlja na odloženo, prodavac je u riziku da mu ugovorena cena ne bude isplaćena. Upravo zbog toga se primenjuje ovaj institut po kome prodavac zadržava svojinu nad isporučenom opremom do konačne isplate cene. Da bi se ovaj institut primenio, mora biti izričito ugovoren.

U tom slučaju, kupac ima državinu i pravo raspolaganja isporučenom opremom, ali pravo svojine može steći tek kad isplati ugovorenu cenu u celini.

Ženevski opšti uslovi predviđaju pravo prodavca da zadrži pravo svojine nad isporučenom investicionom opremom do isplate punog iznosa cene, ali ako je to dopušteno nacionalnim zakonodavstvom države u koju se ugovorena investiciona oprema isporučuje.

U pogledu prelaska rizika moguće je ugovorom to pitanje urediti na više načina. Ako ugovorom

nije drugačije predviđeno, ili ako je tako predviđeno, smatra se da je isporuka ugovorena po principu „franko fabrika” i u tom slučaju rizik prelazi na kupca kad mu je oprema stavljena na raspolaganje. Isporučilac, odnosno izvođač je dužan da blagovremeno pismeno obavesti kupca o vremenu kad će moći da preuzme opremu. U ostalim slučajevima se primenjuju već navedeni načini i vreme prelaska rizika sa prodavca na kupca (u slučaju ugovorene isporuke „franko brod”, od trenutka kad roba pređe brodsku ogradu u luci ukrcavanja, u slučaju „franko granica” kad se materijal nađe na granici zemlje iz koje se izvozi, uz plaćene carinske troškove za izvoz, itd).

Ako kupac ne preuzme isporuku opreme u skladu sa ugovorom, onda će isporučilac, odnosno izvođač biti ovlašćen da je uskladišti na račun kupca, koji će biti dužan da plati ugovorenu cenu kao da je isporuka izvršena. Na zahtev kupca, isporučilac, odnosno izvođač je dužan da osigura opremu na račun kupca.

117

DRUGI UGOVORI O MEĐUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI Pored navedenih postoje još neki ugovori o međunarodnoj kupovini i prodaji, koji imaju određene

specifičnosti, iako se i kod njih radi o, u suštini, međunarodnoj kupovini i prodaji robe, kao što su ugovori o međunarodnoj kupovini i prodaji energije i ugovori o međunarodnoj kupovini i prodaji transportnih sredstava.

1. Ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji energije

Kod ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji energije specifičnost proizlazi iz specifičnosti

predmeta ugovora, pre svega električne energije. Često susedne države pribegavaju zaključivanju ugovora o razmeni energije, nastojeći da na taj način racionalno iskoriste prirodne resurse koji su na raspolaganju za proizvodnju energije. Ta razmena se ugovara na taj način da države međusobno ustupaju jedna drugoj određene viškove energije u određenim periodima, odnosno godišnjim dobima, zavisno od raspoloživih kapaciteta za proizvodnju te energije u svakoj od država. Takva razmena se izvodi tako da se utvrđuju međusobno razmenjene količine energije, pa razliku država uvoznik plaća državi izvozniku. Ipak, ovo nisu čisti ugovori o razmeni, jer se količine koje se razmenjuju obračunavaju u novčanom iznosu, a često se i međusobno plaćaju, pa je to zbog toga jedan od vidova ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji robe. Naravno, moguć je i „čist” ugovor o kupovini i prodaji električne energije, kod koga se jedna država javlja kao izvoznik a druga kao uvoznik i onda nastupaju klasični ugovorni odnosi kao kod kupovine i prodaje druge robe.

Posebno osetljivo pitanje kod ovih ugovora je pitanje docnje ugovorenih isporuka eleketrične energije i to pre svega što često, zbog docnje, nastupaju štete koje su nesrazmerno veće od vrednosti samih isporuka. Pored toga, i pitanje kvaliteta isporučene električne energije može da izazove ozbiljne posledice na strani uvoznika. Imajući u vidu iznose mogućih šteta, nisu retka shvatanja da je neophodno ograničiti odgovornost u ovakvim slučajevima i da i kupca električne energije treba obavezati da preduzima odgovarajuće mere da bi umanjio potencijalnu štetu; npr. da isključi korisnike električne energije kad se pojavi manjak, da bi sprečio raspad elektroenergetskog sistema i nastupanje ozbiljnijih posledica.

Naravno, može se postaviti i pitanje trgovine nuklearnom energijom, ali to je još uvek pod administrativnom kontrolom država, pre svega zbog specifične prirode te energije i tehnologije za njenu proizvodnju. Trgovina tom energijom se odvija, pre svega, između zainteresovanih država, dakle na nivou država ili u specijalizovanim međunarodnim organizacijama.

2. Ugovor o međunarodnoj kupovini i prodaji transportnih sredstava Specifičnosti kupovine i prodaje transportnih sredstava takođe proizlaze iz posebne prirode,

značaja i vrednosti tih sredstava, bilo da se radi o brodovima, železnicama, vazduhoplovima. U načelu, transportna sredstva su vrlo složeni tehnički sistemi, pre svega u procesu proizvodnje, a zatim i tokom upotrebe, kad je neophodno obezbediti kvalifikovano i visokostručno upravljanje njima, pre svega zbog razloga bezbednosti saobraćaja.

Iako su, po prirodi, transportna sredstva pokretne stvari, pa se tako i definišu u većini nacionalnih zakonodavstava, na njih se, uglavnom, primenjuje pravni režim koji važi za nepokretnosti: obaveza registracije, odnosno upisa u određene registre, hipoteka kao sredstvo obezbeđenja itd. Zbog posebnih obaveza i zahteva pri upravljanju transportnim sredstvima često se ugovorima o njihovoj kupovini i prodaji predviđaju i posebne obaveze u pogledu upravljanja njima i predviđa se obimna i složena obuka u rukovanju i bezbednoj upotrebi tih sredstava.

118

Iz istih razloga se za ova sredstva predviđaju i posebno dugi garantni rokovi i posebne obaveze prodavca da obezbedi njihovo pouzdano i bezbedno korišćenje. To podrazumeva i obaveze prodavca da obezbedi otklanjanje svih nedostataka koji se pojave usled tehničkih problema, kao što su greške u proizvodnji, neodgovarajući materijal, konstrukcione greške i sl. Odgovornost prodavca je isključena ako do nedostataka dođe krivicom kupca, nepravilnom eksploatacijom i održavanjem. Zbog osetljivosti tih problema, posebno je važno da procedura prijema tih sredstava bude detaljna i poverena stručnjacima koji su kompetentni u različitim tehničkim oblastima. Tek na osnovu rezultata takvog prijema i obavljenih posebnih tehničkih i stručnih pregleda izdaje se odobrenje za registraciju i za upotrebu transportnih sredstava.

Posebna procedura se primenjuje kod brodova, čija klasa garantuje određenu sigurnost plovidbe. Za brodove je karakteristično da postoje posebne grupe stručnjaka, pre svega velikih osiguravajućih zavoda, koje vrše nadzor nad izgradnjom brodova i tek na osnovu sertifikata koje daju takva grupe stručnjaka određuje se klasa broda, što je uslov za ispunjavanje ugovora o kupovini i prodaji brodova.

Na sličan način se postupa i kod ugovaranja i kupovine i prodaje vazduhoplova.

III MEĐUNARODNO TRGOVINSKO POSREDOVANJE,

ZASTUPANJE I KOMISION MEĐUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM POSREDOVANJU

Ugovorom o međunarodnom trgovinskom posredovanju se trgovinski posrednik, ili agent,

obavezuje da dovede u vezu strane koje žele da zaključe ugovor o nekom međunarodnom trgovinskom poslu i da im pomogne u zaključivanju takvog posla uz ugovorenu naknadu (proviziju).

Zahtevi za posredovanjem u međunarodnim trgovinskim poslovima proizlaze iz karakteristika savremenog prometa roba, koji se odvija brzo, u što kraćim rokovima, uz istovremeno nastojanje da se postignu najbolji ekonomski rezultati. To podrazumeva da, sa jedne strane, raspoloživa roba što pre stigne do tržišta na kome za njom postoji potreba uz najpovoljniju cenu prodaje, a sa druge strane, da tržište kome je takva roba neophodna što pre pronađe robu koja mu je potrebna, takođe uz najpovoljniju moguću kupovnu cenu.

Za takvo, brzo i efikasno, obavljanje poslova su neophodne odgovarajuće informacije o tržištu, cenama na tom tržištu, uslovima kupovine i prodaje itd. Te informacije treba da budu što potpunije i na raspolaganju u što je moguće kraćim rokovima. Razume se da je i kupcu i prodavcu teško da do takvih informacija dođe u relativno kratkom vremenu i da je njihovo prikupljanje i skupo i složeno. To bi uključivalo ispitivanje tržišta i to na licu mesta, što je složen posao, velike troškove putovanja onih koji su na takvim poslovima angažovani i, uz sve to, za takvo ispitivanje bi bilo neophodno dosta vremena.

U tim okolnostima, posao međunarodnog trgovinskog posredovanja je dobro i efikasno rešenje za složene probleme. Umesto da se lično upuštaju u obavljanje takvih složenih poslova, prodavac ili kupac će angažovati posrednika, čije su prednosti u tim poslovima višestruke. Pre svega, po pravilu, to je lice ili organizacija koja već postoji i deluje na tom tržištu i manje-više ga dobro poznaje. Nekim od informacija koje su potrebne posrednik već raspolaže, a prikupljanje drugih, koje su neophodne, njemu je lakše u poznatoj sredini. Uz sve to, troškovi angažovanja posrednika su nesrazmerno niži u odnosu na troškove kojima bi bili izloženi prodavac ili kupac ako bi te poslove obavljali sami.

S obzirom na način na koji se obavljaju poslovi trgovinskog posredovanja, mogu se razlikovati

obični i berzanski posrednici.

119

Obični posrednici su lica ili organizacije koji se angažuju od posla do posla i koje angažuju prodavci ili kupci zainteresovani za obavljanje trgovinskih poslova. Oni obavljaju poslove po ugovorima i samo za one koji su ih angažovali.

Berzanski posrednici su lica koja posebno izaberu berze da vrše poslove berzanskih posrednika.

Berzanski posrednik ne može da se bavi bilo kakvim drugim trgovinskim poslovima, osim poslova berzanskog posredovanja, ali je njihov položaj garantovan i povlašćen u svim poslovima posredovanja na berzi, jer se tim poslovima ne mogu baviti drugi posrednici osim berzanskih posrednika.

U praksi, za poslove berzanskog posredovanja se organizuju posebna preduzeća koja obavljaju poslove na berzi za više komintenata, koji mogu biti iz različitih država, a u savremenim uslovima takva preduzeća obavljaju poslove i za komintente sa više kontinenata.

U širem smislu, i same berze su određena vrsta posrednika, odnosno organizovanog tržišta na kome se odvija promet masovnih roba ili trgovina deviznih sredstava i hartija od vrednosti. Berze obavljaju krupne poslove i na neki način obezbeđuju i pravnu sigurnost subjekata koji trguju preko berze, jer obično posluju na osnovu posebnih berzanskih uzansi, koje predstavljaju pravila ponašanja svih učesnika na berzi, što je posebno značajno kad dođe do sporova u vezi sa zaključenim poslovima.

Na berzama se trgovina obavlja, u načelu, na dva osnovna načina: kupovinom i prodajom robe

odmah ili terminskom kupovinom i prodajom. Kod kupovine i prodaje odmah, roba se isporučuje neposredno po zaključenju posla, a kod terminske kupovine i prodaje isporuka robe je odložena i rok za isporuku se određuje u vremenskim terminima (mesec, dva, tri, više dana). Imajući u vidu da se na berzama prodaje roba u velikim količinama, uobičajeno je da se količine utvrđuju u zaokruženim veličinama-„lotovima”.

Produktne berze su one koje se bave kupovinom i prodajom roba i razlikuju se prema vrstama roba koje se prodaju: berze za poljoprivredne proizvode, za obojene metale, za drvo itd. Poslovi na berzi se, obično, obavljaju na posebnim berzanskim sastancima, na kojima se obavlja javno nadmetanje (licitacija) za prodaju i kupovinu određene robe. Takvi sastanci su javni i mogu da im prisustvuju svi zaiteresovani koji za pristup plaćaju određenu ulaznicu, osim stalnih članova berze, koji ne plaćaju ulaznice, ali plaćaju redovne godišnje članarine.

Cena koja se postigne na licitaciji predstavlja berzansku cenu po kojoj zainteresovane strane

zaključuju ugovore (zaključnice) između učesnika. Zaključnice sastavljaju ovlašćena lica berze, a ugovorne strane ih potpisuju. Pored toga, berze izdaju i zvanične biltene u kojima se navode podaci o kotiranju proizvoda, koji su predmet trgovine i te berzanske kotacije se, u načelu, odnose na dnevno kretanje na berzi.

Efektne berze su one na kojima se odvija prodaja i kupovina novca i hartija od vrednosti i o njima

će biti više reči kad se budu razmatrala pitanja plaćanja. Berze naplaćuju proviziju (kurtažu) za usluge koje pružaju svojim klijentima. Te provizije nisu

nominalno velike, jer se izražavaju u promilima u odnosu na vrednosti zaključenih poslova, ali mogu predstavljati značajna sredstva obzirom na obim poslovanja.

Ugovor o međunarodnom posredovanju nije vezan posebnom formom i može se zaključiti na bilo

koji od poznatih načina: usmeno, razmenom pismena, pismeni ugovor itd. Ubrzavanje međunarodne trgovine dovelo je do toga da se danas poslovi zaključuju korišćenjem tehničkih sredstava komunuikacija, pa i telefonom. Da bi se obezbedila verodostojnost sporazumevanja, posrednici su dužni da vode evidenciju telefonskih razgovora sa klijentima i ta evidencija se smatra dokaznim materijalom u slučaju sporova.

120

Posrednik poslove obavlja po nalozima klijenata i dužan je da odgovori na svaki njegov zahtev u razumnom, što kraćem roku. U slučaju da propusti da izričito odbije nalog klijenta, smatra se da je posrednik taj nalog prihvatio.

Međunarodni posrednik je dužan da postupa kao dobar privrednik i da brižljivo i savesno obavlja

svoje poslove. Zbog toga, on odgovara za svoje poslove komintentu i može biti odgovoran za nastalu štetu ako nije delovao na taj način. U obavljanju poslova, posrednik mora da svog klijenta upoznaje sa objektivnim činjenicama i ne sme da bude pristrasan u odnosu na moguće ugovorne strane svog klijenta. Posrednik ne sme da prihvati nagradu, ili obećanje nagrade, od bilo koje ugovorne strane da bi bolje zastupao njene interese u odnosu na drugu stranu. Povreda ovog principa, nepristrasnosti, jeste osnov za naknadu štete, a u takvim slučajevima posredniku se može izreći i visoka novčana kazna. Da bi se obezbedila nepristrasnost, posredniku je zabranjeno da na bilo koji način neposredno učestvuje u trgovinskim poslovima za svoj, ili za račun drugog kao trgovinski zastupnik ili komisionar.

Posrednik mora da čuva poslovne tajne i da kao tajnu čuva izvršeno posredovanje, a posebno naloge koje je dobijao od svog klijenta. Poslovi koje su strane zaključile uz posredovanje nisu poslovi posrednika; to ostaju poslovi ugovornih strana i niko treći ne može da bude o njima obavešten. Samo strane ugovornice ili priroda samog posla mogu osloboditi posrednika od čuvanja ove poslovne tajne.

Posrednik ima obavezu da sačini pismeni dokaz o zaključenom trgovinskom poslu. Ova obaveza podrazumeva i vođenje posebnog posredničkog (mešetarskog) dnevnika, koji overava nadležni organ u sedištu posrednika. U ovaj dnevnik se upisuju svi poslovi koji su zaključeni uz posredovanje i to hronološkim redom; zbog toga posrednik na kraju radnog dana zaključuje dnevnik i overava ga svojim potpisom. Posrednik je dužan da, na zahtev klijenta, dostavi i izvode iz dnevnika, koji mogu da služe ugovornim stranama kao dokaz o zaključenom ugovoru.

Posrednik ima obavezu da čuva dokumente, uzorke, modele koji su koristili u postupku posredovanja, sve dok sve ugovorne strane ne ispune ugovor ili dok ga te strane ne oslobode te obaveze.

Na osnovu podataka iz mešetarskog dnevnika, posrednik izrađuje zaključnicu, kao dokaz o zaključenom poslu. Zaključnica sadrži podatke o zaključenom poslu i bitnim uslovima pod kojima je posao zaključen.

Posrednik ima pravo na proviziju koja je ugovorena, ali provizija mu pripada čak i ako nije

ugovorena i u tom slučaju se određuje prema poznatim tarifama; ako bude spora o proviziji, određuje je sud na osnovu načela pravičnosti. Na isplatu provizije se primenjuju nacionalni propisi koji, uglavnom, predviđaju da se provizija plaća kad ugovorne strana zaključe ugovor ili kad ugovorne strane izvrše obaveze predviđene ugovorom. Međutim, ima i zakonodavstava u kojima je predviđeno da posredniku provizija pripada samom činjenicom da je doveo u vezu ugovorne strane. Imajući u vidu te različite stavove, najbolje je kad se pitanje provizije precizno uredi ugovorom o posredovanju.

Pored provizije, posredniku pripada i naknada za posebne troškove, nastale u toku posredovanja,

ali samo ako je naknada troškova predviđena ugovorom o posredovanju. Ako naknada tih troškova nije posebno ugovorena, ti troškovi se nadoknađuju iz provizije.

Proviziju plaća ona strana koja se obavezala ugovorom na plaćanje ili ako obaveza plaćanja proizlazi iz prirode posla. Ako u tom pogledu nije ništa ugovoreno, proviziju plaćaju obe ugovorne strane, osim ako običajno pravo u sedištu posrednika ne predviđa drugačije.

Pitanje provizije može da se postavi i u slučaju otkaza ugovora. Naime, ugovorne strane mogu da

otkažu ugovor o posredovanju i u tom slučaju se smatra da posrednik ima pravo na naknadu troškova nastalih do otkaza ugovora i ako nije došlo do zaključenja ugovora između strana. Troškove treba da nadoknadi ona strana koja je izdala naloge iz čijeg izvršenja su nastali troškovi. Pri tome, obavezna je naknada samo korisnih troškova. Ako je ugovor zaključen pod uslovom, pravo na proviziju pripada

121

posredniku tek ako se ostvari uslov predviđen ugovorom. Ukoliko je zaključen ugovor koji je ništav ili koji može da se pobije, posredniku pripada pravo na proviziju, ako mu nisu bili poznati nedostaci u ugovoru koji ga čine takvim.

MEĐUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU

Ugovorom o međunarodnom trgovinskom zastupanju se trgovinski agent obavezuje da u ime i za

račun drugog lica iz zemlje u inostranstvu, ili drugog lica iz druge zemlje zaključi jedan ili više međunarodnih trgovinskih poslova.

Poslovima trgovinskog međunarodnog zastupanja se, uglavnom, bave privredni subjekti kojima je to osnovna delatnost. Često se događa da se isti subjekti bave i poslovima međunarodnog trgovinskog zastupanja i poslovima međunarodnog trgovinskog posredovanja, pre svega zato što se radi o sličnim poslovima. Ipak, postoji jasna pravna razlika, pre svega u pogledu predmeta ovih poslova, ali i u pogledu ovlašćenja i odgovornosti međunarodnog zastupnika i međunarodnog posrednika.

Po pravilu, posao međunarodnog zastupanja je posao trajnog karaktera. Međunarodni ugovori o

zastupanju se mogu razlikovati po više kriterijuma: po obimu delatnosti; po području zastupanja; po ovlašćenjima zastupnika; po stepenu garancije za izbor lica za zaključenje trgovinskog posla.

Po obimu delatnosti trgovinsko zastupanje može da bude generalno ili opšte, odnosno posebno ili

specijalno. Generalni zastupnik je ovlašćen da zaključuje sve poslove u ime i za račun vlastodavca, a specijalni zastupnik je ovlašćen da zaključi jedan ili više poslova, ali koji su posebno određeni. Naravno, i u jednom i drugom slučaju, zastupnik obavlja pravne poslove koji spadaju u redovnu delatnost vlastodavca koga zastupa i ne može u njegovo ime i za njegov račun obavljati poslove van te redovne delatnosti. Običajno pravilo međunarodnog privrednog prava je da subjekti na području strane države posluju preko svojih generalnih zastupnika i da ne stupaju u direktne pravne poslove sa domaćim subjektima u državama u kojima imaju svog zastupnika. U slučaju da vlastodavac zaključi posao u državi u kojoj ima svog zastupnika, bez korišćenja usluga svog trgovinskog zastupnika, njemu se priznaje nagrada u procentu od vrednosti ugovorenog posla, iako u njegovom zaključenju nije učestvovao.

Sporazumom između vlastodavca i zastupnika se određuje područje delovanja zastupnika; to

može biti jedna ili više država, a u nekim slučajevima nadležnost za zastupanje se može odnositi i na čitav kontinent. U odnosu na područje zastupanja, zastupnici mogu da budu mesni, oblasni i generalni trgovinski zastupnici za jednu ili više zemalja. Mesni zastupnik deluje na području jednog geografskog mesta i njegove okoline, regionalni na širem području; pokrajine, regiona, provincije.

Po načinu obavljanja poslova, trgovinski zastupnik može da bude stalni ili putujući zastupnik.

Stalni zastupnik ima svoje sedište u određenom mestu, a putujući obavlja poslove putujući od jednog do drugog poslovnog partnera. Trgovački zastupnici mogu svoju delatnost da obavljaju na mešoviti način, kombinacijom jednog i drugog.

Zastupništvo po stepenu garancije za treće lice može biti obično trgovinsko zastupništvo i

trgovinsko zastupništvo „sa poverenjem” (del credere). Obično trgovinsko zastupništvo podrazumeva uobičajenu odgovornost zastupnika za savesno obavljanje poslova; zastupnik će biti odgovoran za neizvršenje obaveze trećeg lica samo ako je postupao nesavesno. Kod zastupništva „del credere” zastupnik garantuje da će treće lice da ispuni obaveze iz zaključenog posla i snosi odgovornost u slučaju da se to ne ostvari.

122

Ugovor o zastupanju se zaključuje na taj način što zastupnik prihvati nalog vlastodavca da deluje u njegovo ime i za njegov račun. Zastupnik je dužan da se izjasni o nalogu vlastodavca, odnosno da izričito obavesti da ne može da prihvati nalog. U slučaju da se zastupnik nije izjasnio o nalogu koji je dobio, biće obavezan da nadoknadi štetu koja je iz tog propuštanja nastala.

Posao trgovinskog zastupanja se zasniva na međusobno visokom stepenu poverenja između vlastodavca i zastupnika. Zbog toga je zastupnik dužan da postupa sa naročitom pažnjom u pogledu interesa svog vlastodavca; ako se ne ponaša na takav način, može da snosi odgovornost za štetu koja iz takvog ponašanja proistekne.

Ugovor o međunarodnom trgovinskom zastupanju nije strogo formalan ugovor, odnosno ne postoji obavezni oblik u kome se mora zaključiti. Može da se zaključi usmeno, u telefonskom razgovoru, prihvatanjem naloga za zastupanje. Ipak, u praksi se ugovori o zastupanju zaključuju u pismenom obliku. Taj ugovor može biti poseban pismeni ugovor koji potpisuju ugovorne strane, može da bude tipski ili standardni ugovor koje vlastodavac i zastupnik prihvataju potpisivanjem ili ugovor zaključen prepiskom strana ugovora, ponudom ili nalogom vlastodavca i prihvatanjem naloga zastupnika. Kad se zasniva generalno trgovinsko zastupanje uobičajeno je da se zaključuje poseban pismeni ugovor kojim se na relativno detaljan i potpun način uređuju budući odnosi vlastodavca i zastupnika. Ove ugovore, uglavnom, koriste velike zastupničke firme i međunarodna zastupništva; njihova prednost je u jednostavnom i brzom zaključivanju ugovora i u preciznim uslovima koji se ugovaraju.

Ponuda se u poslovima međunarodnog trgovinskog zastupanja naziva nalogom. Generalni nalog za zastupanje podrazumeva ponudu zastupniku da vlastodavca zastupa u svim pravnim poslovima koji se odnose na delatnost vlastodavca ili na određenu vrstu poslova u okviru te delatnosti. Specijalni nalog sadrži ponudu zastupniku da obavi samo jedan ili više konkretnih pravnih poslova za vlastodavca. Nalog je opoziv, dok trgovinski zastupnik ne preuzme obaveze prema trećem licu po osnovu primljenog naloga.

U pogledu prava i obaveza koje za vlastodavca i zastupnika proističu iz poslova trgovinskog

zastupanja presudan je zaključen ugovor o trgovinskom zastupanju. Kod utvrđivanja ovih prava i obaveza, vlastodavac i zastupnik su obavezni da se pridržavaju imperativnih pravnih normi nacionalnog zakonodavstva, ali van toga imaju punu slobodu da urede svoje odnose. Na pitanja koja nisu posebno ugovorena, primenjuju se opšta pravna pravila međunarodnog poslovnog prava. Naravno, ta pravila predstavljaju opšti okvir i za zaključivanje ugovora o zastupanju.

Prema tim pravilima, obaveza trgovinskog zastupnika je da u ime i za račun vlastodavca postupa

sa pažnjom dobrog privrednika, da se pridržava naloga vlastodavca i da mu daje sva neophodna obaveštenja u toku zastupanja, a posebno obaveštenja o poslovima koje je zaključio u njegovo ime i za njegov račun.

Zastupnik je dužan da u svakom poslu dosledno štiti interese svog poslodavca i da čuva poslovne tajne koje proizlaze iz posla. Posebno, zastupnik je dužan da vodi računa o kreditnoj sposobnosti lica sa kojim zaključuje ugovor u ime vlastodavca.

Trgovinski zastupnik ne sme da radi za treće lice koje je konkurent njegovom vlastodavcu; to bi bila direktna povreda interesa vlastodavca. Konačno, trgovinski zastupnik je dužan da svom vlastodavcu polaže račun o poslovima obavljenim u ime i za račun poslodavca.

I prava trgovinskog zastupnika iz poslova koje obavlja za račun i u ime vlastodavca se uređuju

ugovorom. Opšte je prihvaćeno da trgovinskom zastupniku pripada pravo na proviziju, pravo na naknadu troškova, pravo na akontaciju i pravo pridržaja.

Kad se radi pravu trgovinskog zastupnika na proviziju, u praksi su podeljena mišljenja. Po našem pravu, trgovinskom zastupniku pripada pravo na proviziju za svaki posao koji je sklopljen njegovim radom. U nekim drugim nacionalnim zakonodavstvima, pravo na proviziju zastupniku pripada samo ako

123

je došlo do izvršenja ugovora. U svakom slučaju, trgovinskom zastupniku pripada provizija i ako do neizvršenja ugovora dođe krivicom vlastodavca.

Po pravilu, naknada troškova trgovinskom zastupniku je pokrivena provizijom, osim ako strane ne ugovore drugačije. Ti izdaci podrazumevaju troškove prepiske u vezi sa zastupanjem, naknadu za čuvanje uzoraka robe i slične troškove. Uobičajeno je u praksi u međunarodnim trgovinskim odnosima da se trgovinskom zastupniku priznaju troškovi smeštaja i ishrane, u slučaju putovanja radi poslova trgovinskog zastupanja. U svakom slučaju, trgovinskom zastupniku pripada naknada troškova koje je obavio po nalogu vlastodavca, a koji nisu pokriveni ugovorom o zastupanju. Ostaje sporno pitanje posebnih naknada i skupih poklona koji se često primenjuju u trgovinskom poslovanju; po nacionalnim zakonodavstvima nekih država to je zabranjeno i smatra se korupcijom, dok ga neka nacionalna zakonodavstva prećutno tolerišu u praksi.

Ugovorom o trgovinskom zastupanju može biti uređeno pravo trgovinskog zastupnika na predujem, do visine provizije i drugih izdataka, odnosno troškova koji se ugovorom priznaju za obavljeni posao trgovinskog zastupanja.

Trgovinski zastupnik ima pravo pridržaja na uzorcima, modelima, drugim pokretnim stvarima i hartijama od vrednosti koje drži na osnovu ugovora o trgovinskom zastupanju i na iznosima koje je naplatio od klijenata na osnovu ovlašćenja, do visine dospelih potraživanja iz ugovora.

Prestanak ugovora o zastupanju nastupa kad istekne vreme predviđeno ugovorom o trgovinskom

zastupanju. Naravno, uvek postoji mogućnost produženja roka važenja ugovora. Međutim, kao što je navedeno, ugovor o trgovinskom zastupanju, posebno generalnom, je posao

koji se, po pravilu, zaključuje na neodređeno vreme. Po prestanku ugovora, strane ugovornice su dužne da jedna drugoj vrate sve ono što su primile od druge ugovorne strane ili od trećih lica, za račun vlastodavca, odnosno zastupnika.

Ugovor može da prestane ili da se raskine i pre isteka vremena predviđenog ugovorom. Razlozi za prestanak ugovora mogu biti na strani valstodavca ili na strani zastupnika.

Jedan od osnovnih razloga za prestanak ugovora je nesposobnost zastupnika da nastavi da izvršava obaveze trgovinskog zastupanja, odnosno ako se nad imovinom zastupnika otvori stečajni postupak ili se protiv njega vodi postupak prinudnog poravnanja. Osnov za prestanak ugovora može biti i ako zastupnik postupi protivno izričitom nalogu vlastodavca.

Vlastodavac može izazvati raskid ugovora, ako umanjuje iznos provizije ili zadržava isplatu provizije ili ako prestane delatnost vlastodavca, za koju je zaključen ugovor o trgovinskom zastupanju.

Međutim, ugovor može da prestane i ako stranke ugovornice ozbiljno naruše ugled ili povrede čast jedna drugoj.

MEĐUNARODNI UGOVOR O KOMISIONU

Ugovorom o komisionu se komisionar obavezuje da u svoje ime a za račun komintenta iz inostranstva ili za domaćeg komintenta u inostranstvu zaključi jedan ili više pravnih poslova, a komintent se obavezuje da za to plati određenu komisionu proviziju.

Predmet ugovora o komisionu može da bude različit: međunarodna kupovina i prodaja robe, investicija, hartija od vrednosti, obavljanje berzanskih poslova, uskladištenje robe itd. Komisionim poslovima mogu da se bave posebna komisiona preduzeća, ali te poslove mogu da obavljaju i spoljnotrgovinska preduzeća, ako je to u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom.

Suština komisionog posla, i njegova prednost, je da komintenti obavljaju poslove međunarodnog prometa ili druge poslove međunarodnog privrednog prava iz svog sedišta, uz korišćenje komisionara, koji omogućava zasnivanje privrednih odnosa sa inostranim privrednim subjektima.

124

Posredstvom komisionara, komintenti mogu da koriste mnoge prednosti tržišta, koje inače ne poznaju u dovoljnoj meri. Komisionar poznaje to tržište, poseduje informacije značajne za zaključivanje poslova. To omogućava komintentu i da brzo zaključuje poslove, bez odlaganja i uz najniže moguće troškove. Na taj način on može da zaključuje poslova sa velikim proizvođačima i da robu kupuje po nižim, pa i proizvođačkim cenama, ako se radi o velikim količinama. Takođe, može lakše i uz veću dobit da prodaje veće količine robe.

Ponekad, komintent ima ograničenja da posluje sa određenim privrednim subjektima, iz različitih razloga, a ekonomski interes bi to zahtevao. U takvim slučajevima, poslovi realizovani preko komisionara ostaju prikriveni, čime privredni subjekt ostvaruje naizgled nepomirljive uslove.

Pored toga, ako se radi o komisionoj prodaji robe, komintent može od komisionara dobiti deo prodajne cene i pre nego što se prodaja izvrši. Naime, uobičajeno je da kad komisionar primi na prodaju robu komintenta, on deo buduće cene robe, koju će ostvariti prodajom, ustupa komintentu odmah. Komisionar je pravno zaštićen u tom poslu pravom zaloge na robi koja mu je poverena na prodaju.

Ugovori o komisionu se mogu odnositi na različite međunarodne trgovinske poslove, ali se ti ugovori najčešće odnose na prodaju robe, na kupovinu i komisione poslove star del credere.

Kod prodajnog komisiona, komisionar se obavezuje da za proviziju u svoje ime, a za račun

komintenta proda određenu robu inostranom kupcu. Po pravilu, u pitanju je izvoz robe i na obaveze komisionara u tom poslu se odnosi sve je rečeno za obaveze po ugovoru o međunarodnoj kupovini i prodaji. Prema tome, on je dužan da obavi sve one pravne poslove koji su nacionalnim zakonodavstvom propisani za uvoz ili izvoz.

Posebna vrsta prodajnog komisionog ugovora je ugovor o predaji robe u konsignaciju, na čuvanje komisionaru. Obaveze komisionara po takvom ugovoru su da čuva robu, da je osigura i da je proda trećem licu. Komintent ostaje vlasnik robe sve do njene prodaje, ali roba ostaje pod kontrolom carine, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Ugovorom može biti predviđena obaveza komisionara da komintentu isplati određeni predujam, na račun buduće prodajne cene. Umesto isplate avansa, komisionar može da komintentu obezbedi i neku drugu garanciju plaćanja, kao što je akceptirana menica ili da izda sopstvenu menicu, bankarsku garanciju. Konsignacionom fakturom se utvrđuje najniža cena po kojoj komisionar može da proda robu sa konsignacije; ako se pojavi potreba, zbog promena na tržištu, da se roba proda po nižoj ceni od označene u fakturi, komisionar mora da obezbedi saglasnost komintenta ili će biti odgovoran za štetu koja nastane.

Ugovorom o kupovnom komisionu komisionar se obavezuje da u svoje ime, za komintenta, kupi

određenu robu na na tržištu uz određenu proviziju. Ovo je, takođe, kao i kod prodajnog komisiona uvozni ili izvozni posao, pa se i na njega odnosi sve ono što je navedeno za međunarodni ugovor o kupovini i prodaji. Kod ovakvih ugovora se teorijski postavlja pitanje prenosa svojine na robi: da li komisionar postaje privremeni vlasnik, do predaje robe komintentu ili vlasnik postaje komintent neposredno. To nije od velikog praktičnog značaja, jer treće lice, koje prodaje robu, u slučaju nastanka bilo kakve štete, može da zahteva solidarnu odgovornost od komisionara i njegovog komintenta.

Ugovor o komisionu sa klauzulom star del credere je ugovor kojim se pojačava odgvornost

komisionara za obavljanje ugovorenog posla. Naime, komisionar u poslu o komisionu odgovara kao dobar privrednik, samo za one greške koje ne bi mogle da se dogode ako tako postupa. Klauzula del credere pojačava tu odgovornost, tako da komisionar ne odgovara za izbor trećeg lica samo u granicama odgovornosti dobrog privrednika, nego garantuje da će izabrano treće lice i izvršiti sve obaveze po ugovoru koje on zaključi u svoje ime, a za račun svog komintenta. To je način osiguranja komintenta, tako da u poslu sa tom klauzulom komisionar odgovora i za nesolventnost trećeg lica. Ovi poslovi o komisionu, razumljivo, podrazumevaju veće provizije; čak i ako provizija nije predviđena ugovorom, ona se utvrđuje u većim iznosima prema običajima u sedištu komisionara ili u mestu u kome je zaključen ugovor.

125

Za zaključivanje ugovora o komisionu nije predviđena posebna forma i on se najčešće zaključuje tako što komintent daje nalog komisionaru za zaključenje određenog komisionog posla. Komisionar na osnovu komisionog naloga stiče ovlašćenje da u svoje ime, a za račun komintenta zaključi određeni pravni posao.

Kako način zaključivanja ugovora o komisionu nije određen formom, tako ni za komisioni nalog nije predviđena posebna forma, ali on, u suštini, predstavlja ponudu komsionaru. Komisionar je dužan da izričito odbije komisioni nalog, ako ne može da ga prihvati; ako to ne učini, smatra se da je nalog prihvaćen i da je zaključen ugovor o komisionu.

Komisionar, prihvatanjem komisionog naloga preuzima tri grupe obaveza: 1) da brižljivo izvrši naloge komintenta i zaključi pravni posao u vezi sa tim; 2) da štiti komintenta i da sam izvrši posao poveren komisionim nalogom; 3) da podnese izveštaj o izvršenom poslu, obavi konačni obračun sa komintentom i da na

odgovarajući način vodi knjige. Komisionar je dužan da posao koji je preuzeo prihvatanjem komisionog naloga izvrši brižljivo i na

način koji je uobičajen za dobrog privrednika, poštujući načela međunarodnog pravnog saobraćaja. Komisioni nalog može da bude limitativan, indikativan ili fakultativan. Limitativni nalog je onaj u kome komintent zahteva da se komisionar u potpunosti pridržava svih

bitnih tačaka komisionog naloga. Komisionar je ovlašćen da odloži izvršenje naloga i da o tome bez odlaganja izvesti komintenta i da zatraži odgovarajuća uputstva. Komisionar je dužan da štiti interese komintenta, pa može da postigne i povoljniju cenu od one koja je istaknuta u komisionom nalogu.

Limitativnim nalogom se najčešće određuju granice cene, koja se može ograničiti zavisno od toga da li se radi o poslu komisione kupovine ili komisione prodaje robe. U poslu komsione prodaje se određuje najmanja cena po kojoj komisionar može da proda robu; u slučaju kupovine, komintent određuje najvišu cenu po kojoj komisionar može da kupi robu za račun komintenta. Kod konsignacionog komisionog posla se limit određuje posredno, tako što komintent daje komisionaru svoju proizvođačku cenu i zahtev za određenu dobit. Na to komisionar dodaje svoje troškove do prodaje (skladištenja, osiguranja, pakovanja itd). To znači da se granica za prodaju određuje posredno, obračunom svih navedenih troškova.

Ako komisionar ne poštuje limitativni nalog, komintent može da taj posao odbije, ali može i da ga prihvati. Komisionar može da odgovara za nastalu štetu, ako je prekoračio nalog komintenta, ali može da dokazuje da je postupao kao savestan privrednik i da je izvršenjem naloga izbegao veću štetu koja bi nastala da nije odstupio od naloga. U slučaju da uspe u tom dokazivanju, može se osloboditi odgovornosti i steći pravo na proviziju.

Indikativni nalog podrazmeva da komintent određuje uslove pod kojima komisionar može da

obavi pravni posao za njegov račun, ali ti uslovi nisu čvrsti; to su indikativni uslovi, od kojih komisionar može da odstupi ukoliko je to u skladu sa uslovima na međunarodnom tržištu ili ako to zahtevaju drugi uslovi pod kojima se zaključuje konkretni posao.

Fakultativni nalog, koji se naziva i nalogom poverenja ili netržišnim nalogom, ne sadrži posebne

uslove za obavljanje posla za račun komintenta. Komintent prepušta komisionaru da obavi posao pod najboljim uslovima koji se mogu postići. To određuje tako što ističe obavezu da komisionar proda najpovoljnije ili kupi najjeftinije. To podrazumeva pravo komisionara da posao obavi u skladu sa uslovima na konkretnom tržištu i prema svojoj oceni, uz poštovanje kriterijuma savesnog postupanja dobrog privrednika. U slučaju da zloupotrebi fakultativni nalog, odnosno da nesavesno obavi posao, komisionar može da bude odgovoran za štetu koja nastane iz takvog poslovanja.

126

Obaveza da zaštiti interes komintenta i da sam izvrši naloženi posao podrazumeva, pre svega, da je komisionar dužan da vodi računa o kreditnoj sposobnosti trećeg lica sa kojim zaključuje ugovor za račun svog komintenta. Komisionar je odgovoran za loš izbor trećeg lica. Komisionar ne može dobijeni komisioni nalog da prenese na druga lica, odnosno on mora sam da obavi posao u svoje ime i za račun svog komintenta. Komisionar može da odstupi od ovog pravila samo ako komintent izričito ili prećutno odobri da se posao prenese na drugog komisionara ili ako je komisionar kome je upućen komisioni nalog sprečen da obavlja posao, a odlaganje bi moglo da nanese neotklonjivu štetu. U slučaju prenošenja izvršenja posla, komisionar odgovara za izbor drugog komisionara, ali ne odgovara za greške koje on načini u izvršenju posla. Posle završenog posla komsionar je dužan da podnese izveštaj o obavljenom poslu i da obavi konačan obračun sa komintentom. Ta obaveza proizlazi iz prirode komisionog posla. Komintent je ovlašćen da sazna rezultate posla i to u detalje. Jedan od podataka koje komintent treba da zna je naziv trećeg lica sa kojim je zaključen posao. Završen posao je osnov za komisionara da podnese konačni obračun komintentu. Komsionar je dužan da vodi odgovarajuće knjige o komisionom poslu koji obavlja u svoje ime i za njegov račun. Te knjige podrazumevaju određene podatke o robi, njenoj količini, uslovima prodaje, postignutoj ceni itd. Komisionar je dužan da komintentu izda odgovarajući dokument o robi koju je primio na prodaji, a posle prodaje dokument na iznos dobijen prodajom te robe. Takođe, on je dužan da kupcu potvrdi prijem iznosa naplaćenog za prodatu robu. Sva ta, i druga dokumenta, koja se razmene u toku obavljanja komisionog posla, osnov su za komintenta za kontrolu celog posla. Za obavljeni posao, komisionaru pripada provizija. Provizija može, ali ne mora, da se odredi ugovorom između komisionara ili komintenta. Ako provizija nije određena ugovorom, ona se sporazumno utvrđuje prema lokalnim običajima ili se može utvrditi pred nadležnim sudom, primenom načela pravičnosti. Po pravilu, provizija se računa u procentu od vrednosti obavljenog posla (kupljene ili prodate robe), a može da se utvrdi i globalno, što je retkost u međunarodnim komisionim poslovima. Kad se cena određuje u procentima, onda se ona utvrđuje po odbijanju troškova koje je imao komisionar, od navedenog iznosa. Pravo na proviziju pripada komisionaru, ako je uspešno obavio poslove koji su bili predmet komisionog ugovora. Ako do izvršenja posla niije došlo zbog krivice na strani komintenta, komisionaru takođe pripada odgovarajuća, odnosno ugovorena provizija. Komisionar, takođe, ima pravo na naknadu troškova koji su proistekli iz obavljanja komisionog posla. Pri tome, nema komisionar pravo na naknadu uobičajenih troškova poslovanja; ti troškovi ulaze u iznos provizije koja je ugovorena ili uobičajena. U troškove za koje komisionar ima pravo na naknadu spadaju svi oni troškovi koji su učinjeni za račun i u korist komintenta, kao što su transportni troškovi, troškovi skladištenja, carinski troškovi i sl. Štaviše, komisionar ima i pravo na kamatu za navedene troškove.

127

IV MEĐUNARODNI UGOVORI O TRANSPORTU

Transport je uslov odvijanja svih, pa i međunarodnih, ekonomskih odnosa i zbog toga predstavlja jednu od najznačajnijih privrednih grana u svakoj ekonomiji, nacionalnoj ili međunarodnoj. Transport je neizbežan deo međunarodne trgovine, koja zahteva transfer roba i usluga.

Razvoj transporta je zahtevao i da se on pravno uredi. U početku, transport je uređivan bilateralnim sporazumima, ali, kao i u drugim oblastima, razvoj međuzavisnosti između država je nužno vodio i multilateralnom uređivanju pravnih pitanja transporta. Put ka multilateralnom uređivanju transporta je vodio preko osnivanja međunarodnih organizacija u različitim granama transporta, koje su se bavile razmatranjem i proučavanjem različitih pitanja transporta i njihovim uobličavanjem u međunarodne konvencije.

Međunarodne organizacije se bave, pre svega, usklađivanjem nacionalnog prava koje se odnosi na saobraćaj, radi obezbeđivanja skladnog razvoja međunarodnog saobraćaja. Te organizacije usvajaju određena dokumenta, najčešće rezolucije koje imaju karakter preporuka državama u određenim oblastima ili pripremaju nacrte međunarodnih ugovora koje države usvajaju i potpisuju, a zatim i ratifikuju.

Prve takve organizacije su imale međudržavni karakter i u njima su članice bile države, koje su se u njima okupljale, uglavnom pod imenima saveza. Najstariji od njih je Opšti telegrafski savez, osnovan 1865. godine, a ubrzo za njim i Svetski poštanski savez, osnovana 1874. godine. U periodu između dva svetska rata, u krilu Društva naroda, osnovana je Organizacija za saobraćaj i tranzit; ta tradicija se nastavila i posle drugog svetskog rata, kad je u okviru Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih nacija stvorena Komisija za transport i komunikacije. Pored toga, Ekonomski i socijalni savet je uspostavio blisku saradnju sa već postojećim organizacijama, koje su postale specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, kao što su Svetski poštanski savez, Međunarodna unija za telekomunikacije, Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo, Međunarodna pomorska organizacija. Uz to, mnoge države su na regionalnoj osnovi formirale međudržavne organizacije, kao što su Komitet za unutrašnji transport Ekonomske komisije za Evropu Ujedinjenih nacija, Konferencija evropskih ministara saobraćaja, Komitet za transport Evropske ekonomske zajednice itd.

Pored ovakvih oblika međudržavnog udruživanja razvijali su se i posebni oblici udruživanja preduzeća koja se bave određenim granama transporta, kao što su: Međunarodni savez železnica (sedište u Parizu), Međunarodni savez drumskog saobraćaja (sedište u Ženevi), Međunarodni savez rečne plovidbe (Luksemburg), Međunarodna federacija udruženja špeditera, Međunarodno udruženje za vazdušni transport i mnoge druge.

Zahvaljujući delatnosti svih navedenih udruženja i organizacija, međunarodni transport je danas uređen relativno velikim brojem međunarodnih konvencija. Pri tome, tim ugovorima se uređuju i pitanja i međunarodnog saobraćaja i međunarodnog transporta. Međutim, treba imati u vidu da je pojam međunarodnog saobraćaja znatno širi od pojma međunarodnog transporta. Međunarodni saobraćaj, sa tog stanovišta posmatrano, podrazumeva ne samo prevoz robe i putnika i poslove u vezi sa tim, kao što su organizacija transporta, nego ima vidove saobraćaja savremenim sredstvima saobraćaja u kojima se prenos stvari i putnika ne javlja, kao što su prenos vesti, telekomunikacije, radio i TV saobraćaj. Imajući u vidu širinu predmeta i ne negirajući značaj ostalih grana saobraćaja u međunarodnom privrednom pravu, razmotrićemo samo ono što je u užem smislu povezano sa međunarodnom razmenom roba i usluga i što je najznačajnije, u ovom trenutku, sa stanovišta međunarodnog privrednog prava, a to su međunarodni transport različitim saobraćajnim putevima i sredstvima, zajedno sa poslovima neophodnim za taj transport (kao što je npr. posao međunarodne špedicije) i turističke poslove, koji su specifična vrsta poslova, ali u čijoj osnovi je, takođe, između ostalog transport-transport putnika.

128

MEĐUNARODNI POMORSKI PREVOZ

1. Izvori prava u međunarodnom pomorskom prevozu

Pomorski prevoz robe spada svakako u najstarije oblike transporta robe. Stoga su i pravila koja uređuju ovaj način prevoza robe nastala realativno davno. Međutim, problem je što, uprkos nastojanju da se to postigne, nije došlo do potpune unifikacije tih prtavila, pa postoje mnogi međunarodni ugovori koji uređuju pitanja prevoza robe morem, ali su različite države i članice različitih konvencija.

Haška pravila iz 1924. godine predstavljaju jedan od najstarijih izvora u međunarodnom prevozu robe morem i danas je to univerzalno pravo međunarodnog pomorskog prevoza robe. Konvenciju su prihvatile najveće pomorske zemlje i Srbija je, po pravilima o sukcesiji, članica ove konvencije.

Haška pravila su značajna po mnogim rešenjima, ali pre svega po konceptu subjektivne odgovornosti broadara za štetu koja nastane u prevozu robe.

Haška pravila su izmenjena i dopunjena Visbijskim pravilima od 1968. godine, i to, pre svega, u pogledu visine granica odgovornosti. Srbija nije članica Protokola kojim su usvojena ova pravila. Značajna novina u ovim pravilima je i izmenjena obračunska jedinica; umesto funte sterlinga uveden je poincare franak, koji se predstavio kao pouzdaniji način obračuna i zbog toga ga je prihvatio veliki broj država.

Konvencija Ujedinjenih nacija o prevozu robe morem od 1978. godine (Hamburška pravila) je stupila na snagu 1992. godine. Nacrt Konvencije je pripremila Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo. Osnovna vrednost Konvencije je u uravnoteženju interesa brodara i korisnika pomorskog prevoza, što je, prvenstveno, bilo nastojanje nerazvijenih i zemalja u razvoju.

Međunarodni pomorski odbor (CMI) je 1990. godine usvojio nekoliko važnih dokumenata za pomorski transport. Jedan od njih su Jedinstvena pravila za pomorski tovarni list. Osnovni dokument u pomorskom pravozu je dugo godina bila teretnica. Savremeni uslovi transporta su, međutim, doveli do toga da teretnica počinje da usporava pomorski prevoz i ne odgovara njegovom velikom ubrzanju, pre svega činjenicom da je teretnica strogo formalni dokument, koji je vrednosni papir i zahteva naročitu pažnju u njenom rukovanju. Pomorski tovarni list, naravno, ne zamenjuje teretnicu u svim njenim funkcijama, ali doprinosi ubrzanju pomorskog prevoza.

Pravila Međunarodnog pomorskog odbora za elektronske teretnice od 1990. godine takođe doprinose daljem ubrzavanju pomoprskog prevoza. Korišćenje ovih teretnica zavisi od volje stranaka, ali ako se odluče da ih koriste podrazumeva se da su prihvatili da su elektronske teretnice izjednačene sa pismenim.

3. Zaključivanje ugovora o pomorskom prevozu

Ugovorom o međunarodnom transportu robe morem se brodar obavezuje da će određenu robu da

preveze morem ili da stavi na raspolaganje deo brodskog prostora za takav prevoz uz određenu naknadu (vozarinu).

Poznate su dve vrste ugovora o prevozu robe morem: brodarski ugovor o slobodnoj plovidbi, kojim se brodom prevozi rasuti teret i ugovor o prevozu komadne robe, koji se realizuje, u načelu, brodovima koji plove u linijskoj plovidbi. Naravno, ovo su načelne razlike, jer je moguće i u linijskoj plovidbi prevoziti rasuti teret, kao što je moguće i u slobodnoj plovidbi prevoziti komadni teret.

Brodarski (čarter) ugovor podrazumeva da brodar stavi na raspolaganje ceo brod ili deo broda za

prevoz, a naručilac se obavezuje da za to plati određenu naknadu. Suština ove obaveze je u izvršenju prevoza, ali osnovna obaveza brodara koja iz njega proizlazi je da stavi na raspolaganje brod ili deo broda.

129

Za brodarski ugovor nije propisana obavezna forma, međutim u praksi se ovakvi ugovori zaključuju u pismenom obliku.

Brodarski ugovor se uglavnom zaključuje kad je potrebno prevesti velike količine robe ili robe koja zahteva prevoz brodovima posebne vrste (na primer, prevoz tankerima). Ugovori na deo broda su u savremenom transportu sve ređi, jer se u takvim slučajevima, uglavnom, zaključuju ugovori o prevozu komadne robe.

Brodarskim ugovorom se brodar obavezuje da krcatelju obezbedi brod u određeno vreme i u određenoj luci, sposoban za transport i plovidbu. Brodar je obavezan da krcatelju ostavi na raspolaganju dovoljno vreme za ukrcavanje robe, kao i za njeno iskrcavanje (stojnice); u slučaju potrebe može se ugovoriti i produženje vremena potrebno za ukrcavanje i iskrcavanje (prekostojnice).

Posle ukrcavanja, brodar je dužan da robu preveze najkraćim pomorskim putem i da je u luci odredišta preda primaocu robe.

Krcatelj je dužan da robu za ukrcavanje u dogovoreno vreme postavi uz bok broda i da omogući brodaru ukrcavanje robe. Krcatelj je dužan da brodaru plati vozarinu, čija se visina određuje ugovorom, a isplaćuje se unapred ili posle završenog prevoza. Visina vozarine se određuje prema težini i vrsti robe, trajanju putovanja, odnosno udaljenosti od luke ukrcavanja do luke odredišta. Pored vozarine, krcatelj brodaru duguje i troškove koje je on mogao imati u vezi sa prevozom.

Iako ne postoji obavezna forma za zaključenje ugovora, u međunarodnom pomorskom transportu su razvijeni tipski brodarski ugovori, koji imaju određenu sadržinu. Tipski ugovori se razlikuju po sadržini, pa se označavaju i posebnim imenima, tako da ga brodari i krcatelji i zaključuju tako što biraju ugovor po imenu, svesni u potpunosti njegove tačne sadržine.

Bez obzira na određene razlike, brodarski ugovori se, u principu zaključuju na vreme ili na putovanje.

Brodarskim ugovorom na vreme brodar se obavezuje da će naručiocu staviti na raspolaganje brod

na određeno vreme za prevoz robe. Zapovednik broda je punomoćnik brodara za vreme za koje je ugovoreno korišćenje broda, a naloge i zahteve naručioca prima samo u pogledu iskorišćavanja broda. Ti nalozi mogu da se odnose na određena putovanja i na luke u kojima će brod da iskrcava robu, odnosno u kojima će da ukrcava robu za prevoz. Međutim, naručilac ne može da izdaje naloge koji bi mogli da dovedu u opasnost brod; takođe, ne može da odredi ni putovanje u dužem trajanju od onoga koje je ugovoreno ugovorom o čarteru.

Najčešće se ovako ugovara prevoz kad je neophodno da se prevoze velike količine tereta, na jednom ili više putovanja. Na taj način se najčešće prevoze drvena građa, rasuti tereti, kao što su žitarice, razne vrste goriva.

Brodarskim ugovorom na putovanje brodar i krcatelj ugovaraju samo jedno putovanje i prevoz

robe iz jednog mesta u drugo, a naručilac plaća vozarinu za taj prevoz. Vozarina se, po pravilu, plaća unapred ili po završenom putovanju, a visina vozarine se određuje prema zapremini broda ili prema težini robe, odnosno zapremini robe koja se prevozi.

Pored navedenih ugovora u prevozu morem naručilac može da trećem licu ustupi deo brodskog

prostora koji je naručio od brodara, po ugovoru o podčarteru. Naručilac pristupa zaključivanju ugovora o podčarteru onda kad ima više naručenog brodskog prostora, odnosno manje robe za prevoz. Izdavanjem dela prostora broda za koji od trećeg lica naplaćuje vozarinu, naručilac plaća deo vozarine koju je obavezan da plati, a na tom poslu može i da zaradi, zavisno od visine ugovorene vozarine sa trećim licem. Uslovi ugovora o podčarteru moraju da budu usklađeni sa osnovnim ugovorom i ne mogu da se razlikuju od njega.

130

Ugovorom o prevozu komadne robe brodar se obavezuje da će iz određene luke prevesti pojedine komade robe. Ovaj ugovor je pogodan za prevoz manjih tereta i uglavnom se prevozi brodovima u linijskoj plovidbi. Brodovi u ovakvoj plovidbi plove po utvrđenom redu plovidbe, a vozarina se plaća prema opštim tarifama. Za prevoz robe u linijskoj plovidbi se izdaje konosman kao pismeni dokaz o zaključenom ugovoru. Ugovor o komadnom prevozu robe je ugovor po pristupu, odnosno ugovor koji se zaključuje pod opštim uslovima koje zaključuje brodar, a ugovorne strane nemaju mogućnost za obimnije izmene uslova. Vozarina po ovom ugovoru se plaća unapred, a ukrcavanje i iskrcavanje robe je obaveza brodara.’

3. Isprave u međunarodnom pomorskom prevozu Konosman ili teretnica je dokument kojim brodar potvrđuje da je primio robu koja treba da se

preveze morem i da se preda primaocu koji je naznačen u teretnici. Konosman ima dvostruku ulogu: on je dokaz da je roba primljena na prevoz, ali je i dokaz da je zaključen ugovor o prevozu. Konosmanom se utvrđuju obaveze brodara i naručioca prevoza, ali on istovremeno sadrži i prava primaoca robe, iako on ne mora biti stranka ugovora. To znači da konosman sadrži obavezu da se roba nakon izvršenog prevoza preda licu koje je u konosmanu označeno kao primalac, odnosno koje poseduje konosman. U tom smislu, konosman je vrednosni papir koji može da bude u prometu i da se njime vrše različite transakcije. Prenošenjem konosmana, odnosno njegovom predajom prenosi se pravo svojine na robi na koju se konosman odnosi. To omogućava prodaju robe ne samo posle izvršenog prevoza; roba može da se proda, i to i više puta, u toku samog transporta. Da bi se to omogućilo, konosman se izdaje na ime određenog lica, na donosioca ili po naredbi, odnosno po naredbi određenog lica.

Konosman treba da sadrži tačno određene podatke: naziv brodara i broda i državnu pripadnost, naziv krcatelja, luku ukrcaja odnosno iskrcavanja, naziv primaoca, oznake robe, vozarinu, mesto i datum izdavanja konosmana, broj primeraka u kojima je izdat konosman, potpis zapovednika broda na koji je roba ukrcana. Konosman se, po pravilu, izdaje u više primeraka.

Prema Haškim pravilima, odnosno Briselskoj konvenciji od 1924. godine, konosman je dokaz da je roba ukrcana na prevoz, a u pogledu ostalih podataka koje sadrži, on ima vrednost pretpostavke koja se može obarati. Konosman može da sadrži i određene klauzule o rezervama u pogledu identiteta robe i svojstava robe; ako ne sadrži takve rezerve onda se radi o „čistom konosmanu”. To je posebno važno svojstvo konosmana, jer u finansijskom prometu finansijske institucije prihvataju samo čisti konosman, dakle konosman bez rezervi. Pored toga, prenosi se samo čisti konosman, dok konosman koji sadrži rezerve u pogledu kvaliteta robe, količine, pakovanja nije podoban za prenošenje.

Konosman se prenosi ili samom predajom konosmana ili indosamentom na njegovoj poleđini. Roba može da se izda samo onom licu koje podnese konosman. Izuzetno, može se roba predati i licu koje ne podnese konosman, ako je on izgubljen pa je izvršena njegova amortizacija.

Konosman se može razlikovati i prema načinu na koji se roba predaje na prevoz. Kad se izdaje za robu koja je ukrcana, konosman sadrži klauzulu „ukrcano na brod”, kad je roba primljena, ali još nije ukrcana izdaje se konosman „primljeno radi otpreme”. Negocibijalni konosman je prenosiv „po naredbi” ili glasi „na donosioca” a rekta, ili neprenosivi konosman se ne može prenositi. Konosman može da bude direktni ili tranzitni; direktni je kad se transport vrši brodom do luke odredišta, a tranzitni kad prevoz počinje brodom, ali se koriste i druga transportna sredstva. Grupni konosman se izdaje kad krcatelj izdaje deo brodskog prostora trećem licu, pa se jedan konosman izdaje na više korisnika. U tom slučaju, primaocima robe se ne urućuje konosman nego dobijaju špeditersku potvrdu o prijemu robe na prevoz, koja im služi za podizanje robe u luci odredišta.

Skraćeni oblik teretnice je po svojoj suštini izvod iz teretnice i sadrži podatke o robi koje sadrži i teretnica, ali nedostaju različite opšte klauzule koje normalno sadrži teretnica. U tom slučaju skraćena

131

teretnica uobičajeno sadrži napomenu da se na nju odnose klauzule koje sadrži i standardna teretnica. Ovaj oblik teretnice je usvojen radi pojednostavljenja zaključivanja pomorskog prevoza.

U savremenom pomorskom prevozu se sve češće primenjuje elektronska teretnica koja po sadržaju u potpunosti odgovara teretnici u pismenom obliku. Nije sporno da elektronska teretnica doprinosi ubrzanju pomorskog prevoza i sa tog stanovišta je dobrodošla. Međutim, postavlja se pitanje ove tertnice kao dokaznog sredstva, jer se teretnica ne nalazi u pismenom mobliku, nego u memoriji nekog kompjutera. To vodi tome da njenu ispravnost, u slučaju sumnje, dokazuje sud. Pored toga, moguće su i različite intervencije na teretnici upadom u program kompjutera, slučajno ili, što je ozbiljnije, u slučaju sve proširenijeg elektronskog kriminala.

U svakom slučaju, elektronska teretnica ne može da služi kao vrednosti papir, kao tradicionalna, pismena teretnica, jer da bi postojao vrednosni papir on mora da postoji u fizičkom smislu, a štampani primerak elektronske teretnice ne može na taj način zameniti klasičnu teretnicu.

Kad se roba prevozi linijskim prevozom, odnosno brodom koji vrši linijski prevoz, dokument za prevoz nije konosman, nego se izdaju tri dokumenta: krcatelj ispunjava izjavu- dispoziciju ukrcaja, koja sadrži oznaku robe, njenu količinu, kvalitet i kojom prihvata opšte uslove prevoza robe koje je izdao brodar. Na osnovu primljene dispozicije, brodar izdaje krcatelju nalog ukrcaja, koji predstavlja osnov za ukrcavanje robe, odnosno na osnovu koga zapovednik prima na ukrcavanje robu. Pri prijemu ovog naloga krcatelj, unapred, plaća i vozarinu.

Kad se roba ukrca na brod, zapovednik izdaje krcatelju potvrdu o ukrcaju ili teretnicu. 4. Obaveze i odgovornost brodara Brodar ima obavezu da brod postavi na određeno mesto u ugovoreno vreme i da omogući krcatelju

ukrcavanje robe. Brod mora da po kapacitetima odgovara količini robe koju treba ukrcati; u praksi su moguća odstupanja do 5% od ugovorene količine. Brod mora da odgovara po trupu broda prema teretu, da ispunjava uslove koji se odnose na skladišta broda, opremu za ukrcavanje tereta.

O spremnosti broda za ukrcavanje tereta brodar je dužan da obavesti krcatelja i da primi teret koji je krcatelj postavio uz trup broda. Brodar odgovara za slaganje tereta na brodu, na način koji obezbeđuje sigurnost plovidbe. On preuzima odgovornost za čuvanje robe od trenutka predaje na brod; on je odgovoran i za sve postupke posade, zapovednika broda.

Naručilac je obavezan da pripremi teret za ukrcavanje i da ga preda brodaru, navodeći tačne podatke o teretu koji se prevozi. Naručilac je dužan da poštuje rokove za ukrcaj, odnosno iskrcavanje, ako sam vrši te poslove. Naručilac brodaru treba da preda isprave o robi koje su neophodne i da plati vozarinu za prevoz robe.

Brodar je dužan da izvrši prevoz robe do određene luke. Ako je u pitanju ugovor o čarteru, krcatelj ima pravo da odredi prevozni put, a kod prevoza linijskom plovidbom krcatelj nema pravo izbora luke i prevoznog puta.

Ugovorne strane mogu da luku iskrcavanja odrede i tako da je krcatelj odredi naknadno. U tom slučaju, luka se određuje „po naredbi” krcatelja, ali ako je jednom izabere ne može da vrši ponovni izbor.

Na zahtev krcatelja, brodar je dužan da izda konosman ili teretnicu koja se odnosi na ukrcani teret. Konosmanom se potvrđuje prijem robe na prevoz.

Brodar ima obaveze u pomorskom prevozu: 1) da preveze robu; 2) da čuva robu koja mu je poverena na prevoz; 3) da nakon izvršenog prevoza robu preda određenom primaocu. Za izvršavanje navedenih obaveza brodar snosi odgovornost. Međutim, brodari su uvek nastojali

da svoju odgovornost ograniče na različite načine ili da makar teret dokazivanja u slučaju sporova po

132

ugovorima o prevozu prebace na naručioca prevoza. Najčešće, brodari su to postizali unošenjem određenih klauzula o ograničavanju odgovornosti u ugovore koje su zaključivali za prevoz robe.

U savremenom međunarodnom privrednom pravu postoje tri osnovna načina ograničavanja odgovornosti brodara.

1) Sistem abandona, prema kome brodar ima zakonsku mogućnost da za obaveze koje su proistekle za njega radom zapovednika njegovog broda, brod i vozarinu prepusti oštećenom. Ovaj sistem ograničavanja odgovornosti se razvio u mediteranskim zemljama, a sa nekim modifikacijama danas je prihvaćen i u drugim delovima sveta.

2) Nemačkim zakonodavstvom odgovornost brodara je ograničena samo na njegovu pomorsku imovinu, što znači da se odgovornost nadoknađuje samo pomorskom imovinom kojom brodar raspolaže. Ovaj sistem su prihvatile i skandinavske države.

3) Engleski sistem isključenja odgovornosti kojim se omogućava ograničenje odgovornosti do određenog iznosa, zavisno od nosivosti broda.

Odgovornost brodara za izvršenje prevoza je uređena, prvenstveno, Haškim pravilima od 1924. godine, Vizbijskim pravilima od 1978. godine i Hamburškim pravilima (Konvencijom Ujedinjenih nacija o prevozu robe morem od 1978. godine.)

U navedenim pravilima pretpostavlja se subjektivna odgovornost brodara za svaki gubitak, oštećenje robe i zakašnjenje u ivršenju prevoza. Od te odgovornosti brodar se može osloboditi ukoliko dokaže da je preduzeo sve razumne mere da se izbegnu štetni događaji ili štetne posledice.

Hamburškim pravilima je predviđeno povećanje odgovornosti brodara u odnosu na pravila uspostavljena Haškim pravilima. Prema Haškim pravilima brodar je odgovoran da osposobi brod za plovidbu pre i na početku putovanja, ali nije bio odgovoran ako do štete dođe zbog stanja broda nakon toga. Hamburška pravila predviđaju da je brodar dužan da tokom celog putovanja preduzima mere da održe sposobnost broda za plovidbu.

Odgovornost brodara se proteže od vremena prijema robe na ukrcaj do njene predaje. Haška pravila ne predviđaju oslobođanje brodara za štetu nastalu usled nautičke greške. Takođe, odgovornost brodara je pooštrena i smanjenjem broja drugih razloga koji su prema Haškim pravilima bili osnov za oslobađanje od odgovornosti. U svim slučajevima, brodar mora da dokaže da je šteta nastala iz razloga za oslobađanje od odgovornosti; naravno, korisnik prevoza je ovlašćen da dokazuje suprotno, da razlozi koje navodi brodar nisu uzrok štete.

Međutim, odgovornost brodara za štetu je ograničena, na nekoliko načina, do iznosa koji su određeni međunarodnim pravilima za prevoz robe.

Kod prvog načina ograničenja, iznos odgovornosti brodara za nastalu štetu se utvrđuje prema jedinici tereta. Jedinica tereta se razlikuje prema vrsti tereta i može biti komad ili koleto, kod rasutih tereta kubni metar ilki druga uobičajena mera na osnovu koje je određena vozarina ili kontejner ako se roba prevozi u kontejnerima.

Kod drugog načina ograničavanja odgovornosti za štetu se određuje prema kilogramu bruto težine robe koja se prevozi.

Konačno, ograničenje odgovornosti ss može utvrditi i veličinom broda koji se koristi za prevoz. Međutim, ograničenje odgovornosti je pravilo samo u slučaju da brodar nije štetu izazvao namerno

ili grubom nepažnjom. Posebno pitanje kod pomorskog prevoza robe je rešavanje sukoba nadležnosti zakonodavstava

koja se primenjuju u slučaju eventualnog spora. U tom pogledu, moguće je primeniti tri rešenja: 1) primeniti pravo one zemlje na koje su se stranke pozvale pri zaključivanju ugovora;

2) ako nema izričitog sporazuma stranaka u tom pogledu, tumačiti volju stranaka iz drugih odredaba ugovora i primeniti ono pravo koje su stranke želele da bude primenjeno u slučaju spora; 3) ako se ne može utvrditi volja stranaka ni na jedan od navedenih načina, primeniti pravo zastave broda, odnosno države čiju zastavu brod vije.

133

Treba napomenuti da, u načelu, odgovornost brodara proizlazi iz ugovora o prevozu koji je zaključio sa korisnikom. U većini slučajeva, teretnica služi kao dokazno sredstvo za utvrđivanje odgovornosti brodara.

Međutim, samo posedovanje teretnice može da bude osnov odgvornosti brodara prema primaocu, odnosno prema imaocu teretnice. Ta odgovornost nastaje samim izdavanjem teretnice. Ovlašćeni imalac teretnice ima pravo da mu roba označena na teretnici bude isporučena u potpunom skladu sa njom. Prema tome, odgovornost iz teretnice je na određeni način posebna vrsta odgovornosti prema primaocu robe, koji ne mora biti stranka u ugovoru o prevozu. Pri tome, brodar odgovara za robu prema podacima unetim u teretnicu i on se te odgovornosti može osloboditi samo ako su u teretnici navedeni podaci o stanju robe (nečista teretnica) koji dokazuju da nema odgovornosti na njegovoj strani.

MEĐUNARODNI PREVOZ UNUTRAŠNJIM PLOVNIM PUTEVIMA

Ugovorom o međunarodnom transportu robe unutrašnjim plovnim putevima se prevozilac u rečnom, jezerskom ili kanalskom saobraćaju obavezuje da, uz nagradu, preveze robu iz jednog mesta u drugo, na teritoriji države koja je različita od one u kojoj je prevoz započeo. Nema opštih međunarodnih pravila kojima je uređena ova vrsta prevoza, ali postoje međunarodni ugovori koji uređuju ovaj način prevoza pojedinim rekama na kojima se odvija međunarodni prevoz robe (za Dunav, Rajnu i sl).

Plovidba Dunavom je uređena Bratislavskim sporazumima, koje su zaključila brodarska preduzeća iz dunavskih država. Sporazumi se sastoje iz sporazuma o opštim uslovima prevoza, sporazuma o jedinstveniom tarifama i sporazuma o remorkiranju, pomoći u slučaju havarija i agencijskim poslovima. Važno je imati u vidu da Bratislavski sporazumi obavezuju samo brodarska preduzeća, ali ne i korisnike prevoza. Korisnici prevoza se obavezuju ovim sporazumima na osnovu ugovora o prevozu koje zaključuju sa brodarima.

Na sličan način su uređeni i odnosi u pomorskom prevozu Rajnom, posebnim sporazumima koje su zaključili brodari koji se bave tim prevozom.

Tek 2000. godine je izvršena unifkikacija međunarodnih pravila o pomorskom prevozu, usvajanjem Konvencije o ugovoru o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi u Budimpešti. Srbija još nije ratifikovala ovu konvenciju i kod nas su pitanja prevoza robe u unutrašnjoj plovidbi uređena Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi od 1988. godine, koji je više puta izmenjivan i dopunjavan, a poslednji put 2000. godine. Dakle, radi se o zakonu koji je donet u bivšoj Jugoslaviji i koji je modifikovan, nakon njenog raspada, ali je jasno da su neophodne njegove izmene i dopune, u skladu sa promenjenim okolnostima.

Osnovni dokument u prevozu unutrašnjim morskim vodama je tovarni list i to je zapravo posledica korišćenja tog dokumenta u železničkom saobraćaju. Tovarni list izdaje brodar koji preuzima obavezu prevoza, a potpisuje ga i krcatelj. Tovarni list je dokaz da je određena roba primljena na prevoz i da je zaključen ugovor o prevozu, pod opštim uslovima navedenim u tovarnom listu. Tovarni list prati robu tokom celog prevoza. Tovarni list se u praksi izdaje u više primeraka. Prema dunavskim pravilima, tovarni list se izdaje u šest primeraka, od kojih original prati robu u toku celog prevoza, jedan duplikat se predaje pošiljaocu i uz to se izdaju četiri kopije tovarnog lista.

Prema Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, tovarni list mora da sadrži mesto i datum izdavanja tovarnog lista, mesto i datum preuzimanja robe, imena i adrese pošiljaoca i prevozioca, mesto iskrcavanja, naziv primaoca, podatke o robi.

Tovarni list nema svojstvo vrednosnog papira i on je potvrda zaključenog ugovora o prevozu robe i predaji robe na prevoz. Tovarni list se koristi za prevoze manjih količina robe, na kraćim relacijama. Zbog toga je uobičajeno da se tovarni list izdaje kod prevoza denčanih pošiljki.

134

Ukoliko se prevoze veće količine robe, na primer celim šlepom, onda se prava i obaveze ugovornih strana utvrđuju posebnim ugovorom, kao dokument o prevozu se izdaje teretnica, kao dokaz o zaključenom ugovoru. Teretnica u prevozu robe unutrašnjim plovnim putevima ima isti karakter kao i u pomorskom prevozu robe. Ona jeste hartija od vrednosti i imaocu teretnice daje pravo raspolaganja robom na koju glasi teretnica.

Teretnicu izdaje brodar, na zahtev krcatelja, a ukoliko krcatelj to ne zahteva onda brodar i krcatelj mogu da zahtevaju da im se izda tovarni list.

U teretnici koja se izdaje na ime mora da bude navedeno da se radi o teretnici, i to zbog toga što u unutrašnjoj plovidbi postoji i tovarni list kao dokument o prevozu robe unutrašnjim plovnim putevima. Teretnica se sačinjava na osnovu podataka koje daje krcatelj ukoliko postoji sumnja u tačnost tih podataka ili dokazi da teret nije u dobrom stanju, brodar može da unese napomene kojima se to konstatuje. Pored tovarnog lista robu u prevozu unutrašnjim vodenim putevima prate i druga dokumenta koja se odnose na robu, kao što su carinske, sanitarne i slične isprave. Ne postoje jedinstvene tarife za prevoz robe unutrašnjim vodenim putevima; visinu tarife utvrđuju preduzeća koja se bave tim prevozom, pa tarifa zavisi od konkurencije na tržištu, ali i sposobnosti pojedinih preduzeća. Prevoznici u međunarodnom prevozu unutrašnjim plovnim putevima odgovaraju za štetu koja nastane u toku prevoza, od trenutka prijema do predaje robe označenom primaocu. Prema Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, brodar ne odgovara za oštećenje, manjak, gubitak robe ili docnju u predaji tereta, ako dokaže da su ti događaji nastali iz razloga koji nisu mogli da se otklone. Dakle, i u prevozu unutrašnjim plovnim putevima, pretpostavlja se subjektivna odgovornost brodara.

Šteta se utvrđuje na način koji je unapred utvrđen sporazumom prevozioca i korisnika prevoza, a u njenom utvrđivanju, kao i u pomorskom prevozu učestvuju posebni stručnjaci, havarijski komesari. O utvrđenoj šteti se sastavlja zapisnik u kome se ističe razlog nastanka štete i njena visina. I u prevozu robe unutrašnjim plovnim putevima postoje određena ugovorna isključenja odgovornosti za štetu; dakle, ta isključenja se utvrđuju ugovorom između prevoznika i naručioca.

Za zakašnjenje u isporuci robe brodar odgovara najviše do visine vozarine.

MEĐUNARODNI PREVOZ ŽELEZNICOM

1. Opšte napomene

Međunarodni prevoz železnicom je najpotpunije uređen međunarodnim ugovorima, što je normalna posledica najdužeg perioda razvoja i trajanja, kao i značaja železničkog prevoza robe i putnika. Ugovorom o međunarodnom železničkom transportu se železnica obavezuje da preveze robu ili putnike, uz naknadu, od otpremne do uputne železničke stanice s tim da se prevoz odvija na teritoriji od bar dve države. Pri tome nije nužno da otpremna i uputna stanica budu u dve države, mada je to najčešći slučaj. Međunarodni prevoz je i onaj u kome se makar u tranzitu koristi teritorija druge države. Uslov da se neki prevoz robe smatra međunarodnim je da je roba prerdata na prevoz po međunarodnom tovarnom listu koji podrazumeva prevoz od otpravne do usputne stanice. Pored toga, roba mora da se prevozi preko teritorija država koje su članice Međunarodne konvencije o međunarodnim prevozima železnicom (COTIF) od 1980. godine. Prevoz mora da se vrši na prugama koje su navedene u spisku pruga koji vodi Centralni biro za međunarodne prevoze na železnicama.

135

2. Izvori prava o međunarodnom prevozu robe železnicom

Međunarodni železnički saobraćaj je prvi put uređen Međunarodnom konvencijom o prevozu robe železnicom od 1890. godine (CIM). Ova konvencija je više puta menjana i dopunjavana. Danas je prevoz putnika i robe železnicom uglavnom uređen Konvencijom o međunarodnim prevozima železnicama (COTIF). Ta konvencija ima dva dodatka: Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom železničkom prevozu putnika i prtljaga i Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom prevozu robe železnicama.

Srbija je članioca ove konvencije, po osnovu sukcesije, jer je Konvenciju ratifikovala Jugoslavija. Treba napomenuti da su Konvenciju ratifikovale sve evropske države, ali to nije učinila Rusija, pa se između Srbije i Rusije primenjuju posebni sporazumi. Jedan od razloga izostajanja Rusije iz članstva u Konvenciji je tehničke prirode, jer su ruske pruge znatno veće širine od pruga u drugim evropskim državama.

3. Obaveze železnice

Obaveze prevoza železnicom su specifične. Za razliku od drugih vidova transporta, kod železničkog transporta je važno zapaziti da je železnica dužna da vrši prevoz robe i putnika, ako se pošiljalac pridržava pravila Konvencije i ako je prevoz moguć redovnim prevoznim sredstvima. Železnica može da se oslobodi obaveze prevoza samo ako je prevoz sprečen okolnostima na koje železnica ne može da utiče. Železnica mora da primi na prevoz robu u železničkoj stanici koja raspolaže odgovarajućim sredstvima za utovar, istovar ili pretovar robe koja se predaje na prevoz. Prema tome, železnica mora da primi na prevoz robu koja prema normalnim kapacitetima železnice može da se preveze i ako roba zadovoljava zahteve međunarodnog železničkog saobraćaja. Ti zahtevi se, posebno, odnose na oblik robe, njenu zapreminu, odnosno gabarite, težinu. Pri tome, procena kapaciteta železnice za prevoz robe se ne zasniva samo na mogućnostima transportnih kola, nego i na drugim kapacitetima železnice: postojanju opreme za utovar, nosivosti pruga i mostova, kapacitetima stanica itd. Zato železnica nije u obavezi da primi na prevoz robu izuzetne težine po komadu, ako ne raspolaže odgovarajućim dizalicama za utovar u otpremnoj i istovar u uputnoj stanici, ili za pretovar ako je on obavezan. Da bi se obezbedilo informisanje potencijalnih korisnika prevoza železnicom, železnica objavljuje poseban imenik u kome navodi kapacitete koji stoje na raspolaganju u stanicama. Kad interesi bezbednosti saobraćaja zahtevaju da se saobraćaj na određeno vreme prekine, železnica o tome mora da obavesti preko sredstava informisanja. Ako prekid traje duže od mesec dana, železnica je dužna da obavesti Ured za međunarodne prevoze, koji obaveštava železnice drugih država. Ovaj sistem obaveštavanja ima za cilj da obezbedi sigurnost korisnika železničkog prevoza i železnica i ako to železnica propusti da uradi, može biti tužena za naknadu štete koja je zbog toga nastala. Železnica ima obavezu da čuva robu koju primi na prevoz. Pošiljalac, u suštini, postaje poverilac železnice od trenutka kad preda robu na prevoz do trenutka kad železnica tu robu preda primaocu u uputnoj stanici. Železnica je dužna da prevozi robu koju je primila radi prevoza po redosledu prijema. Ako nadležne vlasti zahtevaju prioritet u pogledu redosleda transporta robe, strana čiji je redosled narušen ne može da podnese tužbu, osim ako je železnica već primila na prevoz njegovu robu. Tarifu za prevoz robe samostalno uređuju pojedine države i konvencija u tom pogledu ne nameće bilo kakva ograničenja. Međutim, tarife se primenjuju samo ako su na snazi u trenutku zaključenja ugovora o prevozu robe železnicom. Prevoz zeleznicom se može klasifikovati prema više kriterijuma.

136

Kolski prevoz podrazumeva da se roba prevozi po jednom tovarnom listu u količinama koje su iznad 5.000 kg; ovaj način se može primeniti i za manje količine robe, ali pod uslovom da se plati tarifa predviđena za najmanje 5.000 kg. robe. Denčane (komadne) pošiljke su one koje su lakše od 5.000 kg i takođe se predaju po jednom tovarnom listu. Sporovozna pošiljka je uobičajen način prevoza robe železnicom, bez obzira da li se odnosi na kolske ili denčane pošiljke. Ovakva roba se predaje na prevoz železnici po tovarnom listu za sporovoz. Brzovozna pošiljka se predaje na železnicu po tovarnom listu za brzovoz i podrazumeva kraće vreme trajanja prevoza. Naravno, za ovakve pošiljke se naplaćuje tarifa koja je viša za 50% od sporovozne. Ovakav način prevoza se, uglavnom, primenjuje kad se radi o hitnim prevozima ili o prevozu robe na koju može da utiče vreme trajanja transporta. Ubrzana brzovozna pošiljka podrazumeva maksimalno moguću brzinu prevoza i roba se predaje železnici po tovarnom listu za brzovoz sa naznakom da se radi o ubrzanom brzovozu. I za ovaj način prevoza robe železnicom povećava se uobičajena tarifa za prevoz i to dvostruko.

Kad je reč o brzovoznoj pošiljci železnica je dužna da izvrši otpremu robe u roku od 12 sati od trenutka prijema robe; ako se radi o sporovoznoj pošiljci rok za otpremu je jedan dan. U pogledu prevoza, kod brzovozne pošiljke u prevozu roba mora da se transportuje najmanje 300 tarifnih kilometara dnevno, a kod sporovozne pošiljke 200 kilometara. Takođe, konvencijom su predviđeni kratki rokovi isporuke robe po stizanju u uputnu stanicu, ali oni ne teku ako je zadržavanje robe nastupilo zbog obavljanja carinskih, poreskih, sanitarnih i drugih formalnosti, kao i za svako zadržavanje u toku prevoza do koga nije došlo usled krivice železnice.

U slučaju smetnje koja nastane za prevoz robe, železnica mora da odluči da li je neophodno da o nastaloj smetnji obavesti pošiljaoca i zatraži njegov nalog za postupanje ili da robu preveze drugim putem ako on postoji. Pošiljalac izvešten o smetnji može da raskine ugovor, ali u bilo kom od navedenih slučajeva on je dužan da plati vozarinu shodno pređenom putu robe, kao i sve druge troškove koji su tarifama predviđeni. Pošiljalac se može osloboditi ove obaveze samo ako je do prekida prevoza došlo zbog krivice železnice.

4. Obaveze i prava pošiljaoca

Osnovna obaveza pošiljaoca je da robu preda na prevoz u urednom pakovanju u skladu sa

pravilima za tu vrstu robe, uz ispravno popunjen tovarni list i da plati cenu prevoza, u skladu sa tarifama za vrstu prevoza i vrstu robe koja se prevozi.

Pošiljalac ima pravo da izmeni ugovor o prevozu, na nekoliko načina. 1) može da zahteva da se roba zaustavi na prevoznom putu, u nekoj od stanica; 2) može zahtevati odlaganje isporuke robe; 3) može da naloži da se roba izda drugom primaocu, različitom od onog označenog u tovarnom

listu; 4) može izdati nalog da se roba izda u nekoj od usputnih stanica umesto u onoj koja je označena u

tovarnom listu; 5) može da zahteva da se roba vrati u otpravnu stanicu. Uz ove izmene ugovora, koje se direktno odnose na prevoz robe, pošiljalac može, ako to nije u

suprotnosti sa pravilima otpravne železnice, da traži i izmenu odredaba ugovora kojima je uređeno plaćanje vozarine ili pouzeće pri predaji robe:

1) on može da zahteva da se za izdavanje robe naplati pouzeće iako to nije bilo predviđeno tovarnim listom;

2) može da smanji ili napusti pouzeće ako je bilo predviđeno ili da poveća njegov iznos;

137

3) može da izmeni uslove u pogledu obaveza plaćanja vozarine i troškova (npr, da ih prebaci na pošiljaoca).

Izmene ugovora po zahtevu pošiljaoca mogu da se vrše samo za pošiljku u celini, a ne mogu se odnositi samo na neke delove pošiljke. Izmene ugovora se podnose na posebnom obrascu, predviđenom konvencijom, uz predočavanje duplikata tovarnog lista; otuda proizlazi da se one mogu tražiti samo u otpravnoj stanici i te izmene se unose na duplikat tovarnog lista, na isti način kako se i tovarni list prima, overavanjem žigom otpravne stanice i unošenjem datuma izmena.

Izmene ugovora o prevozu su moguće samo dok se roba nalazi u prevozu i pošiljalac ne može menjati ugovor nakon što železnica preda tovarni list primaocu. I primalac ima pravo na izmene ugvora o prevozu, pod uslovom da pošiljalac nije obaveza da plati troškove prevoza u uputnoj državi i ako je to pravo primaoca izričito navedeno u tovarnom licu. U tom slučaju, i primalac ima pravo da zahteva da se roba zaustavi na putu prevoza, da se odloži izdavanje robe, da se roba izda u nekom drugom licu, a ne onom koje je naznačeno kao primalac u tovarnom listu. Takođe, primalac ima pravo da zahteva da se carinske i druge formalnosti obave u njegovom prisustvu. Primalac ima pravo da podnese ove zahteve za izmenu ugovora o prevozu tek kad roba pređe granicu i nalazi se u uputnoj državi. Primalac ima i pravo da promeni način transporta robe i da zahteva da se prevoz vrši brzovozno umesto sporovozno i obratno, kao i da se roba izda na nekoj drugoj usputnoj stanici, a ne onoj koja je naznačena u tovarnom listu. Primalac ove zahteve može da podnese na posebnom obrascu, previđenom konvencijom, u uputnoj stanici i to ako oni nisu u suprotnosti sa međunarodnim tarifama za prevoz robe.

5. Tovarni list

Ugovor o prevozu robe železnicom spada u formalne ugovore i on se zaključuje tako što železnica primi robu na prevoz uz propisano popunjen tovarni list. Prema tome, to je i realan ugovor, jer se zahteva predaja robe na prevoz, pored popunjenog tovarnog lista. Pri predaji robe i tovarnog lista, prijem overava otpravna železnička stanica žigom na tovarnom listu, sa naznačenim danom prijema robe. Tovarni list je dokument sa precizno uvtrđenom sadržinom, predviđenom konvencijom. Tovarni list se popunjava u duplikatu i železnica je dužna da i duplikat overi pri prijemu robe na prevoz. Original tovarnog lista prati pošiljku tokom celog puta i u uputnoj stanici se predaje primaocu. U tovarnom listu moraju da se navedu i podaci o načinu plaćanja, odnosno pouzeća i svi avansi koji su dati za prevoz, kao i ko plaća vozarinu. Te podatke popunjava pošiljalac, koristeći se odgovarajučim klauzulama predviđenim u konvenciji: „franko vozarina”, „franko svi troškovi”, „franko carina” itd. Pošiljalac odgovara za propisno pakovanje robe da bi ona sačuvala svoja svojstva u toku prevoza. Železnica ima pravo da pri prijemu robe na prevoz proverava da li predmet prevoza odgovara podacima unetim u tovarnom listu; ako ustanovi neslaganje može da odbije prijem pošiljke. 6. Odgovornost železnice Odgovornost železnice za prevoz robe koja je uz tovarni list primljena radi prevoza proteže se tokom celog prevoza. Pri tome, solidarno su odgovorne sve železnice na prevoznom putu, ali je pošiljaocu olakšan zahtev za utvrđivanje odgovornosti, jer on taj zahtev podnosi otpravnoj stanici. Na taj način, u stvari, otpravna stanica je garant prevoza koji daje jemstvo pošiljaocu i ona je predstavnik u železničkom transportu. Naravno da se odgovornost u konkretnom slučaju utvrđuje u složenim odnosima između železnica, ali to za pošiljaoca nije od velikog značaja. Ipak, korisnik prevoza ima pravo i da podnese tužbu protiv one železnice na čijem je području nastala šteta.

138

Železnica ne odgovara za štetu ako je do nje došlo usled krivice pošiljaoca ili trećih lica, odnosno ako je šteta posledica nastupanja više sile Železnica odgovara za svaki kvar robe, za njen gubitak, kao i za prekoračenje roka isporuke. Odgovornost železnice je ograničena u pogledu gubitka težine robe, ako je gubitak težine redovna pojava prema vrsti robe, ali i u tom slučaju odgovara ako gubitak u toku prevoza prelazi uobičajeni gubitak te vrste robe. Železnica je dužna da robu koju primi na prevoz preveze u predviđenim rokovima i snosi odgovornost ako te rokove prekorači. Prekoračenjem se smatra svako zadocnjenje u isporuci robe do 30 dana; ako to zadocnjenje pređe 30 dana, roba se smatra izgubljenom. Posle isteka tog roka, pošiljalac može zahtevati naknadu štete zbog izgubljene robe, ali ako se ta roba pronađe u narednih godinu dana on može da zahteva da mu se preda, s tim što je obavezan da vrati deo naknade koju je primio kao da je prekoračen rok isporuke. Naknada štete za izgubljenu robu koju železnica plaća se utvrđuje zavisno od robe. Ako se radi o robi koja se kotira na berzi, onda se utvrđuje prema vrednosti robe na berzi u vreme preuzimanja robe na prevoz. Međutim, šteta je ograničena po vrednosti; osnov za utvrđivanje visine naknade štete po kilogramu se utvrđuje u „specijalnim pravima vučenja”. To je, u stvari, obračunska jedinica koja se računa kao prosek srednjih vrednosti valuta 16 država koje u međunarodnoj trgtovini učestvuju sa više od 1%. Oštećenje robe u prevozu postoji kad se smanji kvalitet robe koji utiče na smanjenje njene vrednosti. Železnica mora da plati iznos za koji je umanjena vrednost robe, ali ta šteta ne sme da pređe iznos koji bi se dugovao usled potpunog ili delimičnog gubitka robe. Ako se radi o naknadi zbog prekoračenja roka isporuke, naknada štete se utvrđuje u procentu od iznosa vozarine za konkretni prevoz. Posebno pitanje je kako nadoknaditi štetu kad usled zakašnjenja dođe do oštećenja robe koja se prevozi (npr. oštećenje lako kvarljive robe usled dužeg trajanja prevoza), odnosno da li je treba raspravljati po pravilima za naknadu štete zbog zakašnjenja u isporuci ili kao naknadu zbog oštećenja prevožene robe. U načelu, ovako nastala šteta se raspravlja kao naknada štete zbog zakašnjenja, iako je to nepovoljno za pošiljaoca. Tužba za naknadu štete se može podneti bilo protiv otpravne bilo protiv uputne stanice; izbor tuženog je na strani pošiljaoca, čak i kad uputna stanica nije primila robu. Železnica koja isplati naknadu štete ima pravo na regres od one železnice koja je kriva za tu štetu. Ako ne može da se utvrdi koja je železnica odgovorna za štetu, štetu snose sve železnice koje su učestvovale u prevozu, solidarno. Železnica, međutim, može biti oslobođena od odgovornosti ako je do štete došlo zbog postupka nosilaca prava, naređenja nosilaca prava, zbog mana robe ili zbog više sile. Ponekad, šteta može da nastane zbog neodgovarajućeg ponašanja oštećenog. Da bi to bio razlog za oslobađanje od odgovornosti železnice za nastalu štetu, oštećeni mora da bude svestan svog ponašanja, što znači da mora da mu bude poznato da takvo ponašanje može dovesti do štete. Međutim, ako je šteta nastala makar i delimičnom krivicom železnice, onda to ne može biti osnov oslobađanja od odgovornosti železnice. Nalog imaoca prava, odnosno oštećenog takođe može da dovede do štete i u tom slučaju železnica ne odgovara za takvu štetu. Pri tome, nalog može biti naveden već u tovarnom listui, dakle pri zaključenju ugovora o prevozu, ali imalac prava može nalog izdati i u toku prevoza robe. U takvim slučajevima železnica je dužna da dokazuje da je šteta bilo koje vrste nastala upravo zbog naloga oštećenog i da železnica nije kriva za takav nalog imaoca prava. Železnica se oslobađa od odgovornosti za štetu koja je nastala zbog osobina robe same, odnosno zbog njenog ”unutrašnjeg kvarenja”, kaliranja i sl. Do unutrašnjeg kvarenja robe dolazi usled njenih osobina, koje dovode do sušenja, truljenja, smrzavanja i sl, pod uticajem različitih činilaca u toku prevoza (povišene ili snižene temperature, vlažnosti vazduha). Kaliranje je takođe posledica prirode same robe, kad dolazi do njenog sušenja, isparavanja ili na drugi način promena stanja ili gubitka u količini, bez posebno štetnih uticaja u toku prevoza.

139

Železnica se, takođe, oslobađa od odgovornosti za štetu koja je nastala usled okolnosti ili događaja na koje železnica nije mogla da utiče. Ovaj osnov oslobađanja od odgovornosti je, u stvari, viša sila koja se događa nezavisno od postupanja i volje prevozioca. Pored navedenih opštih osnova za oslobađanje železnice od odgovornosti, postoje i posebni razlozi za takvo oslobađanje, kod kojih je dovoljno da železnica dokazuje da je do štete moglo da dođe zbog postojanja opasnosti za nastanak štete, pa da se pretpostavi da je šteta tako i nastala. Te posebne opasnosti, po svojoj suštiuni, se sadrže u izboru načina prevoza robe koja je oštećena ili u osobinama same robe. Tako, naročite opasnosti postoje kad se roba prevozi otvorenim vagonima, kad roba nije propisno ili nije uopšte pakovana, kad se radi o načinu utovara ili istovara robe, kad ne postoje odgovarajuće ili ne postoje nikakve oznake robe koja se predaje na prevoz, opasnosti koje postoje zbog osobina same robe koja se prevozi.

MEĐUNARODNI DRUMSKI PREVOZ

Ugovorom o međunarodnom prevozu robe u drumskom saobraćaju prevoznik se obavezuje da određenu robu preveze od jednog do drugog mesta u drugoj državi, koja nije država ukrcaja i da je preda ovlašćenom primaocu u stanju u kakvom je robu primio na prevoz, a naručilac prevoza se obavezuje da plati ugovorenu cenu prevoza. 1. Izvori prava o međunarodnom drumskom prevozu Za prevoz robe u drumskom saobraćaju su od posebnog značaja dve međunarodne konvencije: Konvencija o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu robe od 1956. godine, koja je izmenjena i dopunjena Protokolom od 1978. godine i Konvencija o međunarodnom prevozu robe pod pokrićem karneta TIR od 1959. godine. Konvenciju o ugovoru u međunarodnom drumskom prevozu robe je pripremila Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu i ona je stupila na snagu 1961. godine. Konvencija uređuje pravne odnose učesnika u međunarodnom drumskom prevozu robe. Jugoslavija je ratifikovala ovu konvenciju 1958. godine pa je, po pravilima o sukcesiji, i Srbija članica ove konvencije. Konvecija o međunarodnmom prevozu robe pod pokrićema karneta TIR je usmerena na efikasnije sprovođenje carinske kontrole i ubrzavanje obavljanja carinskih formalnosti u drumskom prevozu robe. Njome je uveden poseban dokument, karnet TIR, koji omogućava prelaz granica u tranzitu bez carinskog pregleda robe. Roba označena karnetom TIR podleže carinskoj kontroli samo u mestu otpreme i u mestu opredeljenja. Pri tome, vozilo mora biti zapečaćeno i treba da ispunjava i druge, pre svega tehničke, uslove da bi dobilo taj karnet, koji izdaju samo ovlašćene članice Međunarodne unije za drumski transport.

Karnet se izdaje u onoliko primeraka koliko granica prelazi vozilo, povezanih u obliku knjige. Pri prelasku svake granice se iz knjige oduzima jedan list i pečatom se overava sledeći list, kao dokaz da je vozilo legalno prešlo prethodnu granicu. U karnetu se navode sledeći podaci: 1) ime izdavača karneta; 2) ime prevoznika i njegovo sedište; 3) polazna carinarnica i carinski dokument o vozilu; 4) odobrenje za vozilo; 5) vrednost robe koja je sadržana u popisu koji se prilaže uz karnet.

140

Karnet se overava žigom međunarodne organizacije koja ga je izdala, odnosno po čijem je ovlašćenju izdat. Na poleđini karneta prevoznik i njegov garant potpisuju izjavu da će prevoz biti izvršen prema obavezama preuzetim u karnetu.

2. Tovarni list u drumskom prevozu robe Ugovor o međunarodnom transportu u drumskom saobraćaju stranke zaključuju na osnovu svojih slobodnih volja i mogu da ga zaključe na način kako to njima odgovara. Ipak, robu u prevozu mora da prati određeni dokument-tovarni list. Tovarni list služi kao potvrda da je prevozilac robu predao na prevoz i sadrži uslove pod kojima se prevoz vrši. Tovarni list služi i kao potvrda o zaključenju ugovora, ako je prethodno takav ugovor zaključen, ali nije uslov za valjanost zaključenog ugovora. U bitne delove tovarnog lista spadaju:

1) ime, prezime i adresa pošiljaoca; 2) mesto, datum utovara i odredište robe; 3) ime i adresu prevoznika; 4) mesto, ime i prezime i adresa primaoca robe; 5) podaci o robi-vrsta robe, broj komada, težina (količina) itd; 6) iznos vozarine i drugih troškova; 7) vrsta prevoza; 8) uputstvo za obavljanje carinskih formalnosti Tovarni list izdaje prevozilac pri prijremu stvari, potpisuju ga pošiljalac i prevozilac i izdaje se u

tri primerka; prvi primerak se predaje pošiljaocu, drugi prati robu u prevozu, a treći zadržava prevozilac. Nebitnim delovima tovarnog lista se smatraju različiti podaci koje stranke mogu da ugovore: zabrana pretovara; troškovi koje preuzima primalac; uputstva pošiljaoca o osiguranju robe; iznos akontacije i pouzeća; rok za izvršenje prevoza; spisak dokumenata koji se predaju prevozniku i sl. Načelno, tovarni list u drumskom prevozu robe nije hartija od vrednosti, ali je dopušteno da strane ugovora o prevozu odluče da koriste i tovarni list koji bi predstavljao hartiju od vrdnosti. Ovakav prenosivi tovarni list omogućava i raspolaganje robom u toku prevoza. Takav tovarni list se izdaje po naredbi ili na donosioca i to samo kad su se stranke o tome izričito sporazumele. U tom slučaju, primerak koji se predaje pošiljaocu robe, koji je originalni primerak, mora biti označen kao prenosivi tovarni list, a ostali primerci moraju sadržati oznaku da je izdat prenosivi tovarni list.

3. Obaveze i odgovornost prevoznika Prevoznik je obavezan da pošiljaocu stavi na raspolaganje vozilo koje može da izvrši prevoz i odgovara za izvršenje prevoza. Prevoznik se oslobađa odgovornosti za neispravnost vozila koja se pojavila u toku puta i ako je postupao sa najboljom pažnjom, pa se neispravnost nije mogla otkriti uobičajenim pregledom. Obaveza utovara robe je obaveza pošiljaoca, ali pod nadzorom prevoznika. Prevoznik odgovara za nastalu štetu u toku prevoza i to za gubitak robe, za oštećenje robe i za zakašnjenje u dopremi. Prevoznik može da se oslobodi odgovornosti, ako je do štete došlo iz razloga predviđenih Konvencijom: 1) ako je sporazumom ugovornih strana predviđeno otvoreno umesto zatvorenog ili specijalnog vozila, pa je šteta nastala zbog toga; 2) ako pakovanje robe za prevoz ne odgovara za takvu vrstu robe; 3) ako je do nastanka štete došlo pri utovaru, slaganju ili istovaranju robe i to krivicom pošiljaoca, primaoca ili njihovih radnika; 4) ako je šteta nastala zbog prirodnih mana robe;

141

5) ako su oznake na robi neipsravne ili nisu potpune, pa ne upućuju na vrstu i prirodu robe; 6) kod prevoza životinja, ako se gubitak ili šteta nije mogao izbeći i pored toga što je prevoznik preduzeo sve mere i pridržavao se svih dobijenih uputstava i preduzimao sve neophoidne mere. Prevoznik odgovara za gubitak, manjak, oštećenja robe u prevozu i zbog zakašnjanja u prevozu. Smatra se da je roba izgubljena ako se ne isporuči u roku od 30 dana po isteku ugovorenog roka. Ako rok isporuke nije naveden u ugovoru, smatra se da je roba izgubljena ukoliko se ne preda primaocu 60 dana po prijemu robe za prevoz.

Prevoznik plaća naknadu štete za prekoračenje roka isporuke, ali pod uslovom da primalac podnese zahtev za tu naknadu pre isteka roka od 21 dan posle preuzimanja robe. Visina naknade štete se utvrđuje prema vrednosti robe i to prema cenama u mestu preuzimanja. Pored naknade potpune ili delimične štete, plaća se i naknada srazmernog dela vozarine i carina. Visina naknade štete ne može biti veća od visine vozarine. I u drumskom prevozu robe postoje razlozi zbog kojih se prevoznik može osloboditi odgovornosti za nastalu štetu. Slično kao i u prevozu robe železnicom, u opšte osnove za oslobađanje od odgovornosti spadaju postupci korisnika prevoza, svojstva stvari koje se prevoze i viša sila. U slučaju nastanka štete, prevozilac mora da dokaže da je šteta nastala zbog nekog od tih razloga da bi bio oslobođen od odgovornosti. Posebni razlozi za oslobađanje prevoznika od odgovornosti za šteu su upotreba otvorenih vozila za prevoz, nedostaci ambalaže za robu koja može biti oštećena, nedostatka pakovanja, posledice manipulacije robom (utovar, istovar, pretovar) koje obavlja pošiljalac ili primalac, priroda same robe koja je „sklona” gubitku ili oštećenju zbog truljenja, rđanja, sušenja i sl, nepostojanja ili nepotpunih oznaka na pakovanjima, prevoz živih životinja. Prevoznik će se osloboditi od odgovornosti ako postoje ovi razlozi i i ako je šteta njima izazvana.

MEĐUNARODNI VAZDUŠNI PREVOZ Ugovorom o međunarodnom prevozu vazdušnim putem se vazduhoplovno preduzeće obavezuje da vazdušnim putem preveze robu ili putnike, uz naknadu, od jednog mesta (aerodroma) u drugo mesto (aerodrom), na teritoriji neke druge države, koja nije država ukrcavanja, a naručilac posla se obavezuje da za to plati naknadu.

1. Izvori prava u međunarodnom vazdušnom prevozu Međunarodni vazdušni prevoz je uređen, pre svega, Varšavskom konvencijom od 1929. godine

koja uređuje pitanja odgovornosti prevoznika u vazdušnom saobraćaju i primenjuje se na prevoz putnika, robe i prtljaga vazduhoplovima, uz naknadu. Konvencijom se uređuju i prava i obaveze prevoznika i putnika. Srbija je članica ove konvencije, po osnovu sukcesije, jer je Konvenciju ratifikovala Kraljevina Jugoslavija 1931. godine. U nekoliko navrata ova Konvencija je menjana i dopunjavana, pre svega zbog tehničkog napretka vazdušnog saobraćaja i njenog usklađivanja sa promenama koje je takav napredak doneo (Haški protokol 1955, Gvadalaharska konvencija 1961, Montrealski protokoli 1975. godine).

2. Vazduhoplovni tovarni list

Zaključivanje ugovora o međunarodnom vazdušnom prevozu se vrši na na način koji je sličan zaključivanju ugovora u železničkom i drumskom prevozu, putem vazduhoplovnog tovarnog lista. Vazduhoplovni tovarni list sadrži podatke predviđene Varšavskom konvencijom:

142

1) mesto i datum izdavanja tovarnog lista; 2) mesto polaska i mesto opredeljenja; 3) ime i adresu pošiljaoca, prevoznika i primaoca robe; 4) vrstu i težinu robe, način pakovanja, broj pakovanja i oznake robe; 5) visinu prevoznih troškova i ko ih plaća; 6) napomenu da se prevoz vrši po odredbama Varšavske konvencije.

Varšavska konvencija je predviđala i neke druge podatke koji su se morali upisivati u vazduhoplovni tovarni list, ali je 1955. godine usvojen poseban, Haški protokol koji je smanjio broj tih podataka i pojednostavio vazduhoplovni tovarni list. Dalje pojednostavljenje tovarnog lista je izvršeno Montrealskim 4. protokolom, kojim je predviđeno da se u tovarni list upisuje mesto otpreme i mesto iskrcavanja, jedno od mesta sletanja, ako su mesto otpreme i mesto opredeljenja na teritoriji iste države, ako je to mesto sletanja na teritoriji druge države i težinu pošiljke. Pored podataka koji su obavezna sadržina vazduhoplovnog tovarnog lista, u njega se mogu upisivati i neki drugi podaci koji olakšavaju vazdušni transport i predaju robe; spisak dokumenata uz vazduhoplovni tovarni list, kome se prijavljuje da je roba stigla na odredište itd. Vazduhoplovni tovarni list može biti izdat kao prenosi i neprenosiv. Prevoz robe u međunarodnom vazdušnom transportu se može ugovoriti i posebnim ugovorom i tome se, uglavnom, pristupa onda kad se radi o većim količinama robe za čiji je prevoz potreban celi vazduhoplov ili više njih. Takvi ugovori se zaključuju za čarter prevoze i po pravilu ugovore zaključuju agencije za svoje vazduhoplovne kompanije; tim ugovorima se predviđa ili prevoz robe posebnim vazduhoplovom ili korišćenjem određenog teretnog prostora u redovnim vazduhoplovima, na redovnim letovima od mesta ukrcavanja do aerodroma krajnje destinacije. Visina naknade za prevoz u takvim slučajevima se utvrđuje ili po ugovoru ili prema tarifama vazduhoplovne kompanije. Vazduhoplovni tovarni list, po pravilu, prate i druga dokumenta koja su obavezna na osnovu propisa države kroz koju se vrši prevoz. Ovakva dokumenta treba da pripremi pošiljalac, a ako ih on ne pripremi, pa zbog toga nastane neka šteta, prevoznik ne snosi odgovornost za štetu.

Najvažnija dokumenta, u tom pogledu, su carinska dokumenta. Carinske dažbine su obaveza pošiljaoca robe ili njenog primaoca, ali prevoznik može preuzeti na sebe da te troškove plati u njihovo ime, ali mu za to pripada odgovarajuća naknada. Po pravilu, za troškove prevoznika garantuju pošiljalac ili primalac robe, ali te troškove mogu da snose i zajednički.

Jedan od dokumenata koji se koristi u vazdušnom transportu je avionski manifest, dokument koji predstavlja popis robe i opreme ukrcane na vazduhoplov. Svrha tog dokumenta je da se omogući lakša carinska i druga kontrola i spreči krijumčarenje robe, na primer, izbacivanjem robe ili opreme iz vazduhoplova pre sletanja vazduhoplova.

Vozarina u vazdušnom transportu se određuje po jedinici mere i po težini robe koja se prevozi. U vozarinu se, po pravilu, uračunava i transport robe od mesta njene predaje do aerodroma ukrcavanja i od aerodroma do mesta predaje robe, ako se ti poslovi ne obavljaju na aerodromu.

3. Odgovornost prevoznika Vazduhoplovni prevoznik odgovara za gubitak robe i za štetu na robi, nastale u toku prevoza i za

zakašnjenje u prevozu robe. Krivica vazdušnog prevoznika se pretpostavlja, ali se on može osloboditi odgovornosti za štetu ako dokaže da nema krivice na njegovoj strani. Odgovornost prevoznika je ograničena prema Varšavskoj konvenciji za jedan paket po jedinici težine, ali ograničenje se ne odnosi na štetu koja nastane krivicom prevoznika ili njegovog agenta. Prevoznik može da se oslobodi krivice, ako dokaže da je šteta nastala krivicom ili nehatom oštećenog ili da je do štete došlo usled greške pilota ili greške u navigaciji.

143

Zahtev za naknadu štete se može podneti na teritoriji ugovorne strane Varšavske konvencije, i to prema mestu domicila prevoznika, odnosno njegovog sedišta, odnosno sedišta predstavnika preko koga je zaključen ugovor ili pred sudom odredišta navedenog u ugovoru. U slučaju nastanka štete, primalac je dužan da štetu prijavi čim je ustanovi; vidljivu štetu odmah pri preuzimanju robe, a ako šteta nije neposredno vidljiva onda u roku od sedam dana od dana preuzimanja robe. Šteta se mora prijaviti pismeno.

Zahtev za naknadu štete zbog zakašnjenja se takođe prijavljuje pismeno, u roku od 14 dana; ako je u pitanju gubitak pošiljke, prijava za naknadu štete se može podneti u roku od 120 dana od dana izdavanja tovarnog lista. Smatra se da je roba izgubljena ako ne bude isporučena u roku od sedam dana od dana kad je trebalo da stigne na aerodrom odredišta.

Vazdušni prevoznik se može osloboditi od odgovornosti za štetu ako dokaže da ona nije nastala njegovom krivicom, odnosno ako dokaže da je preuzeo sve mere koje mogao da preduzme da bi otklonio nastanak štete.

Ipak, Montrealski protokol broj 4 predviđa objektivnu odgovornost vazdušnog prevoznika, koji se nje može osloboditi ako dokaže da je šteta nastala zbog mana ili proirode robe, da je roba nepropisno pakovana, a da to nije radio prevoznik, da je šteta nastala zbog oružanog sukoba i da je nastanak štete izazvao postupak nekog državnog organa.

Naknada štete koju duguje vazdušni prevoznik zavisi od ugovorenog načina prevoza, odnosno plaćenen vozarine i u principu je ograničena.

Prevoznik je dužan da nadoknadi stvarni iznos pretrpljene štet ako je ta vrednost deklarisana od pošiljaoca i ako je prema njoj naplaćena veća vozarina, ako je štetu izazvao prevoznik, namerno ili grubom nepažnjom i u slučaju da nije idat tovarni list uz pristanak prevoznika odnosno ako u tovarnom listu nisu navedene klauzule o ograničenoj odgovornosti predviđene u Varšavskoj konvenciji.

MEĐUNARODNA ŠPEDICIJA 1. Opšte napomene

Špedicija svakako ne spada, direktno, u poslove prevoza robe, ali je danas gotovo nezamisliv takav

prevoz, posebno međunarodni, bez učešća specijalizovanih špediterskih organizacija koje transport robe omogućavaju i u znatnoj meri olakšavaju. One, pri tome, ne obavljaju poslove prevoza samog, ali se bave mnogim delatnostima koje predstavljaju uslov za obavljanje prevoza.

Poslove međunarodne špedicije, u načelu, obavljaju posebno organizovana preduzeća čija je to osnovna delatnost. Međunarodna špedicija je neizbežni deo savremenog međunarodnog prometa robe i usluga i u tom pogledu špediterska preduzeća predstavljaju uobičajenog posrednika između prodavca i kupca, odnosno u širem smislu između proizvođača i kupca iz različitih država. Zbog toga je i razvoj špedicije, kao posebne delatnosti, povezan sa razvojem međunarodne trgovine, odnosno međunarodne razmene roba i usluga. U tom pogledu, špedicija se razvila kao posebna delatnost, ali i kao deo međunarodnog transporta ili dopuna međunarodnog transporta. U tom smislu, špedicija je složena delatnost, koja se sastoji iz više elemenata.

Poslovi špedicije se naročito razvijaju od početka 20. veka, kad se značajno razvija međunarodna trgovina. Logična posledica razvoja nacionalnih špediterskih preduzeća je vodila i njihovom međunarodnom ufruživanju, pa je već 1926. godine stvorena prva svetska organizacija špeditera FIATA. Ona nastoji da razvije međunarodna pravila kojima bi se uredili odnosi u špediciji, ali do sada u tome nije bilo mnogo uspeha.

Danas špedicija pre svega ima međunarodni karakter, odnosno deluje u međunarodnoj trgovini i veliki deo poslova izvoza i izvoza u savremenim državanma se realizuje uz pomoć špediterskih organizacija.

144

Uporedo sa rastom međunarodne trgovine i njenom sve većom raznovrsnošću razvijaju se i špediterski poslovi. Tako poslovi špedicije obuhvataju sve više različitih poslova koji su neophodni u poslovima izvoza, uvoza i transporta različitih vrsta roba.

Istovremeno, dolazi i do specijalizacije pojedinih špediterskih organizacija za pojedine poslove. Ta specijalizacija obezbeđuje profesionalnije i efikasnije obavljanje tih poslova i gotovo nije moguće da jedna špedicija obavlja čitavu lepezu delatnosti vezanih za špediciju.

Prednosti špedicije u međunarodnom transportu su mnogobrojne. Pre svega, njena osnovna funkcija je da omogući vezu između proizvođača i potrošača. Zatim,

špedicija smanjuje vremensku razliku između vremena proizvodnje i potrošnje, odnosno omogućava da se proizvedena roba pojavi na tržištu u najkraćem mogućem vremenu. Svojom aktivnošću i organizacijom obimnih prevozničkih poslova, špediter omogućava najjeftiniji mogući prevoz robe od proizvođača do potrošača. Takvom organizacijom prevoza špediter omogućava i izbor najkvalitetnijeg prevoza robe. Špediter se javlja i kao kreditor komintenta, jer on isplaćuje određene troškove koji su neizbežni u transportu.

2. Izvori prava o međunarodnoj špediciji

Kao što je već navedeno, nastojanja da se unificiraju pravila o špediciji nisu postigla značajne

rezultate. Poslovi špedicije su, uglavnom, uređeni nacionalnim zakonodavstvima država. Pored toga, u poslovima međunarodne špedicije su od posebnog značaja opšti uslovi poslovanja špediterskih organizacija. Štaviše, ti uslovi su sve više međusobno usklađeni, pa se neki od njih mogu smatrati i običajnim pravom. U svakom slučaju, i na ovom planu se čine napori za usvajanje jedinstvenih opštih uslova poslovanja špeditera, što bi značajno olakšalo ove poslove i učinilo ih pravno sigurnijim.

Naravno da različita rešenja, predviđena opštih uslovima nacionalnih špediterskih preduzeća nisu dovoljna da odgovore svim rastućim potrebama međunarodne špedicije. Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu u saradnji sa međunarodnom organizacijom špeditera je u više navrata pripremila nacrte međunarodne konvencije o špediciji, međutim, nacionalne organizacije špeditera su odbile sve do sada pripremljene nacrte. D. Đurđev ocenjuje da je osnovna slabost svih do sada pripremljenih nacrta u tome što špediciju tretiraju kao transportnu delatnost, a to je u suprotnosti sa realnim stanjem stvari.27

Određeni rezultat u unificiranju pravila o špediciji je ipak postigla FIATA, koja je usvojila dva formulara osnovnih špediterskih potvrda, tzv. hamburški i bečki formular (FCR i FCT) 1955. godine. Članovi FIATA imaju pravo da izdaju takve špediterske potvrde, ali bez bilo kakvog menjaja njihovog sadržaja. Značaj ovi špediterskih potvrda se ogleda u činjenici da njihovim izdavanjem špediter potvrđuje da je nalogodavac špeditera izvršio svoju obavezu prema primaocu robe. Oba formulara se primenjuju u Srbiji od 1962. godine.

Pri tome, potvrda FCR dokazuje da je od nalogodavca, najčešće prodavca, primio robu sa nalogom da je preda primaocu, koji je najčešće kupac u određenom mestu. FCT potvrdom špediter potvrđuje da je primio od prodavca (nalogodavca) robu u dobrom stanju, radi otpreme do mesta predaje kupcu (primaocu) određenim prevoznim sredstvom i određenim putem. Ni jedna ni druga potvrda nisu hartije od vrednosti, ali potvrda FCT, koja se izdaje nakon zaključenja ugovora o špediciji, sve više poprima osobine hartije od vrednosti.

I dalje bitan izvor prava o špediciji predstavljaju opšti uslovi poslovanja. Mnoga pravila koja su izgrađena opštim uslovima poslovanja postala su običajna pravila.

U Srbiji se, pored navedenih, primenjuju Zakon o obligacionim odnosima od 1978. godine i Opšti uslovi međunarodnih špeditera od 1979. godine.

27 Carić, S; Vilus, J; Đurđev, D; Divljak, D: op. cit, str. 431.

145

3. Ugovor o međunarodnoj špediciji Ugovor o međunarodnoj špediciji je konsenzualnog karaktera, odnosno nema određenu, obaveznu

formu, pa ga stranke mogu zaključiti u različitim oblicima. Međutim, u praksi se ti ugovori zaključuju, uglavnom, u pismenoj formi. Pismena forma ugovora olakšava dokazivanje u slučaju sporova po zaključenom ugovoru.

Ugovorom o špediciji ugovorne strane utvrđuju međusobna prava i obaveze. Pri tome, pravo jedne strane, naravno, predstavlja obavezu druge ugovorne strane i obrnuto.

Ugvorom o međunarodnoj špediciji se jedna strana (špediter) obavezuje da organizuje otpremu ili dopremu robe za račun druge strane-komintenta uz naplatu troškova i provizije. Pod organizovanjem otpreme ili dopreme robe podrazumeva se obavljanje svih neophodnih pravnih i stručnih poslova, kao što su carinski i tehnički poslovi.

Sadržaj ugovora o špediciji zavisi od mnogih okolnosti, pre svega od okvira delatnosti koje se očekuje da obavlja špediter, odnosno od vrste špedicije.

U tom pogledu razlikuju se više vrsta špedicije, zavisno od položaja špeditera u tom poslu. „Ćisti” špediterski posao sadrži samo obavezu da špediter otganizuje otpremu robe, što

podrazumeva da organizuje izvršenje poslova koji dovode do otpreme, ali ne učestvuje u izvršenju tih poslova. Međutim, u praksi se posao špedicije razvio u tom pravcu da špediter, pored organizovanja otpreme, neke ili sve poslove obavlja sam, dakle i poslove organizovanja, ali i poslove prevoza i delatnosti koje su u vezi sa tim.

Kad špediter, pored organizovanja otpreme robe, sam preuzima obavljanje i nekih ili svih poslova

prevoza stvari govori se o samostalnom nastupanju špeditera. Pored samog prevoza, samostalno nastupanje može da znači i obavljanje i drugih poslova u vezi sa otpremom, ali je bitan uslov da se bavi organizacijom otpreme stvari.

Špediter može da samostalno nastupa uvek kad mu to korisnik usluge nije izričito ili prećutno zabranio ili kad bi samostalmo nastupanje bilo u suprotnosti sa interesima stranke. U slučaju da samostalno nastupa, špediter je ovlašćen da pored provizije za obavljanje špediterskih usluga naplati i vozarinu.

Ugovor o špediciji je uslov da bi špediter mogao samostalno da nastupa, ali je špediter obavezan da o svojoj nameri samostalnog nastupanja obavesti korisnika usluga. Ako špediter koji samostalno nastupa koristi za transport ili za delove transporta usluge prevoznog preduzeća, to ne dovodi u pitanje njegovo samostalno nastupanje; u tom slučaju transporter koga odabere i koristi špediter obavlja poslove u ime špeditera i on odgovara za njegov rad, kao da je poslove izvršavao sam.

U obavljanju špediterskih poslova, špediter određeni deo tih poslova može da poveri drugom špediteru, ako nije u stanju da ih sam realizuje. Međutim, tome špediter ne može da pribegne ako se tome protivi druga ugovorna strana. Ako koristi usluge drugog špeditera, špediter sa njim zaključuje poseban ugovor. Po našim propisima, glavni špediter odgovara za izbor drugog špeditera i za njegov rad. U slučajevima kad drugog špeditera izabere sama stranka, onda glavni špediter ne odgovara za njegov rad.

Fiksna špedicija je takav oblik ugovora o špediciji kojom se međusobne obaveze strana u ugovoru

utvrđuju u fiksnim iznosima. Prema tome, fiksni iznosi su utvrđeni za proviziju špeditera i za troškove prevoza. U slučaju fiksne špedicije, špediter odgovara i za izbor tansportera i za njegov rad.

Zbirna špedicija je takav oblik špedicije u kome špediter organizuje otpremu robe druge ugovorne

strane zajedno sa stvarima drugih korisnika njegovih usluga. Radi se u suštini o otpremanju manjih količina robe, koja je podobna za prevoz sa sličnim robama drugih korisnika špediterovih usluga. Ovo je,

146

razume se, ekonomičniji oblik otpreme robe za korisnika usluga špeditera, ali on ne može organizovati zbirnu špediciju ako je to protivno nekim interesima stranke. Međutim, špediter je dužan da u mestu opredeljenja posebnu pažnju posveti raspoređivanju i isporuci robe različitim korisnicima. Baš zbog koristi koje zbirna špedicija nudi korisniku usluga špeditera, on za to ima pravo i na posebnu nagradu.

4. Obaveze špeditera Prva, i na neki način osnovna, obaveza špeditera je prijem robe. Špediter robu može da primi ili od

komintetnta ili od trećeg lica. Prijemom robe, špediter preuizma i obavezu da, poslujući kao dobar privrednik, štiti interese svog komintenta. U tom smislu dužan je da skrene pažnju na način pakovanja robe, u skladu sa uslovima međunarodnog transporta. Ukoliko primeti bilo kakvo oštećenje robe ili pakovanja špediter treba da obezbedi sve dokaze koji će omogućiti njegovom komintentu da ostvari pravo na naknadu štete. Ako je lice kod koga je došlo do oštećenja transporter, špediter treba da njemu uputi prigovor i sve neophodne proteste i da o tome obavesti svog komintenta.

Posebno se postavlja pitanje obaveze špeditera da obavi carinske formalnosti; po jednom

shvatanju to treba da izričito sadrži nalog za špediciju, dok po drugim shvatanjima, obaveza plaćanja carine jeste deo naloga, pa nije nužno da se izričito predviđa u nalogu. Imajući u vidu da je u savremenom međunarodnom prometu roba i usluga uređivanje carinskih formalnosti jedan od osnovnih poslova špeditera, čini se da je prihvatljivo smatrati da je to obaveza špeditera koja se može podrazumevati, pa je nije potrebno izričito isticati u nalogu za špediciju.

Špediter ima obavezu da se ponaša sa pažnjom dobrog privrednika u svakoj fazi izvršenja

špediterskih poslova. Suština posla špeditera zahteva takvu pažnju i povećanu odgovornost špeditera, pre svega imajući u vidu da špediter obavlja posao sa stvarima koje su vlasništvo drugog. Imajući to u vidu, u opštim uslovima poslovanja većine špeditera takvo ponašanje se izričito predviđa kao obaveza špeditera.

Špediter ima obavezu da odredi put prevoza. Naravno, prevozni put može da odredi i komintent,

izdavanjem svog naloga za špediciju, ali ako on to nije učinio onda to predstavlja obavezu špeditera. Takođe, na isti način, i određivanje prevoznog sredstva je obaveza špeditera.

Kod izvršenja ove obaveze špediter mora da vodi računa o nekoliko važnih pitanja. Pre svega, on je dužan da izabere put koji je najsigurniji u konkretnom slučaju. Naravno, najsigurniji transport podrazumeva i odgovarajuće pakovanje robe, s obzirom na uslove transporta. Takođe, on mora da ima u vidu i prirodu robe čiji prevoz organizuje i, u vezi sa tim, hitnost transporta. Od toga zavisi i da li će se špediter odlučiti za prevoz otvorenim ili zatvorenim transportnim sredstvom, od čega može zavisiti zaštita robe u transportu od kvara ili oštećenja.

Pri svemu ovome, špediter uslove transporta (prevozni put, transportno sredstvo) mora da odabira na način koji zavisi i od vrednosti robe i koji će za njegovog komintenta biti najekonomičniji.

Špediter ima obavezu da osigura robu od onih rizika koje zahteva komintent. Ako komintent

zahteva osiguranje za rizike koje osiguravač ne osigurava, špediter je dužan da o tome obavesti komintenta i da zahteva novi nalog u tom pogledu.

U vezi sa osuguranjem robe takođe se postavlja pitanje da li je špediter dužan da robu osigura u svakom slučaju ili samo ako to komintent izričito zahteva. Najprihvatljivije je, izgleda, stanovište da ako nema posebnog naloga komintenta u pogledu osiguranja, špediter je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika u transportu za tu vrstu robe. On bi trebalo da o tome zahteva nalog komintenta, ali ako ne dobije nikakav nalog, ni odbijanje ni prihvatanje, on je to obavezan da to učini poslujući kao dobar privrednik.

147

Špediter ima obavezu da po završenom poslu položi račun komintentu. Imajući u vidu da špediter posluje u svoje ime, a za račun komintenta, špediter polaže račun po izvršenom poslu. Ugovorom, međutim, može biti predviđeno da špediter polaže račun komintentu i za vreme obavljanja posla, a komintent ima pravo da to traži od špeditera i ako ugovorom to nije posebno predviđeno.

Pri polaganju računa obavezno se obuhvataju svi izdaci i troškovi koji su učinjeni u obavljanju posla, praćeni odgovarajućim dokumentima koji to dokazuju. Takva dokumenta obuhvataju sva prevozna dokumenta, carinske deklaracije, račune transportera, skladišnice itd.

Komintent može da stavi primedbu na visinu troškova i da zatraži povlačenje iznosa koji je već dao, ako su oni izazvani krivicom špeditera. Zbog toga komintent može da zahteva i naknadu štete od špeditera, posebno ako su u pitanje neopravdana plaćanja, zbog zadocnjenja do kojeg je došlo usled krivice špeditera. Takođe, komintent može da zahteva naknadu troškova i za eventualno oštećenje robe do koga je došlo krivicom špeditera, odnosno ako on nije postupao sa dovoljnom pažnjom u rukovanju robom i u drugim poslovima otpreme ili dopreme robe.

4. Prava špeditera Špediter ima pravo na naknadu, odnosno na proviziju za izvršeni posao. Visina provizije se

utvrđuje ili ugovorom ili tarifom, odnosno u skladu sa lokalnim običajima koji se odnose na špediterske usluge. Najčešće, visina naknade je utvrđena tarifom. Pravo na naknadu špediter stiče ili predajom stvari transporteru, kao što je slučaj u većini savremenih špediterskih poslova, ili trenutkom predaje stvari primaocu, kako se primenjuje u francuskoj praksi.

Špediter ima pravo na srazmerni deo naknade, ako komintent odustane od ugovorenog posla ili posao poveri drugom špediteru. Visina provizije u tom slučaju se određuje prema poslu koji je špediter obavio do tada, osim ako je on kriv za neizvršenje posla.

Špediter uz proviziju ima i pravo na naknadu troškova. Ti troškovi moraju biti nužni i korisni u konkretnom poslu, pri čemu su nužni oni koji moraju da se podmire pri obavljanju određenog posla. Visinu tih troškova komintent dokazuje podnošenjem odgovarajućih dokumenata komintentu. U praksi, špediteru se isplaćuju određeni avansi za pokrivanje takvih troškova, ali i kao obezbeđenje za naplatu troškova i provizije, ali on sve te troškove treba da dokaže pri polaganju računa komintentu.

Špediter ima pravo zakonske zaloge radi obezbeđenja svojih potraživanja od komintenta. To pravo

špediter ima samo na robi koju ima u posedu i to u vezi sa konkretnim poslom. Savremenim opštim uslovima poslovanja se često ovo pravo zaloge proširuje i na obezbeđenje za sva potraživanja od komintenta koja su dospela, bez obzira na konkretni posao na koji se odnose.

Špediter se, kao što je već navedeno, može javiti i u dvostrukoj ulozi: ulozi špeditera i ulozi

transportera. U takvim situacijama on istovremeno vrši i otpremu robe i njen prevoz do odredišta. U takvim slučajevima, špediter ima pravo ne samo na špeditersku proviziju, nego i na naknadu troškova transporta. Prema tome, on stiče pravo na uobičajenu vozarinu za transport robe, ali i njegova odgovornost se proširuje i on odgovara i kao transporter.

6. Odgovornost špeditera Špediter, kao što je već navedeno, ima obavezu da posluje sa pažnjom dobrog privrednika i da štiti

interese svog komintenta. U slučaju nastanka štete iz posla koji je obavio, on će odgovarati za štetu koja je izvazvana njegovim propustima. Od te odgovornosti se može osloboditi samo ako dokaže da je on postupao sa pažnjom dobrog privrednika, ali je šteta nastala usled više sile, prirode stvari ili krivicom

148

komintenta. U svakom slučaju, dokazivanje da šteta nije nastala usled njegovih propusta je na samom špediteru.

Imajući u vidu već navedenu činjenicu da špediter obavlja poslove u svoje ime i za tuđ račun, postavlja se pitanje njegove odgovornosti za treća lica, prvenstveno za izbor transportera. U tom pogledu se nacionalna zakonodavstva razlikuju. U svakom slučaju, ako je izabrano treće lice u ugovornom odnosu sa špediterom, on odgovara i za njihove propuste, jer ono deluje kao njegov punomoćnik. Ako ne postoji takav ugovorni odnos, nego je špediter izvršio izbor trećeg lica za obavljanje konkretnog posla, po nemačkom zakonodavstvu, on odgovara za njegove propuste samo ako nije izbor izvršio kao dobar privrednik. Po francuskom zakonodavstvu špediter odgovara i za treća lica koja je izabrao, jer on snosi odgovornost ne samo za organizovanje, nego i za izvršenje transporta. Po našem zakonodavstvu špediter odgovara samo za izbor transportera, koji mora da izvrši kao dobar privrednik. Drugim rečima, špediter nije odgovoran za štetu koja nastane dok se roba nalazi kod transportera.

Špediter se može osloboditi odgovornosti ako je šteta nastala usled više sile, zbog prirode samih stvari i zbog krivice komintenta.

MEĐUNARODNO TRANSPORTNO OSIGURANJE 1. Opšte napomene Transportno osiguranje je vid najstarijeg osiguranja u svetu, nastao još u antičkom dobu, u staroj

Grčkoj. U to vreme, zapovednik broda je bio ovlašćen da izbaci robu ukrcanu na brod u slučaju opasnosti po brod, a tako nastalu štetu su snosili solidarno vlasnici robe i brodovlasnik. Sličan karakter ima u Starom Rimu ustanova posebnog kredita kojim poverilac brodaru daje određenu sumu novca na zajam, a brodar se obavezuje da je vrati ako brod stigne i iskrca robu u luci odredišta. Ako brod ili roba na tom putovanju propadnu, brodar nije dužan da vrati zajam.

Intenzivan razvoj savremenog transportnog osiguranja se javlja osnivanjem britanskog Lojda, u Londonu 1779. godine. Polisa osiguranja koju je tom prilikom izradio Lojd postala je standard prihvaćen u čitavom svetu i ona je, sa malim izmenama, i danas u upotrebi u pomorskom osiguranju. U Engleskoj je 1906. godine usvojen Zakon o pomorskom osiguranju, koji je prihvaćen kao uzor za mnoga savremena zakonodavstva u poslovima osiguranja u međunarodnoj trgovinskoj razmeni.

Potreba za osiguranjem u savremenoj trgovinskoj razmeni proizlazi iz činjenice da je i savremeni transport robe, uprkos visokoj tehnološkoj razvijenosti sredstava transporta, izložen brojnim rizicima. Pri tome, imajući u vidu kapacitete savremenih transportnih sredstava, svaka nastala nesreća izaziva štete velikih razmera, koje mogu dovesti i do nepopravljivih posledica po stranke koje se tim transportom koriste, jer bi mogući obim šteta mogao dovesti do njihovog potpunog ekonomskog uništenja.

U svakom transportu je nesumnjivo da transporter snosi odgovornost za prevoz robe ili putnika. Ali, ta odgovornost se zasniva, po pravilu, na krivici transportera za događaje koji dovode do propasti robe ili putnika. Ali, njemu se ne može pripisati krivica, pa prema tome ne može biti odgovoran u slučajevima kad je do propasti robe ili putnika došlo usled više sile, kad je šteta nastala usled događaja na koje on nije mogao da utiče ili da ih predvidi. Pri tome, osim u pomorskom saobraćaju, viša sila se tumači u užem smislu; samo ona sila na koju on kao dobar privrednik i savestan transporter nije mogao nikako da utiče ili da je predvidi. Na primer, on će snositi odgovornost i za funkcionisanje transportnog sredstva, za postupke ili propuštanja lica koja su u njegovoj službi. Dakle, on će snositi odgovornost ako su uzrok štete okolnosti koje se događaju u toku takvog transporta, a neće odgovarati samo ako je događaj koji je doveo do štete sasvim neredovan i na koji on, i pored dužne pažnje, nije mogao da utiče. Na primer, transporter je odgovoran ako zbog popuštanja kočnica na transportnom sredstvu dođe do nesreće i propasti robe; obrnuto on neće biti odgovoran ako do nesreće dođe usled zemljotresa, poplave i sličnih događaja.

149

U pomorskom saobraćaju, međutim, odgovornost brodara je isključena zbog svakog slučaja nastupanja više sile. Izdavanjem konosmana, po pravilu, brodar se obavezuje da snosi odgovornost za propast robe samo u slučaju njegove krivice i krivice lica u njegovoj službi. Tako, brodar ne odgovara za slučajeve nasukavanja broda, sudar na moru, požar na brodu, osim ako je izazvan krivicom posade i sl.

Pored toga, transporter, uobičajeno, ne odgovara za puni iznos štete. Čak i ako postoji odgovornost transportera, postupak za tačno utvrđivanje te odgovornosti i za isplatu naknade za nastalu štetu je dugotrajan i vrlo komplikovan. Konačno, sama naplata nastale štete može biti dovedena u pitanje, na primer, zbog toga što transporter nije solventan.

Sve to govori u prilog korišćenja ustanove transportnog osiguranja. Pre svega, osiguranje, u načelu, pokriva mnogo širi krug rizika u toku transporta i može pokriti sve rizike do punog iznosa štete. Sa druge strane, postupak likvidacije štete je mnogo manje komplikovan i ostvaruje se u znatno kraćim rokovima. Konačno, postoji veća garancija za naplatu štete, jer je osiguravajuće preduzeće, u načelu, imovinski solidnije.

Upravo zbog toga, danas je teško zamisliti bilo koji posao međunarodne razmene roba bez transportnog osiguranja.

Imajući u vidu značaj osiguranja za međunarodnu razmenu roba, osiguravajuće kompanije su pod strogim nadzorom država i podvrgnute strogim uslovima poslovanja, da bi se obezbedila pravna sigurnost osiguranih lica. Naravno, ti uslovi podrazumevaju i sigurnost osiguravajućih kompanija, odnosno društava, koja zahvaljujući ogromnom iskustvu i ekspertizama približno precizno utvrđuju rizike u određenim vrstama transportnih poslova i zavisno od toga utvrđuju visine premija osiguranja za konkretne poslove, koje uključuju i određenu zaradu.

2. Ugovor o transportnom osiguranju

Ugovorom o osiguranju se osiguravač obavezuje, uz naplatu premije, da osiguranom licu isplati

određenu sumu, ako nastane slučaj predviđen u ugovoru o osiguranju. Osiguravač je posebna organizacija ili preduzeće kome su poslovi osiguranja delatnost. Osiguranje

je, u načelu, posao koji se uređuje unutrašnjim privrednim zakonodavstvom i na njega se primenjuju propisi nacionalnog zakonodavstva. Međutim, deo tih poslova ima poseban značaj i u međunarodnom privrednom pravu, posebno kod poslova transporta roba koji ima međunarodni karakter, pa je neophodno razmotriti te aspekte osiguranja koji su obavezni pratilac međunarodne poslovne operacije.

Ugovor o osiguranju nije strogo formalan ugovor i u potpunosti zavisi od saglasnosti volja osiguravača i osiguranog. On može da se zaključi i usmeno, ali je uobičajeno da se zaključuje u pismenom obliku. Međutim, nedostatak obavezne forme ugovora dopušta da se on zaključi i tako što se prihvata pismena ponuda, kod pojedinačnih ugovora, vezanih za jedan konkretni posao. Kod opštih ugovora o osiguranju se uobičajeno sastavljaju jedinstveni pismeni ugovori.

Ponudu za zaključivanje ugovora može da dostavi i osiguravač i osiguranik. U praksi, najčešće, osiguranik traži ponudu od više osiguravača da bi izvršio izbor osiguravača koji pod najpovoljnijim uslovima nudi osiguranje. Međutim, imajući u vidu stepen razvoja poslova osiguranja, često nema potrebe za prikupljanjem ponuda, jer su uslovi za osiguranje poznati budućim osiguranicima, pa se inicijativa za zaključivanje ugovora svodi na prijavu ili nalog za osiguranje. U tom slučaju, osiguravač prihvata ponudu, izričito ili prećutno. Izričito prihvatanje ponude se čini, uglavnom, dostavljanjem polise osiguranja osiguraniku. Međutim, dostavljena polisa se, u načelu, smatra ponudom osiguravača, koju osiguranik treba da prihvati. Ukoliko osiguranik ne izjavi prigovor na polisu u roku od 48 sati od dana prijema polise smatra se da je ugovor o osiguranju zaključen.

Ugovor o osiguranju mora biti po sadržaju takav da su poznati svi elementi neophodni za jasno utvrđivanje predmeta ugovora. To znači da je neophodno da se njime odredi predmet osiguranja, rizici od

150

kojih se osigurava i premija osiguranja. Ugovor mora da definiše i vrednost predmeta osiguranja, da bi se mogla odrediti naknada u slučaju nastupanja osiguranog slučaja.

Ponekad osiguranik nije u mogućnosti da u nalogu za osiguranje da sve podatke koji su neophodni za osiguranje. U takvim slučajevima, ugovor o osiguranju se može zaključiti i na osnovu takvog privremenog naloga, s tim što on mora da sadrži makar podatke iz kojih može da se utvrdi pošiljka koja se osigurava i rizici protiv kojih se osigurava, s tim što je osiguranik dužan da naknadno dostavi podatke koji su nedostajali u privremenom nalogu.

Premija osiguranja je, u stvari, iznos koji je osiguranik dužan da isplati osiguravaču, pri

zaključenju ugovora. Ugovor može da predvidi isplaćivanje premije u celini ili u ratama. Osigurana suma je, zapravo, iznos koji je osiguravač dužan da isplati osiguraniku u slučaju da

nastupe ugovorom predviđeni ritzici. Ta suma ne može biti viša od ukupne vrednosti predmeta osigarnja, ali može da bude niža.

Često se ugovorima o osiguranju predviđa i franšiza, koja je određeni iznos štete koju snosi sam

osiguranik, ako nastupi osigurani slučaj. Za ugovorenu franšizu osiguranik nema pravo naknade štete. Franšiza, po pravilu, predstavlja iznose štete koji su uobičajeni i normalni gubici koji se javljaju u

transportu ili predstavljaju male, bagatelne štete. Franšize se mogu ugovarati u obliku integralnih ili odbitnih franšiza. Integralna franšiza znači da se osiguravač obavezuje da plati štetu u celini ako ona prelazi visinu ugovorene franšize, a odbitnom se osiguravač obavezuje da plati svu štetu koja se utvrdi u postupku likvidacije, s tim da se od utvrđenog iznosa odbije ugovoreni deo, koji se utvrđuje u procentima od vrednosti pošiljke po jedinici trasnporta.

S obzirom na predmet ugovora o osiguranju, transportno osiguranje može biti kasko osiguranje i

kargo osiguranje. Kasko osiguranjem se osigurava transportno sredstvo, a kargo osiguranjem roba ukrcana na transportno sredstvo.

Pored toga, zavisno od vrste transportnom sredstva, postoje specifičnosti transportnog osiguranja u železničkom, drumskom, pomorskom i vazdušnom saobraćaju saobraćaju.

Polisa osiguranja predstavlja dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju i izdaje se na ime ili po

naredbi. U različitim zakonodavstvima, polisa ima različiti pravni karakter, ali u svima je ona, suštinski, jedini pismeni dokument koji osiguravač izdaje o zaključenom poslu osiguranja. U nekim zakonodavstvima ona se obavezno izdaje osiguraniku, u drugima se izdaje samo na zahtev osiguranika, ali u svakom slučaju je dokaz o zaključenom poslu i o sadžini ugovora o osiguranju. Imajući u vidu standardizaciju polise osiguranja, može se smatrati i da je posao osiguranja u stvari ugovor po pristupu, jer osiguranik, uglavnom pristaje na uslove predviđene standardizovanim obrascom polise. Na osnovu polise osiguranik dokazuje svoje pravo na naknadu štete u slučaju nastupanja osiguranih rizika. Polisa je značajna i kod uspostavljanja dokumentarnog akreditiva, koji se često predviđa kao obavezan dokument za otvaranje akreditiva.

Polisa osiguranja se može izdati za jedan konkretni transport, makar se taj transport vršio i u više navrata. Na primer, izdaje se za transport određene količine robe od jedne do druge luke, a ta roba može biti transportovana i u više navrata, odnosno putovanja. Premija osiguranja se plaća odmah, pri zaključenju ugovora.

Polisa može da se odnosi i na sve transporte jedne ili više roba određenog osiguranika, bez roka

važenja; u tom slučaju se polisa odnosi na sve transporte do određenog iznosa osigurane sume, s tim što se premija osiguranja plaća odmah, po ugovaranju (otpisna polisa).

151

Generalnom polisom se zaključuje ugovor o osiguranju svih transporta određenog osiguranika u određenom roku. Kod ove polise se ne određuje osigurana suma, nego se ona određuje za svaki transport koji se unapred prijavljuje i tako se i plaća, nakon prijave transporta.

Otpisna i generalna polisa podrazumevaju obavezu osiguranika da osiguravaču prijavljuje svaki transport blagovvremeno, prijavnicama transporta.

Pomorsko transportno osiguranje se i danas zasniva na već pomenutim pravilima koja je

ustanovio londonski Lojd 1779. godine. Razume se, neka značenja termina su promenjena od tog vremena, polisa ustanovljena tada je doživela neke promene, ali je suštinski ostala ista. Promene su vršene na taj način što su, u praksi, izostali neki rizici od tog vremena ili su dodati novi, povezani sa savremenim razvojem pomorskog saobraćaja. Međutim, te promene su, uglavnom, vršene ne promenom polise same, nego dodavanjem posebnih klauzula, koje su obezbeđivale neophodne ili željene promene. Najpotpunije, i najšire prihvaćene, u praksi međunarodnog osiguranja, su klauzule koje je pripremio Londonski institut pomorskih osiguravača; te klauzule se primenjuju i u našoj praksi pomorskog osiguranja. Klauzule su brojne i njihova analiza bi zahtevala znatno više prostora, pa samo primera radi razmotriće se neke od njih.

Klauzula od skladišta do skladišta podrazumeva da osiguranje počinje da teče od trenutka kad

roba napusti skladište dok ne stigne do luke krajnjeg odredišta, uračunavajući i sve potrebne pretovare u toku transporta. Posle iskrcavanja u luci krajnjeg odredišta, osiguranje se produžava do istovara u mesto krajnjeg odredišta robe koje je označeno u polisi osiguranja za još 15 dana, ako je to mesto u okviru luke krajnjeg odredišta, odnosno do 30 dana ako je krajnje odredište robe van luke krajnjeg odredišta.

Klauzula o pritežaocu podrazumeva da se osiguravač oslobađa odgovornosti za štetu na robi ili za

gubitak robe za vreme dok se ona nalazi u pritežanju transportera ili drugih pritežalaca, koji su odgovorni za gubitak ili oštećenje robe.

Klauzula o zapleni i zarobljavanju oslobađa osiguravača od odgovornosti u slučaju zarobljavanja,

uzapćenja, zadržavanja broda, kao i posledica koje nastanu iz takvih akata. Ta klauzula oslobađa od odgovornosti osiguravača i zbog svih posledica neprijateljstava ili ratnih operacija. Takođe, ova klauzula oslobađa osiguravača i od posledica revolucije, građanskog rata, gusarstva.

Pored opštih klauzula u pomorskom osiguranju se mogu ugovoriti i dopunski rizici, koji podrazumevaju krađu, lom predmeta, rasipanje, samozapaljenje robe, štete pri ukrcavanju ili iskrcavanju itd.

Železničkim transportnim osiguranjem se osiguravaju svi rizici koji mogu da nastanu u

železničkom transportu robe (all risks), odnosno nadoknađuje se svaka šteta u celini, bez franšize. Međutim, postoje slučajevi isključenja nekih rizika od osiguranja, pre svega, od štete koja nastane zbog nepropisnog pakovanja robe; od štete koja nastane zbog postupaka ili naloga vlasnika pošiljke; zbog prirodnog kaliranja ili kvara robe, osim ako se radi o zadocnjenju u transportu; nedovoljne ili nepotpune deklaracije pri predaji robe na prevoz. Ovo osiguranje pokriva i gubitak ili štetu na robi do koje dođe usled nesreće, krađe, elementarnih nepogoda i gubitka ili štete koji se mogu pripisati krivici ili gruboj nepažnji železnice. Osiguranje pokriva rizike nastale od trenutka predaje robe na železnicu do preuzimanja robe u mestu odredišta. Ako su u pitanju denčane pošiljke, onda osiguranje pokriva i sve rizike prevoza do primaoca robe.

Osiguranje u drumskom prevozu takođe pokriva sve rizike, pa osiguravač nadoknađuje štete koje

nastanu usled saobraćajnih nesreća, vremenskih nepogoda, požara, neisporuke, krađe, razbojništva, krađe celog vozila itd. Ni kod ovog osiguranja nisu pokrivene štete do kojih dođe usled nepravilnog pakovanja

152

ili utovara, prirodnih mana robe, ratnih i političkih rizika. Takođe, osiguranje ne pokriva štetu do koje je došlo zbog grube nepažnje ili zle namere.

Osiguranje u vazdušnom transportu podrazumeva osiguranje protiv svih rizika, s tim što se

isključuje odgovornost osiguravača zbog nedostataka u pakovanju robe, štete koja nastane zbog propusta ili grube nepažnje osiguranika, uticaja vremena, ratnih ili političkih rizika. Osiguravač u slučaju nastupanja osiguranog slučaja plaća štetu u celini, bez franšize.

3. Likvidacija štete U postupku likvidacije štete, pod štetom se smatraju svi gubici ili oštećenja koji su nastali

nastupanjem osigiranih rizika, pa je, u načelu, osiguravač dužan da nadoknadi stvarnu štetu, odnosno ekonomski gubitak koji je nastao za osiguranika.

Likvidacija štete se vrši na osnovu zahteva osiguranika koji se podnosi osiguravaču, uz sva dokumenta koja su neophodna da se utvrdi stvarni iznos štete. To podrazumeva da se podnese polisa, prevozni dokument (konosman, tovarni list), skladišna dokumenta, dokumenta o predaji robe i sl. Naravno, mogu biti priložena i sva druga dokumenta koja su relevantna za utvrđivanje štete ili odgovornosti za štetu, kao što su protest brodara, sanitarni, veterinarski i drugi sertifikati.

Osiguravač koji dobije zahtev za likvidaciju štete dužan je da u razumnom roku isplati štetu. Naravno, u postupku likvidacije, osiguravač utvrđuje i da li su ispunjeni svi uslovi za isplatu naknade štete. U te uslove spadaju:

1) ostvarenje ugovorenih rizika; 2) pravni interes osiguranika; 3) da je osiguranik ispunio sve svoje obaveze po ugovoru o osiguranju; 4) da do štete nije došlo krivicom osiguranika ili lica za koje je on odgovoran; 5) da je osiguranik preduzeo sve mere u slučaju nastupanja osiguranog događaja koje su

predviđene ugovorom; 6) da je osiguranik preduzeo sve mere za izbegavanje štete ili za njeno smanjenje; 7) da je bez odlaganja obavestio osiguravača o nastanku štete; 8) da je obezbedio sve dokaze po kojima osiguravač ima pravo na podnošenje regresnog zahteva

prema licima odgovornim za štetu.

MEĐUNARODNI TURISTIČKI POSLOVI

1. Opšte napomene

Turizam je jedna od privrednih aktivnosti koje se najbrže razvijaju u svetu. Tome pogoduju različite okolnosti, a pre svih jačanje međunarodnog saobraćaja, porast životnog standarda, sve veća opšta povezanost sveta.

Posledica takvog razvoja je i razvoj turističkih usluga, tako da je danas teško, ako ne i nemoguće odrediti šta sve podrazumevaju te usluge, jer se njihov asortiman neprekidno širi. One danas obuhvataju čitav niz privrednih grana, od ugostiteljstva, trgovine, bankarstva, do saobraćaja, kulture itd. Pored toga, sve je više učesnika u turističkoj privredi. Razvijaju se posebno organizovana društva koja se bave pružanjem jedne ili više turističkih usluga, javljaju se mnogi oblici posredovanja u obezbeđivanju tih usluga, poput turističkih, putničkih i drugih agencija.

153

Svakako bitna karakteristika turističke privrede u savremenom svetu je i brisanje granice između međunarodnog i unutrašnjeg turizma. Često pružanje turističke usluge podrazumeva kombinaciju oba vida.

2. Izvori prava o međunarodnim turističkim poslovima Takav, nagli razvoj turističke privrede je očigledno zahtevao i razvoj pravila po kojima bi se ona

odvijala. Karakteristika tih pravila je da, prvenstveno, predviđaju standarde određenih turističkih usluga i da su nastala na osnovu profesionalnih iskustava u pojedinim vrstama tih usluga. Tako je nastalo nekoliko međunarodnih sporazuma u ovoj oblasti: Međunarodni hotelski red, usvojen 1954. godine, Sporazum o poslovnim odnosima između hotela i putničkih agencija, Hotelska konvencija od 1970. godine, izmenjena i dopunjena 1983. godine.

U Srbiji su turistički poslovi uređeni, uglavnom, Zakonom o obligacionim odnosima. Pored toga, deo tih odnosa, koji se odnosi na ugostiteljske usluge u okviru turističkih poslova, uređena je Pesebnim uzansama o ugostiteljstvu od 1983. godine.

3. Ugovor o turističkim uslugama

Ugovori o pružanju turističkih usluga su po svojoj prirodi vrlo složeni ugovori, jer obuhvataju i više ugovornih strana i više vrsta usluga koje se pružaju. Njima se uređuju odnosi između turističkih organizacija i hotela, ili turističkih organizacija i korisnika turističke usluge, hotela i korisnika turističke usluge. Posebna specifičnost ovih ugovora je u regulisanju odnosa kad je u pitanju sezonsko poslovanje, što je specifičnost turističkog prometa. Imajući u vidu složenost svih mogućih oblika ugovora o pružanju turističkih usluga, ipak je od suštinske važnosti da se razmotre neki njihovi osnovni oblici. S obzirom da se turistički promet uglavnom odvija preko turističkih agencija, onda je razumljivo da je u centru pažnje odnos turističke organizacije ili agencije sa ostalim učesnicima u pružanju turističkih usluga. Prema našem Zakonu o obligacijama, ugovor o turističkim usluagama može se zakljkučiti u tri osnovna oblika: kao ugovor o putovanju, ugovor o posredovanju u putovanju i ugovor u angažovanju hotelskih kapaciteta. Kad je reč o ugovoru o putovanju turistička agencija se obavezuje da organizujje putovanje, a druga strana se obavezuje da za to plati ugovorenu cenu. Ovo je, ipak, najčešće složen ugovor, jer ne podrazumeva samo putovanje u smislu prevoza sa jednog mesta na drugo, nego sadrži i obavezu organizatora da obezbedi i čitav niz drugih usluga u toku putovanja, od smeštaja u mestima boravka tokom putovanja, ishrane, poseta određenim kulturnim mestim ili priredbama tokom putovanja itd. Ugovor o putovanju je neformalne prirode i, najčešće se zaključuje jednostavnim izdavanjem potvrde organizatora da je ugovoreno putovanje. Potvrda, međutim, mora da ima jasan sadržaj koji određuje bitne elemente putovanja: mesto i datum izdavanja potvrde, naziv organizatora, ime putnika, početak i završetak putovanja, podatke o prevozu, boravku i drugim uslugama u toku putovanja, cenu za sve te usluge u paušalnom iznosu, uslove pod kojima putnik može zahtevati da se raskine ugovor. Potvrda o putovanju je dokaz da su turistička agencija i putnik zaključili ugovor o putovanju, koji obavezuje obe strane ugovora. Od zaključenog ugovora strane mogu da odustanu, pod određenim okolnostima, bez prava i obaveze da naknade štetu ili da povrate novac, odnosno uz takvu naknadu i gubitak ugovorene cene. Putnik može, bez posledica, da odustane od putovanja pre početka putovanja, u roku koji je određen ugovorm. Taj rok zavisi od različitih okolnosti, ali u tom slučaju turistička agencija ima pravo na

154

naplatu administrativnih troškova koji su učinjeni do odustanka. Ako putnik odustane od putovanja neblagovremeno, odnosno posle ugovorenog roka za odustanak, onda organizator ima pravo na naknadu u iznosu od određenog dela ugovorene cene. Putnik može da odustane od putovanja u toku putovanja, ali organizator zadržava pravo na naplatu ugovorene cene, osim ako je odustanak izazvan višom silom. Organizator putovanja može da odustane od putovanja ako su, pre ili u toku putovanja, nastale okolnosti koje nisu mogle da se izbegnu ili na koje on može da utiče. U tom slučaju, organizator nije obavezan na naknadu štete. Organizator može da odustane od putovanja, pre početka putovanja, ako nije obezbeđen dovoljan broj putnika. U tom slučaju, organizator putovanja mora o tome da blagovremeno obavesti putnika i u tom slučaju nema obaveze naknade štete. Organizator putovanja je obavezan na naknadu štete ukoliko odustane u toku putovanja posle njegovog početka. Ugovor o posredovanju u putovanju je ugovor kojim se posrednik obavezuje da u ime i za račun putnika organizuje putovanje i, eventualno, korišćenje drugih turističkih usluga na tom putovanju. U tom posredovanju posrednik je obavezan zahtevima putnika. Ako ti zahtevi nisu u skladu sa pravilima koja važe za takva putovanja, posrednik je dužan da na to upozori putnika i da od njega zatraži druga uputstva. Posrednik izdaje putniku potvrdu o putovanju koja sadrži sve bitne podatke o putovanju, ali uključuje i izričitu napomenu da posrednik nastupa u ime i za račun putnika. Ako je posrednik za to putovanje obezbedio i neku dopunsku turističku uslugu, ima pravo posebne naknade za tu uslugu i obavezan je da izda i potvrdu o toj usluzi, čiji sadržaj sadrži sve podatke bitne za korišćenje te usluge.

Treća vrsta ugovora o turističkim uslugama je ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (Ugovor o alotmanu). To je ugovor koji zaključuje turistička organizacija ili agencija sa ugostiteljem i, po svojoj prirodi, je takođe složen ugovor, jer sadrži čitav niz usluga koje pruža, ili koje može da pruža ugostitelj: od smeštaja, preko ishrane, do posebnih turističkih usluga. Ugostitelj se obavezuje da pruži usluge predviđene ugovorom i da za to plati određenu proviziju agenciji, a turistička agencija se obavezuje nastoji da popuni ugovorene kapacitete u ugovorenom obimu ili da ga obaveštava da to nije u stanju da učini, u rokovima predviđenim ugovorom.

Ugovor o alotmanu (allotment) je specifičan ugovor, koji se zaključuje u pismenom obliku i po

pravilu za period od jedne godine ili jedne turističke sezone. Hotel se obavezuje turističkoj agenciji da će za tekuću godinu ili tekuću sezonu obezbediti određeni broj kreveta, a agencija da će da nastoji da popuni te hotelske kapacitete. Po pravilu, uz smeštaj u hotelu se obezbeđuje i pansionska ishrana. Imajući u vidu složenost ovakvog ugovora, on je formalan i mora biti zaključen u pismenom obliku. To je i logična posledica sve učestalije dugoročne saradnje između turističkih organizacija i ugostitelja, što je svakako povoljno po sigurnost poslovanja i jednih i drugih.

Ugovor o najmu celog objekta je ugovor kojim se hotel obavezuje da turističkoj agenciji stavi na

raspolaganje ceo ili deo ugostiteljskog objekta i da u njemu pruži sve oblike turističkih usluga za određeno, ugovoreno vreme, po ugovorenoj ceni. U ovom slučaju, sav rizik popune hotelskih kapaciteta snosi turistička agencija. Ovo je najjednostavniji ugovor u turističkom poslovanju, ali upravo zbog rizika koji nosi za turističku agenciju, on se retko zaključuje.

Ugovorom na osnovu rezervacije turistička (putnička) agencija obezbeđuje rezervaciju, odnosno mesto za svog klijenta u određenom hotelu za tačno određeni broj dana, odnosno pansiona (smeštaj i hrana). Ovaj ugovor se zaključuje na taj način što agencija pismeno ili usmeno upućuje zahtev za rezervaciju koju hotel potvrđuje na neki od navedenih načina. U pogledu ugovorne cene, moguća su dva rešenja; da klijent plati hotelu nakon završene usluge ili da agencija naplati uslugu od klijenta i onda plati

155

hotelu. Ugovor se smatra zaključenim kad agencija primi potvrdu rezervacije. Kad primi potvrdu rezervacije, agencija zaključuje i ugovor sa klijentom i upućuje ga da koristi uslugu u tom hotelu. Naravno, agencija za izvršenje ovih usluga zaračunava određenu agencijsku proviziju. Agencija nema strogu obavezu da stvarno i popuni rezervisane hotelske kapacitete. Njena obaveza je da nastoji da ih popuni i da do određenog roka obavesti hotel da ne može da popuni sve te kapacitete. Prema tome, ako u tom roku ne može da popuni predviđene kapacitete, agencija ih obaveštavanjem hotela o tome otkazuje. Ali, ako u ugovorenom roku ne obavesti hotel o nemogućnosti da popuni kapacitete, agencija ima obavezu da nadoknadi štetu u vidu ugovorne kazne. Uobičajeno je da se ugovorom predviđa i mogućnost otkazivanja usluge i to u određenim, ugovorenim rokovima (sedam ili 14, a ponekad i 21 dan). Cena ovakvog aranžmana se utvrđuje za kompletni pansion, za smeštaj i za ishranu. Agencija za ugovoreni aranžman dobija proviziju od hotela. Često, ugovor o alotmanu sadrži i druge odredbe. Na primer, uobičajeno je da gosti stižu u hotel u grupama, prema ugovorenim datumima. Takođe, da svaku grupu prati vodič-predstavnik agencije koji pravo gostiju da koriste usluge hotela dokazuje predočavanjem vaučera (voucher). Vaučer služi i za konačni obračun između hotela i turističke agencije. Hotel je dužan da gostu obezbedi sve one usluge koje su navedene u vaučeru ili u osnovnom ugovoru. Eventualne dopunske usluge koje gost zahteva dužan je sam da plati.

4. Ugovor o tajm-šeringu

Ugovor o tajm-šeringu je relativno novi vid pružanja turističkih usluga, ali koji je vrlo dinamičan i

ubrzano se razvija. Poslednjih nekoliko godina se ovaj oblik turističkih usluga razvija i u Srbiji i treba očekivati da će se u budućnosti razvijati još brže. U početku, u našoj zemlji se taj oblik turističkih usluga razvijao, prvenstveno, preko pojedinih korisnika te vrste usluga, ali u ovoj godini su i prvi ugostiteljski kapaciteti u Srbiji (na Zlatiboru) uključeni u sistem koji nudi te vrste usluge.

Ugovor o tajm-šeringu je ugovor o vremenskom korišćenju turističkog objekta, kojim korisnik stiče pravo da vremenski koristi turistički objekat za određeni broj nedelja u godini i u toku određenog broja godina, a za to je dužan da turističkoj organizaciji plati cenu tog korišćenja i da nadoknadi troškove održavanja korišćenog objekta.

Korisnik prava na vremensko korišćenje objekta ne stiče vlasništvo (suvlasništvo) nad objektom koji koristi, već samo pravo raspolaganja u skladu sa ugovorom, iako se u ugovorima često govori o vlasništvu odgovarajućeg dela objekta ili „vlasništvu” nad određenim vremenom u određenom objektu. Međusobna prava i obaveze turističke organizacije i korisnika se uređuju ugovorom.

Tajm šer organizacija je obavezna: 1) da sredstva koja je primila od korisnika prava upotrebljava samo za predviđene namene: za

izgradnju, adaptaciju, rekonstrukciju objekta; 2) da korisniku prava omogući da koristi objekat pod uslovima i na način previđen ugovorom; 3) da održava turistički objekat i ceo turistički kompleks koji je pod njegovom upravom. Korisnik prava vremenskog korišćenja objekta ima obaveze: 1) da koristi turistički objekat kao dobar domaćin; 2) da plati cenu vremenskog korišćenja objekta i da naknadi troškove održavanja i dopunske

usluge koje koristi; 3) da se pridržava pravila reda u turističkom objektu; 4) da na vreme oslobodi turističku jedinicu koju koristi i da omogući korišćenje istog prava

drugom korisniku.

156

Nacionalna zakonodavstva gotovo svih država u kojima postoji praksa tajm-šeringa predviđaju mogućnost prenošenja prava korišćenja na drugo lice ili otuđenje tog prava u korist drugog lica. Za takvo prenošenje je potrebna saglasnost tajm šer organizacije. Obično se u ovom poslu sadrži mogućnost razmene turističkih jedinica koje imalac prava koristi. Ugovorom o tajm-šeringu se utvrđuje da li tu razmenu prava korisnik može da vrši neposredno ili je vrši uz posredovanje tajm šer organizacije; najčešće se to radi posredstvom organizacije. U svakom slučaju, na bilo koji način da se to radi, neophodno je o nameri takve razmene obavestiti organizaciju unapred, u roku koji je predviđen ugovorom.

V DEVIZNO POSLOVANJE (MEĐUNARODNA PLAĆANJA) Do prvog svetskog rata, a i u periodu pre toga, osnova međunarodnih plaćanja je bilo zlato, odnosno za svako plaćanje se primenjivao mehanizam zlatnog važenja. Mehanizam zlatnog važenja je odgovarao u tom periodu, koji je obeležen slobodom međunarodnog prometa, odnosno punom slobodom trgovine. Države su raspolagale odgovarajućim zlatnim rezervama, koje nisu ugrožavale međunarodnu trgovinu. Ali, usled različiutog stepena ekonomskog razvoja, zlatne rezerve su počele da se gube odlivanjem zlata u razvijenije države, pa su ekonomski slabije države još više slabile i gubile mogućnost da posluju po sistemu zlatnog važenja. To je dovelo do intervencije države u finansijsko poslovanje i ograničavanje međunarodnih plaćanja, pa već pre prvog svetskog rata počela se razvijati nova praksa plaćanja, koja je posle rata dobila na zamahu. Ona je dovela do napuštanja sistema zlatnog važenja, i to pre svega u državama koje su bile najviše pogođene ekonomskom krizom tridesetih godina dvadesetog veka, državama izvoznicama sirovina i državama pretežno razvijene poljoprivredne proizvodnje. Te države, izložene velikom padu cena sirovina i povećanom rastu cena industrijskih proizvoda, bile su prinuđene da preduzimaju različte mere, pre svega ograničavanjem uvoza. Ali, pošto ni to nije davalo odgovarajuće rezultate, one su počele da napuštaju sistem zlatnog važenja, da bi se sprečio odliv zlata iz tih država. Pojavni oblik napuštanja zlatnog važenja je bilo uvođenje valutnog kliringa, čime je zlato postalo samo sredstvo međunarodnog obračuna, ali ne i plaćanja. Situacija se razvija u istom smeru, ali znatno brže posle drugog svetskog rata, kad su mnoge jake svetske privrede svoje zlatne rezerve potrošile u ratu i svele ih na minimalne količine. Tu pojavu je potencirala i pojava blokova, koja je dovela do prestanka zlatnog važenja između država dva bloka, ne samo zbog ekonomskih nego i iz političkih razloga. Zbog svega toga, posle drugog svetskog rata razvijaju se tri savremena sistema plaćanja:

1) slobodno devizno plaćanje; 2) klirinško plaćanje; 3) kompenzacije.

Međunarodno plaćanje je ono plaćanje koje se vrši između subjekta međunarodnog privrednog prava koji pripadaju različitim državama. Ta plaćanja se danas gotovo isključivo obavljaju na dva načina, transferom deviznih sredstava plaćanja ili kliringom. Različita zakonodavstva na različit način uređuju pojam deviza. Po našim propisima, devize su kratkoročna potraživanja u inostranstvu. Međutim, pod devizama se podrazumevaju i valute; to je novčanica, odnosno kovani novac, osim zlatnog, stranih država. Devize mogu biti konvertibilne i nekonvertibilne. Konvertibilne devize su one koje se bez ikakvih ograničenja mogu pretvoriti u zlato ili druga sredstva plaćanja, a nekonvertibilne se ne mogu uopšte menjati za zlato ili druga sredstva plaćanja. Dalje, devize mogu biti transferibilne, odnosno mogu se koristiti kao sredstva plaćanja u nekoj drugoj državi, a netransferibilne su one koje mogu da se koriste kao sredstvo plaćanja samo na području države u kojoj su stečene; dakle ne mogu se koristiti za međunarodna plaćanja.

157

Pored toga, devize mogu biti „čvrste” i „meke”; čvrste su one koje imaju stabilan kurs koji omogućava konverziju u druge devize, a meke su one čiji je kurs relativno često promenljiv i samo se u ograničenom obimu mogu kovertovati. Dalje, devize mogu biti promptne, odnosno mogu se koristiti odmah po sticanju i terminske čije je korišćenje odloženo za izvestan period vremena. U bankarskoj praksi je razvijen i pojam „šalterskih” deviza; to su devizna sredstva koja se javljaju u obliku kreditnih pisama, čekova, ličnih akreditiva i drugih vrsta doznaka, koje se otkupljuju na šalterima banaka, koje su ovlašćene za te vrste poslova.

1) Slobodno devizno plaćanje je ono kod kojeg se izvršavanje novčanih obaveza vrši deviznim obračunom, preko tekućeg računa koji banka jedne države drži kod inostrane banke-korspondenta. Inostrana banka plaća iznos na koji je obavezana kod korespondenta u korist naznačenog pravnog ili fizičkog lica.

Međutim, ovo je uobičajeni način poslovanja kod država čija je valuta konvertibilna; ako valuta države koja vrši plaćanje nije konvertibilna, onda se plaćanje vrši u konvertibilnoj valuti. Za ovakvo plaćanje služe sredstva koja su stečena u međunarodnoj razmeni države čija je valuta. Ovaj način plaćanja je pogodan za međunarodnu razmenu, jer omogućava da se roba nabavlja pod najpovoljnijim uslovima, tamo gde je ona najjevtinija.

2) Klirinško plaćanje je ono kod kojih se koriste domaća sredstva plaćanja, a ne devize. Ali, loša strana kliringa je što se zahteva relativno uravnotežena razmena, odnosno približan iznos dugovanja i potraživanja.

3) Kompenzacija je način razmene i samo uslovno se može smatrati načinom plaćanja. Kompenzacijom se neposredno prebijaju uzajamna potraživanja i dugovanja, tako što se vrednost izvoza u jednu državu pokriva vrednošću uvoza iz te države. Ovo je u savremenim uslovima međunarodnog poslovanja izuzetak koji se retko primenjuje.

MEĐUNARODNI KREDITNI POSLOVI

Ugovor o kreditu u međunarodnom prometu je bankarski posao, kojim zajmodavac stavlja na

raspolaganje zajmoprimcu koji je strano pravno ili fizičko lice određeni iznos novca, a zajmoprimac se obavezuje da u određenom roku taj novac vrati sa odgovarajućom, ugovorenom kamatom. U međunarodnom poslovanju postoji više vrsta kreditnih poslova.

Eskont, koji se naziva i diskontom, je jedan od najstarijih načina ugovaranja međunarodnog

kreditiranja. Karakteristika eskonta je visok stepen garancija koje se daju banci koja obezbeđuje kredit kao obezbeđenje njenog potraživanja. Menicu potpisuju svi učesnici u poslu i garantuju banci celokupnom svojom imovinom solidarno. Zbog te činjenice da odgovaraju solidarno, banka je u slučaju spora ovlašćena da odabere najsolventnijeg dužnika i da od njega naplati eskontovanu menicu.

Eskont je karakterističan i po tome što obezbeđuje brzu naplatu potraživanja i to u mandatnom postupku, u kome je dovoljno samo podneti menicu kojom se dokazuje pravo na potraživanje. Menica je lako prenosiva i omogućava da je zajmodavac reeskontuje, odnosno da je koristi kao sredstvo plaćanja u međunarodnom prometu.

Lombard je ugovor o kreditu kojim se kredit dobija zalaganjem pokretne imovine. Pokretnosti na

osnovu kojih se odobrava ovaj kredit su najčešće vrednosni papiri (konosman, skladišnica i sl) ili dragocenosti, ali je moguće založiti i neku drugu robu, što se ipak retko događa, pre svega zbog različitih obaveza koje bi to nametalo zajmodavcu u vezi sa robom. U načelu, kredit je manji od vrednosti koje su date u zalog. Ugovorom o lombardu se utvrđuje rok vraćanja sredstava, uslovi pod kojima se sredstva daju i vraćaju, kamata i druga pitanja od značaja za obe strane. Po zaključenom ugovoru, banka izdaje pismenu potvrdu dužniku. Banka odbija od sredstava koja se daju u zajam i kamate i troškove provizije unapred,

158

tako da dužnik duguje neto preostali iznos. Ako dužnik ne izmiri obavezu u skladu sa ugovorom, banka ima pravo da založene stvari proda na javnoj licitaciji; od dobijenog iznosa banka naplaćuje svoje potraživanje, a eventualni višak sredstava vraća dužniku.

Kredit po tekućem računu je kredit koji se najviše primenjuje u savremenim uslovima poslovanja.

Banka davanjem kredita otvara zajmoprimcu tekući račun koji je brzo na raspolaganju. Ovaj način je praktičan i za banku i za zajmoprimca. Zajmoprimac može odobreni kredit da troši prema potrebi, u skladu sa obavezama, odnosno onda kad se obaveze pojave. Ovaj način odobravanja kredita omogućava i svakodnevnu saradnju banke i zajmoprimca i najčešće zajmoprimac svoje poslovanje usmerava preko banke koja mu je odobrila kredit.

Ovaj način kreditnog posla je verovatno i najfleksibilniji, jer omogućava zajmoprimcu da preko tog tekućeg računa obavlja mnoge finansijske transakcije u inostranstvu. Kredit odobren na ovaj način je povoljan i za banku, jer joj omogućava da banka redovno prati poslovanje zajmoprimca.

Akceptni kredit se odobrava zajmoprimcu na taj način što banka prihvata menicu zajmoprimca kao

svoju i na taj način banka postaje glavni dužnik po toj menici. Prema tome, kod ovog kredita banka ne daje zajmoprimcu gotov novac, niti mu ga odobrava, nego ga na neki način zamenjuje kao dužnika.

Ovaj posao je povoljan za zajmoprimca jer pojačava njegov kreditni kredibilitet. On je, međutim, istovremeno povoljan i za zajmodavca, jer on u trenutku akceptovanja(prijema) menice ne mora da angažuje nikakva sopstvena sredstva; ona sredstva koja pokrivaju menicu koju je primila može da koristi do dospeća menice neograničeno. Sa druge strane, zajmoprimac može menicu koju je banka akceptovala da koristi tako što će je eskontovati kod druge banke i dobiti gotov novac. Tako eskontovanu menicu, banka kod koje je eskontovana može da reeskontuje.

Zbog takvih karakteristika, ovaj kredit je postao jedan od najviše primenjivanih načina za kreditiranje uvoza i izvoza robe. Ovaj kredit ima poseban značaj u državama u kojima postoji slobodno tržište, i to ne samo roba nego i novca. Ovaj način plaćanja zauzima posebno mesto, zbog toga, u spoljnoj trgovini sa državama čija je valuta konvertibilna.

Troškovi kod ove vrste kredita su bitno niži nego kod drugih vrsta. To pre svega zbog toga što su provizije i troškovi banke u slučaju ovih kredita znatno niži, kao i kamate na kreditom pozajmljeni novac.

Rambursni kredit je sličan akceptnom kreditu. Kod njega, banka otvara kredit u korist prodavca,

na zahtev kupaca-uvoznika određene robe, ali taj kredit se može naplatiti samo podnošenjem robnih dokumenata. Imajući to u vidu, ovaj kreditni posao je vrlo složen, jer ima elemente akceptnog kredita, lombarda i dokumentarnog akreditiva.

Ovaj vid kredita se primenjuje u uvozu i u izvozu u prekomorskoj trgovini. To je jeftin kredit u odnosu na ostale moguće kredite, ali je njegov nedostatak u tome što je on, u principu, rezervisan za ograničeni krug banaka, a za druge je otvoren posredstvom tih banaka.

Ovaj kredit obezbeđuje da prodavac relativno brzo dođe do novčanih sredstava u gotovini unovčavanjem menice i pre roka dospelosti menice, i pre nego što je roba dostavljena kupcu koji je za nju platio. On je putem ovog kredita i osigurao kupca u pogledu isporuke rob, jer roba može da se naplati samo ako je roba ukrcana na brod i ako su robna dokumenta predata njegovoj banci.

Ovaj kredit je siguran i za banku, jer se njena obaveza po menici pokriva robnim dokumentima koji su uručeni banci i koji glase na ime banke.

Postoje tri vrste rambursnog kredita: 1) opozivi nepotvrđeni ramburs, kod koga banka zadržava pravo da opozove ramburs prema prodavcu. Ova vsrta kredita se ne primenjuje, jer ne obezbeđuje u dovoljnoj meri prava prodavca. 2) neopozivim nepotvrđenim rambursom se banka neopozivo obavezuje na akceptovanje uz predaju robnih dokumenata; banka korespondent to saopštava prodavcu, ali se sama ne obavezuje. 3) neopozivim potvrđenim rambursom rambursna banka se obavezuje da da akcept a banka

159

korespondent se obavezuje da da garanciju da će akcept primiti u eskont, odnosno da će menicu eskontovati uz predočavanje odgovarajućih robnih dokumenata.

Rambursni kredit obezbeđuje ravnotežu između sigurnosti posla i brzine prometa. Banka obezbeđuje poslovanje bez gubitaka, uz izglednu dobru zaradu. Da bi se posao sigurno realizovao posebna pažnja se poklanja sigurnosti robnih dokumenata, pa se u međunarodnoj praksi ustanovljavaju crne liste na koje se stavljaju kompanije i preduzeća koja izdaju robna dokumenta koji nisu dovoljno pouzdani.

Kreditni poslovi se ne mogu zamisliti bez odgovarajućih bankarskih garancija, koje su posebna vrsta bankarskih jemstava u naročitoj formi, kojima banka garantuje izvršavanje obaveza za svog komintenta. Time banka omogućava svom klijentu da lakše dođe do odgovarajućih sredstava, uz istovremeno obezbeđivanje sigurnosti za korisnika prava.

Uprkos bankarskim garancijama, nalogodavac ostaje obavezan i odgovara za izvršavanje obaveza. Obaveza banke za garanciju koju je izdala postaje aktivna onda kad se obaveza nije mogla naplatiti od glavnog dužnika. Bankarske garancije se daju u pismenom obliku bez određeno čvrste forme. Tom garancijom se banka obavezuje da će izvršiti obavezu, ako to ne učini dužnik u roku predviđenom ugovorom, i to na prvi poziv da to učini i bez spora. Takve garancije se prihvataju među subjektima međunarodnog privrednog prava, pre svega zbog ugleda banaka.

Za izdavanje bankarskih garancija se primenjuje određeni postupak. Preduzeće koje zahteva takvu garanciju upućuje zahtev banci od koje je traži, uz navođenje razloga za izdavanje garancije. Banka utvrđuje opravdanost zahteva, procenjujući razloge koje je naveo tražilac garancije, rokove u pogledu plaćanja i njihovu usklađenost sa propisima o deviznom poslovanju. Nakon procene, banka izdaje garanciju u određenom obliku, prema propisima i u valuti države na koju se garancija odnosi.

U međunarodnoj bankarskoj praksi postoji više oblika bankarskih garancija. Bezuslovne garancije su one kojima se banka obavezuje da ispuni obaveze dužnika za koga je

izdala garanciju odmah, bez utvrđivanja opravdanosti takvog zahteva, ako on tu obavezu ne ispuni. Uslovnom garancijom se banka obavezuje da izvrši isplatu dužnika, ali pod uslovima navedenim u

ugovoru o kupoprodaji; u tom pogledu bankarska garancija je deo osnovnog ugovora. Neposrednu garanciju banka izdaje korisniku, a kod posredne garancije ona se izdaje preko

banke korespondenta u inostranstvu. Garancijom za plaćanje banka se obavezuje da izvrši plaćanje za dužnika koji to nije učinio u

ugovorenom roku. Takva garancija se izdaje uglavnom kod uvoza kupljene robe i investicione opreme na kredit i ona se uručuje stranom izvozniku neposredno.

Garancijom za činidbu banka garantuje korisniku da će ona izvršiti činidbu na koju se obavezao dužnik, ako on to ne učini u ugovorenom roku.

Samodužničkom garancijom se banka koja izdaje garanciju obavezuje da će korisniku garancije isplatiti iznos obaveze dužnika, bez obzira da li se on obraćao dužniku sa zahtevom za tu isplatu.

MEĐUNARODNI DOKUMENTARNI AKREDITIV

Međunarodni dokumentarni akreditiv je bankarski posao kojim se banka obavezuje da, na zahtev komintenta, izda nalog da se kod nje ili kod druge banke trećem licu stavi na raspolaganje određeni iznos novca u određeno vreme, po uslovom da to treće lice podnese robna dokumenta koja su previđena kao uslov za izdavanje akreditiva.

U ovom bankarskom poslu se mogu javiti četiri učesnika: 1) komintent po čijem se zahtevu otvara akreditiv; 2) banka koja izdaje taj akreditiv; 3) banka korespondent koja isplaćuje određenu sumu novca (ako to ne radi banka koja otvara

akreditiv);

160

4) korisnik akreditiva. Ovo je vrlo čest bankarski posao, preko koga se najčešće vrše plaćanja u međunarodnom prometu

roba i usluga. Baš zbog toga je bilo neophodno da se on uredi međunarodnim pravilima, pa je Međunarodna trgovinska komora u Parizu usvojila Jednoobrazna pravila i običaje za dokumentarne akreditive. Ta pravila i običaji su široko prihvaćeni i primenjuju se u međunarodnom bankarskom poslovanju.

Razvoj međunarodne trgovine doprineo je razvoju robnog akreditiva, kao načina plaćanja robe, koji bitno ubrzava promet i omogućava efikasnije poslovanje. Naime, bilo je potrebno pronaći način poslovanja koji bi omogućio da se roba koja se izvozi što brže plaća i da ne mora da se čeka isporuka robe da bi se to obavilo. Na taj način se omogućava izvozniku koji brzo naplati robu koju je izvezao da za sredstva dobijena prodajom odmah zaključi i posao uvoza i da na taj način smanji troškove, jer i za uvoz koristi transportna sredstva kojima se poslužio pri izvozu, ili da ta sredstva angažuje u novoj proizvodnji novih dobara za izvoz. To je omogućeno na taj način što se izdavanjem robnog akreditiva prodavcu, odnosno izvozniku omogućava da robu naplati na osnovu robnih dokumenta čim je preda na otpremu, odnosno na prevoz.

Na ovaj način se povećava i sigurnost prodavca, koji često poslove zaključuje sa drugom stranom koju dobro ne poznaje, pogotovu ne poznaje njegovu solventnost, za koju sada garantuje banka koja je izdala robni akreditiv.

Akreditivi mogu da se razlikuju po više osnova, ali je najznačajnija podela na opozive i neopozive. Opozivi akreditiv je onaj koji može da se opozove ili izmeni sve do isplate, akceptovanja ili

negociranja komisionih rata. Da bi akreditiv bio opozvan ili izmenjen nije potrebna saglasnost korisnika akreditiva, niti se traži da on o tome bude obavešten. Ali, ako je akreditiv prenet na drugu filijalu banke koja ga je otvorila ili na banku korespondenta, on se može opozvati ili izmentiti samo kad ta filijala ili banka prime izveštaj o opozivu ili izmeni. Ako ta filijala ili banka do prijema izveštaja isplati, akceptuje ili negocira neki iznos po otvorenom akreditivu, pre prijema obaveštenja o opozivu ili izmeni, ona ima pravo na naknadu od banke koja je otvorila akreditiv. Zbog tog prava, u engleskoj doktrini se smatra da opozivi akreditiv i nije akreditiv nego posebna pravna institucija. Sa druge strane, u kontinentalnom pravu se smatra da je to akreditiv kojim se banka obavezuje da izvrši prestaciju predviđenu akreditivom samo ako se steknu određeni uslovi. Prema tom shvatanju i taj posao je akreditiv, samo pod uslovom, koji je valjan, odnosno važeći dok ne nastupe uslovi koji omogućavaju raskid, odnosno opozivanje akreditiva.

Neopozivim akreditivom se banka koja otvara akreditiv obavezuje prema korisniku akreditiva ili

prema korisniku i savesnim imaocima da na osnovu njega i podnetih dokumenata isplati sumu određenu akreditivom, ako su uslovi predviđeni akreditivom ispunjeni. Ovaj akreditiv predstavlja čvrstu obavezu za banku. Akreditiv može da bude notifikovan preko neke druge banke (avizirajuća banka), bez obaveze potvrđivanja te banke ili se može otvoriti tako što akreditivna banka da ovlašćenje nekoj drugoj banci za potvrdu neopozivog akreditiva. Ako banka prihvati i potvrdi akreditiv to i za nju stvara čvrstu obavezu za uredno plaćanje i akceptovanje.

Pored ove osnovne podele na prenosive i neprenosive akreditive, oni mogu biti i potvrđeni ili

nepotvrđeni, odlazeći i dolazeći, prenosivi i neprenosivi itd. Kao što je navedeno, robni akreditiv je složen posao u kome učestvuje najmanje tri, a uobičajeno

je da učestvuju četiri lica. Posao započinje komintent koji daje nalog banci za otvaranje akreditiva. Drugi učesnik je banka koja po nalogu otvara akreditiv, a treće lice je korisnik akreditiva, odnosno ono lice u čije je ime otvoren akreditiv. Četvrti učesnik, koji nije obavezan, ali je uobičajeno da postoji jeste banka koespondent, koji deluje po nalogu akreditivne banke. Osnovna uloga banke korespondenta je da stavlja na raspolaganje korisniku akreditiva iznos novca koji je u nalogu odredila akreditivna banka.

161

Osnov za otvaranje robnog akreditiva je ugovor o kupovini i prodaji i njime se predviđa obaveza kupca da otvori robni akreditiv. Međutim, to je ipak pravni posao koji nije neposredno vezan za ugovor o kupovini i prodaji, iako je taj ugovor motiv za otvaranje akreditiva. Naime, ugovor o kupovini i prodaji ne obavezuje akreditivnu banku; to je obaveza između prodavca i kupca. Dakle, ne može se smatrati da je kupac izvršio svoju obavezu nalogom za otvaranje akreditiva. On je tu obavezu, predviđenu ugovorom o kupovini i prodaji, izvršio tek kad banka akreditiv otvori. Pri tome, kupac odgovara za izbor banke i za njenu solventnost. Paralelno, postoji obaveza između akreditivne banke i kupca. Banka može otvoriti akreditiv po nalogu kupca koji ima devizna sredstva na svom računu. Međutim, ona može da otvori akreditiv i ako kupac nema dovoljno sredstava, odnosno da ga kreditira u tom poslu. Ali, banka može i da odbije da otvori akreditiv, ako proceni da za to nisu ispunjeni uslovi. U svakom slučaju, otvaranje akreditiva se vrši po pravilu prema posebnim obrascima banke, koji sadrže osnovna pravila kojima se uređuje odnos akreditivne banke i nalogodavca. U ovom poslu ne postoji nikakav odnos između korisnika akreditiva i akreditivne banke. Korisnik je samo obavezan da podnese odgovarajuća dokumenta radi naplate sredstava prema akreditivu, i to pre isteka vremena koje je određeno za gašenje jednom otvorenog akreditiva.

KLIRING

Kliring predstavlja način prebijanja potraživanja i dugovanja između dve ili više država, koji se

zasniva na posebnom, klirinškom sporazumu; kliring može da bude bilateralni i multilateralni. Taj sporazum podrazumeva da su se države ugovornice obavezale da sva sredstva koja ostvare izvozom u jednu državu utroše za plaćanje uvoza iz te države. Da bi se to ostvarilo uspostavljaju se posebni računi kod banaka koje su određene u sporazumu i preko tih banaka vrše plaćanja, odnosno prebijanje potraživanja i dugovanja.

Kliring se može podeliti prema broju država učesnica sporazuma o kliringu. Jednostrani kliring obavezuje lica iz samo jedne države da plaćanja prema inostranstvu vrše u

valuti sopstvene države, kod banke određene u svojoj državi. Jednostrani kliring je jednostrana mera države, koja obavezuje svoje državljane na takva plaćanja. Na ovu meru se države retko odlučuju i to, po pravilu, države koje žele da postignu ekonomske interese prema nekoj drugoj državi.

Ovim ograničenjem se postiže da se uravnotežuje platni bilans između država, odnosno da država prema kojoj se mera primenjuje ne može više robe da uveze iz te države ili da naplati druga potraživanja. Pri tome, ovaj kliring može biti prisilni ili autonomni i sporazumni ili konvencionalni kliring.

Prisilni kliring se uvodi merama koje preduzima država da bi zaštitila interese svojih poverilaca,

koje ugrožavaju različite mere države prema kojoj se te mere preduzimaju. Ugovorni ili konvencionalni jednostrani kliring se sastoji u tome da država ugovornica zadrži

slobodno plaćanje u odnosu na drugu državu, ali njeni dužnici imaju pravo izbora, da svoje račune izmiruju preko zbirnog računa u okviru kliringa ili u slobodnim deviznim sredstvima. Istovremeno, dužnici druge zemlje mogu svoje obaveze da izmiruju samo u domaćoj valuti, preko klirinškog računa svoje države.

Dvostrani kliring se najčešće primenjuje u međunarodnom platnom prometu, koji se uspostavlja

sporazumom između dve države da dvostrana plaćanja obavljaju putem kliringa. U ovom slučaju, dužnici u obema državama izmiruju svoje obaveze u domaćoj valuti, a poverioci svoja potraživanja naplaćuju takođe u valuti sopstvene države.

162

Ovaj kliring se može uvesti za sva plaćanja između dve države ili se može odnositi samo na plaćanja za određene vrste plaćanja. Zbog toga, kliring može da bude robni, nerobni i mešoviti.

Države svojim sporazumom određuju i koja će banka vršiti plaćanja u domaćoj valuti; po pravilu to su centralne (emisione) banke država.

Višestrani kliring obuhvata više država koje se uključuju u klirinški način plaćanja. I ovaj vid

kliringa je redak u međunarodnoj praksi. Klirinškim sporazumom se određuje valuta u kojoj će se vršiti plaćanja. Posle drugog svetskog

rata se primenjuje ili valuta jedne države ili se određuje valuta treće, neutralne države. Po pravilu, sada se određuje obračunska valuta za klirinški obračun.

Klirinški sporazum je, po pravilu, praćen i kontingentima, odnosno listama roba koje se uvoze,

odnosno izvoze iz jedne u drugu zemlju. U okviru tih kontingenata privrednici su slobodni da odaberu poslove koji su za njih interesantni, ali uz poštovanje kontingenata. Pri tome, nastoji se da kontigenti budu ujednačeni i da se tako obezbedi i ujednačenost plaćanja putem kliringa. Naravno, teško je uvek postići potpunu ujednačenost.

I pored tih nastojanja da se klirinška plaćanja ravnomerno odvijaju dolazi do poremećaja u plaćanjima iz različitih razloga. Nekad je to posledica sezonskih karaktera uvoza, odnosno izvoza, nekad nekih drugih okolnosti. Da bi se i u takvim slučajevima obezbedili normalni tokovi plaćanja između država pribegava se otvaranju posebnog, manipulativnog računa, na koji se odvajaju sredstva koja treba da posluže za plaćanja u tim slučajevima privremene neravnoteže. Retko se ugovara neograničeni manipulativni kredit, češće se ugovara manipulativni kredit u procentu od iznosa uzajamne razmene. Ovi krediti se ugovaraju recipročno i sporazumima o njima se ugovaraju i uslovi kreditiranja.

Klirinški sporazumi se zaključuju, uobičajeno, na rok od godinu dana od dana ratifikacije i ti se ugovori produžavaju za naredni period. Kad klirinški sporazum konačno istekne, vrši se likvidacija salda na klirinškom računu.

HARTIJE OD VREDNOSTI

Hartija od vrednosti je hartija koja se sastoji od pismene isprave, koja sadrži neko imovinsko pravo koje je vezano samo za tu hartiju. Postojanje hartija od vrednosti se zasniva na načelu inkorporacije, koje podrazumeva da se pravo iz hartije može posedovati samo ako se poseduje hartija. Načelo inkorporacije može biti izuzeto samo u slučaju amortizacije, kod nekih hartija od vrednosti.

Hartije od vrednosti se mogu podeliti prema nosiocu prava na: hartije na ime, hartije na donosioca i hartije po naredbi.

Hartije na ime su one u kojima se navodi lice koje je nosilac prava iz hartije. Samo lice označeno

kao nosilac prava može ta prava da koristi, ali može prava i da ustupi nekom drugom, putem cesije. Karakteristika ovih hartija od vrednosti je da obezbeđuju sigurnost prometa, ali nisu lako prenosive pa to može usporavati promet.

Hartije na donosioca nemaju označeno ime nosioca prava iz hartije; ta prava koristi ono lice koje

donese hartiju. Podrazumeva se da to lice treba da je hartiju steklo na legalan način, ali isplatilac prava nije dužan da to proverava; za njega je dovoljna formalna legitimacija, odnosno da podnosi hartiju na isplatu. Ova hartija omogućava vrlo brzi promet, jer ne postoji mnogo formalnosti, hartija se prenosi prostom predajom. Ali, ta hartija ne obezbeđuje dovoljnu sigurnost u prometu, jer su moguće zloupotrebe. Druga nepovoljna osobina ovih hartija je što se ne može vršiti njihova amortizacija. Ako je hartija propala,

163

odnosno izgubljena, njenim gubitkom se nepovratno gube i prava iz hartije. Zaštita prava je moguća samo ako se onaj ko je hartiju izgubio blagovremeno obrati isplatiocu, pre nego je ona realizovana, ali po uslovom da zna neke podatke na osnovu kojih se ona može identifikovati (npr, broj obveznice).

Hartije po naredbi su one kod kojih je naznačeno lice koje je korisnik prava iz hartije, ali on ta

prava može preneti na drugo lice, jednostavnom izjavom na poleđini hartije (indosament). Prednost ovih hartija je u tome što obezbeđuju dovoljnu sigurnost u prometu, ali su i lako prenosive. Ove hartije imaju bitnu ulogu u savremenom platnom prometu, posebno kod kreditnih poslova i plaćanja (menica i ček).

Hartije od vrednosti mogu da sadrže stvarna prava, obligaciona prava i pravo učešća. Hartije od vrednosti koje sadrže stvarna prava (konosman, skladišnica itd), pored stvarnih prava

na koja se odnose sadrže i pravo na samu hartiju od vrednosti. Zbog toga, onaj ko poseduje hartiju od vrednosti ima pravo vlasništva, pravo zaloge ili nekog drugog stvarnog prava. To pravo se odnosi na robu koja je označena u hartiji od vrednosti i prenosom te hartije se vrši i prenos stvarnog prava. Ove hartije od vrednosti se nazivaju i tradicionalnim hartijama od vrednosti.

Kod hartija od vrednosti koje sadrže obligaciona prava posednik hartije ima pravo potraživanja prema drugom licu koje je u obavezi da nešto da, nešto učini ili da se uzdrži od činjenja. Najčešće se ove hartije odnose na obavezu nekog davanja. Najčešći oblici ovih hartija od vrednosti su menica i ček. Hartije od vrednosti koje sadrže pravo učešća (akcije, obveznice i sl.) predstavljaju pravo imaoca da učestvuje u podeli dobiti iz posla na koji se hartije odnose (dividende). Ove hartije daju i srazmerno pravo upravljanja imaocu hartije poslovima ili preduzećem. To pravo ućešća u upravljanju preduzećem se ostvaruje kroz posebne oblike organizovanja, kao što je, najčešće, skupština akcionara. Karakteristika hartija od vrednosti je da su zansovane na načelu inkorporacije, odnosno prava na koja glase hartije su neposredno vezana za postojanje hartije i za njeno posedovanje. Prema tome, da bi neko ostvario pravo koje proizlazi iz hartije od vrednosti mora da predoči samo hartiju. Izuzetno, moguća je amortizacija hartija od vrednosti koje glase na ime ili po naredbi, kojom se zaštićuju prava prema glavnim dužnicima. Sama isprava o amortizaciji nije hartija od vrednosi nego zamena za hartiju od vrednosti. Druga osobina hartija od vrednosti je da ne mogu postojati bez pismene isprave, što znači da je ona formalni akt koji daje samo ona i onoliko prava koliko je navedeno u samoj hartiji. Hartija od vrednosti uvek sadrži neku imovinsku vrednost, koja je, u načelu, prenosiva, što omogućava da se i hartija od vrednosti prenosi. U međunarodnom privrednom pravu su od posebnog značaja trgovački efekti, hartije od vrednosti koje ispunjavaju posebne uslove:

1) da se radi o prenosivim (negocijabilnim) hartijama od vrednosti; 2) da je sadržina potraživanja na koje glasi hartija izražena u novčanoj vrednosti; 3) da je ta vrednost naznačena na samoj hartiji; 4) da je tu vrednost dozvoljeno prenositi; 5) da se ta hartija odnosi na kratkoročno potraživanje.

U tom smislu, trgovački efekti mogu da budu sve navedene hartije od vrednosti, koje se odnose na neku trgovačku operaciju (menica, ček, skladišnioca, konosman itd).

164

1. Menica U međunarodnim plaćanjima menica je najviše upotrebljavani instrument. Ne retko se menica izdaje u jednoj zemlji, a sve pravne radnje sa njom se obavljaju u drugoj ili u drugim državama. Zbog tih osobina menice, relativno rano se prišlo ujednačavanju pravila u međunarodnom pravu. Prvi stvarno uspeli pokušaj u tome je usvajanje Pravilnika jedinstvenih propisa o menici u Hagu 1912. godine i Konvencije kojom se države obavezuju da pravila predviđena Pravilnikom unesu u svoja nacionalna zakonodavstva. Posao oko ujednačavanja i usvajanja međunarodnih pravila o menici je intenziviran posle prvog svetskog rata i to je dovelo do usvajanja Konvencije o jedinstvenom pravu o menici, u Ženevi 1930. godine. Srbija je članica Ženevske konvencije. Prema pravilima međunarodnog meničnog prava, menica je hartija od vrednosni koja se sastavlja u određenom obliku. Izdavanjem menice izdavalac se obavezuje da će licu koje je u menici određeno ili po njegovoj naredbi biti isplaćena suma označena u menici. Tu sumu će isplatiti sam izdavalac menice ili lice na koje izdavalac vuče menicu (trasirana menica) i to u mestu i u vreme koje je menicom određeno za isplatu. Prema licu koje je obavezno da izvrši isplatu menica može da bude trasirana ili sopstvena. Trasirana menica je jednostrana pismena izjava kojom se drugom licu brezuslovno naređuje da isplati sumu navedenu u menici nekom trećem licu koje je naznačeno u menici (remintentu) ili licu po njegovoj naredbi. Sopstvena menica je takođe jednostrana pismena izjava koja sadrži obećanje da će izdavalac u vreme naznačeno u menici isplatiti određenu sumu navedenom licu ili licu po njegovoj naredbi. Kao strogo formalni vrednosni papir, menica se zasniva na nekim osnovnim načelima. 1) Načelo formalnosti podrazumeva da mora biti sačinjena u propisanom obliku i mora da sadrži sve elemente predviđene zakonom. Ona mora biti sačinjena pismeno i stranke ne mogu da menjaju njene elemente. Ali, u praksi je zaživela tzv. blanko menica, koja podrazumeva da svi elementi menice ne moraju biti sadržani u njoj u trenutku izdavanja, ali moraju biti sadržani u trenutku prezentacije menice za isplatu. 2) Načelo inkorporacije znači da menični poverilac može biti samo lice koje podnese dužniku meničnu pismenu ispravu. Bez te isprave nema ni prava na koje se menica odnosi. 3) Načelo fiksne menične obaveze znači da se može potraživati samo ono što je u menici naznačeno. 4) Načelo strogosti znači da je menica nezavisna od osnovnog posla zbog kojeg je izdata i da je nezavisni, apstraktni pravni posao. Obaveza iz menice je potpuna čim izdavalac potpiše menicu. Strogost je sadržana i u postupcima za održavanje meničnih prava, koji su strogo formalni i tačno predviđeni (protest, notifikacija, amortizacija, regres, tužba itd.). 5) Načelo solidarnosti podrazmeva da potraživanja mora da plati prvi dužnik, a ako on to ne učini obaveza se prevaljuje na drugog dužnika koji je obavezan to da učini. Prema tome, pojam solidarnosti u meničnom pravu ne znači deljenje obaveze između dužnika, ali drugi dužnik koji je isplatio obavezu ima pravo da od svog prethodnika zahteva naplatu iznosa koji je isplatio i naknadu troškova. 6) Po načelu samostalnosti, svaka ispravno sačinjena menica se ceni nezavisno od ostalih meničnih izjava, ako cela menica odaje utisak formalno ispravne menice. Znači, ako je potpis glavnog dužnika falsifikovan, menični jamac (avalista) čiji je potpis uredan biće dužan da isplati menicu. 7) Načelo neposrednosti znači da svaki menični dužnik stupa u neposredni odnos sa imaocem menice. Imalac menice može da tuži svakog meničnog dužnika, ali ako jedan tuženi isplati menicu nema pravo da zahteva nešto od drugih.

165

2. Ček Ček je hartija od vrednosti kojom izdavalac (trasant) daje bezuslovan nalog trasatu da isplati određeni iznos licu naznačenom u čeku, iz trasantovih sredstava. Značaj čeka leži u mogućnosti plaćanja bez korišćenja gotovine, pa se dosta koristi i u unutrašnjem i u međunarodnom platnom prometu. Značaj čeka kao načina plaćanja u međunarodnom prometu doveo je do ujednačavanja pravila o čeku, usvajanjem tri međunarodne konvencije, na inicijativu Međunarodne trgovinske komore u Parizu, 1931. godine: Konvencije o jednoobraznom čekovnom pravu; Konvencije o regulisanju izvesnih sukoba zakona u materiji čeka i Konvencije o taksama u materiji čeka. Srbija je članica sve tri ove konvencije. Ček se zasniva na identičnim načelima kao i menica: načelu pismenosti, načelu inkorporacije, fiksne čekovne obaveze, načelu strogosti, načelu samostalnosti, načelu solidarnosti i načelu neposrednosti. Ta načela imaju isti sadržaj u pogledu čeka, kao i u pogledu menice. Iako vrlo slični instrumenti, između čeka i menice postoje i znatne razlike. Pre svega, ček je sredstvo plaćanja, a menica je, u načelu, sredstvo kreditiranja. Ček može da se trasira samo na banku, a menica na bilo koje lice. Ček se može izdati bez označavanja remintenta, a kod menice je označenje remintenta bitan element sadržaja. Izdavalac čeka mora da ima novčano pokriće u trenutku izdavanja čeka, a trasant menice ne mora. Kod čeka su trasat i trasant uvek različita lica, a kod menice to može biti jedno isto lice. Ček se ne može akceptovati, a menica može. Ček se uvek realizuje po viđenju, a u menici se, po pravilu, određuje rok dospelosti: na određeno vreme po viđenju, na određeno vreme od dana izdavanja ili na određeni dan. Ček može da se opozove, dok nema opoziva menice. Međutim, postoje i značajne sličnosti između ova dva instrumenta: u oba slučaja isplaćuje se određena suma; oba instrumenta su formalnog karaktera; ista su pravila potpisivanja, ista su pravila o plaćanju itd. Prema načinu izdavanja, ček može biti na ime, po naredbi ili na donosioca. Kod čeka na ime se tačno označava ime korisnika prava, odnosno lica kome se ima izvršiti isplata. Kod čeka po naredbi se navodi da se isplata vrši određenom licu ili licu po njegovoj naredbi, a kod čeka na donosioca se isplata vrši licu koje prezentuje ček na isplatu. Po nameni, čekovi mogu biti isplatni, prenosni ili obračunski. Isplatni ček podrazumeva da se po njemu vrši isplata određenom licu. Prenosnim čekom se određeni iznos novca prenosi sa jednog na drugi bankovni račun. Obračunski ček se, takođe, koristi za prenos novca sa računa na račun, ali na njemu mora da bude istaknuta klauzula da služi samo za obračun. Barirani ček je onaj kod koga se naplata može izvršiti samo preko određene banke. Taj ček je dijagonalno precrtan dvema paralelnim linijama, između koji se može upisati tačan naziv banke ili filijale kod koje se ček može naplatiti (posebni precrtaj). Certificirani ček ima potvrdu banke da izdavalac čeka ima pokriće za iznos koji je naveo u čeku; taj iznos se blokira radi isplate čeka. Putnički čekovi se izdaju radi korišćenja turističkih usluga; ti čekovi, načelno, važe tri meseca od dana izdavanja i izdaju se na zaokrugljene iznose. Limitirani su čekovi kod kojih je banka odredila maksimum iznosa koji se može po njima realizovati, a kod nelimitiranih taj iznos nije određen. Isplatu čeka treba da izvrši trasat označen u čeku. Isplatom prestaje obaveza izdavaoca i trasata.

3. Akcije Akcije su hartije od vrednosti kojima se dokazuje učešće akcionara u glavnici preduzeća, odnosno

društva. Akcija je jedan od jednakih delova na koje su podeljeni glavnica i prava koja pripadaju jednom akcionarskom društvu.

Na samoj hartiji mora da jasno stoji naziv da je akcija. Oblik i slog akcije određuje društvo svojim pravilima. Neka zakonodavstva predviđaju i obavezne elemente koje akcija mora da sadrži:

166

1) dan i broj rešenja kojim je odobreno osnivanje akcionarskog društva i dan registracije kod suda; 2) broj i vrsta svake grupe akcija i njihovu nominalnu vrednost; 3) vrednost uloga i uslove pod kojima je ulog primljen; 4) posebne koristi koje se priznaju osnivačima; 5) trajanje društva; 6) kad i kako se održavaju skupštine društva. Akcija sopstveniku obezbeđuje pravo na upravljanje i pravo na učešće u dobiti društva. Pravo upravljanja omogućuje akcionarima da donose odluke o izboru organa; prihvatanju izveštaja o poslovanju i završnog računa i o podeli dobiti, pravo glasa, pravo da pobija poslove društva i pravo da ostvaruje određenu kontrolu poslovanja. Pravo učešća se sastoji od prava na dividendu, na likvidacionu kvotu, ukoliko dođe do likvidacije društva, pravo na nove akcije, ako se poveća glavnica društva. Akcije se prenose tradicijom (predajom). Akcije koje glase na ime prenose se indosiranjem, pismenom izjavom na samoj akciji. Akcionarsko društvo može svojim pravilima da uslovi prenošenje akcija svojim pristankom. U akcionarskom društvu se vodi posebna knjiga akcija u koju se unose ime i prebivalište imaoca akcija, iznosi uplata i prenosi, kao i dan upisa. U knjigu se unosi i prenos akcija, izjavom o prenosu uz predočavanje same akcije. Akcije su nedeljive, kao i prava koja one nose.

MEĐUNARODNI UGOVOR O BARTERU Barter je kompenzacioni posao, kojim se strane u međunarodnom trgovinskom pravu obavezuju da

jedna drugoj isporuče određenu robu jednake vrednosti, a ako isporuke nisu jednake da strana koja je isporučila manje to nadoknadi ili u novcu ili dodatnom isporukom robe.

Nacionalna zakonodavstva, uglavnom, predviđaju posebne dozvole za zaključivanje ugovora o barteru, a nije retkost da se barter ugovori zaključuju na osnovu opštih, okvirnih ugovora o saradnji među državama.

Predmet ugovora o barteru je razmena robe ili usluga određenih ugovorom. Međutim, to je složen posao, jer se često merama države i njenih organa postavljaju posebni uslovi za ugovore o barteru; da roba ili usluge koje se razmenjuju budu iz iste grupe roba ili usluga, da razmena bude uravnotežena i da ne dovodi u pitanje platni bilans države i sl.

Inače, po svojoj suštini i pravima i obavezama ugovornih strana ugovor o barteru je sličan ugovoru o kupovini i prodaji, samo što je način plaćanja poseban; umesto novčanim sredstvima, plaćanje se vrši odgovarajućom robom. Specifičnost kod ovog ugovora je da se, upravo zbog razmene roba ili usluga, i jedna i druga ugovorna strana javljaju i kao kupac i kao prodavac. Pri tome, kupovna cena se izražava u vrednosti robe, a ne u novcu.

Međusobna prava i obaveze ugovornih strana se uređuju ugovorom o barteru i ona zavise prvenstveno od vrste razmene. Predmet ugovora može da bude bilo koja roba ili bilo koje usluge, pa prema tome i obaveze ugovornih strana mogu da budu vrlo raznolike.

Međunarodni ugovori o barteru nisu mnogo česti u međunarodnom privrednom pravu i sve su ređi. Karakteristika ovih ugovora je da se oni zaključuju onda kad se ugovrone strane sreću sa potrebom za uvozom određenih roba, a ne raspolažu deviznim sredstvima za njihovo plaćanje, pa se izlaz traži u kompenzaciji sa drugom stranom koja je u sličnom položaju.

167

VI MEĐUNARODNO POSLOVNO UDRUŽIVANJE Međunarodni ugovori o poslovnoj saradnji se javljaju u dva osnovna oblika: prvi su ugovori između država ili organizacija državnog karaktera, a drugi su ugovori između privrednih organizacija. Naravno, i jedni i drugi su važni za međunarodni promet. Mnogi su ugovori između država, bilo na bilateralnoj osnovi, ili na regionalnoj osnovi, između više država koje pripadaju jednom regionu. Ovakvi ugovori se nazivaju i sporazumima o poslovnoj i tehničkoj saradnji, o naučno-tehničkoj saradnji, o ukazivanju tehničke pomoći i sl. Međutim, čisti međunaroni ugovori o poslovnoj saradnji su oni ugovori koje zaključuju neposredno privredna preduzeća iz različitih država. To su konkretni poslovni ugovori, ugovori koji se bave konkretnim poslovima. Međunarodnim ugovorom se poslovni pratneri (kooperanti) koji imaju sedišta u različitim državama obavezuju da u toku poslovanja izvrše određene poslove, daju neke stvari ili prava, odnosno da izvrše određene radnje u procesu zajedničke proizvodnje, na osnovu čega stiču pravo na učešće u raspodeli ostvarenih prihoda ili u snošenju gubitaka, ako se oni jave u toku poslovanja. Međunarodni ugovor o poslovnoj saradnji, prema tome, uređuje konkretan posao i to sa namerom da taj poslovni odnos bude trajnijeg karaktera. To je ugovor obligaciono-pravnog karaktera. To mogu biti ugovori koji se odnose na saradnju u proizvodnji, ali i u drugim oblastima poslovanja. Da bi se smatrao ugovorom o poslovnoj saradnji, neophodno je da postoji određena ekonomska međuzavisnost partnera, što daje osnov da se smatra njihovom kooperacijom ili poslovnom saradnjom. Zaključenjem međunarodnog ugovora o poslovnoj saradnji uspostavljaju se uzajamna prava i obaveze poslovnih partnera, kooperanata. Ponekad se učesnici u ugovorima o poslovnoj saradnji označavaju nazivima prema svom učešću u pojedinim fazama realizacije ugovora. Tako se za jednog ili nekoliko učesnika koristi pojam kooperanta, a jedan od njih se označava kao finalist ili nosilac proizvodnje. Ti pojmovi se mogu sresti u različitim međunarodnim ugovorima o poslovnoj saradnji, ali to ne menja činjenicu da svaki od učesnika ima jednaka prava i obaveze u poslovnoj saradnji. Svaki od njih je obavezan ili da nešto da ili da nešto učini u tom procesu i ima pravo da učestvuje u podeli dobiti. Obaveza je srazmerna ulozi koju jedan od kooperanata ima u procesu saradnje, ali su i njihova prava zavisna od tog učešća. Prema tome, obaveze i prava kooperanata su u korelaciji. Svaki od kooperanata ima pravo da od drugog zahteva da da materijal predviđen ugovorom ili da izvrši usluge koje su ugovorom predviđene. Na osnovu tako izvršenih obaveza, kooperanti imaju pravo da zahtevaju učešće u raspodeli dobiti koja je ostvarena poslovanjem. Najčešće, ugovor o poslovnoj saradnji se zaključuje u oblasti industrijske proizvodnje i to u proizvodnji složenijih sistema, opreme, montaže i sl. Takav ugovor podrazumeva da se usklade međusobni proizvodni programi, asortiman proizvoda, kvalitet proizvoda. Takođe, izvršenje ugovora podrazumeva i izradu odgovarajućih postrojenja, organizaciju servisne službe, projektovanje, konstruisanje i obuku kadrova, zajednički nastup prema drugim firmama. Pošto se obično radi o velikim poslovima, koji zahtevaju krupne novčane vrednosti, ugovor o poslovnoj saradnji često podrazumeva i stvaranje zajedničkih fondova poslovnog rizika radi pokrića eventualnih gubitaka u toku poslovne saradnje. Prema koordinaciji poslova, utvrđuje se i konkretna uloga svakog pod kooperanata u toku poslovne saradnje, kvalitet poslova koji svaki kooperant treba da zadovolji, rokovi isporuke materijala ili završetka radova za svakog kooperanta. Sva ova, i druga pitanja se detaljno uređuju ugovorom o poslovnoj saradnji, a njime se uređuju i sankcije za svakog kooperanta koji se ne pridržava rokova ili ne poštuje druge uslove predviđene ugovorom. Da bi se poslovna saradnja odvijala kontinuirano i bez zastoja, često kooperanti obrazuju i zajedničke organe za koordinaciju poslovne saradnje.

168

Odgovornost kooperanata je takođe predmet ugovora o poslovnoj saradnji; ugovorne strane su u obavezi da sve obaveze izvrše onako kako je to ugovorom predviđeno. Kooperanti se ne mogu osloboditi odgovornosti za neizvršenje obaveza, osim ako se sa tim slože ostali kooperanti. Uobičajeno je da jedan kooperant ima obavezu da nadoknadi svu štetu koja nastane iz neizvršenja obaveze. Često se ugovorna kazna za za neizvršenje obaveze predviđa kao ugovorna kazna. Ako do neizvršavanja obaveza dođe iz opravdanih razloga (viša sila, posebni uslovi ugovora itd) kooperant neće biti odgovoran za štetu koja je nastala, ali će u podeli prihoda učestvovati u procentu smanjenom za obaveze koje nije izvršio. Imajući u vidu složenost ugovora o poslovnoj saradnji, kooperanti u ugovoru o poslovnoj saradnji su istovremeno međusobno i poverenici i dužnici. Obaveze jedne strane su istovremeno i prava druge strane. Međutim, ugovor o poslovnoj saradnji, po svojoj prirodi, je takav da često stimuliše tolerantniji pristup odgovornosti, jer često insistiranje na odgovornosti nekog od partnera može dovesti do većih gubitaka, imajući u vidu da neizvršeni posao jednog od kooperanata nužno izaziva štetu po sve ostale; zato nije retkost da neizvršeni posao jednog kooperanta izvrši drugi kooperant, a pitanje odgovornosti se ostavlja za sudove i arbitraže. U pogledu odgovornosti kooperanata prema trećim licima najpoželjnije je prihvatiti načelo podeljene odgovornosti, prema njihovom učešću u vrednosti celog posla. Prema tome, njihova odgovornost bi trebalo da bude srazmerna njihovom učešću. Međutim, često se u odnosu prema trećim licima javlja jedan od kooperanata, nosilac posla, a međusobni odnosi kooperanata su stvar kooperanata samih. U većini ugovora o poslovnoj saradnji posebna pažnja se posvećuje odgovornosti kooperanata za nekvalitetnu isporuku. Ta odgovornost se, uobičajeno, predviđa obavezom garancije kooperanta za svoje isporuke. Pojedini ugovori predviđaju da se smanji ugovorna cena ukoliko je kvalitet isporučene robe ispod ugovorenog. U svakom slučaju, kooperant koji je odgovoran za nekvalitetnu isporuku dužan je da finalisti nadoknadi štetu koja je otkrivena tek kod korisnika finalnog proizvoda. Ali, ako se šteta otkrije pre toga, u principu se isporuka vraća kooperantu. U načelu, kod nekvalitetne isporuke, odnosi između kooperanata su slični odnosima prodavca i kupca u kupoprodajnom ugovoru. Naknada štete zbog neizvršene obaveze u pogledu kvaliteta isporuke obuhvata stvarnu štetu i izgubljenu dobit. Ako jedan posao ne bude završen tako da omogućava iskorišćavanje proizvoda, gubitak se sastoji ne samo u direktnoj šteti koja nastaje neupotrebljivošću proizvoda nego i zbog gubitka očekivanog prihoda od njegovog iskorišćavanja. Tu štetu kooperanti mogu ugovorno ograničiti, posebno u pogledu visine naknade štete. U međunarodnom privrednom pravu, ugovor o poslovnoj saradnji se javlja u više oblasti saradnje.

MEĐUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U INDUSTRIJI

Ugovor o međunarodnoj poslovnoj saradnji u industriji je jedan od najčešćih oblika ugovora o međunarodnoj poslovnoj saradnji. I kod ovog ugovora postoje dva bitna elementa: kooperanti se obavezuju da daju određeni materijal ili izvrše određene usluge, a zauzvrat stiču pravo na učešće u raspodeli prihoda ili podeli gubitaka, ako do njih dođe u toku poslovne saradnje. Ugovor o međunarodnoj saradnji može da sadrži i dopunske odredbe, koje nisu bitni sastavni delovi odgovora; rokovi, asortiman, kontrola kvaliteta, probni rad itd. Karakteristično za ovaj ugovor je da cena nije bitan elelement ugovora; ona je obračunski element, element koji se uzima u obzir i kalkuliše, a definitivno se cena utvrđuje i realizuje kod isporuke finalnog proizvoda. Na osnovu definitivno postignute i ostvarene cene vrši se konačan obračun među kooperantima. Ugovor se obično zaključuje, u načelu, na određeno vreme a otkazni rokovi su duži i određuju se na dve, tri ili više godina. To je posledica prirode samog predmeta ugovora, jer je uobičajeno da je potrebno više ciklusa proizvodnje da bi se izvršio ugovor.

169

MEĐUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U GRAĐEVINARSTVU

Ugovorom o poslovnoj saradnji u građevinarstvu se kooperanti, domaći ili strani, obavezuju da u

zemlji ili inostranstvu za potrebe stranog investitora ili u inostranstvu za domaćeg investitora izvedu građevinske radove određene ugovorom, uz naknadu koju plaća investitor.

MEĐUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U SAOBRAĆAJU

Ugovori o međunarodnoj poslovnoj saradnji u saobraćaju se zaključuju u svim granama

saobraćaja: železničkom, drumskom, pomorskom, kao i pri kombinovanom saobraćaju. Često su ovi ugovori zasnovani na već postojećim okvirnim ugovorima koje zaključuju države o sardnji u oblasti saobraćaja.

MEĐUNARODNI UGOVOR O LICENCI 1. Ugovor o licenci

Predmet ugovora o poslovnoj saradnji je često pravo na korišćenje licence za proizvodnju određene robe. Ugovorom o licenci se titular patenta obavezuje da ustupi trećem licu, korisniku licence, korišćenje prava tog patenta. Ovaj ugovor ne podrazumeva prenos prava patenta; titular patenta i dalje ostaje njegov titular, a korisnik licence ima samo pravo da uživa i koristi to pravo. Ugovorom se predviđa duži rok za korišćenje prava, najčešće deset godina. Ugovorom se predviđa i ustupanje prava korišćenja usavršavanja patenta koja se ostvare u toku korišćenja. Korisnik licence je dužan da licencu koristi. Korisnik je dužan da plati naknadu, koja može da se ugovori u određenom novčanom iznosu, ali se češće ugovara u procentu od vrednosti proizvoda izrađenog po licenci. Svakako je ovaj način ekonomski poželjniji, jer stimuliše titulara patenta da bude zainteresovan za bolje korišćenje licence, pošto od toga zavisi i njegov prihod.

U teoriji i praksi se može razlikovati nekoliko vrsta ugovora o licenci, zavisno od načina korišćenja prava koja se prenose i prava koje se ustupa na korišćenje po ugovoru o licenci.

Kad je reč o predmetu ugovora, može se dati na korišćenje licenca patenta, žiga, dizajna itd. Pre svega, po osnovu prava na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja licence, razlikuje se

ugovorna licenca i zakonska licenca. Ugovorna licenca je predmet sporazumevanja između ugovornih strana, a zakonska licencva nastaje na osnovu samog zakona.

Ugovor o licenci može biti vremenski određen, na taj način što se ugovorne strane sporazumevaju o vremenu korišćenja licenca. U tom pogledu, ugovor može biti zaključen na neodređeno vreme, što podrazumeva pravo korisnika licence da ga koristi onoliko vremnena za koliko je on zainteresovan. Pri tome, ovakav ugovor o korišćenju licence zaključen na neodređeno vreme, prema našem zakonodavstvu traje onoliko vremena koliko traje pravna zaštita prava na koje se licenca odnosi. Ugovor može biti i vremenski određen na određeni rok i u tom slučaju ugovor ističe protekom roka koji je ugovoren za korišćenje licence.

170

Ugovor o licenci može predvideti davanje prava na licencu samo na određenoj teritoriji ili može biti neograničen, odnosno ustupiti pravo na korišćenje licence bilo gde.

Prema obimu korišćenja prava na licencu, ugovor može biti o prostoj licenci, isključivoj licenci ili međovitoj licenci. Pri zaključenju ugovora o prostoj licenci, davalac licence zadržava pravo da predmet licence i sam koristi ili da ga ustupi i drugim korisnicima. Ugovorom o isključivoj licenci se davalac licence obavezuje da korisniku licence obezebedi isključivo pravo korišćenja licence na određenoj teirtoriji i u vreme koje je ugovoreno. To znači, da ne može ni sam da se njome koristi niti da je ustupa trećim licima. Ugovor o mešovitoj licenci može da sadrži kombinaciju elemenata prethodna dva. Davalac može da ustupu licencu i da zadrži pravo da je on koristi, ili da prepursti licencu ali da zadrži pravo da je posle određenog vfremena ustupi i drugom korisniku na drugoj teritoriji i sl.

4. Obaveza davaoca licence

Davalac licence je dužan da primaocu ustupi predmet ugovora o licenci u roku određenom

ugovorom ili nakon zaključenja ugovora o licenci ako rok nije precizno određen samim ugovorom. To znači da je davalac obavezan da primaocu preda svu tehničku i drugu dokumentaciju neophodnu za korišćenje prava koje je preneto ugovorom o licenci.

Davanjem licence davalac garantuje da je ugovor o licenci moguće izvršiti. Ako je, na primer, predmet ugovora patent, davalac licence garantuje da je proizvodnja predmeta na koji se patent odnosi tehnički izvodljiva i da je proizvod upotrebljiv ako se proizvodi u skladu sa tehničkom i drugom dokumentacijom.

Davalac je takođe obavezan da primaocu obezbedi pravno nesmetano korišćenje licence koju je ustupio. On garantuje da nema pravnih nedostataka koji bi mogli da nepovoljno utiču na korišćenje licence (da ne postoji eventualni spor oko prava vlasništva, na primer).

5. Obaveze primaoca licence

Osnovna obaveza primaoca licence je da plati ugovorenu naknadu za njeno korišćenje. Plaćanje

naknade se uređuje ugovorom i može biti ugovoreno na različite načine: u paušalnom iznosu, u procentu od dobiti od korišćenja itd. Ugovorena naknada se može menjati u toku trajanja ugovora o licenci, ako se okolnosti promene u tolikoj meri da ugovorena naknada nije srazmerna u odnosu na dobiti koja se korišćenjem ostvaruje. Obe ugovorne strane, u slučaju promenjenih okolnosti, mogu zahtevati promenu ugovorene naknade.

Korisnik licence je dužan da svu robu koju proizvodi na osnovu licence obeleži tako da to bude vidljivo na samom proizvodu.

MEĐUNARODNI KNOW-HOW UGOVOR

Ovim ugovorom, jedan poslovni partner ustupa tehnička i praktična znanja neophodna drugom poslovnom partneru, uz odgovarajuću naknadu. Ovakav ugovor može da se zaključi kao samostalan uzgovor, a može da bude i deo ugovora o licenci. Karakteristika ovog posla je da je predmet ugovora ono što najčešće predstavlja poslovnu tajnu preduzeća. Za sada se na ovaj ugovor primenjuju pravila ugovora o licenci.

171

MEĐUNARODNI UGOVOR O ZAJEDNIČKOM ULAGANJU

SREDSTAVA (JOINT-VENTURE)

Uovorom o zajedničkom ulaganju se strana i domaća privredna organizacija uzajamno obavezuju da ulože određena novčana sredstva u domaću privrednu organizaciju, radi zajedničkog poslovanja i ostvarivanja i podele dobiti iz takvog poslovanja. Ako se, umesto dobitka, iz ovog ugovora stvore gubici, ugovorne strane dele gubitke. Ugovor se zaključuje u pismenom obliku i primenjuje se od dana upisa u regsitar.

MEĐUNARODNI UGOVOR O FRANŠIZINGU 1. Opšte napomene Posao franšizinga se razvio, pre svega, u SAD. On u stavri predstavlja jedan oblik dugoročne

integracije, koja se zasniva na pružanju standardnih usluga i standardizovanju robe koja se iznosi na tržište. To je saradnja koja je korisna manjim preduzećima koja samostalno ne bi mogla da budu konkurentna na određenim, posebno velikim i zahtevnim tržištima, kad bi nastupala samostalno.

Posao franšizinga se tek poslednjih godina počeo razvijati i u evropskim državama. Upravo zbog toga je evidentan nedostatk posebnih pravila koja uređuju ovaj posao.

Kao što je nastao u SAD, tako se i utvrđivanje pravila o franšizingu rauvija, pre svega, u SAD i to u okviru Međunarodnog udruženja franšizinga, koje priprema opšte uslove poslovanja i tipske ugovore u ovoj oblasti.

Pojavom poslova franšizinga u Evropi, javila se potreba za unifikacijom pravila o franšizingu, pa je Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu usvojila 1988. godine pravila o franšizingu.

Međunarodni institu za unifikaciju međunarodnog privatnog prava je usvojio Vodič za franšizing 1998. godine.

2. Ugovor o franšizingu

Međunarodnim ugovorom o franšizingu se davalac franšize obavezuje da vršu sukcesivne isporuke robe ili da sukcesivno pruža određene usluge, prenosi svoje znanje i iskustvo u poslovanju, a primalac franšize se obavezuje da za to plati ugovorenu naknadu. Po pravilu, ugovor o franšizingu je dugoročni pravni posao. Takođe, po pravilu, primalac franšize posluje pod znakom, spoljnim obeležjima, firmom i sa opremom davaoca franšize i po njegovim uputstvima. Ugovor o franšizingu može da se odnosi na franšizing proizvoda ili da bude poslovni franšizing. Franšizingom proizvoda davalac franšize ustupa trgovcu pravo prodaje određenog proizvoda ili grupe proizvoda. Ustupa se pravo prodaje na određenom tržištu, na određenoj teritoriji ili na određenom području. Primalac franšize za dobijeno pravo prodaje se obavezuje da proizvod nabavlja isključivo od davaoca franšize. Na osnovu ugvora o franšizingu primaocu franšize se obezbeđuje prioritet u isporuci određenog proizvoda i druge povlastice i olakšice, u reklamiranju proizvoda, ambalaži itd. Davalac franšize zadržava kontrolu nad primaocem franšize i stara se da se zadrži odgovarajući standard i kvalitet, da se proizvod ispravno održava itd.

172

Poslovni franšizing obuhvata pružanje određenih usluga koje davalac franšize daje primaocu. Davalac primaocu franšize ustupa svoj način poslovanja, svoj ugled, metode plasiranja proizvoda, stečeno znanje i iskustvo, robne ili uslužne znakove. Na taj način dolazi do ujednačavanja poslovanja davaoca i primaoca franšize, što može da primaocu franšize omogući prednost u poslovanju. Za te usluge primalac franšize davaocu plaća određeni iznos u procentu od vrednosti prometa koji se obavi ili po ugovoru.

3. Obaveze davaoca franšize Davalac franšize je obavezan: 1) da ustupi prodaju nekog proizvoda, korišćenje trgovačkog imena i znaka primaocu franšize; 2) obučavanje primaoca franšize i osoblja za uspešno poslovanje u vezi sa proizvodom koji je predmet franšize; 3) pružanje pomoći u upravljanju preduzećem; 4) priprema propagandne kampanje primaoca franšize, stavlja na raspolaganje potrebna sredstva za reklamu; 5) unapređenje prodaje i stavljanje na raspolaganje podataka o tržištu; 6) pomoć u obezbeđenju ili izgradnji sedišta za primaoca franšize, ukoliko ga on nema;

7) uzdržavanje od diskriminacije bilo kog primaoca franšize.

4. Obaveze primaoca franšize Primalac franšize ima obaveze:

1) da svoje sedište i poslovne prostore uredi u skladu sa zahtevima i uputstvima davaoca franšize i da koristi trgovačko ime, znak i druge simbole davaoca franšize.

2) da unapređuje plasman proizvoda i usluga; 3) da robu nabavlja od davaoca franšize; 4) da omogući da davalac franšize vrši kontrolu nad poslovanjem radi ujednačavanja poslovanja; 5) da plati davaocu franšize za robu i usluge; 1) da zaključi osiguranja od uobičajenih rizika poslovanja. Ponekad se ugovorom o franšizingu predviđa zabrana otvaranja filijala koje bi se bavile istom

vrstom poslovanja.

MEĐUNARODNI UGOVOR O DISTRIBUCIJI 1. Opšte napomene

Ugovori o distribuciji su nastali kao logična posledica nastojanja proizvođača da skrati puteve robe

do potrošača i da te puteve učini efikasnijim i bržim, uz što manje sopstvenih rizika na tržištu. Prednosti ovakvog načina realizacije roba tržištu su naročito povoljne za velike proizvođaće i za trajnija dobra, koja obavezuju proizvođače i da obezbede njihovo održavanje na tržištu na kome su ih prodali. Zbog toga se ovakvi ugovori prvo javljaju upravo kod takvih proizvođača, pre svega kod proizvođača automobila. Međutim, ugovori o distribuciji pogoduju i manjim preduzežima koja bi teško sama direktno izašla na tržiše bez posredovanja distributera.

Prodaja robe preko distributera koristi i samim potrošačima, jer na svom tržištu imaju garanta za održavanje robe koju na taj način kupe, a sa druge strane distributeri na jednom tržištu omogućavaju veći asortiman iste robe, pa prema tome i robe različitog kvaliteta i prihvatljivijih cena.

173

Ovakvi ugovori se smatraju ugovorima o vertikalnoj saradnji, odnosno vertikalnim ugovorima, pre svega zbog toga što se strane ugovora nalaze u različitom položaju na tržištu i nisu u odnosima konkurencije. Ipak, postavlja se pitanje mogućeg monopolskog položaja na tržištu proizvođača koji koriste ovaj način prodaje sopstvene robe, pre svega radi mogućih ograničenja koja postavljaju distributerima pri zaključivanju ugovora o distribuciji robe. Ta ograničenja često mogu da utiču na ukidanje konkurencije i stvaranje monopolskog položaja proizvođača, na primer, ako proizvođać distributeru nameće obavezu da ne prodaje robu konkurentnih proizvođača.

Naravno, proizvođač ima legitimni interes da nameće ograničenja distributeru u pogledu načina na koji prodaje njegovu robu i takva ograničenja ne nose opasnost stvaranja monopolskog položaja i eliminisanja konkurencije na tržištu.

2. Izvori prava ugovora o distribuciji

Iako se ne bi moglo tvrditi da je ugovor o distribuciji sasvim novi ugovor u međunarodnoj

trgovini, ne postoje specifična pravna pravila koja se odnose na ovaj ugovor, niti u međunarodnom pravu, niti u unutrašnjim zakonodavstvima država. Zbog toga se na zaključivanje ovog ugovora, po analogiji primenjuju ugovori koji se, po predmetu, ovim ugovorima bliski, kao što su ugovori o prodaji robe, ugovori o zastupanju, kao i opšta pravila ugovornog trgovinskog prava.

3. Zaključivanje ugovora

Imajući u vidu nedostatak posebnih pravnih pravila kojima se uređuje ugovor o distribuciji, on je

neformalan ugovor, ali se u praksi najčešće zaklkjučuje u pismenom obliku. Zbog toga ni sadržaj ugovora nije posebno utvrđen, ali je nesumnijiovo da određena vertikalna ograničenja koja se predviđaju ugovorom moraju biti sastavni deo ugovora.

Ugovor o distribuciji je dvostrani ugovor kojim distributer ptreuzima obavezu da za trajniji vremenski period kupuje robu jednog proizvođača i da tu robu prodaje na određenom tržištu, u svoje ime i za svoj račun. Razume se, pošto robu prodaje u svoje ime i za svoj račun, distributer to čini i na svoj rizik. Po prirodi posla, distributer se integriše u prodajnu mrežu proizvođača, jer prihvata i uslove da robu prodaje na način predviđen u toj mreži.

Vrlo važno je ovo obeležje ugovora, da se distributer integriše u prodajnu mrežu proizvođača, iz više razloga. Naime, na taj način se distributer obavezuje da poštuje pravila u plasmanu robe koju prema ugovoru distribuira na način na koji je to predviđeno pravilima mreže koju je uspostavio sam proizvođač. To drugim rečima, obezbeđuje jedinstven nastup na tržištu, što je od interesa za samog proizvođaća.

Pored same prodaje na određenom tržištui, distributer preuzima obavezu i za neke druge delatnosti koji su u vezi sa tim, ali nisu poslovi same prodaje. Te obaveze su usmerene na promociju proizvoda koji plasira na tržište, ali i promociju i prepoznatljivost samog proizvođaća. Često, to znači, obavezu distributera da prodajna mesta uredi na način koji odredi proizvođač, u skladu sa pravilima koja su opštevažeća za njegova prodajna mesta, da se sa tim proizvodom pojavljuje na sajamskim i sličnim priredbama, da obezbedi odgovarajući marketing za te proizvode koji je, opet, usklađen sa osnovnim porukama marketinga koje određuje sam proizvođać.

Pored svega, vrlo važna obaveza distributera je, makar kad se radi o trajnim dobrima, da obezbedi dobru službu za održavanje proizvoda na tržištu.

Ugovori o distribuciji, iako su suštini i po predmetu isti, mogu se razlikovati u pogledu prava koja se ustupaju distributerima.

Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji se zaključuje tako što se proizvođač obavezuje da za istu teritoriju neće zaključivati ugovore sa drugim distributerima iste robe. Isti ugovor je u pitanju i onda kad

174

se distrbuter obavezuje da neće nabavljati istu robu kod drugog proizvođača i da će se snabdevati isključivo kod proizvođača sa kojim je zaključio ugovor o distribuciji. Ugovori o ekskluzivnoj distribuciji posebno pogoduju distributeru, jer mu garantuju određene povlastice kod proizvođača.

Ugovorom o selektivnoj distribuciji se ne obezbeđuje ekskluzivni položaj distributera na jednom tržištu, ali se ograničava broj prodajnih objekata iste robe na tom tržištu. Time se, ipak, štite prava ugovorenih distributera, jer se tržište ograničava za one koji istu robu stavljaju u promet van ugovora o distribuciji.

4. Obaveze proizvođača

Osnovna obaveza proizvođača je da distributera redovno snabdeva robom za koju je zaključen

ugovor o distribuciji. Ta distribucija mora da bude u rokovima predviđenim ugovorom o distribuciji. Svaka distribucija mora da bude praćena odgovarajućom dokumentacijom koja omogućava distributeru nesmetani izlazak na tržište na kome plasira ugovorenu robu (tehnička dokumentacija, servisna dokumentacija, uputstva za upotrebu itd).

Imajući u vidu obavezu distributera da organizuje održavanje i servis sredstava koja prodaje, prooizvođač je obavezan da distributera obuči u obavljanju tih poslova, odnosno da obuči stručnu radnu snagi i da pomogne stručnim znanjima u pogledu projektovanja i opremanja prodajnih mesta i servisnih kapaciteta.

Takođe, proizvođač je u obavezi da pruža pomoć distriubteru u zaštiti od nelojalne konkurencije na tržištu na kome posluje distributer.

Proizvođač mora da garantuje da roba koju ustupa distributeru radi plasmana nema theničkih i materijalnih nedostataka i da garantuje njenu upotrebljivost u određenom roku, nakon prodaje.

5. Obaveze distributera

Distributer ima osnovnu obavezu da kupuje robu od proizvođača u količinama koje su ugovorene i

u vremenskim terminima koji su predviđeni ugovorom. Te kupovine robe se realizuju preko blagovremenih narudžbina po rokovima koji su utvrđeni ugovorom. Distributer mora da u svakom trenutku ima na skladištu određenu količinu robe čija je distribucija ugovorena.

Distributer mora da robu prodaje na način i pod uslovima koji su predviđeni ugovorom. To podrazumeva da svoja prodajna mesta organizuje u skladu sa uslovima prodajne mreže proizvođača, da obezbedi određenu servisnu ili službu održavanja.

Takođe, distributer mora da izvršava i obaveze prema proizvođaču u pogledu marketinga i učešća na sajmovima i priredbama, na kojim predstavlja proizvod čiji je plasman preuzeo, da obezbedi reklamne i druge poruke itd.

Distributer mora da ograniči plasman proizvoda samo na teritoriji koja je ugovorom predviđena i ne može da se bave prodajom tog proizvoda van te teritorije.

Distributer snosi odgovornost za eventualne mane robe prema kupcima i on je dužan za svaku naknadu štete koju kupac pretrpi iz toga.

175

MEĐUNARODNI UGOVOR O LONU

1. Opšte napomene

Lon poslovi su nastali u vreme brze industrijalizacije, ali i danas imaju značaj; razlozi za obavljanje ovog posla mogu biti različiti; jeftinija radna snaga u preduzeću koje se bavi oplemenjivanjem; višak radne snage itd.

Prema osnovnim karakteristikama, ugovor o lonu je jedna vrsta ugovora o delu. Ugovor može da se sastoji, i često podrazumeva, veći broj operacija koje se izvode u procesu oplemenjivanja. Zbog toga, ugovor o lonu može da ima karakteristike i nekih drugih ugovora (ugovora o razmeni, o kupovini i prodaji, o kooperaciji).

2. Ugovor o lonu Ugovorom o lonu se jedna strana u poslu obavezuje da izvrši oplemenjivanje (obradu, doradu,

izradu, preradu) određene robe koja pripada drugoj ugovornoj strani, koja za takvo oplemenjivanje plaća određenu naknadu i nakon obrade prima oplemenjenu robu.

Karakteristika ugovora o lonu je da postoji jasna razlika u obavezama između naručioca i izvršioca posla.

3. Obaveze naručioca posla Naručilac posla ima sledeće obaveze: 1) da dostavi robu za oplemenjivanje izvršiocu posla, na način i u roku predviđenom ugovorom.

Ta roba treba da odgovara nameni, odnosno da bude pogodna za oplemenjivanje. Ugovorom se predviđa i količina robe koju naručilac posla treba da dostavi na oplemenjivanje.

2) Naručilac oplemenjivanja je dužan da plati naknadu za obavljeni posao, na način i pod uslovima utvrđenim ugovorm. Cena posla može da se plati u novcu, ali je moguće cenu platiti i oplemenjenom robom.

3) Naručilac je dužan da posle oplemnjivanja preuzme oplemenjenu robu i to u mestu i na način predviđen ugovorom. Samo preuzimanje oplemenjene robe je značajno, pre svega, zbog preuzimanja rizika za robu. Često se preuzimanje robe vrši sukcesivno kako se završava oplemenjivanje pojedinih količina.

4) Naručilac ima obavezu da u toku procesa oplemenjivanja daje određena uputstva i naloge izvršiocu posla, da vrši kontrolu i nadzor nad obavljenim poslom, neposredno ili preko svog zastupnika.

5) Pored navedenih, ugovorom o lonu mogu biti predviđene i druge obaveze naručioca; da da dispoziciju oplemenjene robe na adrese drugih trgovaca, da obezbedi dokumenta neohodna za transport robe, plaćanje dopunskih troškova, plaćanje osiguranja od rizika i sl.

5. Obaveze izvršioca posla Izvršilac posla ima obaveze: 1) Da izvrši oplemenjivanje robe koja mu je dostavljena. Kao što je navedeno, to oplemenjivanje

se može sastojati od različitih radova: prerade, dorade, izrade proizvoda od dostavljenog materijala. Te poslove izvršilac je dužan da obavi u skladu sa uputstvima naručioca, sa modelima ili nacrtima koje je on

176

dostavio. Zbog toga, obavezni deo ugovora su i ta uputstva, a uz ugovor idu i modeli, nacrti i druga neophodna dokumenta.

2) Nakon izvršenog oplemenjivanja, izvršilac posla je dužan da oplemenjenu robu preda naručiocu posla u roku i na način koji je, u načelu, detaljno, uređen ugovorom. Pošto se često radi o velikim količinama, predaja robe se vrši sukcesivno, kako se pojedine količine završavaju. U slučaju zakašnjenja u predaji predviđaju se, obično, visoke kazne za izvršioca posla. Ta ugovorna kazna se utvrđuje obično u procentu od vrednosti oplemenjene robe. Te kazne ponekad mogu da budu drastično visoke, do vrednosti oplemenjene robe.

3) Izvršilac je obavezan da naknadi štetu ako ne izvrši posao ili ako ga izvrši neuredno. On je dužan da otkloni sve nedostatke na oplenjenoj robi. Od trenutka prijema materijala na obradu izvršilac je dužan da ga čuva na način koji obezbeđuje očuvanje svojstava materijala; po završenom oplemenjivanju, izvršilac je dužan da čuva oplemenjenu robu do njene predaje naručiocu posla. Izvršilac se može osloboditi odgovornosti za štetu koja nastane na materijalu i oplemenjenoj robi, ako do štete dodje usled više sile.

Podrazumeva se da izvršilac posla odgovara za kvalitet oplemenjene robe i za količinu robe koju je isporučio. Za svako odstupanje od ugovorenog kvaliteta izvršilac je dužan da naknadi štetu, koja se obično izražava u vidu bonifikacije, odnosno u srazmernom sniženju cene, ako oplemenjena roba može da se proda kao roba sa greškom.

I izvršilac posla može ugovorom da preuzme i dopunske obaveze, kao što je obaveza da osigura materijal koji je primio i da osigura oplemenjenu robu, da u skladu sa uputstvima naručioca obezbedi pakovanje, odnosno odgovarajuću ambalažu za robu, da postavi odgovarajuće etikete ili nalepnice, da priloži odgovavrajuća uputstva o rukovanju i upotrebi oplemenjene robe.

VII MEĐUNARODNI UGOVORI O INESTICIONIM RADOVIMA I

INŽENJERINGU

MEĐUNARODNI UGOVOR O INVESTICIONIM RADOVIMA 1. Opšte napomene Investicioni radovi podrazumevaju izgradnju objekata, isporuku i montažu investicione opreme. To su, načelno, ugovori koji podrazumevaju veoma složene poslove, angažovanje složene opreme za gradnju i velike iznose finansijskih sredstava koja se angažuju. Zbog složenosti investicionih radova, složene su, i vrlo kompleksne, i procedure za zaključivanje tih poslova. One zahtevaju i mnogo ozbiljnih priprema za obavljanje tih poslova. Posebna pažnja se u tom postupku poklanja izboru izvođača radova, kontroli izvođenja i izvedenih radova. U investicionim radovima, često se angažuje i više izbođača, od kojih je, uobičajeno, jedan nosilac posla, a ostali u poslu su kooperanti ili podizvođači. To znatno usložava odnose koje treba urediti ugovorima.

177

2. Izvori prava o ugovorima o investicionim radovima Za ove ugovore, izvore prava treba tražiti i u međunarodnom pravu, ali u velikoj meri i u

unutrašnjim zakonodavstvima država u kojima se izvode investicioni radovi. Najznačajnija pravila međunarodnog prava su sadržana u opštim uslovima i tipskim ugovorima,

koje su pripremile različite stručne organizacije. Međunarodna federacija inženjera konsultanata je sačinila Uslove ugovora za građevinske radove, koji sadrže i formulare tipskih ugovora Ovi uslovi su, na neki način, preuzeti btitanski opšti uslovi za građenje.

Međunarodni institut za trgovinsko pravo je 1987. godine sačinio poseban Vodič za međunarodne ugovore o izgradnju industrijskih objekata. Ovi opšti uslovi su danas široko prihvaćeni pa Svetska banka svoje kredite za izgradnju ivesticionih objekata ododbrava pod uslovom da se primenjuju pravila sadržana u tom vodiču.

Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu je, takođe, sastavila više opštih uslova, sadržanih u Vodiču za sastavljanje ugovora za izgradnju velikih industrijskih objekata, 1973. godine, Vodič za sastavljanje ugovora o konsalting inženjeringu i nekim srodnim aspektima pružanja tehničke pomoći, Vodič za sastavljanje ugovora o međunarodnom ustupanju know-how opreme od 1970. godine.

Odgovarajući na složenost i važnost priprema za građenje, od značaja je i Vodič za dobijanje posla za izgradnju objekata, koji propisuju obaveznu licitaciju za dobijanje posla.

Pored navedenih dokumenata značajan je i čitav niz opštih uslova, kojima se uređuje izvođenje određenih stručnih radova: montaža mašina i opreme, nabavka mašina i sl. Ugovorom o građenju se izvođač obavezuje da drugom licu u inostranstvu (investitoru) izgradi građevinski objekat ili da izvede određene građevinske radove, a investitor se obavezuje da za to plati ugovorenu cenu. Prema tome, radi se o jednom obliku ugovora o delu.

3. Zaključivanje ugovora

Ugovor o građenju se, po pravilu, zaključuje nakon sprovedene licitacije sa izvođačem koji nudi najpovoljnije uslove za taj posao. Ugvor se zaključuje u pismenom obliku. Ugovor se može zaključiti kao jedinstven ugovor sa svim detaljima posla i pravima i obavezama ugovornih strana ili kao jedan opšti ugovor o građenju, u kome se predviđaju opšti uslovi, a zatim se detalji uređuju posebnim ugovorima.

Većina investicionih radova, a po našem zakonodavstvu svi, investricioni radovi se ugovaraju sa izvođačima radova koji se izabiraju na licitacijama (tenderima). Navedenim izvorima prava, licitacija se sprovodi na osnovu javne objave o licitaciji. Različita su rešenja u unutrašnjim zakonodavstvima, ali Vodič Svetske banke zahteva da se licitacija objavljuje najmanje u jednom dnevnom listu, sa jasnim pozivom za učešće na licitaciji. Licitacija se mora obajviti najmanje 60 dana pre krajnjeg roka za podnošenje ponude.

U oglasu o licitaciji se moraju objaviti svi uslovi za izvođenje radova, koje potencijalni ponuđači treba da zadovolje. Ti uslovi uključuju i način određivanja cene radova, radove koji se izvode, uslove pod kojima se izvođenje radova plaća itd. Investitor je dužan da potencijalnim ponudiocima stavi na raspolaganje svu dokumentaciju, na osnovu koje oni mogu da pripreme svoju ponudu: projekte, nacrte, specifikacije itd. Često se od ponudilaca zahteva da ispune i posebne uslove: da prilože dokaze o bonitetu firme, da podnesu garancije da imaju stručne i finansijske kapacitete za izvođenje radova.

Naručilac nije obaveza da prihvati bilo koju ponudu. On je ovlašćen da bira najpovoljnije izvođača po različitim kriterijumima, koji su bili objavljeni. To znači da investitor ne mora obavezno da izabere ponudu koja je finansijski najpovoljnija, nego i onu koja je povoljnija po nekom drugom kriterijumu; po rokovima izvođenja radova, kvalitetu radova i sl.

178

Predmet ugovora mora da bude potpuno i jasno utvrđen ugovorom, uz potpunu i jasnu tehničku dokumentaciju, neophodnu za izvođenje poslova. Iz ugovora mora da bude jasno da li se radi o izgradnji novog objekta ili radovima na već postojećim objektima, kao što su prepravke, adaptacije, rekonstrukcije i sl. Nekad je potrebno ugovoriti radove po fazama, odnosno obaviti neke pripremne radove, koji su uslov za pristupanje završnim radovima; na primer, čišćenje terena, izgradnja određenih geoloških i drugih ispitivanja terena, izgradnja pristupnih puteva i sl. Pored pripremnih radova, često se u ugovorima javljaju i završni radovi, koji se obavljaju posle izgradnje samog objekta, a mogu da podrazumevaju različite radove: uređenje zemljišta u okolini objekta, izgradnja nekih pratećih objekata koji nisu deo građevinskog objekta (parkovi, šetališta i sl), čišćenje objekta. Cena je bitan element ugovora o građenju, utoliko što ako ona nije predviđena, onda ugovor o građenju ne važi. Ali, cena ne mora da bude određena u novčanom iznosu; u ugovoru mogu da budu navedeni elementi iz koji je cena odrediva. Specifičnost ugovora o građenju je da se poneka cena određuje primenom tzv. klizne skale, odnosno cene koja se utvrđuje zavisno od opštih troškova. Pored navedenih, bitnih elemenata ugovora o građenju, često se predviđaju i neki drugi elementi ugovora. Tako, ugovorom može da se predvidi rok početka i rok završetka radova, način na koji će se naplatiti izvršeni radovi, nadzor nad izvršenim radovima, poštovanje određenih uslova građenja i pravila struke. Ponekad se ugovorom predviđa i posebna premija koja se daje izvođaču radova, ako radove završi pre ugovorenih rokova. Takođe, uobičajeno je da se ugovorom o građenju predviđaju garantni rokovi u kojima je izvođač dužan da održava objekat koji je izgradio i da otklanja eventualne kvarove.

4. Obaveze izvođača radova Osnovna obaveza izvođača je da izgradi objekat, u skladu sa dokumentacijom. On je dužan da radove izvede doslovno po tehničkoj dokumentaciji, prema važećoj tehničkoj dokumentaciji, u skladu sa normativima i propisima koji važe za izgradnju objekta. Izvođač nije obavezan da uradi bilo šta što nije predviđeno projektom. Izvođač radova mora da omogući potpuni nadzor u toku izvođenja radova, koji vrši inženjer koji te poslove obavlja u ime i za račun inestitora, a prema tehničkim pravilima struke u kojoj vrši nadzor. Izvođač je dužan da poštuje naloge nadzornog inženjera, čak i ako oni znače izvesnu izmenu ugovora, pogotovu u pogledu smanjenja, odnosno povećanja radova koji se izvode. Ostaje otvoreno pitanje granica do kojih nadzorni inženjer može da ide u korišćenju svojih ovlašćenja.

Pri izgradnji objekata, izvođač je dužan da poštuje sve propise koji važe za izgradnju objekata, uključujući i propise o sigurnosti i da preduzima sve mere koje su za to neophodne. Izvođač radova je obavezan da obezbedi osiguranje od povreda svih učesnika u gradnji i osiguranje zbog eventualne štete na imovini trećih lica, do koje bi moglo doći tokom izvođenja radova.

Takođe, izvođač radova je dužan da obezbedi poštovanje standarda u pogledu materijala i kvaliteta radova u toku gradnje investicionog objekta. Oba ta elementa treba da budu u potpunom skladu sa tehničkom dokumentacijom, ali takođe podležu kontroli nadzornog inženjera, koji ima pravo da i u tom pogledu izvođaču radova daje obavezna uputstva.

Način vršenja stručnog nadzora nad izgradnjom objekta takođe mogu da utvrde ugovorne strane. Druga obaveza izvođača je da preda izgrađeni objekat investitoru ili nosiocu prava korišćenja na takav objekat. Ukoliko to ne učini u roku koji je predviđen ugovorom, izvođač pada u dužničku docnju. Načelno, za primopredaju objekta je neophodno rešenje nadležnog organa da se objekat može koristiti. Ugovorne strane mogu ugovorom da predvide rok za primopredaju objekta, a ako taj rok nije predviđen ugovorom onda je, po pravilu, rok za primopredaju 60 dana od dana prijema rešenja o korišćenju objekta. U ovom roku se izvršava i konačni obračun za izvršene građevinske radove.

179

5. Obaveze investitora Obaveze investitora su da obezbedi investicioni program i tehničku dokumentaciju za izgradnju objekta, da obezbedi sve neophodne dozvole za izgradnju objekta i da obezbedi finansijska sredstva za tu izgradnju. Investicioni program je čitav niz dokumenata, elaborat koji sadrži sve bitne uslove za izgradnju objekta koji je predmet ugovora. Na osnovu njega se izrađuje investiciono-tehnička dokumentacija koja sadrži tehnička rešenja za izgradnju objekta. Na osnovu te dokumentacije se od nadležnog organa obezbeđuje odobrenje za građenje, koje je potvrda da je objekat planiran u skladu sa urbanističkim uslovima i prostornim planom područja na kome se gradi. Ugovorom o građenju se uređuje i jedna od osnovnih obaveza inestitora, da plati cenu koja je ugovorena i da primi izgrađeni objekat. Obaveza plaćanja cene je osnovna obaveza investitora prema izvođaču radova. Plaćanje cene se, po pravilu, predviđa u akontacijama, na osnovu privremeno završenih radova, po fazama. Konačni obračun i plaćanje konačne cene se vrši na osnovu primopredaje izgrađenog objekta. U praksi, po konačnoj situaciji se isplaćuje razlika između već izvršenih isplata po situacijama i konačne cene građenja. Kod investicionih radova često se ugovara mogućnost revizije ugovorene cene, predviđanjem tzv. klizne skale. Klizna skala omogućava povećanje ili smanjenje ugovorene cene, zavisno od okolnosti koje nastupe nakon zaključenja ugovora. Načelno, te promene okolnosti se mogu dogoditi u troškovima materijala i opreme, odnosno u troškovima građenja ugovorenog objekta. Takođe, moguće je da se ugovorom o gradnji investicionih objekata predvidi i zadržavanje od isplate konačne, ugovorene cene, u iznosu 5% do 10%, radi garancije dobrog izvođenja radova. Taj iznos se isplaćuje izvođaču radova nakon isteka roka održavanja objekta. Investitor ima obavezu da preduzme sve mere da izvođač izgradi objekat koji je predmet ugovora i ima obavezu da po završetku građenja objekat primi. Primopredaja objekta podrazumeva da je pre toga izvršen tehnički prijem. Tehnički prijem predstavlja ustvari proveru da li je objekat u svemu izgrađen prema predviđenim tehničkim uslovima, pregled instalacija koje su ugrađene u njega i pregled opreme koja je ugrađena. Posebna pažnja se poklanja bezbednosti objekta. Ako se u toku pregleda ustanove nedostaci koji ne mogu da se otklone i da objekat predstavlja opasnost po korisnika i okolinu, takav objekat se mora porušiti. Ako su svi uslovi gradnje poštovani i objekat izgrađen u skladu sa uslovima za njegovu gradnju i bezbedan je za upotrebu, onda se izdaje odobrenje za njegovu upotrebu. Ovaj tehnički pregled objekta vrši organ koji je izdao dozvolu za njegovu gradnju. Nakon izvršenog theničkog pregleda, investitor i izvođač su dužni da izvrše kolaudaciju, odnosno konačnu primopredaju objekta u roku koji je ugovoren ili u roku od 60 dana, ako rok nije predviđen ugovorom. Pošto je uobičajeno da se ugovorom predviđa garantni rok, ostaje obaveza izvođača da u tom roku otkloni nedostatke koji u toku upotrebe budu uočeni. Nakon isteka tog roka, investitor i izvođač vrše tzv. superkolaudaciju, odnosno konačnu primoprredaju objekta. Tim konačnim pregledom se utvrđuje da li su svi nedostaci koji podležu garanciji otklonjeni u garantnom roku, a ako nisu, onda izvođač ponovo ima obavezu da takve nedostatke otkloni u kratkom roku. Ako to ne učini, investitor može da angažuje drugog izvođača za otklanjanje nedostataka, na teret izvođača.

180

MEĐUNARODNI UGOVOR O INŽENJERINGU 1. Opšte napomene Inženjering nastaje u vezi sa gradnjom složenih investicionih objaketa koji zahtevaju angažovanje posebnih stručnjaka ne samo za gradnju, nego i za definisanje uslova za gradnju, programa investicione gradnje i realizaciju gradnje. Ova vrsta poslova se naziva konsalting inženjeringom, što određuje, sa jedne strane, predmet posla-konsalting, a sa druge strane strane profil stručnjaka koji se angažuju u obavljanju tog posla-inženjering. Naravno, to je samo terminološko pitanje, koje ne utiče bitno na obavljanje samog posla, ali u toku razvoja, nadležnosti su znatno prevazišle samo konsultacije i u inženjeringu su te nadležnosti, po pravilu znatno iznad toga. Zbog toga ćemo u daljem tekstu koristiti pojam inženjering, imajući u vidu da on podrazumeva i taj, konsultativni deo posla.

1. Ugovor o inžinjeringu Ugovorom o inženjeringu se inženjerska organizacija obavezuje da izradi ivensticioni program i svu potrebnu tehničku dokumentaciju, prenese pravo na korišćenje znanja i iskustva, organizuje poslove i rukovodi njima, pusti u probni rad i pogon investicioni objekat, za određenu naknadu koju plaća investitor. Ugovor o inženjeringu je formalnog karaktera i zaključuje se u pismenom obliku.

Ugovor o inženjeringu je, uglavnom, uređen autonomnim privrednim pravom, odnosno opštim uslovima poslovanja, kojima se uređuju odnosi između inženjerske organizacije i investitora. Pored opštih uslova, kojima se uređuju odnosi između inženjerske organizacije i investitora, u ovom poslu se primenjuju i drugi opšti uslovi koji su predviđeni za pojedine od poslova, koje je dužna da obavi inženjerska organizacija. Ugovor o inženjeringu može da bude čist inženjering ili inženjering „ključ u ruke”. Čist inženjering podrazumeva ugovor da inženjering organizacija izvrši ispitivanja, izradi projektnu dokumentaciju, predračun troškova, ispitivanje ponuda za zaključivanje ugovora, pripremi ugovor za zaključivanje, a u toku radova usmerava radove, daje uputstva izvođačima i vrši nadzor nad izvođenjem radova. Kod inženjeringa „ključ u ruke” inženjerska organizacija, pored svih navedenih poslova, obavezuje se i da realizuje projekat, odnosno da izradi objekat. 3. Obaveze inženjerske organizacije Međusobne obaveze inženjerske organizacije i investitora zavise od vrste ugovora o inženjeringu, odnosno da li se radi o čistom ili inženjeringu „ključ u ruke”. Najpotpunije i najobimnije su obaveze, kao što je već navedeno, kod ovog drugog i one obuhvataju veći broj poslova koje je inženjering organizacija dužna da obavi. Prva obaveza koju ugovorom preuzima, inženjering organizacija je dužna da izradi investicioni program, pri kome treba da poštuje sve propise, tehničke i pravne, koji se primenjuju u državi u kojoj se objekat gradi. Investicioni program je podloga za dalje inženjerske radove, kad ga prihvati investitor. Na osnovu prihvaćenog investicionog programa, inženjerska organizacija ima obavezu da pripremi svu projektnu i tehničku dokumentaciju, neophodnu za izvođenje radova. Inženjerska organizacija je dužna da pripremi i plan finansijskih sredstava, neophodnih za izvođenje radova. Ta finansijska sredstva se prikazuju po vrstama radova koji predstoje, prema investicionom programu i projektnoj i drugoj dokumentaciji.

181

Inženjerska organizacija ima i obavezu da pribavi dozvolu za gradnju, u skladu sa lokalnim propisima. U ovom poslu inženjering organizacija nastupa kao zastupnik investitora, pa se građevinska dozvola obezbeđuje na ime investitora. Po obezbeđenoj navedenoj dokumentaciji, inženjerska organizacija je dužna da organizuje i izvede izgradnju objekta koji je predmet ugovora. Ta obaveza podrazumeva izvršenje svih radova koji su sastavni deo građenja; znači pripremnih i završnih, a ponekad i dopunskih radova, ako su predviđeni ugovorom. Rokovi za izgradnju se utvrđuju ugovorom i ako se oni prekorače, investitor ima i mogućnost da zahteva da se obustave dalji radovi. Tokom izgradnje objekta po ugovoru o inženjeringu, inženjering organizacija ima sve obaveze izvođača građevinskih radova: da obezbedi gradilišta i primenjuje mere sigurnosti na radu; da nabavlja opremu i instalacije neophodne za izgradnju; da uredno vodi knjige koje ukazuju na način građenja. Po završetku građenja, inženjerska organizacija je u obavezi da obezbedi tehnički pregled, kao i kod ugovora o građenju. I u ovom slučaju, tehnički pregled vrši onaj nadležni organ države koji je izdao dozvolu za gradnju. Inženjerska organizacija je dužna da pusti u pogon izgrađeni objekat i da osposobi kadrove koji će raditi tokom njegove eksploatacije, kao i da održava objekat u roku koji je utvrđen ugovorom. Tokom tog roka, inženjerska organizacija je dužna i da otkloni nedostatke koji se uoče tokom eksploatacije. 4. Obaveze investitora Obaveza investitora je da plati ceni koja je predviđena ugovorom o inženjeringu. Cena se, po pravilu, ugovara u fiksnom iznosu, ali se ona može menjati samo u slučaju da dođe do novih okolnosti i događaja, koji nisu mogli da se predvide u vreme zaključenja ugovora. I kod ugovora o inženjeringu je moguće umesto fiksne cene predvideti da se cena određuje po principu fiksne skale. Međutim, cena može da se ugovara i u određenom procentu koji se određuje u odnosu na troškove izgradnje objekta ili na osnovu vremena koje inženjuerska organizacija utroši u obavljanju poslova inženjeringa. Cena se uobičajeno plaća u delovima, pošto se radi o velikim poslovima, koji zahtevaju visoke novčane iznose. U svakom slučaju, način plaćanja cene se određuje ugovorom. Pored ugovorene cene, inženjerskoj organizaciji pripada i posebna naknada za fiksne troškove koje je imao u toku obavljanja posla. Investitor je dužan da izvođača radova uvede u posao, odnosno da mu preda zemljište za građenje, da obezbedi sve neophodne informacije za gradnju i da pruži dokaz da su obezbeđena sredstva za gradnju. Investitor je obavezan i da obezbedi nadzor za vreme izvođenja radova. Taj nadzor može da vrši sam investitor, ali za obavljanje nadzora može da angažuje i posebno, kvalifikovano preduzeće ili organizaciju.

5. Odgovornost inženjerske organizacije

Odgovornost inženjerske organizacije zavisi od obima poslova koji su prediđeni ugovorom, odnosno od toga da li je obavljao samo poslove čistog inženjeringa ili je i realizovao ceo projekat po sistemu ključ u ruke.

Prvenstveno, inženjerska organizacija odgovara za sve nedostatke u projektu koje je izradila. Ako je izvodila i pripremne radove (analiza zemljišta, priprema terena i sl), inženjerska organizacija odgovora i za sve nedostatke ili pogrešne procene zemljišta.

Inženjerska organizacija odgovara i za izbor graditelja investicionog objekta, ako joj je taj izbor bio poveren, kao i za nedostatke u postupku nadzora nad izvođenjem investicionih radova.

182

Ako je inženjerska organizacija ugovorila posao po sistemu ključ u ruke, onda ona odgovara i za propuste u građenju, koji su rezultat ili neodgovarajućeg materijala ili neodgovarajuće izvedenih građevinskih radova. Pored toga, ona, u tom slučaju, snosi i odgovornost za izbor i kvalitet opreme koja je ugovorena za opremanje investicionog objekta.

VIII MEĐUNARODNI UGOVOR O SKLADIŠTENJU ROBE 1. Opšte napomene Posao skladištenja robe sve više dobija na značaju, razvojem industrijske proizvodnje i razvojem saobraćaja. Poslovi skladištenja su u dugom periodu bili poslovi kojim su se bavili privrednici, pre svega proizvođači i trgovci, kao uzgrednim i nužnim poslom, uz svoju osnovnu privrednu delatnost. Tek intenzivan razvoj proizvodnje i saobraćaja je pokazao da takav način skladištenja ne može da zadovolji sve potrebe, pa se posao skladištenja počeo razvijati kao posebna delatnost. Razvoj skladištenja, kao posebne vrste privredne delatnosti, nosi mnoge prednosti u savremenim privrednim odnosima. Pre svega, on lišava obaveze druge privredne subjekte, koji imaju potrebe za skladištenjem robe da razvijaju posebne, često vrlo skupe objekte za skladištenje i da obezbeđuju posebnu, takođe sve skuplju opremu za manipulaciju skladištenom robom. Potom, razvoj skladištenja kao delatnosti omogućava bitno usavršavanje tog posla i primenu posebnih znanja i veština u njihovom obavljanju i primenu savremenih tehničkih i naučnih dostignuća za bezbedno i kvalitetno skladištenje robe prema njenojm prirodi. Poslovi skladištenja robe su se, u početku, razvijali pre svega u lukama i drugim saobraćajnim centrima u kojima je roba skladištena radi transporta. Tim poslom su počeli da se bave, pre svih, špediteri koji su gradili skladišne objekte i na taj način smanjivali troškove svog poslovanja i postajali konkurentniji na tržištu usluga koje su pružali. Savremeni poslovi skladištenja se odlikuju i specijalizacijom u skladištenju, prema prirodi robe koja se poverava na skladištenje. Tako se pojedina preduzeća koja se bave ovim poslovima specijalizuju za skladištenje rasutih, generičkih roba, druga se specijalizuju za skladištenje energenata itd. U skladu sa specijalizacijom grade i posebne objekte u kojima se roba preuzeta na skladištenje može čuvati i održavati na način koji garantuje očuvanje njenih svojstava i smanjenje rizika od oštećenja. Posebna pogodnost kod skladištenja na ovaj način je i izdavanje određenih skladišnih dokumenata koji omogućavaju vlasniku robe da na osnovu njih istupa na tržištu i trguje skladištenom robom. Sve to omogućava sniženje troškova poslovanja za sve učesnike u poslu i omogućava brže i ekonomičnije poslovanje.

2. Ugovor o skladištenju

Ugovorom o skladištenju se skladištar obavezuje da, uz nagradu, čuva i održava robu deponenta i da je preda na njegov zahtev ili na zahtev drugog ovlašćenog lica. Poslove skladištenja robe vrše preduzeća koja su organizovana i specijalizovana za obavljanje tih poslova, a skladišta mogu biti, prema načinu obavljanja ili svrsi skladištenja, javna skladištva, carinska, slobodna carinska skladišta, konsignaciona. Određene funkcije skladišta u savremenim međunarodnim trgovinskim odnosima imaju i slobodne zone i slobodne luke.

Sadržaj ugovora o skladištenju je, u načelu, određen, pored ostalog i vrstom skladišta. Javna skladišta su posebne privredne organizacije, čija je delatnost smeštaj i čuvanje robe

deponenta, uz naplatu po određenoj tarifi. Ta skladišta su, u načelu, osposobljena za skladištenje velikih

183

količina robe. Ona primaju na skladištenje robu svih deponenata, pod jednakim uslovima, ako imaju mogućnosti za čuvanje te robe. Javna skladišta mogu i da se specijalizuju za određene vrste roba, kao što su žitarice, rude, drvo, voće i povrće i druge robe koje zahtevaju posebne uslove za čuvanje. Skladišta mogu da čuvaju robu koja je upakovana, ali mogu da čuvaju i robu po vrsti, koja se može mešati sa istovrsnom robom drugih deponenata. Javna skladišta imaju jasne obaveze u poslovima skladištenja.

Skaldištar je dužan da, pod jednakim uslovima, prima na skladištenje robu svakog deponenta, ako ima uslova da tu robu čuva na odgovarajući način. On je dužan da robu čuva kao dobar privrednik, da obezbedi manipulaciju robom, da je pakuje i priprema za otpremu, po nalogu deponenta. Po zahtevu deponenta, skladištar mora da obezbedi eventualnim kupcima pregled robe koja je uskladištena. Skladištar treba da robu osigura od rizika skladištenja, imajući u vidu specifičnost robe, kao što je rizik od požara i da prati stanje robe, da bi je zaštitio od kvarenja ili propadanja; o stanju robe je dužan da obaveštava deponenta, posebno ako je roba u opasnosti od kvarenja ili propadanja, a ako to okolnosti zahtevaju da preduzme i mere da bi sprečio kvarenje i propadanje robe i da o tim merama obavesti deponenta.

Javno skladište može da proda uskladištenu robu, ako je deponent ne preuzme do roka određenog ugovorom o skladištenju, ako postoji opasnost od propadanja ili kvarenja robe i ako deponent ne plaća cenu skladištenja po određenoj tarifi.

Značaj javnih skladišta je veliki, jer ona omogućavaju plansko snabdevanje određenog tržišta, odnosno njegovu ravnomernu snabdevenost, a utiču i na stabilnost cena na tom tržištu. Javno skladište naplaćuje svoj posao prema određenoj tarifi. U slučaju da proda skladištenu robu, kad se za to stvore uslovi, skladištar naplaćuje iz prodajne cene svoje troškove i svoja potraživanja, a ako nešto od toga ostane stavlja ga na raspolaganje deponentnu.

Slobodna carinska skladišta se organizuju u velikim saobraćajnim centrima: lukama,

saobraćajnim raskrsnicama. U načelu, slobodna carinska skladišta se formiraju u mestima u kojima postoje carinarnice i njih se smešta ona roba koja čeka da bude ukrcana na neko transportno sredstvo: brod, železnicu, kamionski transport. U slobodnim carinskim skladištima mogu da se vrše različiti poslovi sa robom, kao što je pakovanje, održavanje robe, njena priprema za transport itd. U slobodna carinska skladišta se smešta domaća roba koja je namenjena izvozu ili strana roba namenjena uvozu, bez plaćanja carinskih dažbina. Ali, slobodna carinska skladišta su pod kontrolom carinskih organa i svaka manipulacija robom u skladištu se vrši pod nadzorom carine. Ako se roba iz slobodnog carinskog skladišta uvozi, plaća se određena carinska taksa. Na ostale robe, uključujući i one koje su u tranzitu ne plaća se carina.

Pored poslova skladištenja u slobodnim carinskim skladištima se mogu vršiti i drugi poslovi, kao što je aukcija robe koja je stigla iz inostranstva, javna prodaja robe za koju nije plaćena carina itd.

Za skladištenje robe u slobodnim carinskim skladištima deponent je dužan da plati cenu skladištenja po određenim tarifama.

Privrednim organizacijama koje se bave poslovima uvoza i izvoza robe, carina može da odobri

osnivanje sopstvenih carinskih skladišta. Osnivanje ovakvih skladišta se odobrava onda kad u slobodnim carinskim skladištima nema mesta, ili nema uslova za čuvanje određene robe ili kad ne postoje slobodna carinska skladišta u blizini. U tim skladištima, preduzeća čuvaju robu do carinjenja.

Privredna organizacija mora da obezbedi odgovarajuće uslove da bi dobila dozvolu za formiranje carinskog skladišta, pre svega da postoji uslovni objekat za čuvanje robe, da je objekat pod kontrolom, tako da robi nema pristupa neovlašćenih, da jedan od dva ključa za ulaz u skladište čuva carina i da vlasnik odgovara za robu u skladištu.

Razume se, pošto je isti vlasnik robe i skladišta nema plaćanja troškova za čuvanje robe u carinskom skladištu. Takođe, nema ni drugih troškova koji bi bili neizbežni u slučaju čuvanja robe u slobodnim carinskim skladištima, kao što je carinska ležarina, na primer.

184

Konsignaciona skladišta su namenjena preduzećima koja se bave poslovima zastupanja, da u njima čuvaju robu svojih klijenata, odnosno preduzeća koja zastupaju. Po pravilu, u konsignacionim skladištima se čuva roba koja se prodaje na tržištu na kome je formirano konsignaciono skladište i to za devizna sredstva plaćanja. Za takvu robu se plaća carina u trenutku prodaje robe.

Slobodne zone i slobodne luke ne podležu carinskoj kontroli, osim nadzora nad ispravama i

evidencijom o robi koja se unosi u slobodnu zonu ili slobodnu carinsku luku. Promet robom u slobodnim zonama i slobodnim lukama je slobodan, a carinskoj kontroli podleže tek ako se iz zone ili luke unosi u državu na čijoj se teritoriji nalazi zona ili luka.

Ovakve zone ili luke umnogome olakšavaju i ubrzavaju međunarodni promet robe, jer roba u tim lukama i zonama se skladišti i čeka inostranog kupca. Najčešće, kao slobodne zone se određuju delovi luka koje služe za međunarodni saobraćaj i osnivaju ih lučka preduzeća ili lučka preduzeća i pristaništa zajedno. U zoni se vrši skladištenje domaće robe koja je namenjena izvozu, robe koja dolazi iz inostranstva i na koju nije plaćena carina i robe u tranzitu. Roba namenjena izvozu i uvozu se može u zoni ukrcavati, iskrcavati ili skladištiti, a roba koja je u tranzitu ne može da se skladišti, ali može da se manipuliše tom robom, što znači da može da se pretovara, utovara, istovara. Carina na robu smeštenu u slobodnoj luci ili slobodnoj zoni podleže plaćanju carine ako iz te zone izlazi.

Slobodne zone i slobodne luke same po sebi nisu privredni subjekti međunarodnog privrednog prava, ali to mogu biti njihovi osnivači.

Ugovor o skladištenju se zaključuje, po pravilu, na standardnom obrascu, koji sadrži rok

skladištenja robe, postupak pri izdavanju ili otpremi robe, postupak i mere sa robom u toku čuvanja i način i iznos osiguranja robe kod određenog osiguravajućeg zavoda ili društva.

Na zahtev deponenta skladištar mu izdaje skladišnicu. Skladišnica se izdaje „na ime” ili „po naredbi”, što znači da je za preuzimanje robe ovlašćeno lice na čije je ime skladišnica ili lice koje donese skladišnicu. Skladišnica je hartija od vrednosti, koja može biti pravni osnov za obavljanje određenih pravnih poslova.

3. Obaveze skladištara

Skladištar ima obavezu da usvoji opšte uslove poslovanja koji se objavljuju da bi se potencijalni

korisnici usluga upoznali sa njima. Ti uslovi poslovanja sadrže usluge koje skladištar vrši, način na koji se zaključuju ugovori o skladištenju, način postupanja po nalozima deponenata, cene usluga koje pruža skladištar i međusobna prava i obaveze skladištara i deponenta.

Skladištar je dužan da primi robu i da je čuva kao dobar privrednik. On mora da postupa sa pažnjom urednog trgovca. Dužnost čuvanja robe podrazumeva i povremene preglede robe, da bi se ustanovilo njeno stanje. U slučaju kvara ili oštećenja, skladištar je obavezan da odmah obavesti deponenta, a i da proda robu, ako na taj način može da zaštiti njegove interese.

U slučaju da na robi nastane šteta zbog toga što skladištar nije postupao kao dobar privrednik, na navedeni način, on snosi odgovornost za nastalu štetu. Zbog toga je skladištar dužan i ovlašćen da pri prijemu robe na čuvanje izvrši određeni pregled, da bi ustanovio njeno stanje u trenutku prijema na čuvanje. Ako ne izvrši takav pregled, smatra se da je roba primljena na čuvanje bez nedostataka.

Međusobnim ugovorom se utvrđuje i rok do koga se ta roba čuva u skladištu. Ako rok nije utvrđen ugovorom, smatra se da je taj rok onaj koji je predviđen opštim uslovima poslovanja tog skladišta, koji su objavljeni. Ako deponent ne preuzme robu iz skladišta do utvrđenog roka čuvanja, skladištar ima pravo da robu proda i da naplati svoje troškove, a eventualni ostatak preda deponentu.

Skladištar je dužan da robu izda na zahtev deponenta, u svakom trenutku, pod uslovom da je deponent ispunio sve obaveze prema skladištaru.

185

Pored navedenih obaveza, skladištar preuzima i niz drugih obaveza: 1) on mora da robu osigura od rizika koji mogu da nastupe u toku skladištenja 2) ako robu preuzima od transportera ili špeditera mora da preduzme mere da bi zaštitio prava

deponenta prema njima (da izvrši pregled robe, posebno ako uoči nedostatke na robi, da o tome obavesti deponenta itd);

3) mora da uredno vodi određene knjige o skladištenju; mora da, na zahtev deponenta, izda skladišnicu kao dokument o robi primljenoj u skladište.

Skladištar posluje kao privrednik, čija je delatnost skladištenje robe i iz te delatnosti on ostvaruje određene prihode i stiče određena prava.

Najvažnije od tih prava i smisao same njegove delatnosti jeste čuvarina, odnosno nagrada za posao čuvanja robe. Čuvarina se određuje ugovorom između deponenta i skladištara ili opštim uslovima poslovanja koje objavljuje skladištar. Skladištar stiče pravo na naplatu nagrade kad preda robu koja je bila uskladištena deponentu. Pored nagrade, skladištar ima i pravo na naknadu korisnih i nužnih troškova, koji nisu uračunati u nagradu. To su, prvenstveno, troškovi koje on preduzima da bi robu sačuvao od nastanka štete ili propadanja robe, za koje ne bi bio odgovoran skladištar, da su nastali.

Skladištar ima zakonsko založno pravo na robi radi obezbeđenja svojih potraživanja, a može robu zadržati kao obezbeđenje za nagradu i svoje troškove. Skladištar može da proda robu, ako je deponent ne podigne u predviđenom roku, u slučaju kvara i opasnosti od propadanja robe, a deponent uprkos upozorenju nije preduzeo mere da otkloni nedostatke niti je dao nalog skladištu, ako deponent ne podmiri svoje obaveze i na zahtev posednika založnice (varanta), koji je podneo zakonom predviđeni protest kod nadležnog suda zbog neisplaćenog duga deponenta.

Ako iz bilo kojih razloga skladištar izvrši javnu prodaju skladištene robe, iz ostvarenog prihoda naplaćuje svoja potraživanja koja su u skladu sa objavljenim uslovima poslovanja i deponuje ostatak sume kod nadležnog suda.

4. Skladišnica

Skladišnioca je dokument koji skladištar izdaje deponentu za robu koju je primio na čuvanje i

održavanje. Skladišnica je prenosiva hartija od vrednosti, što znači da deponent može sa skladišnicom da je pojavi na tržištu. Na taj način se omogućava da skladištena roba učestvuje u prometu. Skladišnica sadrži i rok skladištenja robe koja je smeštena u skladište.

Skaldišnica ima određeni sadržaj i podrazumeva se da je on identičan sa podacima koje skladištar vodi u matičnoj knjizi skladišta.

Po našim propisima, skladišnica, koja se izdaje „po naredbi”, se sastoji iz dva dela: priznanice, koja svedoči o robi predatoj na skladištenje i služi za prenos vlasništva na deponovanoj robi i založnice, koja se može koristiti kao zalog za obezbeđivanje kredita i zajmova na osnovu vrednosti skladištene robe. Oba dela skladišnice se, načelno, izdaju istovremeno, ali ih deponent može kasnije koristiti odvojeno, prema navedenim namenama.

IX MEĐUNARODNI UGOVOR O LIZINGU

1. Opšte napomene

Ugovor o lizingu je ugovor koji nastaje relativno skoro u međunarodnom privrednom pravu, pre

svega u praksi razvijenih država. To je ugovor koji sadrži posebna pravila prodaje robe, kao što je pravilo da se roba prodaje uz zadržavanje prava svojine, zatim prodaja koja podrazumeva otplatu, prodaja u

186

obliku zakupa i sl. Ugovorom o lizingu se jedna strana obavezuje da preda drugoj strani određenu stvar na određeni rok, uz naplatu zakupnine od druge strane i da nakon isteka tog roka stvar vrati davaocu, produži korišćenje stvari ili stvar otkupi.

Međutim, lizing je složen pravni posao i sadrži elemente više navedenih ugovora. U njemu je moguće pronaći elemente ugovora o međunarodnoj kupovini i prodaji, elemente ugovora o zakupu, kreditnog posla itd. Svi ti elementi su međusobno povezani i iz njih proizlaze specifične obaveze za stranke ugovora o lizingu, što ga sasvim opravdano čini posebnim poslom u međunarodnom privrednom pravu.

Iako je lizing sve razvijeniji posao u međunarodnom privrednom pravu, još uvek nema međunarodnih propisa o lizingu, osim Konvencije o međunarodnom finansijskom lizingu, koja je usvojena 1988. godine, po nacrtu koji je pripremio Međunarodni institut za unifikaciju međunarodnog privatnog prava. Međutim, ova konvencija se primenjuje ako strane ugovora imaju sedišta u različitim država koje su članice Konvencije.

U Srbiji je zakonom uređen samo finansijski lizing, Zakonom o finansijskom lizingu od 2003. godine28.

2. Ugovor o lizingu U ugovoru o lizingu ugovorne strane su davalac stvari i korisnik lizinga. Davalac lizinga je

preduzeće koje ustupa određene stvari korisniku lizinga, uz naknadu. Korisnik je strana koja prima na korišćenje određene stvari, za određeni rok i za to se obavezuje da plati određenu zakupninu i to u ratama.

Ugovor o lizingu se može zaključiti neposredno sa proizvođačem stvari koja se daje na lizing ili posredno, tako što se korisnik lizinga opredeli za stvar određenog proizvođača, pa onda preduzeće koje se bavi lizingom tu stvar kupuje od proizvođača i daje je korisniku lizinga na upotrebu. Po pravilu, isporuka stvari se vrši od proizvođača korisniku lizinga.

U ovom poslu se često kao učesnik javlja i poseban finansijer posla, koji je najčešće banka ili druga finansijska ustanova koja kupuje potraživanje proizvođače prema korisniku.

Predmet ugovora o lizingu mogu biti različite stvari, pokretne ili nepokretne, ali se u principu radi o skupim stvarima: mašinama, automobilima, opremi, građevinskim mašinama i sl. Kad je reč o stvari, smatra se da njihov vek tehničke upotrebe, odnosno amortizacija, mora da bude duži od vremena na koje je zaključen ugovor o lizingu, ali se nekim ugovorima o lizingu predviđa i mogućnost zamene stvari za vreme trajanja lizinga. Pismenim ugovorom o lizingu je važno detaljno utvrditi osobine stvari koja se daje na lizing: opis stvari, njena tehnička i tehnološka svojstva, tehničke podatke, radni kapacitet, tehničku dokumentaciju, mesto ugradnje, ako se vrši montaža i sl. Uobičajeno, osnovnom tekstu ugovora se pridodaju i različiti aneksi koji sadrže tehnička i druga uputstva i karakteristike delova i opreme koja prati određenu stvar.

Obavezni elementi ugovora o lizingu su ustupanja na korišćenje određene stvari ili zbira stvari koje se ustupaju i cena zakupa, odnosno korišćenja ustupljenih stvari. Obaveza davaoca lizinga je ustupanje stvari na korišćenje, a cena korišćenja je obaveza korisnika lizinga. Cena se, po pravilu, utvrđuje u nekim vremenskim ratama: mesečno, tromesečno, godišnje. Ako se na lizing daje više stvari, uobičajeno je da se za svaku pojedinačnu stvar utvrđuje cena korišćenja i zbirna cena, odnosno ukupna cena. Treba imati u vidu da često ukupna cena lizinga prevazilazi cenu kupovine iste stvari, ali korisnik lizinga se opredeljuje za ugovor o lizingu, pre svega, zbog toga što se radi o visokim troškovima nabavke koje on ne bi mogao da podnese.

28 „Službeni glasnik Republike Srbije” br. 55⁄2003; 61⁄2005.

187

Sporazum o ceni lizinga najčešće uključuje da se prva rata obezbeđuje podnošenjem neopozivog dokumentarnog akreditiva kod određene banke. Akreditiv treba da bude otvoren najkasnije 15 dana pre ugovorenog roka isporuke.

Ugovorom o lizingu se često predviđa i da naplaćena cena u toku trajanja lizinga predstavlja akontaciju, u slučaju da posle isteka roka trajanja lizinga dođe do kupovine opreme.

Ugovor o lizingu se uobičajeno zaključuje na određeni rok, ali je moguće zaključiti lizing i na neodređeno vreme, bez roka. Najčešće, rok lizinga je tri do pet godina, ali može najduže biti do 10 godina. Uz ugovoreni rok trajanja lizinga, ugovori o lizingu često sadrže i mogućnost otkazivanja ugovora, bez precizno navedenih razloga. U praksi, ugovori o lizingu se najčešće otkazuju ako kod pojedinih uređaja nastupi kvar koji nije posledica nestručnog korišćenja, a davalac ga ne otkloni ili ne izvrši zamenu, ili ako oprema koja je data na lizing ne obezbeđuje obavljanje poslova za koje je planirana. Ugovor se može otkazati i ako se u toku korišćenja utvrde skrivene mane stvari koja je predmet lizinga.

Ugovorom o lizingu se često predviđaju i drugi odnosi i obaveze između davaoca i korisnika lizinga: priprema lokacije za montažu opreme, servisiranje i održavanje opreme, obuka za rukovanje opremom, pravo otkupa, obezbeđivanje rezervnih delova, tehnička dokumentacija itd.

U praksi, ugovor o lizingu je pismen ugovor i obično se za njegovo zaključivanje koriste tipski ili standardni ugovori koje pripremaju velika preduzeća koja se bave poslovima lizinga. Ti ugovori su obično vrlo detaljni i sadrže gotovo sve elemente koji su značajni za izvršavanje ugovora, pa su teško oborivi kad ih stranke ugovora potpišu.

Često se u tim tipskim ugovorima predviđa obaveza korisnika lizinga da nakon isteka ugovora kupi stvar koju je koristio. Ta obaveza je čvrsta obaveza i nema mogućnosti korisnik lizinga da se nje oslobodi, ako je potpisao ugovor.

Ipak, u načelu, ugovorom o lizingu se predviđa da strane mogu da produže ugovor o lizingu, da korisnik vrati stvar ili da korišćenu stvar otkupi, po određenoj ceni. Pri tome, otkupna cena je, uglavnom, relativno povoljna, jer je tokom korišćenja stvar koja je uzeta na lizing manje ili više amortizovana.

Imajući u vidu sve navedeno, očigledno je da je kod ugovora o lizingu davalac u povoljnijem položaju od korisnika lizinga, ako ništa drugo samom činjenicom da on pristupa već postojećem, tipskom ugovoru. Takođe, davalac je dobro zaštićen od mogućeg neizvršenja ugovora, osim ako za to neizvršenje sam snosi krivicu. Naravno, to ne znači da nije moguće da korisnik lizinga postigne povoljniji položaj u toku pregovaranja o tom poslu, ali jednom zaključen posao ga obavezuje da ugovor u potpunosti izvrši; u protivnom, rizikuje da dođe u nepovoljniji položaj nego po samom ugovoru.

Već je navedeno da postoje sličnosti ugovora o lizingu sa drugim poslovima međunarodnog trgovinskog prava. Verovatno najveća sličnost, a otuda i najveća teškoća, jeste između ugovora o zakupu i ugovora o lizingu. I kod jednog i kod drugog ugovora predmet je davanje stvari u zakup uz naknadu. Međutim, ključna razlika je u pogledu obaveza davaoca lizinga u odnosu na zakupodavca, Naime, ugovorom o lizingu se, po pravilu, davalac lizinga obavezuje da servisira i održava opremu koju je dao na lizing, da organizuje i sprovodi obuku kadrova za korišćenje opreme, da obezbeđuje rezervne delove, koje obaveze ne postoje, takođe u načelu, kod ugovora o zakupu.

Sličnosti postoje i između ugovora o kupovini i prodaji i ugovora o lizingu. Osnovna razlika između ova dva ugovora je u tome što se ugovorom o lizingu ne prenosi pravo svojine, nego je korisnik dobio pravo korišćenja. Međutim, više sličnosti ova dva ugovora postoje u slučaju kod ugovora o kupovini i prodaji kod kojih prodavac zadržava pravo svojine nad stvari, kod kupovine na otplatu, ali i ovde je osnovna razlika u predmetu ugovora; kod ugovora o kupovini i prodaji krajnji cilj jeste prenos prava svojine, a kod ugovora o lizingu to je korišćenje stvari, čak i onda kad postoji mogućnost otkupa stvari posle isteka ugovora o lizingu.

Postoji i sličnost ugovora o lizingu i ugovora o zajmu, jer i u jednom i u drugom slučaju strana koja je primila stvar mora da je vrati davaocu. Ali, kod zajma se uglavnom radi o ustupanju potrošnih dobara, dok je kod ugovora o lizingu u pitanju nepotrošna stvar. Zatim, zajmoprimac je dužan da

188

zajmodavcu vrati stvari koje je primio istog kvaliteta, a korisnik lizinga vraća stvar koja je više amortizovana nego kad mu je ustupljena; dakle, manjeg kvaliteta.

X MEĐUNARODNI UGOVOR O KONTROLI ROBE

1. Opšte napomene Posao kontrole robe je najneposrednije vezan sa poslovima međunarodne kupovine i prodaje robe i podrazumeva različite vrste kontrole, od kontrole kvaliteta do kontrole kvantiteta. Ponekad, poslove kontrole robe može da vrši i sam kupac, ali razvoj međunarodne trgovine, složenosti proizvoda, razvoj sredstava za kontrolu, često prevazilazi objektivne kapacitete i mogućnosti kupca, pa kupci sve više pribegavaju angažovanju specijalizovanih organizacija za kontrolu robe. Sa porastom obima međunarodne trgovine, porastom elemenata koje obuhvata, pre svega, kvalitativna kontrola robe, usavršavanjem tehničkih sredstava i znanja neophodnih za kvalitetno vršenje kontrole, razvile su se i specijalizovanje organizacije za kontrolu, u pojedinim državama, a zatim je došlo i do njihovog udruživanja u međunarodne asocijacije kontrolora. Danas već ima više i međunarodnih organizacija kontrolora. Jedna od njih je i Međunarodna federacija kontrolnih organizacija, koja ima sedište u Londonu. Ova federacija okuplja veliki broj nacionalnih kontrolnih organizacija, među kojima je i „Jugoinspekt” iz Beograda. 2. Izvori prava o kontroli Zakonodavstva nekih država uređuju delatnost oprganizacija koje se bave kontrolom i one se često, pored osnovne delatnosti, kontrole kvaliteta i kvantiteta robe, mogu baviti i nekim drugim delatnostima. U međunarodnom prometu postoje afirmisane kompanije ili preduzeća koja se bave kontrolom kvaliteta i kvantiteta robe i često se traže njihove usluge u međunarodnom prometu robe i usluga. U našem zakonodavstvu, poslove kontrole proizvoda i usluga uređuje Zakon o obligacionim odnosima od 1978. godine. U međunarodnom pravu, poslovi kontrole robe su, uglavnom, uređeni opštim uslovima i tipskim ugovorima, koji su stvoreni u okviru organizacija koje se bave kontrolom. Najćešće, to su ugovori po pristupu, odnosno ugovori čijim zaključivanjem naručilac kontrole, odnosno kupac prihvata opšte uslove sadržane u tipskom ugovoru. Moguće je da naručilac i kontrolna organizacija zaključe i ugovor kojim se izričito isključuju neki od opštih uslova predviđenih tipskim ugovorom.

3. Ugovor o kontroli

Ugovorom o kontroli kvaliteta i kvaniteta u međunarodnom prometu se privredna organizacija za kontrolu obavezuje da za račun svog komintenta izvrši kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe, uz naknadu, uz preuzimanje ili bez preuzimanja robe koja se kontroliše. Potreba za zaključivanjem ovog ugovora proizlazi iz činjenice da su kupac i prodavac robe obično u različitim mestima, a preuzimanje robe podrazumeva i kontrolu njenog kvaliteta i količina robe. Pored toga, ponekad kontrola kvaliteta podrazumeva i kapacitete kojima ne raspolažu ugovorne strane, pa je neoohodno angažovanje posebnih stručnjaka ili opreme za obavljanje tog posla. Sve to je uslovilo razvoj

189

posebnih privrednih organizacija koje raspolažu tim mogućnostima i kontrolu čine efikasnijom i jeftinijom. Ugovorom o kontroli se određuje i predmet kontrole koji trebna da obavi kontrolna organizacija. Najčešće, to je kontrola kvaliteta robe, ali je moguće da se vrši i kontrola pakovanja i transporta. Takođe, ugovorom o kontroli može se predvideti i obaveza kontrolne organizacije da vrši specifične laboratorijske kontrole. Organizacije koje se bave kontrolom kvaliteta i kvantiteta robe taj posao obavljaju na osnovu naloga zainteresovane strane, ali su dužne da svoj posao obavljaju po pravilima struke i po svom najboljem znanju. Najčešće, te organizacije objavljuju svoje uslove poslovanja i imaju obučen stručni kadar za obavljanje tih poslova-inspektore. Po završenoj kontroli izdaju sertifikat o izvršenoj kontroli. Ugovor o kontroli kvaliteta i kvanititeta se zaključuje prihvatanjem naloga za kontrolu kvaliteta i kvantiteta i sporazumom o ceni obavljanja posla. Ugovor ne zahteva posebnu formu i može se zaključiti usmeno ili pismeno, pa i nalogom upućenim telefonom ili nekim drugim sredstvom komunikacija, a na isti način se može izraziti i prihvatanje ponude.

2. Obaveze kontrolora Međusobna prava i obaveze se utvrđuju ugovorom, ali za utvrđivanje tih prava i obaveza su nesporno od značaja i opšti uslovi poslovanja organizacije koja se bavi kontrolom i ti uslovi su sastavni deo zaključenog ugovora. Organizacija, uglavnom, ima obaveze:

1) da izvrši uslugu koja je ugovorena; 2) da izda sertifikat o izvršenoj kontroli; 3) da obezbedi da ne dođe do zamene robe koja je podvrgnuta kontroli; 4) da čuva uzorke po kojima je kontrola izvršena.

Nakon izvršene kontrole, organizacija koja je tu kontrolu izvršila dužna je da izda odgovarajući sertifikat. Sertifikat mora da sadrži precizne podatke:

1) o vremenu i mestu izdavanja sertifikata; 2) o vrsti robe koja je bila podvrgnuta kontroli; 3) vrstu kontrole koja je obavljena; 4) naziv nalogodavca, mesto i datum kad je izvršena kontrola; 5) držaoca robe u trenutku kontrole; 6) način transporta ako se vrši kontrola opreme, utovara, istovara, odnosno transporta i slaganja

robe kad se vrši kontrola transportnih sredstava; 7) način izvršenja usluge, nalaz, odnosno mišljenje, ako se tako zahteva.

Smatra se da sertifikat kupcu služi kao isprava kojom može da dokazuje da prodavac nije izvršio obaveze iz ugovora o kupovini i prodaji, koje se odnose na kvalitet i kvantitet robe ili kao isprava kojom prodavac dokazuje da je svoje obaveze izvršio u skladu sa zaključenim ugovorom. Sertifikat ima ulogu i kod naplate pomoću dokumentarnog akreditiva, jer se često zahteva kao jedan od dokumenata koji su uslov plaćanja. U načelu, podaci koje sadrži sertifikat se smatraju tačnim, ali je moguće dokazivati da podaci nisu tačni.

Kontrolna organizacija ima pravo pristupa robi na kojoj treba da izvrši ugovorenu kontrolu, uz obavezu druge ugovorne strane da obezbedi neophodne dopunske informacije u toku obavljanja kontrole.

190

5. Obaveze naručioca kontrole

Kontrolna organizacija ima pravo na proviziju za obavljene poslove i obaveza naručioca posla je da joj tu proviziju isplati nakon izdavanja sertifikata o izvršenoj kontroli. Visinu provizije određuju strane ugovora, a moguće je da se provizija isplati i prema tarifama kontrolne organizacije, bez posebnog ugovaranja visine provizije.

Uobičajeno je da se cena usluge koju vrši kontrolna organizacija plaća posle izvršenog posla. Na osnovu izvršenog posla, organizacija koja vrši kontrolu ima pravo na naplatu izvršene usluge, odnosno provizije. Pored provizije, naručilac posla ima obavezu da kontrolnoj organizaciji isplati i naknadu troškova koje je ona imala u izvršavanju poslova kontrole. Kontrolna organizacija je dužna da dokaže da su ti troškovi bili neophodni i da su korisni za naručioca posla.

6. Odgovornost kontrolora

Kontrolna organizacija odgovara za kvalitet urađenog posla. Ukoliko u toku izvršenja poslova kontrole nastane šteta za naručioca kontrole, kontrolor odgovara ako je šteta izazvana zbog nepažnje pri vršenju poslova kontrole ili zbog toga što u postupku kontrole nije primenila sve stručne i profesionalne standarde koji se odnose na tu oblast delatnosti. U slučaju da se naručilac posla poziva na nepažnju kontrolora, on mora da dokaže postojanje nepažnje. Tipskim ugovorima, odnosno opštim uslovima kontrolne organizacije često ograničavaju svoju odgovornost i to do visine provizije koja im pripada za izvršenu kontrolu. Odgovornost kontrolne organizacije je isključena ako je do štete došlo usled nedostatka same robe, bilo da je ona nesaobrazna uslovima predviđenim ugovorom ili da se radi o njenim unutrašnjim manama. Kontrolna organizacija se oslobađa od odgovornosti, ako nije u potpunosti izvršila ugovorenu kontrolu zbog razloga na koje kontrolor nije mogao da utiče.

XI MEĐUNARODNI UGOVOR O FAKTORINGU 1. Opšte napomene Posao faktoringa nije detaljnije uređen ni u nacionalnim zakonodavstvima, ni u međunarodnom pravu, pa se na njega uglavnom primenjuju opštu uslovi poslovanja i tipski ugovori razvijeni u bankama i sudska praksa država u kojima se ovi poslovi obavljaju u većem obimu.

Suština faktoring posla bi se mogla razumeti kao kupovanje potraživanja od klijenata. Kad jednom ustupi svoje potraživanje banci, pod uslovom da garantuje za njegovu istinost, klijent gubi bilo kakvu vezu sa svojim dužnikom. Sva njegova prava iz bivšeg odnosa sa dužnikom preuzima faktor (banka); stoga je sporna pravna priroda faktoringa, jer u njemu ima elemenata različitih poslova, ali je najviše elemenata komisiona, iz kojeg je faktoring i nastao.

Savremeni faktoring se razvio u prekomorskoj trgovini, kod koje su izvoznici težili da u što kraćem vremenskom periodu naplate poslove izvoza koje su obavili. Pošto su takvu, brzu naplatu mogli da obezbede samo od banaka, rešenje su našli u faktoringu, ustupajući bankama potraživanje uz nekakvu naknadu, dobijali su naplatu svog posla. Posao faktoringa se uglavnom razvio u anglosaksonskim državama, pre svega u SAD.

191

Nema sumnje da faktoring posao ubrzava ekonomsku razmenu i stvara mogućnost za manja preduzeća, koja nemaju obimne izvore sredstava da svoju robu realizuju na tržištu i posvete se proizvodnji, dok se plasmanom njihovih proizvoda na tržištu, po ugovorima o faktoringu, bave banke, koje svoj interes u poslu nalaze u ostvarivanju nagrade koja se predviđa za taj posao.

Razume se, poslovanjem na osnovu ugovora o faktoringu, faktor ima i bolji uvid u mogućnosti plasmana roba na određenim tržištima, pa je to njegova bitna prednost nad izvoznikom, koji sa svoje strane ima interes da te poslove poverava faktoru, jer tako smanjuje rizik svog poslovanja. U praksi se faktoring razvija i u oblik kreditiranja, koje faktor obezbeđuje ugovornoj strani sa kojom sarađuje na trajnijoj osnovi, tako što mu daje određene iznose unapred, pre nego što dođe u posed robe koju treba realizovati na tržištu, odnosno pre stvarnog ustupanja konkretnog potraživanja. U ovakvim slučajevima, međutim, pored nagrade za obavljeni posao, faktor zaračunava i određenu kamatu na sredstva koja daje unapred, odnosno tu kamatu uračunava u iznos naknade u koji ulaze i drugi bankarski troškovi.

2. Ugovor o faktoringu

Ugovorom o faktoringu se banka obavezuje da preuzme nenaplaćena potraživanja klijenta i da ih realizuje uz nagradu, koja se ugovara i čija visina zavisi od prirode i vrste potraživanja (od 2% do 15% od vrednosti potraživanja, pa i više od toga). Klijent garantuje banci istinitost potraživanja pri njihovom prenošenju na banku, a banka klijentu isplaćuje iznos realizovanog potraživanja odmah po naplati, uz odbijanje ugovorene nagrade. Ugovor o faktoringu se najčešće zaključuje na neodređeno vreme ili na duže periode vremena, od pet do deset godina. Zaključivanju ovakvih ugovora pribegavaju, uglavnom, preduzeća koja se bave uvozom ili izvozom a nemaju potpuno, ili dovoljno razvijene službe koje su sposobne za obavljanje ovih poslova (računovodstvo, pravnu službu) pa ih poveravaju bankarskim službama; uobičajeno onima sa kojima već posluju. Zbog toga se ugovorne strane često sporazumevaju da banka koja obavlja faktoring za svog klijenta obavlja i druge poslove kao što su knjigovodstveni, poreski poslovi i sl. Faktoring poslova ima više i mogu se podeliti po nekoliko kriterijuma. Najčešća podela je na otvoreni faktoring i skriveni (neotvoreni) faktoring) . Otvoreni faktoring je u suštini pravi faktoring koji se sastoji u ustupanju potraživanja izvoznika faktoru, odnosno faktor kupuje njegovo potraživanje prema kupcima. Prema tome, kad izvoznik proda robu kupcu, njegovo potraživanje se prenosi na bankara i kupac je obavezan da ugovorenu cenu plati bankaru, a ne izvozniku. Razume se, kupac treba da bude unapred obavešten kome treba da plati ugovorenu cenu za kupljenu robu. Po pravilu, izvoznik ovaj posao ugovara sa bankom čiji je i inače klijent. Pri ugovaranju faktoringa, obim poslova može da bude različit. Izvoznik može od bankara da zahteva samo naplatu ugovorene cene, ali može sa njim da ugovori i druge poslove, na primer poslove knjigovodstva ili kreditiranja. Način isplate izvozniku zavisi upravo od ugovora. Tako, faktor može preuzeti i kreditiranje kupca, ako je to bilo ugovoreno između izvoznika i kupca. Na primer, ako je izvoznik ugovorio naplatu izvezene robe u roku od dva meseca, onda će faktor isplatiti izvozniku ugovorenu vrednost unapred, a biće dužan da sa naplatom od kupca sačeka do roka ugovorenog između izvoznika i kupca. Valja napomenuti da veći faktori uobičajeno imaju svoje korespondente u različitim državama, pa je to mogućnost da kupac svoje dugovanje isplati i u domaćoj valuti korespondentu banke koja je ugovorila faktoring, što je povoljnost i za kupca. Skriveni (neotvoreni) faktoring postoji onda kad izvoznik prodaje svoju robu namenjenu izvozu za gotov novac. U tom slučaju, faktor prodaje robu preko izvoznika (koji mu je već prodao robu) na kredit

192

i u tom poslu deluje kao komisionar. Razume se da je cena robe koja se prodaje na ovaj način uvećana, jer pokriva i zaradu faktora, ali inostrani kupac to ne zna, jer plaća izvozniku, koji dobijeni novac prenosi faktoru. Prema vrsti usluga koje faktor vrši, faktoring može da bude faktoring sa uslugama ili faktoring sa uslugama i kreditiranjem. Faktoring sa uslugama je onaj kod koga faktor vrši samo uslugu naplate ugovorene cene između izvoznika i kupca. Kod takvog posla, faktor jedino prezima rizik za naplatu potraživanja, ali ne pruža nikakve druge usluge izvozniku.

Faktoring sa uslugama i kreditiranjem podrazumeva da faktor preuzima sve finansijske poslove koji prate naplatu izvezene robe, koja se ne plaća odmah, pa izvoznik nije u stanju da čeka na naplatu duži rok (koji može biti i do nekoliko meseci). Zbog toga, faktor preuzima finansiranje izvoznika, tako što mu deo prodajne cene isplaćuje odmah. Ovaj posao je najčešći oblik faktoringa. Međusobna prava i obaveze faktora i klijenta se uređuju ugovorom o faktoringu.

3. Obaveze i prava faktora Faktor ima obaveze:

1) da preda naplaćeni iznos cene klijentu, posle odbijanja svoje nagrade; 2) da kreditira izvoznika, ako je to ugovorom predviđeno; 3) da izvrši sve usluge predviđene ugovorom; 4) da vodi knjige radi obračuna potraživanja i dugovanja; 5) da pruža stručnu pomoć izvozniku, u skladu sa ugovorom ili ako je deo prirode posla: Faktor ima sledeća prava: 2) da proda robu u svoje ime; 3) da izda garant, da založi robu ako je uobičajeno u tom poslu; 4) da primi plaćanje i da izvrši naplatu, odnosno da proda robu na kredit; 5) da osigura robu od rizika koji su u tom poslu uobičajeni; 6) da zadrži robu izvoznika koju je dobio na osnovu ugovora o faktoringu, radi uravnoteženja

međusobnih plaćanja.

193

Literatura:

Adamović, Lj: Teorija međunarodne trgtovine, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1971.

Amato, P: UN Convention on Contracts for the International Sale of Goods-The Open price term and Uniform Application: An early interpretation by the Hungarian Courts, 13 Journal of Law and Commerce, 1993.

Andrassy, J: Međunarodno pravo, Zagreb 1987. Antonijević, Z: Privredno pravo, Beograd, 1976.

Antonijevic, Z: Pravo spoljne trgovine, Beograd, 1967. Antonijević, Z: Poslovi platnog prometa, Beograd, 1970. Antonijević, Z: Ugovori u privredi, Beograd, 1968. Antonijević, Z; Petrović, M; Pavićević, B; Bankarsko pravo, Beograd, 1982. Atiyah, P.S: An Introduction to the Law of Contract, 5th ed, Oxford, 1995 Badovinac, G: Ugovori o iskorišćavanju pomorskih brodova, Zagreb, 1970. Badovinac, G; Aržek, Z: Transport i osiguranje, Zagreb, 1975. Barbić, J: Sklapanje ugovora o prodaji, Bečka konvencija, Sarajevo, 1988. Bereščagin, A: Meždunarodnoe Vazdušnoe pravo, Moskva 1966.

Berger, K.P: The Creeping Codification of the Lex Mercatoria, The Hague, London, Boston, 1999. Berger, K.P: The Principles of European Contract Law and the Concept of the Creeping

Codification of Transnational Law, European Review of Private Law, 2001 Besarović, V: Pravo industrijske svojine i autorsko pravo, Beograd, 1984. Besarović, V: Pravni aspekti prenosa tehnološkog znanja u zemlje u razvoju, Beograd, 1978. Boggalano, A: International Standard Contracts, Hag-Boston-London, 1982. Boguslavski, M.M: Meždunarodnoe ekonomičeskoe pravo, Moskva 1986.

Bolgar, V: The Contracts of Adhesion-Comparison of Theory and Practice, The American Journal of Comparative Law, 1972

Bonelli, M.J: The UNIDROIT Principles of International Contracts and the Principles of European Contract Law: Similar rules for the same purposes, Uniform Law Review No. 26, 1996.

Bonnell, M.J: An International Restatement of Contract Law, 2nd ed, New York, 1997 Brajković, V: Međunarodno transportno pravo, Zagreb, 1957. Brewster, R: The Domestic Origins of International Agreements, 42 Virginia Journal of

International Law, Wintert 2004 Bulajić, M: Novi međunarodni ekonomski odnosi, Skoplje, 1977.

Carić, S: Međunarodni transport robe, Novi Sad, 1972. Carić, S: Međunarodni transport robe, međunaropdne špedicija, transportno osiguranje, carine,

IV izdanje, Novi Sad, 1977. Carić, S; Vilus, J; Đurđev, D; Divljak, D: Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, 2007.

Carić, S: Posao rečnog prevoza robe i putnika, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad 1971.

Caric, S: Posao vazdušnog prevoza robe i putnika, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1970.

Carić, S; Đinić, M; Šurlan P: Komentar Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Beograd, 1974.

Carić, S: Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1977. Carić, S: Ugovor o kreditu u našem pravu, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi

Sad, 1979. Carić, S: Nove pojave u regulisanju robnog prometa, Beograd, 1987.

194

Carić, S: Pravni položaj u regulisanju robnog prometa, Beograd, 1987. Cerović, D: Sistem međunarodnog privrednog prava, Kragujevac, 1975. Cigoj, S: Pomorsko pravo Jugoslavije, Ljubljana 1975. Cigoj, S: Pitanje rizika po ženevskim ugovorima, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 1-2⁄1962. Colombos, J: Le Droit International de la mer, Paris 1969. Ćirić, A: Odgovornost prodavca za isporuku, Institut za međunarodnu politiku i privredu,

Beograd, 1989. Čirić, A: Osnivači preduzeća u inostranstvu i princip pravičnosti, Pravni život br. 9-10⁄1994.

Ćirić, A; Cvetković, P: Međunarodno trgovinsko pravo-stručni eseji, Niš, 2001. Ćirić, A: Unapređenje regulative i prakse spoljnotrgovinskog poslovanja, Pravo i privreda br. 5-

8⁄1997. Day, D: The Law of International Trade, London, 1981. Devidenko, V: Pravo na voznograždenije na morje, Morskij Flot, 1971. Dimitrijević,V; Račić, O; Đerić, V; Papić, T; Petrović, V; Obradović, S: Osnovi međunarodnog

javnog prava, Beograd, 2005. Degan, V.Đ: Međunarodno pravo, Rijeka, 2000.

Dragašević, M: Pravni odnosi između hotelijera, gosta i turističke agencije, Beograd, 1973. Draškić, M: Obaveze prodavca prema unifikovanim propisima o međunarodnoj kupoprodaji,

Beograd, 1966. Draškić, M: Zaključivanje ugovora o prodaji, Beograd, 1986.

Draškić, M: Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. Đerđ, F: Kontrola kvaliteta i kvantiteta robe u međunarodnoj trgovini, Ljubljana, 1987.

Đurović, R: Međunarodno privredno pravo, Beograd, 2004. Đurović, R: Međunarodno privredno udruživanje, Beograd, 1985. Đurović, R: Suzbijanje restriktivne poslovne prakse u međunarodnim privrednim odnosima,

Samoupravno pravo br.3⁄1980 Đurović, R: Unifikacija pravila za garancije u međunarodnoj trgovini, Jugoslovensko bankarstvo

br. 5⁄1979. Đurović, R: Pojam i izvori Međunarodnog privrednog prava, Jugoslovenska revija za

međunarodno pravo, br. 1-3⁄1974. Đurović, R: Ugovor o lizing poslu, Pravni život br. 12⁄1972. Đermanović, A: Svetska trgovinska organizacija, Međunarodna politika br. 1082-83⁄1999. Đurđev, D: Doprinos Ujedinjenih nacija unifikaciji pravila Međunarodnog privrednog prava,

Jugoslovenska revija za međunarodno pravo br. 1-3⁄1995. Đurđev, D: Odgovornost železničkog prevozioca, Beograd, 1987. Farnsworth, A: Contracts, 3rd ed, Boston, Toronto, London, 1999

Favrod, Ch: Les societes multinationales, Paris, 1975. Filipović, V: Odgovoronost prevoznika mješovitog prijevoza, Privreda i pravo br. 2⁄1976. Glossner, O: Commercial Arbitration in the Federal Republic of Germany, Deventer, 1984. Goldman, B: Droit commercial europeen, Paris, 1975. Goldštajn, A: Međunarodna trgovačka arbitraža, Zagreb, 1980.

Goldštajn, A: Privredno ugovorno pravo, Zagreb, 1980. Goldštajn, A: Konvencija Ujedinjenih naroda o međunarodnim ugovorima o međunarodnoj

prodaji i strukturi međunarodne trgovine, Zagreb, 1980. Goldštajn, A: Ugovori autonomnog privrednog prava, Zagreb, 1974. Goldštajn, A: Ugovor o stranim privatnim investicijama u Jugoslaviji, Joint venture, Zagreb, 1972.

Goldštajn, A: Međunarodno trgovačko pravo, Zagreb, 1970. Goldštajn, A; Triva, S: Međunarodna trgovačka arbitraža, Zagreb, 1987. Grabovac, I: Pomorsko pravo, Zagreb, 1979.

195

Heiskanen, V: The Regulatory Philosophy of International Trade Law, 38 Journal of World Trade, February 2004

Honnold, J: The United Nations Commission on Inernational Trade Law: Mission and Methods, American Journal of Comparative Law, No. 17⁄1979.

Ilešić, M: Antidampinške mere EEZ, Beograd, 1987. Jackson, J: The Role of International Law in Trade, Georgetown Journal of International Law,

Spring 2005 Janča, D: Pravo evropskih zajednica, Novi Sad, 1980. Janjić, M: Ugovor o transferu tehnologije, Beograd, 1981. Jankovec, I: Privredno pravo, Beograd, 1981.

Janković, B; Radivojević, Z: Međunarodno javno pravo, Niš, 2005. Kahn, P: Le contrat ekonomique international, Paris, 1975 Kapor, P: Osnivanje preduzeća u inostranstvu, Beograd, 1994.

Kapor, V: Pojam međunarodnog privrednog prava, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo br. 1-3⁄1973.

Kapor, V: Kupoprodaja robe u spoljnoj trgovini, Novi Sad, 1972. Kapor, V: Haški jednooobrazni zakon o zaključivanju ugovora o međunarodnoj kupoprodaji,

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1974. Kapor, V: Ugovor i njegova snaga, Novi Sad, 1983. Kapor, V; Carić, S: Ugovori robnog prometa, Novi Sad, 1987.

Kašanin, R; Velimirović, T: Opšte uzanse za promet robom, sa objašnjenjima i sudskom praksom, Beograd, 1976.

Kelso, C:J: The United Nations Convention on Contracts for the International Sale of Goods: Contract Formation and the Batle of Forms, Colombia Journal of Transantional Law No. 21⁄1983

Kronke, H: International Uniform Commercial Law Conventions: Advanteges, Disadvantages, Criteria for Choice, Uniform Law Review, 2000

Krulj, V: Dejstva ugovora o kupoprodaji, Beograd, 1972. Lando, O: The Harmonization of European Contract Law trough a Restatement of Principles,

Oxford, 1997 Lebedev, S.N: Meždunarodnoi kommerčeskij arbitraž: kompetencija arbitrov i soglašenije stron,

Moskva, 1988. Lewison, K: The Interpretation of Contracts, 2nd ed, London, 1997 Lopandić, D: Le communaute economique europeenne et la Yugoslavie, Paris, 1985 Lynch, K: The Forces of Economic Globalization, Chalenges to the Regime of International

Commercial Arbitration, The Hague, London, New York, 2003 Metzger, S: United Nations Commission on International Trade Law, American Journal of

International Law No. 2⁄1972 Mitrović, D: Klauzule neodgovornosti u međunarodnoj trgovačkoj kupoprodaji, Beograd, 1966. Mitrović, D: Zajedničko ulaganje sa stranim partnerima, Privreda i pravo br. 7-8⁄1978. Mitrović, D: Ugovor o zajedničkom ulaganju, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 6⁄1979. Mlikotin-Tomić, D: Pravo Evropske ekonomske zajednice, Zagreb, 1989. Mozolin, V.P: Graždanskoe i torgovoe pravo kapitalističeskih stran, Moskva, 1980. Opći uvjeti poslovanja, II dio, Posdlovna praksa, Modeli, Redakcija A. Goldštajn, Zagreb, 1970. Orlić, V: Zaključivanje ugovora, Beograd, 1993. Paunović, M: Međunarodno poslovno udruživanje u oblasti izvođenja investicionih radova,

Ljubljana, 1988. Perović, J: Ugovor o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, Beograd, 2000. Pindić, D: Regionalne organizacije zasnovane na Povelji Ujedinjuenih nacija, Beograd, 1978.

196

Prica, R: Ugovor o know-how, Beograd, 1981. Rastovčan, P: Vrijednosni papiri, mjenica i ček, IV izmjenjeno izdanje, Zagreb, 1977. Reczei, L: New Directions in International Trade Law, New York, 1977. Richards, P: Law of Contract, Financial Times, Pitman Publishing, 1997. Rudolf, D: Međunarodno pravo mora, Zagreb, 1985. Sekoles, J: Arbitražna pravila UNCITRAL s komentarjem, Ljubljana, 1983. Smith, J.M: WTO Dispute Settlement: The Politics od Procedure in Appellate Body Rulings, 2

World Trade Review, March 2003 Sušić, T: Turističko pravo, Šibenik, 1985. Šulejić, P: Novi pravni režim spoljnotrgovinskog poslovanja, Pravni život br. 11-12⁄1990. Trajković, M: Pomorsko pravo, Beograd, 1977. Trajković, M: Komisioni pravni posao Star del credere, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 1-

1⁄1965. Varady, T: Pravna sredstva protiv odluka spoljnotrgovinskih arbitraža, Savremeni problemi

spoljnotrgovinske arbitraže, Beograd, 1982. Vasiljević, M: Poslovno pravo, Beograd, 2001.

Vasiljević, M: Trgovinsko pravo, Beograd, 1995. Vasiljević, M: Komentar Zakona o preduzećima, Beograd, 1996. Vasiljević, M: Odgovornost železnice u domaćem i međunarodnom prevozu robe, Beograd, 1987. Velimirović, M: Prelazak rizika sa prodavca na kupca, Bečka konvencija, Sarajevo, 1988. Verona, A: Licencni ugovor, Zagreb, 1981. Vilus, J: Komentar Konvencije o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, Zagreb, 1980. Vilus, J: Načela međunarodnih trgovinskih ugovora, Pravni život br. 26⁄1998. Vilus, J: O radu UNCITRAL-a, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1973. Vilus, J; Carič, S; Šogorov, S: Međunarodno privredno pravo, Novi Sad, 1984. Vukadinović, R: Pravo Evropske Unije, Beograd, 1995.

Winn, J.K: Open Systems, Free Markets and Regulation of Internet Commerce, 71 Tulane Law Review, 1998.

Zimmermann, R; Wittaker, S: Good Faith in European Contract Law, Cambridge, 2000