Prof. dr Milan I. Miljevi

METODOLOGIJA NAUNOG RADA

PALE, 2007.2

UNIVERZITET UISTONOM SARAJEVU FILOZOFSKIFAKULTET

1

Prof. dr Milan I. Miljevi

SKRIPTA IZ

METODOLOGIJE NAUNOG RADA

PALE, 2007. METODOLOGIJA NAUNOG RADA

Autor: Prof. dr Milan I. Miljevi

Recenzenti: Prof. dr Ivan Radosavljevi Prof. dr Lazo Risti

2

Izdava: Filozofski fakultet Univerzitet u Istonom Sarajevu Pale Za izdavaa: Prof. dr Milenko Pikula Godina izdanja: 2007.

SADRAJ:

PREDGOVOR ...................................................................................................................... 7 Prvi deo ODREENJE NAUKE......................................................................................................... 9 1. Prolegomena ................................................................................................................. 10 2. Elementi nauke ............................................................................................................. 16 3. Kategorijalno-pojmovni aparat nauke .......................................................................... 19 4. Postulati nauke ............................................................................................................. 30 5. Klasifkacija nauka ........................................................................................................ 33 6. Odnos nauke i drugih sistema ideja, verovanja iprakse ............................................... 36 Drugi deo POJAMIPREDMET METODOL OGIJE NAUNOG RADA ............................................ 1. Prethodno odreenje metodologije naunog rada ....................................................... 2. Sastavni delovi metodologije naunog rada ................................................................ 3. Logike osnove metodologije naunog rada ................................................................ 4. Posebnost metodologije naunog rada ........................................................................ 5. Naune metode.............................................................................................................

57 58 59 61 65 67

3

6. Izvori metodolokih saznanja ....................................................................................... 75 Trei deo NA UNAISTINA IPRA VILAISTINITOG MILJENJA .................................................... 77 1. Prethodna odreenja.................................................................................................... 78 2. Pravila istinitog miljenja ............................................................................................ 89 3. Zakoni istinitog zamiljanja predmeta ......................................................................... 97 4. Logike vrednosti (valencije) ...................................................................................... 110 etvrti deo METODE NA UNOG RADA IISTRAIVANJA ............................................................. 115 1. Uvodne napomene ...................................................................................................... 116 2. Logiki deo metoda ..................................................................................................... 116 2.1. Zajednika svojstva osnovnih metoda ................................................................ 118 2.2. Analitike osnovne metode ................................................................................. 120 2.2.1. Metod analize ................................................................................................ 120 2.2.2. Metoda apstrakcije....................................................................................... 123 2.2.3. Metoda specijalizacije ................................................................................. 125 2.2.4. Dedukcija kao osnovna metoda ................................................................... 128 2.3. Sintetike osnovne metode.................................................................................. 133 2.3.1. Sinteza kao osnovna metoda ......................................................................... 133 2.3.2. Konkretizacija kao osnovna metoda ............................................................. 135 2.3.3. Generalizacija kao osnovna metoda ............................................................ 136 2.3.4. Indukcija kao osnovna metoda ..................................................................... 137

3. Teorijsko-epistemoloki deo naunog metoda ............................................................ 146 3.1. Prethodna najava ............................................................................................. 146 3.2. Osnovni teorijsko-metodoloki pravci ............................................................. 147 3.3. Optenaune metode ........................................................................................ 159 3.3.1. Hipotetiko-deduktivna metoda ................................................................. 160 3.3.2. Statistika optenauna metoda ................................................................. 165 3.3.3. Metoda modelovanja ................................................................................... 172 3.3.4. Aksiomatska metoda.................................................................................... 186 3.3.5. Komparativna metoda................................................................................. 188 4. Metode i tehnike prikupljanja podataka ..................................................................... 190 4.1. Izvori i osnovni kriterijumi klasifikacije podataka .............................................. 191 4.2. Dokumenti kao izvori podataka........................................................................... 194 4.3. Odreenja metoda i tehnika prikupljanja podataka ........................................... 198 4.3.1. Ispitivanje ......................................................................................................... 199 4.3.2. Posmatranje ..................................................................................................... 222 4.3.3. Eksperiment. .................................................................................................... 228 4.3.4. Studija sluaja.................................................................................................. 230 4.3.5. Analiza sadraja dokumenata ili posmatranje dokumenata ............................. 235 4.3.6. Biografska metoda ........................................................................................... 248 4.4. Ocena i analiza podataka ................................................................................... 250 5. Pravila izrade instrumenata i tehnika istraivanja ....................................................... 258 Peti deo NA UNO PROJEKTOVANJEIFAZEISTRAIVANJA .................................................... 265

4

Opti postupak u naunom istraivanju ...................................................................... 266 Faze naunogprojektovanja i istraivanja .................................................................. 272 Organizovanje procesa realizacije istraivanja ......................................................... 306 Dokazivanje i opovrgavanje ....................................................................................... 311 4.1. Vrste dokaza ....................................................................................................... 314 4.2. Pogreke u dokazivanju ....................................................................................... 315 4.3. Opovrgavanje...................................................................................................... 316 4.4. Proverljivost vrednosnih sudova ......................................................................... 317 5. Merila, norme ili kriterijumi nalaza............................................................................ 318 1. 2. 3. 4. SELEKTIVNA LITERATURA............................................................................................ 325

PREDGOVORMetodologija naunog rada, koju italac ima u rukama, nastoji da da presek metodoloke teorijske misli i pouka i poruka konkretnih teorijsko-empirijskih iskustava. Nastojali smo da obradimo, u meri u kojoj su namena i obim ove skripte to dozvoljavali, savremene metodoloke pravce i njihove sugestije, kao i istraivake kontraverze. Naa promiljanja, objanjenja i razumevanja Metodologije naunog rada rezultat su apstraktnologikog i konkretno-istorijskog nivoa analize. Na teorijskom, odnosno apstraktno-logikom nivou nastojali smo da prezentiramo savremena teorijska promiljanja filosofa nauke, logiara i metodologa, a rezultate konkretnih istraivanja, posebno prof. dr Slavomira Milosavljevia, prof. dr Mihaila Peia, kao i vlastita, smo prilagoavali sadraju predmeta Metodologiji naunog rada. Skripta sadri pet konceptualno i metodoloki povezanih delova. U prvom delu prezentira su odreenja nauke; u drugom su dati pojam i predmet metodologije naunog rada; u treem je analizirana nauna istina i pravila istinitog miljenja; u etvrtom su analizirane metode naunog rada i istraivanja, a u petom nauno projektovanje i faze istraivanja. Osim sadraja skripte, potrebama studenata prilagoen je i nain obrade i prezentacije materije. Nastojali smo, drugo je pitanje da li smo i koliko u tome uspeli, da sloenu problematiku, bolje kazano, sutinu nauke izloimo na to jednostavniji i komunikativniji nain, i da time olakamo njeno razumevanje i savladavanje. Ova skripta namenjena je u prvom redu studentima dodiplomskih i poslediplomskih studija Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istonom Sarajevu. Autor veruje da ona moe da poslui i studentima drugih fakulteta i viih kola na kojima se izuava ova nauna disciplina. Autor eli da izrazi veliku zahvalnost recenzentima, prof. dr Ivanu Radosavljeviu i prof. dr Lazi Ristiu, za pomo koju su mu pruili u oblikovanju ovog dela i njegovoj pozitivnoj naunoj valorizaciji, kao i prof. dr Slavomiru Milosavljeviu i prof. dr Mihailu Peiu na nesebinoj pomoi i dragocenim strunim savetima. Posebnu zahvalnost autor duguje izdavaima prof. dr Milenku Pikuli i prof. dr Milanki Babi uz iju je dozvolu ova skripta publikovana. Autor je neizmerno zahvalan mr Ranku Renovici, odnosno Jahorina osiguranju A.D. Pale uz iju je materijalnu pomo ova skripta tampana. Predajui ovu skriptu studentima, svesni njene manjkavosti i propusta, sa iskrenom zahvalnou oekujemo dobronamerne naune, strune i pedagoke primedbe i predloge koji e nai mesto u definitivnom uobliavanju udbenika iz Metodologije naunog rada. Pale, jun 2007. godine AUTOR

5

8

PRVIDEO

ODREENJA NAUKE1. PROLEGOMENA

Naivno gledanje na nauku suprostavlja se svakom miljenju o nauci koje dolazi izvan

7

nauke. Neko moe da se bavi naukom a da se nikada ne pita ta je nauka, koja je njena struktura, po emu se ona razlikuje od drugih oblika saznajnog i duhovnog propitivanja, na kakvim se temeljima ona gradi, ta je nauna revolucija, ta je istina i koja su merila istine u nauci, postoji li napredak u naunom saznanju, koje su mogunosti i granice nauke u objanjenju i razumevanju stvarnosti, ta je njen krajnji smisao ... uro unji Ono sa ime valja otpoeti objanjenje i razumevanje Metodologije naunog rada jeste pitanje ta je to nauka? Prema savremenim teorijskim nalazima nauka je relativno nezavisan, zatvoren i iskljuiv sistem ideja, verovanja i prakse.1 Iz ovog proizlazi da je nauni rad, odnosno nauno miljenje samo jedan, specifian, nain razmiljanja i promiljanja, a cilj mu je da bude istinito - istinoidno. Naime, bitnost i aktuelnost ovog pitanja proizlazi iz prisutnog ( a zato ne i kazati: dosta proirenog - u dilemi smo da li i vladajueg?) naivnog i predkritikog gledanja na nauku i nauni rad, prevashodno onih koji su u nauci ili se bave naukom. Oni rade, ali ne mare za pretpostavke svoga rada; oni odreujupojmove, ali se ne pitaju ta je pojam i istog ne promiljaju - na poetku kao prethodni pojam i odredbu, dok se pojam u smislu punijeg znanja moe dobiti tek kroz proces analize i na kraju, kao njen rezultat; oni postavljaju i proveravaju hipoteze, ali se ne pitaju ta je to hipoteza i koje je njeno mesto u strukturi naunog saznanja; oni otkrivaju zakone, ali se ne pitaju za njihove opte osobine i klasifikaciju; oni stvaraju teorije, ali izbegavaju da kau ta je teorija i kakva je njena uloga u procesu naunog, odnosno istraivanja; oni ispituju odreeni predme, ali ne pitaju o prirodi stvarnosti i mogunostima njene spoznaje; oni koriste razliite tehnike, ali o prirodi naune metode izuzetno retko govore; oni dolaze do istinitih saznanja, ali pitanje ta je istina i koja su merila istine za njih nije nauno pitanje; oni valjano rade svoj posao, ali ta je zadatak nauke uopte, to ne smatraju svojim problemom; bave se naunim radom, ali krajnji smisao svoga rada oni ne vide, jer je smisao rada izvan rada. Otuda je . unji u pravu, u punom smislu rei, kada na osnovu prethodnih nalaza zbori: ovek iz nauke ne pita ta je nauka, on misli da se to ve zna; to pitanje preputa drugima!2 Preputati odgovor na to pitanje drugima, ne imati ga u vidu svakodnevno - u svim fazama procesa naunog rada u sutini znai: otvaranje puta, i hod po njemu, prema naunom besmislu, prema apologetici svega i svaega, a to je u sutini jedno te isto. Meutim, da bi se promislila bit oveka, prirode i drutva i time ostvario stvarni pogled na oveka, prirodu i drutvo valja ukljuiti, uvaavati i vrednovati i druge sisteme ideja, verovanja i prakse - zdrav razum, religiju, ideologiju, umetnost itd. Jedino je time mogue izbei i prekoraiti dosada dosta prisutni neobini ugao posmatranja i promiljanja prirode, oveka. i drutva. Ovo valja imati na umu zbog sledee injenice: "U odnosu na druge sisteme ideja, verovanja i prakse - zdrav razum, religiju, ideologiju, umetnost i td. - nauka se razlikuje s obzirom na: viziju sveta ( tzv. nauni pogled na svet), pretpostavke od kojih polazi, metode koje koristi, istine do kojih dolazi, merila koja primenjuje, jezik kojim govori, norme kojih se pridrava, racionalnost koju brani, funkcije koje vri, vrednosti koje afirmira, kulturu koju stvara".3 Znai: miljenje jeste iri pojam od naunog miljenja. Naime, miljenje o prirodi, oveku i drutvu moe biti i istinito i lano, a nauno miljenje jeste specifina vrsta miljenja miljenje koje smera da bude istinito. Zbog toga se nauka esto i definie kao skup sistematskih i istinitih saznanja. Meutim, ovo i ovakva odreenja su nedovoljno precizna, jer i registar privrednih organizacija, popis neprivrednih organizacija i institucija, registar..., jeste skup istinitih podataka koje ne smemo krstiti naukom. U nameri da se priblii do preciznije definicije1 . unji: Nauka kao sistem, Argumenti, 3-4/1982., Rijeka, str. 64-88. 2 . unji: Metodologija: kritika nauke, igoja, Beograd, 1999., str. 139. 3 v' . unji: Nauka kao sistem, navedeno izdanje.

8

za nauku se veli da je to suma znanja o objektivnoj stvarnosti do koje se pristiglo upotrebom odreenih metoda istraivanja. U ovom sluaju, iako se pod metodama istraivanja podrazumevaju razliite stvari, misli se na metode koje su vezane za verifikaciju. Tada bi nauka bila suma znanja o objektivnoj stvarnosti, ili delu objektivne stvarnosti, iju istinitost moemo proveriti. Meutim, moemo proveriti i istinitost podataka u registru privrednih organizacija, pa ni tada ne moemo kazati da je to nauni rad. Jer, kada bi svakom predmetu, pojavi, procesu, odnosu u stvarnosti odgovarao podatak u nauci tada bi to znailo samo jedno, a to je: nepreglednom broju pojavnosti u objektivnoj stvarnosti odgovara (saglasan je) nepregledan brojpodataka u nauci. Isto tako treba ukazati da se definicija pojma "nauke" razlikuje od autora do autora, pa ak i u vie iskaza istih autora. Primera radi, B. ei nauku definie iskazom "...teorijsko-saznajna i praktina, organizovana i planska istraivaka drutvena delatnost saznanja odreenih oblasti prirodnih, biolokih, drutvenih, kao i duhovno- kulturnih pojava" koja ..."u svojoj strukturi pored predmeta ... sadri i odreenu metodu" ... Kao sistematsko saznanje i saznavanje ... predstavlja jedinstvo teorije i prakse i jedinstvo teorije i metoda". Postoje i mnogo krae, ak ekscesno kratke definicije. Tako dr. N. Miloevi kae: "Nauka je svrsishodna ljudska delatnost kojom se saznaje istina o datom predmetu (pojavi, objektu)". Sve definicije su korisne, u odreenoj meri tane i upotrebljive. Mi, na osnovu teorijskih spoznaja i empirijskih verifikacija, nauku definiemo kao: misaono sreivanje objektivne stvarnosti koja ide dalje odpodataka o toj stvarnosti. Nauka se ne zaustavlja na pojedinanom, ve smera ka objanjavanju velikog broja pojedinanih sluajeva. Naime, nauka logiki objanjava predmet koji prouava. A nauna misao preko i pomou pojmova prodire iza pojavnosti - misao na kvalitativno drugaiji nain odraava stavrnost u svesti od neposrednih ula. Ova razlika jeste u tome to miljenje uopteno odraava stvarnost. Miljenje je "reflektirana stvarnost" u koju ne ulazi ni jedan atom prirode, ali je zasnovana na "ulnoj grubojpredmetnosti ". (Marx) Znai: nae uoptavanje stvarnosti prirode, oveka i drutva na osnovu i pomou nauke nije deo te stvarnosti. Ono pretstavlja i jeste misaona stvarnost. I to miljenjem postiemo veu optost to smo sve dalje od objektivne stvarnosti. Time se poveava opasnost da misao izgubi vezu sa objektivnom stvarnou. Jer, iako je miljenje - "reflektirana stvarnost" - zasnovana na ulnoj predmetnosti, misaona stvarnost nije ograniena ulnom predmetnou. Naime, kao to ide iza pojavnosti misao moe da ide i mimo te i takve pojavnosti i da na taj nain neadekvatno objanjava onaj deo objektivne stvarnosti o kojem misli. Zbog toga nauno misao, na osnovu, uz pomo, uz primenu naunih metoda proverava istinitost svoga miljenja. Pojam znanja i pojam istine impliciraju (= istinitost jednog ukljuuje u sebe, odnosno uslovljava istinitost drugog) objekat na koji se odnose i koji je saznat iz odreene ljudske perspektive. To znai da svaka nauka ima svoj predmet istraivanja koji je deo objektivne stvarnosti. Ova dva pojma impliciraju i odreeni nain saznanja, tj. subjektivnu praksu preko i pomou koje se dolazi do svesti o objektu. To znai da svaka nauka ima svoj metod. Ono to u bitnom odreuje nauku jeste da su predmet i metod nerazdvojno povezani i da se jedno bez drugog ne moe konstituisati. Prema tome, iako se metode dolaenja do novih saznanja s punim pravom smatraju konstitutivnim delom svake nauke, ipak se svaka nauka deli na predmet i metode. Meutim, ova i ovakva podela pridonosi odvajanju (da li i razdvajanju?) metoda od predmeta istraivanja. Tu podelu, kako govore empirijska iskustva, u bitnom uslovljava i pomae daleko vea usmerenost ljudi na rezultate nauke nego na naine istraivanja, bez obzira to se za izdvajanje neke nauke iz krila filosofije postavljaju dva kriterijuma stvarno se zadovoljavalo i zadovoljava samo jednom. Naime, definisao bi se i definie samo predmet nove nauke, a metode bi i dalje ostale briga filosofije. Iz istorije nauke proizlazi da onda kada se filosofi bave metodama re je o metodologiji. Prema tome, predmet istraivanja metodologije naunog rada su naune metode, a predmet istraivanja naunih metoda su deo objektivne stvarnosti koji je nauka definisala i osmislila kao svoj predmet. . Iz metodoloke literature, iz tradicionalne i nove istraivake paradigme, proizlazi vie poimanja metodologije i naunih metoda. Valja ukazati na neke od njih, posebno na osnovna. Tako se pod metodologijom jednom poima sveukupnost metodskih postupaka koje primenjuje odreena nauka ili grupa srodnih nauka sa ciljem da dou do novih saznanja, a drugi put se tako naziva skup metodskih postupaka koje je neki istraiva primenio u jednom istraivanju. Prema tome, metodologija je termin sa vie znaenja. O tome se mora voditi rauna, 9 jer,

ukoliko se to ne ini neminovno dolazi do nesporazuma koji uslovljavaju gubljenje osnovnih obeleja i bitnih svojstava nauke. Prema naim nalazima, nauno je opravdano upotrebljavati ovaj termin u prvom znaenju koji proizlazi iz samog naziva. Metodologija je nauka o metodama, dio logike koji se bavi prouavanjem saznajnih metoda. I pod naunim metodama ne misli se uvek isto. Jednom se naunim metodama oznaavaju logike forme miljenja, to dovodi do izjednaavanja naunih metoda sa logikom. Drugi put se ovim terminom oznaavaju opte teorije nauke, pa se zbori o funkcionalnoj metodi, dijalektiko-materijalistikoj metodi, o strukturalistikoj metodi i slino. Trei put se naunom metodm oznaavaju metode za prikupljanje podataka kao to su: posmatranje, anketa, analiza sadraja, ... . Osnovno obeleje i bitno svojstvo nauke jeste da smera saznaju naune istine kao predradnje za spoznaju objektivne istine o prirodi, oveku i drutvu. Da bi to ostvarila nauka, ukoliko to jeste, raspolae pouzdanim kriterijumima na osnovu kojih ili pomou kojih moe da proceni i oceni da li je jedan rezultat istraivanja objektivno istinit ili ne. Iz klasine i savremene literature o filosofskim osnovama nauke proizlazi da je pojam nauke teko precizno odrediti ukoliko se ne poznaju opte karakteristike naunog metoda, kao i da emo se tom odreenju najlake pribliiti preko i pomou analize istine. Savremena metodoloka misao promilja metode naunih istraivanja sa dva aspekta: sa stajalita metodologije i sa stajalitapredmeta istraivanja nauke. Metodologija, kao nauka o metodama, kao deo logike koji se bavi prouavanjem saznajnih metoda, ima za cilj, ne samo da opisuje naunu praksu, nego i da propisuje logika, tehnika, organizacijska i strategijska (heuristka) pravila ili norme o tome kako treba da se radi u nauci da bi njeni rezultati bili valjani. Metodologija je nuno i normativna nauka. Istovremeno je metodlogija i kritika nauke i naunog metoda. Kao svestrana kritika analiza logiko-epistemolokih osnova celokupne naune istraivake prakse metodologija naunog rada ne prouava samo puteve i sredstva kojima nauka, oslanjajui se na ve dostignuto znanje, nastoji da ide dalje. Meodologija naunog rada prouava i nauni sistem, tj. nain na koji su sreena utvrena nauna znanja i nauno znaajne pretpostavke. Izvor mnogih slabosti i tekoa koje mogu da usporavaju i koe dalji razvoj nauke moe da se nalazi u njenom sistemu; njegovim nedoslednostima i protivurenostima koje ne odgovaraju nekim realnim protivurenostima u drutvu i stvarnosti uopte, nego proistiu iz nedostataka u uoptavanju i meusobnom povezivanju onoga to se ve zna o stvarnosti; ili iz dogmatskog prihvatanja raznih nedovoljno proverenih stavova, ak i takvih ija je netanost dokazana. A, zatim, metodologija naunog rada analizira i sve konkretne istraivake postupke i razna tehnika sredstva koja nauka upotrebljava u svojim raznovrsnim istraivanjima. Znai, pored opte metodologije, koju uopte nije mogue izdvojiti iz logike, koja prouava saznajne metode primenjive na svim podrujima, postoje posebne metodologije koje prouavaju metode odreene nauke ili grupe nauka (= metodologija prirodnih nauka, metodologija drutvenih nauka, metodologija ...). Prema tome, postoji bitna razlika izmeu metodologije i metoda razlika koja, ukoliko se ne uzima u obzir i ukoliko se prema istoj ne odnosi sa dunom panjom, neminovno dovodi do raznih nesporazuma. Metod ( lat. - methodus) oznaava nain istraivanja ( nain, put, postupak koji upotrebljavamo da bismo doli do saznanja, da bismo otkrili ili izloili naunu istinu) koji se primenjuje u nekoj nauci. Tako metod oznaava i jeste nain ispitivanja, nain rada i nain miljenja. U teorijskoj riznici postoji mnogo razliitih metoda. Autori ove metode razvrstavaju na razliite naine. Primera radi, mogu se sresti ove distinkcije: opte metode - one koje se primenjuju na svim podrujima; specijalne metode - one koje se mogu primeniti samo na nekim podrujima; filosofske metode - one koje se primenjuju samo u filosofiji (= dijalektika, transcendentalna, fenomenoloka, itd.); naune metode - one koje se primenjuju u nauci (=prirodnonaune, linginistike, ekonomske, socioloke, psiholoke, bioloke, itd.); metode naunog istraivanja - one koje se upotrebljavaju u procesu naunog istraivanja (=analiza, sinteza; indukcija, dedukcija; posmatranje, eksperiment; brojenje, merenje; analogija, hipoteza, i td.); metode naunog izlaganja ili metode gotovog saznanja - one koje slue za izlaganje i obrazloenje ve steenog znanja (= definicija, divizija, klasifikacija, dokaz, itd.); pedagoke metode - one koje slue za prilagoavanje izlaganja naunih saznanja u obrazovnom procesu (=akromatska, erotematska, deiktika, i td.) ; ... U literaturi se esto susreu i shvaanja da su 10 metode neto posve izvan i, na taj nain, strano onom to se pomou njih prouava, otkriva ili

izlae. Hegel je, nasuprot navedenom shvaanju, insistirao na tome da metoda mora da odgovara predmetu istraivanja - predmetu na koji se primenjuje. Drugim reima, Hegel je smatrao da je metoda samo unutranja organizacija ili struktura svog sadraja. Bogdan ei metode deli na: 1) posebne naune metode i naune postupke, a to su: a) analitiko-sintetika metoda, b) metode apstrakcije i konkretizacije, c) metode generalizacije i specijalizacije, d) metode klasifikacije, e) metode indukcije, f) dedukcija kao metoda saznanja i g) dijalektiko jedinstvo indukcije i dedukcije; 2) opte naune metode: a) statistika metoda, b) metoda modelovanja i c) analitiko- deduktivna metoda, i 3) osnovne opte metode drutvenih nauka meu koje ubraja: a) pozitivistike metode, b) metodu razumevanja. c) komparativnu metodu, d) metodu idealnih tipova, e) metodoloki strukturalizam i funkcionalizam i f) dijalektike metode. Metode istraivanja otkrivaju objektivnu stvarnost prirode, oveka i drutva. Ovo njihovo bitno svojstvo proizlazi iz prethodnog opteg odreenja nauke kao objektivnog, kritiki, metodski izvedenog znanja iji je cilj utvrivanje naune istine o stvarnosti. Znai, metod je nain istraivanja koji se primenjuje u nekoj nauci - on je sastavni deo njene istraivake delatnosti. Da bi postigla taj cilj, nauka se slui odreenim drutveno prihvaenim postupcima istraivanja i odgovarajuim kriterijumima ocenjivanja da li odreeni rezultat istraivanja treba prihvatiti kao objektivno istinit ili ne. Da bi to vaistinu bio metod istraivanja mora da zadovolji logike, tehnike, organizacijske i strategijske aspekte. Logiki aspekti se odnose na logika pravila koja istraiva mora da upranjava prilikom definisanja pojmova, pri stvaranju definicija, klasifikacija, pri donoenju sudova, zakljuaka i dokaza. U logike aspekte naunog metoda ubrajamo isto tako i sve one probleme vezane za ispitivanje uloge hipoteza i naunih teorija u istraivanju kao i probleme u vezi sa ispitivanjem logike strukture naunih zakona i njihova povezivanja u logiki neprotivurean sistem. Pod tehnikim aspektom naunog metoda podrazumevaju se sva ona tehnika sredstva pomou kojih nauka, u zavisnosti od svojih ciljeva i svoje razvijenosti, nastoji doi do novih saznanja. Tako u oblasti drutvenih nauka najee koristimo ove tehnike za prikupljanje, klasifikaciju i analizu injenica: posmatranje, intervju i anketa, istoriografska metoda, analiza sadraja, eksperiment, statistike metode, uporedna metoda, tehnike skaliranja itd. Pod organizacijskim aspektima naunog metoda podrazumevama optimalne organizacione forme naunog rada, optimalne forme komunikacije meu naunicima, optimalne forme za vaspitanje mlaeg naunog kadra, individualnu i kolektivnu produktivnost naunika itd.. Pod strategijskim aspektima naunog metoda podrazumeva se postavljanje i ostvarivanje dugoronih teorijskih ciljeva i zadovoljavanje praktinih potreba ako se rei neki znaajan teorijski problem u nauci. Nauno projektovanje i faze naunog istraivanja organizacija, kao i nauni rad uopte, moraju biti zasnovani na principima logike - moraju se zasnivati na naunoj teoriji i moraju ukljuivati postupke iskustvenog proveravanja. Zbog toga nauno projektovanje i faze naunog istraivanja moraju ukljuivati i logiki povezivati tri nivoa naunog miljenja u jedinstvenoj nauno-istraivakoj aktivnosti: a) najoptiji nivo naunog miljenja - Svaka nauka / (gr. episteme, lat. scientia, nem. Wissenschaft, eng. science) ima ire i ue znaenje. Po irem znaenju nauka je skup svih metodiki steenih i sistematski sreenih saznanja, takoe: delatnost kojom stiemo takva saznanja, a po uem znaenju ona jeste: metodiki steena i sistematski sreena saznanja o odreenom podruju ili aspektu stvarnosti; takoe: delatnost kojom stiemo takva saznanja. Sve nauke u uem znaenju ine nauku u irem smislu. A, nauka u oba smisla, u oba znaenja, ima razliite aspekte ili strane. Tako je nauka jedinstvo istraivanja i izlaganja, otkria i dokaza, metode i sistema - jeste traenje logike unutar predmeta koji istrauje, a na ta nas upozorava i samo ime nauke. Primera radi, ekonomija traga za logikom unutar ekonomskih procesa, sociologija za logikom drutvenih procesa, organizaciologija za logikom unutar organizacionih procesa - unutar procesa i odnosa upravljanja, itd. Zato njihove spoznaje izraene pojmovima, zakonima i teorijama moraju da budu logiki sreene. To znai da su pojmovi pravilno definisani, zakoni pravilno klasifikovani, 11 obrazloeni, neprotivureni i dokazani. Ovi principi imaju istu vredenost za svaku

nauku; b) nivo teorijske orijentacije - O tom se nivou obino govori kao o nivu opte teorijske orijentacije. Tu se razrauju osnovne naune teorije i njihova upotreba u objanjavanju p redmeta istraivanja odreene nauke kao to su: dijalektike, bihevioristike, funkcionalistike, neofunkcionalistike, psiholoko-spiritualistike, kritike, strukturalistike, fenomenoloke, teorije o industrijskom i postindustrijskom drutvu. Meutim, nauni rad se mora zasnivati na celokupnoj teoriji neke nauke, a ne samo na optim teorijama, jer je nauna teorija od izuzetnog znaaja u dolaenju do novih saznanja. Nauna teorija je i cilj i sredstvo u naunom istraivanju, odnosno u naunom radu. Preko i pomou naune teorije jedino se moe doi do novih otkria - do novih spoznaja i saznanja. Meutim, filosofija nauke jasno zbori da nauna misao ne ostaje samo na ideji otkria, ve ide i u njenu verifikaciju. Nauna teorija je specifina za svaku nauku, pa se ovaj nivo razlikuje od nauke do nauke; c) nivo empirijsko-metodskih postupaka - Proces izbora i razrade metoda za prikupljanje podataka zavisi od obeleja pojave, procesa i odnosa koji se istrauju. Zbog toga se nauna misao na ovom nivou zasniva na teorijskom poznavanju predmeta i problema koji se istrauje kao i na poznavanju empirijskih metoda i postupaka. Primena naunih metoda osigurava naunoj misli intersubjektivnu proverljivost.4 Zbog toga (1) sve to se u nauci tvrdi mora da bude jasno, precizno i drutveno razumljivo, (2) nauni sudovi moraju biti obrazloeni i koherentni tako da se jedni sudovi mogu logiki izvesti iz drugih i (3) nauna misao, odnosno nauna saznanja moraju da budu praktino proverena.

2. ELEMENTINAUKEPrema rezultatima istraivanja filosofije nauke sve ono to smera da bude nauka, mora sadravati bar neke od sledeih elemenata: (a) Jezik, tj. sistem simbola kojim se jedna nauka slui da bi oznaila kako objekte prouavanja tako i same operacije istraivanja. (b) Iskustvene injenice s jednog podruja, tj. iskaze intersubjektivnog karaktera koji su dobijeni viestrukim posmatranjem, eksperimentisanjem i merenjem pojedinanih objektivnih pojava. (c) Stavove kojima se utvruju izvesne opte strukture i relacije (tu spadaju i nauni zakoni, formule, idealne sheme i tipovi). (d) Metodoloka pravila koja reguliu i usmeravju proces istraivanja (tu spadaju i najoptiji konstitutivni principi naunog saznanja i posebna pravila analize, proverarava itd., i konkretna tehnika uputstva). (e) Iskazi koji formuliu norme praktine delatnosti na jednom odreenom podruju (takvi su, na primer, moralni iskazi koje nalazimo u normativnoj etici, ili norme umetnike delatnosti koje sadri estetika, ili mnogi iskazi tehnikih i medicinskih nauka koji propisuju nain terapije oboljenja ili nain konstrukcije tehnikih objekata). (f) Filozofske pretpostavke jedne odreene koncepcije nauke: koncepcije njenog predmeta, metoda, svrhe i mesta u sistemu nauka i ljudskog ivota uopte, merila za selekciju aktuelnih problema, itd. Ove pretpostavke su trojake: to su, najpre, ontoloke pretpostavke, kojima se odreuje podruje objekta za koje se smatra da realno postoje, zatim Videti ire: M. Vujevi.'Uvoenje u znanstveni rad, Informator, Zagreb, 1983.; V. Mili: Socioloki metod, Prosveta, Beograd, 1978.; E. Nejgel: Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974.; F.S.C. Nortrop: Logikaprirodnih i drutvenih nauka, Obod, Cetinje, 1968.; B. Sei: Metodologija drutvenih nauka, Nauna knjiga, Beograd, 1974.; B. ei: Opla metodologija, Nauna knjiga, Bcograd. 1971.; . unji: Metodologija: kritika nauke, Cigoja, Beograd, 1999.; S. Milosavljevi, I. Radosavljevi: Osnovi metodologije politikih nauka, Slubeni 12 glasnik, Beograd, 2000.; M. Pei: Socioloke teorije, Institut za politike studije, Beograd, 1994.; M. Pei, J. Bazi: Sociologija, Singidunum, Beograd, 2004.

epistemolokepretpostavke, kojima se ocenjuje uloga i znaaj pojedinih vrsta instrumenata saznanja i odreuje jedna odreena koncepcija istine, i najzad - aksioloke pretpostavke, kojima se vri jedan odreeni izbor hijerarhije vrednosti. To su ne samo saznajne vrednosti - kao objektivnost, plodnost, praktina primenjljivost, preciznost, egzaktnost, itd. - nego i opte humane vrednosti od kojih zavisi ocena vrednosti nauke uopte i ocena praktinih implikacija jedne posebne nauke. (g) Odreen nain organizacije injenica, hipoteza, zakona, normi. Ta organizacija moe biti vrlo labava i ograniiti se samo na klasifikovanje injeninog materijala i teorija u nekoliko slabo povezanih podruja, ili moe biti stroga do te mere da celokupno znanje s jednog podruja bude sistematizovano u okviru jednog aksiomatskog sistema. (h) Najzad, svaka nauka nosi u sebi i svoju sopstvenu istoriju. Makar i ne bila eksplicitno izloena, ona je tu, jer nauka ima kumulativni karakter: uspeh istraivanja zavisi od toga u kojoj meri su uzeti u obzir ne samo svi ve postignuti rezultati ve i negativna iskustva proteklog razvoja.5 Od toga do kog stepena kao i od toga koju vrstu od svih ovih elemenata je jedna nauka ukljuila u sebe, zavisi, kojoj vrsti nauka ona pripada, kao i u kojoj meri je ona konstituisana. Naime, poeci nauke javaljaju se istovremeno sa poecima pismenosti. Meutim, snaniji razvoj nauke poinje tek u staroj Grkoj. Tada su nauka i filozofija inile jednu celinu - celinu koja se nazivala ljubavprema mudrosti. Ve u to vreme poele su se osamostaljivati matematika, astronomija i mehanika. U novom veku od filosofije su se odvojile i konstituisale u samostalna podruja i druge grane fizike, kao i hemija, bilogija, sociologija, psihologija. Sa procesom odvajanja nauke od filosofije i sa podelom nauka na brojne grane i podgrane, postavlja se pitanje njihovog konstituisanja. Pre odgovora na pitanje da li je jedna nauka konstituisana, a ako jeste u kojoj meri, valja prethodno odgovoriti ta se podrazumeva pod rei konstituisanjem. Iz nalaza filosofije nauke proizlazi da treba razlikovati tri razliita smisla rei konstituisati, odnosno tri razliita nivoa konstituisanja jedne nauke. Prvi je kada je ona zadovoljila izvestan broj formalnih uslova bez obzira na to da li se mi lino, s naom odreenom filosofijom, slaemo s njenim fundamentalnim pretpostavkama, s nainom na koji su kljuni problemi reeni, pa i s funkcijom koja joj u sistemu nauka i ljudskom ivotu pripada. Drugi je kad je ona i sadrinski konstituisana u skladu s naim osnovnim filozofskim pretpostavkama. Trei je kad je jedna nauka potpuno razvila svoju kritiku svest o samoj sebi, o svojim teorijskim osnovama i metodama, o zakonitostima svog razvoja. Ovaj trei smisao konstituisanja oevidno pretpostavlja mnogo jae, odnoso stroe uslove koje jedna nauka treba da zadovolji. Pa koji su to onda nuni i dovoljni uslovi da bi se moglo zboriti o konstituisanju jedne nauke? Zaprvi nivo konstituisanja ti nuni i dovoljni uslovi bi bili sledei: Potrebno je da bude utvreno podruje stvarnosti na koje se odnose iskazi date nauke. Time su odreeni, prvo, vrsta iskustvenih injenica koje su relevantne u datoj nauci i, drugo, podruje primene njenih rezultata. Treba da bude izgraen jezik, komunikabilan za sve ljude koji u datoj nauci rade. Taj jezik e, pored izraza obinog jezika i pored filozofskih, logikih i matematikih termina zajednikih za sve nauke, sadrati i izvestan broj specijalnih tehnikih termina ije je znaenje precizno utvreno eksplicitnim definicijama. Taj jezik e takoe odrati (makar implicitno) kriterijume smisla i besmisla svojih stavova. Izvestan broj hipoteza koje su od kljunog znaaja za datu nauku i koje mogu posluiti kao premise u cilju teorijskog zasnivanja rezultata kasnijih istraivanja - moraju biti proverene do te mere da ih moemo smatrati zakonima. (Time je implicirano da je ve prikupljen i klasifikovan znatan broj verodostojnih iskustvenih injenica). Da bi se mogla smatrati konstituisanom, jedna nauka treba da ve raspolaemetodama i tehnikama istraivanja koje su adekvatne za reavanje njenih problema i koje su opteprihvaene od naunika koji u njoj rade.5

M. Markovi: Filozofski osnovi nauke, BIGZ, Genes-s tampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994., str.1617.

13

Znai: na ovom, prvom, nivou konstitusanja: (1) mnogipojmovi nisu jo precizno definisani, bez obzira na to to se ve upotrebljavaju u jednom odreenom smislu; (2) organizacija injenikog materijala je dosta nesavrena; (3) uenje o metodu date nauke ne mora da bude razvijeno u svom teorijskom obliku, bez obzira to se taj i takav metod moe u praksi da uveliko primenjuje; (4) istorija date nauke moe da bude jo uvek potpuno neprouena, i (5) filosofski temelji mogu da budu u neredu, a to znai da moe da se dogodi da se u dvama razliitim podrujima iste nauke polazi od dva meusobno nespojiva filosofska principa. Na drugom nivou konstituisanja celokupno znanje datog podruja bie organizovano i sistematizovano polazei od jedne jedinstvene filozofske osnove. Tada emo rei da je jedna nauka konstituisana kao marksistika, pozitivistika, fenomenoloka, strukturalistika ili mehanicistika, itd. Na primer, politika ekonomija je u Kapitalu konstituisana kao marksistika nauka, mikrofizika je radovima Bora, Hajzenberga, redingera i drugih konstituisana kao pozitivistika nauka, psihologija je radovima getalista konstituisana kao fenomenoloka nauka, itd. Na ovom nivou izvesni metodoloki i drugi principi su primenjeni, ali nisu nuno i eksplicitno formulisani. Trei nivo konstituisanja nauke znai da je izgraena njena kritika samosvest. "Naime, sada su, pored ranijih, zadovoljeni i sledei dopunski uslovi: Filozofske pretpostavke su eksplicitno formulisane, sistematizovane i objanjene. Izgraen je meta-jezik date nauke, u kome su kljuni termini objekt-jezika definisani i meusobno povezani. Razvijena j e sistematska teorija o metodama i tehnikama date nauke. Prouena je njena istorija, utvrene tendencije njenog razvoja, prikupljena iskustva prolih generacija istraivaa. Data nauka dobila je svoje odreeno mesto u sistemu nauke. Njeni rezultati su dovedeni u sklad s rezultatima drugih nauka, ukoliko su sve zasnovane na jednoj istoj odreenoj filozofiji. 6 Navedena promiljanja elemenata i nivoa konstituisanja jedne nauke omoguavaju odgovor na pitanje kako se reava njen predmet. Filozofija nauke kae da se pitanje predmeta jedne nauke reava na sledei nain: Od gotovo svake nauke oekujemo da nam prui znanje o pojavama s nekog odreenog podruja stvarnosti. Meutim, tome treba dodati, prvo, da tu nije u pitanju stvarnost po sebi ve stvarnost praksom transformisana i naim pojmovnim aparatom shvaena; drugo, vie nauka mogu prouavati pojave s istog podruja sa raznih strana i na razne naine; i tree, neke nauke nam ne pruaju znanje o stvarnosti ve orua za sticanje znanja ili obavetenja o onome to je nekad bila stvarnost, ili uputstva za uspenu delatnost. Stvarni predmet ispitivanja jedne nauke, u datom vremenskom periodu, jeste odreeni skup problema. Podruje realnih objekata i procesa o kojem treba da steknemo adekvatna, objektivna znanja, osnovni je inilac koji odreuje karakter ovih problema, i ini ih jednom posebnom grupom. Svaki ovakav problem nastaje bilo zato to neka iskustva o ovim objektima ne uspevamo da neposredno sebi objasnimo, bilo zato to nas neka iskustva zbunjuju jer protivuree naim ranijim verovanjima. U ovim sluajevima nova neobjanjiva iskustva jesu inilac koji dovodi do otvaranja problema. Ali, ima i drugih inilaca. Jedan deo problema svake nauke nastaje iz potrebe da se razvije i usavri jezik (odnosno pojmovni aparat) kojim se sluimo u procesu istraivanja. Fiziar ne moe odrediti predmet svoje nauke dok ne precizira pojmove mikroestice, talasa, sile, gravitacije, prostor-vremena. Kad ne bi znao ta tano znae ove i sline rei, on ne bi znao ni ta mu je predmet istraivanja. Neki kljuni problemi svake nauke su metodoloke prirode. Koliko predmet jedne nauke zavisi od metoda, najlepe se moe pratiti u istoriji psihologije za poslednjih sto godina. Ako je eksperimentalni metod conditio sine qua non ove nauke, ona e teite staviti na fiziologiju i psihologiju oseta u prvom redu. Ako su dozvoljene sve metode koje ukljuuju mogunost intersubjektivnog posmatranja, onda imamo biheviorizam 146

M. Markovi: navedeno delo, str. 20-21.

psihologiju ponaanja, pri emu ostaju van predmeta psihologije sve one psihike pojave koje bi se mogle prouavati introspektivnim metodom. Kada se i ovaj metod ukljui, predmet psihologije se toliko proiruje da obuhvata ak i dinamiku nesvesnih procesa. Dalje proirenje dobijamo ako ukljuimo i moderne metode merenja i matematike analize. Koliko koncepcija o metodu - toliko odreenja predmeta. Do otvaranja znaajnih novih problema i, na taj nain, do modifikacije predmeta jedne nauke dolazi kad se prie ispitivanju njenih temelja. Pokuaj da se matematika logiki zasnuje dovelo je do identifikacije predmeta matematike i formalne logike. Ispitivanje kljunog pojma klasine fizike - etra, dovelo je do preispitivanja pojmova prostora, vremena, duine i mase, i stvaranja teorije relativnosti. U svim normativnim i primenjenim naukama, predmet istraivanja nesumnjivo konstituiu problemi u vezi s nalaenjem najefikasnijih, najcelishodnijih uputstava za praktinu delatnost. Najzad, katkad vrlo znaajni problemi nastaju iz potrebe da se naa znanja organizuju i sistematiu. Reavanje tih problema moe dovesti do otkria dotle nepoznatih objekata stvarnosti, o kojima nismo imali nikakvog prethodnog iskustva. Bez obzira to ovim sigurno nisu iscrpljene sve vrste problema koji se nastoje reiti naunim istraivanjem, ipak ima osnova da se zakljui sledee: Predmet ma koje nauke jeste kompleks novih, aktuelnih, meusobno srodnih problema koji nastaju u procesu praktine interakcije oveka i objektivnog sveta. U svakoj pojedinoj nauci odredba njenog predmeta je funkcija praktinog iskustva o jednom odreenom podruju stvarnosti, jezika, metodolokih i filozofskih pretpostavki, normi za praktinu delatnost, i specifinih naina organizacije podataka.7

3. KATEGORIJALNO-POJMOVNI APARAT NAUKENauka na osnovu teorijsko-empirijskih istraivanja zasniva svoje miljenje o svom predmetu na injenicama stvarnosti. Otuda pitanje: ta su to injenice? injenice su ulni doivljaji o predmetu istraivanja pomou i preko kojih odreujemo objektivno, realno postojanje izvesne stvari, pojave procesa, dogaanja, osobine ili odnosa. injenica jeste iskustveno utvreni ili utvrdljivi objektivno postojei odnos meu predmetima, predmet ili podatak. Pojam injenice se javlja u vie srodnih znaenja, pa posebno znai: ono to je zbiljsko (za razliku od fiktivnog), ono to je aktuelno (za razliku od samo mogueg), ono to jest ali ne mora da bude (nasuprot onomo to je nuno), ono to jest tako kako jest, bez obzira na to saznajemo li mi to (nasuprot onom to zavisi o aktu saznanja), ono to je vrednosno neutralno (nasuprot onome to je dobro ili loe), ono to je objektivan korelat suda (nasuprot predmetu kao objektivnom korelatu pojma). Objektivna stvarnost organizacije materije i materijalne organizacije nudi obilje raznih injenica. Meutim, za proveravanje jedne hipoteze (njeno prihvatanje ili odbacivanje) potreban je odreen broj i odreene vrste injenica. Zbog toga valja biti izuzetno oprezan u procesu izbora vrste i broja injenica. Metodolozi upozoravaju: da bi se dolo do istinitih saznjanja o objektivnoj stvarnosti organizacija materije i materijalne organizacije nauno miljenje mora da bude zasnovano na reprezentativnom uzorku empirijskih doivljaja te stvarnosti. Metodologija dalje insistira, da bi istraivanje bilo nauno, da se vri registracija injenica. A registrovana injenica koje se odnosi na predmet istraivanja jestepodatak. Obraeni podaci su informacije. To su podaci koji imaju odreeno znaenje. Na osnovu podataka i informacija svaka nauka gradi svoju naunu aparaturu, svoj pojmovni aparat, svoja orua za proizvodnju . Pojmovni aparat nauke, promiljen sa logikog aspekta se sastoji od naunih sudova i stavova, specifikovanih u pojmove, a domiljen sa sadrinske strane izraava se u konkretnim vrstama pojmova kao to su: kategorije, aksiomi, postulati, teoreme i principi.157

Isto, str. 23-25.

Stavovi su, prema metodolokoj lektiri, osnova aparata nauke - specifian skup njenih radnih orua. Stav je reeniki iskaz, kombinacija simbola, odnosno simboliko-reenikog je karaktera. On je uvek tvrdnja o stvarnostiprirode, oveka i drutva, ali se ne moe svesti na iste, ve na predstavu o njima. U njemu se uoava postojanje subjekta, koji u stavu izraava tvrdnju o prirodi, oveku, drutvu, odnosno 0 onome o emu se formira tvrdnja. Ona moe biti istinita ili lana, ali ona nikad ne dovodi u pitanje ni subjekt ni objekt. Zajedno oni ine termin stava koji ima svoj obim 1sadraj. Obim termina stava ili denotacija odnosi se na objekt ili njegovu klasu. Sadraj termina stava ili konotacija izraava skup atributa ili obeleja objekta ili njegove klase. Ti atributi mogu biti: zbir svih obeleja objekata, skup sutinskih odlika objekta i celina zajednikih crta objekta ili njenjegove klase. Nauni sudovi jesu specifini stavovi u kojima se tvrdnje uvek izraavaju pojmovima. U svom optem znaenju pojam je termin koji oznaava misao o bitnim svojstvima neke pojave, procesa, odnosa, odnosno analizom pojave, procesa, odnosa dobijen element logikog suda. Operacionalnom analizom znaenja termina formira se pojam, odnosno donosi sud, tvrdnja o objektu.8 Naime, nauka na osnovu injenica, podataka i informacija i uz pomo miljenja odvaja relevantne od irelevantnih elemenata pojava, procesa i odnosa. Irelevantne elemente zanemaruje, apstrahira, a relevantne uoptava, generalizira i na taj nain dolazi do biti pojava, procesa, odnosa. Bit je ono po emu se pojave, procesi, odnosi razlikuju od drugih pojava, procesa, odnosa. Znai, bit je ono to ini postojanu prirodu pojave, procesa i odnosa, temelj njihove odreenosti i stalni izvor njihovih bitnih svojstava. Bit obeleava ta je pojava, proces, odnos, njihovu unutranju jezgru po kojoj pojava, proces, odnos, opstoje, ono opte i nuno to nadilazi sve pojedinano, iako nema zasebnog opstanka izvan pojedinanih bia. Nosilac biti jeste pojam. Pojam je misao o biti pojave, procesa, odnosa, do kojeg se dolazi naunim miljenjem na osnovu empirijskih doivljavanja pojave, procesa, odnosa. Pojam je rezultat a i osnova miljenja. Kod pojma valja razlikovati: sadraj, obim i podruje primene. Sadraj pojma neki metodolozi odreuju kao skup njegovih oznaka, a neki, ije miljenje i mi delimo, kao skup bitnih oznaka. Obim pojma je skup svih niih pojmova koje on obuhvata. Podruje primene je skup svih pojedinanih predmeta na koje se pojam odnosi. Sadraj i obim pojma su obrnuto proporcionalni: to je sadraj pojma vei za toliko je njegov obim manji, a to je sadraj manji, to je obim vei. Logiki postupak kojim se odreuje odnosno utvruje sadraj nekog pojma jeste definicija, a postupak kojim se utvruje njegov obim jeste divizija. Logiari pojam iji se sadraj definicijom odreuje nazivaju definiendum, a pojmove pomou kojih se odreuje definiens, u iji sastav ulazi najblii vii rodni pojama i differentia specifica (= vrsna razlika). Otuda i osnovno pravila za definiciju i glasi: definicija valja da bude izvedena pomou njablieg vieg rodnog pojma i vrsne razlike. A da bi definicija (= jeziki izraz kojim se ustanovljava skup osnovnih atributa sadraja objekta) bila valja neophodno je udovoljiti odreenim zahtevim a koji se formuliu u obliku pravila: Definicija ne sme biti ni preiroka ni preuska. Znai, ona treba da bude adekvatna. Definicija je adekvatna samo onda kada su jednaki obim definiensa i obim definienduma; Definicija ne sme da bude preobimna. Znai, ona treba da bude brljiva, tana, uredna, ispravna. Jednom reju, ona treba da bude akuratna; Definicija ne sme se kretati u krug. To zahteva da pojam koji elimo definisati ne smemo definisati pomou pojma koji je sam definisan uz pomo onog prvog; Definicijapozitivnogpojma ne sme biti negativna; Definicija ne sme biti slikovita; Definicija mora biti jasna. Nauka mnoge pojmove, a to su oni najspecijalniji - njeni osobeni, ne moe da definie u skladu sa navedenim pravilima, jer u tim sluajevima ne moemo da pronaemo vrsnu razliku. Zbog toga se u nauci, pored ostenzivnih, genetikih i implicitnih definicija, upotrebljavaju pomoni postupci definicije odnosno postupci koji zamenju definiciju, a to su: opis ili8

Videti ire u M. Peujli, V. Mili: Metodologija drutvenih nauka, DB Grafika, 1995.

16

deskripcija i razlikovanje ili distinkcija. To znai da se u okviru nauke kod opisa nabraju oznake pojma i pritom se ne odreuje njihov meusobni rang, a kod razlikovanja upuuje samo na one oznake pojma po kojima se on razlikuje od nekog srodnog pojma. U nauci upotrebljavaju se sledee definicije: realne - one kojima se rasvetljava bit stvari; konceptualne - one kojima se odreuje sadraj pojma; nominalne - one kojima se objanjava znaenje rei; verbalne - one koje su izraene samo reima, odnosno one kojima se jedna re zamenjuje drugom, poznatijom; preskriptivne (propisujue), legislativne (zakonodavne) ili stipulativne - one kojima se odreuje sa kojim sadrajem valja misliti neki pojam, odnosno u kom znaenju treba upotrebiti i upotrebljavati neku re; deskriptivne, istorijske ili leksike - one kojima se utvruje sadraj s kojim se neki pojam faktiki misli, odnosno znaenje ili znaenja u kojima se neka re faktino upotrebljava; ostenzivne (pokazne) - one koje ukljuuju i pokazivanje predmeta; eksplicitne - one kojima se izriito navodi sadraj pojma; implicitne - one kojima se sadraj pojma razjanjava njegovom upotrebom u sudu ili u nizu sudova. Logiki postupak kojim se odreuje obimpojma njegovim ralanjivanjem na podreene (vrsne) pojmove jeste divizija. Svaka divizija nuno sadri pojmovnu deobenu celinu koja se prema odabranom deobenom principu deli na odreene deobene lanove. Deobeni princip jeste najznaajnija karakteristika divizije. On moe da bude bitna ili manje bitna oznaka sadraja pojma koji se podvrgava diviziji, pa se prema tome o istom pojmu mogu praviti razliite divizije (paralelne ili kodivizije). A s obzirom na prirodnost deobenog polazita neke divizije su prirodnije a neke vie vetake. U nauci upotrebljavaju se sledee divizije: dvolane ili dihotomne; trolane ili trihotomne; etvorolane ili tetratomne, i vielane odnosnopolitomne. One su jedno od znaajnih logiko-saznajnih sredstava. Naime, nauku obeleava tenja za sistematinou znanja. To veoma esto zahteva da se ne samo odreene pojmovne celine ralane sa razliitih aspekata i stajalita u odgovarajuim paralelnim divizijama, nego i da se pojedini deobeni lanovi dalje ralanjuju u podreenim divizijama - subdivizijama i td., a to sve skupa sa poetnom glavnom divizijom ini klasifikaciju. Klasifikacija u logikom smislu pretstavlja postepeno sprovedenu diviziju nekog vieg pojma kroz sve lestvice niih pojmova do potpunog sistematskog pregleda pojmova. Bitno je da klasifikacija bude postepeno sprovedena bez preskakanja bilo koje subdivizije, kao i da se izbegnu greke u procesu stvaranja divizija. To znai da divizija ne sme da bude konfuzna, ve treba da bude dosledno sprovedena prema jednom te istom deobenom principu, tako da se deobeni lanovi meusobno iskljuuju. I dalje: diobeni lanovi treba da potpuno iscrpe deobenu celinu - da ih ne bude ni premalo ni previe. Nauka sadri sledee pojmove: jednostavne - imaju u svom sadraju samo jednu oznaku, sloene - u svom sadraju imaju vie oznaka, pozitivne - sadre prisustvo nekih svojstava, stanja, procesa ili odnosa, negativne - ukazuju na odsustvo nekih stanja, svojstava, procesa ili odnosa, individualne - odnose se na pojedinanost, specifini su za vrstu, generike - odnose se na sve, specifini su za rod, univerzalne - ukljuuju sve egzemplare nekog roda ili vrste, partikularne - ukljuuje samo neke egzemplare roda ili vrste, konkretne - pojmove o stvari, misli se itav implicitni sadraj, ukljuujui i sadraje svih niih pojmova, apstraktne - pojmove o sutini, misle se samo bitne oznake, jasne - kojima je tano poznat obim, 17

razgovetne - kojima je tano poznat sadraj, homologike - one koji su deo svog vlastitog obima, heterologike - one koji nisu deo svog vlastitog obima, ekvipolentne - oni koji su sa razliitim sadrajem a istim obimom, superordinirane - nadreene u odnosu na nie pojmove koji su njima obuhvaeni, subordinirane - podreene u odnosu na vie pojomove koji ih obuhvataju, interferirajue (ukrtene) - koji imaju delimino isti obim, koordinirane (supodreene) - koji su subordinirani istom viem pojmu, a nemaju ni delimino zajedniki obim, i disparativne (neuporedive) - koji nemaju nijednu zajedniku oznaku na osnovu koje bi se mogli uporeivati, a obimi im se ne nadopunjavaju tako da bi zajedniki omogli obuhvatiti skup svih moguih pojmova. Iz kazanoga moe se izvesti zakljuak: kao to se iskustveno doivljavanje kvalitativno razlikuje od objektivne stvarnosti pojava, procesa, odnosa, tako se i pojam (= miljenje) razlikuje od iskustvenog doivljavanja pojava, procesa, odnosa. Naime, miljenje (= pojam) uopteno odraava objektivnu stvarnost pojava, procesa, odnosa, i time ono prodire iza pojavnog. Zbog toga je neophodno da se materijalizira u govoru, u jeziku, koji je deo kulturne stvarnosti, i koji omoguava komunikaciju i nadiskustvene veze. Ove i ovakve veze proizvode nove odnose izmeu pojmova. A vaspostavljanje novih odnosa izmeu pojmova jeste miljenje. Tom i takvom miljenju nedostaje empirijska verifikacija pa nas ono samo ne moe odvesti dalje od hipoteze. Da bi takvo miljenje dobilo obeleja naunog saznanja neophodno je da se proveri na injenicama objektivne stvarnosti o kojoj se misli. Prema tome, hipoteze su samo misaono objanjenje objektivne stvarnosti koje jo nije provereno injenicama te iste stvarnosti. A bitna specifinost nauno pojma sastoji se u tome to on stav o stvarnosti zasniva na podacima tako da su njegova iskustvena i logiko-teorijska strana ravnopravne. Kategorije su, u svom elementarnom znaenju koje je filosofskog karaktera, najoptiji pojmovi bez kojih nema znanja. Hegel pod kategorijom podrazumeva sam pojam stvari, to je u stvari objektivni stav, a Kant tvrdi da su kategorije kao osnovni pojmovi saznanja apriorne, poto odluuju o suenju neke stvari. Naime, Kant je smatrao da postoje sledea etiri kategorijalna pojma: kvalitet, kvantitet, relacija i modalitet. Aristotel, i da ne navodimo dalje, je izneo tvrdnju da postoji deset osnovnih pojmova kategorija stvarnosti, a to su: supstancija, koliko, kakav, odnos prema, gde, kada, poloaj, stanje, delati i trpeti. Kategorije u naunom smislu oznaavaju najuoptenije pojmove koji integralno objanjavaju objekte i stvarnost u celini. Takve kategorije su, primera radi, stvarnost, priroda, drutvo, organizacija. Zbog svoje uoptenosti ovakve kategorije su veza izmeu naunog i filosofskog znanja u onom smislu u kojem postoji relacija izmeu svih oblika racionalnog saznanja, a i miljenja. U tom smislu naune kategorije sadre pojmove koje imaju zajednike osobine svih predmeta i pojava objektivne stvarnosti. Aksiomi (gr. aksioma = zahtev, elja, ugled, autoritet sam od sebe) su pojmovni stavovi izvornog karaktera. Izvorne tvrdnje stoga predstavljaju polazite koje se ne dovodi u pitanje pretpostavlja se tanost suda. Kao takvi aksiomi slue kao princip ili premisa deduktivnog dokazivanja. Prema tradicionalnom poimanju, ije korene nalazimo kod Aristotela, aksiomima nije ni potreban nikakav dokaz - njihova istinitost je neposredno oigledna. Kant e, prihvatajui ovakvo poimanje, pod aksiomima podrazumevati neposredno izvesne sintetike principe a priori. U simbolikoj logici se smatra da nijedan princip (sud, stav, iskaz) nije sam po sebi aksiom, ve da to moe postati samo unutar nekog aksiomatskog (deduktivnog) sistema. Znai, aksiom, ukoliko se poima na ovakav nain, razlikuje od drugih principa ili sudova istog sistema samo po tome to nije dokazan i ne moe se dokazati, a slui kao osnova dokazivanja. Aksiomi potiu iz oiglednih istina, uoptene ljudske prakse, dedukcije, aksiolokog znanja i iz uverenja. Osnovna funkcija aksioma i jeste daputem deduktivnih pravila izvodi nizove tvrdnji opteg, vieg i nieg reda. Postulati su pojmovni sudovi koji se uzimaju kao sadrajno i logiki istiniti, ali se kao i kod aksioma njihova istinitost ne dokazuje. Postulat je znai slian aksiomu, ali za razliku od njega, on ne mora da bude oigledan, ve je najee rezultat dedukcije, uverenja ili vrednosti. Istovremeno, izmeu postulata i aksioma ne postoji razlika u sloenosti stavova tako da se oni uzimaju kao sinonimi. 18 Principi su opet pojmovni stavovi koji kao aksiomi i postulati predstavljaju ishodine

sudove. Sam termin vodi poreklo od latinske rei principium koja oznaava osnovu iz koje sve potie ( u ontolokom smislu). Pored slinosti aksioma s postulatima, kod postulata je naroito naglaena vrednosna dimenzija to je kriterijum za procenjivanje. Otuda postulati slue za vrednovanje svih stavova koji su iz njega izvedeni kao dobri ili loi. Pored vrednovanja kod principa je istaknut momenat logike deduktivnosti i ispravnosti stavova nieg reda, pa i kriterijumi prema kojima se javljaju i prilagoavaju drugi stavovi. Kako aksiomi i postulati, tako su i principi metodoloki kriterijumi (interpretativni i eksplikativni) koji uvode red u istraivanje i nauno-revizijsko objanjenje. esto se od njih mora polaziti u prikupljanju podataka, ali istovremeno i u iznoenju i zakljuivanju rezultata. Kao pojmovni stavovi postoje, najzad, i teoreme koje su izdvojene iz aksioma, postulata i principa. One predstavljaju sloene stavove izdvojene iz osnovnih stavova i njihova osobenost jeste da se dokazuju.9 Naime, teorema jeste rezultat misaonog promiljanja i domiljanja, postavka, pravilo, tvrdnja koja je zakljuivanjem izvedena i dokazana na osnovu principa neke nauke. Teorema jedne nauke ukoliko je preuzeta od druge nauke i prihvata se da je tamo dokazana jeste lema. Dopunska teorema koja neposredno uverljivo proizlazi iz prethodne teoreme jeste korolar. Znai, izvoenje teorema se moe vriti ili direktno iz osnovnih navedenih stavova ili iz drugih srodnih teorema - korolara. Napomene za objanjenje neke teoreme jesu sholije. Istinito saznanje, kao sadraj nauke iskazuje se u osobenom vidu kao iskazi o injenicama, nauni zakoni i naune teorije. Nauno spoznaja, ukoliko jeste nauna, vrsto je utemeljena u iskustvenim injenicama o pojavama, procesima, odnosima koje se mogu ulno, iskustveno proveriti. Iz ovog proizlazi da se nauka bavi onim to jeste - to postoji. Onog trenutka kada hipoteze proverimo injenicama stvarnosti, kada se te misaone pretpostavke empirijski verifikuju tada one postaju zakon. Zakon oznaava trajnu, nunu i bitnu vezu izmeu pojava, procesa i odnosa. Utemeljen na injenicama nauni zakon see iznad pukog opisa injenica. On tei utvrivanju veza izmeu pojava, procesa, odnosa. Nauni zakoni kao takvi imaju sledee karakteristike: optost - veze koje oni otkrivaju vae za sve ili za veinu pojava, procesa, odnosa, jedne vrste; pravilnost - veze izmeu pojava, procesa, odnosa, nisu sluajne, nisu sporadine one se pojavljuju sa izrazitom pravilnou; veze koje nauni zakoni utvruju su sutinske, bitne odlike pojava, procesa, odnosa; predvidljivost - otkrivajui opte, stalne i sutinske veze izmeu pojava, procesa, odnosa, nauni zakoni pruaju mogunosti za predvianja, i znanje koje nauni zakoni pruaju odgovara na temeljno, na presudno pitanje ivota: zato nastaju pojave, zato nastaju procesi i odnosi, koji su predmet naeg interesovanja, nae istraivake radoznalosti, naeg nauno projektovanja i istraivanja? Prema tome, osnovni cilj nauke jeste dolaenje do empirijske grae neophodne za otkrivanje povezanosti izmeu delova stvarnosti - izmeu pojava, procesa i odnosa -, odnosno za donoenje naunih zakona. Nauni zakon jeste stav, ali stav koji je daleko sloeniji od pojmova: s jedne strane, on ukljuuje pojmove, ali s druge podrazumeva iskustveni sadraj. Za razliku od drugih pojmova, nauni zakon jeste prvenstveno iskustveni, pa onda logiki stav, dok su svi ostali pojmovni stavovi u najveoj meri logikog, pa tek onda iskustvenog karaktera. Iskustvenost naunog zakona pretpostavlja da stvarnost postoji, te se ne dokazuje, a takoe se ne dovodi u pitanje deterministika struktura, odnosno uzrona povezanost delova stvarnosti. Prema tome, nauni zakon je dvostruko sloen stav koji je sastavljen iz jezika i pojmovnog aparata nauke i iz iskustvenog sadraja deterministike strukture. U izrazu nomos, to je grka re, se izraava da je on sud o procesu stvari, pravilnosti zbivanja i delovanja. Svaki zakon u tom smislu je odnos pojmova koji se odnose na stvarnost, ali i na realan odnos u okviru deterministike strukture stvarnosti. Uloga naunih zakona je trostruka. Prva njihova funkcija se odnosi na primenu zakona u praktinim ljudskim delatnostima. Utvrivanje veza izmeu pojava nije samo sebi cilj, ve se na osnovu tog otkria usmerava razvoj stvarnosti u eljenom pravcu. Druga uloga naunih199

Videti ire u M. Peujli, V. Mili: navedeno delo.

zakona odnosi se na sreivanje empirijskog materijala. U zakonima injenice nalaze mesto u optenaunom saznanju: oni su stoeri iskustva, sito kroz koje prolaze injenice i postaju deo naunog materijala dobivajui svoj nauni smisao. Interpretacija znanja je trea funkcija naunih zakona. Nauni zakon ini jezgro, znanje vieg stepena koje se izraava u teoriji. Zakoni se izmeu sebe povezuju tako da grade teoriju - sistem povezanih zakona. Takav karakter zakona je od kapitalnog znaaja za nauku, jer se izgradnjom teorije stvara mogunost da se izvri istraivanje, odnosno da se nanovo proire znanja. Nije, meutim, re samo o tome: stvaranjem teorije omogueno je i nauno objanjenje, odnosno tumaenje stvarnosti koje trai sistem povezanih naunih zakona.10 Teorija jeste vii zakon koji objanjava vei obroj trajnih, nunih i bitnih veza izmeu pojava, procesa i odnosa objektivne stvarnosti organizacija materije i materijalne organizacije. Naime, ako je autentini cilj nauke da se poveu nauni zakoni sa pojmovnim aparatom i jezikom u vre celine, to proizlazi iz prirode nauke kao posebne aktivnosti, tada je otkrie meusobnih veza pojava, procesa, odnosa, kljuna taka saznanja koja dobija svoj smisao tek u sklopu ire deterministike strukture. Stvaranje tih celina u okviru sveopte jedinstvene stvarnosti i ini naunu teoriju, koja se odnosi na neku predmetnu stvarnost, vrstu pojava. Teorija obuhvata vie vrsta pojava, odnosno zakona koji se na nju odnose. Osnovna tenja nauke je da u saznajnom procesu integrie sve teorije u jedinstven sistem znanja. Teorija (gr. theorija = razmatranje, rasprava o sutini neke stvari) u naunom smislu, predstavlja debatu o prirodi pojava, koje se zasnivaju na utvrenim zakonitostima. Svakako da samo logikom i praksom potvrene zakonitosti ulaze u njen sastav, te ona predstavlja uopteno iskustvo, ali u jo istijem vidu, nego to su to zakoni. Teite teorije je na objanjavanju pojava, za razliku od zakona koji se vie bave vezama izmeu pojava. Zakoni objanjavaju pojave, ali ne u potpunosti, jer se odnose na manji broj veza. Tek kada se sagledaju mnogobrojne veze - zakoni, tada se moe rei ta je neka pojava. Unutranja svojstva pojave su u direktnom odnosu s celinom stvarnosti u kojoj, kao u kolevci, nastaje njihova sutina. Otuda pitanje i glasi: ta je nauna teorija?, kakva je njena struktura, odnosno sastav? Nauna teorija, prema savremenoj metodolokoj literaturi, jeste skup sistematskih, povezanih, iskustvenih stavova, najee zakona, koji objanjavaju sutinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti (vrste pojava). Iz strukture, odnosno sastava naune teorije jasno se vidi da su zakoni njen najvaniji ali ne i jedini deo. Po sastavu nauna teorija je dvostrukog karaktera: ima logiki i predmetni sadraj. Logiki sadraj ine formalizovani, a predmetni, kvalitativni elementi. Logiki sastav podrazumeva: jezik i konotaciju pojmova i stavova. Jezik teorije ili takozvani renik je simbolina formula koja samo oznaava predmet, ali ga i ne otkriva. Simbolini izrazi teorije moraju da budu krajnje precizni, jer samo takva teorija ima teorijski smisao. Uz to jezik mora da bude ekonomian i da sa to manje simbola povee i izrazi zakone. Samo razvijen jezik teorije nudi preciznost i ekonominost i stoga se stvaranju leksikog fonda teorije u nauci pristupa na najozbiljniji nain. Naime, nauni jezik jeste: nauno sredstvo za izraavanje naunog sadraja; specifian sistem znakova za iznoenje osnovnih sudova o stvarnosti; orue misli koja je formirana logikim putem; posebnog simbolikog znaenja - ukljuuje sledee odlike naunog znanja: optost, objektivnost, sistematinost, proverljivost, preciznost, organizovanost, istinitost. Izlaui navedene odlike naunog znanja na jasan i konkretan nain, nauni jezik omoguava ostvarivanje komunikativnosti koja je neophodna za nauni rad. Samo takav jezik jeste produktivan. Komunikativnost i produktivnost naunog jezika omoguavaju njegove imenske (terminoloke) i znaenjske strane. Metodoloka literatura ukazuje da imensku stranu jezika (od latinske rei: terminus naziv, izraz) ine rei kao njegove osnovne jedinice. Re je, znai, oznaka za neki nauni predmetni sadraj. Povezivanjem rei u reenike sklopove, a ovih u stavove, grade se ire jezike celine. U nauci su termini specifinog karaktera i odnose se na takozvane tehnike termine (terminus technicus). Izraz tehniki termin ( u znaenju tehne - vetina), oznaava sposobnost da se jasno izrazi neka sutina naunog predmeta. Tenja nauke je da definie odreeni pojam uz pomo jezikih operacija sa to manje rei, sa ciljem da to bude, ako je10

20

Isto.

mogue, i samo jedna re. Termini u nauci terba da budu ustaljenog karaktera, jasnog sadraja i prepoznatljivi u svim jezicima koji se upotrebljavaju u obinoj komunikaciji, to omoguuje uvoenje tehnikih termina. Zanimljivo je da je jezik znak stvaranja novog znanja, jer nove paradigme uvek donose i nove termine. ... Ono bitno to omoguavaju terminoloka svojstva naunog jezika jeste sreivanje naunog znanja. Naime, bez tehnikih termina i bez sreivanja naunog znanja bilo bi nemogue formiranje pojmovnog aparata nauke, teorija i sistema, jer oni jednostavno ne bi mogli da se izraze. Pored ovog, termini se koriste i za nauna objanjenja. Ako se ima u vidu da je razumevanje stvarnosti konani zadatak nauke, korienje termina je od nezamenjljivog znaaja. Utvrivanje zakonitosti i njihovo povezivanje u celinu teorija i sistema, vri se na osnovu terminologije. Znaenjska strana jezika je esto vanija od imenske, jer je direktni odraz predmetnog sadraja, prava supstanca nauke. Znaenje naunog jezika upuuje na neku relaciju u predmetu koja se izraava simbolima. Znaenje termina predstavlja njegovu dublju eksplikaciju, odnosno vezu na koju se odnosi. Znaenje jezika je u jo veoj meri povezano s pojedinim oznakama nauke, ali i s naunim ciljem, odnosno sa utvrivanjem veza izmeu pojava. One moraju biti definisane jasno i konkretno, a traju onoliko koliko i traje u praksi potvrena teorija o vezi prouavanih pojava. Znaenje jezika, takoe, omoguava da se utvrdi i detaljna strana saznajnog procesa, jer se ona odnosi na sadraj komunikacije i objanjenja. U tom smislu znaenje jezika se ogleda u preispitivanju objekata (stvarnosti) kojeg subjekt (naunik) otkriva i definie putem pojmovnog aparata, zakona teorija i sistema. Znaenje naunog jezika moe biti razliito, ali je uglavnom: predmetno i konceptualno. Predmetno znaenje se odnosi na sadraj stvarnosti, pojava i injenica u njima, a konceptualno znaenje na logika pravila miljenja kojima se formiraju stavovi nauke. Pomou stavova se misli, izraava sadraj, komunicira, objanjava. Konceptualno znaenje je prava podloga sreivanja znanja; njime se stvara pojmovni okvir nauke, pa i itav aparat, zakoni, teorije, sistemi. Od stepena razvijenosti teorije zavisi konotacija pojmova i stavova. U istom vidu teorije se sastoje od: postulata, aksioma, principa, kategorija, teorema i zakona. Osnovni elementi (od postulata do kategorija) grade teoreme, a ove se povezuju u teoriju zajedno sa zakonima. Tako se dobijaju nizovi teorija koje izraavaju konotaciju stavova. Ona se razlikuju od iskaza koje predstavljaju pojmovi, te stvarni stav teorije ini skup teorema i zakona. Povezivanjem s drugim zakonima, zakoni u teoriji doivljavaju svoju transformaciju. Predmetni sastav teorije se odnosi na stvarnost i na iskustvo, odnosno ima dva svoja vida. U prvom se pokazuje da struktura teorije mora da odgovara strukturi stvarnosti, odnosno skupu pojava. U stvari, da bi se zakoni u teoriji mogli povezivati ovakva predstava je nuna; ona, meutim, nije puki odraz stvarnosti. Ona ne moe, pre svega, da obuhvati sve veze, a ako bi to i htela, bila bi samo mehaniki zbir pojedinanih iskustvenosti. Nasuprot tome, ona je vizija stvarnosti u kojoj se on predstavlja u svojim sutinskim karakteristikama i vezama tako da se otkriva sutina pojave, procesa i odnosa. Drugi vid strukture teorije se ispoljava u iskustvenosti, odnosno, kao i svako nauno znanje, i ona je upuena indirektno i direktno na iskustvo. Indirektna usmerenost se vri preko pojmova, od postulata do teorema i zakona u kojima je sublimirano iskustvo, a direktna samim istraivanjem. Izmeu mnogih optih stavova, a najee zakona, postoji iskustvena praznina, te je utoliko neophodnija njihova dopuna neposrednim istraivakim iskustvom, koje se moe javiti i kao skup injenica koje nauka nije stigla da uopti i kao skup hipoteza, nedokazanih stavova zasnovanih na podacima. Kako je nauka deo ive aktivnosti oveka, u telu teorije je sadrano i nepreraeno iskustvo (injenice i hipoteze), ali i preraeno iskustvo - zakoni. esto je prvo iskustvo opta baza nauke i zbog nje dolazi do nesporazuma, jer laici od naune teorije oekuju samo istine, a re je o tome da je ona uvek u fazi svoje izgradnje i da ima vie baznog nego finalnog znanja. Za teoriju je bitno da bazna i finalna znanja nemaju haotian odnos, ve da su ureena, sistematizovana i povezana, to im daje osobenosti nauno znanja. Na osnovu svega toga se moe formirati zakljuak da je teorija sistematski ureen sklop logikopredmetnih elemenata poev od postulata, do zakona i da ukljuuje i injeniki i hipotetiki21

sadraj11. A ako je teorija to, a videli smo iz metodoloke lektire da jeste, tada ono ima sldee funkcije: logiku, iskustvenu, heuristiku i utilitarnu. Ako se u sklopu elementarne logike prouavaju: pojam, sud, zakljuak, osnovni principi misli, a u okviru metodologije: definicija, divizija, indukacija, dedukcija, analiza, sinteza, dokaz, hipoteza, ... teorija, tada je logika funkcija teorije da povezuje nauni aparat i zakone u celinu - da komentarie, povezuje i tumai zakone. To znai da rasprava podrazumeva primenu zakona na konkretne uslove, integracija ukljuuje utvrivanje redosleda zavisnosti, a povezivanje se odnosi na objanjavanje samih zakona. Po svojoj logikoj funkciji teorija u stvari predstavlja ne samo sistematizaciju nego i doprinos istinitosti naunih zakona. Iskustvena funkcija teorije ukljuuje proveru naunih zakona takozvanom injenikom interpretacijom, ali ona i doprinosi pojanjavanju iskustva u odnosu na potvreno znanje. Heuristika funkcija teorije se odnosi na dobijanje novih zakona. Bez postavljanja teorije ne bi bilo mogue oekivati da e se dalje sticati nauno znanje, odnosno nauna teorija predstavlja i klju i za dalja istraivanja. Na kraju, utilitarna funkcija teorije oznaava njenu korisnu primenu u praksi. Teorija ne zavisi neposredno od ostalih ljudskih aktivnosti, ali one zavise od nje, i to iz razloga koji lei u samoj prirodi teorije. Ukoliko je, sreeno, istinito saznanje, ona i jedino moe da pomogne ivotu. Teorija se bavi sutinom pojava na posredan nain (neposredno to ine zakoni), povezujui zakone u celinu. Tako je ona u stvari u mogunosti da misaono proizvede pojavu u svim njenim sastojcima, odnosno da je predvia. Predvianje pojava je mogue samo na osnovu teorije, jer je pojava (njen proces i odnos) objanjena samo ako je otkrivena njena sveukupna zavisnost, odnosno povezanost s celinom stvarnosti. Predvianje je od kapitalnog znaaja za ljudsku praksu, jer se na osnovu njega mogu preduprediti negativne, a stvoriti pozitivne posledice javljanja i dogaanja pojava u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji. Nauna teorija nije poslednja karika u lancu naunog znanja. Tenja da se znanja i dalje povezuju, grupiu, zasnovana je na samoj prirodi nauke koja nastoji da obuhvati celokupnu stvarnost. Kao rezultat toga htenja u nauci se naune teorije i same povezuju i to ne samo prema srodnosti pojava ve i prema njihovim odnosima. Poznato je da fizike pojave, na primer, stoje u odreenim relacijama s hemijskim, ove s biolokim, one s psihikim, a psihike s drutvenim pojavama, one s ekonomskim i td. Takve ue ili ire povezanosti u naunim disciplinama ili nauci uopte, nazivaju se naunim sistemom ili naunim uenjem i doktrinom. Stvaranje naunih sistema zapoinje u pojedinanim disciplinama gde se zdruuju teorije po jedinstvenoj predmetnoj osnovi pa se proces povezivanja i dalje nastavlja. Znanja tee da se integriu i izvan disciplinarnih oblasti: formiraju se jedinsteni sistemi, doktrine, koje se odnose na prirodu ili na drutvo. Na kraju, sva saznanja bi trebalo da postanu deo jedinstvenog naunog sistema. Meutim, valja upozoriti na nalaze Roberta Mertona po kojima jo uvek postoje sledee tri vrste teorija: teorije dalekog dometa, teorije srednjeg dometa i teorije kratgog dometa. Da zakljuimo: nauka se sastoji od definicije predmeta, metode, podataka, pojmova, jezika, hipoteza, zakona i teorija. Ove elemente svoje strukture ona objedinjava u logiki sistem odreujui im mesto i ulogu. Prema tome, na osnovu definicije predmeta istraivanja uz pomo odgovarajuih metoda dolazi se do odreenih podataka, a na osnovu podataka i informacija izgrauju se pojmovi, jezik, hipoteze, zakoni i teorije. Logika nauke je u objanjavanju njenog predmeta tako da podatke objanjava pojmom, pojmove zakonom, zakone teorijom, teorije sistemom. A filosofija jeste ta koja objanjava nauku odreujui njeno mesto u celokupnom sistemu nauka. Iz ovako definisane strukture nauke proizlazi da je ona adaptivni proces oveka koji omoguava: a) da se ovek menja na osnovu naunih saznanja, i b) da ovek na osnovu naunih otkria i primene tih otkria menja prirodu i drutvo u skladu sa vlastitim potrebama, eljama i interesima. Da bi u tome uspeo ovekovo saznanje mora da objedini teorijsku misao i praktinu delatnost, jer nauna istina jeste u usklaivanju miljenja i praktine delatnosti, a njena konana2211

Isto.

provera jeste u uspenosti ljudske prakse u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji. Ali, postojalo je i postoji, kao to je napred kazano, razliitih shvatanja istine koje obeleavaju jednostranosti. Naime, istina se najee odvaja od stvarnosti ili se u istu utapa, pa se na osnovu toga posmatrao i promiljao i saznajni proces: umesto da se pojmi kao jedinstvo teorijske misli i praktine delatnosti u istoriji nauke su se ova dva aspekta ne samo razdvajala nego su se i otro suprostavljala, a to je prisutno i danas kroz sukob teoretiara i empiriara. Saznajni proces se, ukoliko to jeste, mora da sastoji i od teorijskog miljenja i od empirijskog doivljavanja, jer nema otkria bez odgovarajue veze izmeu teorijskog miljenja i empirijskog doivljavanja. Ovo proizlazi, na to smo ve ukazali, iz odreenja nauke kao pojmovne interpretacije objektivne stvarnosti. Pojmovi kao nosioci biti pojava, procesa i odnosa transcendiraju i uopteno odraavaju objektivnu stvarnost - postaju misaona stvarnost. A misaona stvarnost prua nesagledive mogunosti vaspostavljanja razliitih meusobnih odnosa izmeu pojava i procesa u organizaciji materije i materijalnoj organizaciji, tako da miljenjem moemo anticipirati odnose u stvarnosti organizacija koje jo uvek nismo empirijski doiveli. Znai: stvaralaka mogunost miljenja nuno ne vodi do anticipacije odnosa u objektivnoj stvarnosti koji stvarno postoje. Prema tome, miljenje moe da bude i netano, pa je nuna empirijska verifikacija da bismo ga mogli prihvatiti kao nauno miljenje. Prema tome, nema otkria, nema nauke bez empirijskih podataka. Meutim, sami empirijski podaci nisu dovoljni da bi se dolo do otkria, jer nije dovoljno da u saznajnom procesu imamo misaonu i iskustvenu delatnost. Ono to je potrebno jeste meusobna usklaenost misaone i iskustvene delatnosti - da se odnose na isto u objektivnoj stvarnosti. Meutim, valja imati na umu da se logos i praxis obino podudaraju, a kada to nije sluaj u konkretnom primeru, tada emo daleko manje pogreiti ako se odluimo, odnosno opredelimo za praxis. Ovaj raskorak izmeu empirijske i misaone delatnosti rezultat je formalnologikog miljenja. Naime, formalnologiko miljenje (valjano izvoenje jednih misli iz drugih) nije pogodno za objanjavanje promena i razvoja, pa je u svim takvim sluajevima potrebno obrazloenje i objanjenje zasnovano na dijalektikoj, a ne na formalnoj logici. M. Markovi lepo kae: Dijalektika logika se od formalne razlikuje najpre po svojim filozofskim pretpostavkama - ona polazi od osnovnih principa materijalistike dijalektike. Cilj logike nije egzaktnost miljenja sama po sebi - poto i igra simbola, bez veze sa stvarnou, moe biti besprekorno egzaktna. Cilj logike je takvo miljenje koje omoguuje oveku saznanje objektivne istine i uspeno menjanje stvarnosti. Usled toga se logika ne bavi istim formama (tj. apstraktnim najoptijim shemama miljenja) ve sadrinskim formama onima koje su nastale iz prethodne istraivake prakse i koje se mogu efikasno upotrebiti u reavanju realnih teorijskih i praktinih problema. Otud zahtev da se u procesu miljenja, pored najoptijih pravila, stalno uzimaju u obzir i specifinosti podruja primene: njegova posebna struktura, odstupanje od optih zakonitosti, promene, zavisnost od datih uslova, itd. Ovo unoenje sadraja u logiku najbolje se moe obaviti izgradnjom specijalnih logika za pojedine odreene oblasti. Poto se u dijalektikoj logici ostvaruje jedinstvo logike teorije i praktine primene, gubi se razlika izmeu logike i teorije saznanja, s jedne strane, i logike i metodologije istraivanja, s druge. Kako je predmet dijalektike logike utvrivanje uslova saznanja objektivne istine, ona se deli na onoliko posebnih delova koliko ima osnovnih grupa ovih uslova. Prema tome, ona sadri: (1) teoriju znaenja, koja odreuje znaenje osnovnih kategorija i utvruje pravila za graenje smisaonih stavova i zakljuaka, (2) teoriju dokazivanja, koja treba da odredi pravila pomou kojih se iz istinitih premisa mogu dobiti istiniti zakljuci, i (3) teoriju verifikacije, koja utvruje uslove koji treba da budu zadovoljeni da bi jedan stav bio prihvaen kao (intersubjektivno) proveren12.

4. POSTULATI NAUKEIz opte odredbe nauke - da se pod njom podrazumeva ljudsko saznanje o prirodi, oveku i drutvu koje relativno odgovara objektivnoj stvarnosti - proizlaze njene sledee tri2312

M. Markovi: Filozofski osnovi nauke, navedeno izdanje, str. 356.

osnovne karakteristike: da je ona ovekovo delo, rezultat njegove misaone i praktike delatnosti; da je to saznanje objektivno, jer korespondira s objektivnom stvarnou, i da je nauno saznanje relativno, jer ta korespondencija nikada nije potpuna, ve je uvek delimina i aproksimativna. A iz ovih osnovnih karakteristika proizlaze temelji naunog saznanja. Naime, prema nalazima filosofije nauke, odnosno nauke o naunom saznanju sistem naunog saznanja o prirodi, oveku i drutvu zasniva se na sledea etiri osnovna konstitutivna metodoloka principa ili postulata: Objektivnosti, Pouzdanosti, Optosti, Sistematinosti. Meutim, valja imati na umu da ovi konstitutivni principi, odnosno metodoloki postulati naune delatnosti na kojima poiva nauno saznanje nisu univerzalni i optevaei kao to su to, na primer, logika pravila koja vae bez obzira na vreme i mesto. Njihov sadraj i vaenje umnogome zavise od specifinih okolnosti istorijskog razvoja pojedinih nauka. Meutim, oni se isto tako ne mogu proizvoljno menjati, jer propisuju koje je znanje nauno a koje nije. Svaka njihova promena uvek znai i promenu u shvatanju nauke i njenih granica prema drugim oblicima ljudske delatnosti i ljudskog saznanja. 4.1. OBJEKTIVNOST NAUNOG SAZNANJA Svako ono ljudsko saznanje koje pretenduje da bude nauno treba da bude objektivno. A da bi bilo objektivno, da bi zadovoljilo kriterijume objektivnosti, ono mora da bude: Nepristrasno - lieno linih sukoba, emocija, predrasuda, pojedinanih i grupnih interesa; Intersubjektivno proverljivo - svih naunih iskaza, hipoteza i teorija. Drugim reima, svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno mora pruiti mogunost da ga provere nezavisni i za to kompetentni pojedinci. A, da bi se ostvarila ova proverljivost neophodno je: a) da svi nauni iskazi, da svi nauni nalazi, odnosno nauno saznanje bude iskazano jasno i precizno tako da jeziki termini i simboli budu razumljivi lanovima naune zajednice; b) obezbediti javnost saznanja - javnost svih faza istraivanja; c) da nauno saznanje po svom karakteru bude hipotetiko, relativno. Ovo zbog toga to u nauci nema konanih reenja i istina. Znai: poto nauno saznanje mora biti intersubjektivno poverljivo, delatnost sticanja takvog saznanja je oito proces kome nema kraja. "Svako nauno otkrie je privremeno, neizvesno i problematino, jer uvek moe biti obesnaeno, prevazieno i zamenjeno nekim novim reenjem". Nauka kao posebna vrsta duhovne aktivnosti oveka, zahvaljujui upravo metodolokom postulatu objektivnosti, stalno sama sebe ispravlja i time se sve potpunije pribliava istini o stvarnosti. 4.2. POUZDANOST NAUNOG SAZNANJA Svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno, pored objektivnosti, mora biti pouzdano. To znai da ono u svojoj osnovanosti mora da ima odgovarajue empirijske dokaze. Meutim, to ne znai da svi nauni iskazi, hipoteze i teorije moraju striktno da se temelje na empirijskim injenicama. Nauna delatnost ne trpi: nikakvo proizvoljno i neosnovano domiljanje i izmiljanje, i ona ne gaji ni kult slepe privrenosti injenicama. Napomena: prisutni zahtevi striktnih objektivista, koji osporavaju naunu pouzdanost svakog naunog iskaza, hipoteze ili teorije koji se ne temelje na izvornim podacima koje ne mogu posmatrati nezavisni posmatrai, kao i na pojmovima iji se sadraj ne moe ulno opaati, 24 objektivno sputavaju razvoj nauke. Takvi zahtevi onemoguavaju smelost i originalnost u

nauci, bez kojih je nauna delatnost isto tako nezamisliva kao i bez pouzdanosti svojih rezultata. Razume se, zalaganje za smelost i originalnost u nauci ne treba shvatiti kao zalaganje da se pouzdanost naunog saznanja zameni nekakvim intuitivnim oseanjem izvesnosti. Ubeenje u osnovanost nekog iskaza ili hipoteze, ma koliko bilo intenzivno, nije u stanju da bilo ta dokae. 4.3. OPTOST NAUNOG SAZNANJA Nauka je usmerena na otkrivanje optih veza i odnosa meu pojavama, procesima i predmetima u objektivnoj stvarnosti. Za razliku od zdravorazumskog saznanja koje se svodi na otkrivanje spoljanjih karakteristika i veza i odnosa meu pojavama, nauka tei da dokui unutranju, skrivenu sutinu pojava koje ispituje i da utvrdi opte i relativno stalne odnose i veze koje se meu njima uspostavljaju. Da bi to postigla, ona se slui: apstrakcijom, analizom, i sintezom. Znai, nauka bogatu i beskonano sloenu stvarnost najpre rastavlja i ralanjuje na njene prostije elemente, da bi, potom, prouavajui te elemente odvojeno, dola do onog to je u njima zajedniko, trajno i relativno nepromenljivo. A stepen optosti naunog saznanja razliit je kod pojedinih naunih disciplina. Optost naunog saznanja izraava se otkrivanjem: naunih zakona, izgradnjom naunih modela, i izgradnjom idealnih tipova. Nauni zakoni izraavaju relativno konstantne, opte i nune odnose meu pojavama, procesima i odnosima. Zavisno od karaktera i vrsta, odnosa koje izraavaju, zakoni mogu biti: deskriptivni, kauzalni (uzroni), funkcionalni, strukturalni i zakoni razvoja ili evolucije. Prema stepenu egzaktnosti nauni zakoni se dele na strogo egzaktne, koji postoje uglavnom u prirodnim naukama, i zakone verovatnoe i tendencijskih pravilnosti. Nauni modeli predstavljaju idealne znakovne sistema pomou kojih se matematikim proraunima, eksperimentom ili logikom analizom otkrivaju unutranji skriveni odnosi pojave koje se istrauju. Kao i nauni zakoni i modeli, zavisno od osobine koja se uzima kao osnov za analizu dele se na: opisne i teorijske, induktivne i deduktivne, deterministike i epohastike itd. Konstituisanju naunih modela uglavnom tee prirodne i matematike nauke, dok drutvene nauke to ree ine. Naime, umesto formalizovanih naunih modela, drutvene i humanistike nauke, koje polaze od istorizma kao metodoloke osnove, nauno razumevanje unutranje sutine drutvenih i kulturnih pojava objanjavaju pomou idealnih tipova. To su apstraktni teorijski modeli koji se grade idealizacijom, tj. preuveliavanjem i prenaglaavanjem bitnih konstitutivnih osobina odreene vrste pojava. Idealni tipovi, po miljenju M. Vebera, njihovog teorijskog utemeljivaa, imaju istu funkciju u nainom objanjenju kao i nauni zakoni, jer su zakoni koje je postavila socioloka i ekonomska teorija najbolji primeri za idealne tipove. 4.4. SISTEMATINOST NAUNOG SAZNANJA Sistematinost je bitno svojstvo svake nauke, nezavisno od stepena razvoja koji je dostigla. Ona se izraava u koherentnosti i konzistentnosti unutranjeg predmetnog, sadrajnog, logikog i metodolokog poretka konstitutivnih delova nauke, naunih teorija, naunih zakona, naunoteorijskih pojmova i slinog. 25

Sistematinost naunih saznanja postie se: uspostavljanjem teorijskopojmovnog poretka koji nalae da svi osnovni pojmovi kojima se neposredno korespondira sa stvarnou budu to konkretniji i to adekvatniji stvarnosti na koju se odnose; da se iz tih osnovnih pojmova mogu predmetnom, sadrinskom i loginom doslednou izvesti sloeniji, obuhvatniji, optiji i apstraktnijipojmovi; ustanovljavanjem kriterijuma klasifikacije koji po sutinskim osobenostima grupiu srodne inioce predmeta nauke dosledno iskazujui njihovu srodnost, slinosti, razlike, suprotnosti, itd., i izgraivanjem naunog sistema u kome vlada unutranja saglasnost izmeu njegovih osnovnih principa, odnosno postulata, i iskustvenih saznanja konstituisanih u naunim iskazima, zakonima i teorijama. Napomena: Krajnji ideal nauke, na planu njene sistematinosti, jeste da stvori sveobuhvatan i celovit sistem koji e se zasnivati na jednom najoptijem naunom principu saglasnom sa iskustvenim saznanjima konstituisanim u relativno samostalnim naunim sistemima i podsistemima. Treba istai da je ovaj ideal nauke praktino neostvarljiv zbog same prirode naune delatnosti.13

5. KLASIFIKACIJA NAUKAIz istorije nauke proizlazi da je sa procesom odvajanja nauke od filosofije i sa podelom nauka na brojne grane i podgrane, nastao je i problem klasifikacije nauka. Pod klasifikacijom, u logikom smislu, podrazumevamo postepenu sprovedenu diviziju nekog vieg pojma kroz sve lestvice niih pojmova do potpunog sistematskog pregleda pojmovnog materijala. Prema tome, divizija je logiki postupak pomou koga se odreuje obim pojma njegovim ralanjivanjem na podreene (vrsne) pojmove. Valja se podsetiti na ve kayano da svaka divizija sadri: pojmovnu deobenu celinu (totum divisionis) koja se prema odabranom deobenom principu (principium divisionis) deli na odreene deobene lanove (membra divisionis). Deobeni princip kao najznaajnije svojstvo divizije moe da bude vie ili manje bitna oznaka iz sadraja pojma koji se podvrgava diviziji. To znai da se o istom pojmu mogu sainiti razliite divizije paralelne ili kodivizije. S obzirom na prirodnostdeobenog principa, neke divizije su prirodnije, a druge izvetaene. A s obzirom na broj deobenih lanova divizija moe da bude: dvolana ili dihotomija, trolana ili trihotomija, etverolana ili tetratomija, odnosno vielana ili politomija. Divizija ne sme da bude konfuzna. Ona treba da bude u sebi dosledno sprovedena prema jednom te istom deobenom principu, tako da se deobeni lanovi meusobno iskljuuju. A deobeni lanovi treba potpuno da iscrpe deobenu celinu - ne sme da ih bude ni premalo ni previe. Tenja za sistematinou znanja vema esto zahteva ne samo da se odreene pojmovne celine ralane sa razliitih stajalita u odgovarajuim paralelnim divizijama nego i da se pojedini deobeni lanovi dalje ralanjuju u podreenim divizijama to sve skupa sa poetnom glanom divizijom sainjava klasifikaciju. Ono to je bitno jeste da klasifikacija bude postepeno sprovedena bez preskakivanja bilo koje subdivizije. Na osnovu kazanog nauke se najee klasifikuju ili po predmetu koji prouavaju ili po metodama kojima se slue ili po cilju kojem se usmeravaju. Najee se susreu ove distinkcije: formalne nauke - nauke koje prouavaju samo formalnu stranu realnih stvari i zbivanja (matematike nauke i sibolika logika), realne nauke - nauke koje prouavaju realne predmete i zbivanja (sve ostale nauke); prirodne nauke - nauke koje prouavaju prirodne pojave (fizika, hemija, biologija itd.); drutvene (ili duhovne) nauke - na