The following ad supports maintaining our C.E.E.O.L. service 

 

 

NASTAVNIK KAO  UZOR U VASPITANJU UČENIKA

«TEACHER  AS  A ROLE  MODEL  IN  EDUCATION»

by Melida Župljanin

Source:University Review (Univerzitetska misao), issue: 12 (2) / 2013, pages: 162 ­ 174, on www.ceeol.com.

Mr Melida Župljanin

Univerzitet u Novom Pazaru

meli_haki@hotmail.com

NASTAVNIK KAO UZOR U VASPITANJU UČENIKA

„Ako učitelj voli samo posao, on je dobar učitelj.

Ako učitelj voli učenika kao otac ili majka, on je

bolji od onog učitelja koji je pročitao sve knjige

ali ne voli svoj posao, ni Ďake. Kad učitelj sjedini

ljubav prema poslu i prema učenicima – to je

savršen učitelj.“

Lav Tolstoj

Apstrakt – Najvažniji faktor od kojeg zavise rezultati vaspitno-obrazovnog rada u

školi je nastavnik. Formiranje ljudi oduvek je bio najodgovorniji i najozbiljniji društveni

zadatak. Iz toga proizilazi mišljenje da je i nastavnički poziv izuzetna i značajna društvena

delatnost. Društvena očekivanja i zahtevi su mnogo veliki kada je u pitanju nastavnička

profesija. Prilikom obrade ove teme, uočili smo da nastavnik ima veoma bitnu ulogu u

formiranju ličnosti učenika i svih njegovih sposobnosti. UporeĎujući mišljenja mnogih

autora, i na osnovu istraživanja koje smo odradili, pokušali smo i sami da damo model

poželjnog nastavnika, nastavnika koji će biti uzor učenicima u svakom pogledu. To je

nastavnik koji mora biti svestrano razvijena ličnost, ličnost koja će posedovati sve osobine i

karakteristike kojim će privući dečju pažnju da ga oponašaju i da sutra i sami budu takvi.

Ključne reči: nastavnik, nastava, učenik, vaspitanje, obrazovanje, uzor.

TEACHER AS A ROLE MODEL IN EDUCATION

Abstract - The most important factor that the results of educational work in the school

depend on is the teacher. Personality development has always been the most responsible and

serious social task. It follows from this view that being a teacher is a remarkable and

important social activity. Social expectations and demands are too big when it comes to the

teaching job. Processing the topic, we noticed that the teacher plays a very important role in

the development of student's personality and his or her capabilities. Comparing the opinions

of many authors, and doing the research, we tried to form the model of a desirable teacher, the

teacher who will be the role model for the students in every way. It is the teacher who must be

“all-rounder”, a person of wide-ranging skills and personality that will attract the pupil’s

attention and willingness to imitate their teacher and maybe one day to become such a person.

Key words: teacher, teaching, student, education, role model.

Access via CEEOL NL Germany

UVOD

Nastavnički poziv u društvenoj podeli rada ima svoja odreĎena obeležja kako u

pogledu poslova koje obavlja, tako i u pogledu društvenog položaja i društvenog ugleda koji

mu pripada u odreĎenom društvu.

O nastavniku, njegovoj ulozi, o značaju njegove funkcije mnogi su pisali. Zapravo, razna

mišljenja i ocene o ovom pozivu davana su u različitim periodima, na različitim stepenima

razvijenosti i u različitim društvenim sistemima, ali se sva mišljenja i ocene iz bilo kog

perioda da dolaze slažu u jednom – „ da nastavnik zauzima jedno od značajnih mesta u

procesu obrazovanja i vaspitanja, da se udeo koji on može dati i koji on daje u oblikovanju

mlade ličnosti ne da ničim zameniti, pa se često i kaže da kakav je nastavnik, takva je i škola.“

(Grupa autora, 1969:253)

Još uvek smo u potrazi za modelom nastavnika koji će biti uzor našim učenicima,

budućim akademskim graĎanima i na njih preneti deo svoje ličnosti. Ono što nastavnik može

svojim umećem učiniti i oblikovati umove svojih učenika veoma je značajno. Svi očekuju od

nastavnika da svojom ličnošću, praksom i umećem „obradi“ svoje učenike i od njih stvori

ugledne graĎane spremne da i oni sutra budu drugima uzor.

Društvena očekivanja i zahtevi su mnogo veliki kada je u pitanju nastavnička profesija.

U prirodi posla nastavnika nalaze se mnogo oštriji zahtevi i kao prema čoveku i prema

stručnjaku nego u ostalim profesijama. Društvena očekivanja tipa: „On je nastavnik zato mora

to da radi“ ima svoj par u imperativu: „On je nastavnik i zato to nikada ne mora da radi.“

Nastavnik je i u odeljenju i kad izaĎe iz njega, njegovo zvanje traje dvadeset četiri časa

na dan, sedam dana nedeljno i znači doživotni poziv. Nastavnik uvek ostaje nastavnik, čak i u

svakodnevnoj društvenoj svesti. Ipak, postoje razna predubeĎenja za posao nastavnika i to

društvo stalno potencira, a to je da se uvek polazi od toga da nastavnik mora biti roĎen za ovu

profesiju. Zlonamerno ili ne, izreku da se „treba roditi za nastavnika“ možemo protumačiti i

tako da za obrazovanje i obučavanje nastavnika nije potrebno onoliko vremena koliko je

potrebno za druge profesije. Zaboravlja se da je učenje „kako držati“ nastavu doživotni

proces; nastavni sadržaji se menjaju, generacije dece nikad nisu iste, društveni zahtevi rastu,

odgovornost nije samo institucionalnog tipa nego ima i „roditeljski“ karakter. Za sve tipove

„žrtvovanja“ u toku nastavnog procesa, nastavnik veoma malo dobija pažnje i podršku od

društva.

1. TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU

Na području vaspitanja i obrazovanja se iskazuju stalno nove potrebe i zahtevi. Do sada je

pažnja više usmeravana ka unapreĎivanju prakse, a manje ka pronalaženju novih rešenja.

Trebalo bi da se odvojimo od takvog posmatranja škole. Imajući u vidu činjenicu da su se

prve škole osnivale kod Sumera oko 3500 god. p.n.e. Ipak, i pored uvoĎenja inovacija naša

škola se nije odmakla od kocenpcije koju je uveo u XVII veku čuveni češki pedagog Jan

Amos Komenski.

U ovom radu zadržaćemo se na proučavanju jednog od glavnih elemenata i nosilaca

vaspitno-obrazovnog procesa, nastavnika.

Najvažniji faktor od kojeg zavise rezultati vaspitno-obrazovnog rada u školi je nastavnik.

On je jedan od izvora znanja za učenika i njegov najbliži saradnik. Nastavnik mora imati

odreĎene kvalitete, mora imati široko obrazovanje i kulturu i razvijene pedagoške

sposobnosti.

Formiranje ljudi oduvek je bio najodgovorniji i najozbiljniji društveni zadatak. Iz toga

proizilazi mišljenje da je i nastavnički poziv izuzetna i značajna društvena delatnost.

Nastavnik nije samo osoba koja pruža pomoć učenicima u sticanju znanja, već on deluje

na vaspitanika čitavom svojom ličnošču. To je upućenost ličnosti na ličnost.

U školu dolaze učenici s najrazovrsnijim individualnim razlikama, koji žive pod raznim

uslovima i s različitim odlikama i sklonostima.

Od njih treba formirati ljude čvrstog karaktera, što je veoma složen posao.

1.1. PREGLED NEKIH STAVOVA I SHVATANJA O LIKU I NARAVI

NASTAVNIKA

Podučavanje je univerzalna težnja, i svojstvena je za one koji se na bilo koji način bave

pružanjem instrukcija u bilo kojoj oblasti. Roditelji podučavaju svoju decu, treneri

podučavaju svoje igrače i profesionalni nastavnici podučavaju svoje učenike.

U školi rade i nastavnik i učenik, a ne samo jedan od njih. U tome i jeste smisao

dvosmerne komunikacije bez koje bi nastava bila nezamisliva. „Polazeći od savremenog

shvatanja nastavnog procesa, u kome se stalno prepliće interakcijska aktivnost nastavnika i

učenika kao ravnopravnih učesnika i saradnika, koji imaju svoja prava i dužnosti, mora se na

izostajanje takvog odnosa gledati kompleksnije.“ ( Arsić, 1996:59)

Autori konsultovane literature su saglasni sa tim da se realizatori vaspitno-obrazovnog

programa moraju zamisliti nad kvalitetom nastave. „Od ličnosti nastavnika u velikoj meri

zavise kvalitativni i kvantitativni aspekti učenja, interpersonalni odnosi i klima u razredu,

vaspitni i nastavni postupci, metode i rezultati rukovoĎenja.“ (Arsić, 1996:98)

Konsultujući odreĎenu literaturu, uočili smo slaganje svih autora da je za razvoj i

vaspitanje ličnosti deteta centralna uloga nastavnika. Od nastavnika se očekuje da osim

neposrednog vaspitnog delovanja u razredu i unapreĎivanja vlastite vaspitne delatnosti

doprinesu i opštem razvoju struke. Ono što se očekuje od nastavnika je da… „ne budu samo

izvršioci tuĎih vaspitnih zamisli, nego i učesnici u oblikovanju vaspitnog sistema.“ ( Grupa

autora, 2005: 11)

Mnoga empirijska istraživanja su potvrdila da dobar, odnosno uspešan nastavnik se

stvara, a ne raĎa, tako da je obrazovanje i profesionalni razvoj nastavnika veoma bitan.

Uloga nastavnika je : „ da osposobljava mlade za ovladavanje sredstvima samorazvoja i

da ih priprema za život u demokratskom, multinacionalnom i multikulturalnom društvu i

zajednicama.“

( Nikolić i Jovanović, 2006:82)

Zato je nastavnik, ipak, u prilici da služi kao uzor u vaspitanju učenika. Učenici su

najbolje merilo vrednosti nastavnika.

Slična gledanja su i da se „… vaspitna orijentacija učitelja iskazuje kroz interpersonalne

odnose subjekata u procesu vaspitno-obrazovnog rada, koji, u osnovi mogu biti pozitivni i

negativni.“ (Vlahović, 1996:17)

Pozitivni odnosi izmeĎu nastavnika i učenika zasnovani su na poverenju, poštovanju,

razumevanju, iskrenosti, a negativni suprotno prethodno navedenom, nepoverenju,

nepoštovanju i i nerazumevanju.

Od nastavnika se traži, kao uostalom i od svakog drugog radnika da bude dobar stručnjak,

znalac svoga posla. Pod time se ne podrazumeva poznavanje uže struke, praćenje toka njenog

razvoja, samo veliko znanje nego i umeće da se to znanje interpretira na način pristupačan

deci. Nepoznavanje i nesigurnost u ovom poslu se ne mogu ničim nadoknaditi. „Koristeći

svoje znanje, iskustvo i umenja nastavnik se zalaže da učenici postignu maksimum. On se

usmerava na pružanje pomoći učenicima i na pronalažanje metoda efikasnijeg učenja,

odnosno aktivnosti kojima će se učenici navesti na put samoizgradnje.“(Budimir, 2002:54)

Nastavnik koji želi postići uspeh mora pre svega razvijati kod mladog čoveka osećaj

sigurnosti, da je ono što poznaje pouzdano, da znanje koje poseduje je zasnovano na naučnim

činjenicama. Nastavnikova nesigurnost raĎa osećaj nesigurnosti i kod učenika. Posledice su

jasne, nepoverenje prema nastavniku i njegovoj stručnosti, gubitak interesa za rad kao i

nedovoljno poštovanje nastavnika. Od nastavnika se traži ne samo da nastupa sa sigurnošću

nego i sa uverenošću u ispravnost onog što govori.

2. KARAKTERISTIKE I OSOBINE POŽELJNOG NASTAVNIKA

2.1. LIK NASTAVNIKA

Nastavnik je nesumnjiva pedagoška veličina sa izuzetnom vaspitnom težinom.

Za učenike je ličnost nastavnika povezana sa nastavom i učenjem pa je razumljivo da od

osobina i karakteristika te ličnosti jednim delom zavisi i to kako će se učenici odnositi

prema školskom učenju, kako će ga vrednovati i kakve doživljaje imati tokom učenja.

Nastavnik koji ima želju da uspe u svom poslu, trebalo bi da prihvati učenike onakvim kakvi

jesu, a prihvatanje drugih je pretpostavka za poznavanje sebe, svoje ličnosti. Mnogi koji su se

bavili istraživanjem profesija, složili su se da je ličnost nastavnika značajna, možda

odlučujuća, ali istovremeno i najkomplikovanija varijanta u nastavnom i vannastavom radu

škole. Poželjno ponašanje nastavnika kod učenika izaziva efekte koji se mogu definisati na

sledeće načine: emocionalna sigurnost, uvažavanje, naklonost, smanjenje straha , jačanje

pojma o sebi, sposobnost i volja za predstavljanjem sebe. Dete najbolje uči u idealnom

okruženje nežnosti, topline, ohrabrenja i podrške. Ako se isto nastavi i u školi, održavaju se

ugodnost i brzina učenja. Komenski navodi da : „Učitelj mora privući dečja srca svojom

naklonošću, drugarskim odnosom i ljubavlju prema detetu.“ (Komenski, 1967:106) Ličnost

učenika za koju se bori nastavnik mora biti samostalna, a da bi delovala ona mora da razvije

sebe do maksimalno mogućih granica. Vrednost nastavnika je u njegovom optimizmu da će

cilj ostvariti ali i u optimizmu vaspitanika da dostigne cilj...

Moramo poći od činjenice da je svako ličnost za sebe, i da ga moramo prihvatiti sa

svim vrlinama i manama. Ako bismo tražili nastavnika koji bi trebalo da predstavlja uzor

učenicima i da im bude „vodič“ kako bi trebalo izgledati, ponašati se, kao i... onda taj

nastavnik mora posedovati sve one osobine kojim će privući učenike. Profesor Radoslav

Vukanović je na osnovu istraživanja zaključio, da osobine ličnosti nastavnika više privlače

pažnju učenika mlaĎih razreda osnovne škole. Smatra „...da je potrebno da savremeni

nastavnik zna šta učenici kod njega cene i da o tome vodi računa. Ukoliko, pak, nastavnik ne

poseduje ona svojstva i osobine koje učenici cene, može doći do udaljavanja učenika od

nastavnika.“ (Potkonjak, 1996:18)

2.2. LJUBAV PREMA DECI

Prvo i osnovno što bi nastavnik trebalo da poseduje jeste ljubav prema svom poslu i

prema vaspitanicima. Mnogi poznati pedagozi, su baš iz ovog razloga posvetili svoj život,

radu sa decom. Obrazovati idealnog govornika je bio Kvintilijanov cilj. Smatrao je da čak i

dadilje koje čuvaju dete bi trebalo da budu obrazovane kako bi na njega ostavile jak utisak. Za

Kvintilijana nastavnik ima veoma važnu ulogu, jer on učenike treba da prihvati kao roditelj i

da se smatra njihovim zamenikom. „Odnos izmeĎu učenika i nastavnika“, po njegovom

mišljenju „bi trebalo da je srdačan, ali ne previše prisan da se to ne bi zloupotrebilo.“

(Kvintilijan, 1985:76) Smatrao je da nastavnik u odreĎenim situacijama kada se zahteva od

njega treba da bude strog, kao i da uputi pohvale ne štedeći reči, time će više pridobiti

učenike. Onaj koji voli učenike, brine u svakom pogledu o njima, čak i o mogućnostima

vpostizanja rezultata shodno njihovim mogućnostima, smatra se za „pravog“ nastavnika.

Ne treba zanemariti rad i žrtvovanje Pestalocija, čoveka koji je ceo svoj život posvetio

deci. Iz ljubavi prema deci je i osnovao „Dom za siromašne“ i prema njima se ophodio poput

roditelja, posvećujući im svoju pažnju i neizmernu ljubav. To što je on pružao deci nazivao je

pravom i istinskom ljubavlju.

Svoj rad iz ljubavi prema deci posvetila je i Elen Kej. Želela je da se ličnost učenika

poštuje, da mu se da sloboda u izražavanju kako bi se oslobodila kreativnost koja će doći do

izražaja.

Jedna od najpoznatijih nosilaca i realizatora ideje slobodnog vaspitanja kao i

posebnog uslova koji je stavljala pred nastavnike, a to je da voli decu , jeste i Marija

Montesori. Ona traži od vaspitača a to su za nju: roditelji, vaspitači u vrtiću, učitelji i

nastavnici da na pravilan način promatraju razvoj deteta i da mu pruže poštovanje, ljubav i

priznanje. Bavila se biološkim procesom nastajanja života pa je i želela da ukaže odraslima na

odgovornost koju treba da imaju prema neroĎenoj deci, jer ona već u majčinom telu sve

proživljavaju. Ona se sa strašću zalaže za to da se deci omogući slobodan razvoj. Marija

je poštovala decu govoreći „...trebalo bi dopustiti da nas deca vode pa čak i onda kad to u

pedagoškoj praksi nije sasvim lako, jer struktura ličnosti ima veliki uticaj na vaspitni cilj. Ne

smemo naše greške i naše slabe strane dalje prenositi, nego sami sebe moramo menjati ako

želimo promeniti svoju okolinu.“ (Seitz i Hallwachs, 1997:40)

Plejada pedagoških klasika je zapravo iz ljubavi prema deci napisala mnoge knjige koji će

poslužiti kao priručnici onima koji se bave poslom vaspitanja i obrazovanja. Svaki od njih je

ostavio lični pečat u istoriji i mnoge njihove upute i misli se i danas prožimaju kroz vaspitno-

obrazovni proces.

Ono što karakteriše čoveka je da se voli i zato mu se energično ne dozvoljavaju radnje

koje mogu da ugroze njegov razvoj. Učenik mora da oseti ljubav prema njemu, ali ako su

njegovi rezultati u radu dobri, ako mu je uspeh potvrda razvoja, a životne radosti dostupne

biće uvek radostan i srećan. Nastavnik mora pomoći učeniku da spozna vlastite mogućnosti i

da u tom pogledu pruži čvrst oslonac u daljem procesu osamostaljivanja učenika u radu.

Razvijati svest i savest kod učenika jedan je od bitnih zadataka nastavnika. Najveća sreća

učenika je kada može da potvrdi razvijene sposobnosti. MeĎu najznačajnije komponente u

vaspitanju mladih spada sentimentalni odnos nastavnika prema deci, što je izrazita

humanistička osobina nastavnika. Bez ljubavi prema deci i snažne motivacije za uspešno

vaspitanje nije moguće iskoristiti ni prednosti moderne tehnike i tehnologije u nastavi. Pamti

se nastavnik koji se potvrĎivao ljubavlju, koja nije ništa drugo do svestan i aktivan odnos

prema razvoju deteta.

Nastavnik koji voli svoje učenike, ujedno ih i poštuje i to u rečima i delima . Ne sramoti svoje

učenike, ne ponižava ih, ne naziva ih pogrdnim nadimcima, ne ruga se njihovim manama i

nedostacima, ceni njihovo izlaganje i ulaganje truda. Posebno u razvojnom periodu u kojem

su deca, vrlo je bitno da učenik oseti da je biće dostojno poštovanja, i da i on ima nešto što

nastavnik ceni kod njega.

2.3. DOSLEDNOST NASTAVNIKA

Da bi nastavnik stekao poverenje i poštovanje treba da bude dosledan. Učenici cene

slaganje izmeĎu nastavnikovih sudova, stavova i postupaka ali ne samo u okviru nastave već i

u privatnom životu. Zbog toga je veoma značajno ne samo kako nastavnik predaje nego kako

on sam živi i radi. Celokupnu aktivnost nastavnika prati doslednost u pravom smislu. Poštuju

se pravila pri pokazivanju, posmatranju, objašnjavanju... Doslednost ( principijalnost ) je

važna osnova ovog poziva.

Može se s pravom govoriti o doslednom i nedoslednom nastavniku. Doslednost se potvrĎuje

u poštovanju principa vaspitanja i nastave, pravilnoj i odgovarajućoj upotrebi vaspitnih i

nastavnih metoda, izboru sredstava, traženju i izboru oblika rada. Dosledan nastavnik poštuje

postavljene zahteve, izvršava data obećanja, kažnjava prema meri krivice, nikada se ne

oslobaĎa potrebe za vršenjem posrednog ili neposrednog nadzora. Nastavnik je strogo

principijalna ličnost, što bi značilo da su mu principi polazne osnove života i rada u

zanimanju. Neki od principa kojima se vodi nastavnik su sledeći:

- Naučnost – razumevanje nauka kao osnova za svaku poziciju u radu, a bez koje nema

nikakvog uticaja.

- Očiglednost – uvažavanje zahteva da se vaspitanicima približi savlaĎivanje pojmova,

sudova i zaključaka, na što neposredniji način.

- Postupnost – jer u svemu mora postojati stvarni red, proces koji uvažava puteve od

lakšeg ka težem, od prostijeg ka složenom od bližeg ka daljem.

- Aktivnost i samoaktivnost kao pravog puta u prihvatanju postavljenih ciljeva i zadataka.

- Individualizacije jer ne postoje dve iste ličnosti, nema uticaja ako se ne poznaje predmet

uticanja.

- Trajnost- nastavnik čini napore da fond znanja, umenja i navika ima trajni karakter,

kako bi na osnovu usvojenog omogućila nova otkrivanja i učenja.

- Neprekidnosti (permanentnosti) kao konačnom saznanju da bez stalnog i neprekidnog

učenja i samoučenja nema ljudskog, pa ni ličnog opstanka.

- Povezivanja teorije s praksom 'označavalo bi mogućnost da učenici sagledaju i na svom

iskustvu dožive životni smisao i opravdanost sadržaja znanja koja se izučavaju.'

- Racionalizacije i ekonomičnosti u nastavi „naglašava potrebu osmišljavanja nastavnog

procesa, racionalnog strukturiranja nastavne tehnike, ekonomisanje energijom,

vremenom i sredstvima u nastavi.“ ( Krulj, Kačapor i Kulić, 2003:218)

2.4. STRUČNOST NASTAVNIKA

Stručnost nastavnika je preduslov za realizaciju zadataka ovog poziva. Svesni da ovaj rad

traje do kraja radnog veka nastavnika onda ne može imati rutinski karakter. Stručni rad

nastavnika redovno prate tri osnove:

„Prva se odnosi na nastavnikovo pedagoško-psihološko i didaktičko obrazovanje i

vaspitanje.

Druga pripada potrebi opštekulturnog razvoja nastavnika kao prave dnevne ali i trajne

neophodnosti. Nastavnik se trajno oplemenjuje dostignućima ljudskog uma i dela.

Treća pripada oblastima nastavnog plana i programa za čije je ostvarenje nastavnik

zadužen.“

(Marković, 2002:40)

Nastavnik temeljno poznaje nastavnu materiju i informisan je o ključnim pitanjima i temama

iz svoje oblasti. Nastavnik ne može i ne treba da zna sve, niti treba da izigrava takvo

„sveznanje“ pred učenicima, ali se uvek mora truditi da učenicima ne saopštava pogrešne

tvrdnje. Nastavnik prati i razvoj obrazovanja i pedagoških pristupa i primenjuje ih u svom

radu. Ne postoji stručan i nestručan nastavnik. Postoji stručno osposobljen nastavnik, koji od

prvog radnog časa do poslednjeg dana radnog veka, radi na svom stručnom obrazovanju.

Pravi nastavnik i na kraju svog radnog veka ne vidi kraj potrebe stručnog usavršavanja, on se

mora neprekidno stručno usavršavati.

Ovo usavršavanje trebalo bi da bude upoznavanje novih informacija i novih tehnologija, a isto

tako i upoznavanje novih mogućnosti rada u nastavi. Veoma je važno da se nastavnici,

susreću i razmenjuju iskustva. Nije dobro kako za nastavnika tako ni za učenika da sva

usavršavanja nastavnika ostaju na nastavnikovom samousavršavanju putem literature.

Količina informacija koju nastavnik treba preneti učeniku odreĎena je okvirnim programom

za svaki pojedini predmet i ona nije upitna. No upitno je koliko od predviĎene količine

informacija nastavnik zaista može preneti učeniku, odnosno koliko nastavnik u svome

prenošenju informacija može biti efikasan. To zavisi od prilagoĎenosti informacija učenicima,

načinu predavanja i predznanju učenika. Zato biti nastavnik, znači biti sposoban uobličiti

informacije predviĎene za prenošenje učenicima i te im informacije predstaviti na njima

zanimljiv način. U predavanju nastavnik treba učenicima da otkriva njihove interese, ukazuje

im na svrhu poznavanja informacija te u predavanju da polazi od tih interesa. U svom radu on

bi trebalo da koristi one oblike nastave i metode koje su učeniku bliske - kroz koje učenik

sam učestvuje u sprovoĎenju nastave. Tako će učenici aktivno usvajati gradivo, biće

zadovoljni, a njihove će interesne potrebe biti ispunjene. Suvoparnu nastavu u kojoj se učenik

svodi na poziciju posmatrača i nastavu koja prisiljava treba izbegavati.

Kada je reč o stručnosti nastavnika, može se govoriti i o slučajevima da zbog nedostatka

iste dovodi do gubljenja ugleda nastavnika. „Prava ,klizavica

, na kojoj nastavnik može da

padne jeste područje stručnog rada. Isto tako svoj ugled samouništava i nastavnik , koji sve

zna ,, sveznajući samodržac, a u suštini je zvono koje bruji ali se brujanje ne razume... I taj

ugled, najzad, se potapa u rutini, koja papagajski ubija i nastavnika ali i vaspitanika...“

(Marković, 2002:40) Artikulacija nastavnog časa reguliše etape rada na času i to predstavlja

unutrašnju kompoziciju nastavnog procesa u odreĎenoj vremenskoj jedinici. O organizaciji

nastave odlučuje nastavnik i tu dolazi do punog izražaja njegova autonomnost. Sa

samostalnošću, nastavnik treba da poseduje i visoku stručnost iz ove oblasti, čime mu se

pružaju velike mogućnosti za različito organizovanje časa. U tom modelovanju mora se voditi

računa o didaktičkim, psihološkim i ergološkim faktorima.

2.5. IZGLED I GOVOR NASTAVNIKA

Ukoliko bi trebalo da predstavlja uzor učeniku u svakom pogledu, nastavnik mora biti

dobar i prijatan govornik. Izgled nastavnika je važan, posebno dostojanstveno držanje, izrazit

pogled, odlučnost. Telesna lepota nije toliko važna koliko stav nastavnika prilikom obraćanja

učenicima. „Smatra se da je povijeni stav znak straha, krutost znak nadmenosti, a uspravan –

sigurnosti i snage.“ (Marinković, 2000:93) Zbog toga se preporučuje da nastavnik stoji

uspravno, sedi uspravno i šeta uspravno. Svaki nastavnik govorom saopštava misli. Glas u

govoru ume najviše da šarmira. Svako nastavnikovo obraćanje učenicima prati artikulacija,

tako da glas bilo gde da se naĎe mora biti uvek jasan i čist. „Glas nastavnika nije kao ručak na

kojem se manje dobija što je veći broj zvanica. On je kao sunce koje prosipa na sve

podjednako istu količinu svetla i topline.“ (Kvintilijan, 1967:112) Poželjno bi bilo da

nastavnik nema nikakvih govornih mana tipa: mucanje, tepanje, unkanja, aleksije, agrafije,

agramatizma, brbljanja ... ili njihovih kombinacija.

Značajno i važno sredstvo u rukama nastavnika je reč. Reč je stvarno oružje u delu svakog

nastavnika. On zna da je upotrebi, koristi ali nikada zloupotrebi. Svoju ubeĎenost nastavnik

potvrĎuje ličnim primerom. Nastavnikov primer je uvek reprezent. UbeĎuje i kada govori i

kada ćuti, kao i kada pravi

pokrete mimikom. Nastavnikov govor je stalno prilagoĎavanje: uzrastu, prethodnim znanjima,

ciljevima, izabranom obliku. Ovde je bitan element prilagoĎavanje koje ne može biti:

izigravanje, neuko imitiranje, nevešta onomatopeja, maloletno približavanje. Tempo u

izlaganju ne može biti brz, praćen zadihanošću, neujednačenim ritmom. Nastavnik unapred

mora da zna šta naglašava, šta saopštava na drugi način, a kada ćuti. I ćutanje je govor i to

važan govor. Govor je stvarno oruĎe u rukama nastavnika i trajno prilagoĎavanje

mogućnostima uzrasta kome je namenjen. NeprilagoĎen govor uzrastu učenika ne koristi,

nema svrhu i pretvara se u strani jezik. Stručan nastavnik zna i da sluša, ali ne želi da se drugi

nameću svojim govorom. Svaki iole svestan i savestan nastavnik se trudi da u toku svog

radnog veka što više obogati svoj fond reči. U svom radu nastavnik nastupa obazrivo. Pažljiv

je i odmeren. Ima svoj cilj i njemu stremi. Govor je prvo sredstvo svakodnevne komunikacije

meĎu ljudima. Ako je ta komunikacija kulturna, mogu se stvarati odnosi tolerancije,

poštovanja, prijateljstva i ljubavi, a u protivnom – odnosi netrpeljivosti i mržnje, što bitno

utiče na čovekov život i rad. Govor nastavnika je neprekidno čitanje: Da, nastavnik ume

stalno da čita sa očiju učenika, njegovu mimiku, pantomimu, i to mu čitanje nalaže da

prekine govor ili produži, povisi ton ili ga snizi, promeni boju glasa, skrati brže ili sporije

izlaže.

„Treba govoriti prirodno, ni napeto ni opušteno, ni suviše jako ni suviše tiho, dakle kao što

voda teče.“ (Marinković, 2000:94) Učenik podražava nastavnikov govor. Lokalizam u

govoru nastavnika gnezdi se i u govor učenika. Kasnije, takvo imitiranje može postati i

predmet korekcije, ali je teško savladiva. „Nastavnikov govor je kao planinska reka. Dogodi

se da se i takva reka zamuti, ali nema potrebe nikada za strahovanjem.“ (Marković, 1998:11)

Onda kada nastavnik oseti nemoć u korišćenju svoje govorne kulture, počinje njegova

obaveza za menjanjem mišljenja, čitanjem, samoposmatranjem i kritičkim samoispitivanjem.

Veština nastavnika je da najkraćim putem povrati samopouzdanje.

Govor nije samo izražavanje već i slušanje. Dobar nastavnik ume da sluša svoj govor,

samokontrolor je svog govora, ali i neprekidno pazi koliko je slušan, koliko sve to što kaže

odzvanja u dečijim dušama. Govori se ljudima i govorom se ostavljaju tragovi, pa ako njih

nema, tada je govor žubor ili šumor, svejedno, prija ušima ali traje dok se čuje. Slušati znači i

dobro čuti drugoga. Slušati znači i poštovati drugoga. Slušati znači i saosećati, izraziti

poštovanje.

Najzad ne postoji tehničko sredstvo koje može da zameni ubedljivost i uverljivost

nastavnikovog govora, njegovu upotrebljivost raznovrsnost. Nikakva: ploča, traka, disk,

emisija… ne mogu zameniti potrebu za nastavnikovim usmenim govorom. Nisu u pitanju

samo znanja jer govorom nastavnik, pre svega vaspitava. Otuda, kad se unosi u učionicu i

najsavremenije sredstvo, mora se znati, da se uz njega nalazi nastavnik. Snagu žive

nastavnikove reči ne može zameniti bilo kakva uspešna reprodukcija. Uvek postoji prostor za

vaspitno delovanje.

2.6. KREATIVNI NASTAVNIK-ISTRAŽIVAČ

Nastavnik mora imati istraživački i preispitivački odnos prema stvarnosti. Da, s jedne

strane, prihvata činjenice i utemeljene tvrdnje, a da je, s druge strane, uvek spreman da ih

preispituje ili da omogući drugima takvo preispitivanje. On je radoznao i podržava i stimuliše

radoznalost kod učenika. Kreativan nastavnik je pre svega u poziciji organizatora, čoveka koji

motiviše, modeluje, pomaže, istražuje, inicira, podstiče, prati, usmerava i stalno traga za

novim vidovima organizacije, nalazeći i sam zadovoljstvo u svojoj kreativnosti i kreativnosti

svojih učenika.

Alis Majl ističe pet osobina kreativnog nastavnika:

- „to je osoba koja poseduje primarnu sliku ( model ) koji vodi njegovo mišljenje i

delovanje,

- osoba koja prihvata samog sebe čvrsto, tačno i realistički, pa iskoristi svoj puni

potencijal,

- osoba koja je svesna drugih ljudi, osetljiva prema njima i reaguje na ljude, ideje i

dogaĎaje,

- osoba koja poseduje osećaj sigurnosti u neizvesnosti, koja toleriše dvosmislenosti,

osoba koja je učenik.“ (Majl, 1968:9)

Ideja o oblikovanju časa umeće je svakog nastavnika pojedinačno. Uvažavajući didaktička

načela, umeće nastavnika ogleda se u odabiru metode, oblika, nastavne tehnologije,

materijala, izvora za učenje koji će na najzanimljiviji način pokrenuti za dalje učenje.

Nastavnik je inicijator nastavnog procesa. On nije ni voditelj, ni rukovodilac, već partner i

saradnik u nastavi koji zajedno osmišljava i prolazi sa učenicima. Nije dovoljno šarenilo

metoda pa da sadržaj ostane po strani, ili savremena nastavna tehnologija koja često i koči

kreativnost nastavnika, i troši kvalitetno vreme za neposredni rad sa učenicima, pogotovo ako

nastavnik nije dovoljno vešt u rukovanju istom.

Radoznalost učenika je moćna pokretačka snaga, biološki i društveno odreĎena u prirodi

svakog čoveka. Na znatiželji je zasnovan i proces kreativne nastave. Ovaj prirodno ugraĎeni

motiv može se uspešnije razvijati, a može se i gušiti. U predškolskom i mlaĎem školskom

dobu radoznalost je česta i kratkotrajna, kasnije je trajnog karaktera i razvija se u interese.

Ukoliko je veća sigurnost u izražavanju saznatog, tim je i veća radoznalost.

3.NASTAVNIK KAO UZOR

Dete odslikava u sebi: majku, oca, učitelja, drugara, junaka crtanog filma... Ono

oponaša, preslikava, izjednačuje se hoće da bude kao..., zapravo ono traži uzore. Nastavnik je

uzor svojim bićem za svoje sledbenike u porodici i školi, za svoju užu i širu sredinu, za

vaspitnu sredinu kojoj pripada i u kojoj deluje ali koja i na njega deluje. „ Pre nego što rešite

da budete vaspitač, setite se da i sami budete čovek, da dajete primer, na koji se treba

ugledati.“ (Ruso, 1950:115)

Nastavnik je ogledalo. Učenik se ogleda u nastavniku. I učenik je ogledalo. Nastavnik se

ogleda u učeniku. Nastavnik nosi učenika u duši, i učenik nosi nastavnika u duši. Oba ova

činioca nastavnog procesa su u ulozi „upijača.“ Nastavnik prenosi sebe u učenika. Produžava

svoj život životom učenika. On je taj od koga učenici nasleĎuju pokrete, shvatanja, navike,

motive …prenosi sebe u duše učenika koje počinju život.

Nastavnik deluje kao ličnost i onim što govori i što radi, kako živi i kako se ponaša u školi i

izvan nje. Njegovi učenici neprestano posmatraju i procenjuju njegovo ponašanje i njegov

rad. Ono što nastavnik može svojim primerom postići ima mnogo jači uticaj od mnogih

nagrada i kazni.

MeĎu osnovnim faktorima koji, kada je u pitanju nastavnik deluju na učenika kao uzor,

klasici pedagoških ideja iznose:

„ - potrebu da nastavnik zrači znanjem, da su svi njegovi rezultati delo pokazanog i

potvrĎenog znanja;

- potrebu da nastavnik deluje srcem-osećanjem i da njegov upliv bude iskrena radost,

delo srca koje stvarno voli učenika;

- potrebu da nastavnik celokupnim svojim voljnim životom, sposobnostima i navikama

bude stvarni primer pravih htenja, rezultata, pokazanog umenja i navika;

- blagost i dobrota, strogost i ljubav u jedinstvu, ljubaznost i iskrenost pa pravičnost i

solidarnost s pozitivnim delom, samo su neke od pretpostavki uspešnog uzornog

delovanja nastavnika;

- potrebu da u neposrednom i stalnom susretu sa vaspitanicima deluje ubedljivo i

argumentima, sadržajima koji ostavljaju tragove, obezbeĎuju napredovanje a ne

nazadovanje.“ (Marković, 2002:88)

„ Pre nego što rešite da budete vaspitač, setite se da i sami budete čovek, da dajete primer,

na koji se treba ugledati.“ (Ruso, 1950:126)

U pozivu koji znači samoodricanje nastavnik koji deluje kao uzor, može slobodno da tvrdi

da je ispunio svoju dužnost, koja nikada nije samo obaveza po odredbama zakona već je i

stalna unutrašnja potreba, lična obaveza i samoogledanje.

Kada učenik u prvom razredu osnovne škole kaže: „ Moram, tako je rekla moja

učiteljica!“, onda je to dokaz da je trenutni uzor stvoren. Primer nastavnika može da ostane

trajno ali se često postepeno gubi. Nikada učenik neće da se ugleda na nastavnika ako za to

nema razloga (povoda za uzor ). Jeste, nastavnikova je prva i poslednja. Istina je samo ono

što nastavnik kaže. Značajno je ono što nastavnik kaže da vredi. Prvi je uslov primer

nastavnika u znanju. On može da bude i strog i blag ako su njegovi rezultati izraz znanja

učenik je uvek uz njega.

Otac srpske pedagogije, dr Vojislav Bakić, je dobro poznavao sve osobine ondašnjeg

učitelja te je govoreći o autoritetu nastavnika-učitelja: „ isticao da mora biti pre svega pošten

karakter; da svojim primerom vaspitava decu; da je inteligentan, dobar pedagog i stručnjak,

vešt u svom radu savestan; da ima ljubav prema nastavničkom pozivu; da se usavršava radom,

čitanjem i razmišljanjem.“ (Milosavljević,1995:69)

Nastavnik je uzor svojim učenicima, ali to ne znači da nije dužan da razvija i druge uzore.

Pogrešan izbor uzora ne umanjuje samo njegov ugled već i nastavnika. Uzor prati delo za

ugled, pa ako je to delo ispod nivoa utvrĎenih kriterijuma gubi se poverenje i u nastavnika.

Kada danas bivši učenik čita o negativnim sadržajima i oblicima uzora u čije ih je delo

nastavnik zaklinjao, objektivno, taj bivši nastavnik ne može biti svetao primer jer je tražio

poštovanje i ugledanje za vrednosti koje nisu postojale. Otuda uzor koji nastavnik razvija,

mora biti naučno, istorijski i praktično proveren, stvarnim vrednostima...

I tako malo pomalo, i nastavnik sebe utiskuje u učeniku. Dugo, tako dugo zapravo je bilo

nekada u vreme kada se nastavnik stvarno cenio. Ipak, sve više, izvan nastavnika deluju drugi

faktori. Sve više se smanjuje broj godišta u kojima nastavnik „ubrizgavajući“ sebe ostaje.

Autoritet se gubi sa sazrevanjem učenika. Ipak, tragovi ostaju. Svemogući učitelj, postaje

vremenom jedan od mogućih. Objektivno, polja uticaja svakim danom su šira. Slike života su

pred učenikom sve raznovrsnije. Uzori se nalaze tamo gde se nije sanjalo. Učenik u školu

donosi gomilu uticaja sa strane. Autoritet nastavnika je najodlučniji faktor vaspitanja i

obrazovanja najmlaĎih generacija. To je izražena ličnost specifičnim personalnim osobinama,

ličnim i društvenim autoritetom.

Ličnost učenika za koju se bori nastavnik mora biti samostalna, a da bi delovala ona

mora da razvije sebe do maksimalno mogućih granica. Vrednost nastavnika je u njegovom

optimizmu da će cilj ostvariti ali i u optimizmu vaspitanika voljnog da dostigne cilj...

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Naša proučavanja vezana za temu „Nastavnik kao uzor u vaspitanju učenika“ dovela su

nas do mnogih saznanja koja su bitna za nastavni proces kao i sve one koji se bave njime.

Polazeći od činjenice da su se mnogi bavili ovim pitanjem, da su uočili mnoge pojedinosti,

dali uputstva i predloge za usavršavanje i poboljšanje nastavnog procesa, ipak, smo produbili

ovu oblast koja se odnosi na jedan veoma human proces, a to je formiranje mladih ljudi

(dece). Da bi se pristupilo ovom procesu-formiranju ličnosti mladih ljudi, potrebno je da onaj

koji želi tu ulogu odigrati poseduje poželjne osobine i karakteristike kojima će učenike

privući. Mnoga istraživanja su pokazala da osobine nastavnika imaju veliki značaj za

odvijanje nastave i celokupan vaspitno-obrazovni rad.

U ovom teorijskom delu smo dali model ličnosti poželjnog nastavnika, nastavnika koji bi

trebalo da bude uzor učenicima. To je ličnost koja pre svega treba da voli decu i svoj posao da

bi mogla da se bavi jednim od najzahtevnijih zanimanja. Taj nastavnik mora da bude zrela i

stabilna ličnost, da poznaje razne tehnike uspostavljanja kontakta i interakcije sa učenicima,

da bude sposoban da radi u timu i saraĎuje sa roditeljima. Od ovog nastavnika se, takoĎe,

očekuju organizacione sposobnosti, sposobnost da se razumeju i prihvate kultura i vrednost

drugih sredina i porodica, kao i razvijeno osećanje za demokratske vrednosti i uravnotežen

odnos prema ličnoj samostalnosti. Ne treba ni da se zanemari činjenica da je za proces

uspešnog vaspitanja i obrazovanja veoma bitan dobar odnos izmeĎu nastavnika i učenika.

Odnos izmeĎu glavnih subjekata nastave ( nastavnika i učenika) nije značajan samo za

razvoj učenika u emocionalnoj i socijalnoj sferi, već i u saznajnoj. Postupak kojim će

nastavnik delovati na učenike i svojim primerom ukazivati kako biti jedan od priznatih u

društvu, kako oformiti sebe u svestranu ličnost zavisi pre svega od njegove stručnosti i

njegovih osobina. Ovaj nastavnik je pre svega čovek, on nije idealizovan niti se sme izdići

iznad učenika već im mora biti pristupačan u svakom pogledu. Deca osećaju i uviĎaju

veličinu osobe koja im govori kako treba da se ponašaju i iz tih postupaka ona odlučuju da li

će tu osobu odabrati kao uzor u svom ponašanju. Pre će privući pažnju učenika i uticati na

njih svojom ličnošću nastavnik koji je razuman, koji postavlja zahteve s ciljem da bi iskoristio

psiho-fizičke sposobnosti učenika, ali i nastavnik koji ispunjava obećanja.

Nastavnik koji želi biti uzor učenicima, mora uvek da uvažava njihova mišljenja, da bude

kada to situacija zahteva i strog i blag, da kažnjava i pohvaljuje, jer jedino takvim postupcima,

pravednim, će izvesti učenika na pravi put i ukazati na vrednosti kao i opasnosti koje život

nosi sa sobom.

LITERATURA

1. Arsić, Miroslav1996. Kako (ne) ocenjivati učenike, Kruševac.

2. Budimir,Gordana Funkcije savremenog učitelja-Zbornik radova, 2002. Učiteljski

fakultet, Jagodina.

3. Grupa autora, 1969. Pedagogija I, Matica Hrvtska, Zagreb.

4. Grupa autora, Nastava i vaspitanje, časopis za pedagošku i teorijsku praksu, god.

2005. br. 4, str.11.

5. Komenski, Jan Amos 1967. Velika didaktika, Zavod za izdavanje udžbenika

Socijalističke Republike Srbije.

6. Krulj,R., Kačapor, S., i Kulić, R. 2003. Pedagogija, Svet knjige, Beograd.

7. Kvintilijan,M.F. 1967. Obrazovanje govornika, Sarajevo.

8. Marković,Žika 2002. Nastavnik je vaspitač, Kragujevac.

9. Marinković, Simeon 2000. Metodika kreativne nastave srpskog jezika i

književnosti,Kreativni centar, Beograd.

10. Milosavljević, Petar 1995. Autoritet učitelja u školi i društvu, Učitelj-Časopis

Saveza učitelja Republike Srbije, Zlatibor.

11. Nikolić, R. i Jovanović, B.2006. Školska pedagogija, Učiteljski fakultet, Užice.

12. Potkonjak, N., i grupa autora 1996. Opšta pedagogija, Učiteljski fakultet, Beograd.

13. Ruso, Žan Žak 1950. Emil ili o vaspitanju, Beograd-izdavački grafički zavod.

14. Seitz, M. i Halwachs U. 1997. Montesori ili Waldorf , Educa, Zagreb.

15. Vlahović, B., i saradnici 1996. Opšta pedagogija, Učiteljski fakultet, Beograd.