IMOVINSKA PRAVA NA KOSOVU: UKLETO NASLEĐE JEDNOG DRUŠTVAU TRANZICIJI

O C C A S I O N A LP A P E RS E R I E S

Napisao Edward Tawil za Medudnarodni centar za tranzicionu pravdu

Februar 2009

©2009 Međunarodni centar za tranzicionu pravdu

Ovaj dokument se može citirati uz naznaku Edward Tawil, Imovinska prava na Kosovu: Ukleto nasleđe jednog društva u tranziciji (2009), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu.

O MEĐUNARODNOM CENTRU ZA TRANZICIONU PRAVDU

Međunarodni centar za tranzicionu pravdu (MCTP) (International Center for Transitional

Justice (ICTJ)) pomaže zemljama koje utvrđuju odgovornost za masovne zločine u

prošlosti ili kršenja ljudskih prava. Centar deluje u društvima koja se oslobađaju od

nasleđa represivne vladavine ili oružanog sukoba kao i u razvijenim demokratijama gde

istorijske nepravde ili sistematske zloupotrebe ostaju nerazrešene.

Radi promovisanja pravde, mira i pomirenja, vladini zvaničnici i nevladini predstavnici

mogu razmotriti niz pristupa pravdi u tranziciji, uključujući sudske i vansudske reakcije

na zločine kojima su prekršena ljudska prava. MCTP pomaže u razvoju integrisanih,

sveobuhvatnih i lokalizovanih pristupa pravdi u tranziciji u pet ključnih elemenata:

krivično gonjenje počinilaca, dokumentovanje i utvrđivanje kršenja vansudskim

sredstvima poput komisija za istinu, reformisanje institucija koje su bile uključene u

zlostavljanja, obezbeđivanje naknade žrtvama, i olakšavanje procesa pomirenja.

Centar je posvećen izgradnji lokalnih kapaciteta i opštem snaženju oblasti tranzicione

pravde u nastajanju, te u tom cilju blisko sarađuje sa organizacijama i ekspertima širom

sveta. Radeći na terenu na lokalnim jezicima, MCTP pruža komparativne informacije,

pravnu i političku analizu, dokumentaciju i strateško istraživanje pravosudnim i drugim

institucijama koje utvrđuju istinu, nevladinim organizacijama, vladama i drugima.

O AUTORU

Edward Tawil se bavio izbegličkim i humanitarnim pravom u Kanadi. Misija privremene

uprave Ujedinjenih nacija (UNMIK) na Kosovu ga je angažovala u avgustu 2000. godine

i on se specijalizovao za oblast manjinskih prava. Bavi se civilnim pitanjima, pomirenjem

i međuetničkim dijalogom, povratkom i vladavinom prava. Bio je na položaju šefa misije

nevladine organizacije Terre des Hommes na Kosovu (2002-2004.) koja je bila

angažovana na reformi kosovskog pravosudnog sistema za maloletnike. Tokom protekle

četiri godine Edward Tawil se bavio pitanjem dodatnih bezbednosnih garancija za

manjinske zajednice (posebno se usredsređujući na imovinska pitanja), prevashodno u

svojstvu specijalnog savetnika komesara UN policije.

RAD MEĐUNARODNOG CENTRA ZA TRANZICIONU PRAVDU U BIVŠOJ

JUGOSLAVIJI

MCTP aktivno deluje na području bivše Jugoslavije od 2002. godine. Centar smatra da

regionalna priroda sukoba tokom devedesetih podrazumeva da napori radi suočavanja sa

ostavštinom prošlosti iziskuju regionalne inicijative i perspektive. Aktivnosti centra u

regionu se usredsređuju na razvoj ekspertize u oblasti tranzicione pravde, procenu

situacije u zemljama, podršku domaćim suđenjima i radu Međunarodnog krivičnog suda

za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), iznošenje istine na lokalnom nivou i reparacije, i analize

kritičke provere („lustracije“) i memorijalizacije. Do danas su se ove aktivnosti odnosile

na Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Kosovo, Crnu Goru i Hrvatsku. Program MCTP-a za

bivšu Jugoslaviju vode viša saradnica Dorothée Marotine iz Brisela, direktor za Evropu i

šef kancelarije MCTP-a u Briselu Dick Oosting, i konsultant Bogdan Ivanišević u

Beogradu.

Među srodnim publikacijama su:

Protiv okolnosti: Krivični postupci za ratne zločine u Srbiji (februar 2008.)

Savremeno pravo na restituciju imovine u kontekstu tranzicione pravde (maj 2007.)

Pouke angažmana međunarodnih sudija i tužilaca na Kosovu (april 2006.)

Srbija i Crna Gora: Razvoj događaja u oblasti tranzicione pravde (oktobar 2004.)

ZAHVALNOST

Ovaj izveštaj je zasnovan na istraživanju koji je autor sproveo na terenu o pitanju

imovinskog sukoba na Kosovu od 2008. do 2009. godine. Dorothée Marotine, Dick

Oosting i Caroline Barbot su ga pregledali. Zahvaljujemo se Ivani Aksić za dragocenu

pomoć koju je pružila u istraživanju. Zahvaljujemo se takođe Styrkar-u Gagnat-u i

Nicolas-u Guinard-u na podršci i savetima, što je omogućilo izradu ovog izveštaja.

Međunarodni centar za tranzicionu pravdu se zahvaljuje na podršci fondacijama Charles

Stewart Mott Foundation i Zennström Philanthropies pri izradi ovog izveštaja.

SADRŽAJ

Karta 1

Lista Akronima 2

Izvršni pregled 3

I. UVOD 5

II. ISTORIJA TALASA IMOVINSKIH SUKOBA NA KOSOVU 7

A. Otomanski period 7

B. Kriza tokom 1990-ih 9

C. Period nakon 1999. godine 11

D. Spomenici 14

E. Nelegalna gradnja 15

F. Nelegalna eksproprijacija 16

G. Ranjive grupe 18

i. Raseljeni kosovski Srbi 18

ii. Romi, Aškalije i Egipćani (RAE) 19

iii. Žene 21

iv. Kosovski Albanci severno od reke Ibar 23

III. PRISTUP MEĐUNARODNIH I LOKALNIH INSTITUCIJA PITANJU RESTITUCIJE IMOVINE NA KOSOVU 25

A. Pozadina 25

B. Direkcija za stambena i imovinska pitanja (DSIP) 26

C. Kosovska agencija za imovinu (KAI) 30

D. Policija 34

E. Lokalni sudovi 37

F. Kosovska poverenička agencija i privatizacija 42

IV. TRANZICIONA PRAVDA I POSLEDICE SUKOBA OKO IMOVINE

NA KOSOVU 47

A. Pozadina 47

B. Tranziciona pravda na Kosovu u komparativnoj perspektivi 48

i. Pozadina 48

ii. Bosna i Hercegovina 51

iii. Turska 53

C. Prepreke i izazovi 57

V. ZAKLJUČAK I PREPORUKE 62

A. Zaključak 62

B. Preporuke 63

1

LISTA AKRONIMA

BiH Bosna i Hercegovina

CLO Kancelarija sudskih službenika za vezu (na eng.)

DCA Odeljenje za civilne poslove (na eng.)

DMS Dejtonski mirovni sporazum

DOJ Odeljenje za pravosuđe (na eng.)

DP Društveno preduzeće

DSI Danski savet za izbeglice (ili DRC na engleskom)

DSK Demokratski savez Kosova

EKLJP Evropska konvencija o ljudskim pravima

ESLJP Evropski sud za ljudska prava

EULEX Misija Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu (na eng.)

EUPT Tim Evropske unije za planiranje na Kosovu (na eng.)

ESI Inicijativa za evropsku stabilnost (na eng.)

HPCC Komisija za rešavanje stambenih i imovinskih zahteva (na eng.)

HPD Direkcija za stambena i imovinska pitanja (na eng.)

IRL Interno raseljeno lice

KAI Kosovska agencija za imovinu

KFOR Međunarodne mirovne snage na Kosovu (na eng.)

KIP Komisija za imovinska potraživanja

KPS Kosovska policijska služba

KPA Kosovska poverenička agencija

KRP Kurdska radnička partija (ili PKK na engleskom)

KVP Kancelarija visokog predstavnika

KZK Kosovski zaštitni korpus (ili TMK na albanskom)

MCP Međunarodni civilni predstavnik

MZP Ministarstvo za zajednice i povratak

NATO Severnoatlantski vojni savez (na eng.)

NVO Nevladina organizacija

OEBS Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju

ORGP Opštinska radna grupa za povratak

OVK Oslobodilačka vojska Kosova (ili UÇK na albanskom)

PGS Predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za raseljena lica

PISK Privremene institucije samouprave na Kosovu

RAE Romi, Aškalije i Egipćani

RVRP Projekat povratka u selo i rehabilitacije (na eng.)

SFRJ Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija

SPGS Specijalni predstavnik generalnog sekretara

SB UN Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija

UNHCR Kancelarija visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice (na eng.)

UNMIK Misije privremene uprave Ujedinjenih nacija na Kosovu (na eng.)

Z/SPGS Zamenik specijalnog predstavnika generalnog sekretara

2

3

IZVRŠNI PREGLED

Pitanja imovinskih prava i u kojoj meri su ona zaštićena su veoma kompleksna i pogađaju

sve zajednice na Kosovu. Ona utiču na sve aspekte života u društvu koje je i dalje duboko

podeljeno po osnovu etničkog porekla, identiteta i klasne pripadnosti. U periodu od kraja

oružanog sukoba u junu 1999. godine do jednostranog proglašenja nezavisnosti 17.

februara 2008. godine, te linije podele su ostale duboko ukorenjene.

Ovaj izveštaj započinje uvodom u pitanja kojima se bavimo. U drugom delu se kratko

osvrćemo na istoriju Kosova u vezi sa imovinskim pravima. Obrasci ponašanja nasleđeni

iz prošlosti deluju kao linije kontinuiteta koje možemo iskoristiti kako bismo razumeli

sadašnju realnost. Kosovo je bilo teritorija Otomanskog carstva vekovima. Ta duga

okupacija je ostavila traga ne samo na obrasce naselja, identitet zajednice (putem

prelaska u islam) i kulturu, već i na pristup imovinskim pravima i vlasništvu.

Kriza tokom 1990-ih godina je suštinski značila slom državne vlasti u srpskoj pokrajini.

Kada je srpska vlada ukinula pokrajinsku autonomiju, kosovski Albanci su reagovali

protestima i građanskim nemirima u okviru organizovanog masovnog pokreta. Na te

građanske nemire se često reagovalo policijskom represijom, što je krizu dodatno

produbljivalo. U izveštaju se daje osvrt o tome kako su slom državne vlasti i izvesni

diskriminatorni zakoni koji su se odnosili na međuetničku prodaju nepokretne imovine

doprineli porastu neoverenih prodaja nekretnina.

Oružani gerilski sukob, koji su pokrenuli pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske

Kosova (OVK; UÇK na albanskom jeziku), 1998. godine i potonja intervencija NATO-a

od 24. marta 1999. do 10. juna 1999. bili su razarajući i destruktivni za sve zajednice na

Kosovu. Nakon masovnog raseljavanja kosovskih Albanaca usledio je njihov povratak i

masovno raseljavanje manjinskih zajednica, te prisvajanje njihove imovine posle 10. juna

1999. godine. U izveštaju se razmatra pozadina i uzroci odlaska manjina i prisvajanje

njihove imovine, pri čemu se posebno usredsređujemo na ranjive grupe.

Međunarodne vlasti su bile suočene sa ogromnim izazovom obnove i upravljanja

Kosovom posle sukoba. Planeri međunarodne misije su shvatili da u specifičnom

kontekstu postkonfliktnog Kosova, uz narastajući problem prisvajanja imovine i progona

manjina, nije bilo moguće osloniti se na lokalni pravosudni sistem radi hvatanja u koštac

sa problemom. Štaviše, policija i pravosudni sistem su se uglavnom urušili. U trećem

delu izveštaja se razmatraju institucije međunarodne zajednice koje su uspostavljene da

bi nadgledale pravosuđe i bavile se restitucijom imovine. Neke od tih institucija, poput

Direkcije za stambena i imovinska pitanja, Kosovske agencije za imovinu i Kosovske

povereničke agencije, bile su jedinstvena, inovativna i kvazi-međunarodna tela pod

specijalnim pravnim režimom. One su detaljno razmotrene u izveštaju kao i neke od

kontroverzi u vezi sa njihovim radom.

4

U četvrtom delu se razmatraju izazovi koje sukob oko imovine i pitanja restitucije

imovine postavljaju pred tranzicionu pravdu na Kosovu. Trenutno je nerešeno između

50.000 i 60.000 potraživanja po osnovu oštećene ili nelegalno prisvojene imovine na

Kosovu, a više od 200.000 ljudi sa Kosova su raseljeni u Srbiji i Crnoj Gori. Uistinu,

procesi restitucije i povratka su malo doprineli približavanju Kosova jednom

integrisanom i demokratskom društvu. Slučajevi Bosne i Hercegovine i Turske su

upoređeni sa Kosovom da bi se ukazalo na sličnosti i značajne razlike u praksi restitucije

imovine i povratku raseljenih lica. U izveštaju se razmatraju izazovi procesu obnove

poverenja između građana i države kao i među samim građanima, što je neodvojivo od

nekih aspekata realnosti kosovskog društva.

Iznosi se jedan broj preporuka radi poboljšanja delotvornosti procesa restitucije kao

sastavnog dela potrage za trajnim rešenjima za probleme raseljenih lica. Ove preporuke

UNMIK-u, EULEX-u i kosovskim vlastima obuhvataju hvatanje u koštac sa ciklusom

nekažnjivosti i korupcijom u sudstvu, poboljšanje kontakta sa interno raseljenim licima i

pružanje besplatne pravne pomoći, te sprečavanje nelegalne eksproprijacije imovine

interno raseljenih lica. Sve u svemu, kosovski i srpski politički lideri kao i lideri

zajednica bi trebalo da se late teškog zadatka prihvatanja odgovornosti za nepravde iz

prošlosti.

  1 

Cdo njeri eshte mbret ne shtepine e tij.

Svaki čovek je kralj u sopstvenom domu. –albanska poslovica

I. UVOD

„Pišem vam da bih podelio moju duboku zabrinutost zbog poslednjeg nedavnog pokušaja

Opštine Klina da sruši moju kuću u gradu Klina gde smo se vratili u septembru 2007. godine. To

će moju porodicu ostaviti bez krova nad glavom...”1

Tako počinje pismo jednog bivšeg raseljenog lica iz Kline2, upućeno Kancelariji komesara

policije, u kome se izražava patnja i, u nekim slučajevima, očajanje koji veoma često prate

problem prava na imovinu na Kosovu. Pitanja imovinskih prava i u kojoj meri su ona zaštićena

su veoma kompleksna i pogađaju sve zajednice na Kosovu. Ona utiču na sve aspekte života u

društvu koje je i dalje duboko podeljeno po osnovu etničkog porekla, identiteta i klasne

pripadnosti. U periodu od kraja oružanog sukoba u junu 1999. godine do jednostranog

proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008. godine, te linije podele su ostale duboko ukorenjene.

Imovinska prava i praksa vezana za prodaju, kupovinu, registraciju i korišćenje nepokretne

imovine nakon 1999. godine se često preklapa sa ovim linijama podele. Međutim, ova pitanja

nadilaze podele unutar zajednice i ukazuju na stepen u kome postoji vladavina prava i meru kojoj

se ona pravično sprovodi na Kosovu. Mada su lokalne institucije i međunarodne organizacije

ostvarile izvestan napredak u reformi ovog procesa, poštovanje imovinskih prava širom Kosova

je i dalje problematično. Ova situacija može poslužiti kao prizma kroz koju se mogu bolje

sagledati neki od strukturnih problema koji pogađaju društvo na Kosovu i sputavaju njegov

ekonomski i demokratski napredak.

Nezadovoljavajuće stanje u oblasti imovinskih prava na Kosovu i dalje ima potencijal za

izazivanje sukoba, i to ne samo između dominantne albanske većine i drugih zajednica, već i

između pripadnika same većinske zajednice, s obzirom da klasne i klanovske razlike dolaze do

izražaja, a elita nastala u postkonfliktnom periodu uvećava svoju moć. Pri bilo kakvom pokušaju

da se uvedu ili sprovedu mere tranzicione pravde na Kosovu se mora imati u vidu pitanje

imovinskih prava. One se dotiču nekih od priznatih tradicionalnih pristupa tranzicione pravde

obeštećenju žrtava, restituciji, pravu na povratak, memorijalnim obeležjima,3 kao i drugim

aspektima odnosa između zajednica. Oni obuhvataju demografiju, obrasce naselja i vlasništva,

ekonomski rast, socijalnu stabilnost, poštovanje kulturnog nasleđa, i pravičnost i delotvornost

                                                             1 Pismo Kancelariji komesara policije, od 1. jula 2008., kosovskog srpskog povratnika u Klinu.

2 UNMIK-ova Uredba br. 2000/43, od 27. jula 2000., reguliše imena gradova i sela na Kosovu. Ovim propisom se

zvanično utvrđuju imena opština na Kosovu na srpskom i albanskom jeziku. Od tada se u zvaničnim UN-ovim i

OEBS-ovim izveštajima koriste i srpska i albanska imena gradova i sela da bi se izbegla bilo kakva diskriminacija. 3 Paul van Zyl, “Promoting Transitional Justice in Post-Conflict Societies,” u Security Governance in Post-Conflict

Peacebuilding, eds. A. Bryden and H. Hanggi, (Geneva: Geneva Centre for the Democratic Control of Armed

Forces (DCAF), 2005), 209.

5

  2 

sudskog sistema; sve to, u celini ili delimično, utiče na put kojim će kosovsko društvo krenuti u

budućnosti.

Značajna količina dokumentacije i nekih studija već postoji na temu imovinskih prava na

Kosovu. U ovom izveštaju se predlaže pristup iz perspektive „dodate vrednosti“, imajući na umu

pouke koje se mogu izvući iz istorije i načina na koji se međunarodna zajednica bavila pitanjima

imovinskih prava nakon svoje intervencije 1999. godine. U izveštaju će se najpre istražiti istorija

talasa imovinskih sukoba između različitih zajednica na Kosovu (prevashodno između kosovskih

Albanaca i Srba) i kako su izvesni kulturni, politički i društveni faktori doprineli sadašnjem

stanju imovinskih prava. Potom će se proceniti kako su međunarodna zajednica i lokalne

institucije pokušale da rešavaju imovinske sukobe. Konačno, izveštaj zaključujemo analizom

mogućih posledica istrajnog problema imovinskog sukoba. Tu je težište na posledicama po mere

tranzicione pravde i nadi u postepeno približavanje pomirenju4 u kosovskom društvu.

U konačnoj instanci, imovinski sukob pokreće uznemirujuća pitanja o pravu na dostojanstvo,

bezbednost i prihvaćenost. Kosovo je mala teritorija, a i dalje je upadljivo tradicionalistička i

konzervativna. U tom kontekstu, patnje pojedinačnih porodica lišenih svojih domova ili imovine

već godinama usled nelegalnog prisvajanja ili nemogućnosti da povrate nepokretnu imovinu,

koja je na prevaru prodata ili je nelegalno eksproprisana, razaraju stare vrednosti komšijskog

okruženja i solidarnosti, što je činilo temelj kosovskog društva.5 A to postavlja nepremostive

prepreke pomirenju.

Socijalni mir i razvoj iziskuju sistem u kome se imovinska prava u celosti poštuju, bez obzira da

li se radi o kosovskom Albancu, raseljenom kosovskom Srbinu koji traži povraćaj svoje imovine,

ili kosovskom Romu koji teško živi u neformalnom naselju. Sadašnja praksa je daleko od idealne

i, zapravo, produbljuje jaz između većinske i manjinske zajednice kao i između različitih klasa

unutar same većine. Nadamo se da će ovaj izveštaj dati svoj doprinos sagledavanju pitanja

imovinskih prava, te da će pomoći u suočavanju s ostavštinom prošlosti. Glasovi puni bola, kao u

odlomku iz pisma gore, se i dalje čuju na Kosovu, a oni ukazuju na patnje s kojima se suočavaju

pojedinci i porodice. Međunarodne i lokalne vlasti su dužne ne samo da ih čuju, već i da

delotvorno rade na izgradnji društva sa vladavinom prava u kome „građane, koji sastavnim

delom sopstvene dobrobiti smatraju to što su razumni i racionalni i što ih drugi vide takvima,

pokreću razlozi sopstvene dobrobiti da učine ono što pravda iziskuje“.6

                                                             4 Mada ne postoji jedinstvena definicija za pomirenje, a njena upotreba može biti varljiva, u ovom izveštaju se pod

pomirenjem podrazumeva proces prevazilaženja podela u društvu. Vidi na strani 43 preciziniju definiciju. 5 Vidi Dušan Bataković, Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima (Priština: Jedinstvo, 1991) i Noel

Malcolm, Kosovo: A Short History (New York: New York University Press, 2002), 12.I. 6 John Rawls, Justice as Fairness (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 2001), 202.

6

  3 

Bir musibet, yuz tembihten iyidir.

Patnja je bolja od stotine upozorenja. –turska poslovica

II. ISTORIJA TALASA IMOVINSKIH SUKOBA NA KOSOVU

A. OTOMANSKI PERIOD

Imovinski sukob na Kosovu obuhvata niz razmatranja koja se prepliću. Politički događaji i

previranja su se odigravali na teritoriji u specifičnom kulturnom i društvenom kontekstu koji

neke od svojih korena vuče iz prošlosti. Sve je to skupa uticalo na demografiju i obrasce naselja

tokom vremena. Obrasci ponašanja nasleđeni iz prošlosti deluju kao linije kontinuiteta koje

možemo iskoristiti da bismo razumeli sadašnju realnost, uprkos naletu spektakularnih društveno-

ekonomskih promena koje su se odigravale na Kosovu tokom proteklih 20 godina.

Kosovo je bilo teritorija Otomanskog carstva vekovima. Ta duga okupacija je ostavila traga ne

samo na obrasce naselja, identitet zajednice (putem prelaska u islam) i kulturu, već i na pristup

imovinskim pravima i vlasništvu. Tada se nije vršio geodetski premer zemljišta kao takav, a

katastri su bili mešavina evidencije o stanovništvu i tradicionalnih poreskih spiskova.7 Vlasništvo

nad nepokretnom imovinom se zasnivalo na sistemu sertifikata za određenu parcelu koji su se

nazivali tapijama.8 U tapijama se identifikovao vlasnik i kuća, i davali su se opis parcele, njenih

granica i imena vlasnika susednih parcela. Mnogi elementi sistema tapija su kasnije inkorporirani

u zakone i propise Kraljevine Srbije (naslednice Otomanskog carstva), i kasnije u zakone i

propise Kraljevine Jugoslavije.

Usled ovakvog sistema, neki segmenti kosovskog albanskog i pogotovo kosovskog romskog

stanovništva nisu zvanično registrovali svoju nepokretnu imovinu kada je Jugoslavija sprovodila

sveobuhvatne katastarske premere. Prvi takav premer je sproveden 1923. i završio se 1937.

godine; poslednji koji je pokrio celu teritoriju Kosova se odvijao od 1978. do 1982. godine, ali je

uglavnom vršen u urbanim područjima.9 Otpor registraciji imovine se vremenom smanjivao kako

se nivo obrazovanja i društvene integracije podizao, ali je nešto otpora i dalje opstalo. To delom

potiče od društvenih i kulturnih razloga. Pošto su se neke albanske i romske porodice osećale

marginalizovanima u odnosu na ono što su smatrale „tuđinskim“ društvom (tj. jugoslovenska

država), one nisu smatrale da je važno posedovati vlasnička dokumenta za nepokretnu imovinu.

Štaviše, mnoge porodice su izbegavale da upišu u zemljišne knjige svoju imovinu kako bi

izbegle plaćanje naknada za registraciju i poreza na imovinske transakcije.

Kosovski Albanci, kao predstavnici otomanske države i verskih tradicija, su se odjednom našli u

položaju manjinske zajednice u srpskoj državi nakon Prvog balkanskog rata 1912. godine i

                                                             7 David Stanfield et al., “An Assessment of Property Rights in Kosovo: Final Report,” USAID, 2004.

8 Ibid.

9 Ibid.

7

  4 

prisajedinjenja Kosova Kraljevini Srbiji.10

Pre tog događaja, tokom prethodnih pet stoleća

otomanske vladavine je uspostavljen društveni i ekonomski okvir (milet sistem) kojim su

utvrđena prava i obaveze po osnovu pripadnosti određenoj zajednici i veroispovesti. Kolektivni

identitet i konzervativne društvene tradicije su išle ruku pod ruku sa društvenim raslojavanjem

po osnovu verske pripadnosti. Kao muslimani,11

kosovski Albanci su uživali, u principu,

privilegovani status u odnosu na srpske pravoslavne hrišćane koji su imali status dimi-ja

(zvanično zaštićenih nemuslimanskih podanika koji su bili u obavezi da plaćaju propisane poreze

muslimanskim vlastima). Uz ovaj privilegovani status, kosovski Albanci su takođe uživali

relativno visok stepen autonomije koji im je omogućavao da žive u planinama pod vođstvom

svojih tradicionalnih klanovskih i plemenskih lidera.

Milet sistem nije sprečavao pojavu klasnih razlika unutar jedne zajednice. Tako se postepeno

razvila klasa bogatih, urbanih Albanaca, povezanih (često kroz brakove) sa turskim porodicama

u urbanim centrima Kosova. Nasuprot tome je postojalo siromaštvo na selu i nepismenost među

drugim albanskim porodicama, uprkos otomanskim povlasticama vezanim za posed zemlje i

pravo na nošenje oružja.

Kosovski Srbi su bili skoro isključivo nepismeni seljaci koji su obrađivali zemlju turskih ili

albanskih zemljoposednika, ili su se povlačili u zabačene planinske mahale (tradicionalna

naselja) kako bi izbegli poreske namete muslimanske elite. Okupljali su se u zadruge, skup

srodnih patrijarhalnih porodica koje su međusobno delile zaduženja u obradi zemlje i plodove

svoga rada. Mnoga od ovih tradicionalnih naselja (mada su uglavnom napuštena) se i danas

mogu videti u oblasti Pomoravlja u istočnom delu Kosova. Kosovski Srbi su bili potomci

srpskog stanovništva koje je na Kosovu obitavalo od srednjeg veka kada je ono bilo u sastavu

Srbije. Tokom vremena, otomansko osvajanje, potonje pobune i periodične migracije van ove

teritorije su uticale na demografsku sliku ove populacije.

Pet vekova otomanske okupacije je podelilo Srbe i Albance po osnovu verske pripadnosti; oni su

postepeno postajali dve suprotstavljene društvene i političke grupe.12

Neprijateljstvo između dve

zajednice se pojačalo na Kosovu u devetnaestom stoleću kada su se Srbi u Beogradskom

pašaluku13

uspešno oslobodili otomanske vladavine i težili povratku izgubljene teritorije putem

uspostavljanja moderne nacionalne države. Albanci su ostali konzervativni segment

stanovništva, razapet između lojalnosti otomanskoj državi kao garantu njihovih privilegija i

tradicionalnog načina života i potrebe da se i sami pokrenu kako bi zaštitili svoje autonomne

interese. Albanski muslimani su se nasilno opirali tanzimatskim reformama sredinom 19. veka

koje je nametnuo Carigrad, a koje su ugrožavale njihove tradicionalne privilegije i status u

                                                             10

Dušan Bataković, “Kosovo-Metohija: The Serbo-Albanian Conflict,” Institute for Balkan Studies, Belgrade, 1997. 11

Postoji mala katolička albanska zajednica na Kosovu, uglavnom u oblasti Prizrena, Kline i Đakovice. Tačne

podatke je teško naći, ali postoji opšti konsenzus da katolička albanska zajednica predstavlja manje od 5 odsto svih

Albanaca koji žive na Kosovu. Vidi, Refki Alija, ‘New Cathedral Symbolises Catholic Rebirth in Kosovo’, Balkan

Investigative Reporting Network (BIRN), 6. septembar 2007. 12

Ibid. 13 Otomanski teritorijalni entitet. 

8

  5 

Otomanskom carstvu.14

Krajem 19. veka, buknulo je nasilje između albanske i srpske zajednice

na Kosovu u atmosferi bezakonja jer se autoritet otomanskih vladara počeo urušavati širom

Balkana. Neki kosovski albanski lideri su svoje frustracije izlivali na srpskim seljacima koje su

počinjali da smatraju „tuđinskom“ populacijom i potencijalnim oruđem srpskih

ekspanzionističkih ambicija.

B. KRIZA TOKOM 1990-IH

Kosovo je u 1990-e ušlo u jednom kontekstu polarizacije u kome je, nakon ukidanja pokrajinske

autonomije 1989. godine,15

jedan broj kosovskih albanskih birokrata i rukovodilaca u

Komunističkoj partiji razrešen dužnosti. Zvaničnici iz Beograda su ih zamenili političkim

nameštenicima. Srbi su zauzeli ključne rukovodeće i političke funkcije u pokrajini – od

predsednika opština do direktora preduzeća u društvenom vlasništvu. Ostali kosovski Albanci su

se dobrovoljno povukli iz državnih institucija bilo iz protesta ili u znak solidarnosti sa albanskim

političkim pokretom na Kosovu. Ovaj potonji pokret, iako se izjašnjavao za mirne proteste, nije

artikulisao građansku koncepciju budućnosti; umesto toga je osporavao preovlađujuće političko i

društveno uređenje na Kosovu koristeći nacionalistički jezik u diskursu o učinjenim nepravdama

i nacionalnoj emancipaciji. Kao posledica ovakve ideologije, albansko društvo se početkom i

sredinom devedesetih našlo u sivoj zoni, funkcionišući izvan državnih institucija i težeći što

ređem zvaničnom kontaktu sa njima, koliko god je to bilo moguće.

Ovo povlačenje iz državnih institucija i pravno-društvenog okvira imalo je dramatičnog efekta na

stanovnike Kosova koji su doživeli sukob 1998. i 1999. godine. Razvili su se neformalni

mehanizmi za sklapanje poslovnih dogovora kao i crno tržište. Šverc svih vrsta se pojačao,

pogotovo krijumčarenje benzina, narkotika, alkohola, cigareta i oružja. Korišćenje sile za

rešavanje problema je postala prihvaćena ili tolerisana praksa, a klanovi su se ponovno pojavili i

ojačali u odsustvu državne vlasti. Praksa sklapanja neformalnih aranžmana mimo zakona će

imati posebno značajan uticaj na imovinske odnose po okončanju sukoba 1999. godine. Sva ova

događanja još uvek odjekuju Kosovom.

Kriza iz devedesetih godina je suštinski značila slom državne vlasti u pokrajini. Kada je srpska

vlada ukinula kosovsku autonomiju, kosovski Albanci su reagovali protestima i građanskim

nemirima u okviru organizovanog masovnog pokreta pod nazivom Demokratski savez Kosova

(LDK na albanskom jeziku), pod vođstvom Ibrahima Rugove. Na štrajkove, proteste i druge

organizovane akcije se povremeno uzvraćalo brutalnom policijskom represijom, što je dovodilo

do produbljivanja nestabilnosti. Međutim, državne vlasti namerno nisu obraćale pažnju na

neformalnu ekonomiju i kosovske albanske „paralelne institucije“ (škole, bolnice, itd.), nadajući

                                                             14

Tanzimat su bile reforme u Otomanskom carstvu koje su pokrenute 1839. godine. Cilj reformi je bio da se

nemuslimani i ne-Turci u većoj meri integrišu u otomansko društvo tako što bi dobili veće građanske slobode i što bi

im se priznala jednaka prava. Te reforme su muslimani na Balkanu smatrali pretnjom njihovim feudalnim i verskim

privilegijama. 15

Ustavom iz 1974. godine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je ustanovljena autonomija srpskih

pokrajina Vojvodine i Kosova.

9

  6 

se da će time kupiti mir sa kosovskom albanskom elitom. Usled toga, korupcija i nelegalna

praksa koji su se razvili oko trgovine – uključujući promet nekretnina – postale su duboko

ukorenjene.

Srpska vlada je usvojila niz novih zakona 1991. godine kojima se regulišu imovinske

transakcije,16

pored glavnog zakona koji uređuje imovinska pitanja i odnose na Kosovu u okviru

sistema društvenog vlasništva – Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa iz 1980. godine17

(vidi objašnjenje dva pasusa niže). U polarizovanom političkom kontekstu koga je obeležio

porast nacionalizma, sprovođenje ovih novih zakona se pokazalo diskriminatornim. Bilo koji

imovinski ugovor između pripadnika različitih zajednica je morao dobiti odobrenje od Direkcije

za stambena i imovinska pitanja.18

Ta obaveza je trebalo da obezbedi da se nijedna imovinska

transakcija ne može obaviti ako bi se time, prema Direkciji, promenio etnički sastav stanovništva

ili bi se podstakli pripadnici date zajednice da napuste zemlju.19

Mnogi kosovski Albanci i Srbi su ignorisali nove zakone i sklapali su ugovore koji nisu bili u

skladu sa zakonskim odredbama.20

Narastajućem albanskom stanovništvu je bilo potrebno više

zemlje i stambenog prostora u urbanim područjima. Mnogi kosovski Srbi, bez obzira na

privilegije i povlastice koje je neposredno upravljanje iz Beograda donelo, prodavali su svoje

nekretnine kosovskim Albancima po osnovu neoverenih ugovora. Te neformalne transakcije će

se pokazati problematičnim posle 1999. godine kada su lokalni sudovi i međunarodna zajednica

pokušavali da proniknu u realnu sliku vlasništva. Veliki broj neformalnih imovinskih transakcija

je otvorio vrata korupciji i manipulaciji u vezi sa napuštenim nekretninama u postkonfliktnom

periodu.

Status, kupovina i prodaja apartmana i stanova tokom devedesetih bili su problematični. Prema

Zakonu o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, „niko i svako“ teoretski poseduje imovinu.21

U

osnovi ovog zakona je princip društvenog vlasništva, koji je omogućavao ljudima da poseduju

stambene jedinice, ali ne i zemljište; oni su jedino mogli biti korisnici zemljišta. Time se uvela

distinkcija između posedovanja i vlasništva, ali u praksi se to svodilo na isto. Srpski parlament je

1992. godine usvojio zakon kojim je omogućena privatizacija stanova. Međutim, tokom tog

procesa, jedan broj kosovskih Albanaca je izgubio vlasnička prava nad privatizovanim stanovima

jer su bili otpušteni iz preduzeća u društvenom vlasništvu koja su posedovala stanove.

                                                             16

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ograničenju transakcija nepokretne imovine (Službeni glasnik

Republike Srbije, 22/91 od 18. aprila 1991.); Zakon o uslovima, metodama i postupcima davanja poljoprivrednog

zemljišta građanima koji žele da rade i žive na teritoriji SAP Kosova (Službeni glasnik Republike Srbije, 43/91 od

20. jula 1991.). 17

Službeni glasnik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, br. 6/80, 1980. 18

Sastavni deo Ministarstva finansija Republike Srbije. 19

OSCE, Mission in Kosovo, “Kosovo – First Review of the Civil Justice System,” Department of Human Rights

and Rule of Law, 30. jun 2006. 20

Ibid. 21

David Stanfield et al., “An Assessment of Property Rights in Kosovo: Final Report,” USAID, 2004, 27.

10

  7 

Nakon sukoba, međunarodna zajednica, u vidu Direkcije za stambena i imovinska pitanja,

pokušala je da sudskim putem reši potraživanja kosovskih Albanca za stanovima koji nisu bili

privatizovani po osnovu primene zakona o imovini srpskih vlasti iz devedesetih godina. Malo

njih je, međutim, uspelo u tome jer je teško preći prag gde postajete vlasnik nekretnine pre nego

što se oduzme.22

Postojao je ozbiljan problem sa mehanizmom putem koga su stanovi društvenih

preduzeća privatizovani nakon što je preduzeće, koje je posedovalo stanove, i samo bilo

privatizovano ili prestalo da postoji. U nekim slučajevima, društvena preduzeća su privatizovana

bez stanova što je nosioce stanarskih prava, koji su želeli da kupe društvene stanove u kojima

borave, dovelo u pravni ćorsokak.23

Neodgovarajući mehanizam privatizacije stanova u

društvenom vlasništvu je ostavio puno diskrecionog prostora direktorima društvenih preduzeća,

što je situacija koja je odškrinula vrata korupciji i nepouzdanim aranžmanima. Na primer, neki

kosovski Albanci koji su živeli u društvenim stanovima su zakasnili sa kupovinom jer su naivno

verovali umirujućim obećanjima direktora preduzeća ili Direkcije za stambena i imovinska

pitanja da nemaju razloga za brigu jer imaju preče pravo kupovine po zakonu da bi na kraju

otkrili da je društveno preduzeće već privatizovano, a da su njihovi stanovi „prodati“ drugim

zaposlenima. Po izbijanju oružanog sukoba, prodaja stanova je stala, a zaposleni koji su ili

osporavali odluke o privatizaciji ili pokretali zakonski postupak za privatizaciju stana su se

suočili sa obustavom ovog procesa.24

Oružani gerilski sukob, koji su otpočeli pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova

(OVK; UÇK na albanskom jeziku), 1998. godine i potonja intervencija Severnoatlantskog saveza

(NATO) od 24. marta 1999. do 10. juna 1999. bili su razarajući i destruktivni za sve zajednice na

Kosovu. Tokom tog perioda, domovi na desetina hiljada kosovskih Albanaca su bili uništeni bilo

u borbama ili u operacijama protiv pobunjenika, ili kao odmazda lutajućih srpskih paravojnih

grupa koje su koristile stanje bezakonja radi lične dobiti. Mnoge javne zgrade i kulturni i verski

spomenici kosovskih Albanaca su takođe bili oštećeni ili uništeni.25

Na stotine hiljada kosovskih

Albanaca je napustilo pokrajinu tokom tog perioda. Srpske snage ili OVK su neke od njih

prisilile na odlazak, a drugi su izbegli zbog sukoba. Razaranje je bilo posebno ozbiljno u

Dreničkoj dolini i regionu Peći koji se naslanja na albansku granicu jer su ove oblasti – smatrane

žarištima pobune – doživele najintenzivnije borbe.

C. PERIOD NAKON 1999. GODINE

Period nakon povlačenja Vojske Jugoslavije i srpskih bezbednosnih snaga u junu 1999. godine

bio je važan za evoluciju pitanja imovinskih prava i imovinskog sukoba. Kako su se srpske snage

povlačile, OVK je zaposedala oblasti širom Kosova, često pre nego što bi trupe KFOR-a

                                                             22

Ibid. 23

Ibid. 24

Razgovor sa visokim zvaničnikom Kosovske agencije za imovinu, 27. jul 2008. 25

Odbor Islamske zajednice Kosova procenjuje da je 217 džamija oštećeno, uništeno ili razoreno kao i četiri

medrese (tradicionalne islamske škole) i tri tekije (tradicionalne prostorije za okupljanje i molitvu sufija). Mada su

neke od ovih zgrada oštećene tokom borbi, jasno je da su druge namerno gađane.

11

  8 

pristigle. OVK je postavila kontrolne punktove i počela je da kontroliše jedan broj sela, varoši i

gradova. Njihove aktivnosti su bile nelegalne prema Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1244

Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija,26

ali trupe KFOR-a se nisu previše u to uplitale u tom

trenutku. Čitave varoši i gradovi su izgubili svoje manjinsko stanovništvo u potonjoj kampanji

zastrašivanja i terora. Tokom perioda od nešto više od jedne godine nakon dolaska

međunarodnih snaga i uspostavljanja Misije privremene uprave Ujedinjenih nacija na Kosovu

(UNMIK),27

skoro 230.000 kosovskih Srba, Roma, Goranaca i drugih su izbegli u Srbiju i Crnu

Goru, što je brojka koja se suštinski nije promenila do danas.28

U isto vreme, na stotine hiljada

kosovskih Albanaca koji su izbegli u Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju i Republiku

Albaniju su se vratili u roku od nekoliko meseci, često spontano i neorganizovano.

Mada su zastrašivanje i teror očito bili prevashodno usmereni na proterivanje ne-Albanaca iz

varoši i gradova, takođe su bili usmereni protiv nekih etničkih Albanaca za koje se činilo da su

lojalni jugoslovenskoj državi ili da pripadaju rivalskoj političkoj frakciji. Etničko čišćenje se

takođe preklopilo sa postkonfliktnim društvenim fenomenom u okviru koga su se ruralni

kosovski Albanci u ogromnom broju doseljavali u varoši i gradove u potrazi za boljim životom i

boljim prilikama. Neki od tih ruralnih kosovskih Albanaca su izgubili svoje domove tokom

sukoba. Ova migracija u gradove na desetina hiljada ljudi se odigrala veoma brzo; u roku od dve

godine nakon 1999. godine, stanovništvo nekih većih gradova na Kosovu (Priština, Peć, Prizren,

Gnjilane, Mitrovica) se udvostručilo, a u nekim slučajevima se i utrostručilo.

Na početku ovog postkonfliktnog perioda, kosovski Srbi i Romi, pogotovo u gradovima, su

bežali iz svojih kuća zbog ubistava i nestanaka lica koji su se odigravali doslovce u svakom

                                                             26

NATO i Vojska Jugoslavije su potpisali Kumanovski sporazum 9. juna 1999., kojim je okončano NATO

bombardovanje. U Vojno-tehničkom sporazumu su navedeni uslovi povlačenja Vojske Jugoslavije i srpske policije,

kao i raspoređivanje i odgovornosti mirovnih snaga pod vođstvom NATO-a poznatijih pod nazivom KFOR. 27

UNMIK je ustanovljen po osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 10. juna 1999., kao

misija civilne uprave čija je svrha da upravlja pokrajinom u prelaznom periodu i nadgleda obnovu kuća,

infrastrukture i funkcionisanje organa vlasti i pravosuđa. 28

UNHCR,“Analysis of the Situation of Internally Displaced Persons from Kosovo in Serbia: Law and Practice”,

mart 2007. Jedan broj drugih nealbanskih zajednica takođe živi na Kosovu: Bošnjaci, Turci, Hrvati, Aškalije i

Egipćani. Brojnost svake od ovih malih zajednica je teško utvrditi jer je poslednji popis (koji su kosovski Albanci

bojkotovali) sproveden 1991. godine. OEBS-ove procene potvrđuju opadanje njihove brojnosti nakon 1999. godine.

Mnogi Turci i Bošnjaci su otišli u Tursku i Zapadnu Evropu posle 1999. godine, mada su neki izbegli i u Srbiju i

Bosnu i Hercegovinu. Aškalije i Egipćani se grupišu zajedno s Romima kao „Cigani“; sve tri grupe su teško živele

po izbijanju konflikta. Prema ocu Mateju Paliću, lideru hrvatske zajednice, oko 1.300 Hrvata je živelo na Kosovu

1998. godine u selu Letnica u opštini Vitina i u selu Janjevu u opštini Lipljan. Po okončanju sukoba ostalo ih je oko

320, i to skoro isključivo u selu Janjevo. Mnogi Hrvati su izbegli u Hrvatsku nakon juna 1999. godine zbog

nedovoljne bezbednosti i pritiska na njih da prodaju svoje kuće. Bošnjaci su na početku trpeli zbog opšte atmosfere

nebezbednosti koja je usledila posle okončanja sukoba. Bošnjaci koji ne govore albanski su posebno na udaru usled

jezičke diskriminacije. Turci predstavljaju malu, dobro integrisanu zajednicu koja, uopšte uzev, nije trpela

sistematski progon po okončanju sukoba. Međutim, oni se žale na nepoštovanje njihovih jezičkih prava, posebno u

oblastima gde čine kompaktniju zajednicu kao što je to slučaj u regionu Prizrena, i na diskriminaciju pri

zapošljavanju. Za dodatne informacije o situaciji u kojoj se nalaze bošnjačka i turska zajednica, vidi Project on

Ethnic Relations, “Kosovo Roundtables: Pristina 2001-2005,” iz 2006. god. i “Shadow Report on the Council of

Europe’s Framework Convention for the Protection of National Minorities”, od 17. avgusta 2005. god.

12

  9 

stambenom bloku.29

U ruralnim oblastima su porodice napuštale svoje kuće i bežale u

izbegličkim kolonama ka Srbiji. Nakon što su napuštene, mnoge od ovih kuća su uništene. U

gradovima su se u kuće, iz kojih su izbegli pripadnici manjinskih zajednica, drugi bespravno

uselili. Bande povezane sa OVK su nastupale kao „distributeri“ stanova za članove svojih

klanova ili ljudi koji potiču iz njihovog kraja. Ponekad „distributeri“ nisu naplaćivali usluge, ali

su obično tražili plaćanje izvesne nezvanične kirije nekom od pripadnika OVK.30

Praksa vezana za uzurpaciju imovine se na Kosovu razlikovala zavisno od demografskih

specifičnosti regiona. Uopšte uzev, organizovanje preuzimanja imovine od strane pripadnika

OVK se često percipiralo kao legitimna nagrada za njihov doprinos u ratu protiv Srbije.31

Nacionalistička motivacija u službi nezavisnog Kosova se mešala sa motivom sticanja profita i

potrebom doseljenika iz ruralnih oblasti za kućama. Mnogi pripadnici OVK su prisvojili više

stanova i kuća, koje su na kraju prodali za novac po osnovu lažnog vlasničkog lista ili lažnog

punomoćja. Legitimni etnički albanski kupci, koji bi potražili pravog vlasnika među etničkim

Srbima, bi ponekad postajali žrtve iznude od strane bespravno useljenog lica, i morali bi da

plaćaju novac za „zaštitu“ kako bi im bilo dopušteno da kupe nekretninu. Pre 1999. godine,

izvestan broj domova je promenio vlasnika nekoliko puta, ali bez ikakvog važećeg dokumenta;

taj proces se nastavio u posleratnom periodu pod okriljem OVK.32

Jedan broj bivših lidera OVK

je otišao u politiku, privatni posao ili državnu upravu, pri čemu su i dalje nelegalno zadržali

posed nad imovinom.

Zajedno sa stanovima u varošima i gradovima, na desetine hiljada preduzeća, radnji i

poljoprivrednih imanja su prisvojene na ovaj način. Nelegalna prisvajanja su se ticala imovine

koja je pripadala manjinama ili državi, mada je bilo i nekoliko slučajeva gde je imovina

pripadala kosovskim Albancima. Preuzimanje rezidencijalne, komercijalne i poljoprivredne

imovine je bilo deo sistema „vlasti iz senke“ koju su uspostavili različiti klanovi i klanovski

lideri povezani sa mrežama OVK. Dok je međunarodna zajednica i dalje uspostavljala nove

administrativne i upravljačke strukture na opštinskom i centralnom nivou na Kosovu, ta vlast je

često podrivala reforme, a institucije je činila nedelotvornim. Zastrašivanje i lojalnost unutar

klanova su delovali kao moćne sile koje su odvraćale ljude od suprotstavljanja novim centrima

moći. Kosovski Albanci koji su pokušavali da kupe ili iznajme radnje u vlasništvu manjina bili

su prisiljeni da plate „patriotski porez“ (praksa bliska reketiranju) kako bi ostali u poslu.

                                                             29

Posebno zanimljivo svedočanstvo o ovoj kampanji terora u Prištini u junu 1999. ćete pronaći u tekstu“Driven

from Kosovo,” intervju Jared Israel-a sa Čedomirom Prlinčevićem, liderom jevrejske zajednice u Prištini i bivšim

direktorom Arhiva Kosova, 30. avgust 1999. 30

Kasnije transformisana u Kosovski zaštitni korpus (KZK ili TMK na albanskom jeziku). KZK je trebalo da bude

civilni zaštitni korpus, ali je u stvarnosti zadržao članove, strukturu i ideologiju OVK. Vidi takođe UNMIK-ovu

Uredbu br. 1999/8, „O osnivanju Kosovskog zaštitnog korpusa“, 20. septembar 1999. 31

Razgovor sa visokim zvaničnikom UNMIK-a, 22. jul 2008. 32

Eleanor Beardsley, “Who Owns What? UN Tackles Kosovo Housing Tangle,” Christian Science Monitor, 10.

januar 2002.

13

  10 

Poslednji talas postkonfliktnog nasilja nad manjinama se odigrao tokom nemira koji su započeli

17. marta 2004. godine. Opseg i raširenost nemira su iznenadili međunarodnu zajednicu,

ukazujući na upadljive neadekvatnosti u strukturi i politikama UNMIK policije, KFOR-a i

lokalne Kosovske policijske službe (KPS).33

Na osnovu lažnih izveštaja da su Srbi bili odgovorni

za davljenje troje albanske dece u reci Ibar, albanski demonstranti su nasrnuli na srpska, romska i

aškalijska naselja širom Kosova.34

Napadi su bili i dobro organizovani i spontani; autobusima su

demonstranti prevoženi u manjinska naselja, a meštani su navodili demonstrante na kuće

pripadnika manjina.35

Nakon dvodnevnog meteža, 19 ljudi je ubijeno, skoro 800 kuća kosovskih

Srba, Roma i Aškalija je spaljeno i uništeno, 33 srpske pravoslavne crkve i manastira su spaljeni,

i 4.100 ljudi je raseljeno.36

Nemiri su zadali udarac normalizaciji i pomirenju. Većina uništenih domova je obnovljena

tokom sledeće dve godine, ali su interno raseljena lica odlučila da se ne vrate i prodala su svoju

imovinu.37

Savet Evrope, Vlada Srbije, Srpska pravoslavna crkva i Privremene institucije

samouprave na Kosovu (PISK) su potpisali protokol 2005. godine da će nadgledati obnovu

uništenih crkava i manastira.

D. SPOMENICI

Prisvajanje rezidencijalne, komercijalne i poljoprivredne imovine nije bilo jedini generator

sukoba u postkonfliktnom periodu. U svim varošima i gradovima Kosova, spomenici i kulturno

nasleđe manjinskih zajednica, uglavnom kosovskih Srba, su bili oštećeni ili uništeni. Nakon

1999. godine, uništeno je 155 crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve,38

kao i statue

književnih i javnih ličnosti, kosovska srpska groblja i memorijalna obeležja iz Drugog svetskog

rata. U isto vreme, meštani povezani sa OVK su prisvojili javno zemljište kako bi na njemu

izgradili spomenike posvećene ratnim naporima OVK i borcima OVK koji su poginuli tokom

sukoba. Ovi spomenici i memorijalna obeležja sada prekrivaju kosovski pejzaž; u nekim

                                                             33

Human Rights Watch, “Failure to Protect: Anti-Minority Violence in Kosovo, March 2004,” Volume 16, no. 6(d),

jul 2004. 34

Oko 51.000 kosovskih Albanaca je učestvovalo u antimanjinskim nemirima tokom tri dana. Vidi Human Rights

Watch, “Failure to Protect: Anti-Minority Violence in Kosovo, March 2004,” 25. jul 2004. 35

Ibid. U izveštaju Human Rights Watch-a se iznosi detaljna analiza nemira u različitim gradovima i selima na

Kosovu, i objašnjava se kako su dobro organizovane ekstremne lokalne grupe usmeravale gomile kosovskih

Albanaca koji su se okupili spontano da napadnu manjine i njihove domove: „Spontani i organizovani elementi koji

su stajali iza nasilja su delovali sa zajedničkom svrhom: osloboditi se preostalih etničkih Srba i drugih manjinskih

zajednica na Kosovu. Nakon što je nasilje buknulo, raširilo se Kosovom sa skoro kliničkom preciznošću: posle dva

dana nemira, svaka srpska, romska ili aškalijska kuća je bila spaljena u većini zajednica pogođenih nasiljem, ali su

susedne kuće etničkih Albanaca ostale netaknute“. 36

Ibid. 37

Na kraju, samo se relativno mali broj interno raseljenih lica vratio na Kosovo. Slučaj sela Svinjare, u blizini

Mitrovice, je dobar primer za to. Sve srpske kće su bile uništene u nemirima, uprkos prisustvu obližnje baze

francuskog kontingenta KFOR-a. Konačno, 72 ljudi se vratilo nakon što su neke od kuća obnovljene. Međutim,

posle niza pljački i provala, svi osim četvoro povratnika su ponovo otišli da se nikad ne vrate. Trauma koju su

izazvali nemiri je na ozbiljan test stavila njihovo poverenje u međunarodne bezbednosne snage i njihove etničke

albanske komšije. Shodno tome, srpski stanovnici Svinjara su postepeno počeli da prodaju svoju imovinu. 38

Internet prezentacija Eparhije raško-prizrenske Srpske pravoslavne crkve, 2008.

14

  11 

slučajevima se nalaze na kontroverznim mestima u blizini manjinskih zajednica.39

Izgradnja

memorijalnih obeležja OVK na javnom ili eksproprisanom zemljištu se nastavlja i danas.

Postojanje ovih memorijalnih obeležja OVK i skoro potpuno odsustvo spomenika drugih kultura

u gradovima (uz izuzetak severnog dela Mitrovice) je navelo mnoge manjinske zajednice da se

osete isključenim iz javnog života.

E. NELEGALNA GRADNJA

U odsustvu funkcionalnih opštinskih službi i delotvorne primene zakona, fenomen bespravne

gradnje se proširio po čitavom Kosovu. Ruralno-urbana migracija, organizovani kriminal i porast

korupcije takođe su doprineli problemu. U nekim slučajevima, imovina interno raseljenih lica je

zamenjena novim zgradama, obično u komercijalne svrhe. Kuće – mnoge nedovršene – su

izgrađene na javnom ili poljoprivrednom zemljištu, ili bez ikakvog reda na periferiji urbanih

područja. Na desetine hiljada takvih nelegalnih zgrada je podignuto od 1999. godine.40

Poslovni

objekti – od malih ćevabdžinica preko bezbrojnih benzinskih stanica do velikih supermarketa –

su takođe podignuti bez ikakvog obaziranja na propise o zoniranju ili građevinske dozvole.

Borba protiv ovog problema je dovela do smrtonosnog ishoda u Prištini, gde se većina ljudi

preseljavala ubrzo nakon okončanja sukoba. Gradski urbanista Rexhep Luci je usmrćen vatrenim

oružjem u septembru 2000. godine nakon pokretanja inicijative da se reši problem bespravne

gradnje.41

Njegovo ubistvo nikada nije rešeno, i time je čvrsto ustanovljena atmosfera

nekažnjivosti u kojoj se nelegalna gradnja svih vrsta mogla odvijati.

Fenomen bespravne gradnje i dalje muči kosovsko društvo i odražava slabost vladinih institucija.

Nelegalna gradnja je dovela do prisvajanja imovine interno raseljenih lica, što im često

onemogućava da povrate svoju imovinu ili dobiju obeštećenje za nju. Takva gradnja takođe

predstavlja pretnju društvu zbog zagađenja kao i pretnju zdravlju zbog manjka pijaće vode i

odgovarajuće kanalizacije. Infrastruktura je ozbiljno oštećena tokom sukoba; pojava brojnih

nelegalnih naselja i poslovnih objekata vrši ogroman pritisak na siromašno društvo koje se

ionako muči da razvije svoju putnu, vodovodnu, kanalizacionu, zdravstvenu i školsku

infrastrukturu.42

                                                             39

Dva slučaja ilustruju ovu vrstu imovinskog pitanja. U Đakovici je opština uzela deo zemlje koji je pripadao

Srpskoj pravoslavnoj crkvi gde je nekada bila crkva; zgrada je oštećena 1999. i konačno je sravnjena sa zemljom 17.

marta 2004. Opština je 31. decembra 2005. podigla spomenik posvećen OVK – „Ratni heroji“ na tom istom

zemljištu. U opštini Kamenica, spomenik OVK je podignut u centru grada neposredno pored poslednjeg preostalog

srpskog naselja 18. juna 2000., iako je UNMIK zabranio njegovu izgradnju. Postoji mnogo sličnih slučajeva,

pogotovo u Prištini, Novom Brdu i Štrpcima. 40

David Stanfield et al., “An Assessment of Property Rights in Kosovo: Final Report,” USAID, 2004, 29. 41

Vidi European Stability Initiative (ESI), “Utopian Visions: Governance Failures in Kosovo’s Capital,” Discussion

Paper, 8. jun 2006. 42

Ibid.

15

  12 

Još jedan problem vezan za nelegalnu gradnju je ubrzano nestajanje poljoprivrednog zemljišta

zbog komercijalnih poduhvata.43

Ovi poslovni objekti se skoro isključivo grade pored glavnih

puteva na bogatom poljoprivrednom zemljištu čiji su vlasnici bili i na kome su ranije živeli

kosovski Srbi. Zakon iz doba Jugoslavije kojim se zabranjuje izgradnja komercijalnih objekata

na poljoprivrednom zemljištu pored puteva je na snazi, ali se ne primenjuje. Time se ugrožava

razvoj kosovskog poljoprivrednog sektora. Nije ni potrebno reći da razoran uticaj bespravne

gradnje na Kosovu odslikava prevlađujuću korupciju u praksi opštinskih službi i uticaj moćnih

interesnih grupa koje stoje iz građevinskih projekata, jer su institucije slabe, a propisi o

urbanističkom zoniranju se ne primenjuju.44

F. NELEGALNA EKSPROPRIJACIJA

Opštine na Kosovu koje pribegavaju neregularnoj praksi eksproprijacije doprinose imovinskom

sukobu tako što pojedinačne porodice čine žrtvama. U nekim slučajevima, motiv profita se

preklapa sa ideološkim obzirima kod oduzimanja poseda manjinama putem nelegalne

eksproprijacije. U mnogim drugim slučajevima, žrtve su porodice kosovskih Albanaca koje

imaju malo mogućnosti da dođu do pravde nakon što je njihova imovina eksproprisana, a kuće

srušene da bi se napravio prostor za nove građevine. Od juna 1999., mnoge eksproprijacije na

Kosovu su dovele do kršenja prava žrtava na imovinu i kršenja njihovih ljudskih prava.45

Kosovski Zakon o eksproprijaciji reguliše način na koji državne vlasti eksproprišu imovinu.46

Zakon propisuje četiri koraka koja opština mora preduzeti pre nego što može eksproprisati

imovinu. Prvo, moraju se obaviti pripremne radnje kako bi se utvrdilo da li je parcela pogodna za

izgradnju objekata pre nego što se čak i razmotri pitanje opšteg interesa.47

Drugo, vlasti moraju

odlučiti da li odgovarajući projekat ispunjava kriterijume opšteg interesa kao opravdanje za

eksproprijaciju; imovina se može eksproprisati „kada je to neophodno za izgradnju objekata za

ekonomske, zdravstvene i druge potrebe u opštem interesu“.48

Ako se utvrdi da je projekat u

opštem interesu, onda se predlog za eksproprijaciju podnosi nadležnom opštinskom organu u

trećem koraku. Predlog se mora podneti u roku od dve godine od „utvrđivanja opšteg interesa“

radi odobrenja i donošenja rešenja o eksproprijaciji.49

Četvrto, opštinska komisija za procenu

donosi rešenje o veličini obeštećenja koje treba platiti kao i ko treba da ga isplati. Uistinu,

                                                             43

Razgovor sa visokim zvaničnikom Kosovske agencije za imovinu, 27. jul 2008. 44

Ibid. 45

OSCE, Mission in Kosovo,“Expropriations in Kosovo”, Department of Human Rights and Rule of Law, decembar

2006. 46

Zakon o eksproprijaciji, Službeni glasnik Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosovo, 46/86, 1986. 47

Član 7 Zakon o eksproprijaciji. 48

Član 2 Zakon o eksproprijaciji. 49

OSCE, Mission in Kosovo, “Expropriation in Kosovo,” Department of Human Rights and Rule of Law, decembar

2006.

16

  13 

predlog za eksproprijaciju treba da pokaže kako sredstva za obeštećenje postoje.50

Obeštećenje

se takođe može sprovesti ustupanjem imovinskih prava nad drugom nepokretnom imovinom.51

Realnost je, međutim, da su se mnoge eksproprijacije odigrale i da se dalje dešavaju bez ikakvog

poštovanja zakona. Često opštine počinju da ruše privatne kuće i potom grade novi objekat, a da

ne sprovedu bilo kakve procedure eksproprijacije.52

Mnogi vlasnici kuća ostaju bez ikakvog

pravnog leka kada se suoče sa svršenim činom i ponudom da prihvate malo, ili nikakvo,

obeštećenje.53

U slučaju imovine interno raseljenih lica, opštine ulažu veoma malo napora da bi

pronašle vlasnike – često raseljene u Srbiji i Crnoj Gori – pre eksproprisanja njihove imovine. U

drugim slučajevima, kao u Klini, ljudima koji se vraćaju u sopstvene domove se preti

eksproprijacijom kako bi se napravilo mesta za unosne stambene blokove na najboljim

lokacijama.54

Utvrđivanje „opšteg interesa“ u ovim slučajevima i drugde ne prati zakon, i

zapravo se o tome odlučuje proizvoljno u svrhe privatnih građevinskih projekata. Uništavanje

imovine interno raseljenih lica na ovaj način znači da oni neće imati gde da se vrate.

Neke opštinske vlasti pokušavaju da zaobiđu eksproprijacione procedure „ubeđivanjem“

vlasnika imovine da ustupi svoj posed opštini bez ikakvog obeštećenja ili za proizvoljno fiksno

obeštećenje koje je često mnogo manje od tržišne vrednosti i nije u skladu sa zakonom.55

Izvesne

opštine su navodno nudile za eksproprisanu imovinu kao obeštećenje imovinu u društvenom

vlasništvu ili imovinu u vlasništvu društvenog preduzeća koje nadgleda Kosovska poverenička

agencija.56

Raspolaganje imovinom javnih ili državnih preduzeća, uključujući društvena

preduzeća, je striktno pod nadležnošću UNMIK-a. Pošto je ova imovina tehnički pripadala ili je

bila deo srpske države, Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija je na UNMIK

preneto pravo da privremeno upravlja pokrajinom, uključujući nadzor nad društvenim

preduzećima, javnim preduzećima i nepokretnom imovinom. Pošto Kosovo nije bilo država, niti

je imalo atribute države, ono nije moglo po zakonu da ekspropriše nepokretnu imovinu.57

Stvari

su se dodatno zakomplikovale posle jednostranog proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008.

godine, i gašenja Kosovske povereničke agencije u junu mesecu, nakon usvajanja novog

kosovskog Ustava. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija ostaje na snazi i

                                                             50

Ibid. 51

Ibid. Ovo u suštini znači da bi obeštećenje pre dobilo formu priznavanja imovinskih prava umesto finansijske

kompenzacije. 52

Postoje brojni primeri koji ilustruju opštinsku praksu, pogotovo u opštinama Lipljan, Obilić, Podujevo, Dragaš,

Istok, Štimlje i Suva Reka. Ovi primeri su izneti u izveštaju OEBS-a o eksproprijacijama na Kosovu (vidi gore). 53

Jedan zanimljiv slučaj je indikativan za ovaj problem, kao i pitanje bespravno podignutih memorijalnih obeležja, a

tiče se spomenika borcima OVK u opštini Dragaš gde živi zajednica Goranaca. Lokalne samoproklamovane vlasti

su nelegalno eksproprisale sedam nekretnina 2000. godine kako bi izgradile ovaj spomenik i proširile deo puta u

selu Zaplužje. Vidi OSCE, Mission in Kosovo, “Expropriations in Kosovo,” Department of Human Rights and Rule

of Law, decembar 2006, 10. 54

Razgovor sa visokim zvaničnikom UNMIK-a, 22. jul 2008. 55

OSCE, Mission in Kosovo, “Expropriations in Kosovo,” Department of Human Rights and Rule of Law,

decembar 2006, 19. 56

Ibid., 9. 57

Ibid., 9.

17

  14 

UNMIK i dalje postoji, ali kosovska vlada sada proglašava punu suverenost na svojoj teritoriji i

može odlučivati o imovini bilo kog društvenog ili javnog preduzeća u skladu sa kosovskim

zakonom.

G. RANJIVE GRUPE

i. Raseljeni kosovski Srbi

Raseljeni Srbi sa Kosova su ranjiva grupa koja sada broji desetu godinu izvan svojih kuća i

daleko od svoje imovine. Oni imaju slične probleme kao i Srbi koji su još uvek na Kosovu:

diskriminacija, sloboda kretanja, i nedostatak mogućnosti za zapošljavanje, bezbednost i pristup

osnovnim uslugama. Međutim, probleme raseljenih Srba dodatno usložnjava njihov status. Više

od 200.000 kosovskih Srba su sada u užoj Srbiji.58

Mnogi od njih preživljavaju od danas do sutra

bez izgleda za zapošljavanje i odgovarajućeg smeštaja. Više od 30.000 raseljenih žive u

užasavajućim uslovima u kolektivnim centrima kojima upravlja srpski državni Komesarijat za

izbeglice; ova služba namerava da zatvori kolektivne centre ove godine.

Povratak ovih interno raseljenih lica u svoje domove je i dalje neizvestan, imajući u vidu krhku

političku situaciju u vezi sa konačnim statusom Kosova i nezadovoljavajuće postojeće mere u

vezi sa restitucijom imovine i povratkom. Interno raseljena lica se suočavaju s problemima pri

prijavi svojih kuća i stanova nadležnim katastarskim službama jer im nedostaje dokumentacija.59

Zbog nedostatka resursa i percipiranog straha zbog bezbednosne situacije, neka interno raseljena

lica doživljavaju teškoće pri putovanju na Kosovu i pristupu uslugama ili kada lično traže važne

lične dokumente od kosovskih institucija. U mnogim slučajevima, zbog kombinacije

bezbednosnih problema i nedostatka finansijskih sredstava, interno raseljena lica imaju velike

teškoće da dođu do svoje imovine na Kosovu, koja je često ili uništena ili uzurpirana. Većina

interno raseljenih lica se mora osloniti na organizovane posete koje vode nevladine organizacije.

Veći deo opštinske i centralne katastarske dokumentacije je sa Kosova prebačen u užu Srbiju na

vrhuncu sukoba 1999. godine. Imovinska dokumentacija koja je ostala, pogotovo ona koje je

uneta u evidenciju posle 1994. godine, je nekompletna. Pošto katastarski organi iz Srbije i sa

Kosova međusobno ne sarađuju, nema razmene dokumenata ili međusobnog priznavanja izdatih

dokumenata.60

Pod takvim okolnostima potvrde o vlasništvu dobijene u katastarskim službama

nisu uvek autentične i ne moraju nužno sadržavati ažurirane informacije.61

Te potvrde su neophodne da bi se pokrenuo sudski ili upravni postupak na Kosovu. S obzirom da

kosovske vlasti ne priznaju zvanične dokumente (katastarske izvode, presude, ugovore, itd.) koje

su izdali ili overili srpska administrativna tela ili sudovi sa Kosova koji su preseljeni u užu

                                                             58

UNHCR,“Analysis of the Situation of Internally Displaced Persons from Kosovo in Serbia: Law and Practice”,

mart 2007. 59

Ibid., 11. 60

Ibid., 28. 61

Ibid., 28.

18

  15 

Srbiju, to predstavlja ozbiljan izazov za interno raseljena lica.62

Mnoga od ovih interno raseljenih

lica se oslanjaju na nadležne lokalne ili međunarodne institucije za pomoć u očuvanju njihovih

imovinskih prava, a neke postepeno napušta ikakva nada da će povratiti svoju imovinu. Njihov

ranjivi status često onemogućava da se njihov glas čuje i ne daje im puno mogućnosti da nešto

učine po tom pitanju. „Interno raseljena lica nisu najbolje zastupljena u kosovskim

institucijama“, tvrdi visoki zvaničnik Kosovske agencije za imovinu. „Niko ne igra proaktivnu

ulogu u odbrani njihovih interesa nakon što se donese rešenje [u imovinskim predmetima].

Veoma je teško promeniti rešenje nakon što se ono donese“.63

ii. Romi, Aškalije, Egipćani (RAE)

Zajednice Roma, Aškalija i Egipćana (RAE) su među najranjivijim i društveno

najmarginalizovanijim grupama na Kosovu. Sve tri grupe suštinski pripadaju istoj zajednici (koje

obično i kosovski Srbi i Albanci nazivaju „Ciganima“), ali oni prave razliku između sebe po

osnovu porekla, kaste i jezika. RAE zajednice su propatile zbog sukoba. Oko 300 lica je ubijeno

ili je nestalo posle 1999. godine jer su ih lokalni kosovski Albanci ili OVK optuživali za saradnju

sa srpskim snagama.64

Prema Visokom komesaru za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR),

samo je 22.000 Roma, Aškalija i Egipćana registrovano kao interna raseljena lica u Srbiji; ali

mnogo ih je raseljeno i u Crnu Goru i u Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju.65

Procene

kažu da je do 50.000 Roma, Aškalija i Egipćana raseljeno, te su i dalje neregistrovani.66

Ova

interno raseljena lica žive u žalosnim uslovima, često ispod granice ljudskog dostojanstva. U

gradovima širom centralne i južne Srbije, raseljeni Romi, Aškalije i Egipćani žive u neformalnim

naseljima bez pristupa osnovnim komunalnim uslugama i čistoj pijaćoj vodi. Njihove kuće su

straćare načinjene od lima ili kartona, ili su to bivši magacini i napuštene barake. Deca imaju

teškoće u školi usled diskriminacije i jezičke barijere, i često je napuštaju jer ne dobijaju

ohrabrenje da nastave sa školovanjem od roditelja koji su iskusili sličan začarani krug siromaštva

i diskriminacije.

                                                             62

Ibid., 28. Po okončanju oružanog sukoba u junu 1999., srpske vlasti su premestile kosovske administrativne

službe na različite lokacije u užoj Srbiji. Na primer, Sekretarijat unutrašnjih poslova za region Gnjilana se nalazi u

južnom srpskom gradu Vranju, SUP za region Mitrovice se nalazi u Kraljevu, itd. Srpski građani koji su rođeni na

Kosovu ili koji imaju stalno mesto boravka tamo moraju otići u ove kancelarije da bi dobili lična dokumenta poput

rodnih listova, lične karte, pasoša, vozačke dozvole, vlasničkih listova, itd. Kosovki Srbi, Romi, Goranci, Turci i

takođe mnogi Albanci koriste ove kancelarije takođe. 63

Razgovor sa visokim zvaničnikom Kosovske agencije za imovinu, 27. jul 2008. 64 Razgovor sa liderom romske zajednice, 23. februar 2009. Važno je uočiti da je izneta brojka (300) zapravo

procena. Kao i većina Roma, Aškalije i Egipćani imaju imena koja zvuče albanski, te ih po etničkoj pripadnosti nije

posebno izdvojio Međunarodni komitet Crvenog krsta na spisku nestalih osoba. 65

UNHCR, “Analysis of the Situation of Internally Displaced Persons from Kosovo in Serbia: Law and Practice,”

mart 2007. 66

Ibid. Većina interno raseljenih lica u užoj Srbiji su zapravo Romi. Romi se razlikuju od Aškalija i Egipćana po

tome što im je romski maternji jezik, a srpski im je jezik obrazovanja. Oni su ili muslimani ili pravoslavci. Aškalije i

Egipćani su uvek muslimani, uglavnom imaju albanska imena i prezimena, i govore albanski kao svoj maternji jezik.

19

  16 

Mnoga od romskih, aškalijskih i egipćanskih interno raseljenih lica su i dalje neregistrovana i

žive u velikoj bedi i to ne samo zbog lošeg obrazovanja već i zato što nemaju lična dokumenta.67

To je fenomen koji istrajava generacijama u jednom broju RAE porodica sa Kosova, a može se

nazvati „hroničnom neregistracijom“. Nemogućnost dobijanja ličnih dokumenata prelazi sa jedne

generacije na drugu gde data osoba ne može da dokaže kako su njeni roditelji bili državljani

Republike Srbije (uključujući Kosovo). U drugim slučajevima su RAE porodice izgubile svoja

dokumenta dok su bežale sa Kosova. Konačni ishod je da su mnoge porodice u nemogućnosti da

dođu do smeštaja, socijalne pomoći ili zdravstvenih knjižica.

RAE interno raseljena lica se suočavaju sa istim problemima na Kosovu kakvi su opisani gore u

slučaju srpskih interno raseljenih lica, ali su ovi problemi dodatno složeniji zbog izraženog

rasizma i velikog siromaštva što ove ljude lišava nužne pomoći i mogućnosti da budu adekvatno

zastupljeni.

Između 35.000 i 40.000 RAE su i dalje na Kosovu. Mnoge tradicionalne zajednice i naselja su

nepovratno uništeni, a pogotovo poznate urbane romske zajednice u Prištini, Mitrovici i

Gnjilanu.68

Najveća zajednica preostalih RAE se nalazi u regionu Đakovice i Prizrena; to su

uglavnom Egipćani i Aškalije koji žive pored albanske zajednice. Neki Romi na Kosovu žive

pored Srba u velikim enklavama poput Gračanice (izvan Prištine), Prilužja, (opština Obilić) i

severno od reke Ibar. Mnogi RAE žive u neformalnim naseljima koja nikad nisu bila upisana u

katastarske knjige; neka od ovih naselja potiču iz otomanskih vremena.

RAE se suočavaju sa diskriminacijom i razvlašćivanjem na svim nivoima kosovskog društva, te

najvišom stopom nezaposlenosti među svim zajednicama. Lideri zajednice su zabrinuti da bi se

ionako visoka stopa nezaposlenosti i siromaštva mogla samo pogoršati nakon što se prisilna

repatrijacija neuspešnih azilanata u Zapadnoj Evropi iz redova RAE zajednice ubrza. Skoro

40.000 RAE, koji se sada nalaze u Zapadnoj Evropi, verovatno će biti prisilno vraćeni na

Kosovo.69

Vlasti na Kosovu nemaju nikakvu politiku reintegracije i nikakav kapacitet u pogledu

radnih mesta, stanovanja, zdravstvenih i obrazovnih usluga koje bi im pomogle da prihvate ovu

populaciju. Mnoge od njihovih kuća su uništene ili eksproprisane, a oni ne poseduju ni lična

dokumenta, niti vlasničke listove za svoje kuće.

Teška sudbina Roma iz Romske Mahale je dobar primer koji ukazuje na sistemski neuspeh kako

Kosova tako i međunarodne zajednice u rešavanju problema Roma. Romska Mahala je bilo

                                                             67

UNHCR, “Analysis of the Situation of Internally Displaced Persons from Kosovo in Serbia: Law and Practice”,

mart 2007. 68

Kosovski romski i aškalijski forum, “Our Position Paper 2006,” januar 2006. 69

Ibid., 20. U svom izveštaju “Position Paper on the Continued International Protection Needs of Individuals from

Kosovo,” iz juna 2006. god., UNHCR je zvanično posavetovao vlade da ne vraćaju ljude koji pripadaju rizičnim

grupama na Kosovu. Te grupe podrazumevaju Srbe, Rome i Albance koji su manjina severno od reke Ibar. Izveštaj

je iznijansiraniji kada se radi o aškalijskoj zajednici. Ipak, jednostrana odluka o proglašenju kosovske nezavisnosti

17. februara 2008. – i njeno priznavanje od strane većine zapadnoevropskih država – u kombinaciji sa skorašnjim

zabrinjavajućim ekonomskim trendovima mnoge navodi na strah da će zapadne vlade iskoristiti novu diplomatsku

realnost za ubrzavanje povratka azilanata na Kosovo.

20

  17 

romsko naselje u Mitrovici u kome je živelo oko 7.000 ljudi pre sukoba. Porodice su ovde živele

u privatnim kućama i participirale su u lokalnoj ekonomiji, posebno u oblasti trgovine i prodaje

uvezenog tekstila. Pri kraju sukoba 1999. godine, Romi su bili optuženi za saradnju sa srpskim

vlastima, te su proterani. Nakon njihovog progona, Romska Mahala je uništena.

Romi su izbegli na različita mesta. Više od 700 ih je otišlo u privremene kampove u Leposaviću,

Zvečanu i u blizinu rudnika Trepča u severnom delu Mitrovice, na lokaciju zagađenu olovom.

Porodice koje su ostale na ovom mestu su na kraju doživele trovanje olovom. Međunarodna

zajednica i lokalne kosovske institucije su konačno pokušale da pronađu rešenje za ove Rome

nakon što je izbio skandal oko trovanja olovom. UNMIK i UNCHR su izneli predlog da se neke

od porodica izmeste u bivšu bazu francuskog kontingenta u KFOR-u koja se zove „Osterode“, te

da se izgrade kuće u Romskoj Mahali.

Romski lideri su žestoko kritikovali projekat povratka u Romsku Mahalu.70

Tvrdili su da je

izgradnja stambene zgrade za smeštaj interno raseljenih lica umesto individualnih kuća započeta

bez širih konsultacija sa samim ljudima, te da nije iskazana osetljivost za romske kulturne

tradicije. Oni su takođe kritikovali odsustvo pokušaja da se uspostave kontakti sa Romima koji

žive u inostranstvu.71

Stvari su se dodatno zakomplikovale kada su albanske vlasti u opštini

Mitrovica osmislile plan za izgradnju rekreativnog i tržnog centra na mestu Mahale tako što bi

prethodno eksproprisali imovinu bivših romskih stanovnika (među kojima neki nisu imali ni

vlasničke listove za svoje kuće).72

Saga o projektu povratka u Romsku Mahalu ukazuje na jedan

broj teškoća sa kojima se pripadnici RAE zajednice suočavaju u pokušaju da ostvare svoja

imovinska prava, posebno u smislu diskriminacije, nedovoljne zastupljenosti, i nelegalne

eksproprijacije po osnovu činjenice da nemaju dokumenta.

iii. Žene

Žene na Kosovu predstavljaju još jednu ranjivu društvenu grupu. Savremenost i dinamična

društvena promena se preklapaju sa ukorenjenim konzervativnim tradicijama kada se radi o

statusu žena. Podređeni status žena u svim aspektima života uopšte uzev je prisutan mimo

etničkih linija podele, ali najozbiljnije pogađa žene iz kosovske albanske, te romske, aškalijske i

egipćanske zajednice. Pristup imovinskim pravima i vlasništvu su dva od mnogih društvenih

pokazatelja napretka i jednakosti žena. Kosovski zakon garantuje jednakost prava za žene i

muškarce, ali specifična težina kulture i tradicije, te destruktivni uticaj siromaštva i lošeg

obrazovanja deluju protiv bilo kakve jednakosti. U smislu imovinskih prava i realnog vlasništva

nad imovinom, žene posebno loše prolaze.

Statistički podaci ukazuju na ovu nejednakost po osnovu neadekvatnog pristupa resursima.

Devojčice uporno napuštaju školu ranije nego dečaci, i ređe pohađaju srednje i više škole. Stopa

                                                             70

Kosovski romski i aškalijski forum, „Naš položaj 2006.“, januar 2006. 71

Ibid., 23. Takođe, razgovor sa Bashkim-om Ibizi-jem, savetnikom kosovskog predsednika vlade za zajednice i

lider romske zajednice, 4. septembar 2008. 72

Ibid., 23.

21

  18 

nepismenosti je viša za žene, pogotovo u ruralnim oblastima (koja se kreće i do 26 odsto za žene

starosti između 16 i 19 godina).73

Nivo reproduktivnog zdravlja zaostaje za susednim zemljama.

Na Kosovu je najviša stopa mortaliteta novorođene dece u regionu, kao i najviša stopa smrtnosti

žena na porođaju – više od 21 na 100.000 porođaja.74

Kontraceptivna sredstva, mada su dostupna

uz naknadu, se ne koriste puno; u 2000. godini, manje od 20 odsto žena je prijavilo da koristi

bilo kakav oblik kontrole rađanja.75

Oko 70 odsto svih žena na Kosovu su nezaposlene.76

Stopa nezaposlenosti žena u ruralnim

oblastima koje su završile srednju školu dostiže 99,3 odsto, prema pokazateljima sa tržišta rada.

Ova statistika se odnosi samo na plaćeni rad i ne pokriva neplaćeni rad koje žene uobičajeno

obavljaju na porodičnim imanjima. Uprkos prisustvu žena na nekim višim i rukovodilačkim

položajima, uključujući one u vladi, žene su generalno bespomoćne u patrijarhalnom društvu.

Na nasleđivanje imovine i druge elemente zakona o porodici veoma utiču tradicionalna albanska

poimanja o zakonu oličena u kanonu Leke Dukađinija. U nekim zabačenim, planinskim

područjima u okolini Peći, kanon Leke Dukađinija se primenjuje i u krivičnom pravu.77

Počiva

na običajnoj usmenoj tradiciji u čijoj su osnovi patrijarhalni pojmovi o klanu i časti. Kanon

nameće obavezu krvne osvete u slučaju ubistva. To, izgleda, služi kao metod za uređivanje

odnosa unutar i između klanova radi kontrolisanja nasilja u društvu.

U okviru ovog tradicionalnog zakona, ženska prava su ozbiljno ograničena. Kanon je eksplicitan

na više mesta o podređenoj ulozi žena i iznosi činjenicu da žene ne mogu nasleđivati imovinu.78

U mnogim albanskim porodicama širom Kosova (posebno onima koje su siromašne ili ruralne),

žene ne mogu naslediti imovinu nakon smrti njihovih očeva ili muževa. U većini slučajeva, u

odsustvu brata ili sina, imovinu dobija najbliži muški srodnik pokojnika. Žene zavise od muških

srodnika, bez obzira da li se one zlostavljaju u tom odnosu ili ne.

Usled ove prakse, mnoge kosovske albanske žene ne mogu dobiti potrebni zalog da bi osigurale

zajam kod banke.79

To znači da su lišene mogućnosti da nastupaju nezavisno od muškaraca u

ekonomiji.80

Uistinu, kada neke žene pokušaju da ostvare svoje pravo na nasleđivanje imovine

po zakonu, tradicija i porodica se umešaju kako bi blokirali bilo kakvu korist koje bi mogle steći

                                                             73

Maddalena Pezzotti, “Equal in All Walks of Life,” Focus Kosovo, UNMIK, Kancelarija za rodna pitanja. 74

Ibid. 75

Ibid. 76

Ibid. Više od 60 odsto zaposlenih žena su nekvalifikovani radnici. 77

Vidi “Le Kanun de Leke Dukagjini,” u prevodu Christian Gut-a (Dukagjini Press, 2000). Posebno su ilustrativni u

smislu pogleda na svet sledeći paragrafi - 597, 598 i 600, člana 95 Kanona: “Pour l’honneur pris, il n’y a pas

d’amende. L’honneur pris ne se pardonne jamais”; “L’honneur pris ne se compense pas par de l’argent mais par du

sang versé ou par un pardon généreux (par l’intermédiaire de gens de bon vouloir)”; i “Celui à qui l’on a pris

l’honneur est considéré comme mort par le Kanun.” 78

Ibid. Vidi član 29 Kanona: “La femme est une outre qui doit tout supporter” ili član 33, paragraf 58: “Le mari a

droit: a) de conseiller et de corriger sa femme; b) de la battre et de l’enchaîner quand elle en vient à mépriser ses

ordres”; ili član 36, paragraf 88: “Le Kanun reconnaît comme héritier le fait et non la fille.” 79

Maddalena Pezzotti, “Equal in All Walks of Life?” UNMIK, Kancelarija za rodna pitanja, Focus Kosovo. 80

Ibid.

22

  19 

time. Jedan primer iz opštine Dečani na jugozapadu Kosova upečatljivo ilustruje ovakvu

situaciju. Žena iz sela Istinić se vratila iz Sjedinjenih Američkih Država da bi otkrila kako je

muškom rođaku pripala zemlja, koju je ona zakonito nasledila, kako bi se rešila jedna krvna

osveta. Mada je njeno ime, kao naslednice, uredno upisano u vlasničkim listovima, ona nije bila

u mogućnosti ni da preuzme zemlju, niti da je proda jer bi rođak uvek blokirao tako nešto.81

Problem ograničenja imovinskih prava je povezan sa drugim realnostima kao što je nasilje u

porodici. Na Kosovu postoji jedan od najviših nivoa porodičnog nasilja nad ženama u regionu.

Masovna urbana migracija ruralnih kosovskih Albanaca je dovela do ogromne dislokacije unutar

patrijarhalnih porodičnih struktura koje su bile uređene strogim običajnim pravilima i tradicijom.

Gradski život, često u malim, prenatrpanim stanovima, je doprineo raspadu tradicionalne

kosovske albanske porodične strukture, stvarajući sve veću anonimnost u kosovskom društvu

koja nije postojala pre sukoba.82

Ironično je što to žene čini još ranjivijim u pogledu zlostavljanja

jer su mehanizmi zaštite koji su postojali unutar proširene porodice sada nestali.

Očito je da ovaj složeni problem, prava žena, pogotovo u pogledu nasleđivanja imovine i prava

na jednako učešće u ekonomiji, kontinuirano predstavlja izazov za budući razvoj kosovskog

društva. Zakoni i institucije za nadgledanje i obezbeđivanje rodne jednakosti postoje, ali

korišćenje ovih mehanizama nasuprot ukorenjenim običajima, tradiciji i siromaštvu je i dalje

mukotrpno.

iv. Kosovski Albanci severno od reke Ibar

Poslednja ranjiva kategorija ljudi koje je sukob učinio žrtvama su kosovski Albanci koji su

izgubili imovinu severno od reke Ibar, i koji i dalje čekaju da im se njihova imovinska prava

povrate. Teritorija severno od reke se naslanja na užu Srbiju i obuhvata opštine Leposavić, Zubin

Potok i Severnu Mitrovicu. Kosovski Srbi su bili u većini pre sukoba.

Nakon što se Vojska Jugoslavije i srpska policija povukla iz regije, meštani su organizovali

grupe za samoodbranu koje su poznatije kao „Čuvari mosta“; oni su stražarili pored mosta na

reci Ibar koja razdvaja severni i južni deo Mitrovice kako bi sprečili ulazak OVK. Istovremeno je

priliv kosovskih srpskih interno raseljenih lica iz ostatka Kosova stvorio atmosferu u kojoj su

neka raseljena lica, grupe koje su odlučile da pravdu uzmu u svoje ruke i drugi zastrašivali i/ili

proterivali lokalne kosovske Albance. Njihovu imovinu su interno raseljena lica, koja su izgubila

svoje domove drugde na Kosovu, ili druga lica koja su bila povezana sa grupama za

samoodbranu potom zauzela ili prisvojila.

Mnogi kosovski Albanci su bili prisiljeni da pronađu i plate sopstveni smeštaj u južnom delu

grada ili su se s rođacima preselili u druge delove Kosova. Malo ko je imao pristupa svojoj

imovini od 1999. godine, iako postoji neki neformalni kontakt između bivših suseda što olakšava

                                                             81

Razgovor sa visokim zvaničnikom UNMIK-a, 22. jul 2008. 82

Tracy Wilkinson,“Kosovo’s Women Await Freedom”, Los Angeles Times, 10. mart 2008.

23

  20 

sklapanje neformalnih aranžmana zakupa ili korišćenja imovine. Mali broj uništenih kuća je

obnovljen. Postoji oko 1.200 potraživanja imovine na severu, ali mali broj ljudi je ponovno

došao u posed svoje imovine jer policija ne želi da pomaže pri deložaciji u ovoj oblasti zbog

nedovoljne bezbednosti.83

Dugo čekanje i relativna neaktivnost nadležnih institucija zaduženih

za restituciju je navelo jedan broj kosovskih Albanaca da proda svoju imovinu, ponekad upravo

porodicama koje su ih zauzele. Ostali se nadaju da će dobiti svoju imovinu natrag, ali to je i dalje

izazov imajući u vidu duboku političku podelu koju most preko reke Ibar simbolizuje.

                                                             83

Vidi European Stability Initiative (ESI),“People or Territory? A Proposal for Mitrovica”, 16. februar 2004.

24

  21 

Nashti zhas vorta po drom o bango.

Ne možeš hodati pravo ako put zavija. –romska poslovica

III. PRISTUP MEĐUNARODNIH I LOKALNIH INSTITUCIJA PITANJU

RESTITUCIJE IMOVINE NA KOSOVU

A. POZADINA

Nakon završetka oružanog sukoba, stotine hiljada kosovskih Albanaca vratilo se na Kosovo,

mnogi od njih na imanja koja su bila oštećena ili uništena. Bezbednosna situacija dovela je do

odlaska ili proterivanja stotina hiljada kosovskih Srba, Roma i drugih. Kuće u pokrajini koje su

pripadale manjinama uništene su, dok su u gradovima one nelegalno nastanjene. Određeni broj

javnih preduzeća i javnih zgrada opljačkan je i opustošen. Ekonomska aktivnost, izuzevši

krijumčarenje, sivu ekonomiju i trgovinu, uglavnom je obustavljena. Podjednako je neveselo bilo

i stanje u kosovskim administrativnim i sudskim institucijama, koje su doživele krah.

Nakon što su manjinske zajednice bile prisiljene na odlazak, došlo je do talasa bespravnih

građevinskih projekata, što traje i danas. Nejake institucije, osiromašeni resursi, korupcija,

zastrašivanje i neregulisan tok novca iz nepoznatih izvora doprineli su ovom fenomenu.

Uvećanje broja nelegalnih benzinskih stanica, hotelskih barova koje često posećuju prostitutke i

drugih komercijalnih struktura navelo je policiju UN-a na zaključak da određeni broj ovih mesta

služi kao sredstvo za pranje novca.84

Nelegalna gradnja i oduzimanje imovine naveli su neke od ljudi koji stoje iza ovih

protivzakonitih aktivnosti da pokušaju da legalizuju to stanje pribavljajući dokumenta koja

potvrđuju njihova vlasnička prava od novih institucija koje je UNMIK postepeno formirao nakon

1999. Da bi to ostvarili, oni često koriste sumnjive metode: falsifikovane dokumente o vlasništvu

i lažni identitet (ponekad preuzet od mrtvih osoba) kako bi izvršili prevaru i lažnu prodaju

imovine raseljenih lica; lažna punomoćja overena u lokalnom opštinskom sudu ili u Crnoj Gori;

zastrašivanje ili korupciju sudskih ili opštinskih službenika kako bi pribavili imovinsko pravo;

nezakonito oduzimanje imovine u korist investitora sa dobrim vezama i korumpiranih opštinskih

zvaničnika; kao i manipulaciju zemljišnim podacima radi izmene evidencije o vlasništvu nad

imovinom.85

U ovom kontekstu, međunarodna zajednica se suočava sa ogromnim izazovima prilikom

rešavanja problema imovinskih prava i restitucije imovine nakon konflikta na Kosovu.

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti nije određena u pogledu pitanja prava na restituciju

                                                             84

Ilir Deda, “Kosovo/UNMIK Administered”, Nations in Transit Report, Freedom House, 2008, 319, i: Rob

Gowland,“Kosovo Gangsters, Playboys and Posh Sandwiches”, The Guardian, 17 maj 2006. 85

Fascinantni primeri navedene prakse nalaze se u publikaciji OSCE – Mission in Kosovo, “Kosovo. First Review

of the Civil Justice System”, Department of Human Rights and Rule of Law, jun 2006.

25

  22 

imovine,86

niti ga eksplicitno pominje u svojim odredbama.87

Na dva mesta, u članu 9 (c) i članu

11 (k), rezolucija samo naglašava značaj misije nove civilne administracije koja podrazumeva

„uspostavljanje bezbednog okruženja u kojem se izbeglice i raseljena lica bezbedno mogu vratiti

svom domu...“88

Iako međunarodno pravo ne navodi standardni model mehanizma podnošenja

zahteva, sve više je prisutan konsenzus da restitucija i obeštećenje za imovinu predstavljaju

ključnu komponentu svakog mirovnog procesa.89

Planeri misije došli su do zaključka da u

specifičnom kontekstu Kosova nakon završetka konflikta, uz rastući problem uzurpacije imovine

i proterivanja manjina, nije bilo moguće osloniti se na lokalni pravosudni sistem i pouzdati se da

će on rešiti taj problem. Pored toga, pravosudni i policijski sistem doživeli su temeljni kolaps

nakon konflikta i bilo je potrebno vreme za njegovu ponovnu izgradnju.

Međunarodna zajednica je ustanovila određeni broj institucija koje će imati ključnu ulogu u

rešavanju imovinske krize na Kosovu i gorućeg problema restitucije. Neke od tih institucija, kao

što su reformisani lokalni sudovi i policija, trebalo je da budu permanentne, dok su druge bile

zamišljene kao privremeni, ad hoc, administrativni entiteti u kojima će dominirati međunarodna

zajednica. Sve relevantne institucije opisane u daljem tekstu imale su i još uvek imaju ključnu

ulogu u sferi restitucije imovine. Ipak, prilikom čitanja ovog opisa treba imati na umu relativno

odsustvo koordinisanog, kooperativnog pristupa problemu restitucije imovine.

B. DIREKCIJA ZA STAMBENA I IMOVINSKA PITANJA

Međunarodna zajednica formirala je Direkciju za stambena i imovinska pitanja kao

međunarodno telo koje će nepristrasno i efikasno rešavati zahteve vezane za stambenu imovinu.

Direkcija za stambena i imovinska pitanja predstavljala je nezavisno telo koje je osnovao UN-

Habitat sa sedištem u Najrobiju u Keniji. Direkcija je dobila sredstva od država donatora,

uglavnom od švajcarske i norveške vlade, i nije zavisila od sveukupnog UNMIK-ovog budžeta.

U okviru Direkcije, osnovana je Komisija za rešavanje stambenih i imovinskih zahteva kao

kvazi-pravosudno telo koje će donositi odluke o zahtevima. Komisija, sačinjena od panela sa

jednim lokalnim i dva međunarodna komesara, procenjivala je dokaze i razmatrala podnete

zahteve na zatvorenim sednicama.

                                                             86

Čini se da su oni koji su pripremali Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN imali na umu samo raseljene

kosovske Albance na Kosovu i van njega do juna 1999. prilikom integrisanja koncepta povratka i izgradnje u

dokumentu. Veoma malo – ili nimalo – pažnje, kako izgleda, posvećeno je razmatranjima o raseljenim nealbanskim

zajednicama nakon juna1999. i problemima koji su iz toga proistekli, kao što je restitucija imovine. 87

Nasuprot tome, Dejtonski mirovni sporazum u Bosni i Hercegovini eksplicitno integriše pravo na restituciju u

svom tekstu. Aneks 7, poglavlje 1, član I (I) navodi: „Sve izbeglice i raseljena lica imaju pravo da se slobodno vrate

u svoje domove. Oni imaju pravo da im se vrati imovina koje su lišeni tokom sukoba nakon 1991. i da dobiju

obeštećenje za svu imovinu koja im ne može biti vraćena.“ 88

Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, 10 jun 1999. 89

Videti Principe Ujedinjenih nacija o smeštaju i restituciji imovine izbeglica i raseljenih lica (United Nations

Principles on Housing and Property Restitution for Refugees and Displaced Persons), „Pinjeirovi principi“ (“The

Pinheiro Principles”). U principu 29(2) se navodi: „Nadležni organi imaju dužnost i odgovornost da pomognu

interno raseljenim licima koja su se vratila ili preselila da povrate u mogućoj meri njihovu imovinu koju su napustili

ili im je oduzeta nakon raseljenja. U slučaju da povratak te imovine nije moguć, nadležni organi moraju obezbediti

ili pomoći tim licima da dobiju odgovarajuću kompenzaciju ili drugi oblik pravične odštete“.

26

  23 

Direkcija za stambena i imovinska pitanja upravljala je celokupnim procesom. Pravni okvir za

Direkciju i Komisiju ustanovljen je u vidu UNMIK-ove Uredbe 1999/23 i UNMIK-ove Uredbe

2000/60. Uredba 2000/60 definisala je ekskluzivnu nadležnost Komisije za rešavanje stambenih i

imovinskih zahteva za tri vrste zahteva, a to su: zahtevi kategorije A, koji se odnose na imovinu

koja je izgubljena zbog diskriminatorske primene pojedinih zakona u periodu između 1989. i

1999. godine (ova kategorija skoro isključivo obuhvata kosovske Albance ranije zaposlene u

državnim institucijama); zahtevi kategorije B, koji se odnose na neformalne imovinske

transakcije stambenom imovinom tokom istog perioda; i zahtevi kategorije C, koji se odnose na

gubitak stambene imovine tokom 1999. ili nakon toga (ogromna većina ovih zahteva odnosi se

na pripadnike manjina, pretežno kosovske Srbe).90

Direkcija za stambena i imovinska pitanja usredsredila se isključivo na stambenu imovinu i do

2005. godine uglavnom nije obraćala pažnju na komercijalnu ili poljoprivrednu imovinu, koja je

bila izuzeta iz njenog mandata. Direkcija je na raspolaganju imala više inovativnih instrumenata

za rešavanje zahteva. Stambena imovina mogla je biti stavljena pod upravu Direkcije u slučaju

da njen pravi vlasnik nije bio voljan ili u mogućnosti da se vrati i preuzme je. Direkcija je potom

imala pravo da iznajmljuje tu imovinu i da dobijenu rentu šalje vlasniku, kako bi raseljena lica

imala korist od svoje imovine. Takođe, Direkcija je, uz saglasnost pravog vlasnika, mogla

ponuditi korišćenje stana pod svojom upravom u humanitarne svrhe porodicama ili useljenicima

bez sopstvenog doma. Direkcija je imala ekskluzivno ovlašćenje da protera osobe koje ilegalno

žive na određenom imanju i osigura njihovo iseljenje. Sa tim ciljem, Direkcija je potpisala

memorandum o razumevanju sa policijom UNMIK-a i Kosovskom policijskom službom kako bi

se obezbedila njihova pomoć prilikom iseljavanja. Najzad, relevantnim propisima ustanovljeno

je da su odluke Direkcije za stambena i imovinska pitanja konačne, pravosnažne, da se na njih ne

može podneti žalba i da ne mogu biti poništene od strane bilo kog drugog suda.91

Prve godine rada Direkcije bile su obeležene nedostatkom sredstava, teškoćama u upravljanju i

obezbeđivanju osoblja, kao i lošom koordinacijom sa drugim relevantnim agencijama,

prevashodno opštinskim organima vlasti i centralnim Zemljišnim registrom Kosova. Direkciji je

takođe bilo potrebno vreme da u potpunosti ostvari svoje prisustvo na terenu, naročito u pogledu

kontakta sa zajednicom raseljenih lica; deložacije su počele u većoj meri da se sprovode tek

skoro tri godine nakon početka rada Direkcije.

I pored toga, nakon što je Direkcija u potpunosti kadrovski popunjena i nakon što je realizovala

funkcionalan memorandum o razumevanju sa policijom, postepeno je uspela da preuzme zahteve

iz svih kategorija i rešava ih. Do 2007. godine, Direkcija i Komisija donele su 28.828 rešenja o

                                                             90

Vidi UNMIK-ova Uredba 1999/23, „O osnivanju Direkcije za stambena i imovinska pitanja i Komisije za

rešavanje stambenih i imovinskih zahteva“, 15. novembar 1999; UNMIK-ova Uredba 2000/60, „O zahtevima

vezanim za stambenu imovinu i proceduralnim pravilima Direkcije za stambena i imovinska pitanja i Komisije za

rešavanje stambenih i imovinskih zahteva“, 31. oktobar 2000. 91

Vidi UNMIK-ova Uredba 1999/23, koja propisuje da su konačna rešenja Komisije za rešavanje stambenih i

imovinskih zahteva obavezujuće i pravosnažne, te da ne podležu reviziji od strane bilo kakvog drugog pravosudnog

ili administrativnog tela na Kosovu.

27

  24 

stambenoj imovini (98,9 procenata od ukupnog broja od 29.160 zahteva)92

. Devedeset odsto svih

zahteva vezanih za stambenu imovnu upućeno je od strane manjina, uglavnom kosovskih Srba.93

Ipak, to ne znači da su ljudi ponovo preuzeli svoju imovinu niti da su se vratili na Kosovo.

„Implementacija“ predstavlja administrativni termin koji se odnosi na više različitih scenarija:

a) Podnosilac zahteva (obično Srbin sa Kosova) postigao je privatni sporazum i prodao imovinu.

b) Imovina je uništena i ne može biti stavljena pod upravu Direkcije (zvanični podaci pokazuju

da je 10.108 imovinskih objekata manjina za koje je zahtev podnet pre osnivanja Direkcije

uništeno i da stoga Direkcija i Komisija nisu mogle da ponude bilo kakvo rešenje). U ovim

slučajevima, Komisija izdaje deklarativnu izjavu kojom samo ustanovljava zakonito vlasništvo

podnosioca zahteva.94

c) Direkcija upravlja imovinom u odsustvu zakonitog vlasnika.

d) Direkcija odbacuje slučaj zbog nedostatka dokaza.

e) Zakoniti vlasnik je istinski preuzeo svoju imovinu.95

Vlasnici iz manjinskih zajednica

naknadno su, nakon preuzimanja, prodali mnoge stambene objekte u urbanim centrima zato što

su bezbednosni problemi i ekonomski uslovi sprečili njihov povratak.

Pored dugih odlaganja prilikom donošenja konačnih rešenja, Direkcija se suočila sa dodatnim

izazovima kada bi se nezakoniti stanari vratili na imanje nakon iseljenja. U takvim slučajevima,

vlasnici nisu imali rešenje koje bi im omogućilo da ponovo preuzmu svoju imovinu. Uredba

2006/60 jasno je definisala da nakon iseljenja nelegalnih stanara Direkcija za stambena i

imovinska pitanja mora zapečatiti imovinu i predati ključeve pravom vlasniku. Nakon što bi do

toga došlo, ovlašćenja Direkcije bi se okončala i slučaj bi bio zatvoren.

Raseljena lica suočena sa ovim problemom moraju stupiti u kontakt sa policijom ili podneti

žalbu lokalnom sudu. Uprkos činjenici da član 13.6 UNMIK-ove Uredbe 2000/60 propisuje da

policija ima pravo da postupa ex officio i da ukloni nelegalne stanare,96

ona je često odbijala da

deluje bez naloga lokalnog tužioca. Iako protivzakonito useljavanje predstavlja krivično delo u

                                                             92

OSCE, Mission in Kosovo, “Eight Years After: Minority Returns and Housing and Property Restitution in

Kosovo”, Department of Human Rights, Decentralization and Communities, jun 2007. 93

Dan Bilefsky, “As Kosovo Rebuilds, U.N. Hurries to Return Property”, New York Times, 16 februar 2008. Videti i

internet prezentaciju Kosovske agencije za imovinu (http://kpaonline.org). 94

OSCE, Mission in Kosovo, “Eight Years After: Minority Returns and Housing and Property Restitution in

Kosovo”, Department of Human Rights, Decentralization and Communities, jun 2007. 95

Ibid., 25. 96

Vidi član 13.6 UNMIK-ove Uredbe 2000/60, „O zahtevima vezanim za stambenu imovinu i proceduralnim

pravilima Direkcije za stambena i imovinska pitanja i Komisije za rešavanje stambenih i imovinskih zahteva“, 31.

oktobar 2000. U članu stoji: „Direkcija će obavestiti podnosioca zahteva o zakazanom datumu iseljenja. Nakon

sprovođenja iseljenja, ako podnosilac zahteva ili privemeni stanar nisu prisutni da odmah preuzmu imovinu,

nadležni službenik mora zapečatiti imovinu i obavestiti podnosioca zahteva. Svako ko bez zakonski opravdanog

razloga uđe na imovinu lomeći pečat biće uklonjen od strane policijskih organa“.

28

  25 

skladu sa Privremenim krivičnim zakonikom Kosova,97

policija je oklevala da podigne optužnice

ili uhapsi prestupnike. Sve ovo je, u osnovi, raseljenim licima-povratnicima i drugima oduzelo

njihovo pravo da ponovo preuzmu svoje vlasništvo, s obzirom na to da su tužioci vrlo retko, a

možda i nikada nisu, dizali optužnice protiv ilegalnih stanara na imovini raseljenih lica, niti su

davali naloge policiji da ih iseli.

Naročito su uznemirujući slučajevi u koje su umešani političari, zvaničnici i institucije koje

protivzakonito uzimaju imovinu pripadnika manjina. Direkcija je sprovela nekoliko kampanja

kako bi informisala javnost o problemima vezanim za imovinska prava pokušavajući da navede

stanovnike Kosova da uzurpaciju svojine više ne smatraju prihvatljivom praksom. Ipak, ta

poruka, da se vladavina zakona mora poštovati, podrivena je slučajevima u kojima su ministri,

članovi kosovske i opštinskih skupština, sudije, policajci i drugi bespravno zaposedali tuđu

svojinu.

Više široko publikovanih slučajeva u koje su bili umešani veoma moćni bivši članovi OVK imali

su udarno mesto u medijima i doneli su velike probleme Direkciji,98

ali brojniji slučajevi sa

manje poznatim zvaničnicima bolje odslikavaju ovaj problem. Oni su naročito zastupljeni u

oblastima u kojima raseljena lica još uvek nisu prodala svoju imovinu, niti su do danas pokazala

spremnost da to učine. Nekoliko kratkih primera će ovo pokazati.99

U opštini Klina, u regionu Peći, opština je uzela kuću Vinke i Saše Radosavljevića, srpskog

bračnog para koji je izbegao sa Kosova 1999. godine, i pretvorila ju je u omladinski centar.

Radosavljevići su dobili spor pred Komisijom za rešavanje stambenih i imovinskih zahteva, ali je

opština odbila da im vrati imovinu i napusti objekat. Nakon upornog pritiska i intervencije

UNMIK-a, Direkcije i drugih međunarodnih političkih aktera, opština je, uz oklevanje, vratila

kuću Radosavljevićima. Oni su se vratili u septembru 2007. Potom je opština odlučila da

nezakonito zapleni imovinu i zapretila porodici da će im srušiti dom. Opština je ponudila 10.000

evra kao obeštećenje u okviru postupka koji nije sproveden u skladu sa odredbama Zakona o

eksproprijaciji.

Radmila Vuličević, raseljeno lice srpske nacionalnosti, poseduje stan u atraktivnom delu Prištine

koji je bio prisvojen od strane bivšeg ministra za saobraćaj i telekomunikacije; ona je godinama

čekala da povrati svoju imovinu. U gradu Peći, kosovski Crveni krst je zaposeo dom raseljenog

                                                             97

Vidi članove 259 i 166 Privremenog krivičnog zakonika Kosova. 98

Tri takva slučaja odnose se na atraktivnu svojinu u Prištini i njihove aktere čine bivši visoki komandanti OVK:

Sami Luštaku, Remi Mustafa i brat premijera Hašima Tačija. U sva tri slučaja, Direkcija za stambena i imovinska

pitanja uspešno je presudila u korist pravih vlasnika, ali iseljenja su predstavljala mučan proces u kojem je

učestvovala policija UNMIK-a, a posredovali su visoki zvaničnici civilne administracije UNMIK-a. U jednom od

ovih slučajeva, vlasnik, Srbin sa Kosova, naposletku je morao da proda svoju imovinu ispod tržišne cene. Vidi

UNMIK, “Cutting Back the Property Jungle”, Focus Magazine, 2. oktobar 2002. 99

Primeri su preuzeti iz intervjua sa visokim zvaničnikom UNMIK-a 22. jula 2008.; iz pisma gđe Radmile Vuličević

poslatog Kancelariji policijskog komesara 11. septembra 2008.; i iz intervjua sa starijim sveštenim licem iz

manastira Visoki Dečani Srpske pravoslavne crkve 17. jula 2008.

29

  26 

lica srpske nacionalnosti. U gradu Istoku, Poštanska i telegrafska agencija Kosova naposletku je

iseljena iz doma drugog raseljenog lica srpske nacionalnosti.

U Dečanima, opština je jednostrano izmenila vlasničke spiskove opštinskog zemljišnog registra

kako bi izbrisala manastir Srpske pravoslavne Crkve Visoki Dečani kao vlasnika dve zemljišne

parcele koje je srpska vlada vratila manastiru (u odsustvu Zakona o restituciji) Uredbom o

poklonu iz 1997. godine. Sedamnaestog maja 2008. godine, specijalni predstavnik generalnog

sekretara – koristeći svoja izvršna ovlašćenja u skladu sa Rezolucijom 1244 – naredio je opštini

da vrati zemljišni registar u prvobitno i zakonito stanje, do eventualne kasnije sudske presude o

pravu vlasništva, ali je opština odbila da to učini.100

Ovi i mnogi drugi primeri, kako izgleda, odražavaju uznemirujući nedostatak poštovanja za

princip imovinskog prava u jednom segmentu kosovskog društva. Činjenica da su neki

zvaničnici i lideri zajednice nelegalno zaposeli imovinu pripadnika manjina otežala je napore

Direkcije za stambena i imovinska pitanja da ponovo uspostavi imovinska prava, podrila poruku

o značaju vladavine prava i ukazala veoma ozbiljne nedostatke kosovskog društva u ovom

pogledu.

C. KOSOVSKA AGENCIJA ZA IMOVINU

Postajalo je nemoguće ignorisati rastući jaz između presuđivanja u zahtevima koji se tiču

imovine od strane Direkcije za stambena i imovinska pitanja / Komisije za rešavanje stambenih i

imovinskih zahteva, i odsustva bilo kakvog delovanja u oblasti komercijalne i poljoprivredne

imovine. Ovaj problem je istaknut u oktobru 2005. u izveštaju specijalnog izaslanika generalnog

sekretara UN za Kosovo, Kaja Eidea.101

Izveštaj je trebalo da predstavlja procenu postojanja

uslova za otpočinjanje političkog procesa određivanja budućeg statusa Kosova. Eide je

identifikovao nelegalno zaposedanje komercijalne i poljoprivredne imovine kao jedan od

najvažnijih faktora koji sprečavaju raseljena lica da se vrate na Kosovo; stoga ono predstavlja

ozbiljnu prepreku budućem ekonomskom razvoju.102

U okviru međunarodne zajednice povela se debata o najboljem načinu na koji se može rešiti ovaj

problem. U vidu savetodavnog mišljenja, Odeljenje za pravosuđe UNMIK-a preporučilo je da se

                                                             100

Vidi Izvršna odluka UNMIK-a br. 2008/21, „Dodatno u vezi sa Izvršnom odlukom br. 2008/16 kojom se

privremeno stavljaju van snage stavke koje se odnose na pojedine zemljišne parcele u Zemljišnom registru opštine

Dečani“, 17. maj 2008. 101

Kai Eide, specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a, “A Comprehensive Review of the Situation in

Kosovo”, Savet bezbednosti UN, 7. oktobar 2005. 102

Ibid. U paragrafu 49 se navodi: „Veliki broj poljoprivrednih i komercijalnih imanja i dalje je nelegalno

zaposednut. To predstavlja ozbiljnu prepreku povratku i samostalnom izdržavanju. Iako je najveći deo stambenih

imovinskih zahteva rešen, manje od polovine odluka je sprovedeno u delo. Lokalni sudovi imaju veliki broj

zaostalih slučajeva koji se odnose na imovinu – desetine hiljada. Ta situacija ne sme da se produži. Vlada i

međunarodna zajednica smesta moraju rešiti ovo pitanje i pronaći alternativni način za rešavanje nerešenih slučajeva

i implementaciju odluka koje su donete“.

30

  27 

ne modifikuje mandat Direkcije i da se ne formira novo međunarodno telo,103

već da se izvrši

prenos nadležnosti na lokalne sudove. Odeljenje za pravosuđe je smatralo da Direkcija

predstavlja vanrednu meru s obzirom na institucionalni vakuum i urgentne humanitarne

okolnosti iz 1999. godine. Međutim, došao je trenutak da sudovi preuzmu punu odgovornost za

slučajeve iz oblasti imovinskih prava zbog potrebe za transparentnošću i zakonskim procesom,

nižeg standarda kvalifikacija osoblja Direkcije, odsustva pravnih lekova nakon odluka Komisije,

i nezadovoljavajućih mogućnosti Direkcije da sprovodi svoj mandat.104

Uprkos određenoj

opravdanoj zabrinutosti zbog lokalnih sudova, Odeljenje za pravosuđe smatralo je da je

uklanjanje sudova iz celog procesa poslalo loš signal u pogledu sposobnosti sudskog sistema da

nepristrasno presuđuje u imovinskim slučajevima.105

Međunarodna zajednica je 4. marta 2006. zamenila Direkciju za stambena i imovinska pitanja

Kosovskom agencijom za imovinu, koja predstavlja nezavisnu lokalnu agenciju zaduženu za

rešavanje svih nerešenih sporova vezanih za konflikt koji se odnose na stambenu, komercijalnu i

poljoprivrednu imovinu.106

Kosovska agencija za imovinu sastoji se od izvršnog sekretarijata

koji upravlja obradom zahteva, nadzornog odbora koji izvršnom sekretarijatu obezbeđuje

administrativni nadzor i političke smernice, kao i od nezavisne Komisije za imovinske zahteve,

kvazi-pravosudnog tela koje presuđuje o zahtevima koje upućuje izvršni sekretarijat.107

Komisija

za imovinske zahteve koristi, u vidu svojih pravila o proceduri i dokazivanju, specijalni (sui

generis) režim, „što joj daje neophodna sredstva za rešavanje velikog broja slučajeva na efikasan

način“.108

Kosovska vlast, preko premijera, imenuje dva člana nadzornog odbora; preostali član je

međunarodni zvaničnik. Komisija za imovinska pitanja ima ovlašćenje da donosi odluke o

imovini koja je predmet zahteva u pogledu vlasništva nad njom, prava korišćenja i zakonskog

posedovanja.109

Za razliku od sistema koji se sastojao od Direkcije za stambena i imovinska

pitanja / Komisije za rešavanje stambenih i imovinskih zahteva, odluke Komisije za imovinska

pitanja podležu žalbama. Žalbe se podnose Vrhovnom sudu Kosova, koji predstavlja specijalno

veće sačinjeno od tri sudije (dvojica međunarodnih i jednog lokalnog sudije).110

Što je

najvažnije, odluke Komisije za imovinske zahteve predstavljaju odluku o pravu vlasništva i

                                                             103

Vidi interni savetodavni memorandum Odeljenja za pravosuđe, “Should it be HPD instead of the Courts?”,

UNMIK – Odeljenje za pravosuđe, 2006. 104

Ibid. 105

Ibid. Vidi posebno stranu 1: „Imovina predstavlja najznačajnije pitanje za većinu Srba koji su bili raseljeni u

centralni deo Srbije. Nepristrasan i transparentan proces sproveden od strane sudova povećaće njihovo poverenje u

pravosudni sistem Kosova i druge institucije“. 106

Vidi UNMIK-ovu Uredbu 2006/10, „O rešavanju zahteva koji se odnose na privatnu nepokretnu imovinu,

uključujući poljoprivrednu i komercijalnu imovinu, koju nasleđuje UNMIK-ova Uredba 2006/50“, 4. mart 2006. 107

Vidi Knut Rosandhaug, godišnji izveštaj Kosovske agencije za imovinu, “KPA 2007: In Brief”, decembar 2007. 108

Ibid. 109

OSCE, Mission in Kosovo, “Eight Years After: Minority Returns and Housing and Property Restitution in

Kosovo”, Department of Human Rights and Rule of Law, jun 2007. 110

Ibid.

31

  28 

trebalo bi da omoguće onim osobama koje uspešno ostvare svoj zahtev da registruju svoje

vlasništvo ili pravo korišćenja u kosovskom Registru nepokretne imovine.111

Kosovska agencija za imovinu preuzela je odgovornost Direkcije/Komisije za upravu nad

stambenom imovinom, posebno imovinom za koju se smatra da je napuštena.112

Kako navodi

Agencija, do aprila 2008. pod njenom upravom bilo je oko 4.457 imovinskih objekata, od kojih

je 3.848 bilo iznajmljeno u ime raseljenih lica.113

Agencija je takođe morala da kompletira 721

odluku Komisije za rešavanje stambenih i imovinskih zahteva koje su čekale na implementaciju,

na osnovu uspešnih zahteva podnosilaca koji su tražili da ponovo preuzmu svoju imovinu.114

Kosovska agencija za imovinu počela je sa radom pod teškim okolnostima. Do 27. juna 2007.

prikupila je oko 40.000 zahteva i donela odluke o 11.168 zahteva.115

Ipak, nijedan od tih 11.168

zahteva nije realizovan zato što veće Vrhovnog suda koje će razmatrati žalbe još uvek nije

formirano.116

Agencija je takođe imala i probleme sa budžetom koji su negativno uticali na njenu sposobnost

da radi svoj posao. Sredstva Konsolidovanog budžeta Kosova i UNMIK-a (koja su činila 32

procenta budžetskih potreba Agencije) nisu bila dovoljna da omoguće rad i Agencija se borila da

dobije sredstva od donatora. Ovaj finansijski manjak ozbiljno je uticao na sposobnost Agencije

da zadrži kvalifikovano osoblje. Nedostatak sredstava takođe je doveo do toga da je mogućnost

Agencije da vrši iseljenja i održava komunikaciju sa raseljenim licima bila ograničena. Tako, u

pojedinim slučajevima, Agencija nije mogla da dostavi odluke Komisije za imovinske zahteve

strankama u sporu.117

Finansijski problemi i druge teškoće negativno su uticale na sposobnost Kosovske agencije za

imovinu da izvršava svoj mandat i usporile proces odlučivanja. Odlaganja su zauzvrat dovela do

toga da mnogi podnosioci zahteva – uglavnom raseljena lica – izgube poverenje u ceo proces i

svu nadu da će pravda u njihovom slučaju biti zadovoljena.

Agencija se takođe suočila i sa drugim institucionalnim izazovima. Zemljišni registar Kosova

odbija da Agenciji dozvoli pristup svojim kartografskim podacima, što bi uveliko ubrzalo proces

verifikacije individualnih zahteva.118

U avgustu 2007. godine, specijalni predstavnik generalnog

sekretara suspendovao je implementaciju zbog nedostatka podrške kosovskih vlasti za proces

izvršenja.

                                                             111

Ibid. 112

Vidi UNMIK-ovu Uredbu 2000/60, odeljak 1. Napuštena je „svaka imovina koju su vlasnik ili zakoniti uživalac i

članovi njegove/njene porodice privremeno ili stalno, izuzevši povremene odlaske, prestali da koriste i koja je

prazna ili ilegalno zaposednuta“. 113

Vidi Knut Rosandhaug, godišnji izveštaj Kosovske agencije za imovinu, “KPA 2007: In Brief”, decembar 2007. 114

Ibid. 115

Ibid. 116

OSCE, Mission in Kosovo, “Human Rights, Ethnic Relations and Democracy in Kosovo”, detaljni izveštaj, 2008. 117

Ibid. 118

Ibid.

32

  29 

Trinaestog juna 2008. godine, kosovska skupština usvojila je zakon kojim se UNMIK-ova

ovlašćenja i odgovornosti u vezi sa Kosovskom agencijom za imovinu prenose na međunarodnog

civilnog predstavnika Evropske unije.119

Imajući u vidu zvaničnu politiku Vlade Srbije da ne

priznaje zakonitost mandata međunarodnog civilnog predstavnika, novi zakon pokreće ozbiljna

pitanja u pogledu buduće saradnje između srpskih organa vlasti i Kosovske agencije za imovinu.

Vlada Srbije objavila je da se kancelarije Agencije u Srbiji suspenduju, tvrdeći da se ona nije

efikasno bavila pitanjem zaštite imovinskih prava srpskih građana čija imovina je nezakonito

uzurpirana na Kosovu.120

Zbog toga je postalo skoro nemoguće da Agencija verifikuje

dokumente u Srbiji, kontaktira podnosioce zahteva tražeći dodatne informacije, obavesti sve

strane o rezultatima procesa presuđivanja, ili da pribavlja potvrđujuće dokaze. Uprkos suspenziji

kancelarije Agencije u Srbiji, UNMIK-ova Uredba 2006/50 ostala je na snazi, i izvršni direktor

Agencije i upravni tim, postavljeni od strane UNMIK-a, koegzistirali su sa onima koje je

postavio međunarodni civilni predstavnik.

UNMIK-ova Uredba 2006/50 istekla je 23. decembra 2008., čime je okončan UNMIK-ov rad sa

Kosovskom agencijom za imovinu. Pre toga, Vlada Srbije je pregovarala sa UNMIK-om o

produženju ove uredbe kao preduslovu za ponovno otvaranje kancelarija ove agencije. Pregovori

su se odigrali unutar okvira Plana od šest tačaka za Kosovo predloženog od strane generalnog

sekretara UN koji je predstavljen Savetu bezbednosti 24. novembra 2008.121

U vreme pisanja

ovog izveštaja, UN i Vlada Srbije pregovarali su o imovinskim pitanjima pokušavajući da

pronađu način za savladavanje postojećih prepreka, naročito kada se radi o prisustvu strukture

Međunarodne civilne kancelarije u okviru Kosovske agencije za imovinu, koju ni Srbija ni

UNMIK formalno ne priznaju. Određeni broj relevantnih organizacija, posebno Organizacija za

evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), podržavaju produženje UNMIK-ove Uredbe 2006/50

koja, odvojeno od praktičnih razmatranja o ponovnom otvaranju kancelarije Agencije u Srbiji,

sadrži pravne mehanizme koji su pogodniji za rešavanje individualnih imovinskih pitanja nego

kosovski zakoni usvojeni u junu 2008.122

Postoji ozbiljna zabrinutost da kosovski zakoni ne

rešavaju na adekvatan način pitanje izbacivanja ilegalnih useljenika, niti programa

iznajmljivanja, kao i da ne sadrže jasne, obavezujuće odredbe o implementaciji tog programa.123

U ovom trenutku, Kosovska agencija za imovinu nastavlja sa rešavanjem predmeta, naročito

kada se radi o 30.000 od 41.000 predmeta u kojima ne postoje drugi, suprotstavljeni zahtevi.

Ipak, implementacija je i dalje relativno skromna. Svi posmatrači saglasni su da je zatvaranje

                                                             119

Zakon br. 03/L-079, dopuna UNMIK-ove Uredbe 2006/50, „O rešavanju zahteva koji se odnose na privatnu

nepokretnu imovinu, uključujući poljoprivrednu i komercijalnu imovinu“, 13. jun 2008. 120

OSCE, Mission in Kosovo, “Human Rights, Ethnic Relations and Democracy in Kosovo”, detaljni izveštaj, 2008. 121

Vidi “Report of the Secretary-General on the United Nations Interim Administration Mission in Kosovo”, 24.

novembar 2008, 4. 122

Intervju sa visokim zvaničnikom OEBS-a, 26. januar 2009. 123

Ibid.

33

  30 

kancelarije Agencije u Srbiji usporilo njen rad i da se podnosioci imovinskih zahteva sada

suočavaju sa ozbiljnim preprekama u ispunjavanju svojih prava na zakonski proces.124

 

D. POLICIJA

Kao što je nagovešteno ranije, policija ima ključnu institucionalnu ulogu u oblasti vlasničkih

prava; Direkcija za stambena i imovinska pitanja i Kosovska agencija za imovinu oslanjali su se

na policiju i njenu pomoć u sprovođenju iseljenja i sprečavanju ponovnog nezakonitog

uzurpiranja imovine. Njena uloga je od najvećeg značaja za održavanje i sprovođenje zakona u

sferi vlasničkih prava. Postupci policije u ovoj oblasti do sada nisu bili jednoznačni i odražavaju

krhkost institucija vladavine zakona na Kosovu.

Nakon odlaska srpske policije u junu 1999. godine na Kosovu više nije postojala policijska

služba. UNMIK je odmah počeo sa regrutovanjem policajaca iz različitih zemalja kako bi

formirao međunarodne policijske snage, „Policiju UNMIK-a“. Zapošljavanje, raspoređivanje i

strukturisanje Policije UNMIK-a izvršeno je u periodu od 1999. do 2001. godine. Policija

UNMIK-a je došla pod okrilje međunarodnog policijskog komesara i zamenika specijalnog

predstavnika generalnog sekretara za policiju i pravosuđe (tzv. UNMIK-ov Stub I od 2001.

godine). Oni su imali puna izvršna ovlašćenja u okviru Rezolucije 1244 da sprovode sve korake

u oblasti delovanja policije. Istovremeno, UNMIK je užurbano radio na planovima regrutovanja,

obuke i formiranja lokalne Kosovske policijske službe (KPS),125

Taj projekat je krenuo praktično

„od nule“.

Tokom ovog perioda desio se veliki deo procesa uništavanja i prisvajanja imovine. Policija

UNMIK-a često je bila prevladana i nepripremljena za rešavanje tog problema. Postojala je

konfuzija u pogledu važećih zakona u oblasti prisvajanja imovine i prinudnog iseljavanja.

Službenici Policije UNMIK-a došli su iz brojnih zemalja, sa različitim nivoima stručnosti i

različitim pristupima vršenju policijskih dužnosti. Nedostatak institucionalnog jedinstva uticao je

na sposobnost policije da odgovori na izazove na koherentan i jedinstven način. Štaviše, na

policijske snage su negativno uticale česte promene policajaca i komandira u službi, s obzirom

na to da je komandni kadar funkcionisao na bazi fiksne rotacije iz nacionalnih kontingenata. To

je prouzrokovalo nedostatak kontinuiteta u vođstvu i u praksi. Novi policajci gubili su dragoceno

vreme na upoznavanje sa svojim zadacima i situacijom na Kosovu. Tekuće istrage često su

bivale zapostavljene nakon rotacije, kada bi policijski službenik koji ju je vodio napustio službu.

U ovoj ranoj fazi, snage Policije UNMIK-a postupale su ad hoc i na improvizovan način u

oblasti vlasničkih prava. Pojedini policajci su primenjivali proaktivni pristup i samoinicijativno

izbacivali bespravne stanare tako što su sprovodili istragu i sami fizički uklanjali nelegalno

useljene. Drugi policajci su odbijali da se mešaju u vlasnička pitanja i upućivali ljude da se

                                                             124

Ibid. 125

Nakon usvajanja Zakona o policiji br. 03/L-035 15. juna 2008. godine u kosovskoj skupštini, naziv službe je

zvanično definisan kao „Kosovska policija“ (KP). U ovom tekstu se radi konsistentnosti koristi skraćenica „KPS“.

34

  31 

obrate lokalnim sudovima. Kada je Direkcija za stambena i imovinska pitanja postala potpuno

funkcionalna, neki službenici Policije UNMIK-a potpuno su prestali da se bave pitanjima

vlasničkih prava i prepustili tu oblast Direkciji.

Uloga Policije UNMIK-a bila je ograničena na sprovođenje zakona u vezi sa sprečavanjem

neovlašćenog ulaska i možda na pružanje pomoći Direkciji za stambena i imovinska pitanja

prilikom prinudnih iseljenja. Ipak, raširenost problema nezakonitog prisvajanja imovine, u

kombinaciji sa određenim, ranije opisanim, internim manama Policije UNMIK-a, doveli su do

toga da ona nije bila efikasna u sprečavanju uzurpacije imovine.

Kosovska policijska služba imala je najveći prioritet za UNMIK. U saradnji sa Međunarodnom

organizacijom za migracije, UNMIK je formirao program koji je bio usmeren ka regrutovanju

bivših boraca OVK u redove KPS-a. Policajci su u prvoj fazi često zapošljavani nasumično, s

obzirom na to da je bilo potrebno formirati KPS što je pre moguće. Obuka je vršena u Školi

Kosovske policijske službe u Vučitrnu koju je Misija OEBS-a osnovala na lokaciji nekadašnje

policijske akademije. Obuka je najpre obuhvatala samo osnove i sastojala se od šestonedeljnog

kursa i kasnije obuke uz učešće mentora iz Policije UNMIK-a. UNMIK je načinio napor da

regrutuje što više ne-Albanaca. Policijski službenici KPS-a delovali su pod upravom Policije

UNMIK-a do 2005. godine, kada je započet prenos pojedinih policijskih stanica i regiona u ruke

KPS-a.

KPS se često predstavlja kao jedan od retkih uspeha međunarodne misije na Kosovu. U

određenom smislu, to je tačno. UNMIK i OEBS formirali su novu policijsku službu i obezbedili

obuku i politički okvir na osnovu modernih, demokratskih standarda pod veoma teškim

okolnostima. U periodu do nedavnog jednostranog proglašenja nezavisnosti, KPS je takođe bila

jedna od najviše multietnički orijentisanih institucija na Kosovu.126

Ipak, postoje izvesni

strukturni izazovi koji ograničavaju sposobnost KPS-a da bude potpuno funkcionalna i efikasna

policijska snaga, i oni imaju uticaja na pristup koji je KPS usvojio u oblasti zaštite vlasničkih

prava.

Kao institucija, KPS nije imun na preovlađujuće stavove i gledišta u zajednici u kojoj deluje;

zaista, KPS ih povremeno odražava. Činjenica da su mnogi kosovski Albanci, policijski

službenici KPS-a, nekadašnji pripadnici OVK, pojačava prisustvo nacionalističke ideologije

OVK i negativno mišljenje o manjinama koje mnogi policajci imaju. Mreža OVK i dalje postoji

paralelno sa zvaničnim institucijama, i ta mreža utiče na stavove i lojalnost bivših članova,

uključujući i one koji rade u KPS-u. Policijski službenici Policije UNMIK-a često se šale na

račun policijskog lanca komandovanja i porede ga sa lancem ishrane u kosovskom društvu,

misleći na centre moći i bogatstva koje niko na Kosovu ne može ignorisati. Postojanje paralelnih

                                                             126

Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008., većina kosovskih Srba koji su bili u KPS-u,

protestvujući zbog proglašenja nezavisnosti i u skladu sa politikom sopstvene vlade, povukla se iz KPS-a. KPS je

suspendovao isplate njihovih plata, što je pojačalo napetost. UNMIK posreduje u pronalaženju rešenja kako bi se ovi

kosovski Srbi vratili u redove KPS-a.

35

  32 

izvora moći koji su povezani svojom lojalnošću prema klanovima ili bivšim mrežama OVK

znatno otežava rad osoblju KPS-a koje želi da savesno sprovodi svoje dužnosti u malim

gradovima i zajednicama. U takvoj sredini nema anonimnosti, svi se međusobno poznaju i

porodične veze su veoma jake, zbog čega pojedini policijski službenici KPS-a izbegavaju svaku

aktivnost koja bi mogla dovesti do sukoba sa moćnim pojedincima ili dovesti njih ili njihovu

porodicu u opasnost.

Služba takođe nema dovoljno kvalifikovanog osoblja, i to često uzrokuje relativno slabo vođstvo

i nedostatak inicijative i proaktivnog pristupa policijskom radu. Ove strukturne teškoće bile su

najuočljivije tokom nereda u martu 2004. Izuzevši pojedine policajce koji su pokazali veliku

hrabrost i posvećenost, KPS, zajedno sa Policijom UNMIK-a i KFOR-om, nije uspela da zaštiti

ljude i njihovu imovinu. Nakon toga, manjine nemaju poverenja u ovu policijsku službu i njen

kredibilitet.127

Sa druge strane, većina kosovskih Albanaca ima relativno pozitivno mišljenje o

policijskoj službi koju smatraju svojom.

U oblasti vlasničkih prava, KPS je potpisao memorandum o razumevanju sa Kosovskom

agencijom za imovinu kojim se uspostavlja protokol o saradnji u vezi sa prinudnim iseljavanjem

nelegalnih stanara. KPS je napravio nacrt Standardne operativne procedure (SOP – interni

dokument koji policajcima govori kako treba da se ponašaju prilikom sprovođenja prinudnih

iseljenja – deložacija) na osnovu Memoranduma o razumevanju.128

Uopšteno govoreći, KPS je

ostvarila zadovoljavajući uspeh u pogledu saradnje i pružanja pomoći Kosovskoj agenciji za

imovinu prilikom vršenja prinudnih iseljenja. To je predstavljalo težak zadatak za pojedine

policijske službenike, kosovske Albance, s obzirom na stavove formirane tokom sukoba i

činjenicu da ogromnu većinu nelegalnih stanara čine kosovski Albanci.129

I pored toga, KPS je bila popustljiva u pogledu ponovnog prinudnog iseljavanja. Imovina često

biva ponovno zaposednuta nakon prvog iseljenja, zbog čega je zakoniti vlasnici ne mogu

preuzeti. U mnogim slučajevima, KPS nije primenila važeće odredbe krivičnog zakonika protiv

osoba koje ilegalno ulaze na tuđu imovinu i protivzakonito je prisvajaju zato što u većini

slučajeva nije postupala protiv njih.

U nekim slučajevima policija ne preduzima korake protiv osoba koje su se, nakon prinudnog

iseljenja, vratile na posed i promenile brave. KPS je do sada odbijao da preduzme mere kojima bi

se obezbedilo da služba pristupi imovini i ukloni bespravne stanare u takvim slučajevima. U

drugim slučajevima, nelegalni stanari bi se vratili sa svojim stvarima i ostavili ih tamo. To

                                                             127

Nedavno istraživanje stavova kosovskih Srba u enklavi Gračanica o KPS-u sprovedeno je od strane lokalne NVO

nakon povlačenja Srba iz KPS-a. Rezultati istraživanja daju zanimljiv uvid u percepciju koju neki Srbi sa Kosova

imaju o policiji u ovom novom periodu. Stavovi o KPS-u većinom su i dalje negativni. Vidi Centar za mir i

toleranciju, „Konferencija o bezbednosti i slobodi kretanja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji: Promena etničkog

sastava policijske stanice u Gračanici i njene posledice, 13. jun 2008. 128

„Standardne operativne procedure: uzurpacija, prinudno iseljenje i ponovna uzurpacija imovinskih objekata“,

Policija MHQ, Odeljenje za javni red, Direkcija za planiranje i razvoj, 22.avgust 2006. 129

Vidi Dan Bilefsky,“As Kosovo Rebuilds, U.N. Hurries to Return Property”, New York Times, 16 februar 2008.,

gde su opisani stavovi nekih albanskih policajaca o prinudnim iseljenjima.

36

  33 

ponovo predstavlja prepreku za zakonite vlasnike, pripadnike manjina, koji žele da se vrate na

svoju imovinu, zato što se većina njih boji ili nije u stanju da ukloni te stvari. Odeljenje za

pravosuđe načinilo je nacrt operativnog uputstva za policiju i tužioce, kojim se daju smernice u

pogledu primenjivosti različitih odredbi krivičnog zakonika na specifične scenarije nelegalnog

zaposedanja imovine i nepovredivosti doma, i poslalo ga javnom tužiocu Kosova Hilmi-ju

Zhitije-u 27. aprila 2006.130

On je preporuke uputio policiji i tužiocima, ali još uvek nisu rešeni

problemi sa ponovnim useljavanjem i atmosferom nekažnjivosti počinilaca.131

Uprkos promeni Standardne operativne procedure KPS-a u vezi sa ponovnim prinudnim

iseljenjima i nizu internih sastanaka posvećenih tom pitanju, i dalje su postojali problemi u

načinu na koji je policija pokušavala da spreči uzurpaciju. To je podstaklo Odeljenje za

pravosuđe, na zahtev Kosovske agencije za imovinu i Kancelarije policijskog komesara, da

načini nacrt administrativne smernice za specijalnog izaslanika generalnog sekretara kojom se

pojašnjava uloga Kosovske agencije za imovinu i KPS-a prilikom uklanjanja ilegalnih stanara i

njihove imovine sa poseda koji je prethodno bio predmet prinudnog iseljenja od strane Agencije.

Nažalost, s obzirom na to da specijalni izaslanik generalnog sekretara nije potpisao taj dokument,

problem ilegalnog ponovnog useljavanja još uvek raseljenim licima uskraćuje pravo da slobodno

i neometano pristupe svojoj imovini.

E. LOKALNI SUDOVI

Pravosudni sistem u svakom društvu ima ključnu ulogu u zaštiti vlasničkih prava. Iako je

formiranje Direkcije za stambena i imovinska pitanja i Kosovske agencije za imovinu donekle

marginalizovalo kosovske lokalne sudove u okviru tog procesa, oni još uvek imaju važnu

nadležnost nad definisanjem i zaštitom vlasničkih prava. Nažalost, među većinom stručnih

posmatrača, od izveštaja Kai-ja Eide-a iz 2005. godine, pa do nedavnog OEBS-ovog izveštaja iz

2008. godine,132

postoji konsenzus da pravosudni sistem Kosova predstavlja jednu od najslabijih

i najkorumpiranijih društvenih institucija. Slabost pravosudnog sistema pogađa sve zajednice na

                                                             130

Videti pismo koje je Albert Moskovitz, direktor UNMIK-ovog Odeljenja za pravosuđe uputio Hilmi-ju Zhitija-i,

kosovskom javnom tužiocu, 27. aprila 2006. u vezi sa „Operativnim uputstvima za policiju i tužioce o istrazi

nezakonitog zaposedanja imovine i kršenja nepovredivosti domova“. 131

Zanimljiv slučaj iz Kline izdvojen je iz intervjua sa visokim zvaničnikom UNMIK-a obavljenim 22. jula 2008.

Vladimir Radosavljević (70) i njegova žena su Srbi koji su se vratili u Klinu. Lokalni moćnici, albanski biznismen

Bujar Morina, uzeo je njihovu imovinu i pretvorio je u restoran. Radosavljevići su bili žrtve pokušaja ubistva 2005.

godine, a Policija UNMIK-a veruje da je to povezano sa njihovom borbom za povraćaj sopstvene imovine.

Kosovska agencija za imovinu najzad je izbacila Morinu, nakon brojnih pretnji, ali on je odmah ponovo zaposeo

imovinu i ostavio svoje stvari unutra. Morina je otvoreno pretio srpskom bračnom paru, tvrdeći da je imovina

njegova, nakon čega je promenio brave. Slučaj se potrajao neko vreme, dok policija najzad nije uspela da natera

Morinu da ode, iako su neke od njegovih stvari ostale na toj lokaciji. Policija ga nikada nije optužila. Radosavljevići

su se uselili u deo svog doma, ali žive u strahu. 132

Vidi OSCE - Mission in Kosovo,“Human Rights, Ethnic Relations and Democracy in Kosovo”, 2008. Vidi i: Kai

Eide,“Comprehensive Review of the Situation in Kosovo”, UN Security Council, 7. oktobar 2005., 3: „Poseban

razlog za zabrinutost predstavlja sistem civilnog pravosuđa i njegov rastući broj zaostalih nerešenih slučajeva koji

sada iznosi nekoliko desetina hiljada. Pokazalo se da je borba protiv najozbiljnijih oblika kriminala, uključujući

organizovani kriminal i korupciju, veoma teška za KPS i pravosudni sistem. Nju otežava porodična i klanovska

solidarnost, kao zastrašivanje svedoka, policajaca i zaposlenih u sudskom sistemu“.

37

  34 

Kosovu i predstavlja ozbiljnu pretnju njegovoj stabilnosti u budućnosti. Nepoverenje i

nedostatak sistemskog kredibiliteta ne samo da negativno utiče na pravosuđe, već može i navesti

pojedince da rešavaju sporove izvan okvira sudskog sistema. Nepotrebno je isticati da odsustvo

efikasnog sudskog sistema predstavlja prepreku za investicije i ekonomski razvoj.

Slabost pravosudnog sistema u oblasti parničnih postupaka naročito je evidentna u slučajevima

koji se odnose na vlasnička potraživanja. Postoje ozbiljni razlozi za tu slabost, kao što je stanje

ljudskih, finansijskih i fizičkih resursa sudova. Mnoge sudije i advokati nemaju adekvatnu obuku

i iskustvo, što uzrokuje probleme vezane za nestručnost i loše vođenje predmeta. Plate su niske, a

uslovi rada teški, što otvara vrata korupciji i pritiscima. Pored toga, sudije i advokati bivaju

podvrgnuti pritiscima i zastrašivanju od strane klanova kako bi pokazali „solidarnost“ prilikom

vođenja pojedinih predmeta. Najzad, tu je i nasleđe prošlosti, i ono utiče na pitanje vlasničkih

prava na Kosovu. Kao što smo videli u prethodnom odeljku, Kosovo je oduvek imalo krhku

pravnu kulturu, i vlasničke transakcije u praksi nisu uvek poštovale zakonske propise.133

Inertnost ove realnosti prelila se i u pravosudni sistem i uticala na donošenje presuda u

slučajevima u okviru njega.

Brojni su specifični problemi u parničnim postupcima koji se odnose na vlasničke transakcije.

Jedan od njih predstavlja veliki broj zaostalih predmeta koji se vode pred sudovima. Samo u

2008. bilo je 49.100 nerešenih parnica, među kojima se više od 85 odsto odnosilo na imovinske

sporove.134

Sudije su dosledno iskazale nedovoljnu sposobnost da vode parnične postupke, što je

uzrokovalo prekomerna odlaganja u rešavanju tih predmeta. Odlaganja su postala ozbiljna – više

od nekoliko godina u pojedinim slučajevima – što predstavlja kršenje člana 6 Evropske

konvencije o ljudskim pravima koja nalaže razuman rok za donošenje sudskih odluka. U OEBS-

ovom izveštaju o funkcionisanju pravosuđa u oblasti građanskog prava detaljno se opisuje čitav

niz problematičnih primera iz sudske prakse: loše preliminarno utvrđivanje činjeničnog stanja

vezanog za potraživanja, nedostavljanje tih zaheva drugoj strani u sporu pre početka postupka,

neobelodanjivanje dokaza pre glavnog ročišta u postupku, problemi pri dostavljanju sudskih

poziva, nemogućnost ustanovljavanja vremenskih ograničenja, nedostatak odredaba kojima se

regulišu odlaganja, kao i prekomeran broj ročišta i odlaganja.135

Relevantni zakon propisuje jasan pravni okvir kojim se regulišu zahtevi za vlasničkim

transakcijama. U zakonu stoji: „Ugovor u skladu sa kojim se prenosi pravo na korišćenje

nekretnine ili pravo vlasništva nad nekretninom mora biti načinjen u pisanom obliku i potpisi

ugovornih strana moraju biti overeni u sudu“.136

U slučaju da neka od ugovornih strana u

imovinskoj transakciji nije potpisnica ugovora, potpisnik mora posedovati zakonito pisano

                                                             133

OSCE - Mission in Kosovo,“Kosovo: First Review of the Civil Justice System”, Department of Human Rights

and Rule of Law, 30. jun 2006. 134

Vidi Kosovski pravosudni savet, Treći kvartalni izveštaj, 2008. 135

OSCE - Mission in Kosovo,“Kosovo: First Review of the Civil Justice System”, Department of Human Rights

and Rule of Law, jun 2006., prvo poglavlje. 136

Član 4(2) Zakona o prometu nekretnina objavljenog u Službenom listu Republike Srbije br. 43/81 1. avgusta

1981.

38

  35 

ovlašćenje, overeno od strane suda, da predstavlja ugovornu stranu prilikom potpisivanja i overe

ugovora. Ako prodavca imovine zastupa treća strana, prodavac mora dostaviti sudu overeni

dokaz da je treća strana zakonski ovlašćena da ga/je zastupa.137

Nakon završetka ove procedure,

sud mora poslati ugovor na upis u zemljišni registar.

Uprkos ovim detaljnim procedurama koje štite integritet i autentičnost imovinskih transakcija,

sudovi na Kosovu u mnogim slučajevima nisu poštovali pravila.138

To je naročito slučaj u

potraživanjima koja se odnose na imovinu raseljenih kosovskih Srba i drugih manjina, prilikom

kojih je pokušavana overa protivzakonite prodaje korišćenjem lažnih ličnih dokumenata (u

nekim slučajevima, preuzimanjem identiteta preminulih osoba) ili lažnih prava na vlasništvo.

Sudovi često nailaze na slučajeve kada su lica na Kosovu upotrebila falsifikovana lična

dokumenta radi dobijanja zvaničnih ovlašćenja u Srbiji i Crnoj Gori kako bi mogli da prodaju

imovinu koja pripada raseljenim kosovskim Srbima koji su izbegli u centralnu Srbiju.139

Kako bi

omogućili prodaju imovine raseljenih lica, neka lica pribavljaju lažna zastupnička ovlašćenja

registrovana i overena u crnogorskim sudovima. Pojedini crnogorski gradovi kao što su Bar i

Rožaje bili su stecište svih oblika korupcije vezane za kosovske Albance i Srbe.140

Zaista, u

nezakonitom oduzimanju imovine manjine ne učestvuju samo kosovski Albanci, već i Srbi koji

se lažno predstavljaju kao posrednici.141

U nekim slučajevima se za dokazivanje vlasništva

koriste lažni zemljišni dokumenti, i sudovi redovno priznaju njihovu valjanost. U mnogim

slučajevima, oni priznaju važnost sumnjivih dokumenata i ne poštuju redovne procedure za

proveru autentičnosti dokumenata kod tela koje ih je izdalo.142

Sudovi imaju velike probleme sa potraživanjima od lica koja više nisu na Kosovu, obično

raseljenim pripadnicima manjina. Sudovi često nisu u stanju da pronađu raseljeno tuženo lice i,

nakon niza odlaganja, imenuju privremenog zastupnika zaduženog da zastupa interese tog lica.

OEBS je primetio široko rasprostranjeni obrazac slučajeva na Kosovu u kojima sudovi nisu

poštovali proceduralna pravila prilikom imenovanja privremenih zastupnika.143

Sudovi često ne

preduzimaju potrebne korake da pronađu ta lica.144

Oni ne uspevaju da dokažu da je odluka o

imenovanju privremenog zastupnika neophodna u skladu sa zakonom, ili ne objavljuju

                                                             137

Član 9 „Zakona o overi potpisa i kopija“. 138

OSCE, Mission in Kosovo,“Kosovo: First Review of the Civil Justice System”, Department of Human Rights

and Rule of Law, jun 2006., 21. 139

Ibid., 22. 140

Vidi Krenar Gashi, „Bivši policajci stoje iza kosovske prevare sa pasošima“, Vesti B92, 7.decembar 2006. Sud u

Baru korišćen je za overu lažnih punomoćja koja su korišćena za ostvarivanje kupoprodajnih transakcija imovine na

Kosovu koja je najčešće pripadala raseljenim Srbima. Crna Gora je takođe mesto gde su kosovski Srbi i Albanci

mogli da kupe sve vrste zvaničnih dokumenata, uključujući jugoslovenske matične listove, zdravstvene kartone i

pasoše. 141

Nedavno je u Srbiji uhapšena organizovana grupa koja je ilegalno prodavala imovinu kosovskih Srba. Vidi

„Desetoro uhapšeno zbog ilegalne prodaje srpske imovine na Kosovu“, Tanjug, 26. septembar 2008. 142

Ibid., 24. 143

OSCE, Mission in Kosovo,“Kosovo: First Review of the Civil Justice System”, Department of Human Rights

and Rule of Law, jun 2006., 29. 144

Vidi član 148, Zakon o spornoj proceduri.

39

  36 

imenovanje privremenog predstavnika javno i na odgovarajući način.145

S obzirom na to da se

većina raseljenih lica nalazi u Srbiji, obaveštenja bi trebalo objavljivati u srpskim listovima, ali

to nije uvek slučaj.

Postoji jedan aspekt ovog problema koji još više zabrinjava: privremeni zastupnici su kosovski

Albanci koje ponekad plaća potraživalac. Ovi zastupnici često su pasivni na ročištu ili čak daju

podršku potražiocu (što je u suprotnosti sa njihovom dužnošću da zastupaju interese tuženog

lica).146

Ovaj fenomen izaziva zabrinutost zbog inherentne pristrasnosti i dosluha između aktera

unutar sistema.

Sličan fenomen odnosi se na sudske odluke o priznavanju imovinskih transakcija bez bilo kakve

formalne pisane dokumentacije kao što to zakon nalaže. Nasleđe prošlosti sasvim sigurno ima

veliki uticaj u slučajevima u kojima ljudi zasnivaju svoje zahteve na usmenim ugovorima ili

neformalnim pisanim ugovorima koji nikada nisu bili overeni u sudu ili registrovani u

zemljišnim knjigama. Sudovi na Kosovu, često u odsustvu raseljenog tuženog lica (obično

Srbina sa Kosova koga predstavlja privremeni zastupnik), odobravaju imovinska potraživanja

isključivo na osnovu svedočenja svedoka u korist potražioca i bez potvrđujućih pisanih dokaza

kao što to zakon nalaže. Sudovi su doneli odluku da su usmeni ugovori i/ili neformalni pisani

ugovori važeći ako svedoci mogu da potvrde da je dogovor postignut i da su obe strane ispunile

sve svoje obaveze.147

Oslanjajući se isključivo na takva svedočenja i priznajući usmene ugovore

kao valjan način prenosa imovine, neki sudovi na Kosovu su prekršili zakon i možda doprineli

oduzimanju imovine od ljudi.148

Drugi ozbiljan problem koji ugrožava civilne sudove na Kosovu proističe iz nezakonitog uticaja

spoljašnjih faktora na odluke koje se donose. Moćnici su često umešani u uzurpaciju imovine i

pokušavaju da legitimizuju svoj plen putem sudskog sistema. U nekoliko imovinskih parnica

primećene su pretnje i zastrašivanje sudija. U određenom broju slučajeva, opštine su uticale na

sudske procese tako što su ih ometale ili vršile pritisak na sudije koji vode procese u kojima su

one jedna od strana u sporu.149

Opštine koriste svoj položaj da utiču na treće strane, kao što su

opštinski inspektori, kako bi sprečili sudove da rade svoj posao. Dokazi se skrivaju ili se

sprečava inspekcija lokacija u opštini. Određeni opštinski zvaničnici imaju lični interes u ishodu

imovinskih procesa i poznato je da su direktno vršili uticaj na rad sudova.150

Javnost neizbežno

                                                             145

Vidi član 84 i član 86, Zakon o spornoj proceduri. 146

OSCE - Mission in Kosovo,“Kosovo: First Review of the Civil Justice System”, Department of Human Rights

and Rule of Law, jun 2006. 147

Ibid., 32. 148

Ibid., 32. 149

Ibid., 38. 150

Ibid., 38.

40

  37 

uviđa kakvo je stanje u ovom sistemu. Stoga percepcija korumpiranosti pravosudnog sistema

stvara rastuću frustraciju vezanu za zadovoljenje pravde i obeštećenja putem sudskog sistema.151

Rastući broj zaostalih predmeta u pravosudnom sistemu u oblasti građanskog prava direktno je

povezan sa dugom istorijom slabih institucija, uticajem lokalne kulture i praksom nasleđenom iz

bliske prošlosti. Burna zbivanja tokom devedesetih i dalje utiču na sistem zato što mnogi

imovinski procesi započeti tokom te decenije sada bivaju procesuirani u različitom sudskom

kontekstu. U mnogim slučajevima, ta imovina je uništena tokom konflikta, a dokumenti i

evidencija poput zapisnika ili zemljišnih knjiga uklonjeni su ili nestali. U nekim slučajevima,

jedna od strana u sporu više nije živa, ili je raseljena. Svi ovi faktori, zajedno sa dugotrajnim

postupcima i zastarelim dokazima, dovode do toga da je sudovima veoma teško da presuđuju u

starim imovinskim sporovima u aktuelnom kontekstu.152

Situaciju sa zaostalim imovinskim

predmetima u pravosudnom sistemu dodatno otežava postojanje 18.132 (stanje u decembru

2006. godine) zahteva za obeštećenjem zbog štete na privatnoj svojini (tokom 1999. godine i

kasnije) koje su kosovski Srbi podneli protiv kosovskih opštinskih organa, UNMIK-a i KFOR-

a.153

Pored toga, kosovski Albanci su podneli više od 2.939 zahteva za obeštećenjem zbog štete

na imovini tokom sukoba od pojedinih kosovskih Srba i Republike Srbije.154

U avgustu 2004. godine, UNMIK-ovo Odeljenje za pravosuđe suspendovalo je razmatranje

srpskih potraživanja i naložilo svim predsednicima kosovskih sudova da ne nastave sa

procesuiranjem slučajeva dok se ne pronađe odgovarajuće rešenje. Odeljenje za pravosuđe se

bojalo da bi ova potraživanja zbog svoje brojnosti preplavila sistem koji je već patio od veoma

velikog broja zaostalih nerešenih slučajeva. Potraživanja kosovskih Albanaca, iako nisu bila

predmet ovog naloga Odeljenja za pravosuđe, takođe su suspendovana, imajući u vidu da sudovi

nisu u stanju da procesuiraju zahteve za odštetu protiv kosovskih Srba koji su raseljeni i čije

boravište uglavnom nije poznato, kao i nedostatak nadležnosti sudova na Kosovu da vode

postupke protiv Srbije.155

Iako su Odeljenje za pravosuđe i kosovsko Ministarstvo pravde

načinili nacrt sveukupne strategije, u saradnji sa OEBS-om i Timom EU za planiranje na

Kosovu, sa ciljem da se smanji broj zaostalih nerešenih slučajeva, malo toga je učinjeno i

podjednako mali napredak je primećen u pogledu smanjenja zaostatka.156

Kontinuirani neuspeh u

rešavanju zaostalih imovinskih sporova, naročito u rešavanju zahteva za odštetom, ugrožava

pravo na pravičan sudski postupak onako kako je to propisano Evropskom konvencijom o

                                                             151

Sudeći po izveštaju USAID-a o korupciji na Kosovu pripremljenom u julu 2003., advokati su treća

najkorumpiranija profesionalna grupacija na Kosovu, nakon kojih odmah slede sudije. Zaključak je zasnovan na

upitniku u kojem je od ispitanika traženo da navedu ko je od njih nezvanično tražio novac, poklone ili usluge kako

bi rešio njihove probleme. 152

Ibid., 33. 153

OSCE - Mission in Kosovo, “Eight Years After: Minority Returns and Housing and Property Restitution in

Kosovo”, Department of Human Rights, Decentralization and Communities, jun 2007., 32. 154

Ibid., 33. 155

Ibid., 32. 156

Vidi Odeljenje za pravosuđe, Tim EU za planiranje na Kosovu, PISK i OEBS, „Strategija i akcioni plan za

smanjenje broja zaostalih imovinskih slučajeva“, 16. mart 2007.

41

  38 

ljudskim pravima. Pre svega, time se krši pravo svih raseljenih lica da povrate sve stambene

objekte ili imovinu koja im je nezakonito oduzeta, ili da budu obeštećeni zbog gubitka ako je taj

gubitak nepovratan.157 

F. KOSOVSKA POVERENIČKA AGENCIJA I PRIVATIZACIJA

Nijedno istraživanje mera koje su lokalne ili međunarodne institucije na Kosovu preduzele radi

rešavanja pitanja imovinskih prava ne bi bilo kompletno ako se ne dotaknemo pitanja

privatizacije. Privatizacija javnih i društvenih preduzeća je složen, političkim nabojem opterećen

proces na Kosovu. Ona utiče na veliki broj ljudi u svim zajednicama i pokreće ozbiljna pitanja o

prošlim i sadašnjim nepravdama vezanim za talase nacionalizacija, eksproprijacija i uzurpacija

imovine. Pored dugoročnih potencijalnih efekata na ekonomski razvoj, način na koji je

sprovođena privatizacija na Kosovu se pokazao kontroverznim. Izazvao je zabrinutost zbog

zloupotreba nadležnosti relevantnih agencija koje su se time bavile i problematičnih propisa koji

mogu dovesti do diskriminacije.158

Međunarodna zajednica je Uredbom UNMIK-a 2002/12 (koja je kasnije izmenjena Uredbom

UNMIK-a 2005/18) ustanovila Kosovsku povereničku agenciju kao telo odgovorno za

preraspodelu imovine društvenih preduzeća pojedincima ili preduzećima.159

Ove uredbe, u

kombinaciji sa drugim relevantnim propisima, daju Kosovskoj povereničkoj agenciji široka

ovlašćenja da upravlja javnim i društvenim preduzećima registrovanim na Kosovu od 31.

decembra 1988. godine i društvenom imovinom koja se nalazila na Kosovu od 22. marta 1989.

god.160

Ukratko, primarni cilj Kosovske povereničke agencije je bio privatizacija imovine u

javnom i društvenom vlasništvu.

Društvena preduzeća su bila zasnovana na jedinstvenom konceptu društvenog vlasništva koji je

uveden Ustavom iz 1974. godine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). U

suštini ovaj koncept propisuje da vlasništvo nad imovinom nemaju pojedinci već je imovina

zajedničko nasleđe društva kao celine. Stoga bi se ovaj koncept mogao ukratko opisati kao

imovina koja je u posedu „nikoga i svakoga“.161

Društvu se pripisuju imovinska prava, a

pojedinci i pravna lica imaju samo pravo korišćenja. Ovaj koncept je primenjen na preduzećima

u kojima su radnici, rukovodioci i društvo u celini teoretski imali koristi od prava na korišćenje,

ali nisu bili vlasnici datog preduzeća.

Međunarodna zajednica je ustanovila Specijalno veće Vrhovnog suda Kosova za pitanja u vezi

sa Kosovskom povereničkom agencijom 2002. godine.162

To veće su činile tri međunarodne

                                                             157

Ibid., 32. 158

OSCE – Mission in Kosovo, “Privatization in Kosovo: Judicial Review of Kosovo Trust Agency Matters by the

Special Chamber of the Supreme Court of Kosovo,” Monitoring Department/Rule of Law Division, maj 2008. 159

Ibid., 8. 160

Ibid., 8. 161

David Stanfield, et al., “An Assessment of Property Rights in Kosovo: Final Report,” USAID, 2004, 29. 162

Vidi UNMIK-ovu Uredbu br. 2002/13, „O uspostavljanju Specijlnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja u

vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom“, 13. jun 2002.

42

  39 

sudije, od kojih je jedan sudija bio predsedavajući, kao i dve lokalne sudije; troje međunarodnih

sudija je imenovao Specijalni predstavnik generalnog sekretara (SPGS) UN-a uz konsultacije sa

predsednikom Vrhovnog suda Kosova.163

Specijalno veće ima primarnu nadležnost da razmotri

prigovore na rešenja ili postupke Kosovske poverilačke agencije, potraživanja od Kosovske

poverilačke agencije zbog finansijskih gubitaka prouzrokovanih rešenjima koje je Agencija

donela u svojstvu administratora datog društvenog preduzeća, i konačno da razmotri sva druga

potraživanja naznačena u odeljku 4.1 UNMIK-ove Uredbe 2002/13. Veće takođe može preuzeti

razmatranje potraživanja u svojoj nadležnosti od redovnih sudova, doneti rešenja u vezi sa

pritužbama na spiskove lica koja imaju pravo na status zaposlenih u društvenim preduzećima u

privatizacionom procesu, te razmotriti žalbe na presude redovnih sudova po predmetima koji su

u nadležnosti Specijalnog veća.164

Mimo zabrinutosti u vezi sa složenošću i prirodom relevantnih propisa na polju privatizacije na

Kosovu, pogotovo u pogledu nedostatka jasnoće i detaljnijeg uređenja ove oblasti,165

zabrinutost

u vezi sa dva ljudska prava posebno dolazi do izražaja. Izvesne dispozicije UNMIK-ove Uredbe

br. 2002/13 otvaraju prostor za diskriminaciju u pogledu načina na koji se prave spiskovi

zaposlenih lica koja imaju pravo na deonice iz privatizacije, a neke dispozicije iz UNMIK-ove

Uredbe br. 2005/18 su ravne nelegalnoj eksproprijaciji imovine kada se primene na proces

privatizacije.166

U prvom stepenu, UNMIK-ova Uredba 2002/13 propisuje da zaposleni mogu participirati u 20

odsto prihoda od privatizovanog društvenog preduzeća ako su bili prijavljeni kao zaposlena lica

tog društvenog preduzeća u trenutku privatizacije167

i ukoliko su bili na platnom spisku tog

društvenog preduzeća tokom perioda ne kraćeg od tri godine (u bilo kom trenutku). U praksi,

telo koje predstavlja zaposlene datog društvenog preduzeća i Savez nezavisnih sindikata Kosova

bi napravili spiskove lica koja imaju pravo na status zaposlenih i dostavili bi ih Kosovskoj

povereničkoj agenciji. Međutim, Savez nezavisnih sindikata bi retko pregledao spiskove pre

njihovog objavljivanja. Imena pripadnika manjinskih zajednica (između ostalih) su dosledno

izostavljana sa spiskova uz opravdanje da se većina nije pojavila na poslu od juna 1999. godine,

te stoga ne ispunjavaju zakonske uslove. Teret dokazivanja da neko nije bio prijavljen kao

                                                             163

UNMIK-ova Uredba br. 2005/18, 6. septembar 2005., odeljak 30.1. 164

OSCE – Mission in Kosovo, “Privatization in Kosovo: Judicial Review of Kosovo Trust Agency Matters by the

Special Chamber of the Supreme Court of Kosovo,” maj 2008, 32. 165

Vidi raspravu o ovom pitanju o kompleksnosti i nedostatku detaljnijih propisa u OEBS-ovom izveštaju o

privatizaciji:“Privatization in Kosovo: Judicial Review of Kosovo Trust Agency Matter by the Special Chamber of

the Supreme Court of Kosovo,” maj 2008, 17–22. 166

Ibid., 25-27. 167

Prema UNMIK-ovoj Administrativnoj direktivi br. 2005/12, 26. jul 2005., odeljak 4.3, „vreme privatizacije“ je

datum i vreme zaključivanja sporazuma o prodaji deonica u podružnici.

43

  40 

zaposleno lice u vreme privatizacije zbog navodne diskriminacije leži isključivo na podnosiocu

žalbe.168

Veliki broj pritužbi podnetih Kosovskoj povereničkoj agenciji na njen objavljeni spisak lica koja

imaju pravo na status zaposlenih je Specijalnom veću oduzeo najviše vremena. Veće je

ustanovilo po prvi put 9. juna 2004. godine169

da su bezbednosni uslovi na Kosovu nakon 1999.

godine bili takvi da se nije moglo razumno očekivati od bilo kog pripadnika manjinske zajednice

da se pojavi na poslu, te da su ti uslovi ravni diskriminaciji. Usled toga, prigovori podnosilaca

pritužbi su u ovom slučaju prihvaćeni jer „bi oni bili uvršteni na spisak zaposlenih preduzeća u

vreme privatizacije 2003. godine da nije bilo diskriminacije protiv njih“.170

Ovom odlukom je

ustanovljen presedan da je postojala diskriminacija protiv izvesnih kategorija radnika, što je

konačno navelo Kosovsku povereničku agenciju da i sama pregleda spiskove lica koja imaju

pravo na status zaposlenih. Specijalno veće je takođe ukinulo uslov da lica koja se žale na

diskriminaciju moraju podneti dokumentarne dokaze o tome.171

U drugom stepenu, primenjivi zakon172

daje Kosovskoj povereničkoj agenciji ovlašćenje da

privatizuje ili likvidira društveno preduzeće, bez obzira na valjanost prethodne „transformacije“

tog pravnog lica iz privatne u društvenu imovinu i da li se ova transformacija odigrala na

nediskriminatorni način, takav da se treća strana mogla priznati kao vlasnik tog pravnog lica.173

Kosovska poverenička agencija može verifikovati društvenu transformaciju imovine ili pravnog

lica tek nakon prethodne privatizacije ili likvidacije. Unutar takvog okvira, privatizovano pravno

lice ili njegova imovina se ne može vratiti legitimnom vlasniku/vlasnicima. Vlasnici imaju pravo

na deo prihoda, ali tek nakon naplate administrativnih troškova i raspodele 20 odsto prihoda

licima koja imaju pravo na status zaposlenih, a koja se nalaze na spiskovima zaposlenih.

Problematičan aspekt ovog propisa je to što daje Kosovskoj povereničkoj agenciji puno

ovlašćenje da proda imovinu, a da prethodno ne utvrdi u čijem je posedu, te štiti lica koja kupe

takvu imovinu od KPA, što potencijalno dovodi do narušavanja imovinskih prava tako što bi se

neke privatizacije pretvorile u nelegalne eksproprijacije imovine u vlasništvu treće strane.174

                                                             168

Vidi UNMIK-ovu Uredbu br. 2003/13, 9. maj 2003., odeljak 10.4, izmenjenu UNMIK-ovom Uredbom 2004/45,

19. novembar 2004., Odeljci 1.B i 10.6. Ova izmena kod tereta dokazivanja u postupcima vezanim za diskriminaciju

nije u skladu sa međunarodnim standardima. 169

Vidi Specijalno veće Vrhovnog suda Kosova o pitanjima vezanim za Kosovsku poverilačku agenciju u predmetu

Vahdet Kollari i ostali protiv Kosovske poverilačke agencije po pitanju privatizacije društvenog preduzeća

„Termosistem“, 9. jun 2004. 170

Ibid. 171

Vidi odeljak 10.6(b) UNMIK-ove Uredbe br. 2003/13, 9. maj 2003. Specijalno veće je tvrdilo da ovaj uslov

predstavlja kršenje člana 14 (zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima. 172

Vidi odeljke 5.3 i 5.4 UNMIK-ove Uredbe br. 2005/18, 6. septembar 2005. 173

OSCE – Mission in Kosovo, “Privatization in Kosovo: Kosovo Trust Agency Matters by the Special Chamber of

the Supreme Court of Kosovo,” Monitoring Department/Rule of Law Division, maj 2008, 25. 174

Ibid., 26.

44

  41 

U odluci od 20. novembra 2007.175

, koja predstavlja prekretnicu, a tiče se potraživanja dva

kosovska Srbina imovine koju je Kosovska poverenička agencija privatizovala kao imovinu

društvenog preduzeća, Specijalno veće je donelo rešenje protiv Kosovske povereničke agencije

kojim se potvrđuju vlasnička prava podnosilaca zahteva. Nakon što su razmotrili primenjivo

međunarodno pravo, sudije su utvrdile „kako se čini da izvesne odredbe iz UNMIK-ove Uredbe

br. 2005/18 dopuštaju Kosovskoj povereničkoj agenciji da sprovede prikrivenu eksproprijaciju

koristeći termin „dispozicija imovine“.“176

Specijalno veće je zaključilo da te iste odredbe

UNMIK-ove Uredbe br. 2005/18177

dopuštaju Kosovskoj povereničkoj agenciji da preuzme

imovinu koristeći definiciju dispozicije imovine „bez nametanja bilo kakvih preciznih uslova za

takvo oduzimanje, a što nije u skladu sa odredbama iz člana 1 Protokola 1 uz Evropsku

konvenciju o ljudskim pravima“.178

Specijalno veće je dodatno razmotrilo izvesne odredbe UNMIK-ove Uredbe 2002/13179

kojima

se zabranjuje ukidanje ili poništavanje bilo kakve transakcije koju načini Kosovska poverenička

agencija; veće je procenilo da su ove odredbe suprotne pravu suda da u pravosudnom postupku

razmotri transakcije i pruži pravni lek. U oba slučaja, Specijalno veće je utvrdilo da odredbe

Evropske konvencije o ljudskim pravima imaju primat nad odredbama relevantnih UNMIK-ovih

uredbi.

Kosovska poverilačka agencija je ugašena u očekivanju da kosovska vlada uspostavi novu

agenciju za privatizaciju. Dok je to u toku, Specijalno veće je neaktivno sve dok Misija EULEX-

a ne zameni međunarodne sudije. Od novembra 2007. godine, Kosovska poverenička agencija je

privatizovala 320 društvenih preduzeća (za koje je kreirano 550 podružnica) i likvidiralo je 110

društvenih preduzeća.180

Privatizacija društvenih preduzeća je donela blizu 500 miliona evra koji

su položeni u jednoj stranoj banci.181

Novi talas privatizacije bi trebalo da započne nakon što se

osnuje nova agencija i počne da radi.

Postoji zabrinutost da je sistem otvorio prostor za jedan broj sudskih postupaka koje bi mogli

pokrenuti druga javna preduzeća i vlade sa udelom u privatizovanoj kosovskoj imovini, što bi

moglo potencijalno sputati ekonomski razvoj Kosova tokom predstojećih godina. U većoj meri je

zabrinjavajuće nasleđe pravnog okvira osmišljenog da dopusti Kosovskoj povereničkoj agenciji

                                                             175

Vidi predmet Aleksandar Hadžijević i Vera Frtunić protiv Kosovske povereničke agencije i društvenog preduzeća

Trepča Hoteli, SCC-06-0010, 20. novembar 2007. 176

Ibid., 7. 177

Vidi odeljke 5.3 i 5.4 UNMIK-ove Uredbe br. 2005/18, „Izmena UNMIK-ove Uredbe 2002/12 o osnivanju

Kosovske povereničke agencije“, 6. septembar 2005. 178

Vidi predmet Aleksandar Hadžijević i Vera Frtunić protiv Kosovske povereničke agencije i društvenog preduzeća

Trepča Hoteli, SCC-06-0010, 20. novembar 2007., 7. 179

Vidi odeljak 10.5 UNMIK-ove Uredbe br. 2002/13, „O uspostavljanju Specijalnog veća Vrhovnog suda za

pitanja u vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom“, 13. juna 2002. 180

OSCE – Mission in Kosovo, “Privatization in Kosovo: Judicial Review of Kosovo Trust Agency Matters by the

Special Chamber of the Supreme Court of Kosovo,” Monitoring Department/Rule of Law Department, maj 2008,

52. 181

Još uvek nije doneta odluka o tome kako upravljati prikupljenim sredstvima i dodatnim fondovima koji bi trebalo

da pristignu kroz potonje talase privatizacije.

45

  42 

da privatizuje i likvidira javna i društvena preduzeća na netransparentan način uz skoro u celosti

proizvoljna diskreciona prava, a bez ikakve pravosudne kontrole, što je sistem koji je opisan kao

zloupotreba prava.182

Novi zakon o privatizaciji kosovskog parlamenta je pretežno zadržao

diskriminatorne odredbe sadržane u ranijim UNMIK-ovim uredbama.183

                                                             182

Razgovor sa sudijom Tudor-om Pantiru, predsedavajućim sudijom Specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za

pitanja u vezi sa Kosovskom povereničkom agencijom, 27. jul 2008. 183

Ibid.

46

  43 

Pravda drži zemlju i gradove, a nepravda ruši obadvoje. – srpska poslovica

IV. TRANZICIONA PRAVDA I POSLEDICE SUKOBA OKO IMOVINE NA

KOSOVU

A. POZADINA

Marek Nowicki, poslednji međunarodni ombudsman za Kosovo, dao je pregled glavnih izazova

sa kojima se suočava Kosovsko društvo u jednom intervjuu pre nego što je otišao sa ove pozicije

u septembru 2006.godine. “Postoje dva problema. Jedan obuhvata probleme svih koji žive na

Kosovu, a drugi konkretne probleme nealbanskog stanovništva.”184

Zatim je prepoznao

disfunkcionalni pravosudni sistem kao problem kosovskih Srba i Roma, kao što su sloboda

kretanja, bezbednost i sve što proizilazi iz ovih pitanja .185

Kosovo je od tada jednostrano proglasilo nezavisnost. Pa ipak, glavni izvori sukoba ostaju, i

pregled važnih izazova sa kojima se suočava kosovsko društvo koje je dao Nowicki, iako u nešto

izmenjenom obliku, i dalje postoje. Sudstvo je i dalje slabo, korumpirano i opterećeno ogromnim

brojem nerešenih građanskih parnica, od kojih se mnogi predmeti odnose na pitanja imovine. U

trenutku pisanja ovog teksta postoji 50.000 do 60.000 nerešenih potraživanja po osnovu

oštećene, uništene ili nelegalno prisvojene imovine kao posledice sukoba, a najveći deo te

imovine pripada kosovskim Srbima.186

Društvo je i dalje podeljeno na zajednice. Preostala

zajednica Srba na Kosovu uglavnom živi u izolovanim seoskim enklavama gde im odgovarajuće

institucije Republike Srbije pružaju osnovne zdravstvene usluge i obrazovanje. Preostali

kosovski Romi, Aškalije i Egipćani i dalje trpe diskriminaciju i nesigurnost, i žive na

marginama društva. Goranci, čiji je broj pao sa 28.000 koliko ih je bilo 1999. na 8000, žive

izolovano i imaju poteškoća sa odlaskom u školu gde se nastava izvodi na srpskom jeziku.187

Severno od reke Ibar, kosovske institucije bukvalno ne postoje. Opštine Leposavić, Zubin Potok,

Zvečan i severna Mitrovica samostalno funkcionišu zahvaljujući budžetu koji finansira vlada

Srbije. Podele u društvu, bez obzira na to koliko su stvarno i potencijalno destabilazujuće, često

                                                             184

Marek Nowicki, „Korupcija i provizorijum“, intervju u časopisu Vreme, 14. septembar 2006. 185

Ibid. „Prvi je problem nefunkcionisanja pravnog sistema, koji možemo nazvati pravnim haosom jer i dalje ne

postoji pravni sistem, ne zna se koji zakon je važeći, a nemate koga ni da pitate koji zakon u konkretnoj situaciji

treba da se primeni.“ 186

Vidi OSCE - Mission in Kosovo, “A Long Awaited Remedy: Property Restitution through the Kosovo Property

Agency,” Monitoring Department, septembar 2008., 4. 187

Od juna 1999., na zajednicu Goranaca je bačeno 57 bombi i izvršeno 11 ubistava. Nijedan počinilac krivičnog

dela nije izveden pred lice pravde. UNMIK je ukinuo opštinu Gora 1999. i pripojio je opštini Dragaš u kojoj

većinsko stanovništvo čine Albanci. Napad na i ukidanje njihove opštine, uz loše ekonomske uslove, naterao je

mnoge Gorance da odu u Srbiju i druge zemlje. Sva deca pripadnici kosovskih Srba, Goranaca (i neki kosovski

Romi) pohađaju škole za koje je nadležno Ministarstvo prosvete Republike Srbije. Kosovske vlasti i UNMIK

smatraju ove škole “paralelnim institucijama,” ali ne postoje alternativna rešenja za zamenu ovih škola, niti bi

mnogo roditelja podržalo takvu strategiju. Kosovska vlada je nedavno preuzela goranske škole i nametnula nastavni

program kosovskog ministarstva prosvete na bošnjačkom jeziku. Roditelji-Goranci se protive takvoj politici,

smatrajući da njihova dece neće moći da nastave dalje školovanje u Srbiji. Mnoga deca Goranci ne idu više u školu,

već ih kod kuće podučavaju nastavnici koje plaća Ministarstvo prosvete Srbije. Ovu informaciju smo dobili od vođe

zajednice Goranaca 19. jula 2008., čije ime ne saopštavamo iz bezbednosnih razloga.

47

  44 

su stavljene u drugi plan zbog loših društveno-ekonomskih uslova koji pogađaju sve zajednice.

Kosovo i dalje ima najveću stopu nezaposlenosti u regionu, kao i najnižu stopu produktivnosti i

izvoza.

Demografska slika Kosova se drastično promenila od završetka oružanih sukoba. Veliki broj

kosovskih Albanaca koji migriraju sa sela u gradske centre, uz istovremen odlazak i progon

kosovskih Srba, Roma i drugih, izmenilo je tu sliku. Sa izuzetkom podeljenog grada Mitrovice,

Kosovo više nema nijednu veliku gradsku zajednicu kosovskih Srba ili Roma.188

U nekim

oblastima kao što su Peć, Gnjilane i delovi centralnog Kosova došlo je do drastičnog smanjenja

srpske i romske populacije. Razvoj političke situacije od završetka sukoba uticao je na

konsolidaciju ove demografske promene i učinio je trajnijom. Kada je bivši šef OEBS-ove

misije na Kosovu, ambasador Tim Guldimann, nedavno izjavio novinarima na konferenciji za

štampu, da Kosovo nije multietničko društvo, sasvim je moguće da je mislio na kontinuirano

demografsko kretanje kao i na nedostatak integracije i na odvajanje zajednica.

Ova realnost ističe značaj tranzicione pravde u društvu koje na više načina nastavlja da živi sa

posledicama sukoba iz 1999., a da se istovremeno suočava sa budućnošću, podeljena kao nikada

do sada po pitanjima zakonitosti i identiteta. Međunarodna zajednica je dala više pomoći po

glavi stanovnika Kosovu nego bilo kom drugom regionu na svetu nakon završetka sukoba i

planira i dalje da to čini.189

U periodu tranzicije sa UNMIK-a na novu Evropsku misiju vladavine

prava na Kosovu (EULEX), važno je da međunarodni zvaničnici dobro razmisle o onome što je

već učinjeno pre nego što pokušaju da se fokusiraju na nove ciljeve u pogledu restitucije,

povratka, vladavine prava i poređenja kosovskog iskustva sa drugim primerima nakon završetka

sukoba.

Nowicki, ombudsman za Kosovo, je opisao UNMIK kao eksperiment koji je mogao da ostvari

bolje rezultate. Međutim, dodao je: “Pravo pitanje je da li su 1999. imali pravu viziju onoga što

su želeli da učine-ja sam siguran da nisu.”190

Međunarodna zajednica mora da ima jasnu, realnu i

koordiniranu viziju o tome u kom smeru će se kretati restitucija, ukoliko želi da ostvari bilo

kakav napredak i ispravi sve greške iz prošlosti i da u izvesnoj meri doprinese pomirenju u

društvu. Termin pomirenje se u ovom izveštaju tumači kao višestruki i dugoročni proces

ponovnog uspostavljanja poverenja između građana i države i među samim građanima, nakon

perioda sukoba. Ovaj termin ne obuhvata ideju oproštaja ili zaborava.

B. TRANZICIONA PRAVDA NA KOSOVU U KOMPARATIVNOJ PERSPEKTIVI

i. Pozadina

                                                             188

Neki kosovski Srbi i Romi još uvek žive u veoma malom broju u Prizrenu, Prištini, Lipljanu i Gnjilanu, i

većinom su stariji. Ovi stanovnici su poslednji predstavnici nekada značajne gradske manjinske populacije pre 1999. 189

OSCE - Mission in Kosovo, “Background Report: Human Rights, Ethnic Relations and Democracy in Kosovo,”

2008., 1. 190

Marek Nowicki, „Korupcija i provizorijum“, intervju u časopisu Vreme, 14. septembar 2006.

48

  45 

Završetak oružanog sukoba na Kosovu 10. juna 1999. i dolazak međunarodne civilne

administracije (UNMIK) i vojnih mirovnih snaga (KFOR) nisu označili i završetak etničkog

čišćenja i nasilja; u stvari, to je bio samo početak za jedan deo stanovništva. U mnogim

oblastima nakon završetka oružanih sukoba, po inerciji se nastavlja nasilje ili diskriminacija,

nešto nižeg intenziteta, protiv nepoželjne populacije. U slučaju Kosova, pak, ciljani napad na

manjinske zajednice, iako očigledan tokom oružanog sukoba, postaje ozbiljniji nakon povlačenja

jugoslovenske vojske i srpske policije. Zbog masovnog odlaska kosovskih Srba, Roma i ostalih i

prisvajanja njihove imovine restitucija je postala glavna tačka dnevnog reda međunarodne

zajednice, bez promene prioriteta povraćaja. Iako je smatran odvojenim procesom, jasno je da je

restitucija prava vlasništva raseljenih lica jedan od neophodnih preduslova za povratak manjina.

Restitucija prava vlasništva na Kosovu je osmišljena da se što je moguće brže i delotvornije reši

veliki broj složenih sudskih predmeta. U tom smislu su međunarodni planeri jasno shvatili značaj

uspostavljanja “moderno organizovanog, administrativnog programa sa relaksiranim pravilima

dokaznog postupka” za rešavanje rasprostranjenog, sistematskog kršenja prava vlasništva.191

Uspostavljanjem Direkcije za stambena i imovinska pitanja (kasnije ju je nasledila Kosovska

agencija za imovinu), međunarodna zajednica je prepoznala potrebu da se nađe pravni lek van

postojećeg disfunkcionalnog sudskog sistema za sve žrtve koje su izgubile imovinu. Proces

restitucije prava vlasništva prema kvazi-pravosudnom sistemu koji je uspostavila međunarodna

vlast bio je i jeste važan deo strategije koja obezbeđuje trajno rešenje za probleme raseljenih na

Kosovu. Nuđenjem mogućnosti da se imovina interno raseljenih lica stavi pod upravu vladine

administracije, zakupi imovina za potrebe interno raseljenih lica i potvrdi pravo na vlasništvo

koje omogućava interno raseljenim licima da prodaju svoju imovinu kada ne mogu ili ne žele da

se vrate svojim kućama, postupkom Direkcije za stambena pitanja/Kosovske agencije za imovinu

se ispunjavaju preporuke koje je dao Rhodri C. Williams u svom dokumentu o savremenim

pravima na restituciju u kontekstu tranzicione pravde: ne da se uslovljava restitucija povraćajem,

već da se koristi restituciju kao sredstvo koje će interno raseljenim licima pružiti trajnija

rešenja.192

Kvazi-sudski sistem Direkcije za stambena pitanja/Kosovske agencije za imovinu pruža pravni

lek za problem oduzimanja imovine interno raseljenim i drugim licima, ali se i dalje suočava sa

ozbiljnim izazovima kada se analizira sa tačke gledišta restorativne pravde i odštete. Nedostaje

mu koordiniranost sa drugim relevantnim institucijama u društvu. Od početka su kosovski

process restitucije i povratka dovodili u pitanje mnogobrojni lokalni i međunarodni akteri koji su

često delovali nejedinstveno i takmičili se jedni protiv drugih.193

Kontekst igra važnu ulogu,

                                                             191

Rhodri C. Williams, “The Contemporary Right to Property Restitution in the Context of Transitional Justice,”

International Center for Transitional Justice (ICTJ), Occasional Paper Series, maj 2007., 50. 192

Ibid., 51. 193

„Problem nije u tome što interno raseljena lica ne znaju kako da ukažu na svoj problem. Problem je što institucije

koje su odgovorne da prenesu njihove poruke komplikuju stvari … Pitanja interno raseljenih lica se uzimaju u

razmatranje samo ako postoji, na prvom mestu, potreba da se privuče interes. U retkim slučajevima kada postoji

sklad interesa, i UNDP i UNHCR, a pogotovu nevladine organizacije maksimalno koriste ove poruke tako što ili

49

  46 

posebno kada se pokušava sa restitucijom u situaciji u kojoj prevladavaju sukobi oko budućnosti

Kosova i gde ste suočeni sa snagama kosovskog društva čiji je lični interes da sistem propadne,

kako bi ostali na nezakonito oduzetoj imovini i sprečili povratak velikog broja interno raseljenih

lica. Interno raseljena lica sa Kosova su primorana da rade sa izuzetnim administartivnim

sistemom u nadi da povrate svoja prava na imovinu u društvu koje često šalje kontradiktorne

poruke u pogledu manjinskih prava u radu svojih institucija. Williams p reporučuje da tamo gde

je restitucija deo tranzicionog programa, treba da bude osmišljena na taj način da podržava druge

napore za sveobuhvatnije rešavanje pitanja prava i izbegavanje budućih sukoba.194

Problem

Kosova leži upravo u činjenici da je proces restitucije postao deo nekoordinisanog pristupa

reformi institucija i navikama koje podrivaju konkretno mandat sistema Direkcije za stambena

pitanja/Kosovske agencije za imovinu u povraćaju prava na vlasništvo licima kojima je imovina

oduzeta.

Imajući na umu da je krajnji cilj tranzicione pravde kretanje društva ka miru, demokratiji,

vladavini prava i poštovanju individualnih i kolektivnih prava, postavlja se pitanje nasleđa

izgradnje institucija na Kosovu. Stručnjaci su saglasni da nema tranzicije ka miru i demokratiji

bez suočavanja sa bolnim nasledjem prošlosti da bi se postigao opšti osećaj pravde za sve

građane.195

Ovaj aspekt konsolidacije stvaranja mira i demokratije ostaje i dalje najnepotpuniji

na Kosovu. Međunarodna zajednica je u velikoj meri zanemarila pitanje nasleđa zloupotrebe i

promovisanja iskrenog među-etničkog dijaloga, u korist stvaranja aparata demokratskog društva

( izbori, skupština, policija, reformisano sudstvo i mediji).

Politička podeljenost kosovskih Srba i kosovskih Albanaca oko zakonitosti kosovskih institucija

preklapa se sa domenom priča o istoriji i bolu. Obe zajednice su razvile viziju sopstvene

viktimizacije, što je posledica sukoba, čime se na više načina poriče viktimizacija druge strane;

ovo predstavlja ogromnu prepreku pomirenju. Dominatna i zvanična priča o kosovskom sukobu

sa kraja 1990-ih, pogotovu u odnosu na kosovske Albance, je trijumfalna i nepomirljiva.196

Postojanje privremenih agencija pod međunarodnom kontrolom kao što je HPD/KPA z

apovraćaj imovine je posledica sukoba. Ipak, mali je broj kosovskih stalnih institucija koje su

osetljive na bol i patnju članova manjinskih zajednica zbog raseljavanja I gubitka imovine. U

mnogim društvima koje su preživale sukobe, grupe civilnog društva često služe kao most za

etničke podele I one pokreću traganje za istinom i pomirenje grupa. Ovo tek treba ozbiljno da se

                                                                                                                                                                                                    

preteruju ili odugovlače. Kao rezultat toga ono što čujemo nije ljudski glas već proizvod institucije. Na kraju

ponavljanje takvih lažnih nada i neispunjenih obećanja gura interno raseljena lica u još veću bedu i depresiju.”

Razgovor sa Dušanom Radosavljevićem, terenskim projektnim koordinatorom, „UNIJA M“ NVO, 19. decembar

2008. 194

Ibid. 51 195

Paul Van Zyl, “Promoting Transitional Justice in Post-Conflict Societies,” op. cit. beleška 3, 2005, 209. 196

Na ovo ukazuje konferencija za štampu koju je održao premijer Hashim Thaci u srpskoj enklavi. Kada su ga

pitali da li je voljan da se izvine žrtvama zločina OVK, on je rekao: „Treba da se okrenemo budućnosti, a ne

prošlosti…Svi znamo ko treba da se izvini“. „Tači odbija da se izvini za zločine OVK“, B92 Vesti, 19. januar 2008.

50

  47 

desi na Kosovu jer je civilni sektor slab i nema snažne činioce.197

Strukture koje se zasnivaju na

odnosu pokrovitelja i klijenta i klanske strukture su snažne medju kosovskim Albancima, dok

kosovski Srbi traže zaštitu od institucija srpske vlade, takozvanih paralelenih institucija (škole,

zdravstveni, penzioni zavodi i civilne institucije). Uprkos međunarodnim naporima da izgrade

institucije, Kosovo je i dalje daleko od integrisanog društva, koje pokreće kriminal i trauma

nastala usled višegodišnjeg sukoba i zastrašivanja, sa iscepkanim, polarizovanim civilnim

sektorom koji je pod velikim uticajem ekstremnih vođa.198

Složena stvarnost podele na Kosovu i

dalje predstavlja ozbiljan izazov pomirenju.

ii. Bosna i Hercegovina

Poređenja radi, iako je sprovođenje restitucije u Bosni i Hercegovini (BiH) bio dugačak,

komplikovan postupak koji je naišao na ukorenjeno neprijateljstvo nacionalista u oba

teritorijalna entiteta koje je stvorio Dejtonski mirovni sporazum,199

međunarodna zajednica je

uspela delom da prevaziđe otpor. Do 2004. godine oba entiteta su u velikoj meri završila proces

restitucije.200

Dejtonskim mirovnim sporazumom su stvorene tri institucije u BiH koje su igrale

glavne uloge u procesu povratka i restitucije: Komisija za imovinske zahteve izbeglica i

raseljenih lica (Commission for Real Property Claims of Refugees and Displaced Persons,

CRPC), kvazi-međunarodno telo zaduženo za donošenje i sprovođenje odluka o imovinskim

zahtevima; Veće za ljudska prava, osnovan kao viši sud koji kontroliše da li BiH ispunjava

obaveze po pitanju ljudskih prava, posebno u odnosu na Evropski sud za ljudska prava u

Strazburu; i Kancelarija visokog predstavnika međunarodne zajednice (Office of the High

Representative, OHR), koja je dobila mandat da nadgleda sprovođenje civilnog aspekta

Dejtonskog mirovnog sporazuma u BiH.201

Slično Rezoluciji 1244 o Kosovu, u aneksu 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma se navodi da je

povratak izbeglica i interno raseljenih lica “važan cilj za rešavanje sukoba u Bosni”. Međutim,

napori međunarodne zajednice da ohrabri ad hoc povratak određenog broja ljudi koji su bili žrtve

etničkog čišćenja nisu urodili plodom. Dva bosanska entiteta (bošnjačko-hrvatska federacija i

Republika Srpska) nastavila su da favorizuju svoje sunarodnike kada se vršila preraspodela

imovine, tako da je etničko čišćenje manjeg intenziteta nastavljeno.202

Ispostavilo se da je

insistiranje međunarodne zajednice na povratak izbeglica i interno raseljenih lica u svoju

postojbinu bila prepreka za efektivnu restituciju imovine. Tako da je početkom 2001. godine

                                                             197

„Većina se nalazi u Prištini, bave se pružanjem usluga i organizovane su oko kratkoročnih donatorskih

projekata“. Jessica Johnson, “International Assistance to Democratization and Reconciliation in Kosovo,”

Department of Peace and Conflict Research, Uppsala University, novembar 2004., 53. 198

Ibid., 56. 199

Federacija Bosne i Hercegovine (sa većinskim bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom) i Republika Srpska (sa

većinskim srpskim stanovništvom). 200

Rhodri C. Williams, “The Contemporary Right to Property Restitution in the Context of Transitional Justice,”

International Center for Transitional Justice (ICTJ), Occasional Paper Series, maj 2007., 40. 201

Ibid., 36. 202

Ibid., 37.

51

  48 

Kancelarija visokog predstavnika sačinila niz izmena/dopuna kojima se poništava uslov da se

interno raseljena lica vrate u BiH kao preduslov za povraćaj imovine.203

Međunarodna zajednica je svoju viđenje restitucije pomerila sa sredstva za promovisanje

povratka na traganje za trajnim rešenjem za interno raseljena lica. Kao odgovor na međunarodni

pritisak 1998. godine, Kancelarija visokog predstavnika je poništila problematični zakon o

imovini na nivou entiteta i uspostavila proces za rešavanje domaćih zahteva koji je pomogao da

se vrati sporna imovina zakonitim predratnim vlasnicima.204

Dalje, Kancelarija visokog

predstavnika je iskoristila svoje puno ovlašćenje prema Dejtonskom mirovnom sporazumu da

opozove 22 lokalna zvaničnika sa svojih pozicija pod optužbom da su sprečavali primenu zakona

o imovini; otpuštanje ovih zvaničnika je konačno dovelo do usklađenije i delotvornije primene

ovog zakona u oba entiteta.205

Krajnji rezultat napora međunarodne zajednice je restitucija imovine skoro milion ljudi u BiH do

2004. OHR je zatim prenela sve nadležnosti za pitanja povratka na domaće vlasti.206

Rhodri C.

Williams određuje BiH kao “prvi primer uspešno sprovedene masovne restitucije nakon sukoba

širih razmera.”207

Međutim ovaj uspeh je ograničen činjenicom da se relativno mali broj interno

raseljenih lica, koja su uspešno povratila svoju imovinu, u stvari i vratio u zemlju. Važno

iskustvo iz restitucije u Bosni, prema Williams-u, je potreba da se pomogne u pojedinačnom

izboru trajnog rešenja za raseljene, a ne da se unapred odredi ishod naglašavanjem povratka.

Ipak, svoju analizu je završio pitanjem da li je dovoljno učinjeno pored restitucije imovine, da se

obezbedi istinska održivost odluka o trajnim rešenjima i da li su te odluke donete dobrovoljno.208

Odlučne mere Kancelarije visokog predstavnika u BiH protiv lokalnih zvaničnika optuženih

zbog sprečavanja procesa restitucije su u suprotnosti sa lošim rezultatima UNMIK-a i KFOR-a.

Uprkos daleko superiornijoj izvršnoj vlasti SPGS-a i UNMIK-a u celini, i u okolnostima gde je

izvršeno na stotine zločina nad ljudima i imovinom čime je prekršen mandat UN-a, nijedan

zvaničnik sa Kosova nije otpušten, niti javno kažnjen.209

Uprkos naporima koji su za pohvalu i

intenzivnim programima reforme policije i pravnog sistema, nesposobnost međunarodne

zajednice da se odlučno uhvati u koštac sa pitanjem nekažnjavanja zločina stavilo je hipoteku na

buduću vladavinu prava na Kosovu.

Neki predstavnici međunarodne zajednice su umanjivali značaj ozbiljnih strukturnih problema na

Kosovu kada su izveštavali o politici, predočavajući ponekad željenu i preterano optimističku

procenu tekućih trendova. Kao da su usvojili Hobsovu izreku koja kaže da “takva istina koja nije

                                                             203

Ibid., 39. 204

Ibid., 37. 205

Ibid., 37. 206

Ibid., 41. 207

Ibid., 33. 208

Ibid., 41. 209

Dva puta je SPGS zaista i iskoristio posebna izvršna ovlašćenja da naredi katastrima da vrate prava vlasništva

Čedomiru Prlinčeviću (lideru male jevrejske zajednice u Prištini) i da se ponovno upišu katastarski podaci o

srpskom pravoslavnom manastiru Visoki Dečani.

52

  49 

protivna dobrobiti ili zadovoljstvu bilo kog čoveka je za sve ljude dobrodošla”. Takvi izveštaji su

bili sačinjeni da zadovolje utvrđenu agendu, ali su na kraju nanosili štetu pokušajima da se

razume dubina i složenost problema, te da se zatim ti problemi reše odvažnim i mudrim

reformama.

Sličnosti, ipak, postoje između BiH i Kosova u smislu relativno loših rezultata u pogledu

povratka izbeglica i interno raseljenih lica. U oba slučaja, posleratna stvarnost konsolidovanja

etničke hegemonije pod nacionalnim elitama doprinela je sprečavanju povratka značajnog broja

ljudi u domove u kojima su živeli pre sukoba.

Uprkos pravnom obavezivanju po pitanju povratka, rezultati na Kosovu su i dalje slabi.

Međunarodna zajednica i lokalne vlasti su započele veliki i složen proces nadzora povratka,

proces koji je odvojen od mehanizma stvorenog da se njime osigura restitucija imovine.210

Centralni deo strategija povratka je formiranje Ministarstva za zajednice i povratak211

i opštinske

radne grupe, tela koji povezuje lokalne opštinske vlasti, NVO, UNMIK, UNHCR, OEBS,

kosovsku policiju i udruženja interno raseljenih lica. Ova tela koordinišu različite korake

organizovanog povratka interno raseljenih lica na lokalnom nivou prema protokolu navedenom u

zvaničnom „Priručniku za održiv povratak“.212

UNMIK, srpska vlada i tadašnje privremene

institucije samouprave na Kosovu su potpisale Protokol o dobrovoljnom i održivom povratku,

koji poziva na pružanje pomoći za obnovu ljudima koji se dobrovoljno vrate u roku od 60 dana

od trenutka kada najave da nameravaju da to i urade.213

Međutim, ovaj mehanizam tek treba da

se primeni.

iii. Turska

Turski pristup restituciji i povratku interno raseljenih lica predstavlja još jedan koristan primer za

poređenje sa Kosovom. U sukobu u jugoistočnoj Turskoj (1984-1999) između gerilaca kurdske

radničke partije (PKK) i turskih snaga bezbednosti život je izgubilo preko 30.000 ljudi,

                                                             210

OSCE – Mission in Kosovo, “Eight Years After: Minority Returns and Housing and Property Restitution in

Kosovo,” Department of Human Rights, Decentralization and Communities, jun 2007., 16-17. 211

Ministarstvo za zajednice i povratak je osnovao UNMIK Uredbom br. 2004/50 od 2. decembra 2004. godine. U

početku je bio pod strogom kontrolom UNMIK-ove Kancelarije za zajednice i povratak (OCR), a telo je delovalo

po osnovu prvog „Priručnika za održiv povratak“, koji je UNMIK sačinio u saradnji sa UNHCR-om i akterima

civilnog društva. Ministarstvo za zajednice i povratak je sa razvojem kapaciteta postepeno preuzimalo veću

odgovornost u skladu sa UNMIK-ovom politikom prenosa izvršne vlasti na kosovske partnere. Ministarstvo za

zajednice i povratak je u potpunosti prenet na lokalne operativne vlasti 12. decembra 2007. Od početka je imao

problema sa lošim rukovođenjem i osobljem, nije imao jasnu strategiju, i postojali su ozbiljni navodi o prevarama i

korupciji. Prema konvenciji, ministar ovog tela je uvek trebalo da bude Srbin. Međutim, s obzirom da većina

kosovskih Srba nije u potpunosti integrisana u kosovske institucije, uvek je bio problem naći pogodnog srpskog

kandidata, sa potrebnim kvalifikacijama i legitimnošću u svojoj zajednici. Trojica od četvoro ljudi koji je su

obavljali tu dužnost bili su prinuđena da napuste položaj zbog navodnih prevara, lošeg upravljanja i korupcije. 212

Vidi UNMIK i PISK, „Revidirani priručnik za održivi povratak“, juli 2006. 213

OSCE - Mission in Kosovo, “Eight Years After: Minority Returns and Housing and Property Restitution in

Kosovo,” Department of Human Rights, Decentralization and Communities, jun 2007., 16.

53

  50 

uglavnom civila, a još stotine hiljada, uglavnom Kurda, je raseljeno.214

Strategija turske vlade

čiji je cilj restitucija i povratak, zasniva se na dva programa: Projekat povratka u selo i

rehabilitacija (Return to Village and Rehabilitation Project, RVRP), koji je pokrenut u martu

1999. godine, a Zakon o obeštećenju 5233 je donet 17. jula 2004. godine.215

Projekat RVRP je prvi program pokrenut u Turskoj za pomoć interno raseljenim licima kako bi

se ona vratila svojim kućama ili se naselila na novim mestima na selu. Nadgledan od strane

Ministarstva unutrašnjih poslova, program ima za cilj da se izradi sistematska studija o

problemima i potrebama raseljenih lica, da identifikuje porodice koje žele da se vrate, da se

popravi nužna infrastruktura u napuštenim i porušenim selima, završe ustanove od društvenog

značaja kao što su škole i klinike, i podstakne izgradnja kuća i napori da se podrže aktivnosti kao

što su poljoprivreda, stočarstvo i pčelarstvo, te pomogne ljudima da se izdržavaju.216

RVRP se

realizuje kroz namesništvo i podnamesništvo u odgovarajućim jugoistočnim provincijama. Od

2006. godine, turska Komisija za ljudska prava je izračunala da se 95.451 ljudi vratilo u okviru

ovog programa.217

Međunarodni zvaničnici za ljudska prava i organizacije za ljudska prava, kao i lokalne NVO su,

međutim, kritikovale RVRP. One navode nedostatak transparentnosti vlasti u realizaciji

programa, nedostatak odgovarajućih finansijskih sredstava, nedostatak jasno definisanih ciljeva

politike i obima resursa i finansijskih sredstava za njihovo ostvarenje, nedostatak konsultacija

vlasti sa NVO i samim interno raseljenim licima i nesposobnost i nespremnost vlasti da reši

stalne prepreke za povratak u jugoistočnu Tursku.218

Posmatrači insistiraju na tome da je

program malo učinio na društveno-ekonomskom oživljavanju u oblastima pogođenim sukobom,

i da je bez takvog pristupa svaki razgovor o održivom povratku preuranjen.219

Interno raseljena

lica se suočavaju sa sledećim preprekama:

                                                             214

Neke organizacije kažu da su vladine snage na silu odvele ili deportovale između tri i četiri miliona ljudi iz zone

sukoba. Tursko Ministarstvo unutrašnjih poslova navodi postojanje između 350.000 i 400.000 interno raseljenih

lica. Vid Bar Human Rights Committee of England and Wales, “The Status of Internally Displaced Kurds in Turkey:

Returns and Compensation Rights – An Update,” decembar 2006., i Dilek Kurban et al., “Overcoming a Legacy of

Mistrust: Towards Reconciliation between the State and the Displaced,” Turkish Economic Social Studies

Foundation (TESEV), maj 2006. godine. Nasilje je ponovo izbilo 2004. godine kada je PKK obustavio prekid vatre,

koje je bilo na snazi od kada je zarobljen vođa grupe Abdullah Ocalan 1999. godine. 215

Dilek Kurban et al., “Overcoming a Legacy of Mistrust: Towards Reconciliation between the State and the

Displaced,” Turkish Economic Social Studies Foundation (TESEV), maj 2006, 33. 216

Bar Human Rights Committee of England and Wales, “The Status of Internally Displaced Kurds in Turkey:

Returns and Compensation Rights – An Update,” decembar 2006, 21. 217

Ibid., 23. 218

Dilek Kurban et al., “Overcoming A Legacy of Mistrust: Towards Reconciliation between the State and the

Displaced,” Turkish Economic and Social Studies Foundation (TESEV), maj 2006, 30. 219

Ibid., 30.

54

  51 

a) Slaba bezbednost, posebno od 2004. Iako snage bezbednosti ne sprečavaju interno raseljena

lica da se vrate, zbog obnovljenih sukoba interno raseljena lica se brinu da će se naći unutar

sukoba ili da će biti žrtve snaga bezbednosti ili gerile.220

b) Nedostatak transparentnosti u pomoći koju vlasti pružaju prema projektu RVRP. Mnoga

interno raseljena lica su se žalila da su dobila malu ili nikakvu pomoć od vlasti, da nisu dobili

dovoljno građevinskog materijala za izgradnju kuća, i da je malo obećane javne infrastrukture

izgrađeno.221

c) Pokušaj vlasti da ponovo naseli interno raseljena lica u “centralizovana nasilja” a ne u njihova

sela222

d) Kontinuirano prisustvo nagaznih mina.

Walter Kaelin, predstavnik generalnog sekretara UN za ljudska prava interno raseljenih lica

(RSG), kritikovao je što nema napretka na projektu RVRP u svojoj oceni iz 2002. godine. Tražio

je pravednu i brzu nadoknadu onima koji su pretrpeli gubitak usled sukoba.223

Turska vlada je

reagovala na zahteve za promenom – kao i na pritisak velikog broja postupaka koji su pokrenuti

pred Evropskim sudom za ljudska prava – donošenjem Zakona o obeštećenju 5233 iz 2004. god.,

što je akt koji analitičari smatraju „bez sumnje najznačajnijim korakom učinjenim do danas u

pravcu rešavanja problema interne raseljenosti u Turskoj“.224

Zakon ima za cilj da nadoknadi

ljudima materijalnu štetu koju su pretrpeli od 1987. godine, kada je objavljeno vanredno stanje u

datoj provinciji. Dozvoljeno je obeštećenje za svakoga ko je pretrpeo štetu zbog terorističkih i

anti-terorističkih aktivnosti, uključujući (ali ne i ograničavajući se na) interno raseljena lica,

članove oružanih snaga, policiju i seoske straže.225

Zakon obezbeđuje obeštećenje za tri vrste

gubitka: šteta na pokretnoj ili nepokretnoj imovini, šteta kojom je ugrožen život pojedinca i

naneta povreda pojedincu, i šteta pretrpljena zbog nemogućnosti da se pristupi nečijoj imovini.226

Iako je turski proces obeštećenja sličan kosovskom u smislu da funkcioniše pod privremenim

pravnim režimom u vidu komisija za procenu štete, on se razlikuje jer su ova tela sastavljena

skoro u potpunosti od državnih službenika (šest od sedam članova, sedmi je član lokalne

                                                             220

Ibid., 31. 221

Ibid., 31. 222

Ibid., 31. 223

Bar Human Rights Committee of England and Wales, “The Status of Internally Displaced Kurds in Turkey:

Returns and Compensation Rights – An Update,” decembar 2006, 22. 224

Dilek Kurban et al., “Overcoming a Legacy of Mistrust: Towards Reconciliation between the State and the

Displaced,” Turkish Economic and Social Studies Foundation (TESEV), maj 2006, 33. 225

Ibid., 33. „Seoske straže” su lokalni Kurdi koje su vlasti počeli da naoružavaju 26. marta 1985. kako bi pomogli

snagama bezbednosti u borbi protiv PKK. Veliki broj organizacija za ljudska prava je optužio ove straže za ozbiljnu

povredu ljudskih prava i za učestvovanje u krivičnim delima. Oni takođe predstavljaju potencijalnu prepreku

povratku u neke oblasti. Vidi Bar Human Rights Committee of England and Wales, “The Status of Internally

Displaced Kurds in Turkey: Returns and Compensation Rights – An Update,” decembar 2006, 24. 226

Dilek Kurban et al., “Overcoming a Legacy of Mistrust: Towards Reconciliation between the State and the

Displaced,” Turkish Economic and Social Studies Foundation (TESEV), maj 2006, 33.

55

  52 

advokatske komore) i mogu se formirati na zahtev u svakoj provinciji pod rukovodstvom

zamenika guvernera koga odredi guverner provincije.227

Nakon prijema tužbenog zahteva, završava se procena štete i komisija priprema izjave o

namirenju i utvrđuje da li će kompenzacija da se plati u naturi ili u gotovom.228

Ne postoji interni

mehanizam žalbe protiv odluke komisije ( takva odredba se na Kosovu predviđa protiv odluka

KPA). Međutim, ljudi imaju pravo da pokrenu nezavisni postupak za kompenzaciju pred

lokalnim sudom.229

Od 31. januara 2006. skoro 180.000 zahteva je upućeno komisijama, a oko

16.000 – manje od 10% - je rešeno.230

Dok je zakon o kompenzaciji hvaljen jer predstavlja značajan korak napred, posebno za RVRP,

grupe za ljudska prava i civilno društvo kritikuju način sprovođenja procesa. Oni kažu da zakon

isključuje veliki broj interno raseljenih lica koja su pobegla iz oblasti sukoba, i da se u njemu

konkretno navodi da su samo oni koji su “silom proterani” obuhvaćeni kompenzacijom.

Nedostatak odgovarajućeg informisanja i dopiranja do interno raseljenih lica i aktera civilnog

društva predstavlja još jednu spornu tačku. Ova kritika se prilično preklapa sa nekim problemima

na koje nailaze interno raseljena lica sa Kosova u odnosima sa odgovarajućim institucijama na

Kosovu.

Kritičari prigovaraju da komisije sastavljene od državnih službenika sa punim radnim vremenom

mogu da utiču na donošenje proizvoljnih odluka, ukazali su na nedostatak pravednosti i na

nedelotvornost ocena.231

Na Kosovu je ovaj problem izbegnut formiranjem kvazi-pravosudnog

tela sa punim radnim vremenom u kome rade profesionalci (the HPD, KPA i KTA), ali to nije

sprečilo ljude da optužuju komisije za nedostatak transparentnosti u donošenju odluka.

Nedostatak jasnih, obavezujućih smernica u Zakonu o kompenzaciji 5233 doveo je do

nedoslednog rešavanja sličnih predmeta u zavisnosti od toga gde je komisija zasedala.232

Zbog

siromaštva i lošeg obrazovanja interno raseljena lica u Turskoj su se borila da uđu u proces i da u

principu imaju pristup sudskom sistemu. Kritičari ističu da nije dovoljno učinjeno da se pomogne

ovim ljudima da ostvare svoja prava i pozvali su vladu da im pruži pravnu pomoć.233

Ovo je problem i na Kosovu, ali je tamo pogoršan zbog bezbednosti i udaljenosti jer se većina

interno raseljenih lica nalazi u Srbiji ili Crnoj Gori i nema pristup sistemu na Kosovu. Nedavno

je Danski savet za izbeglice (DRC) pokrenuo”Program pravne pomoći institucijama vlade Srbije

koje se bave izbeglicama i interno raseljenim licima “(“Legal Assistance Programme to the

Institutions of the Government of Serbia dealing with Refugees and IDPs”) koji finansira EU

                                                             227

Ibid., 33. 228

Ibid., 33. 229

Ibid., 33. 230

Ibid., 34. 231

Ibid., 40. 232

Ibid., 40. 233

Ibid., 40.

56

  53 

kako bi interno raseljenim licima obezbedili besplatnu pravnu pomoć i zastupanje pred

kosovskim pravnim institucijama.234

Odredbe turskog zakona o obeštećenju koje se odnose na obeštećenje za štetu nastalu tokom

sukoba, čine ovaj zakon više od propisa koji nadzire restituciju izgubljene imovine. Ovo je

ambicija koja prevazilazi okvire svih propisa donetih na Kosovu. U obraćanju na konferenciji o

interno raseljenim licima u Ankari 2006., Rhodri C. Williams je istakao da sa ciljem da pruži

pravnu pomoć za štetu nastalu usled oštećenja kao što su “povrede, fizička nesposobnost i smrt i

troškovi za medicinsku pomoć i sahranu,” (Član 7b zakona 5233), Zakon 5233“ sadrži neke

elemente programa odštete.”235

Međutim, u pokušaju da nađe trajna rešenja za raseljena lica i da

obradi veliki broj zahteva u kratkom vremenskom periodu pod privremenim pravnim režimom,

ovaj zakon podseća na druge modele restitucije, kao što su oni utvrđeni na Kosovu i u BiH.236

Pitanje koje je zajedničko za Tursku i Kosovo je nedostatak napretka u rešavanju pomirenja,

uprkos postojanju programa o povratku i restituciji. U preambuli Zakona o obeštećenju 5233

aludira se na potrebu za pomirenjem i navodi se da je jedan od ciljeva “jačanje poverenja u

državu, unapređenje odnosa između države i građana i doprinos socijalnom miru.”237

Međutim,

zakon nudi samo reparacije u obliku materijalne kompenzacije i ne rešava direktno pitanja

traume koja su vezana za zlostavljanja u prošlosti.238

Uz to, ni turska vlada ni PKK nisu

preduzeli korake ka priznavanju odgovornosti za prestupe učinjene u prošlosti. “Javno

priznavanje države,” preporučuje se u jednom izveštaju, “ odgovornosti za nasilno izbacivanje iz

sela, kompenzacije za bol i patnju i izjava o spremnosti da se identifikuju i krivično gone – gde

je moguće- oni koji su povredili ljudska prava…mogu biti takve mere. Međutim, takođe je

važno… pomirenje će zahtevati od PKK da pokaže sličnu volju da preuzme odgovornost za

povredu ljudskih prava.”239

O ovoj situaciji se glasno govori na Kosovu, gde srpska i albanska zajednica imaju različite

poglede na budućnost Kosova, i malo toga je, ako je i uopšte, preduzeto, da se reše traume

zlostavljanja iz prošlosti i da se uspostavi odgovornost.

C. PREPREKE I IZAZOVI

Walter Kaelin, predstavnik generalnog sekretara UN za ljudska prava interno raseljenih lica, je

naglasio kako je važno da vlade osmisle delotvorne politike kroz bliske konsultacije sa interno

                                                             234

Videti Danski savet za izbeglice (DRC), “Legal Assistance Program to the Institutions of the Government of

Serbia dealing with Refugees & IDPs,” Inception Report, Belgrade, 30. avgust 2008. 235

Rhodri C. Williams, “Property Compensation: Observations on Turkey’s Compensation Law No. 5233 in

International Context,” Internally Displaced Persons Conference, Ankara, Turkey, 23. februar 2006. 236

Ibid. 237

Dilek Kurban et al., “Overcoming a Legacy of Mistrust: Towards Reconciliation between the State and the

Displaced,” Turkish Economic and Social Studies Foundation (TESEV), maj 2006., 43. 238

Ibid., 44. 239

Ibid., 44.

57

  54 

raseljenim licima.240

„Politike i programi koji zadovoljavaju glavne potrebe raseljenih su najbolji

način za postizanje nacionalnog konsenzusa o ovom pitanju i postavljaju temelj za mir i

stabilnost“, tvrdi on. „Isuviše često vlade i organizacije kreiraju politike i programe za interno

raseljena lica bez adekvatnih konsultacija sa njima. Tako nastaju politike i programi koji ne

zadovoljavaju u dovoljnoj meri njihove potrebe“.

Primedbe predstavnika generalnog sekretara UN-a mogu poslužiti kao lajtmotiv za neke od

problema koji su pratili reakciju međunarodne zajednice na tešku situaciju interno raseljenih lica

na Kosovu. Isuviše često su međunarodni planeri koristili pristup odozgo-nadole jer su ih na to

prisiljavali važni politički imperativi i rokovi povezani sa rešavanjem konačnog statusa Kosova.

Nevladine organizacije su se prilagodile ovom kontekstu i morale su da uzmu u obzir

ograničenja takvog pristupa kako bi se izborili za svoje mandate i donatorska sredstva. Njihov

rad na uspostavljanju kontakta sa interno raseljenim licima i povratku je bio sputan i

fragmentiran unutar mikro-projekata koji su imali veoma malo uticaja na većinu interno

raseljenih lica.

Direkcija za stambena i imovinska pitanja i njena naslednica, Kosovska poverenička agencija,

predstavljali su inovativan pristup restituciji imovine. Inovacija leži u prirodi ovih posvećenih

kvazi-pravosudnih tela pod specijalnim pravnim režimom i sa fleksibilnim pravilima dokaznog

postupka, čija su rešenja konačna i ne podležu nadzoru lokalnih sudova, a imaju ovlašćenja da

sprovode deložacije. U njihovim osnivačkim statutima stoji da su to privremena tela čiji je

zadatak da rešavaju veliki broj potraživanja koja su proistekla iz oružanog sukoba. Međutim, na

delotvornost restitucije u ovom pristupu je takođe uticao politički kontekst na Kosovu u okviru

koga je prioritet dobilo rešavanje statusa nad svim drugim pitanjima. Aspekt restorativne pravde

mandata Kosovske povereničke agencije je bivao oslabljen ili podriven kad god bi došlo do

razmimoilaženja između aktivnog rada na postizanju ciljeva agencije i praksi koje su bile

svojstvene nekim relevantnim kosovskim institucijama po tom pitanju. Time se direktno postavio

izazov pred mogućnost procesa restitucije da podrži druge napore usmerene na „šire ispravljanje

nepravdi i prevenciju budućeg sukoba“.241

To razmimoilaženje se odražavalo u ozbiljnim slabostima kosovskog pravosudnog sistema i

izvesnih policijskih praksi u pogledu imovinskih pitanja. Kosovska poverenička agencija se

suočava sa problemom sve većeg broja ljudi koji iznova zauzimaju stambene nekretnine kojima

ona upravlja. Nekažnjivost okružuje čin bespravnog zaposedanja stambene nekretnine od samog

početka međunarodne misije. Ovaj fenomen je temeljan pokazatelj slabosti u uspostavljanju

vladavine prava na Kosovu jer su neki ljudi čak triput iznova zaposedali istu nekretninu nakon

                                                             240

Walter Kaelin, “The Voice of Civil Society and the Internally Displaced,” Internally Displaced Persons

Conference, Ankara, Turkey, 23. februar 2006. 241

Rhodri C. Williams, “The Contemporary Right to Property Restitution in the Context of Transitional Justice,”

International Center for Transitional Justice (ICTJ), Occasional Paper Series, maj 2007.

58

  55 

deložacije.242

Kosovska policija i javni tužioci su iskazivali veliku nevoljnost da hapse ili gone

bespravne stanare, mada su ovlašćeni da to čine.243

Delotvornu restituciju je dodatno podrivala činjenica da su interno raseljena lica koja su dobila

pozitivna rešenja od Komisije za imovinske zahteve imala velike teškoće da upišu svoju imovinu

u opštinskom katastru. Rešenja Komisije za imovinske zahteve imaju snagu vlasničkog lista za

podnosioca zahteva, ali su interno raseljena lica često odbijana kad bi pokušali da registruju

svoju imovinu jer neka od službi ne priznaje rešenja Komisije za imovinske zahteve ili traže

sudsko rešenje da bi upisali imovinu u katastarske knjige. U drugim primerima, meštani koji su

zainteresovani za datu imovinu osporavaju vlasništvo pred domaćim sudovima što navodi

lokalnu katastarsku službu da uskrati upis imovine raseljenog lica do sudske odluke. Druga

interno raseljena lica ne mogu da dođu do opštinskih katastarskih službi,244

i to potencijalno

blokira njihove pokušaje da prodaju imovinu.

Manjkavosti kosovskog sudskog sistema i, reklo bi se, neefikasnost sudova u rešavanju zaostalih

predmeta na pravičan i blagovremen način potencijalno ugrožavaju stabilnost društva. Većina

domaćih i međunarodnih posmatrača se slaže da teška ekonomska situacija na Kosovu

predstavlja najopasniju pretnju stabilnosti. Ako se na adekvatan način ne bude rešavao taj

problem, to može dovesti do štrajkova i socijalnih nemira.245

U kratkom izveštaju objavljenom prošle godine, Svetska banka je pomenula hroničnu visoku

stopu nezaposlenosti i široko rasprostranjeno siromaštvo na Kosovu, gde živi najmlađe i najbrže

rastuće stanovništvo u Evropi. Radi hvatanja u koštac sa izazovima koje ovi problemi sa sobom

nose, autori kratkog izveštaja Svetske banke traže od kosovske vlade da pronađe nove izvore

prihoda tako što bi unapredila privredu i promovisala strategiju ekonomskog rasta.246

Kosovu su

očajnički potrebne strane investicije da bi se stvorila nova radna mesta, ali problemi koji su

ophrvali pitanje rešavanja imovinskih potraživanja, pogotovo u komercijalnom i

poljoprivrednom sektoru, bi potencijalno mogli da odvrate investitore kojima je važno bezbedno

                                                             242

„U nekim slučajevima su otvoreno rekli nama [Kosovskoj povereničkoj agenciji] i policiji da je deložacija

irelevantna jer nameravaju da se vrate, znajući da neće biti posledica ako to učine“. Razgovor sa visokim

zvaničnikom Kosovske povereničke agencije, 25. septembar 2008. 243

Međunarodni tužioci Odeljenja pravde pri UNMIK-u su identifikovali i istražili 40 slučajeva prevare u vezi sa

imovinom interno raseljenih lica, ali je veoma mali broj lica ikada bio krivično gonjen u domaćim sudovima. Do

kraja 2006. godine, Odeljenje pravde pri UNMIK-u je ove predmete ustupilo domaćim tužiocima. Uprkos činjenici

da je 27 slučajeva poticalo iz regiona Peći, policija nije nikada sprovela sistematsku istragu kako bi utvrdila da li

organizovane grupe stoje iza ovog obrasca imovinske prevare. 244

Radi rešavanja problema nedostatka slobode kretanja za manjine na Kosovu, UNMIK je ustanovio devet

Kancelarija sudskih službenika za vezu. Na ove dužnosti su postavljena lica iz redova lokalnih manjina. Trebalo je

da Kancelarije sudskih službenika za vezu omoguće pristup pravdi manjinama tako što bi podnosice zahteva ili

optužena lica prevozili u sudove u albanskim oblastima, pomagali im da podnesu neophodna sudska dokumenta, i

dostavljali podnosiocima zahteva ili sudu relevantne zvanične dokumente za račun samih podnosilaca zahteva.

Mada je ova inicijativa imala nekog uspeha, bila je kontroverzna. Neki tvrde da Kancelarije sudskih službenika za

vezu samo dodatno izoluju manjine i sprečavaju pravosudni sistem da postane otvoren, pravičan i pristupačan. 245

Besa Beqiri, “Many Kosovo Citizens Gloomy about 2009,” Southeast European Times, 6. januar 2009. 246

World Bank, “Kosovo Brief,” decembar 2008. U ovom izveštaju Svetske banke piše da je oko 32 odsto

stanovništva mlađe od 15 godina, te da 45 odsto stanovništva živi u siromaštvu (1,42 evra dnevno).

59

  56 

pravno okruženje za njihove investicije.247

Nesposobnost da se reše imovinska potraživanja,

kontroverzni proces privatizacije i, uopšte uzev, slabost pravosuđa ne čine privlačno okruženje

za strane investitore, što sputava budući ekonomski razvoj.248

U januaru 2009. godine, međunarodni civilni predstavnik Pieter Feith je imenovao Lars Lage

Olofsson-a iz Švedske za generalnog revizora na Kosovu, koji će, između ostalih dužnosti, igrati

važnu ulogu u obezbeđivanju međunarodne ekonomske pomoći.249

Imajući u vidu broj imovinskih predmeta, percipirano odsustvo delotvornih pravnih lekova na

sudu je navelo neke ljude da potraže alternativne načine za rešavanje imovinskih sporova.250

Ovaj fenomen potcrtava značaj kulturnih faktora u pogledu krhkosti pravosudnog sistema. Knut

Rosandhaug, bivši dugogodišnji direktor Direkcije za stambena i imovinska pitanja i Kosovske

agencije za imovinu, primećuje da u nekim slučajevima imovinskih sporova na Kosovu ljudi nisu

koristili ono što je nudio pravni okvir radi podnošenja žalbe i rešavanja imovinskog potraživanja,

te da su se često odlučivali za neformalne ili druge opcije.251

Odsustvo napretka u korišćenju punog potencijala institucija je značilo da se rešavanje problema

raseljenih lica može dogoditi bez hvatanja u koštac sa problemom nekažnjivosti i straha koji koči

doslednu primenu zakona. Međunarodna zajednica je doprinela ovakvom stanju stvari svojom

nesposobnošću ili nespremnošću da se efikasno pozabavi počiniocima teških krivičnih dela i

slabostima u uspostavljanju vladavine prava. Delotvorno rešavanje ovog problema bi

podrazumevalo direktno suprotstavljanje kosovskim elitama iz centara moći sa kojima su neki

segmenti međunarodne zajednice otvoreno sarađivali tokom sukoba sa Srbijom i nakon toga.

                                                             247

Jedan zanimljiv slučaj koji ilustruje neki od problema što se javljaju tiče se JYSK-a, kompanije za proizvodnju

pribora za kupatila i spavaće sobe. Norveška vlada je pomagala povratak kosovskih Albanaca i investirala je u

otvaranje prodavnice JYSK-a na Kosovu. Potpisan je ugovor o zakupu zemljišta sa Opštinom Kosovo Polje, i

izgradnja prodavnice se dobro odvijala. Ipak, dva meštanina su sastala sa investitorom i obavestila ga da gradi na

njihovoj zemlji, tražeći obeštećenje ili rušenje nove zgrade. Investitor je tražio razjašnjenje i pomoć od opštine, ali to

nije bilo od pomoći. Požalio se Kosovskoj agenciji za imovinu, koja je istražila i verifikovala katastarske izvode koji

su bili prebačeni u Srbiju. Kosovska agencija za imovinu je otkrila da postoje izvesne nepravilnosti u pogledu

vlasništva nad datim zemljištem. Investitor se konačno navodno dogovorio sa dvojicom meštana da im isplatu

određenu sumu novca. Izvor: Razgovor sa Knut-om Rosandhaug, bivšim izvršnim direktorom Kosovske agencije za

imovinu, januar 2007. 248

Dobar primer koji ilustruje ovaj problem se tiče rudarskog kompleksa Trepča. To je konglomerat različitih

preduzeća koja su uvek predstavljala pokretačku snagu ekonomije Kosova. Međutim, nijedan strani investitor se nije

pojavio jer se lokalni političari mešaju u imenovanje upravnika Trepće koji bi nadgledao reorganizaciju ovog

velikog preduzeća. To i dalje nanosi štetu kosovskoj ekonomiji. Izvor: razgovor sa sudijom Tudor-om Pantiru,

bivšim predsedavajućim sudijom Specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja vezana za Kosovsku

povereničku agenciju, 24. januar 2009. 249

UNMIK Media Summary Report, 23. januar 2009. 250

Jedan dramatičan primer ukazuje na to. Dva čoveka su ubijena u gradu Štimlje, uključujući zamenika

gradonačelnika, a osam ljudi je ranjeno u pucnjavi između dve grupe naoružanih kosovskih Albanaca 22. aprila

2006. Spor se odnosio na bivšu imovinu kosovskih Srba koju su polagali pravo zamenik gradonačelnika i još jedna

grupa. Drugi slični incidenti su se dogodili zbog nerešenih imovinskih sporova. Vidi Krenar Gashi, “Mass of

Conflicting Property Claims since the War Leads Many Kosovars to try Solving Disputes with Guns,” Balkan

Insight, 26. april 2006. 251

Ibid.

60

  57 

Kontradikcija između odsustva direktnog gonjenja kriminalnih elita i, na drugoj strani,

insistiranja na ambicioznoj agendi ljudskih prava i vladavine prava postaje očigledna kad se

pogleda situacija sa imovinskim pravima, restitucijom i povratkom interno raseljenih lica.

Zadatak uspostavljanja funkcionalnih institucija na svim nivoima društva radi pravične primene

zakona i omogućavanja građanima, bez obzira na njihovu nacionalnost, da traže zadovoljenje

podriva sistem koji ide na ruku ljudima na uticajnim položajima. Pošto ti ljudi imaju ili jake

klanovske veze ili lično bogatstvo, oni zaposedaju svaki vakuum autoriteta, i tako postaju

neizbežni arbitri i delioci „pravde“. U tom smislu, mnogi aspekti kosovskog društva podsećaju

na gazda-klijent strukturu.252

                                                             252

Postoji mnogo primera moćnih „gazda“, koji nisu povezani sa bilo kojom vladinom institucijom, kako rešavaju

sporove. U jednom nedavnom primeru, dve kosovske Srpkinje, koje su se vratile u Dečane, pitale su bivšeg

komandanta OVK Ramush-a Haradinaj-a da reši spor sa opštinom koja odbija da ispuni svoju obavezu i zaposli

jednu od njih ako se vrate u Dečane. Mada on nije ni na kakvom službenom položaju u opštini, veruje se da je

Haradinaj veoma uticajan u Dečanima. Haradinaj je uspeo da natera opštinu da zaposli jednu od te dve žene. Vidi

UNMIK, Department of Civil Affairs (DCA), Pec/Peje Hub Daily Report, 7. jul 2008.

61

  58 

V. ZAKLJUČAK I PREPORUKE

A. ZAKLJUČAK

Povratak, restitucija i obeštećenje sami po sebi nisu dovoljni da bi se ostvarila puna društvena

rehabilitacija nakon sukoba i raseljavanja; to iziskuje sveobuhvatni pristup nasleđu prošlosti.

Takav pristup je i dalje nedostižan na Kosovu. Mada neki ljudi na obe strane podele poravnavaju

svoje privatne račune, postoje još uvek značajne prepreke koje sprečavaju celovito polaganje

računa za prošle nepravde i napredak ka mirnoj budućnosti i međusobnom poštovanju i

dostojanstvu.

U ovom izveštaju smo se dotakli jedne takve prepreke – nasleđa imovinskog sukoba i vladavine

prava. Ipak, druge veoma bolne prepreke ostaju; aktuelno, a nerešeno pitanje nestalih lica;

gonjenje i kažnjavanje počinilaca ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti na obe strane sukoba;

stvaranje zajedničkog integralnog narativa; javno priznanje odgovornosti za bol, patnje i gubitak

žrtava na svim stranama sukoba; i izgradnja javnih memorijalnih obeležja za sve žrtve umesto

glorifikacije samo jedne strane.

U izveštaju Kai Eide-a iz 2005. godine, Specijalni predstavnik Generalnog Sekretara je posvetio

poseban odeljak u svom zaključku izazovu pomirenja. Apelovao je da se odmah pokrene proces

pomirenja. „Glavno breme“, rekao je on, „će pasti na pleća lidera većinske populacije. Oni

kojima je stalo do priznanja, integracije i investicija moraju takođe iskazati velikodušnost“.253

Međutim, on je takođe pozvao lidere kosovskih Srba i Vladu Srbije da aktivno i u dobroj veri

uzmu učešća u procesu pomirenja, te da postepeno krenu ka integraciji kosovskih Srba u

kosovske institucije.254

„Sve zajednice“, insistira Eide, „moraju uložiti napor da zasnuju svoju

budućnost na inkluzivnosti, modernizaciji i demokratiji umesto na razdvajanju i etničkoj

pripadnosti“.255

Nakon tog apela, mali je napredak ostvaren u pogledu prevazilaženja preostalih prepreka procesu

pomirenja. Upravo su razdvojenost i etnička pripadnost ostali stubovi identiteta i bastion odbrane

zajednice. U polarizovanom kontekstu u vezi sa budućnošću Kosova gde su mnogi od onih koji

su učestvovali u oružanom sukoba na političkim položajima u vlasti, teško je osmisliti

koordinisanu strategiju tranzicione pravde u ovom trenutku.

Međunarodne i kosovske vlasti moraju nastaviti da otklanjaju nedostatke u kosovskom

pravosudnom sistemu u nadi da će na kraju ispraviti nepravde iz prošlosti. Restitucija imovinskih

prava je ključna u tom pogledu jer bi, u odsustvu značajnijeg povratka interno raseljenih lica,

žrtvama pružilo osećaj pravde, dostojanstva i restauracije, te bi im pomoglo da donesu jasnije

                                                             253

Vidi Kai Eide, “A Comprehensive Review of the Situation in Kosovo,” UN Security Council, 7. oktobar 2005.,

20. 254

Ibid., 20. 255

Ibid., 20.

62

  59 

odluke o svojoj budućnosti. Jednako je suštinski važno da se reši ovo pitanje pre nego što

kosovske vlasti krenu spornim putem restitucije imovine koju su komunističke vlasti

nacionalizovale posle 1945. godine. Takva politika ne postoji, ali ne bi trebalo zanemariti

scenarije prema kojima bi se otvorena nasleđa dve različite prošlosti sudarila u jednom krhkom

pravosudnom sistemu, izazivajući dodatne napetosti.

Pomirenje je dug, mukotrpan proces koji može poprimiti mnoge oblike. u Južnoj Africi, profesor

John De Gruchy i Dr. Pumla Gobodo-Madikizela, članovi Južnoafričke komisije za istinu i

pomirenje, su na osnovu svog iskustva zaključili da je pomirenje uvek i u sva vremena skup i

bolan proces.256

Kosovski „skup i bolan proces“ tek treba da ozbiljno započne.

Kai Eide je u svom izveštaju energično tvrdio da „Kosovo neće u doglednoj budućnosti postati

mesto gde su kosovski Albanci i kosovski Srbi integrisani. Verovatno to nikada nisu ni bili. Ipak,

proces pomirenja bi trebalo da počne. On mora poteći sa Kosova i moraju ga prihvatiti sve

zajednice“.257

Ovo je realna procena situacije koja bi trebalo da podstakne sve relevantne

međunarodne aktere da se suoče s izazovom promovisanja mira i pravde na Kosovu mimo bilo

kakvih drugih političkih obzira. Pragmatični realizam ne sputava optimizam u pokušaju da se

uhvatimo u koštac sa izazovom pomirenja na Kosovu, ali se ne može ostvariti nikakav napredak

bez aktivnog, uravnoteženog i pravičnog angažmana međunarodne zajednice i odvažnih glasova

iz kosovske albanske i srpske zajednice.

B. PREPORUKE

Oslanjajući se na sve što je predočeno gore, u ovom izveštaju se iznose sledeće preporuke o tome

kako unaprediti proces restitucije na Kosovu i kako obezbediti raseljenim licima pristup

njihovim pravima u potrazi za trajnim rešenjem njihove teške situacije:

1. Mandat Kosovske povereničke agencije bi trebalo obnoviti po osnovu Uredbe UNMIK-a

2006/50. Treba istražiti sve mogućnosti za postizanje konsenzusa među onima

uključenim u rad agencije u vezi sa njenim pravnim okvirom. Konkretno, oni koji su

uključeni u rad agencije bi trebalo da razmotre kako bi Komisija za imovinska

potraživanja mogla da se nađe pod nadzorom EULEX-a u okviru Rezolucije 1244 Saveta

bezbednosti Ujedinjenih nacija, u slučaju da UNMIK nije u mogućnosti da igra

neposrednu delotvornu ulogu. Time bi se otvorila mogućnost za produženje primene

Uredbe UNMIK-a 2006/50. Sa stanovišta ljudskih prava, uredba pruža najprikladnije

pravne mehanizme za rešavanje imovinskih prava pojedinaca, te može dovesti do

ponovnog otvaranja zatvorenih regionalnih ogranaka Kosovske povereničke agencije u

Srbiji. Ukoliko ovi ogranci i dalje ostanu zatvoreni, to može dovesti do kršenja ljudskih

prava u pogledu zaštite imovinskih prava.

                                                             256

Donald W. Shriver, “Evil Consequences: the Costs of Reconciliation,” Christian Century, 27. januar 2004. 257

Kai Eide, “A Comprehensive Review of the Situation in Kosovo,” UN Security Council, 7. oktobar 2004.

63

  60 

2. Kabinet premijera je nedavno otvorio Savetodavnu kancelariju za zajednice koja bi

trebalo da sprovodi koordinisanu strategiju za restituciju imovine interno raseljenim

licima. Kancelarija takođe ima ovlašćenje da deluje kroz sva vladina ministarstva kako bi

se pozabavila neuspesima, otklanjala nedostatke i rešavala preostale probleme u sistemu.

Trenutno kancelarija ima višeg savetnika za srpsku zajednicu.258

U pogledu razvoja

koordinisane strategije za restituciju imovine, kosovska vlada bi trebalo da razmotri

postavljanje savetnika u izvršni odbor Kosovske povereničke agencije.

3. OEBS, u okviru svojih aktivnosti praćenja, bi trebalo da sistematski informiše

Ministarstvo pravde Kosova o paralelnim postupcima i kontradiktornim rešenjima

lokalnih sudova po predmetima koji se direktno tiču Kosovske povereničke agencije.

Praćeni predmeti bi trebalo ispratiti do kraja kako bi se obezbedilo da se sudovi, pre nego

što pokrenu postupak po bilo kom predmetu vezanom za imovinu, konsultuju sa

Kosovskom povereničkom agencijom čime bi se sprečilo da se obe institucije bave istim

predmetom. Domaći sudovi moraju poštovati nadležnost Kosovske povereničke agencije

po zakonu.

4. Kosovsko Ministarstvo za lokalnu samoupravu mora doneti strožije mere kako bi se

obezbedilo da opštine u potpunosti ispoštuju proceduru eksproprijacije, te da se spreči

uništavanje nepokretne imovine raseljenih lica i izgradnja nelegalnih objekata na

njihovom zemljištu. Ove mere bi trebalo da obuhvate efikasniji režim inspekcije i

finansijskih mera poput smanjenja budžetskih priliva opštinama koje u potpunosti ne

ispoštuju zakon. Ovo pitanje je direktno povezano sa potrebom da UNMIK, EULEX i

kosovske vlasti uklone ukorenjene obrasce nekažnjivosti i korupcije u odnosu na imovinu

raseljenih lica.

5. U prošlosti, kosovska policija nije posebno reagovala na krivična dela vezana za imovinu.

Takođe je nerado sprovodila istrage o krivičnim delima vezanim za imovinu. EULEX bi

trebalo da posveti odeljak o tome šta policija čini da bi sprečila činjenje krivičnih dela

protiv imovine interno raseljenih lica i kako primenjuje Krivični zakon Kosova protiv

prekršilaca u svojim redovnim izveštajima Savetu bezbednosti i Briselu. Cilj bi, u

saradnji sa kosovskim Ministarstvom unutrašnjih poslova, trebalo da bude da se izvrši

pritisak, ali i pruži podsticaj kosovskoj policiji da bude u većoj meri proaktivna u

sveobuhvatnoj primeni Krivičnog zakona Kosova protiv onih koji prisvajaju i uzurpiraju

imovinu interno raseljenih lica, te da istražuje navodne obrasce imovinskih prevara.

6. Kosovsko Ministarstvo pravde i Ministarstvo za lokalnu samoupravu bi trebalo da usvoje

politiku privremenog izuzeća interno raseljenih lica od plaćanja sudskih, katastarskih i

drugih administrativnih taksi.

                                                             258

Razgovor sa višim savetnikom za srpsku zajednicu, Savetodavna kancelarija za zajednice, Kabinet Predsednika

Vlade Kosova, 17. decembar 2008.

64

  61 

7. Kosovsko Ministarstvo za lokalnu samoupravu bi trebalo da izradi konkretan plan sa

obavezujućim preporukama za opštine o tome kako integrisati neformalna naselja,

uključujući ona koja su uništena tokom sukoba, u prostorne i urbanističke razvojne

planove. Individualno pravo interno raseljenih lica na povratak svojim domovima bi

trebalo postaviti iznad svih tehničkih prepreka, u smislu neformalnih naselja i

nedokumentovanih vlasničkih prava, kako bi se podstakli Romi, Aškalije i Egipćani da se

vrate na Kosovo.

8. Jedan od najvećih izazova je bila nemogućnost interno raseljenih lica da dobiju

informacije o procesu restitucije i da stupe u kontakt sa relevantnim institucijama. Tek je

nedavno Danski savet za izbeglice ustanovio program za pružanje pravne pomoći interno

raseljenim licima i drugim ranjivim grupama sa Kosova radi zaštite njihovih imovinskih

prava.259

U okviru ovog programa će se takođe sprovoditi informativne kampanje za

potrebe interno raseljenih lica i ranjivih grupa o imovinskim pravima i unaprediti

kapacitet srpskih institucija da pomognu interno raseljenim licima da zaštite svoja

imovinska prava. Srpsko Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i kosovsko Ministarstvo za

zajednice i povratak bi trebalo da uspostave kontakt u okviru tehničke radne grupe kako

bi se interno raseljenim licima blagovremeno obezbedile relevantne informacije,

uključujući promene u kosovskom Registru prava na nepokretnu imovinu.

9. Nova Kosovska agencija za privatizaciju, ustanovljena zakonom br. 03/L-067 koji je

donela Skupština Kosova, po osnovu strategije o poukama izvučenim iz iskustva sa

Kosovskom povereničkom agencijom, bi trebalo da uspostavi odeljenje za kontakt sa

interno raseljenim licima kako bi unapredila pristupačnost. Često je teško doći do interno

raseljenih lica, i ona često ne poseduju dobre resurse. Ovo odeljenje za kontakt bi trebalo

da uspostavi redovnu, formalnu liniju komunikacije sa akterima u civilnom sektoru koji

zastupaju interese interno raseljenih lica. Oni bi trebalo da izrade sistemsku strategiju

informisanja interno raseljenih lica o aktivnostima agencije; nešto od toga se može

sprovoditi preko srpskih medija.

 

 

                                                             259

Vidi DRC, “Legal Assistance Program to the Institutions of the Government of Serbia dealing with Refugees and

IDPs,” Inception Report, Beograd, 30. avgust 2008.

65

5 Hanover Square24th floorNew York, NY 10004TEL 917.637.3800FAX 917.637.3900

www.ictj.org | info@ictj.org