Oblici starogrčke muzikejan212011

 

U antičkoj Grčkoj, najstariji muzički oblik bila je KITARODIJA – pevač

bi sam sebe pratio na kitari, a u pauzama između pevanja svirao

biinterludijum*. Pevale su se uglavnom ljubavne pesme, odlomci iz epopeja

(kojima bi prethodio preludijum), zdravice, političke pesme… Glavna tačka

kitarodičkih nastupa bio je NOMOS, posvećen bogu Apolonu, koji se

sastojao iz nekoliko delova.

AULODIJA predstavlja oblik starogrčke muzike gde je pevanje praćeno

sviranjem na aulosu. Naravno, za ovakav oblik muziciranja potrebna su dva

izvođača (zato što je aulos duvački instrument), pa je možda to bio razlog što je aulodija bila

manje popularna od kitarodije.

Što se tiče instrumentalne muzike, postojale su kitaristika i auletika. I ovi muzički oblici dobili su

svoje nazive prema instrumentima koji u muziciranju učestvuju:KITARISTIKA je sviranje na kitari

(bez pevanja), a AULETIKA – sviranje na aulosu. Što se popularnosti ovih oblika tiče, kitaristika

je bila manje popularna od auletike. Repertoar je bio manji, siromašniji, a cilj je bio što bogatije

ukrasiti melodiju.

Solo muziciranje na aulosu bilo je mnogo više cenjeno, a i

repertoar je bio mnogo bogatiji. Glavna forma ovog muziciranja

bio je „pitijski nomus“, koji je, zapravo, prvi pokušaj

programske muzike. Naime, umetnik na aulosu trebalo je da

dočara borbu Apolona sa zmajemPitosom, i to po tačno

utvrđenom redosledu numera:

1. uvodno raspoloženje

2. Apolon izaziva zmaja

3. borba

4. Apolonova pobeda i njegove pobedničke pesme

Naravno, osim ovih oblika, postojale su i mešovite vrste instrumentalne muzike (zajednički

nastupi aulosa i kitare), kao i horska muzika.

HORSKO PEVANJE počelo je da se razvija od 8. veka pre nove ere. Hor je obično činilo između

15 i 30 pevača, a nastupali su uz pratnju kitare i/ili aulosa. Zanimljivo je da su u to vreme članovi

hora pevali samo u oktavama ili unisono (nije bilo pevanja u razmaku terce ili kvinte).

Pošto su horovi nastupali u raznim prilikama, vremenom su se izgradili i različiti horski oblici,

od kojih su najznačajniji tren, pean i ditiramb.

TREN je bilo horsko pevanje uz pratnju aulosa, koje je bilo povezano sa pretklasnom magijom.

Ovo pevanje vremenom se razvilo u oplakivanje i žalopojke, tako da je postalo sastavni deo svih

pogrebnih obreda (iliti sahrana).

PEAN je bila pesma radosti, koja je pevala o zdravlju, sreći, pobedi u predstojećim ratnim

pohodima, o dobru koje očekuju od bogova… Obično je bila posvećenaApolonu.

DITIRAMB je bio posvećen Dionisu, bogu vina, a stari Grci pevali su ga u

proleće. U izvođenju ovog muzičkog oblika učestvovalo je obično oko 50

pevača i plesača, koje je najavljivao solista (korifej). Pratili su ih svirači na

aulosu (ili  diaulosu) i bubnju. Pevači i plesači bili su preobučeni u kozje ili

jareće kože i kružili su oko Dionisovog oltara.

Iz ditiramba se vremenom razvio najvažniji književno-muzički oblik stare

Grčke – tragedija.

TRAGEDIJA se kao oblik javlja tek sredinom 6. veka pre nove ere, a svoju

pravu formu stekla je u 5. veku pre n.e. Sama reč ‘tragedija’ nastala je od

dve reči:‘tragos’, što znači jare i ‘ode’, što znači pesma.

I u tragediji (kao u ditirambu) pevači i plesači kružili su oko Dionisovog

oltara, uz pratnju svirača, a najavljivao ih je solista. Vremenom se uloga soliste i hora proširivala,

a pojavili su se i glumci – u početku jedan, a zatim tri (u klasičnoj grčkoj tragediji nije bilo nikad

više od tri glumca). Glumci su imali maske na licu, a neki su koristili i sandale sa velikim

platformama – tzv. koturne. Muškarci su glumili i ženske uloge.

U to vreme, u Atini su se svakog proleća održavale Dionizijske

svečanosti. Trajale su po 4 dana, a u njima je učestvovao ceo

grad (osim robova, naravno). Svečanost je počinjala tako što bi

se organizovala povorka (koju su činili članovi horova), koja bi

kroz grad nosila Dionisovu sliku. Zatim bi se prinela žrtva, a onda

bi svi odlazili u amfiteatar, noseći statuu Dionisa. U amfiteatru bi

se tada najavljivale dramske priredbe koje će biti izvedene u

naredna četiri dana. Naime, na ovim svečanostima nadmetalo bi

se po 3 tragičara i 3 ili 5 komičara, a najbolji glumci i dela bi na kraju bili nagrađeni.

Pošto je autor teksta obično bio i kompozitor, u tragediji je vladala čvrsta povezanost reči i tona.

Inspiraciju za sadržaj tragedije, pisci su uglavnom preuzimali iz mitologije, a priča bi uvek

govorila o sukobu čoveka sa sudbinom.

Najpoznatiji autori antičkih tragedija bili su Eshil (Okovani Prometej, Oresteja),Sofokle (Antigona,

Kralj Edip, Elektra) i Euripid (Elektra, Ifigenija na Aulidi, Ifigenija u Tauridi).

Grčka tragedija ima veliki značaj, ne samo u razvoju grčke kulture, već i u razvoju kulture

celokupnog čovečanstva. Na temeljima grčke tragedije u Firenci će pred kraj renesanse

nastati opera, a veliki reformatori opere, Gluk i Vagner, svoje ideje za unapređivanje ovog

muzičko-scenskog oblika naći će upravo u antičkoj tragediji.