Okrugli sto 10 2009 - University of Belgradendes.ekof.bg.ac.rs/downloadsakta/zbornik2009deo2.pdf15. oktobra 2009. u Kragujevcu, najviše zastupljene teme bile su: (a) uzroci i posledice

EKONOMSKO-FINANSIJSKI ODNOSI SRBIJE SA INOSTRANSTVOMNužnost nove strategije

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu

Kragujevac, 15. oktobar 2009.

Izdavač:Ekonomski fakultet u Beogradu

Kamenička 6, tel: 3021-240, faks: 3021-065E-mail: [email protected]

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Marko Backović

RecenzentiProf. dr Mlađen Kovačević

Prof. dr Blagoje BabićProf. dr Radovan Kovačević

Prof. dr Ljubodrag Savić

Dizajn koriceMaxNova

www.maxnova.rs

ŠtampaČUGURA Printwww.cugura.rs

Godina2009.

Tiraž250

ISBN: 978-86-403-1010-9

© 2009.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

5

SADRŽAJ

• Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

• Uvodna reč . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Božidar Cerović, predsednik Naučnog društva ekonomista

• Pozdravna reč. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Slobodan Malinić, dekan Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu

• Mlađen Kovačević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom – nužnost nove strategije

• Ljubomir Madžar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 Ekonomskopolitički antibarbarus - kritički osvrt na kritička viđenja ekonomske zbilje u Srbiji

• Vladimir Grečić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Bolje korišćenje talenata kao faktor povećanja konkurentnosti

• Blagoje Babić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 Ponovna industrijalizacija Srbije – put izlaska iz krize

• Dragana Gnjatović i Ana Jovancai. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 Stepen spoljne zaduženosti Srbije

• Ivica Stojanović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 Uzroci i posledice „konstrukcione greške” privrednih reformi u Srbiji

• Saša Đogović. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 Ocena performansi srpske privrede

• Predrag Petrović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 Platni bilans Srbije pod uticajem svetske ekonomske krize

• Petar Veselinović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Spoljni dug kao razvojno ograničenje srpske ekonomije

• Ljiljana Maksimović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193 Jačanje konkurentnosti privrede Srbije u uslovima tranzicije

• Silvana Ilić i Dalibor Miletić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 Konkurentnost – ključni izazov za srpsku privredu

• Predrag Bjelić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 Uticaj svetske ekonomske krize na međunarodnu trgovinu

• Snežana Popovčić-Avrić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227 Upravljanje izvozom Srbije

• Gordana Milovanović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237 Uticaj globalne ekonomske krize na spoljnu trgovinu Srbije

• Goran Nikolić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249 Analiza strukturnih promena srpske spoljno-trgovinske razmene u 2009.

• Milena Vučićević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261 BRIK - nova izvozna šansa Srbije

• Vladimir Mićić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275 Značaj stranih investicija za prevazilaženje krize u industriji Srbije

• Miroslav Raičević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 287 O uzrocima transformacije ciljeva nove ekonomske diplomatije

• Branko Rakita i Sanja Mitić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307 Međuzavisnost brendiranja države i izvoznih efekata, sa osvrtom na primer Srbije

• Predrag Kapor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325 Uticaj rizika zemlje na ekonomsko-finansijske odnose Srbije sa inostranstvom

• Dragan Stojanović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343 Međunarodni računovodstveni standardi kao pretpostavka ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom

• Lidija Madžar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 353 Uloga IPA fonda u spoljnoekonomskim odnosima Srbije – komparacija sa zemljama u regionu

• Mirjana Knežević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 371 Subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja prema domaćim propisima

7

PREDGOVOR

Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu nastavili su svoju već desetogodišnju tradiciju održavanja savetovanja posvećenog ekonomsko-fi-nansijskim odnosima sa inostranstvom. Na ovogodišnjem savetovanju održanom 15. oktobra 2009. u Kragujevcu, najviše zastupljene teme bile su: (a) uzroci i posledice drastičnog smanjenja spoljnotrgovinske aktivnosti; (b) vrlo nepovoljan kvantitativni odnos spoljnog duga, a posebno dospelih anuiteta, kako prema vred-nosti ostvarenog izvoza robe i usluga tako i prema bruto domaćem proizvodu; (c) sve veća i zabrinjavajuća zavisnost Srbije i njene privrede od priliva stranog kapitala; (d) osetan pad Srbije na listi zemalja rangiranih prema konkurentnosti privrede, sa osvrtom na uzroke i posledice u vezi sa tim, i (e) mere za unapređe-nje izvoza i povećanje priliva stranih direktnih investicija.

I ovog puta, kao i prethodnih godina, broj referata bio je relativno veliki, što po-kazuje i obimnost ovog zbornika. Naime, pored uvodne studije prof. dr Mlađena Kovačevića, u zbornik je uključeno 23 referata.

Imajući u vidu činjenicu da su ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom u velikoj meri uslovljeni stanjem u našem društvu u celini, odnosno krizom u kojoj se ono nalazi, nekoliko referata se potpuno ili delom bavi i tom problematikom.

S obzirom na to da je savetovanje održano u vreme svetske ekonomske krize i već ranije nastale ekonomske krize u Srbiji, u uvodnoj studiji i većini referata obra-đena je i ta materija, a posebno posledice svetske krize i pada obima i vrednosti svetske trgovine na ekonomsko-finansijske odnose Srbije sa inostranstvom.

Kao i na prethodnim savetovanjima posvećenim ovoj problematici, Privredna ko-mora Srbije bila je suorganizator i aktivni učesnik i ovog savetovanja, što Naučno društvo ekonomista posebno ceni i njenom rukovodstvu izražava zahvalnost.

Ulogu suorganizatora i domaćina ovog veoma značajnog naučno-stručnog sku-pa, prvi put je imao Ekonomski fakultet u Kragujevcu. Opšti je utisak da su ovaj Fakultet i njegov dekan prof. dr Slobodan Malinić izuzetno dobro obavili logi-stičku podršku, pa im se organizatori na tome posebno zahvaljuju.

Organizatori savetovanja veruju da će ovaj zbornik radova koji se stavlja na uvid naučnoj, stručnoj i široj javnosti biti od opšte koristi i da će doprineti napretku privrednih reformi i mera ekonomske politike, posebno u sferi ekonomsko-fi-nansijskih odnosa sa inostranstvom, i tako više nego opravdati uložene napore za njegovo održavanje.

9

Prof. dr Božidar CerovićPredsednik Naučnog društva ekonomista

UVODNA REč

Poštovane koleginice i kolege,

Čini mi čast i zadovoljstvo što mogu, na početku našeg skupa, da vas podsetim kako smo se okupili na jednoj od već tradicionalnih rasprava koje, svake godine, organizuje Naučno društvo ekonomista. Posebno mi je zadovoljstvo što je ovom skupu domaćin Ekonomski fakultet u Kragujevcu čime se ostvaruje još jedna važna misija naše asocijacije da se u što širem krugu popularišu i široj naučnoj publici približe rezultati istraživačkog rada u našoj ekonomskoj nauci.

Veoma mi je drago što je ovaj skup kao i više ranijih, podržala i Privredna komo-ra Srbije koja se, što posebno želim da naglasim, vrlo aktivno uključila u njegovu pripremu. Uostalom, Naučno društvo i Privredna komora su i do sada imali, a na-dam se da će i ubuduće imati plodnu i obostrano korisnu saradnju. Želim takođe da pomenem da je u organizaciji ovog skupa učestvovao i Ekonomski fakultet u Beogradu kao i u svim drugim skupovima Naučnog društva, budući da je jedan od najvažnijih oslonaca u radu naše asocijacije i u materijalnom i u naučnom i u svakom drugom pogledu.

Pored dve konferencije koje održavamo u maju – o efektima i rezultatima tranzi-cije i privatizacije i u decembru – o ekonomskoj politici i očekivanjima u pogledu razvoja u narednoj godini, koja predstavlja jedan od najvažnijih naučnih događaja već dugi niz godina u našoj zemlji, ovo je treći važan skup naše asocijacije koji se bavi rezultatima istraživanja u vezi sa ekonomskim odnosima Srbije sa svetom. Ove godine savetovanje sa tom temom ima možda još veću važnost nego inače: raspravljaćemo u jednom momentu koji karakteriše velika i nažalost, neočekiva-na svetska ekonomska kriza. Tačnije, sasvim mali broj ekonomista je upozoravao na mogućnost takve pojave, a mnogo veći broj se pokazao prilično uljuljkanim idejom da je ekonomska nauka, liberalizacijom tržišta svake vrste i deregulaci-jom, jednom za svagda pronašla formulu neprekidnog rasta i ekspanzije.

Naravno, takvo uverenje pokazalo se više kao rezultat ideološkog nego naučno osmišljenog stanovišta. To nije osobito iznenađujuće pošto se u nauci odavno zna da se bez stalne provere nalaza, teorije lako izrode u dogmu, što prati neoprezno i nedozvoljeno simplifikovanje događaja. Ipak, da ne bih izazivao nepotrebne po-

10

lemike želim i ovom prilikom da naglasim kao opšte poznatu i prihvaćenu stvar da se najefikasniji rezultati postižu onda kada tržište deluje slobodno; međutim, da bi se ti efikasni ishodi mogli postići tržište bi moralo da deluje perfektno, zajedno sa svim pratećim tržišnim institucijama. U suprtonom, pojaviće se neu-spesi tržišta pa neki stepen regulacije postaje neminovan da bi se tržišni ishodi popravili. Tekuća kriza je na veoma plastičan način pokazala kako imperfektna tržišta, bez odgovarajuće regulacije, a naročito bez odgovarajućeg institucional-nog uređenja, mogu da odvedu do vrlo velikih gubitaka.

Stoga nije iznenađenje da ekonomisti danas posežu i za nekim već pomalo zabo-ravljenim teorijama, pa i nekim koje su odbačene možda više iz pragmatičnih, čak konformističkih, nego naučno i rigorozno utvrđenih razloga. Možda nas u tom pogledu i na svojevrstan način, opominje i ovogodišnja Nobelova nagrada za ekonomiju, pre svega ona dodeljena Elinor Ostorm, istraživaču koji dokazuje kako postoje i druga i drugačija rešenja od onih za koja se verovalo da su jednom i zauvek već otkrivena. Njeni rezultati su naročito zanimljivi kada tvrde da u nekim slučajevima ni privatna, a ni državna svojina ne moraju biti ili tačnije, nisu najbolji aranžmani. Šta više ona će, sasvim suprotno idejama i liberalne ekonomije ali i one koja zastupa pojačanu državnu intervenciju, pokazati da se kolektivna svojinska prava mogu pokazati efikasnijim, a svakako će to i biti u slučaju raspolaganja i upravljanja zajedničkim resursima. Zar nas ti nalazi poma-lo ne podsećaju i na ona razmišljanja koja smo nekada imali i ovde, u našoj zemlji i njenom današnjem okruženju, mada to tada očigledno, nismo dovoljno dobro znali da osmislimo, a pogotovo nismo umeli da institucionalizujemo.

Ipak, kako to u nas nažalost često biva, a u profesionalnom smislu ukazuje i na izvesnu nesigurnost i nepoverenje u sopstvene mogućnosti, u jednom momentu smo sasvim olako i nekritički krenuli da odbacujemo i svaku pomisao na te ideje i priklonili se krugu onih koji su tvrdili da je odavno poznato konačno i samo jedno rešenje koje samo valja primeniti i po mogućstvu – što brže. Srećom, brzo se pokazalo da to nije sasvim tačno čime je još jednom potvrđeno da naučni rad i naučna istraživanja itekako imaju smisla i da jedino potreba za njima ostaje, izgleda, zauvek.

11

Prof. dr SLOBODAN MALINIĆDekan Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu

POzDRAVNA REč

Uvažene koleginice i kolege, učesnici Savetovanja, dragi gosti

Imam prijatnu dužnost, čast i posebno lično zadovoljstvo što mogu u ime Eko-nomskog fakulteta u Kragujevcu, kao suorganizatora i domaćina ovog skupa, da Vas srdačno pozdravim, da Vam poželim dobrodošlicu, prijatan boravak na našem Fakultetu i posebno da svim učesnicima poželim aktivno učešće u radu ovog Savetovanja.

Moje osećanje ličnog zadovoljstva dodatno je potencirano činjenicom da Naučno društvo ekonomista (NDE) po prvi put organizuje zajedno sa našim Fakultetom ovakav nivo Savetovanja, kao i da Privredna komora Srbije takođe po prvi put uzima učešće u naučnim skupovima na našem Fakultetu. Nadalje, moje oseća-nje ličnog zadovoljstva nesumnjivo je snažno podržano i ubeđenjem da će naša saradnja biti još potpunija i uspešnija za dobrobit naše profesije, ugleda naših institucija i interesa privredjivanja u Srbiji.

Nema sumnje, tema današnjeg Savetovanja – Ekonomsko-finansijski odnosi Sr-bije sa inostranstvom – nužnost nove strategije, istovremeno je aktuelna, zna-čajna i multidisciplinarna i multidimenzionalna.

Aktuelna, jer su osnovna područja ove teme, naročito u poslednje vreme, pred-met pažnje i drugih naučnih skupova u zemlji, pa i na našem Fakultetu.

Značajna, jer tema predstavlja krucijalno privredno-sistemsko i institucionalno pitanje srpske privrede, posebno u uslovima našeg strateškog opredeljanja za in-tegrisanje privrede Srbije u evropske i svetske ekonomske tokove.

Multidisciplinarnost i multidimenzionalnost današnjeg Savetovanja potiču iz činjenice da teme pripremljenih referata kao što su: ekonomska kriza, konku-rentnost, spoljna zaduženost, strukturne promene u spoljnotrgovinskoj razmeni, finansijski, pravni i drugi aspekti, pripadaju različitim područjima ekonomske i drugih društvenih nauka.

Savetovanje pod ovim naslovom, koje se danas održava na Ekonomskom fakulte-tu u Kragujevcu, okupilo je poznate naučne radnike i istraživače sa ekonomskih fakulteta i drugih relevantnih i referentnih naučnih institucija u Srbiji. Naučna

12

i stručna utemeljenost predviđenih i prispelih saopštenja, posebno uvodni re-ferati i referati po pozivu, daju nam za pravo da očekujemo da će kritički duh ovog Savetovanja inicirati iscrpnu profesionalnu raspravu koja će ponuditi nova razjašnjenja i nove ideje, koje treba da doprinesu podizanju nivoa saznanja o po-krenutim temama i pitanjima, te podizanju nivoa kvaliteta institucija našeg pri-vrednog sistema u uspešnoj realizaciji novih strategija u ekonomsko-finansijskim odnosima Srbije sa inostranstvom, kao neophodnom uslovu makroekonomske ravnoteže dugoročnog privrednog razvoja.

Želeo bih da u tome posebno podržim i ohrabrim mlade kolege učesnike ovog Savetovanja.

Na kraju, dozvolite mi da ovom prilikom zahvalim svima koji su uzeli učešće u pripremi ovog Savetovanja, posebno autorima referata i Organizaconom od-boru, koji su svojim angažovanjem bitno doprineli da rezultati našeg današnjeg rada budu dobri i korisni, a takođe, da svim učesnicima ovog naučnog skupa, još jednom, poželim uspešan i plodan rad, a našim gostima i prijatan boravak na Ekonomskom fakultetu i gradu Kragujevcu.

Hvala na pažnji!

13

Prof. dr Mlađen Kovačević

EKONOMSKO-FINANSIJSKI ODNOSI SA INOSTRANSTVOM – Nužnost nove strategije

Uvod

Krajem 2008. i prvih devet meseci 2009. godine došlo je do bitnih promena u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom. Izvoz, uvoz, spolj-notrgovinski i deficit tekućih transakcija sa inostranstvom, umesto ranijeg vrlo izraženog rasta, znatno su smanjeni, a visina spoljnog duga usporenije raste. Zva-ničnici, mnogi ekonomisti i tzv. ekonomski analitičari ističu da je to posledica svetske ekonomske krize.

Cilj ovog rada je da analizira trendove osnovnih elemenata u sferi ekonomsko-fi-nansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom u periodu 2000–2008. g., da ukaže na dimenzije, uzroke i posledice preokreta do koga je došlo krajem 2008. i u prvih osam meseci 2009. godine, da ukaže na vrlo teško stanje kada su u pitanju kon-kurentnost privrede, izvoz i spoljni dug i da na kraju predloži mere na makro- i mikronivou kako bi se u budućnosti prevazišli teški problemi u ovoj vitalnoj oblasti koja je postala najveći ograničavajući faktor rasta i razvoja privrede i rasta životnog standarda stanovništva.

I Pregled obećanja i pogoršanja ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom u periodu 2001–2007. g.

U šestoj deceniji i prvih godina sedme decenije 20. veka, SFR Jugoslavija je ostvarivala vrlo visoke stope privrednog rasta i bila je pri samom vrhu rang liste zemalja po tom pokazatelju. U tom periodu, i Srbija je beležila nešto niže ali ipak vrlo visoke stope rasta društvenog proizvoda. To je imalo za rezultat dinamičko povećanje izvoza i učešća proizvoda, kako SFRJ tako i Srbije u svetskom izvozu, što je verovatno bilo zasnovano na visokom rastu privrede. Međutim, već sredi-nom šezdesetih godina dolazi do osetnog usporavanja privrednog rasta i tada se koncipira i počinje da sprovodi privredna, a delom i društvena reforma. Među-tim, ona nije dala željene rezultate, pa se usporavanje rasta privrede nastavlja. Na


14

bazi detaljnih analiza, u svojoj doktorskoj disertaciji dokazao sam da se konku-rentnost privrede SFR Jugoslavije u tom periodu smanjivala (Kovačević, 1973).

Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka SFRJ, a u okviru nje i Srbija, ostva-rivala je skroman rast privrede. U 1983. god. dolazi do dužničke krize, a zemlja se susretala sa sve ozbiljnijom društvenom krizom, koja je eskalirala krajem osam-desetih i početkom devedesetih godina, kada dolazi do raspada zemlje. Izvoz proizvoda i usluga bitno usporava rast, pa se njihovo učešće u svetskom izvozu naglo smanjuje. Zbog svega toga, a posebno na osnovu predosećaja, za savetova-nje jugoslovenskih ekonomista održanog u proleće 1991. g., napisao sam referat koji je nosio naziv: „Ekonomska katastrofa je naša stvarnost i neposredna buduć-nost” (Kovačević, 1991). U njemu sam dokazivao da se ekonomska katastrofa ne može brzo prevazići i da preti opasnost da ona, ako se političari ne uozbilje, može dobiti još veće i trajnije razmere, što bi imalo nesagledive nepovoljne društvene i ekonomske posledice.

Vrlo teška društvena i ekonomska kriza, krajem osamdesetih i početkom devede-setih godina 20. veka zahvatila je i Srbiju. I pored toga, stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom, bilo je sa sadašnje tačke gledišta solidno. Naime, u 1990. godini, robni izvoz je iznosio 5,319, a uvoz 6,633 milijarde dolara, što znači da je spoljnotrgovinski deficit činio samo oko 25% robnog izvoza, a po-krivenost uvoza izvozom iznosila je čak 81%. Dodajmo, da je Srbija u toj godini ostvarila izvoz usluga od čak milijardu i 662 miliona dolara, a suficit u njihovoj razmeni sa inostranstvom čak 999 miliona dolara. Spoljni dug Srbije u toj godini je iznosio 6,4 milijarde dolara, što znači da je bio za oko 8% manji od vrednosti izvoza robe i usluga. Po kriterijumima Svetske banke, Srbija je tada bila nisko zadužena1.

Zbog teške društvene i ekonomske krize, odnosno zbog raspada zemlje, defek-tnog privrednog sistema i mera ekonomske politike, desetogodišnjeg dezinvesti-ranja, a posebno sankcija Ujedinjenih nacija i vazdušne agresije NATO, stanje privrede, njene konkurentnosti i ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa ino-stranstvom se dramatično pogoršalo, o čemu sam ranije detaljno pisao (Kovače-vić 1998, 2000. i 2001).

Za razliku od mnogih ekonomista koji su „širili pozitivnu energiju” i obećavali „med i mleko” u slučaju nestanka sa scene tadašnjeg režima, bio sam ubeđen da njihova, a pogotovu obećanja političara tadašnje opozicije nisu realna, tj. bio sam svestan da postoji ogroman broj ograničenja koja, i nakon promene režima, neće omogućiti spektakularan rast i razvoj privrede i bitno poboljšanje stanja u

1 Po kriterijumima Svetske banke, jedna zemlja je niskozadužena ako je i odnos duga na kraju godine i izvoza robe i usluga u toj godini ispod 132%, ili ako je odnos spolj-nog duga na kraju godine i bruto domaćeg proizvoda u toj godini ispod 48%.

Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – nužnost nove strategije

15

sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom. Tako sam na savetovanju ekonomista održanom u septembru 2001. godine izneo svoju ubeđenost da će u SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji doći do značajnih, progresivnih društvenih pro-mena i da će se zahvaljujući tome normalizovati odnosi sa Ujedinjenim nacijama i međunarodnim finansijskim i trgovinskim organizacijama, da će se SRJ uklju-čiti u Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope, pa sam naglasio da i u tom slučaju neće poteći potoci stranog kapitala (kako to obećavaju neki strani političari, vođe nekih naših opozicionih stranki i mnogi naši ekonomisti) i da je jasno, da se sta-nje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom ne može automatski bitno popraviti samom činjenicom uključivanja u ove organizacije i institucije; i da je potrebno ispuniti i niz drugih preduslova i preduzeti niz radikalnih reformi i mera na unutrašnjem planu da bi se stanje u toj važnoj sferi bitno unapredilo (Kovačević, 2001).

Nekoliko meseci nakon tog značajnog društvenog preokreta, na svetovanju o privrednim kretanjima i merama ekonomske politike koje je organizovalo Na-učno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, zvaničnici i oni koji će to uskoro postati, kao i niz ekonomista, takođe, su obećavali spektakularne privredne performanse i bitno unapređenje ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom. I tada sam dokazivao da nema osnova za veliki optimizam koji šire neki ekonomski instituti, savezne i republičke institucije, a naročito poli-tičari (Kovačević, 2001). Moguće je da su oni pri tim obećanjima imali u vidu vrlo nisku statističku osnovu, koja kao takva, posmatrano teorijski, omogućuje dinamičan rast svih makroekonomskih agregata, koji su dramatično smanjeni tokom devedesetih godina. Navedimo samo nekoliko ilustracija koje će pokazati da je ekonomska katastrofa bila znatno veća nego što smo ja i drugi „defetisti” predviđali krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka:

a) Društveni proizvod se više nego prepolovio, pa je u 2000. g. bio samo 42% iznosa iz 1989. godine;

b) Prema podacima EBRD, bruto domaći proizvod Srbije u 2006. god. iznosio je samo oko 46% nivoa iz 2000. god.2;

c) Industrijska proizvodnja u 2000. godini iznosila je samo oko 36% nivoa iz 1989. godine;

d) Izvoz robe, sa izvozom u nove države nastale na tlu bivše SFRJ, iznosio je samo oko 25% izvoza iz 1990. g.;

e) Pokrivenost robnog uvoza robnim izvozom pala je, po metodologiji Narodne banke Srbije na samo 51%, a po metodologiji Republičkog zavoda za statisti-ku na samo 47%;

f) Suficit u razmeni usluga se sveo na samo 141 milion dolara, što je preko se-dam puta manje od onoga što je bio u 1990. godini;

2 http://www.ebrd.com


16

g) Izvoz robe i usluga, sa izvozom u države nastale na tlu SFRJ, bio je 3,6 puta manji nego 1990. godine;

h) Zbog dopisivanja kamata i nemogućnosti servisiranja (kako zbog nedostat-ka deviza tako i zbog jednostranog prekida platnog prometa sa SRJ koji su preduzele međunarodne finansijske institucije i razvijene zemlje), spoljni dug Srbije je na kraju 2000. godine iznosio čak 10,83 milijarde dolara, tj. bio je za oko 20% veći od njenog BDP u toj godini, a čak oko pet puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini, pa je Srbija po stepenu spoljne zaduženosti bila u grupi deset najzaduženijih zemalja.

Pre i neposredno posle oktobarskih promena iz 2000. godine, tadašnji opozici-oni lideri, a nakon tog događaja – zvaničnici Srbije i niz ekonomista, obećavali su spektakularan rast privredne aktivnosti, životnog standarda i priliva stranog kapitala, naročito u formi tzv. stranih direktnih investicija, ali i preko četiri do-natorske konferencije. Trebalo bi mnogo prostora da se navedu sva bombasta obećanja političara koji su se našli na visokim funkcijama tokom 2001. godine, a većina njih se i sada nalazi na vrlo važnim funkcijama. Nažalost, kod nas je odavno postalo pravilo da političari mogu svašta da obećavaju i da ih malo ko proziva što se ta njihova obećanja ne ispunjavaju. Iako tu praksu ne odobravam, u ovom referatu zbog raspoloživog prostora, o tim konkretnim obećanjima neću detaljnije govoriti. I dve grupe ekonomista, kako ona okupljena oko tada nevladi-ne organizacije G-17, tako i ona koja je formirana na predlog tadašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije pokojnog Dragoslava Avramovića3, obećavale su da će, nakon promene režima, doći do snažne finansijske podrške iz inostranstva po nizu osnova i da će zbog toga i niza unutrašnjih promena i faktora doći do krat-koročnog i srednjoročnog vrlo dinamičnog rasta privredne aktivnosti i životnog standarda i bitnog smanjenja spoljnog duga. Nemam dokaza, ali imam snažan utisak da su obe ove grupe ekonomista svesrdno prihvatile preporuke tzv. Va-šingtonskog sporazuma koji je bio u skladu sa neoliberalizmom koji su forsirale SAD i V. Britanija4.

3 Predsednik Saveta projekta bio je Dragoslav Avramović, a članovi Milena Jovičić, Bojana Dimitrijević, Branislav Pomoriški, Veselin Vukotić, Božidar Đelić, i tri „po-znata strana profesora i stručnjaka” – Paul Marer, Ban Slay i Michael Londesmann. Direktor projekta bio je Pavle Petrović, a autorski tim su činili: Mihail Aranderenko, Milojko Arsić, Stojan Babić, Vladan Božić, Mirko Cvetković, Dijana Dragutinović, Branko Hinić, Radovan Kovačević, Radovan Jelašić, Aleksandar Jeremić, Željko Ma-tijević, Goran Milićević, Radmilo Pešić, Pavle Petrović, Dejan Popović, Ivan Tašić, Stojan Stamenković, Milica Uvalić, Gordana Vukotić-Čotić i Boško Živković.

4 Vašingtonski sporazum je skup pravila ekonomske politike i privredno-sistemskih mera koji je 1989. godine „preporučen” – zemljama u razvoju (pre svega zemljama Latinske Amerike) od strane Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Mi-nistarstva finansija (tzv. Trezora), SAD, ako pretenduju na dobijanje novih kredita.


17

Neposredno nakon društvenog prevrata, čitav niz stranih i domaćih ekonomista je apelovalo na vlast u Srbiji da ne prihvati model reformi i mera ekonomske politike koji nameću MMF i Svetska banka, a među njima su se isticali tadašnji rektor Ljubljanskog univerziteta, glavni kreator strategije uspešne tranzicije u Sloveniji prof. dr Jože Mencinger, nobelovac Džozef Štiglic, prof. dr Janez Praš-nikar, prof. dr Svetozar Pejović, prof. dr Branko Milanović, prof. dr Jovan Duša-nić i niz drugih.

Trebalo bi mnogo prostora da se navedu sva upozorenja i predlozi brojnih doma-ćih i stranih ekonomista krajem 2000. i početkom 2001. god, pa ćemo navesti samo predloge i sugestije trojice stranih ekonomista. Tako je neposredno po ok-tobarskom prevratu, prof. dr Jože Menciger dao sledeću preporuku:

„Poručio bih svojim kolegama u Jugoslaviji da se mnogo ne oslanjaju na savete svetskih ekonomista. Nama su neki od tih ekonomista na početku devedesetih godina i predlagali da fiksiramo kurs tolara, čemu smo se odlučno oduprli”.5

Prilikom prve posete Beogradu, nobelovac Džozef Štiglic je rekao sledeće: „Po-stoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeu-tima” i „monetarnim fundamentalistima iz MMF braneći vlastite interese. Jer, ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva”.6

S obzirom na to, da je Slovenija, od svih zemalja u tranziciji, u tom procesu imala najviše uspeha, navedimo i mišljenje poznatog ekonomiste iz te zemlje Janeza Prašnikara koje se odnosilo na neke odredbe Nacrta zakona o privatizaciji, koji je bio predmet razmatranja na savetovanju održanom krajem marta 2001. g. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. „Želim da uspete i nisam došao ovde da vam solim pamet, ali nisam siguran da ste izabrali dobar put.” On je dalje ista-kao da su političari i vrhunski ekonomisti Slovenije posle svestrane i dugotrajne rasprave (početkom devedesetih godina 20. veka), došli do zaključka da treba odustati od ideje o prodaji neprivatizovanih preduzeća, zbog njihovog ubeđenja da je malo verovatno da će u zemlju doći solidni strani strateški partneri i da se može očekivati dolazak špekulativnog kapitala od koga bi bilo veće štete nego koristi, pa su se zbog toga odlučili na insajdersku privatizaciju.7

Krajem iste godine, nobelovac Dž. Štiglic je Srbiji poručio: „…da sama izabere put kojim će ići, ne pristajući na oprobane recepte svetske finansijske oligarhije… 5 Intervju u dnevnom listu Danas (12.10.2000).6 Intervju u nedeljniku Ekonomist Magazin 12.03.2001.7 Prof. dr Janez Prašnikar, izlaganje na savetovanju koje su prenela neka sredstva infor-

misanja.


18

Moj savet je da što pre uspostavite vladavinu prava, izgradite sve institucije tr-žišne ekonomije i omogućite javni građanski dijalog o ekonomskim reformama i drugim ključnim stvarim od interesa za zemlju” (Politika,15.10.2001). S obzirom na to, da je u toj godini valutni kurs dinara bio fiksiran i da je u uslovima vrlo visoke inflacije (oko 40%) postojao sve precenjeniji, kao i da je kamatna stopa bila vrlo visoka, on je tada istakao da je „precenjena valuta i visoka kamatna stopa – recept za propast”.

Kao i kod gotovo svake revolucije, i nakon važnog društvenog prevrata u Srbiji sa početka oktobra 2000. godine, na vrhu političke piramide našle su se vrlo problematične ličnosti, kako u pogledu znanja, sposobnosti, širine vidika, tako i u pogledu morala. U tim turbulentnim vremenima, problematika ekonomskih re-formi i mera ekonomske politike prepuštena je grupi ekonomista vrlo skromnih znanja, i njima su dodeljeni resori, odnosno oblasti koje oni u svojoj dotadašnjoj profesionalnoj karijeri nisu izučavali. Tako, pravnik po osnovnom obrazovanju, profesor koji je vodio predmet – Politička ekonomija (kasnije preimenovan u Osnovi ekonomije), prof. dr M. Labus, kako jednom za sebe reče glavni „vizio-nar” ekonomskih reformi, postaje u Saveznoj vladi ministar za ekonomske od-nose sa inostranstvom. Docent dr Goran Pitić, koji je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu predavao Ekonomsku istoriju sveta, postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije. Magistar M. Dinkić koji je bio asistent na predmetu – Privredni razvoj, postaje guverner Narodne banke Jugoslavije. Magistar B. Đelić koji se „proslavio” kao deo tima Džefri Saksa u koncipiranju privrednih reformi u Rusiji i Poljskoj, postaje ministar za finansije u Vladi Sr-bije. A. Vlahović, do tada nepoznat u stručnoj javnosti, asistent u Ekonomskom institutu, postaje ministar za privredu i privatizaciju, a takođe do tada nepo-znat stručnoj javnosti dr M. Cvetković postaje direktor Agencije za privatizaciju. Službenik u nekoj nemačkoj banci R. Jelašić postaje viceguverner, a kasnije i guverner Narodne banke Srbije. Dr Srba Antić, koji je bio ministar za energetiku u prelaznoj vladi, ali je brzo dao ostavku, postaje predstavnik SR Jugoslavije u MMF.

Zbog vrlo skromnog znanja, verovatnog osećanja inferiornosti u odnosu na sa-vetnike iz međunarodnih finansijskih institucija i želje da se SR Jugoslavija što pre vrati u okrilje tih institucija, samozvani „vizionari” privrednih reformi8 su odmah prihvatili neoliberalni koncept privrednih reformi i mera ekonomske po-litike koji je, sem Slovenije i delom Češke Republike, nametnut svim zemljama u tranziciji i na kraju i Srbiji. Krajem 2000. i početkom 2001. godine u međuna-rodnim finansijskim institucijama, pre svega, u MMF i Svetskoj banci, a poseb-no u SAD i V. Britaniji, koncept neoliberalnog kapitalizma se smatrao kao kraj 8 U jednom intervjuu prof. dr M. Labus kaže: „Moja uloga sada je nešto drugačija od

one od pre četiri godine. Onda sam bio deo tima vizionara, a sada moram da budem deo tima koji će otklanjati prepreke za realizaciju te vizije” (Novosti, 6.III 2004).


19

ekonomske istorije i ekonomske nauke, tj. smatralo se da je to jedina prihvatljiva ekonomska logika i da njena dosledna primena obezbeđuje ekonomski prospe-ritet svakoj zemlji. Taj model je prvo nametnut zemljama Latinske Amerike, a kasnije i zemljama u tranziciji. Katastrofalne ekonomske i socijalne posledice primene tog koncepta u Rusiji i nekim drugim zemljama su potpuno ignorisa-ne ili su njihovi neuspesi u tranziciji objašnjavani lokalnim specifičnostima i, navodno, nedoslednom primenom tog koncepta. Podsećam da je krajem 2000. godine tadašnji predsednik MMF, na godišnjoj skupštini te institucije, izjavio da bi slučaj Argentine trebalo da uđe u sve udžbenike makroekonomije kao primer uspešnog rasta i razvoja privrede jedne zemlje ako se ona pridržava recepata MMF. I samo nakon godinu dana od te izjave, u Argentini dolazi do sloma pri-vrede, ali pobornici neoliberalizma su to objašnjavali navodnim neodgovornim ponašanjem političara Argentine.

Samozvani „vizionari” ekonomskih reformi u Srbiji su ignorisali sva prethodno navedena i druga upozorenja tog karaktera. Oni su takođe potpuno ignorisali teške ekonomske krize Rusije, nekih zemalja Azije i Argentine, kojima se to de-šavalo zbog praktikovanja modela o reformi i makroekonomske politike u skladu sa neoliberalizmom koji propagiraju MMF i Svetska banka. Vrlo je verovatno da su pomenuti vizionari bili uvereni da je neoliberalizam, koji forsira MMF u svim zemljama koje pretenduju da dobiju kredite od te institucije, najbolje reše-nje i za Srbiju. Uz to bili su opsednuti i željom da SR Jugoslavija postane članica MMF i Svetske banke. Korišćenje sredstava Fonda pretpostavljalo je izradu i sprovođenje programa stabilizacije prema njegovoj metodologiji predviđenoj za „aranžman o produženom finansiranju” (Extended Arrangement) ili „olakšica za pojačano strukturno prilagođavanje” (ESAF). Dobijanje pomoći po osnovu aranžmana o produženom finansiranju, pretpostavljalo je izradu i prihvatanje srednjoročnog programa makroekonomskih i strukturnih reformi, uravnoteže-nje budžeta, odgovarajuću politiku valutnog kursa i kamatnih stopa, ukidanje najvećeg dela spoljnotrgovinskih ograničenja, odnosno liberalizaciju spoljne tr-govine, a pre svega uvoza, utvrđivanje limita uzimanja novih kredita u inostran-stvu od strane države, liberalizaciju režima stranih direktnih investicija, brzu i sveobuhvatnu privatizaciju, liberalizaciju cena, održavanje dogovorenog nivoa deviznih rezervi, itd. Drugim rečima, pravila „Vašingtonskog konsenzusa” su i u ovom aranžmanu došla do punog izražaja. U najkraćem, poenta je bila da će ovim programom, preko tzv. makroekonomske stabilizacije, liberalizacije spolj-notrgovinskog sistema i sistema koji reguliše strane direktne investicije i brze i sveobuhvatne privatizacije, biti obezbeđen dinamičan rast i razvoj privrede a time i životnog standarda, rast spoljnotrgovinske razmene, posebno izvoza, visok priliv stranog kapitala u formi stranih direktnih investicija i samim tim bitno smanjenje spoljnog duga za nekoliko narednih godina. Zvaničnici, a i niz ekono-mista je isticalo da će sporazum sa Fondom i Svetskom bankom imati za rezultat


20

vrlo dinamičan priliv stranih direktnih investicija i da će sve to doprineti bitnom poboljšanju „imidža” zemlje u svetu.

Imajući sve prethodno navedeno u vidu, očigledno je da je ovaj sporazum sa MMF značio gubljenje suvereniteta u vođenju ekonomske politike. Uz to, „vi-zionari” privrednih reformi u Srbiji su se ponekad pravili većim „katolicima od Pape”, kao na primer u slučaju nagle i preterane liberalizacije uvoza.

Na osnovu prethodno iznetog opredeljen je koncept reformi i makromera eko-nomske politike, koji je usvojen tokom 2001. godine.

U cilju suzbijanja inflacije i napretka u sferi stabilizacije privrede, nova Vlada Srbije i nova Vlada SR Jugoslavije su donele, dve, sa stanovišta naše teme, važne odluke. Prvo, valutni kurs dinara je fiksiran. Drugo, Savezno ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, na čijem čelu se našao prof. dr M. Labus, izvršilo je vrlo izraženu liberalizaciju uvoza, pri čemu se prosečna neponderisana carinska stopa svela na samo 9,4%, a ukinuta je masa necarinskih barijera. Dok se fiksiranje valutnog kursa moglo pravdati, za mene je nagla i preterana libera-lizacija uvoza bila neracionalna, pogotovo ako se imaju u vidu vrlo teško stanje u privredi i drastičan pad i vrlo nizak nivo konkurentnosti privrede, a posebno industrije. Zbog toga je bilo racionalnije, prihvatiti model Bugarske i Rumunije koje su u 2001. g. imale prosečnu carinsku stopu od preko 15%, ali su prihvatile da se ona, kao i mere vancarinske zaštite planski, iz godine u godinu, smanjuju.

I naravno, preterana liberalizacija uvoza i fiksirani valutni kurs, u uslovima vi-soke inflacije u zemlji, doveli su do katastrofalnih posledica po privredu i stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom u 2001. i 2002. godini, o čemu sam detaljno pisao tokom te dve godine (Kovačević, 2001, 2002a, 2002b. i 2002c).

Krajem 2001. godine samozvani „vizionari” ekonomskih reformi su, na savetova-nju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista (sa Akademijom ekonom-skih nauka) i Ekonomski fakultet u Beogradu, izneli koncept reformi i obećali spektakularne performanse privrede, makroekonomsku stabilizaciju, impresivan rast životnog standarda i bitno smanjenje spoljnog duga. Navedimo da je prof. dr M. Labus obećao da će se, nakon sporazuma o otpisu 2/3 duga prema Pariskom i prema Londonskom klubu, spoljni dug SR Jugoslavije sa dvanaest, svesti na samo sedam milijardi dolara (Labus (2002), str.22). Tadašnji ministar za finansije u Vladi Srbije, mr B. Đelić, obećao je četiri donatorske konferencije a na svakoj od njih bi se obezbedilo po milijardu i 300 miliona dolara, od čega bi 2/3 bile donacije a 1/3 povoljni krediti (Đelić (2002), str. 25). On je najavio da će Srbija u naredne tri godine doživeti najbrži privredni rast i postati zemlja „u kojoj se otvaraju najinventivnija i najinteresantnija radna mesta u ovom delu Evrope”. Uz


21

to, on je istakao da Srbija ima bolje uslove od drugih zemalja da do 2004. godine postane kandidat za članstvo u EU, a do kraja 2010. i da postane punopravna članica. Poenta njegovog izlaganja je tvrdnja da će Srbija za tri godine postati lider na Balkanu i da će se širom sveta pričati o „srpskom čudu” (Đelić (2002), str. 24).

Tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, M.Dinkić, na tom skupu je izja-vio da je završena makroekonomska stabilizacija. On je istakao kao značajno dostignuće liberalizaciju spoljne trgovine i dodao da „stabilnost deviznog kursa nije rezultat administrativnih odluka nego čisto tržišnih kretanja i stanja na de-viznom tržištu” (Dinkić (2002a), str.166). Naglasio je da očekuje dalji rast uvoza, ali da „izvoz mora da raste brže od uvoza”. Na kraju, pozivajući se na neku eko-nometrijsku analizu, koja je obuhvatila prethodnih deset godina, naglašava da „devizni kurs uopšte ne utiče na izvoz” (Dinkić (2002a), str. 175).

Kada su navedeni zvaničnici izneli koncepciju privredne reforme i mera eko-nomske politike, na istom skupu sam dokazivao i kritikovao politiku fiksnog valutnog kursa i preteranu liberalizaciju uvoza, i ukazao na sledeće posledice:

a) rekordan spoljnotrgovinski deficit,b) smanjenje interesa za izvoz i rast gubitaka po osnovu izvoza,c) sve veći problem realizacije domaće proizvodnje na domaćem tržištu,d) smanjenje industrijske proizvodnje,e) vrlo dinamičan rast uvoza,f) usporavanje dinamike rasta deviznog priliva po osnovu izvoza usluga i rast

deviznog odliva po osnovu njihovog uvoza,g) smanjenje interesa inostranih firmi da ulažu na područje Srbije naročito u

formi zajedničkih ulaganja, itd. (Kovačević (2002a), str. 188).

Istakao sam da će ta politika gušiti domaću proizvodnju, da će doći do forsiranja proizvodnje, a posebno izvoza sa visokim sadržajem uvoznih sirovina i uvoznih reprodukcionih materijala, odnosno niskim deviznim efektom i niskim sadrža-jem domaće supstance i novostvorene vrednosti. Istakao sam da će zadržavanje tadašnjeg valutnog kursa i širenje verovanja da se on može dugo održati imati za posledicu pogrešnu alokaciju resursa, posebno kapitala, pre svega u proizvodnju zasnovanu na uvoznim sirovinama i uvoznim reprodukcionim materijalima, što se kasnije može pokazati kao „promašena investicija”. Na kraju sam istakao da je politika precenjene vrednosti dinara koja je primenjena u 2001. godini, donela mnogo više štete nego koristi i da bi njeno dalje praktikovanje tu razliku uvećalo. Imajući sve to u vidu, svoje izlaganje sam zaključio sledećom konstatacijom: „S obzirom na izneto, tj. tešku ekonomsku situaciju zemlje, nama su potrebni vele-majstori koji vide tri ili više poteza unapred, odnosno kreatori ekonomske poli-tike, pa i politike valutnog kursa, koji moraju imati u vidu, pre svega dugoročni


22

interes društva i privrede, što, na žalost, sada nije slučaj” (Kovačević (2002a), str. 194).

Ovo moje izlaganje podržao je jedino prof. dr Ljubomir Madžar (Madžar, 2002). Verovatno uvređen što sam indirektno rekao da su naši samozvani „vizionari” reformi, kako bi šahisti rekli „paceri”, na ta naša izlaganja u vrlo oštrom, mogao bi se reći i nepristojnom tonu (naročito prema svom profesoru Lj. Madžaru), re-agovao je tadašnji guverner Narodne banke SRJ, mr M. Dinkić. Njegove konsta-tacije su bile sledeće:

„Dok sam slušao kritike, koje su uvek dobro došle ukoliko su argumentovane i zasnovane na podacima, imao sam osećaj da su one ponekad prazna retorika. Imao sam utisak da se ne nalazim u 2001. godini nego u 1970. ili nekoj drugoj. Optuženi smo u Narodnoj banci za održavanje status quo, a pri tome mislim da se uvažene kolege, gospodin Kovačević i gospodin Madžar nesvesno zalažu za status quo u celoj ekonomiji, ne znam da li su oni svesni šta su mislili kad su to izgovorili …. Zaista sam zapanjen jednim takvim stanjem svesti u 2001. godini”. On je tom prilikom tvrdio „da postoji ogromna divergencija u ocenama inostra-nih ekonomista i inostrane javnosti i naših ekonomista…. i da postoji razlika u filozofijama, dakle filozofije ekonomista koji se zalažu za status quo tj. za očuva-nje privredne strukture kakva je sada i onih koji su za radikalno restrukturiranje, za možda teže poteze, ali koji će nam sigurno na srednji rok doneti dobro”. On je na kraju izrazio optimističan stav da će ekonomska stabilnost biti dugoročnog karaktera (Dinkić (2002b), str. 245–246).

Na opštu žalost, privredne performanse, izvoz i uvoz su tokom 2002. godine bili u potpunom neskladu sa optimističkim planovima Savezne i Republičke vlade, Narodne banke Jugoslavije, raznih instituta, navedenih zvaničnika i niza ekono-mista i tzv. ekonomskih analitičara. Rezultati su bili čak i nepovoljniji nego što sam najavljivao. To, međutim, nije smetalo zvaničnicima da nastave samohvali-sanje rezultatima privrednih reformi. U tom domenu, posebno se isticao tadašnji guverner NBJ, koji je čak tvrdio da se valutni kurs neće menjati narednih deset godina (!!!), a na jednom predizbornom skupu svoje stranke izjavio je da se neće menjati, verovali ili ne, u narednih pedeset (podvukao MK) godina i da će on, valjda zbog toga, jednog dana dobiti i Nobelovu nagradu za ekonomiju (!!!).

Tokom 2002, 2003. i 2004. godine sam napisao niz referata i radova u kojima sam dokazivao da model reformi ima ozbiljnu konstrukcionu grešku, da je privredu gurnuo u tzv. „holandsku bolest” i da se svodi na koncept „spržene zemlje”, i da ga treba što pre napustiti (Kovačević, 2002b, 2002c, 2003. i 2004).

U 2002. godini pojavila se knjiga dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju Glo-balization and Its Discontens, koja je iste godine prevedena i u Srbiji, koja žesto-


23

ko, vrlo ubedljivo kritikuje koncept neoliberalizma koji MMF nameće zemljama koje koriste njegove kredite. Analizirajući katastrofalnu tranziciju u Rusiji, on u toj knjizi kaže: „Liberalizacija i stabilizacija su dva stuba radikalne reformske strategije. Brza privatizacija je treći – to nije bio program za ekonomski rast… Umesto toga, postavljeni su preduslovi za ekonomsko opadanje” (Štiglic, str. 152–153). Međutim, ni ta kritika nije imala nikakav uticaj na zvaničnike, odno-sno promenu koncepta reformi.

Takođe, vrlo ugledni slovenački ekonomista prof. dr Ivan Ribnikar, u intervjuu za Politiku u jesen 2002. godine je naglasio sledeće: „Najvažnija stvar u tranziciji je da se ne dozvoli da propadne nijedno preduzeće čiji se problemi mogu rešiti. U Sloveniji je, na primer, propalo vrlo malo preduzeća”. Logika da sve treba počistiti kao da ništa ne valja, pa da se onda kreće od početka – je pogrešna. Slovenija je spasavala sve što se spasiti moglo. Sproveli smo sanaciju banaka. Delom su preduzeća opstala preko pomoći banaka, a delom dobijala sredstva direktno od države. Ako pustite da propadne sve što mislite da ne vredi, onda će malo šta ostati… Ukoliko bi posle tog propadanja, nastupila jaka preduzetnička inicijativa, to bi bilo dobro, no to slabo ide”9. Vredne poruke ovog poznatog eko-nomiste odnosile su se i na politiku valutnog kursa. Naime, na pitanje novinara kako ocenjuje dvogodišnju politiku fiksnog valutnog kursa u Srbiji, on je odgo-vorio: „Kao član Saveta Centralne banke Slovenije sve vreme sam uticao da se vodi politika fluktuirajućeg valutnog kursa, jer smo smatrali da fiksni kurs nije dobar (podvukao MK) i uvek smo vodili računa da ne uništimo domaću industri-ju koja izvozi (podvukao MK), jer fiksni kurs može sniziti inflaciju, ali inflacija nije najveće zlo – veće je zlo ako imate 20% ili više od 20% nezaposlenosti”10 (podvukao MK).

Iako su privredne performanse u periodu 2000–2003. godine bile vrlo skromne i u velikom neskladu sa planovima i obećanjima, tadašnji prvi zamenik general-nog direktora MMF, En Kruger, sredinom aprila 2003. g. je izjavila „da MMF pohvaljuje vlasti Srbije i Crne Gore za impresivan (podvukao MK) napredak koji je postignut u procesu stabilizacije i sprovođenju reformi”. Sredinom iste godine usledila je izjava da „ekonomska situacija Srbije i Crne Gore nastavlja da se po-boljšava, uz dalje smanjenje inflacije, poboljšanje spoljnotrgovinskog deficita” (što je bila potpuna neistina, a podvukao MK).

Tokom 2003. i 2004. g. tadašnji guverner NBJ, odnosno NBS, M. Dinki, više puta je isticao da je moguće imati stabilan valutni kurs i rast izvoza i da nova Vlada neće dozvoliti rast valutnog kursa, rast spoljnotrgovinskog deficita ni rast inflacije. I novi potpredsednik Vlade Srbije, M. Labus, je početkom 2004. g. izja-

9 Intervju Politika, 30.09.2002.10 Politika, 14. 10. 2002.


24

vio „da se svi deficiti moraju smanjiti i da tekući deficit platnog bilansa ne sme preći dve milijarde dolara (Labus, 2004).

U 2004. godini, novi ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije, izjavio je da je „prioritet tog ministarstva smanjenje uvoza i agresivno povećanje izvoza, uz nalaženje načina da se reši ključni problem – nedovoljna konkurentnost srpske privrede u celini (Bubalo (2004), str.4). Nažalost, suprotno ispoljenom optimizmu, u 2004. godini došlo je do drastičnog pogoršanja u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom, što se vidi iz podatka tabele br. 1.

Pored sve veće precenjenosti dinara, tokom 2003. godine je, u skladu sa dogovo-rom sa Crnom Gorom za usklađivanje carinskih sistema, Srbija dodatno smanjila carinske stope za niz proizvoda, tako da se prosečna, neponderisana carinska stopa svela na samo 7,4%, što je sve skupa doprinelo eskalaciji uvoza u 2004. godini.

Na jedinom savetovanju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista i Eko-nomski fakultet u Beogradu, na moju kritiku modela reformi koji ima vrlo ozbilj-nu konstrukcionu grešku, M. Labus je izjavio da je „ponosan na tu konstrukcionu grešku”.

Iako su rezultati u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa SR Jugoslavije i Sr-bije bili vrlo nepovoljni i u ogromnom neskladu sa obećanjima i planovima, tokom 2002, 2003. i 2004. g. pojavljuje se niz projekcija i kvazistudija u ko-jima se predviđaju bitna poboljšanja u ovoj oblasti. Tako su u 2002. godini, stručne službe MMF kreirale jedan scenario održivosti spoljnog duga SR Ju-goslavije za period 2003–2010. g. Prema tom scenariju, izvoz je trebalo da si-stematski dinamičnije raste od uvoza, pa bi deficit tekućeg računa platnog bilansa bio sistematski smanjivan, tako da bi u 2008. g. iznosio samo mi-lijardu 176 miliona dolara. Isto tako, spoljni dug SRJ bi u 2008. godini izno-sio samo 9 milijardi i 36 miliona dolara (JMF, 2002). U 2003. godini pojavi-la se „studija” – Konkurentnost privrede Srbije koju je u okrilju Džeferson instituta, uz finansiranje Narodne banke, uradio navodno „tim najboljih srpskih ekonomista”11. I u ovom radu, obećane su svetle perspektive u sferi ekonomsko- -finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom. Navedimo samo neke od njih.

Prema tzv. bazičnom scenariju za period do kraja 2010. godine bio je predviđen dinamičniji rast izvoza robe i usluga od rasta njihovog uvoza, što bi imalo za rezultat deficit u njihovoj razmeni u 2008. g. od samo 2,880 milijardi dolara. Spoljnotrgovinski deficit u 2008. godini je trebalo da iznosi samo 4,062 milijarde

11 Tu kvalifikaciju je dao direktor tog Instituta Aaron Presnal u propratnom pismu koje je slao uz „studiju”.


25

dolara, dok je pozitivan saldo u razmeni usluga trebalo da iznosi čak milijardu i 181 milion dolara. Dodajmo, da je po tom scenariju deficit tekućeg računa plat-nog bilansa (bez donacija) trebalo da iznosi samo milijardu i 187 miliona dolara, a njegov odnos prema BDP je trebalo da iznosi samo 4,66%. Na kraju, navedimo da je po tom scenariju spoljni dug na kraju 2008. g. trebalo da iznosi 14,386 mi-lijardi dolara (Džeferson, str. 330).

Po drugom tzv. optimističkom scenariju, izvoz robe i usluga je trebalo takođe da raste brže od njihovog uvoza što bi imalo za rezultat spoljnotrgovinski deficit u 2008. g. u iznosu od 4,339 milijardi dolara, suficit u razmeni usluga od milijardu i 262 miliona dolara, pa bi negativan saldo u razmeni robe i usluga iznosio tri milijarde i 77 miliona dolara. Uz projektovan rast tzv. neto tekućih transfera i navedeni deficit u razmeni robe i usluge, deficit tekućih transakcija (bez dona-cije) sa inostranstvom bi se sistematski smanjivao, tako da bi u 2008. g. iznosio samo milijardu i 235 miliona dolara, što bi činilo 4,5% BDP. I konačno, po ovom scenariju, spoljni dug na kraju 2008. g. Trebalo je da iznosi 16,9 milijardi dolara (Džeferson, str. 335).

U junu 2004. godine, pod okriljem Narodne banke Srbije, urađen je tekst – Odr-živost spoljnog duga Srbije za period 2004–2010. godine, koji je obećavao takođe vrlo pozitivne rezultate u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom. Međutim, već u toj godini rezultati su bili u ogromnom neskladu sa tim pro-jekcijama, pa je u decembru te godine usvojen dokument pod istim naslovom u kome je bilo znatno manje, ali ipak obilje optimizma kada se radi o najvažnijim elementima ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom (NBS, 2004). S obzirom na ograničen prostor, u najkraćim crtama ćemo prikazati projekcije iz najvažnijih scenarija navedenih u decembarskoj verziji tog rada. U tzv. osnov-nom scenariju za 2008. g. je bio projektovan spoljnotrgovinski deficit od 6,728, pozitivan saldo u razmeni usluga od 753 miliona dolara, deficit tekućeg računa platnog bilansa od 2,607, a iznos spoljnog duga na kraju godine od 16,903 mili-jarde dolara.

U scenariju sa (opravdano) pretpostavljenim većim korišćenjem stranih kredita za 2008. g. bio je projektovan spoljnotrgovinski deficit od 6,728 milijardi dola-ra, suficit u razmeni usluga 753 miliona dolara, deficit u razmeni robe i usluga od 5,975 milijardi dolara, a deficit tekućeg računa platnog bilansa (bez donaci-ja 2,773 milijarde dolara, dok bi iznos spoljnog duga na kraju 2008. g. iznosio 20,578 milijardi dolara.

Napomenimo na kraju, da je u scenariju sa pretpostavljenim slabim dolarom za 2008. g. bio predviđen spoljnotrgovinski deficit u iznosu od 7,428 milijardi do-lara, pozitivan saldo u razmeni usluga od 832 miliona dolara, deficit u razmeni robe i usluga od 6,596 milijardi dolara, deficit tekućeg računa platnog bilansa


26

(bez donacija) u iznosu od 2,828, a spoljni dug na kraju 2008. g. bi iznosio 17,060 milijardi dolara.

Svetska banka je krajem 2004. g. produkovala rad – Republika Srbija – Pro-gram za ekonomski rast i zapošljavanje (World Bank, 2004) u kome su bila data dva tzv. normativna scenarija. Po prvom, koji podrazumeva uspešne privredne reforme, odnos deficita tekućeg računa platnog bilansa (bez donacija) i BDP bi u 2008. g. iznosio samo 7,6%, dok bi po drugom, koji podrazumeva neuspeh u privrednim reformama, taj odnos iznosio 7,8%, što je takođe bilo neosnovano, preterano optimistično.

S obzirom na to, da je spoljni dug rastao vrlo dinamično, u tekstu Narodne banke Srbije – Održivost spoljnog duga Srbije u periodu 2004–2010. godine, zauzet je stav da zemlja neće zapasti u dužničku krizu samo ako se bude dodatno zaduži-vala, što se u praksi i dogodilo.

U 2005. godini, MMF je uradio poslednju projekciju kretanja apsolutnih i re-lativnih veličina spoljnog duga državne zajednice Srbije i Crne Gore za period 2005–2010. g. (JMF 2005, Anex III p.49). Po toj projekciji, spoljni dug SCG u 2008. g. trebalo je da iznosi 17,260, a u 2009. g. 17,787 milijardi dolara. Po istoj projekciji iznos godišnjeg anuiteta prema izvozu robe i usluga trebalo je u 2008. g. da iznosi 25,9%, a u 2009. g. 26,9%, a njihov iznos prema BDP je trebalo da iznosi 9,4% i 10,2% respektivno.

Od trenutka kada je MMF obelodanio da će dati „zeleno svetlo” Pariskom klubu da otpiše dodatnih 15% duga, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije prof. dr M. Labus i tadašnji ministar za finansije mr M. Dinkić su pali u euforiju i izneli su niz poluistina i neistina vezanih za visinu i stepen spoljne zaduženosti Srbije. Tako je u autorskom tekstu M. Labus (Politika, 10.12.2005) napisao sledeće:

1. „da smo uspeli za tri godine da rešimo problem dugova zemlje”;2. „da smo u tom periodu stalno slušali priču o ’dužničkom ropstvu’ i da je to

bila licemerna i neozbiljna priča koja je pokušala da ospori nešto što pred-stavlja jedan od najvećih rezultata politike u čijem sam kreiranju učestvovao tokom ovih pet godina – rešavanje problema spoljnog duga”;

3. „posle dodatnog otpisa 700 miliona dolara od Pariskog kluba, ukupan javni spoljni dug će iznositi 9 milijardi dolara, što će biti 45% bruto domaćeg pro-izvoda, a međunarodne finansijske institucije su podigle crvenu lestvicu na 60% BDP, a mi smo sigurno daleko ispod te granice”;

4. „za vreme mandata ove vlade ostvaren je otpis duga prema Londonskom klu-bu u iznosu od 1,6 milijardi dolara i dodatni otpis od strane Pariskog kluba od 700 miliona dolara, što zajedno iznosi 2,3 milijarde dolara”;


27

5. „uporedo sa tim kako država vraća svoj dug, tako se banke i preduzeća iz pri-vatnog sektora dodatno zadužuju u inostranstvu, pa to održava naš ukupan dug na istom nivou, ali se njegova kompozicija značajno menja, da ne kažem poboljšava”;

6. „rok za ispunjenje uslova za otpis dodatnih 15% duga prema Pariskom klubu smo malo prekoračili, ali danas možemo da kažemo da se upornost isplatila i da smo uspeli da problem spoljnog duga zemlje rešimo”.

Prvo na šta bi trebalo podsetiti jeste činjenica da je na savetovanju ekonomista, koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista krajem 2001. godine, tadašnji potpredsednik Savezne vlade i istovremeno ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Labus, izjavio, da će spoljni dug SR Jugoslavije, nakon otpisa po dve trećine duga od Pariskog i Londonskog kluba poverilaca, biti smanjen sa oko 12 na samo 7 milijardi dolara, i da on, u tom slučaju neće biti ograničavajući fak-tor rasta i razvoja privrede (Labus (2002), s.22). On je tada izjavio da je spoljni dug Srbije približno 11,2 milijarde dolara, a Crne Gore oko 820 miliona dolara.

U trenutku kada je Labus izneo navedene konstatacije, krajem 2005. godine, spoljni dug Srbije sigurno je bio veći nego krajem 2004. godine, a na samom kraju te godine iznosio je 15,467 milijardi dolara, tj. bio je za 9,7 % veći nego kra-jem 2004. godine, a čak za 42,8% veći nego krajem 2000. Ili, spoljni dug Srbije, preračunat u evre, bio je krajem 2005. godine čak preko 13 milijardi, tj. bio je za 12 % veći nego 2000. godine, i čak za 26,2 % veći nego krajem 2004.

Koliko su tvrdnje domaćih zvaničnika i samozvanih „vizionara” ekonomskih re-formi u Srbiji, posebno bivšeg potpredsednika Vlade i bivšeg ministra finansija, bile van vremena i prostora, pokazuju sledeći podaci:

a) Umesto planiranog neto smanjenja spoljnog duga, on je u 2005. godini pove-ćan za milijardu i 368 miliona dolara, pa je krajem te godine bio za 9,7% veći nego krajem 2004. godine;

b) I pored otpisa od oko četiri milijardi dolara od strane Pariskog i Londonskog kluba, koji je obavljen u periodu 2001–2004, spoljni dug izražen i dolarima bio je na kraju 2005. godine za 42,8% veći nego 2000, odnosno za 9,7% veći nego krajem 2004. godine. Pri tome, trebalo bi napomenuti da je tokom 2005. godine vrednost dolara u odnosu na evro i druge valute osetno povećana u poređenju sa krajem 2004. godine, što je rezultiralo manjim rastom spoljnog duga izraženog u američkom dolaru, nego što je on stvarno bio;

c) Iznos spoljnog duga izražen u evrima u 2005. godini je povećan čak za dve milijarde i 710 miliona, ili za 26,1%, i dostigao je 13,064 milijarde evra;

d) Ako se potpuno isključe efekti promena intervalutnih kurseva, realni porast spoljnog duga Srbije u 2005. godini iznosio je 19%;


28

e) Kvantitativni odnos spoljnog duga Srbije na kraju 2005. godine i vrednosti izvoza robe i usluga iz te godine iznosio je 251,1% i zbog toga je, prema ta-dašnjim kriterijumima Svetske banke, Srbija ostala u grupi visokozaduženih zemalja.12 Koliko je pozicija Srbije po stepenu spoljne zaduženosti u 2005. godini bila nepovoljna, pokazuju i komparativni podaci odnosa spoljnog duga i izvoza robe i usluga nekih drugih zemalja u tranziciji. Na primer, u 2005. godini taj odnos bio je u Poljskoj 116,9 %, Bugarskoj 107,2%, Mađar-skoj 105,6%, Sloveniji 105,0%, Rumuniji 93,9%, Slovačkoj 73,8% i Češkoj 51,4% (NBS (2006), str. 81). Iz podataka koje daje Evropska banka za obnovu i razvoj, nijedna zemlja u tranziciji u 2005. godini nije imala tako nepovoljan kvantitativni odnos spoljnog duga i izvoza robe i usluga od državne zajednice Srbije i Crne Gore (EBRD, 2006), što, naravno, važi i posebno za Srbiju, koja je relativno bila više zadužena od Crne Gore;

f) Ako se spoljni dug i bruto domaći proizvod izraze u dolarima tekuće vredno-sti, proizilazi da odnos spoljnog duga i BDP na kraju 2005. godine nije izno-sio 43% (kako je tvrdio tadašnji ministar finansija), već 62,8%. Ako se oni izraze u evrima, koji je znatno manje depreciran u odnosu na dinar, nego što je bio slučaj sa dolarom, proizilazi da je odnos tog duga prema BDP povećan sa 52,5%, koliko je iznosio 2004. godine, na 62% (FREN (2006), str. 33).

Nakon eskalacije uvoza, spoljnotrgovinskog deficita, deficita u razmeni usluga do čega je došlo u 2004. god. i ćorsokaka u koji su upali pregovori sa Crnom Gorom o harmonizaciji carinskih sistema, izgleda da je u tadašnjoj vladi i Mini-starstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom konačno preovladalo mišljenje da je liberalizacija uvoza izvršena 2001. i 2003. g. bila preterana, pa su u 2005. god. usvojena dva zakona: Zakon o carinskoj tarifi i Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju. Zakonom o carinskoj tarifi prosečna neponderisana carinska stopa je povećana sa 7,37% na 8,89%. Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju uvode se neka vancarinska ograničena koja su predviđena za članice Svetske trgovinske organizacije (mada Srbija nije bila i još uvek nije članica te Organizacije). Uz to, Zakonom o PDV, koji je stupio na snagu početkom 2005. godine, uvoz robe je bio znatno više opterećen tim porezom nego što je bio slučaj sa dotadašnjim porezom na promet, pa je i to destimulisalo uvoz u 2005. g., a mnogi uvoznici su, u cilju izbegavanja plaćanja tog poreza ostvarili vrlo visok nivo uvoza krajem 2004. godine. Međutim, svi ti efekti na uvoz su vrlo brzo bili eliminisani, pa od 2005. g., pa zaključno sa prvom polovinom 2008. g. dolazi do nove esksplozije uvoza, spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućeg računa platnog bilansa o čemu sam detaljno pisao za prošlogodišnje savetovanje posvećeno ovoj problematici (Kova-čević, 2008), a to ilustruju i podaci u tabeli br. 1.

12 Podsetimo, da je prema tadašnjim kriterijumima Svetske banke, jedna zemlja visoko-zadužena ako je taj odnos veći od 220 %.


29

Tabela br. 1. Kretanje osnovnih elemenata platnog bilansa Srbije u periodu 2000–2008.

(u milionima US dolara)2000. 2004. 2005. 2007. 2008.

Tekuće transakcije (sa donacijama) –153 –2879 –2225 –6335 –8731

Tekuće transakcije (bez donacije) –424 –3354 –2554 –6563 –9043

1. Spoljnotrgovinski deficit –1582 –6469 –5290 –9130 –11256

Izvoz robe 1645 4082 4970 –8756 –10957

Uvoz robe –3227 –10555 –10260 –17886 –22213

2. Saldo usluga 141 175 –6 –347 –265

Prihodi 421 1477 1636 3168 4033

Rashodi –280 –1302 –642 –3515 –4298

3. Saldo robe usluga –1441 –6294 –5296 –9478 11528

Izvoz robe i usluga 2066 5559 6606 11923 14990

Uvoz robe i usluga –3507 –11853 –11902 –21401 –26511

4. Tekući transferi 3973 4176

Finansijski račun 339 3089 4720 6505 8859

Strane direktne investicije (neto) 50 966 1550 2523 2717

Finansijski krediti (neto) –27 2009 2637 4726 4699

Srednjoročni i dugoročni (saldo) 234 1560 2198 4280 3280

Korišćeni 245 2171 2959 7334 7189

Otplata –11 –613 –761 –3054 –3908

Kratkoročni (neto) –30 –449 439 446 1418

Ukupan bilans –19 –7 660 1022 –2350

Izvor: Narodna banka Srbije

I pored otpisa oko 4,7 milijardi dolara duga od strane Pariskog kluba i London-skog kluba, spoljni dug Srbije od 2002. godine vrlo dinamično raste, a posebno raste spoljni dug preduzeća i banaka. Zbog toga je, na moju inicijativu, Naučno društvo ekonomista organizovalo dva okrugla stola: u maju 2004. g. na temu Spoljna zaduženost SCG – stanje, perspektive, politika i u maju 2005. g. na temu Spoljna zaduženost Srbije i pretnja dužničke krize. Uz moja uvodna izlaganja, na ovim skupovima uzelo je učešće više od dvadesetak uglednih ekonomista iz ove problematike i tom prilikom je većina iskazala veliku zabrinutost zbog sve većeg spoljnog duga i zbog realne opasnosti da zemlja brzo upadne u dužničku krizu.

Zbog sve precenjenije vrednosti dinara, Naučno društvo ekonomista i BK Uni-verzitet su u 2006. godini organizovali okrugli sto na temu Uzroci i posledice aprecijacije dinara, a moj uvodni referat kao i referati prof. Lj. Madžara i dr Milana Kovačevića su objavljena u časopisu Ekonomska misao br. 3–4 (2005) i u njima je pokazano kako je došlo do vrlo velikih deformacija i tražnje i još više do ponude deviza i da to nije održivo i da ima teške ekonomske i socijalne posledice, ali zvaničnici tim nalazima nisu poklanjali nikakvu pažnju. Naprotiv,


30

oni, ali, i niz institucija, nastavljaju da šire iluziju o sjajnim rezultatima i svetlim perspektivama.

Početkom 2006. g. objavljena je Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaga-nja13 u kojoj je za narednih deset godina obećana „napredna Srbija sa niskom stopom nezaposlenosti, višim životnim standardom nego u zemljama koje su nedavno primljene u Evropsku uniju, brz porast i udvostručenje BDP po glavi stanovnika“ (podvukao MK).

U istoj godini, usvojena je Nacionalna strategija privrednog razvoja za period 2006–2012. g. Jedini predstavnik ekonomske nauke koji je kreirao tu strategiju, prof. dr Jurij Bajec je obećavao za taj period prosečnu stopu rasta BDP od 7% (Privredni pregled, 3.VII 2006, str. 2). U finalnoj verziji te strategije prihvaćeno je opredeljenje da će se u tom periodu ostvariti prosečna stopa rasta BDP od 7%, dok je alternativna stopa od 5% označena kao konzervativna14.

U to vreme tadašnji ministar za ekonomske odnose Srbije sa inostranstvom, M. Parivodić, kao član radne grupe za izradu te strategije, više puta je izjavljivao da bi Srbija za deset godina mogla dostići per capita dohodak od čak 10.000 US dolara (što podrazumeva prosečan godišnji rast od čak 12%).

Kada se govori o spoljnom dugu Srbije, početak februara 2006. godine bio je od nemalog značaja, mada ne toliko kako su ga prikazivali tadašnji zvaničnici, a posebno tadašnji potpredsednik Vlade i tadašnji ministar finansija. Naime, kada je Bord direktora MMF zaključio da je uspešno završen trogodišnji aranžman o produženom finansiranju te institucije sa SR Jugoslavijom, a to je bio ključni pre-duslov da Pariski klub poverilaca otpiše 15% iznosa duga SRJ koji je na nju bio knjižen početkom 2002. godine, to je za Srbiju značilo smanjenje spoljnog duga od 653 miliona dolara. Pošto je ona tom odlukom stekla pravo da povuče posled-nju kreditnu ratu od MMF (od oko 90 miliona dolara), neto smanjenje spoljnog duga bilo je 563 miliona dolara.

Nakon pozitivne odluke Borda direktora MMF o uspešnom završetku trogo-dišnjeg aranžmana, među zvaničnicima Srbije stvorena je prava euforija. Ta-dašnji potpredsednik Vlade Srbije Labus je u svom autorskom tekstu (Politika, 11.2.2006, str.6) naglasio: „da je rešen problem spoljnog duga Srbije; da je to veli-ki uspeh jer za mnoge je pre demokratskih promena taj problem spoljnih dugova bio nerešiv; i da je ponosan sam na ovo što smo uradili.” U tom autorskom tekstu on je napisao i sledeće:

13 Objavljena u Glasniku Republike Srbije (16.03.2006).14 Rrepublički zavod za razvoj (2006), Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije

2006–2012.


31

• „da smo ocenom, odnosno odlukom MMF, uspeli da rešimo nasleđeni problem spoljnog duga pod čijim teretom se, inače, raspala prethodna Jugoslavija;

• da su mnogi sumnjali da je uopšte moguće rešiti problem spoljnog duga, a kada je to postalo izglednije, izmišljena je nebulozna priča o „dužničkom ropstvu”;

• danas imamo spoljni dug koji možemo uredno da plaćamo i koji neće praviti nikakve političke probleme za zemlju u budućnosti.”

Tadašnji ministar finansija (M. Dinkić) izjavio je da je to veliki dan za srpsku ekonomiju i da je „svaki stanovnik Srbije tog dana bio za 600 dolara manje zadu-žen nego što je bio 2000. godine”. Uz to, on naglašava „da je ukupan spoljni dug Srbije četiri puta manji nego 2000. godine, odnosno njegovo učešće u društve-nom proizvodu smanjeno je sa 170 na 43 posto (Politika 8.2.2006).

U toj stvorenoj euforiji i idili, jedino je štrčala izjava guvernera Narodne banke Srbije „da je kvantitativni odnos ukupnog spoljnog duga i bruto domaćeg proi-zvoda povećan za 55% (u 2004) na 60%, i da ta činjenica mora sve da zabrine, jer sve više grickamo budućnost” (Politika, 2.2.2006).

Mnoge tvrdnje ovih zvaničnika su, najblaže rečeno, bile neistinite. O potpunoj neosnovanosti tvrdnje tadašnjeg potpredsednika Vlade da se prethodna Jugosla-vija srušila pod teretom spoljnog duga Srbije, govore već ranije navedene, činje-nice:

1. spoljni dug Srbije je de facto 1990. iznosio 6,4 milijarde dolara;2. izvoz robe i usluga u toj godini iznosio je oko 7 milijardi dolara (bez isporuka

u bivše jugoslovenske republike);3. bruto domaći proizvod Srbije u toj godini iznosio je oko 20 milijardi dolara.

Kao što smo na početku ovog rada naveli, a s obzirom na prethodno iznete po-datke, po strožim kriterijumima međunarodnih finansijskih institucija, Srbija je 1990. g. bila srednjezadužena, a po blažim čak i niskozadužena zemlja.

Potpuno je besmislena bila tvrdnja tadašnjeg ministra finansija (M. Dinkić) da je, nakon otpisa 653 miliona dolara, svaki stanovnik Srbije za 600 dolara manje dužan. Ako pretpostavimo da je u 2000. i 2005. godini Srbija imala isti broj sta-novnika (a sigurno je da ih je u 2005. godini bilo manje), a imajući u vidu ranije nvedene cifre o spoljnom dugu, proizilazi da je on po jednom stanovniku u 2000. godini iznosio 1.444, a u 2005, 2.062 dolara. Dakle, umesto navodnog smanjenja od 600 dolara (kako je tvrdio tadašnji ministar finansija), svaki stanovnik Srbije, posmatrano čisto statistički, početkom 2006. godine dugovao je bar 618 dolara više nego krajem 2000.


32

Vrlo je problematična tvrdnja tadašnjeg ministra finansija da je „spoljni dug četi-ri puta manji nego 2000, odnosno da se njegovo učešće u društvenom proizvodu smanjilo sa 170 na 43 posto”. Kao što smo ranije istakli, spoljni dug, izražen u dolarima, na kraju 2005. godine bio je za 42,8% veći nego 2000. Prema podacima publikovanim u radu NBS Održivost spoljnog duga Srbije (NBS (2004), str. 2), bruto domaći proizvod Srbije u 2000. godini iznosio je 8,05, a spoljni dug 10,83 milijarde dolara, tj. dug je bio za oko 34% veći. Uz vrlo problematično obračuna-vanje bruto domaćeg proizvoda izraženog u dolarima, tj. njegovog potcenjivanja za 2000. i ogromnog precenjivanja u narednim godinama15, njegova vrednost je u 2005. godini, navodno, iznosila oko 24 milijarde dolara, pa je odnos vrednosti spoljnog duga i BDP na kraju te godine iznosio 64,4 %, što je, najblaže rečeno, u potpunom neskladu sa navedenom tvrdnjom tadašnjeg ministra finansija. Pri tome, bi trebalo navesti, da su prof. dr M. Labus i on, pod spoljnim dugom, po svemu sudeći, podrazumevali samo onaj deo duga koji je država uzela i koji se vraća iz budžeta. Koristeći samo cifre tog dela duga, M. Dinkić je tokom 2005. i 2006. godine više puta izjavio da se Srbija nalazi u grupi srednjezaduženih zemalja i da se približava grupi niskozaduženih, što niko u međunarodnim finan-sijskim institucijama i stručnim krugovima nije mogao prihvatiti.

Ako se ima u vidu, ranije navedena Labusova tvrdnja, data krajem 2001. godine, da će se, nakon otpisa dve trećine duga Pariskom i Londonskom klubu, spoljni dug Srbije i Crne Gore svesti na samo 7 milijardi dolara, a da je na kraju 2005. spoljni dug samo Srbije iznosio 15,476 milijardi dolara i da je ona, po kriteriju-mima Svetske banke u 2005. godini, bila u grupi visokozaduženih zemalja, bila je smešna tvrdnja bivšeg potpredsednika Vlade „da i pored toga što su mnogi sumnjali da je uopšte moguće rešiti problem spoljnog duga i da je on za mnoge bio nerešiv, on i njegovi sasradnici su uspeli da to učine”. N opštu žalost, otpi-sima u celini, a posebno otpisom 15 % duga Pariskom klubu, problem spoljnog duga Srbije nije rešen. Sama činjenica da nijedna zemlja u tranziciji nije u 2005. godini imala tako nepovoljan kvantitativni odnos spoljnog duga i izvoza robe i usluga, a da mnoge od njih ističu da je spoljni dug jedan od njihovih većih proble-ma – jasno govori o tome koliko je Labusova priča da je problem spoljnog duga Srbije rešen i da je to jedan od njegovih najvećih uspeha – jednostavno rečeno – smešna.

Koliko je Labusova tvrdnja da je problem spoljnog duga Srbije rešen bila van prostora i vremena, pokazuju brojne ocene inostranih kompetentnih institucija i pojedinaca. Navedimo samo neke od njih:

1. Sredinom 2002. godine, kada je spoljni dug SR Jugoslavije iznosio oko 10,5, a Srbije 9,8 milijardi dolara, eksperti OECD su konstatovali:

15 Bruto domaći proizvod u tekućim cenama deli se sa ekstremno nerealnom, potcenjenom vrednošću dolara, pa se tako dobijaju vrlo visoke, ali, nažalost, nerealne vrednosti BDP.


33

a) da je SR Jugoslavija prezadužena zemlja; b) da bi spoljni dug SRJ u blikoj budućnosti trebalo da se svede na manje od

9 milijardi dolara; c) da će otplata spoljnog duga, gledano srednjoročno, predstavljati znatno

opterećenje; d) da je primarni izvor zabrinutosti – otplata spoljnog duga (OECD (2002),

str. 75).2. Stručnjaci Evropske banke za obnovu i razvoj su u jesen 2005. godine zaklju-

čili da su najveći problemi Srbije i Crne Gore (a to se odnosi samo na Srbiju) – visoka isnflacija i visok spoljni dug, odnosno visok iznos anuiteta koji treba obezbediti za servisiranje tog duga.

3. Tadašnji šef misije MMF za pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom, Pirita Sorsa, je 21. 12. 2005. godine izjavila, da je pored visoke inflacije, najveći problem Srbije visok spoljni deficit koji se finansira povećanjem i onako vi-sokog nivoa spoljne zaduženosti. Samo nekoliko dana nakon toga, ona izjav-ljuje da inflacija i spoljni dug ostaju previsoki.

Postavlja se pitanje Labusu da li i strane institucije i eksperte iz tih institucija koji su izražavali zabrinutost zbog ogromnog spoljnog duga Srbije, svrstava u „licemere koji hoće da umanje jedan od njegovih najvećih uspeha”.

Iz svega izloženog jasno je da su se naši „vizionari” ekonomskih reformi, a po-sebno Labus, ponosili nečim zbog čega bi trebalo da se stide, s obzirom na ogro-man nesklad između obećanja i stvarnosti, a ta surova stvarnost je posledica i njegovog „vizionarstva”, ali i delovanja bivšeg guvernera NBS i bivšeg ministra finansija, a sadašnjeg ministra za ekonomiju i regionalni razvoj.

Sredinom 2006. g., neočekivano Vlada saopštava da je donela odluku da će Sr-bija u roku od godinu dana vratiti, u četiri rate, celokupan dug MMF koji je tada iznosio nešto više od milijardu dolara. U široj stručnoj javnosti bilo je puno polemike o motivima ove odluke. Mnogi su isticali da je ona motivisana željom da se Srbija oslobodi tutorstva ove institucije. Zvanično je bilo rečeno da su ti krediti nepovoljni, tj. imaju visoku kamatu, i da je u uslovima kada je stanje sa deviznim rezervama bitno popravljeno – ekonomski racionalno te kredite vratiti. I zaista u 2006. godini je toj instituciji prevremeno vraćeno milijardu i 135 mili-ona dolara.

Krajem avgusta i tokom septembra 2006. g., tadašnji ministar za finansije (M. Dinkić) ističe da će se spoljni dug vrlo brzo tj. do kraja te godine smanjiti za 2,5–3,5 milijarde dolara i pri tome iznosi neke nebulozne hipoteze i tvrdnje16. Tako u nedeljniku Vreme (31. VIII 2006.g.) on kaže: „..kada sprovedemo sve što 16 Kritički osvrt na taj nebulozni plan sam napravio u radu „Spoljni dug i stepen spoljne

zaduženosti Srbije”, Nova srpska politička misao, br. 3–4/2007.


34

smo naumili i najavili „matiraćemo” sve one koji su, poput radikala i neozbiljnih analitičara govorili o nekakvoj nadolazećoj dužničkoj krizi. Srbija će, u stvari, uskoro od srednje zadužene zemlje postati država sa relativno niskim spoljnim dugom. Za mene je, zapravo, uvek bio najveći izazov da razne „vračare” koji več-no prodaju javnosti crne prognoze mogu da demantujem u praksi, da postignem pozitivne rezultate koji su dijametralno suprotne od njihovih predviđanja …. pot-puno sam ubeđen da bi Srbija u 2007. godini mogla da uđe sa znatno smanjenim nivoom spoljnog duga” (Vreme, 31. VIII 2006, str. 12). On je sličnu tvrdnju i sličnu kombinatoriku izneo u intervjuu za Politiku (9.9.2006. str. 1 i 13), kada je tvrdio da će se u toj godini odnos spoljnog duga i BDP smanjiti na samo 35% i tako će „Srbija postati ne samo jedna od manje zaduženih zemalja u regionu već i u Evropi”.

Na njegovu i opštu žalost, spoljni dug Srbije je na kraju 2006. godine dostigao 19,606 milijardi dolara i bio je za oko 1,5 milijardi dolara veći nego krajem avgu-sta te godine, a čak je bio za 4,14 milijardi dolara veći nego krajem 2005. godine i Srbija je po kriterijumu Svetske banke, tj. po odnosu spoljnog duga i izvoza robe i usluga u toj i narednoj godini bila u grupi visoko zaduženih zemalja.

U razgovoru sa zvaničnicima Srbije, koji je održan u aprilu 2007. godine, struč-njaci MMF su izjavili da su tri najveća privredna problema Srbije: (a) ogroman deficit tekućeg računa platnog bilansa, (b) netransformisan, glomazan javni sek-tor i (c) visina i stepen spoljne zaduženosti zemlje (podvuko M.K.). I nakon toga tadašnja vlada, i pored nastavljanja vrlo dinamičnog rasta i tog deficita i spoljnog duga, ništa nije preduzela da se oni obuzdaju.

Krajem 2007. godine, glavni ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj, je na bazi vrlo detaljnih analiza, utvrdio da se Srbija nalazi u grupi šest zemalja u tranziciji koje će biti najviše pogođene svetskom finansijskom krizom. Ne znam da li je, pored mene (Kovačević, 2007), bilo koji zvaničnik ili akademski ekono-mista ili tzv. ekonomski analitičar poklonio i najmanju pažnju tom nalazu, pa je i to u izvesnoj meri doprinelo daljoj eskalaciji uvoza, spoljnotrgovinskog deficita, deficita tekućeg računa platnog bilansa i spoljnog duga. I kao posledica svega toga, a posebno zbog sve veće precenjenosti dinara, uvoz robe, spoljnotrgovinski deficit, deficit tekućeg platnog bilansa i spoljni dug u 2007. g. i u prvoj polovini 2008. g. nastavljaju vrlo dinamičan rast, ali to zvaničnike Srbije nije zabrinja-valo, jer je, zahvaljujući rastu novih zaduživanja, tekućih transfera i tzv. stranih investicija, ukupan devizni bilans Srbije u 2007. godini bio još uvek pozitivan, tj. iznosio je preko milijardu dolara. Zvaničnike nije zabrinula činjenica da je taj pozitivan devizni bilans bio 5,3 puta manji od rekordnog nivoa iz 2006. godine.


35

II Divergentna kretanja u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom u 2008. godini

Nakon drastičnog pogoršanja u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom u 2006. i 2007. godini, prethodna vlada je u proleće 2008. g. pro-jektovala vrlo ambiciozan pozitivan preokret u ovoj vitalnoj oblasti, što je kvan-titativno izraženo u dva usvojena dokumenta.

Ministarstvo za finansije je predložilo, a prethodna vlada je u maju 2008. godine prihvatila „Memorandum o budžetu, ekonomskoj i socijalnoj politici za 2009. sa projekcijama za 2010. i 2011. godinu”, u kome je za 2008. godinu bilo projektova-no (moglo bi se reći procenjeno, jer su bile raspoložive veličine za prva tri meseca koje se nisu mogle ignorisati) sledeće:

a) Povećanje stope rasta izvoza robe i usluga, izraženog u evrima, sa 17,6% (u 2007) na 19,2%;

b) Smanjenje stope rasta uvoza robe i usluga, takođe izraženog u evrima, sa 21,5% na 15,2%;

c) Smanjenje odnosa spoljnotrgovinskog deficita prema BDP sa 21,5% (u 2007.g.) na 21,1%;

d) Smanjenje odnosa deficita tekućeg platnog bilansa prema BDP sa 17,5% na 17,1%, a po novoj statističkoj klasifikaciji sa 13,7% na 13,3%17.

Sličan, ali ipak manji optimizam za spoljnotrgovinske performanse Srbije za 2008. godinu iskazan je i u Strategiji povećanja izvoza Srbije 2008–2011. g., što je razumljivo, jer je prihvaćen u istoj vladi. U tom dokumentu za 2008. god. bilo je projektovano sledeće18:

a) Dolarski iznos izvoza robe bi trebalo da bude povećan za 34%;b) Uvoz robe, izražen u dolarima je trebalo da bude povećan za 27,4%;c) Spoljnotrgovinski deficit bi bio povećan za 20,9% i iznosio bi 10,676 milijardi

dolara;d) Negativan saldo razmene usluga bi iznosio 42,0 miliona dolara i bio bi po-

većan za 142,8%, s tim što bi rast prihoda i rashoda bio gotovo isti tj. 25,1%, odnosno 25,8%;

e) Deficit razmene robe i usluga bi iznosio 10,718 milijardi dolara, tj. bio bi po-većan za 21,1%;

f) Deficit tekućeg platnog bilansa je trebalo da bude povećan za 25,1% i iznosio bi 8,618 milijardi dolara;

17 http://srbija.gov.rs, maj 2008.18 „Strategija povećanja izvoza Srbije 2008–2011. g.”, izdanje Službeni glasnik RS, br.

58, jun 2008, str. 20.


36

g) Odnos deficita tekućeg platnog bilansa prema BDP bi bio neznatno povećan sa 17,5% (u 2007) na 17,8%;

h) Odnos deficita tekućeg platnog bilansa sa stranim donacijama i BDP bi se povećao sa 16,8% (u 2007) na 17,3%.

Dodajmo da su stručne službe MMF početkom 2008. godine, procenile da je deficit tekućeg platnog bilansa u 2007. godini dostigao vrlo visokih 16,5%, a uključivanjem stranih donacija 15,5% BDP. One su za 2008. g. projektovale ne-što dinamičniji rast deficita tekućeg platnog bilansa od rasta BDP tako da bi on dostigao 16,5% (bez stranih donacija), odnosno 15,9% BDP (sa donacijama). Na-pomenimo da su one projektovale relativno dinamičan rast iznosa spoljnog duga, tako da bi do kraja 2008. godine dostigao 29,1 milijardi dolara, što bi značilo povećanje za oko 15% u odnosu na kraj 2007. godine (JMF, 2008).

U prvoj polovini 2008. godine, spoljnotrgovinska razmena, kako robe tako i uslu-ga, kao i spoljnotrgovinski deficit, deficit razmene robe i usluga i deficit teku-ćih transakcija Srbije sa inostranstvom su vrlo dinamično rasli, pogotovo ako se izražavaju u dolarima. Tako je, izvoz robe (f.o.b.) bio povećan čak za 41,4%, ali je robni uvoz imao još veći rast od čak 44,4%, pa je spoljnotrgovinski deficit bio povećan čak za 47,3%. Prihodi od izvoza usluga su povećani čak za 44,0%, a rashodi za 35,7%, ali je i pored toga, bio ostvaren deficit od 85,1 miliona dolara, što je bilo za 61,4 miliona dolara manje od deficita iz prve polovine 2007. godine. Izvoz robe i usluga je bio povećan za 42,1%, a njihov uvoz za 43,0%, pa je ne-gativan saldo prešao 6 milijardi dolara, tj. bio je čak za 44,2% veći nego u istom periodu 2007. godine.

Vrlo visok rast dolarske vrednosti robnog izvoza i uvoza u prvoj polovini 2008. godine, bio je posledica dva faktora: a) vrlo visokog rasta cena na svetskom trži-štu niza proizvoda koji imaju visoko učešće kako u izvozu tako i uvozu Srbije, i b) pad vrednosti dolara u odnosu na evro i druge valute.

Dakle, izraženim rastom dolarskih cena i padom vrednosti dolara, najvećim de-lom možemo objasniti veoma visok rast vrednosti robnog izvoza, a još više uvoza Srbije u prvoj polovini 2008. godine. I s obzirom na činjenicu, da je u prvoj polo-vini 2007. godine robni uvoz bio preko dva puta veći od robnog izvoza, viši rast prosečnih cena uvoza od prosečnih izvoznih cena se bitno odrazio na eskalaciju spoljnotrgovinskog deficita u prvoj polovini 2008. godine. Efekti pada vrednosti dolara na spoljnotrgovinsku razmenu Srbije mogu se sagledati i preko poređenja rasta vrednosti robnog izvoza, uvoza i spoljnotrgovinskog deficita izraženih u dolarima i evrima.


37

Izražen u evrima, robni izvoz Srbije je u prvoj polovini 2008. godine bio povećan za 22,60%, uvoz robe za 25,20%, a spoljnotrgovinski deficit za 27,7% i iznosio je 3,863 milijarde evra19.

Nakon realne aprecijacije dinara od početka 2001. godine, pa zaključno sa kra-jem 2007. god. od čak 98,7% (samo u 2007. g. oko 10%), u prvoj polovini 2008. godine ostvarena je dodatna realna aprecijacija dinara od oko 5,1% (prema evru za 4,2%, a prema dolaru za 9,5%), što je moralo dodatno destimulisati izvoz, a još više stimulisati uvoz, kako robe tako i usluga, a to je rezultiralo vrlo visokim rastom spoljnotrgovinskog deficita.

S obzirom na činjenicu, da su tekući transferi u prvoj polovini 2008. godine, izraženi u evrima bili povećani za skromnih 9% i da su iznosili milijardu i 805 miliona dolara, deficit tekućih transakcija sa inostranstvom je u prvoj polovini te godine, iznosio 4,669 milijardi, tj. bio je za čak 70,3% veći nego u istom periodu 2007.g. Ako se sve tekuće transakcije obračunaju u evre, proizilazi da je njihov deficit iznosio nešto preko tri milijarde i bio je čak za 47,2% veći nego u prvoj polovini 2007. godine.

Pored ogromnog rasta i vrlo visokog nivoa deficita tekućeg računa, Srbija se već u prvoj polovini 2008. god. susreće sa problemom sve većeg odliva deviza po osnovu servisiranja spoljnog duga tako da je on prešao dve milijarde dolara, tj. bio je povećan za oko 43,6%.

Vrlo visok deficit tekućih transakcija sa inostranstvom i visok iznos otplate spolj-nih dugova, najvećim delom je bio pokriven novim dugoročnim i srednjoročnim zaduživanjem u inostranstvu u iznosu od 3,775 milijardi dolara i deviznim pri-hodima po osnovu privatizacije i grinfild investicija koji je u neto iznosu prešao dve milijarde dolara. Međutim, mora se naglasiti da je i pored tog vrlo visokog deviznog priliva po ta dva osnova, ukupan devizni saldo po osnovu svih tekućih i kapitalnih transakcija u prvoj polovini 2007. godine, prvi put u proteklih osam godina, bio negativan -438,5 miliona dolara.

U odnosu na veoma izraženu dinamiku rasta u prvoj polovini godine, u trećem kvar-talu 2008. god. zabeleženo je osetno usporavanje rasta svih agregata ekonomsko- -finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom.

I pored smanjenja gotovo svih najvažnijih agregata iz sfere ekonomsko- -finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom u poslednjem kvartalu 2008. god. koji je nastao, pre svega kao posledica eskalacije svetske ekonomske krize i eko-nomske krize u Srbiji, zbog veoma visokog rasta u prvoj polovini godine, u celoj

19 Kvartalni monitor, jul–septembar, 2008, str. 26.


38

toj godini ostvaren je njihov visok rast, što se može videti iz podataka tabele 1. Naime, u celoj 2008. godini ostvaren je sledeći porast, izražen u dolarima:

• izvoz robe je povećan za 25,1%;• uvoz robe je povećan za 24,2%;• spoljnotrgovinski deficit je povećan za 23,3%;• prihodi od izvoza usluga su povećani za 27,3%;• rashodi od uvoza usluga su povećani za 22,0%;• negativan saldo usluga je bio smanjen za 26,6%;• izvoz robe i usluga je povećan za 25,7%;• uvoz robe i usluga je povećan za 23,8%;• deficit u razmeni robe i usluga je povećan za 21,5%;• pozitivan saldo tekućih transfera je povećan za 4,32%;• neto strane direktne investicije su povećane za 7,7%, a njihov priliv u Srbiji je

smanjen za 13,5%;• ukupan iznos finansijskih kredita je bio za oko 1% manji nego u 2007. godi-

ni;• korišćenje dugoročnih kredita je bilo za oko 2% manje nego u prethodnoj

godini;• neto iznos kratkoročnih kredita bio je gotovo deset puta veći nego u 2007.

godini.

Bitno je naglasiti da je ukupan devizni bilans bio negativan i iznosio je čak dve milijarde i 350 miliona dolara, dok je u 2007. g. bio pozitivan i iznosio je preko milijardu dolara.

Ako se svi najvažniji agregati iz sfere ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom obračunaju u evrima, u 2008. godini ostvarenja su bila sledeća20:

• izvoz robe iznosio je 7,419 milijardi i bio je povećan za 16,40%;• uvoz robe iznosio je 15,52 milijarde i bio je povećan za 15,77%;• spoljnotrgovinski deficit je dostigao 7,63 milijarde i bio je povećan za

15,14%;• prihodi od izvoza usluga su iznosili 2,739 milijardi i bili su za 18,88 veći nego

u 2007. godini;• rashodi za uvoz usluga su iznosili 2,91 milijardu i bili su za 13,76% veći nego

2007.• neto iznos stranih direktnih investicija je bio milijardu i 812 miliona i bio je

za oko 0,5% manji nego prthodne godine;• finansijski krediti su iznosili 3,134 milijarde i bili su za oko 8% manji nego

prethodne godine;

20 Kvartalni monitor, septembar–decembar 2008, str. 32.


39

• ukupan devizni bilans je bio negativan – čak milijardu i 760 miliona, dok je u 2007. g. on bio pozitivan – 734 miliona.

Kada se govori o spoljnotrgovinskom i deficitu tekućih transakcija sa inostran-stvom u 2008. g. i njihovim poređenjima sa deficitima iz 2000. godine, trebalo bi napomenuti, da bi oni u 2008. g. bili osetno veći nego što je ostvareno, da nije u poslednjem kvartalu te godine došlo do eskalacije svetske krize koja je dovela do drastičnog pada cena na svetskom tržištu niza sirovina i reprodukcionih ma-terijala koji imaju veliko učešće u strukturi uvoza Srbije, a među njima se ističu nafta, proizvodi crne i obojene metalurgije i sl. Drastičan pad cena ovih sirovina i reprodukcionih materijala imao je za rezultat smanjenje vrednosti uvoza u po-slednjem kvartalu prošle godine, a time i spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućeg računa platnog bilansa.

Kada se analiziraju kvantitativni odnosi spoljnotrgovinskog deficita i deficita te-kućeg računa platnog bilansa i BDP, koji su i inače vrlo neprijatni, trebalo bi ima-ti u vidu da se pri tom obračunu koristi veličina BDP u tekućim cenama i pošto je ona, zbog inflacije i potcenjene vrednosti stranih valuta, odnosno precenjene vrednosti dinara, znatno precenjena, oni su de facto znatno veći, odnosno znat-no nepovoljniji nego što se prikazuju u raznim zvaničnim, naučnim i stručnim publikacijama.

Kada se radi o visini spoljnog duga, trebalo bi naglasiti da se on dinamično pove-ćavao do kraja jula 2008. godine kada je dostigao 29,784 milijarde dolara. Nakon toga njegov rast se usporava i krajem 2008. godine je iznosio 30,708 milijardi dolara, što je 19,87 milijardi više nego što je iznosio krajem 2000. god., a proseč-na stopa njegovog rasta je iznosila 13,9%. Dodajmo, da je spoljni dug, izražen u evrima, na kraju 2008. godine iznosio oko 21,8 milijardi i bio je 87% veći nego krajem 2000. g. i za 100% veći nego što je bio krajem 2004. godine.

Dodajmo da su dospele neizmirene obaveze po osnovu spoljnog duga na kraju 2008.g. iznosile 2,551 milijarde dolara (NBS, 2009, str. 43).

Na kraju, trebalo bi naglasiti da su veličine spoljnog duga i deficita tekućeg ra-čuna platnog bilansa u 2008. godini frapantno veće nego što su ih projektovali MMF, Džeferson institut (odnosno, „tim najboljih srpskih ekonomista”), Narod-na banka Srbije i niz drugih institucija. Ali i pored toga niko od njih ne pomišlja da obrazloži tu ogromnu razliku. Po mom dubokom ubeđenju, koje sistematski iznosim od 2001. godine – glavni uzrok te ogromne razlike – je pogrešan koncept privrednih reformi koji je najviše doprineo vrlo skromnim privrednim perfor-mansama i drastičnom pogoršanju ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostran-stvom u periodu 2000–2008. god.


40

III Privredne performanse i drastično pogoršanje ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom u periodu 2000–2008. g.

Nakon osam godina ekonomske tranzicije koju su forsirali samozvani „viziona-ri” ekonomskih reformi, rezultati su, najblaže rečeno u ogromnom neskladu sa njihovim obećanjima. Bruto domaći proizvod, kao najreprezentativniji pokaza-telj privrednog napretka, izražen u stalnim cenama, bio je 2008. godine za oko 52,4% viši nego što je bio 2000. g. Prosečna stopa rasta BDP je iznosila oko 5,4%. To je vrlo skroman rast, ako se imaju u vidu sledeće činjenice:

• Kao što smo ranije naveli, statistička osnova je bila vrlo niska. Naime, prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, Srbija je u 2000. godini imala BDP koji je iznosio samo 46% njegovog obima iz 1989. god., što znači da je u 2008. god. dostigao tek oko 70% nivoa iz daleke 1989. godine.

• Prema podacima EBRD u 2007. godini, od 27 zemalja u tranziciji samo su tri zemlje imale veće zaostajanje u nivou BDP u odnosu na 1989. godinu (Moldavija, Gruzija i Tadžikistan). Koliko je Srbija u ogromnom zaostatku u nivou BDP, kako u odnosu na 1989. g. tako i u odnosu na gotovo sve ze-mlje u tranziciji sa područja centralno-istočne Evrope, Baltika i jugoistočne Evrope, pokazuju podaci EBRD. Naime, prema tom izvoru, Srbija je u 2007. g. dostigla tek 68% BDP iz daleke 1989. g., dok je Poljska imala za čak 69%, Slovačka za 54%, Albanija za 52%, Slovenija za 51%, Estonija za 50% viši nivo BDP nego što je i iznosio pre 18 godina. Ili, u 2007. g. sedam zemalja u tranziciji sa područja centralne i istočne Evrope su u proseku u 2007. god. imale za 51%, a osam zemalja jugoistočne Evrope za 11% viši nivo BDP nego 1989. godine (EBRD, 2008, Annex 1.1).

• Rast BDP u periodu 2000–2008.g. vrlo je skroman, ako se ima u vidu da je od 1. januara 2001. pa do kraja decembra 2008. g. po osnovu neto zaduživanja u inostranstvu, tekućih transfera, tzv. stranih investicija i bespovratnih pomoći na teritoriju Srbije došlo preko 58 milijardi dolara, a sigurno i više od toga, jer se jedan deo doznaka naših radnika zaposlenih u inostranstvu ne pojav-ljuje u zvaničnim statistikama.

• Rast BDP je veliki delom bio virtuelnog karaktera, jer se zasnivao pre svega na rastu usluga koje nisu imale realnu, održivu osnovu, jer su počivale pre svega na ogromnom rastu uvoza, ogromnom rastu dotoka stranog kapitala i znatno većem trošenju u zemlji u celini nego što su bile objektivne mogućno-sti.

• Rast BDP delom je nastao i po osnovu prevođenja dela sive ekonomije u le-galne tokove, kao i uvođenjem PDV (umesto poreza na promet).

• Rast BDP bio je praćen vrlo visokim rastom spoljnog duga i sve većim izno-som anuiteta po osnovu tog duga i BDP.


41

• Skroman rast BDP bio je praćen enormnim rastom deficita tekućeg računa platnog bilansa pa je njegov odnos prema BDP povećan sa oko 5%, koliko je iznosio 2000. godine na čak 17,1% u 2008. godini.

• Investiciona aktivnost, odnosno stopa investicija je bila vrlo skromna, po-gotovo investiranje u osnovna sredstva, i bile su usmerene pre svega u sferu usluga koje nisu izvozno usmerene, što sve skupa onemogućava budući rast BDP, konkurentnost privrede i izvoza, a on je nasušna potreba.

• Rast BDP bio je praćen osetnim rastom broja nezaposlenih.• U proteklih osam godina, razlike po nivou razvijenosti između regiona su se

znatno povećale.• Posebno je zabrinjavajući vrlo skroman rast industrijske proizvodnje koja je

bila, i mora biti nosilac rasta izvoza koji je bio i ostaje nasušna potreba Srbije. Naime, u 2008. g. nivo industrijske proizvodnje je bio za samo oko 16% viši nego 2000. g. ali i za oko 4% niži nego 1998. g., a čak za 58% niži nego dale-ke 1990. godine.

• Suprotno brojnim projekcijama i planovima MMF, Svetske banke, Džeferson instituta i Narodne banke, dolarska vrednost robnog izvoza u 2008. godini je bila 6,66, a robnog uvoza 6,88 puta veća nego 2000. godine. Ako se isključi spoljnotrgovinska razmena sa Crnom Gorom (koja u 2000. g. nije imala ta-kav karakter), robni izvoz u 2008. godini je bio 5,27, a robni uvoz 6,82 puta veći nego 2000. godine.

• Spoljnotrgovinski deficit u 2008. g. je bio 7,11 puta, a bez spoljnotrgovinske razmene sa Crnom Gorom, čak 7,80 puta veći nego 2000. godine.

• Prihodi od usluga izraženi u dolarima, bili su u 2008. g. 9,58, a rashodi čak 15,35 veći nego 2000. godine, pa je od suficita u sferi usluga, koji je 1990. g. iznosio 999 miliona dolara, u 2001. g. 421 milion dolara, u 2008. g. ostvaren deficit od 265 miliona dolara.

• Izvoz robe i usluga, izražen u dolarima bio je u 2008. g. 7,25, a bez izvoza u Crnu Goru 6,63 puta, dok je uvoz bio 7,55, odnosno 7,50 puta veći nego u 2000. godini.

• Deficit u razmeni robe i usluga bio je u 2008. god. veći osam puta, a bez su-ficita u razmeni sa Crnom Gorom (i pretpostavkom da je razmena usluga sa njom u 2008. g. uravnotežena) čak 8,75 puta veći nego 2000. godine.

• Deficit tekućih transakcija (sa suficitom u robnoj razmeni sa Crnom Gorom od milijardu i 85 miliona dolara i bez zvanične pomoći) povećan je sa 424 miliona dolara (u 2000. g.) na čak devet milijardi i 43 miliona dolara, tj. 21,33 puta, a bez robne razmene sa Crnom Gorom, taj deficit je iznosio čak 10,128 milijardi dolara, tj. bio je 23,88 puta veći, nego pre osam godina.

• I pored otpisa 4,7 milijardi dolara duga Pariskom i Londonskom klubu i pre-vremenog vraćanja duga MMF i delom duga Svetskoj banci, u ukupnom iznosu od oko milijardu i 300 miliona dolara, spoljni dug Srbije od kraja de-cembra 2000.god. do kraja istog meseca 2008. godine povećan je sa 10,83 na


42

čak 30,70 milijardi dolara. Drugim rečima, spoljni dug na kraju 2008. godine je bio za gotovo 19 milijardi dolara veći nego pre osam godina, a po jednom stanovniku on je povećan sa 1.444 na čak 4.150 dolara.

IV Dimenzije, uzroci i posledice drastičnog preokreta u 2009. godini

Početkom oktobra 2008. godine, dva potpredsednika Vlade M. Dinkić i B. Đelić, govorila su da svetska ekonomska kriza neće pogoditi Srbiju, jer će SAD uspeti da je saniraju pre nego što ona stigne u našu zemlju. Ministar za privredu i regio-nalni razvoj je tada izjavio da „smo potpuno nezavisni od tokova kapitala stranih banaka”.(!) B. Đelić je isticao da će Srbija imati i koristi od te krize jer će se strani investitori preorijentisati sa zemalja koje su zahvaćene tom krizom – na Srbiju (Privredni pregled, 3–5. X 2008). Ili, M. Dinkić je u to vreme tvrdio da će priliv stranih direktnih investicija u poslednjem kvartalu 2008. g. iznositi čak četiri milijarde dolara. Nekoliko dana nakon tih njihovih čuvenih priča utvrdio sam da su oni „izgubljeni u vremenu i prostoru” (Kovačević, 2008). Povodom tih njiho-vih nebuloznih tvrdnji istakao sam da se „zvaničnici” ponašaju kao „paceri” koji vide samo jedan često vrlo loš potez, a u ovoj teškoj situaciji potrebni su nam „ve-lemajstori” koji vide tri ili više od tri naredna dobra poteza i da nastavak takvog ponašanja može imati teške ekonomske i socijalne posledice, a čekati i nadati se da se svetska finansijska kriza bezbolno prevaziđe – naivno je i nedopustivo, a u našem narodu postoji izreka „u sreću se uzda lud, a pametan u svoj trud” (Kova-čević, 2008, str.45). Tada sam ukazivao da postoji mogućnost eskalacije svetske finansijske krize, a zbog toga i smanjenja izvoza robe i usluga iz Srbije i smanje-nja deviznog priliva po osnovu stranih direktnih investicija, novih kredita, pa i doznaka radnika zaposlenih u inostranstvu. Moram, međutim, priznati da nisam očekivao da će se svetska finansijska kriza pretvoriti u svetsku ekonomsku krizu i da će ekonomska i društvena kriza u Srbiji dobiti ogromne razmere, što se, sve skupa moralo i te kako odraziti na sve najvažnije agregate iz sfere ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom:

• U prvih osam meseci izvoz robe je iznosio samo 3,849 milijardi evra i bio je za 23,4% manji nego u istom periodu 2008. godine;

• Uvoz robe je iznosio 6,949 milijardi evra i bio je za 30,8% manji nego u istom periodu 2008. godine;

• Spoljnotrgovinski deficit je iznosio 3,110 milijardi evra i bio je za 38,1% ma-nji nego u istom periodu 2008. godine;

• Prihodi od izvoza usluga su smanjeni za 10,3%, a rashodi takođe manji za 14,7%, a negativni saldo razmene usluga sa inostranstvom je iznosio 19,76 miliona evra;


43

• Vrednost izvoza robe i usluga, izražena u evrima, iznosila je samo 5,471 mi-lijardi evra i bila je za 19,9% manja;

• Vrednost uvoza robe i usluga je iznosila 8,612 milijardi evra i bila je za 28,2% manja nego u istom periodu 2008. godine;

• Negativan saldo razmene robe i usluga je iznosio 3,130 milijardi evra i bio je za 29,1% manji nego u istom periodu 2008. godine;

• Neto tekući transferi su iznosili 2,265 milijardi evra i bili su za 42,9% veći nego u istom periodu 2008. g.;

• Negativni saldo tekućeg računa platnog bilansa iznosio je samo 1,148 milijar-di evra i bio je samo 28,4% njegovog iznosa iz perioda januar–avgust 2008. godine, a bez zvanične pomoći, on je iznosio samo 1,255 milijardi ili samo 30,2% deficita u istom periodu 2008. godine;

• Neto strane direktne investicije su iznosile samo 975,15, a njihov priliv u Srbiju samo 993,06 miliona evra;

• Korišćenje srednjoročnih i dugoročnih kredita iznosilo je 1,075, a otplate čak 1,512 milijardi evra, tj. neto suma je bila negativna – 437,5 miliona;

• Ukupan devizni saldo je bio pozitivan i iznosio je 437,5 miliona evra.

Navedimo iznose navedenih veličina obračunatih u američkim dolarima:

• Izvoz robe je iznosio 5,215 milijardi dolara i bio je 32,6% manji nego u peri-odu januar–asvgust 2008. god.;

• Uvoz robe je iznosio 9,413 milijardi i bio je za 39,0% manji;• Spoljnotrgovinski deficit je iznosio 4,198 milijardi i bio je za čak 45,6% manji

nego u istom periodu 2008. g.;• Negativan saldo u razmeni usluga iznosio je 25,90 miliona;• Prihodi od izvoza usluga su iznosili 2,213 milijarde i bili su za 30,3% manji

nego u istom periodu 2008. godine;• Rashodi po osnovu uvoza usluga su iznosili 2,239 milijardi i bili su za 24,6%

manji;• Izvoz robe i usluga iznosio je 7,428 milijardi i bio je za 29,1% manji nego u

periodu januar–avgust 2008. g;• Uvoz robe i usluga iznosio je 11,652 milijarde i bio je za 26,7% manji;• Negativan saldo razmene robe i usluga je iznosio 4,224 milijarde, tj. za 46,6%

je bio manji od iznosa iz istog perioda prethodne godine;• Neto iznos tekućih transfera iznosio je 3,074 milijardi i bio je za 26,4% veći,

a prihodi su iznosili 3,287 milijardi i bili su za 21,9% veći nego u periodu januar –avgust 2008. g.

• Deficit tekućeg računa platnog bilansa iznosio je samo milijardu i 538 milio-na i činio je samo 24,6% iznosa iz istog perioda prošle (2008) godine;

• Deficit tekućeg računa platnog bilansa bez zvanične pomoći iznosio je mili-jardu i 664 miliona, što je činilo samo 25,7% iznosa za period januar–avgust 2008. g.;


44

• Priliv stranih direktnih investicija iznosio je samo milijardu i 310 miliona i bio je za 48,1% manji nego u istom periodu prošle godine;

• Iznos ostalih investicija iznosio je 2,290 milijardi i dostigao je samo 57,58% iznosa iz istog perioda prošle godine;

• Finansijski krediti su iznosili samo 674 miliona, što je činilo samo 22,55% njihovog iznosa za isti period prošle godine.

Na kraju, dodajmo da je ukupan devizni bilans bio pozitivan i iznosio je milijar-du i 860 miliona dolara, dok je on u istom periodu prošle godine bio negativan – 132,56 miliona.

Zbog otpisa 550 miliona dolara duga Kosovu i Metohiju od strane Svetske banke, i pored novog zaduživanja, pre svega države, i kašnjenja u otplati prispelih anu-iteta, iznos spoljnog duga nije bitnije povećan i krajem avgusta je iznosio 21,725 milijardi evra ili oko 31 milijarde dolara.

Nema spora da je svetska ekonomska kriza najviše doprinela značajnom preo-kretu u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom u 2009. go-dini. Međutim, tvrdnja mnogih zvaničnika i mnogih ekonomista da su sve eko-nomske nevolje u Srbiji, pa i sva navedena smanjenja osnovnih agregata u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom – isključivo posledica svetske krize – nije prihvatljive. Za mene nema spora, da su pored svetske ekonomske krize, uzročnici vrlo velikih nedaća u privredi Srbije, društveni faktori, pre svega pogrešan koncept reformi koji se praktikuje od početka 2001. g. Taj koncept je učinio privredu vrlo ranjivom na svetsku ekonomsku krizu.

Pad vrednosti izvoza robe i usluga je velikim delom posledica pada volumena svetske trgovine od 10–12% i pada cena na svetskom tržištu niza proizvoda koji imaju visoko učešće u strukturi izvoza Srbije. Međutim, ako se ima u vidu da je, po analizi Republičkog zavoda za statistiku (na uzorku koji čini 82,9% ukupnog izvoza), fizički obim izvoza u prvih sedam meseci iznosio samo 80,3% obima iz istog perioda prošle godine, ukazuje da je, pored pada volumena svetskog uvoza i niz domaćih faktora, naročito onih koji su uticali na pad industrijske proizvodnje u periodu januar–avgust od čak 17% i te kako nepovoljno uticao na izvoz robe i usluga.

Drastičan pad industrijske proizvodnje, ali i BDP (od oko 4%), kao i pad cena niza sirovina i reprodukcionih materijala najviše su doprineli smanjenju vred-nosti uvoza ovih proizvoda. Međutim, samo tim faktorom ne možemo objasniti drastičan pad fizičkog obima uvoza sredstava za rad – od čak 41,1%21. Vrlo je verovatno, da je ovaj drastičan pad i posledica pada investicija u Srbiji od preko 20%. A investiciona klima u Srbiji je bila i ostala vrlo slaba zbog društvene krize, 21 Republički zavod za statistiku, Saopštenje br. 267, 25. 09. 2009.


45

pogrešnog koncepta privrednih reformi, nepostojanja pravne države i nesigur-nosti privatne svojine, što pokazuje činjenica da se još uvek nije usvojio Zakon o denacionalizaciji.

Svetska ekonomska kriza je čak doprinela poboljšanju odnosa razmene (terms of trade). Naime, u prvih sedam meseci tekuće (2009) godine, indeks jedinične vrednosti uvoza u proseku je iznosio za period janur–juli 78,5%, a uvoza 76,8%, pa je odnos razmene iznosio 102,5%, što sa stanovišta deviznog salda nije za potcenjivanje kada je poznato da je uvoz duplo veći od izvoza. Samim tim, deficit spoljnotrgovinskog bilansa i tekućeg platnog bilansa su bili manji nego što bi bili da su odnosi razmene ostali nepromenjeni, a pogotovu da su pogoršani.

Na prošlogodišnjem savetovanju ekonomista posvećenom ekonomsko- -finansijskim odnosima Srbije sa inostranstvom, najavio sam realnu mogućnost smanjenja neto tekućih transfera, jer tu dominantnu poziciju imaju doznake naših radnika zaposlenih u inostranstvu. Međutim, do toga nije došlo, što je neoče-kivano ako se zna da je veliki broj tih radnika ostao bez posla. Moguće objaš-njenje ovog fenomena jeste da se u bankarske kanale vraćaju devize podignute sa deviznih računa građana krajem prošle godine. Uz to, vrlo je verovatno da porodice kod kojih je smanjen broj zaposlenih, prodaju devize iz kućnih sefova i „slamarica” da bi pokrili egzistencijalne potrebe. Realni pad plata i penzija pri-morava mnoge građane da prodaju deo deviza iz svojih sefova. Na kraju, vrlo je verovatno da važan razlog ovog fenomena-prodaja deviza da bi se kupile hartije od vrednosti, jer vlasnici ocenjuju da će na taj način ostvariti veći profit nego u slučaju štednje u devizama.

Svetska ekonomska kriza imala je za posledicu sve teže dobijanje novih kredita, naročito od strane preduzeća, što je imalo i pozitivne i negativne ekonomske efekte. Pozitivan efekat jeste što je spoljni dug, na kraju avgusta tekuće godine iznosio samo 21,750 milijardi evra, tj. bio je za oko 50 miliona manji nego krajem 2008. god. Istina, to je posledica i otpisa 550 miliona dolara duga Kosova i Me-tohije od strane Svetske banke. S druge strane, ako se ima u vidu da preduzeća i banke locirane u Srbiji nisu vratile veliki deo prispelih anuiteta – održavanje nivoa spoljnog duga u periodu prvih osam meseci na nivou sa kraja 2008. g., posmatrano sa stanovišta stanja deviznog stoka, iznosa dospelih a neizmirenih obaveza i sadašnjih i budućih vrlo visokih obaveza po osnovu servisiranja po osnovu spoljnog duga – jeste pozitivno. Međutim, niz preduzeća, u celoj Srbiji, drastično je, potpuno neopravdano i neodgovorno, postalo ekstremno zavisno od priliva stranih sredstava, pa njihovo smanjenje ima niz negativnih ekonomskih posledica, a posebno se negativno odražava na industrijsku proizvodnju.

Sve u svemu, pored svetske ekonomske krize, nesporno je da su unutrašnji činio-ci, a pre svega društvena kriza koja je dobila ogromne razmere, što se, sve skupa,


46

drastično odrazilo na privredu u celini i na gotovo sve najvažnije makroagrega-te u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom, dominantni uzročnici pada i vrlo niskog nivoa konkurentnosti privrede Srbije.

Početkom septembra tekuće godine objavljen je novi Izveštaj Svetskog ekonom-skog foruma o konkurentnosti privreda 133 zemlje, koje skupa kreiraju preko 98% svetskog BDP, koji je, u Srbiji, zaista poražavajući. On nije toliko poraža-vajući, koliko je neprijatan, jer je Srbija na rang listi zemalja po konkurentnosti privreda pala za osam mesta i našla se u poslednjoj „trećoj ligi”. Poražavajuća su mesta Srbije na rang listama raznih faktora konkurentnosti i pad na tim listama u odnosu na liste koje su publikovane prošle godine, što pokazuju podaci u tabeli br. 2.

Tabela br.2. Mesta Srbije na rang listama faktora konkurentnosti u 2009. i 2008.godini

2009. 2008.

Pad ili rast na rang listi u 2009. g.

Vlasnička prava 108 111 – .3Zaštita intelektualne svojine 101 105 + 4Poverenje u političare 97 109 +12Nezavisnost sudstva 110 106 – 4Neobjektivnost državnih službenika 112 109 – 3Rasipništvo države 104 87 – 17Obim državne regulative 129 132 + 3Efikasnost legalnih institucija u rešavanju konflikata

115 102 – 13

Efikasnost legalnog poretka u rešavanju najvećih problema

102 115 – 13

Organizovani kriminal 109 97 – 12Etika ponašanja firmi 110 96 – 14Efikasnost korporativnih odbora 119 120 + 1Zaštita prava manjinskih akcionara 128 132 + 4Kvalitet infrastrukture (u celini) 122 119 – 3Kvalitet puteva 117 115 – 2Kvalitet lučke infrastrukture 101 84 – 17Kvalitet avio infrastrukture 111 98 – 13Nacionalna stopa štednje 123 125 + 2Kvalitet poslovnih škola 90 87 – 3Stepen obučavanja zaposlenih 120 121 + 1Intenzitet lokalne konkurencije 120 128 + 8Stepen dominacije na tržištu 131 131 0Efikasnost antimonopolske politike 130 129 + 1


47

Broj procedura za otpočinjanje posla 99 91 – 8Uticaj pravila za SDJ na biznis 106 112 + 6Obim carinskih procedura 101 96 – 5Sofisticiranost kupaca 111 102 – 9Saradnja zaposlenih i poslodavaca 113 111 – 3Kvalitet obrazovnog sistema 71 49 – 22Oslanjanje na profesionalni menadžment 118 118 0Odliv mozgova 132 131 – 1Sofisticiranost finansijskog tržišta 111 122 +11(Ne)solidnost banaka 110 110 0Raspoloživost najsavremenijom tehnologijom

114 120 + 6

Apsorpcija tehnologije u preduzećima 125 126 + 1Transfer tehnologije preko SDJ 81 14 – 67Sofisticiranost procesa proizvodnje 109 114 + 5Izdaci kompanija za istraživačko-razvojni rad

110 97 – 13

Saradnja univerziteta i industrije u istraživačko-razvojnom radu

81 62 – 19

Makroekonomska stabilnost 111 86 – 25Inflacija 100 84 – 16Deficit (suficit budžeta) 78 54 – 24Razvoj klastera 117 104 – 13Razvijenost marketinga 105 99 – 6Kvalitet komparativnih prednosti 111 110 – 1Razvijenost marketinga 105 99 – 6Kapacitet za inovacije 82 92 +10Izrada za naučnoistraživački rad u kompanijama

110 97 –13

Izvor: www.we.forum.org.

Trebalo bi mnogo prostora da se prikaže koje se sve zemlje nalaze ispred Srbije u navedenim faktorima konkurentnosti, ali je i iz prikazanih podataka jasno da je njen položaj tragičan, ponižavajući, bez obzira što se s pravom može stavi-ti niz primedbi metodologije koju koristi Svetski ekonomski forum. Navedimo samo da je, po najnovijoj rang listi Svetskog ekonomskog foruma, po stanju u sferi inovacija ispred Srbije: Malezija (čak je bila na 24. mestu), Kina (26), Indija (30), Tunis (38), Indonezija (39), Vijetnam (44), Šri Lanka (46), Barbados (47), Kenija (48), Senegal (54), Crna Gora (56), Jordan (59), Kolumbija (63), Turska (69), Bocvana (71), Gambija (72), Nigerija (73), pa čak i Pakistan (79). Prosto je zapanjujuće da je, na primer, Tunis za 42, Indonezija za 41, Šri Lanka za 36, Bar-bados za 33, Kenija za 32, Senegal za 26, a Crna Gora za 24 mesta ispred Srbije kada je u pitanju stanje u ovoj vrlo važnoj oblasti. Koliko Srbija zaostaje u ovoj


48

oblasti u odnosu na najprednije evropske zemlje u proizvodnji postaje jasnije ako se zna da je Češka Republika na 25, a Slovenija na 29. mestu te rang liste. Zbog toga nije čudno što je Srbija po kvalitetu komparativnih prednosti bila tek na 111. mestu i što je struktura njenog robnog izvoza tako nepovoljna (o čemu će kasnije biti više reči).

Posebno je zapanjujući, poražavajući nalaz da samo jedna od 133 zemlje sa ove liste ima veći relativni „odliv mozgova” u inostranstvo od Srbije.

Sigurno je da je sve ono što se dešavalo devedesetih godina XX veka vrlo teško pogodilo konkurentnost privrede Srbije. Ali je bilo normalno očekivati da će se stanje u toj vitalnoj oblasti, nakon ukidanja sankcija, prekida bombardovanja i društvenog prevrata u Srbiji – bitno popraviti. Nažalost, ove liste govore da do toga nije došlo, već da se pozicija Srbije na rang listi konkurentnosti privreda osetno pogoršala, naročito u poslednjoj godini. To je posledica niza faktora od kojih se, po našem mišljenju, posebno ističu:

• pogrešan koncept reformi koji se forsira od početka 2001. godine,• negativna selekcija kadrova na svim nivoima,• erozija ljudskog kapitala i sve intenzivniji „odliv mozgova” u inostranstvo,• drastičan pad morala na svim nivoima, što pokazuje bujanje korupcije,• vrlo slabe i sve slabije vlade,• sve veća kriza vrednosnog sistema,• slabost državnih institucija,• nepostojanje pravne države i defektnost mnogih zakona,• vrlo niska sklonost štednji, vrlo skromno i često pogrešno investiranje,• vrlo skroman uvoz opredmećene i neopredmećene tehnologije i sve teži po-

ložaj naučno-istraživačke delatnosti, što rezultira sve većim tehnološkim za-ostajanjem.

V Šta činiti da se teška kriza i teško stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom prevaziđe

Po mom mišljenju pet osnovnih problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom su: (a) vrlo nizak nivo i pad konkurentnosti privrede, (b) vrlo nizak nivo izvoza i njegova vrlo slaba struktura, (c) vrlo visok spoljni dug i realna opasnost da se njegove apsolutne i relativne veličine znatno povećaju i da Srbija upadne u još jaču i trajnu dužničku krizu i (d) vrlo visoka, narkomanska zavisnost od visokog priliva stranog kapitala, (e) vrlo nizak nivo stranih direktnih investicija, njihov nizak kvalitet i njihova vrlo niska orijentisanost ka izvozu.


49

Bez obzira što se Metodologiji Svetskog ekonomskog foruma (pri kreiranju rang liste zemalja po konkurentnosti) mogu staviti brojne primedbe, ona ima sve veći broj pristalica i u poslovnom i u političkom svetu, pa i u ekonomskoj nauci. Bez obzira na te moguće primedbe, kao što je neuvažavanje dinamike rasta izvoza, ipak je poražavajuće saznanje da se Srbija na toj listi nalazi tek na 93. mestu i da je u odnosu na prošlu godinu ostvarila pad za osam mesta. Takođe je poražavaju-ća činjenica da se na toj najnovijoj listi, od evropskih zemalja iza nje nalaze samo Albanija i Bosna i Hercegovina i da je Srbija za samo tri mesta ispred Albanije, dok je prošle godine bila za 23 mesta ispred nje. Ili, neverovatno je da je Make-donija sada 9 mesta ispred Srbije, dok je prošle godine bila četiri mesta iza. Ili, prosto je neverovatno da se ispred Srbije nalaze, na primer, Gambija i Šri Lanka (u kojoj je do pre nekoliko meseci besneo građanski rat). Isto tako, deluje gotovo neverovatno da se na toj rang listi znatno ispred Srbije nalaze Tunis – za čak 53 mesta, Barbados – za 49 mesta, Indija – za 44 mesta, Indonezija – za 39 mesta, Crna Gora – za 31 mesto, Bocvana – za 27 mesta, Maroko – za 20 mesta itd. Svi ovi nalazi su posebno zapanjujući ako se ima u vidu da je od 1. januara 2001. g. pa do kraja jula tekuće godine na područje Srbije (bez KiM) po osnovu neto zadu-živanja u inostranstvu, po osnovu neto tekućih transfera, po osnovu tzv. stranih direktnih investicija i bespovratnih donacija došlo čak 62,8 milijardi dolara.

Ako se ima u vidu, da se rang lista zemalja po konkurentnosti privrede dobija na bazi ogromnog broja elemenat, a mnogi od njih su iz sfere društvenog uređenja, razvijenosti institucija i društvene infrastrukture i sl., pad i vrlo nizak nivo Srbi-je na toj listi, kao i na rang listama vrlo velikog broja faktora konkurentnosti je dokaz da se ona nalazi u teškoj društvenoj krizi, kao i u teškoj ekonomskoj krizi. Ako se zna da su pri koncipiranju najnovijih lista konkurentnosti i faktora kon-kurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, korišćeni podaci koji se odnose na 2008, a ne na 2009. godinu, poražavajuće mesto Srbije na tim listama se ne može objašnjavati svetskom ekonomskom krizom. Uostalom, mnoge druge zemlje su još više od Srbije pogođene svetskom ekonomskom krizom, pa nisu pale na toj rang listi već su zabeležile i napredak, kao što je slučaj sa Slovenijom i Češkom Republikom.

Kako povećati konkurentnost privrede i zaustaviti dalji pad i ostvariti napredak Srbije na rang listama zemalja po konkurentosti i faktorima konkurentnosti, jeste ključno ali vrlo teško pitanje. Što pre bi trebalo napustiti iluzije da će po eventual-nom prevazilaženju svetske krize, ekonomska kriza u Srbiji biti prevaziđena i da će se konkurentnost njene privrede dinamično povećavati i da će se njeno mesto na tim listama brzo i znatno popravljati. Za početak, Nacionalni savet za konku-rentnost, u kome su samo ministri i neki drugi državni činovnici, mora podneti ostavku ili se mora ukinuti i time prekinuti iluzija (ako je još uvek ima) da takvo telo gde ima mnogo „trutova”, a uopšte nema „pčela radilica”, može nešto ozbilj-nije uraditi. Trebalo bi što pre napustiti iluziju koja postoji u tom Savetu, da nam


50

neka međunarodna finansijska institucija, neki strani institut ili čak neko strano fizičko lice može formulisati strategiju unapređenja konkurentnosti. Iako znam da sam u manjini, ponavljam svoj predlog da bi predsednik države, ili nova vlada, uz maksimalnu saradnju sa naučnim institucijama, trebalo da formira tim vrhun-skih stručnjaka iz više struka, neospornih autoriteta u svojoj naučnoj oblasti, koji bi formulisali optimalnu strategiju društvenih i ekonomskih reformi, koja bi se nakon detaljne rasprave na novom parlamentu, usvojila i dosledno sprovodila. Bez toga, konkurentnost privrede se pre može smanjivati nego povećavati.

I pored vrlo dinamičnog rasta u periodu 2000–2008. g. (što je posledica pre sve-ga vrlo niske statističke osnovice), Srbija vrlo malo izvozi. Iako je kvantitativni odnos izvoza robe i usluga i BDP koji se koriste u raznim stručnim i naučnim časopisima, zbog „naduvane” veličine BDP (po osnovu inflacije i precenjene vrednosti dinara) – potcenjena, nema spora da je on, u poređenju sa velikom ve-ćinom drugih zemalja u tranziciji, vrlo nizak. Po jednom od tih obračuna odnos izvoza robe i usluga i BDP u Srbiji iznosio je 2006. g. 27,39%, 2007. g. 30,03%, a 2008. g. 30,24%22. Koliko je to malo, postaje jasnije, ako se zna da je taj odnos u 2006. godini iznosio u Slovačkoj čak 85,7%, Mađarskoj 77,3%, Češkoj Republici 75,3%, Sloveniji 69,2%, Bugarskoj 64,0%, Hrvatskoj 48,4%, Makedoniji 48,2%, Crnoj Gori 46,8%, Moldaviji 46,3% i Poljskoj 40,6%23.

Drugi neprijatan pokazatelj vrlo niskog nivoa izvoza Srbije – jeste njegova go-dišnja vrednost po jednom stanovniku. Naime, ako pretpostavimo da je u Srbiji u 2007. godini živelo 7,3 miliona stanovnika i ako znamo da je njen izvoz robe i usluga u toj godini iznosio 11,923 milijarde dolara, proizilazi da je njegova vred-nost po jednom stanovniku iznosila samo hiljadu i 151 dolara, a u 2008. g. hiljadu i 632 dolara. Koliko je to mali iznos postaje jasnije ako se zna, da je izvoz robe i usluga po jednom stanovniku u 2006. g. iznosio u Crnoj Gori 1982, Bugarskoj 2611, Poljskoj 3648, Letoniji 3823, Horvatskoj 4605, Litvaniji 5205, Mađarskoj 8517, Slovačkoj 8721, Estoniji 9938, Češkoj Republici 10474, a u Sloveniji čak 1385124.

Uz sve to, struktura robnog izvoza je nepovoljna, jer u njoj dominiraju resur-sno intenzivni i radno intenzivni proizvodi, dok je učešće mašina i transportnih sredstava, odnosno sofisticiranih proizvoda vrlo nisko i znatno je niže nego što je bilo daleke 1990. godine. Zbog svega toga, kvalitet komparativnih prednosti Srbije je vrlo nizak i po tom obeležju, ona je, po Svetskom ekonomskom forumu, u 2008. godini, bila tek na 110. (od 134 zemlje), a u 2009. g. na 111. mestu, tj. bila je u sredini najslabije „treće lige”. Najblaže rečeno, vrlo je neprijatno saznanje

22 FRIN, Kvartalni monitor, april–jun 2009, str. 24.23 World Bank, http://web.worldbank.org.24 WTO, International Trade Statistics 2008.


51

da se po kvalitetu komparativnih prednosti u 2007. g. znatno ispred Srbije nalaze i sledeće zemlje: Malezija (čak je na 25. mestu), Šri Lanka (40), Indonezija (53), Nigerija (63), Namibija (68), Mauritanija (69), Tanzanija (74), Indija (75), itd. Go-tovo je neverovatno da su ispred Srbije bile i Kina (80), Senegal (81), Čad (84), Gambija (85), Gvajana (86), Crna Gora (87), pa čak i Kambodža (90), Pakistan (91), Mongolija (96) i Nepal (101).

I naravno, lako je reći da se izvoz robe i usluga mora znatno povećati, jer se pre svega preko njega može povećati BDP. Uz to, izvoz mora rasti zbog ogromnih i sve većih potreba zemlje za devizama. Međutim, potpuno je jasno da je nizak nivo izvoza u velikoj meri posledica društvene i ekonomske krize, vrlo niskog nivoa konkurentnosti privrede, pogrešnog koncepta privrednih reformi, ekstre-mno precenjene vrednosti dinara – niskog nivoa tzv. stranih direktnih investicija, niskog nivoa međunarodnog marketinga, lošeg imidža zemlje i niza drugih fak-tora. I jasno je da bez bitnog napretka u svim tim društvenim i ekonomskim obla-stima – neće biti moguće ostvariti, nasušno potreban, vrlo dinamičan rast izvoza robe i usluga. I ovom prilikom, moram još jednom naglasiti potrebu otklanjanja teških deformacija i na strani ponude i na strani tražnje za devizama, koje dovode do enormne precenjenosti dinara, koja destimuliše izvoz, naročito onaj koji se zasniva na domaćim sirovinama i domaćim reprodukcionim materijalima. Nai-me, prema obračunu NBS, i pored pada realne vrednosti dinara na kraju godine za oko 5% u odnosu na kraj 2007. godine, ona je još uvek bila čak za 85% veća nego krajem 2000. godine. I u takvim uslovima, neto izvoznici, pogotovo oni koji pri svojoj proizvodnji u većem procentu koriste domaće sirovine i domaće reprodukcione materijale, čije su cene za proteklih gotovo devet godina znatno, a u nekim slučajevima i enormno povećane, morali su da izgube interes za izvoz, jer im je on u uslovima sve potcenjenije vrednosti stranih valuta donosio sve veće gubitke. To naročito važi za izvoz na područja na kojima se izvezena roba i usluge naplaćuju u američkim dolarima. Sa stanovišta ovih neto izvoznika, sada je gotovo nemoguće naći ekonomski motiv za izvoz u zemlje u kojima se on na-plaćuje u dolarima, jer je njegova vrednost početkom oktobra tekuće godine bila četiri dinara manja nego krajem 2001. godine, a inflacija u Srbiji od kraja 2001. god. do početka oktobra tekuće godine iznosila je preko 130%. Nešto bolja situ-acija je sa odnosom evro – dinar. Naime, krajem i početkom oktobra ove godine evro je vredeo nešto oko 93 dinara, a krajem decembra 2001. god. 59,71 dinar, dok je nivo cena u proseku u tom periodu u Srbiji bio povećan za oko 130%, a u evro zoni za samo oko 21%. I naravno da je u takvim uslovima izvoz bivao destimulisan a uvoz sve atraktivniji, pa je po tom osnovu, privreda a posebno industrija Srbije bila zahvaćena tzv. „holandskom bolešću” i to je glavni razlog zbog koga je industrijska proizvodnja u 2008. godini bila na nižem nivou nego što je bila deset godina pre toga, i što je dostigla tek 42 procenta nivoa iz daleke 1989. godine. Zbog svega navedenog, a posebno zbog nasušne potrebe povećanja izvoza i po tom osnovu povećanja deviznog priliva, ekonomski je apsurdno da


52

Narodna banka Srbije krajem prošle i početkom ove godine na deviznom tržištu proda gotovo milijardu i po evra da bi odbranila potpuno nerealan valutni kurs. Takođe je ekonomski neprihvatljiva i donosi finansijske štete, indirektna odbrana valutnog kursa od strane NBS i države preko prodaje hartija od vrednosti, jer se vrlo visok iznos kamata preliva u banke koje su uglavnom u stranom vlasništvu i u ruke raznih špekulanata, a taj vrlo visok iznos kamata koje se njima isplaćuju ili će se isplatiti do kraja ove i u narednoj godini nisu vlasništvo NBS ili njenog guvernera, niti ministara, već društva u celini, jer ih stvaraju i stvaraće ih privre-da i stanovništvo. Pored niza faktora koji su teško deformisali ponudu i tražnju deviza, i direktne i indirektne intervencije NBS su dodatno učinile vrednost di-nara ekstremno precenjenom, što posebno destimuliše izvoz. Zato će biti nužno što pre otkloniti dejstvo svih, pa i ovog faktora koji deformiše ponudu i tražnju deviza i čini veliki deo izvoza ekonomski neisplativim ili ga čini ekstremno za-visnim od uvoznog reprodukcionog materijala, pa je neto devizni efekat od tog izvoza vrlo skroman i ako se nastavi praksa ekstremno precenjene vrednosti di-nara, izvoz će biti još skromniji, pogotovo u uslovima svetske ekonomske krize i ekonomske krize u Srbiji za koje se ne zna da li će i kada će biti eliminisane.

Naravno da je pored napuštanja politike precenjene vrednosti dinara, nužno i na makro- i na mikronivou ulagati ogromne napore u cilju unapređenja necenovnih faktora konkurentnosti izvoza. Uopšte, i na makronivou, tj. na nivou zemlje, i na mikronivou, odnosno nivou svakog ozbiljnijeg preduzeća biće nužno usvojiti i dosledno realizovati strategiju unapređenja izvoza.

Posmatrano čisto teoretski, izvoz bi mogao i morao biti povećan pre svega preko stranih direktnih investicija i to pre svega grinfild i braunfild investicija, jer po-većanje privrednog potencijala uopšte, a posebno izvoznog potencijala podrazu-meva značajna ulaganja, a Srbija se već i sada susreće sa ogromnim problemom vrlo niske štednje i vrlo niske stope investicija i sigurno je da će se taj problem u narednim godinama znatno povećati. Međutim, sama činjenica da se iznos stranih direktnih investicija od 2006. g. smanjuje, i da je u prvih osam meseci on iznosio samo milijardu i 310 miliona dolara, tj. bio je za 48% manji nego u istom periodu prošle godine, morao bi ozbiljno zabrinuti. Sigurno je da je svet-ska ekonomska kriza uticala na to smanjenje, ali se nikako to smanjenje ne bi smelo objašnjavati samo tim faktorom. Uz to, kvalitet tih tzv. stranih direktnih investicija je problematičan, jer su one velikim delom bile usmerene na kupovinu preduzeća i često su bile usmerene na kupovinu domaćeg tržišta, tj. malo su bile izvozno orijentisane (sem onih u crnoj i obojenoj metalurgiji). Nužno je energič-no otklanjati ogroman broj ograničavajućih, destimulativnih faktora za grinfild i braunfild strane investicije. Što pre bi trebalo obustaviti prodaju nacionalizovane imovine i doneti zakon o denacionalizaciji i time pokazati da je u Srbiji privatna svojina – svetinja. Uopšte, nužno je usvojiti i dosledno realizovati novu strategiju privlačenja stranih direktnih investicija.


53

Srbija je, velikim delom zbog sve precenjenije vrednosti dinara, ali i zbog mnogo čega drugog, u proteklih gotovo devet godina postala narkomanski zavisna od stranog kapitala. Privreda je postala vrlo zavisna od uvoza sirovina reprodukci-onih materijala, opreme i znanja. Uz to, obaveze po osnovu servisiranja spoljnog duga su enormno povećane i dalje će se vrlo dinamično povećavti. Devizne oba-veze po osnovu servisiranja stare devizne štednje nisu male. Obaveze po osnovu nove devizne štednje, bez obzira, što je ona niska, za naše uslove nisu male. I što posebno zabrinjava jeste da će devizne obaveze po osnovu nužne i hitne denacio-nalizacije biti u narednim godinama vrlo visoke, čak i ako rok izmirenja obaveza po tom osnovu bude dug.

Ogroman problem narkomanske zavisnosti od stranog kapitala sadašnja Vlada i mnoga preduzeća rešavaju novim zaduživanjem u inostranstvu i odlaganjem isplate dospelih anuiteta. Po izjavi ministra za ekonomiju i regionalni razvoj da-toj u skupštini, iznos deviznih obaveza po osnovu servisiranja dospelih obaveza po osnovu spoljnih dugova preduzeća i države u ovoj godini, iznosi čak 5,8 mi-lijardi evra. Sudeći po sumi isplaćenih sredstava po tom osnovu za prvih osam meseci – milijardu i 694 miliona evra, Srbija će u celoj tekućoj godini isplatiti samo oko 2,5 milijarde evra. Samim tim, iznos dospelih a neisplaćenih i novo-pridošlih otplata u idućim godinama biće znatno veći. Međutim, pitanje je da li će strani kreditori i u idućoj godini tolerisati kašnjenje u servisiranju tih kredita. Uz to, trebalo bi imati u vidu da odložene isplate prate visoke kamate i da će zbog toga njihove buduće isplate biti veće nego što bi bile da su na vreme isplaćene.

Zvaničnici, a posebno ministar za ekonomiju, guverner, ali i niz akademskih ekonomista tvrde da je Srbija srednjezadužena zemlja i to potkrepljuju kvantita-tivnim odnosom spoljnog duga i BDP. Neki od njih uzimaju samo državni dug i dug preduzeća za koji je garanciju dala država, što je potpuno neprihvatljivo, jer, celokupan spoljni dug moraju direktno i indirektno servisirati preduzeća lo-cirana u Srbiji i njeni građani. Uz to, nedopustivo se zanemaruju sledeće vrlo neprijatne činjenice vezane za dospele obaveze po osnovu servisiranja spoljnog duga za 2008. g. (NBS, 2009):

a) Iznos otplate po osnovu servisiranja spoljnog duga prema izvozu robe i uslu-ga, iznosio je čak 34,5%,

b) Otplate po osnovu spoljnog duga dostigle su čak 10,4% BDP,c) Kratkoročni dug je iznosio 6,9% BDP.

Više puta sam istakao, ali izgleda, bez efekta, da je u slučaju Srbije kvantitativni odnos spoljnog duga i BDP, kao mera stepena zaduženosti – potpuno neupotre-bljiv, ali je zloupotrebljiv ako se želi dokazati da je zemlja srednjezadužena i da se može komotno zaduživati. On je, sa stručne strane neupotrebljiv, jer se BDP izražava u tekućim cenama i zatim deli sa potcenjenom vrednošću evra ili dolara,


54

pa se po oba osnova on ekstremno „naduva” i ta „naduvana” veličina se stavlja ispod razlomačke crte i time se dobija da je odnos dug/BDP u prošloj godini bio samo 62,1% (a visokozadužene zemlje imaju taj odnos preko 80%).

U političkoj, pa i stručnoj javnosti je gotovo potpuno ostala nezapažena progno-za stručnih službi MMF, data u maju ove godine koja je krajnje zabrinjavajuća. Naime, po toj prognozi, odnos spoljnog duga i BDP na kraju tekuće godine će iznositi 76,3%, u idućoj 85,6%, a u 2011. čak 90,4%. Ili, po istoj projekciji, odnos spoljnog duga na kraju godine i vrednosti izvoza robe i usluga u tekućoj godini će dostići 282,2%, u idućoj 302,8%, a u 2011.g. čak 306,3%.25 Ako je za neku utehu, ove službe predviđaju da će se ovi kvantitativni odnosi nakon 2011. g. smanji-vati. Imajući u vidu, ove projekcije i činjenicu da će se vrednost izvoza robe i usluga u tekućoj godini smanjiti za bar 20%, a verovatno više od 20% i da će iznos spoljnog duga do kraja godine biti osetno veći nego što je bio krajem prošle godine – Srbija je, po nizu kriterijuma međunarodnih finansijskih institucija – visokozadužena zemlja. S obzirom na činjenicu, da Srbija, odnosno preduzeća i banke locirane na njenom području neće u tekućoj godini moći da isplate ni polovinu dospelih anuiteta po osnovu servisiranja spoljnih dugova – Srbija je de facto u dužničkoj krizi. Zbog svega navedenog, pod hitno bi se morala usvojiti i dosledno sprovoditi strategija upravljanja spoljnim dugom. Sadašnje geslo pri zaduživanju „uzmi sve što ti život pruža” je nedopustivo i nemoralno, jer se sve veći spoljni dug prenosi na buduće generacije.

Svestan sam da u političkoj i stručnoj javnosti još uvek nema dovoljno pristalica za formiranje timova vrhunskih stručnjaka za izradu nacrta i za niz drugih nuž-nih strategija. I u sadašnjoj vladi i parlamentu takođe nema dovoljno pristalica ovog „društvenog inženjeringa”. Uopšte, sa ovakvom vladom i ovakvim parla-mentom postoje samo teorijske šanse da se usvoje i dosledno realizuju sve neop-hodne strategije društvenih i ekonomskih reformi. Zbog toga, u neizvesnosti do kada će sadašnja vlada i sadašnji parlament ostati na sceni, bar bi bilo potrebno što pre preduzeti sledeće mere u sferi privrede i ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom:

• Uz ukidanje desetak ministarstava, bilo bi nužno što pre formirati ministar-stvo za ekonomsko-finansijske odnose sa inostranstvom na čijem bi se čelu našao vrhunski stručnjak, a ne politički podobna neznalica. Ono bi moralo biti ekipirano isključivo stručnim ljudima;

• Ulagati maksimalne napore u cilju ispunjavanja uslova za što brže suštinsko približavanje Evropskoj uniji;

• S obzirom na to, da poljoprivredno-prehrambeni kompleks ostvaruje suficit u razmeni sa svetom i da je rast izvoza prioritet prvog reda, pomoć poljoprivre-

25 http://www.imf.org (external/pubs/ff/scr/2009).


55

di mora biti znatno veća, posebno pri kupovini poljoprivredne mehanizacije koja je sada u vrlo lošem stanju;

• Preko javnih radova i nacionalnog investicionog plana i budžeta, što pre revi-talizovati sisteme navodnjavanja i stimulisati njihovo širenje;

• Maksimalno ulagati napore i preduzimati adekvatne mere kako bi se elimi-nisale teške deformacije tražnje, a posebno ponude deviza i preduzeti i druge mere kako bi se vrednost dinara što pre svela na realni nivo. Zbog toga, NBS bi trebalo da potpuno obustavi prodaju deviza na deviznom tržištu i prodaju hartija od vrednosti, a ne bi trebalo isključiti i jednokratnu devalvaciju dina-ra, jer u protivnom preti slom sličan onom u Rusiju (1998. godine), Argentini (2001. godini) i nizu drugih zemalja, što bi imalo teške ekonomske i socijalne posledice;

• Osetno smanjiti javnu potrošnju;• Stvarati stimulativni privredni ambijent posebno za investiranje;• Maksimalno stimulisati strane tzv. grinfild investicije;• Ulagati maksimalne napore u cilju stvaranja pravne države i vladavine pra-

va;• Maksimalno pospešivati preduzeća najveće izvoznike, a neke i spašavati od

bankrota (kao što je slučaj sa Petrohemijom);• Uvoditi restrikcije pri uvozu robe široke potrošnje, koje u uslovima ogro-

mnog spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućeg računa platnog bilansa, svojim članicama dozvoljava i Svetska trgovinska organizacija, pogotovo ako se zna da Srbija nije, a pitanje je kada će postati njena članica;

• Ako EU do kraja ove godine ne odmrzne primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija bi trebalo da poništi svoju, s pravne tačke gledišta apsurdnu, a sa ekonomske problematičnu odluku o jednostranoj primeni tog sporazuma;

• Pod hitno napustiti praksu da se TOP menadžment u javnim preduzećima bira na osnovu partijske, a ne stručne podobnosti.

Na kraju, svestan sam da ovi i slični predlozi raznih institucija i stručnih ljudi imaju male šanse da se realizuju, pogotovo ako se zna kakva je skupština, kakva je vlada i da Srbija de facto mora uvažavati „sugestije” MMF.

Srbija se sada nalazi u nekoj vrsti začaranog kruga. Vlada, parlamenti i Narodna banka su zarobljenici pogrešnog koncepta reformi i mera ekonomske politike i ako se taj koncept i stil mera ekonomske politike dosledno nastave – ekonomske i socijalne posledice biće katastrofalne. S druge strane, neki ekonomisti, naročito neoliberali, ističu da je za Srbiju jedini spas da postupa po diktatu MMF s obra-zloženjem da je njegov koncept svakako bolji od onoga što radi sadašnja vlada i da njegovo „zeleno svetlo” za naredne kreditne tranše omogućava dobijanje no-vih kredita od Svetske banke i Evropske unije. Međutim, bez obzira što je MMF, nakon kompromitacije neoliberalizma, u 2009. g. dosta umešao svoje recepte


56

koje nameće zemljama koje koriste kredite od međunarodnih finansijskih institu-cija, oni su i dalje, najblaže rečeno, vrlo problematični. Navedimo novija mišlje-nja dvojice američkih ekonomista i jednog američkog instituta koji to potvrđuju.

Krajem prošle godine, Nobelovac Džozef Štiglic je, prilikom posete Srbiji, izja-vio: „Države poput Srbije koje su sklopile stand-by aranžman sa MMF nisu imale neke velike koristi od toga, a to se vidi po stanju privrede u tim zemljama pre aranžmana sa MMF”. On dalje ističe da „MMF od tih zemalja traži da se njiho-ve centralne banke fokusiraju na smanjenje i održavanje što niže inflacije, dok su finansijska stabilnost, rast, razvoj i rast zaposlenosti bili zapostavljeni” (NIN, 4.XII 2008, str.30).

Američki ekonomista, profesor na Harvardu, Džejms Galbrajt (sin čuvenog Džo-na Keneta Galbrajta i rođeni brat Pitera Galbrajta, prvog američkog ambasadora u Hrvatskoj) dobronamerno je proletos sugerisao Hrvatskoj da ne sklapa stand-by aranžman sa MMF i to je obrazložio sledećim rečima: „Obraćate se za pomoć instituciji koja je vrlo ograničenih intelektualnih kapaciteta i sposobnosti i koja ima jedan te isti recept. MMF nikada nije bio toliko značajan i važan kao što se predstavlja, samo se nametnuo određenim regionima, kao što je vaš, kao neiz-bežan i nezamenljiv, iako među ekonomskim intelektualcima ne uživa ugled”. On, na kraju, ističe da će mere koje će MMF tražiti isticati kao jedino moguće u konkretnoj situaciji, pa će uslediti mere rezanja i štednje koje se uvek svode na nivo smanjivanja socijalnih prava (NIN, 16.04.2009, str. 8).

Sredinom tekuće godine, šef ekspertske komisije Generalne skupštine Ujedinje-nih nacija nobelovac Dž.Štiglic, na završnoj konferenciji ove svetske organizaci-je, predložio je stvaranje novih međunarodnih finansijskih institucija koje bi bile konkurenti sada dominantnim MMF i Svetskoj banci koje nameću iste recepte svim korisnicima kredita koje one daju i konstatovao da „kad svi rade po istim receptima, to dovodi do destabilizacije” (Politika, 27. VI 2009, str.3). On je da-lje istakao da su globalne međunarodne institucije često postavljale kontrapro-duktivne uslove pozajmljivačima kapitala, što je, sa nizom zastrašivanja, dovelo do sadašnjih globalnih trauma. On se složio sa stavovima zemalja u razvoju da postojeći finansijski sistem favorizuje jače i da globi slabije naročito u nekim uslovljavanjima MMF (podvukao MK). Njegovi zaključci su da je svetska kriza proistekla iz preterane deregulacije i nesprovođenja postojećih pravila i da Fren-sis Fukujama u delu Kraj istorije nije bio u pravu kada je tvrdio da snage liberal-ne demokratije i tržišne institucije neizbežno i nepovratno trijumfuju, ali da nije grešio kada je govorio da su demokratija i snage tržišta od suštinske važnosti za pravedan i prosperitetan svet.

Sredinom oktobra ove godine, prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman, je prilikom posete Sloveniji, pohvalio tu najuspešniju


57

zemlju u tranziciji, jer je ostala dovoljno fleksibilna i nije poklekla pred dikta-tom Vašingtona, MMF i drugih međunarodnih finansijskih institucija. On je na predavanju istakao da je politika MMF u slučaju ekonomske krize u zemljama Azije krajem prošlog veka – bila neodgovarajuća, pa je zaključio sledeće: „Ljudi očekuju da će MMF sada bolje reagovati u istočnoj Evropi i da će usvojene mere biti fleksibilnije. Znam da su ljudi veoma razočarani načinom na koji MMF po-kušava da spasava istočnu Evropu slično kao što je radio u Tajlandu 1997. godine (NIN, 24.09.2009,str.29). Ono što on nije istakao jeste činjenica da je zemljama istočne Evrope (osim Slovenije i delom Češke Republike), uključujući i Srbiju, od MMF i Svetske banke nametnut koncept neoliberalizma i iz Vašingtonskog konsenzusa i da je on najodgovorniji za tako tešku situaciju u kojoj se te zemlje nalaze. Istine radi, trebalo bi reći da je Srbija iz vrlo problematičnih motiva to-kom 2006. i početkom 2007. g. vratila preostali deo kredita MMF, ali je nastavila politiku koja je dovela do sve precenjenije vrednosti dinara, politiku liberalizaci-je uvoza, intenzivne prodaje preduzeća stranim licima i politiku visoke kamatne stope, što je, kako je Štiglic govorio, moralo dovesti do ekonomske, pa i socijalne katastrofe.

Nedavno je publikovan izveštaj Centra za ekonomska i politička istraživanja iz Vašingtona koji je veoma kritičan prema politici i merama koje nameće MMF zemljama korisnicama njegovih kredita. Naime, u tom Izveštaju se pokazuje da tzv. prociklična politika MMF u nekim zemljama, za vreme krize, može da iza-zove još veće ekonomsko usporavanje. Po tom Izveštaju, prociklični karakter ogleda se u domenu fiskalne ili monetarne politike. Konkretnije, jedan od direk-tora Centra i autora Mark Vajsbrot kaže „…nakon što je pre više od deset godina ekonomska kriza usmerila pažnju sveta na greške u politici MMF, Fond još pra-vi iste greške u brojnim zemljama”. On dalje kaže „…MMF podržava fiskalne stimulanse i politike ekspanzije u bogatim zemljama, ali u zemljama s niskim i srednjim dohodkom ima sasvim drugačiji pristup… Vreme je da Fond preispita kriterijume, predviđanja i ekonomske analize koji koristi pri preporuci makroe-konomske politike zemljama u razvoju”. Na kraju, tu se ističe da je Fond u nekim slučajevima zasnivao politiku na suviše optimističkim procenama rasta i da je potcenio uticaj svetske recesije na zemlju zajmoprimca, pa je u uslovima kada su ekonomske performanse bile nepovoljnije od očekivanih morao da umekšava svoje zahteve (Privredni pregled, 7. X 2009, str.8). Da je ovo poslednje tačno, pokazuje i slučaj Srbije. Naime, misija MMF je krajem septembra prošle godine zaključila da Srbija ima dobre uslove da u 2009. godini ostvari visoku stopu rasta BDP od 6–7%, da bi kasnije tu očekivanu stopu smanjivala, a poslednja sa kojom operiše jeste -4.

Od 2001. do danas, kritikujem koncept MMF i tvrdim da on ozbiljnoj zemlji nije potreban i da je Srbiji doneo znatno više štete nego koristi. On je u znatnoj meri doprineo konstrukcionoj grešci ili kako nedavno Džozef Štiglic reče – „si-


58

stemskoj grešci” zbog koje je Srbija zapala u narkomansku zavisnost od stranog kapitala. I baš zbog toga, ona sada, zbog obećanih 2,9 milijardi evra kredita ove institucije, mora voditi ekonomsku politiku po diktatu te institucije. Još jednom podsećam da je Nobelovac Edvard Preskot pre nekoliko godina izjavio sledeće: „MMF i Svetska banka donose više štete nego koristi svetskoj privredi i treba-lo bi ih ukinuti, jer politika ovih institucija, koja se sastoji od odobravanja sve većih zajmova zemljama u krizi je isto što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina”.

Dodajmo, da je u to vreme prof. dr Jože Menciger u jednom razgovoru sa beo-gradskim novinarom rekao sledeće: „Ostajem ubeđen da je jedan od najznačaj-nijih elemenata relativno uspešnog razvoja Slovenije – upravo naše neslušanje saveta stranih ekonomista i finansijskih institucija”.

Svestan sam da će me neoliberali i „tržišni fundamentalisti” kritikovati, a neki i tvrditi da se zalažem za neki socijalizam ili državni kapitalizam. Naravno da se za tako nešto ne zalažem. Blisko mi je shvatanje Nobelovca Amartija Sena koji je početkom tekuće godine, povodom svetske ekonomske krize, izjavio:

a) „neophodan je dobar savez države i tržišta,b) ne možemo isključivo da zavisimo od tržišta,c) država takođe ima važnu ulogu koju treba dobro da odigra,d) tržište može da bude dinamičan instrument ekonomskog napretka, to treba

priznati i nema razloga da se odbaci, ali treba regulisati njegovo funkcionisa-nje”.

On je takođe zaključio „..da je MMF, Svetskoj banci i ostalim institucijama nasta-lim u Bretonvudsu – potrebna duboka reforma”. (NIN, 26. III 2009, str.58–59).

Gledano u celini, neoliberalizam ili „tržišni fundamentalizam” koje su forsirali SAD i V.Britanija i koji je nametnut od strane MMF i Svetske banke zemljama u razvoju, zemljama u tranziciji, pa i Srbiji, više je doneo štete nego koristi.

U javnosti Srbije su ostali nedovoljno zapaženi nalazi grupe ekonomista na čelu sa nobelovcima Majklom Spensom i Robertom Solouom koji su prezentovani prošle godine u jednoj studiji finansiranoj od strane Ujedinjenih nacija, a u kojoj je utvrđeno da je od 1950. do 2005. godine samo trinaest zemalja ostvarilo naj-manje 25 godina prosečnu stopu rasta BDP od 7% ili više od 7%. I bitno je nagla-siti da nijedna od njih nije prihvatila neoliberalni koncept rasta i razvoja (Spens & Solow, 2008).Tajna uspeha ovih zemalja je bila u sledećem:

1. Intenzivna integrisanost svake od njih u svetskoj privredi preko spoljne trgo-vine, pre svega preko izvoza, ali i preko stranih, pre sveg granfild investicija;


59

2. Visoke stope nacionalne štednje i investicija (u odnosu na BDP);3. U većini su postojali petogodišnji i višegodišnji planovi razvoja koji su uspeš-

no realizovani;4. Ključnu ulogu imale su sposobne vlade koje su posvećene privrednom rastu

i razvoju, pragmatički spremne da hrabro ali razumno eksperimentišu.

Sve u svemu, ove zemlje nisu prihvatile neoliberalni koncept ekonomske politi-ke, ali su sve forsirale tržišne modele, uz optimalno mešanje države – naročito kada je bilo u pitanju stvaranje pravne države i zaštita privrede od nepovoljnih uticaja iz sveta (Spens and Solow, 2008).

Iz svega izloženog, može se zaključiti da izlazak iz teške društvene i ekonomske krize i prevazilaženje teškog stanja u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom, podrazumeva znatno kvalitetniju vlast koja će znati i hteti da okupi intelektualnu elitu iz više društvenih, pa i drugih nauka koja bi formulisala optimalnu dugoročnu strategiju ili viziju društvenih i ekonomskih reformi. Ta bi se strategija razmotrila i usvojila u parlamentu i kasnije dosledno sprovodila, jer će se samo na taj način postepeno prevazići vrlo teško stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom. Ako se to ne ostvari i ako se sve stihijski dešava, ekonomske i socijalne posledice biće katastrofalne, a Srbija će se pretvo-riti u zemlju očajnog staračkog stanovništva.

Korišćena literatura:

1. Babić, Blagoje (2004), „Ponovo o upravljanju spoljnim dugom“, Ekonomski anali, tematski broj, maj.

2. Centar za ekonomska i politička istraživanja (2009), Izveštaj, citirano prema Ekonomski pregled 7. X 2009, str. 8.

3. Đelić, Božidar (2002), „Srednjoročna ekonomska vizija i glavne smernice ekonomske politike za 2002.“, Ekonomski anali, tematski broj.

4. Dinkić, Mlađan (2002a), „Monetarna politika i reforma bankarskog sistema“, Ekonomski anali, tematski broj.

5. Dinkić, Mlađan (2002b), „Replika na izlaganje M.Kovačevića i Lj.Madžara“, Ekonomski anali, tematski broj.

6. Domadenik, Polona Prašnikar, Janez, Jan Svejnar (2001), „Restructuring Slovenien Firms In Imperfectly Developed Markets“, zbornik Tranzicija i privatizacija preduzeća i banaka, Ekonomski anali, tematski broj, maj.


60

7. Dušanić, B. Jovan (2001a), Tranzicija – velika šansa ali i opasna zamka, iz-danje „Nikola Pašić“, Beograd.

8. Dušanić, B. Jovan (2001b), „Jugoslovenska privreda na početku trećeg mile-nijuma“, Finansije, broj 1-2.

9. Dušanić, B. Jovan (2001c), „Ortodoksni i heterodoksni programi stabilizaci-je“, Finansije, 3-4.

10. Dušanić, B. Jovan (2002), „Srbija na dobrom (reformskom) putu ili ne?“, u Zborniku, Tekuća privredna kretanja i opcije ekonomske politike za 2003, Ekonomski anali, (tematski broj), decembar.

11. Dušanić, B. Jovan (2007), Washington Conesensus – kodifikovani program ekonomskog kolonijalizma, izdavač Nova Evropa, Beograd, 2007.

12. Galbrajt, Džejms (2009), Intervju za zagrebački Globus, koji je preneo NIN, 16.04.2009, str.8.

13. Gnjatović, Dragana (2005), „Koliko brzo srljamo u novu dužničku krizu”, Ekonomski anali, tematski broj, maj.

14. IMF (2002), Federal Republic of Yugoslavia: Selected Issues and Statistical Apendix, jun.

15. IMF (2005), „Serbia and Montenegro: Fift Review under the Extended Arran-gement”, IMF Country Report, No 05/233.

16. Jefferson Institute (2003), Konkurentnost privrede Srbije, Beograd.

17. Jovanović-Gavrilović, Predrag (2005), „Teret spoljne zaduženosti Srbije”, Ekonomski anali, tematski broj, maj.

18. Kovačević, Milan (2005), „Da li je dinar na ispravnom kursu”, Ekonomska misao,br. 3-4.

19. Kovačević, Mlađen (1973), Faktori konkurentnosti jugoslovenskog izvoza, izdanje Instituta ekonomskih nauka i PFV „Oeconomica“, Beograd.

20. Kovačević, Mlađen (1991), „Ekonomska katastrofa je naša stvarnost i ne-posredna budućnost”, uvodni referat za savetovanje na Brionima, zbornik Privredna kretanja i mere ekonomske politike, izdanje Savez ekonomista i Naučno društvo ekonomista, Beograd.


61

21. Kovačević, Mlađen (1998), „Ekonomski odnosi sa inostranstvom i tranzicija jugoslovenske privrede”, uvodna studija za savetovanje koje je organizova-lo Naučno društvo ekonomista Jugoslavije u zborniku Ekonomski odnosi sa inostranstvom i tranzicija jugoslovenske privrede.

22. Kovačević, Mlađen (2001a), „Stanje, perspektive i osnovi strategije ekonom-sko-finansijskih odnosa sa inostranstvom”, uvodni referat na savetovanju „Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – strategija povećanja izvo-za”, Ekonomski anali, tematski broj, januar.

23. Kovačević, Mlađen (2001b), „Stanje i osnovi strategije ekonomsko-finansij-skih odnosa sa inostranstvom”, uvodni referat u zborniku Ekonomsko-finan-sijski odnosi sa inostranstvom u funkciji obnove i razvoja privrede, za save-tovanje koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista (sa Ekonomskim fakultetom Beograd i Akademijom ekonomskih nauka), septembar.

24. Kovačević, Mlađen (2002a), „Efekti postojeće politike valutnog kursa i libe-ralizacije uvoza“, Ekonomski anali, tematski broj.

25. Kovačević, Mlađen (2002b), „Nužnost napuštanja dosadašnjeg koncepta eko-nomske politike“, Ekonomski anali, tematski broj.

26. Kovačević, Mlađen (2003), „Izgledi i podsticajne mere za strana ulaganja u Srbiji i Crnoj Gori”, uvodni referat na Okruglom stolu koji su organizovali Naučno društvo ekonomista i Institut za međunarodnu politiku i privredu, Ekonomski anali, tematski broj, april.

27. Kovačević, Mlađen (2004a), „Spoljna zaduženost Srbije i Crne Gore, uvodno izlaganje na Okruglom stolu na temu: Spoljna zaduženost Srbije i Crne Gore: stanje, perspektive, politika, Ekonomski anali, tematski broj.

28. Kovačević, Mlađen (2004b), „Dugoročne tendencije, stanje i ograničavanja rasta konkurentnosti privrede i izvoza Srbije“, uvodni referat na savetovanju na temu: Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom – Konkurentnost privrede i izvoza, Ekonomski anali, tematski broj.

29. Kovačević, Mlađen (2004c), „Nužnost napuštanja postojeće spoljnotrgovin-ske politike i valutnog kursa“, Zbornik referata sa savetovanja na temu: Eko-nomske politike i razvoj 2004/2005.g., Ekonomski anali, tematski broj.

30. Kovačević, Mlađen (2005a), „Nepodnošljiva lakoća zaduživanja”, autorski tekst „Politika“ 11. mart.


62

31. Kovačević, Mlađen (2005b), „Rizici daljeg olakog zaduživanja Srbije u ino-stranstvu“, uvodni referat na Okruglom stolu na temu: Spoljna zaduženost Srbije i pretnja dužničke krize, Ekonomski anali, tematski broj, maj.

32. Kovačević, Mlađen (2005c), „Uzroci i posledice apresijacije dinara“, Eko-nomska misao, br.3-4.

33. Kovačević, Mlađen (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije”, uvodna studija za savetovanje koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista, In-stitut ekonomskih nauka i Bankarska akademija, zbornik radova Stanje i per-spektive privrede Srbije.

34. Kovačević, Mlađen (2007a), „Aktuelni problemi ekonomsko-finansijskih od-nosa sa inostranstvom“, Zbornik pod nazivom Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom, Ekonomski fakultet.

35. Kovačević, Mlađen (2007b), „Spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti Srbi-je”, Nova srpska politička misao, broj 3-4.

36. Kovačević, Mlađen (2008a), „Realne i virtuelne performanse privrede Srbije u periodu 2000-2007. godine“, u zborniku Tekuća privredna kretanja, eko-nomska politika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine, izdanje Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd.

37. Kovačević, Mlađen (2008b), „Trendovi, stanje i perspektive ekonomsko-fi-nansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, u zborniku Ekonomsko-finansij-ski odnosi sa inostranstvom – aktuelna pitanja i perspektive, izdanje Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

38. Kovačević, Mlađen (2009), „Uzroci i posledice svetske ekonomske krize i efekti na Srbiju“, uvodno izlaganje na savetovanju u Institutu za međunarod-nu politiku i privredu, Ekonomska diplomatija, broj 1-2/3-4. 2009.

39. Krugman, Pol (2009), „Spor i težak put ekonomske obnove“, NIN, 24. IX 2009, str. 28-29.

40. Labus, Miroljub (2002), „Elementi ekonomske politike u 2002“, Ekonomski anali, tematski broj.

41. Madžar, Ljubomir (2002), „Politika deviznog kursa: alternative i dileme”, Ekonomski anali, tematski broj, januar.


63

42. Madžar, Ljubomir (2005a), „Rizici negativne sinergije razvojnih poremeća-ja”, u zborniku Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom: institucije, politika, perspektive, april.

43. Madžar, Ljubomir (2005b), „Vozne senije dinara“, Ekonomska misao broj 3-4.

44. Narodna banka Srbije (2004a), „Održivost spoljnog duga Srbije“, jun.

45. Narodna banka Srbije (2004b), „Održivost spoljnog duga Srbije“, decembar.

46. OECD (2002), Ekonomic Surveys, Federal Republic of Yugoslavia, Paris, november.

47. Prašnikar Janez (2001), „Restructuring Slovenian firms inperfectly divelo-ped“, u zborniku, Tranzicija i privatizacija preduzeća i banaka, u časopisu Ekonomski anali, tematski broj maj, izdanje, Naučno društveno ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu.

48. Spens, Michael and Solow, Robert (2008), The growth Report: Strategies for sustained growth and inclusive development, US Washington.

49. Stiglic, Džozef (2001a), intervju u nedeljniku Ekonomist magazin, 12. 03. 2001.

50. Stiglic, Džozef (2001b), „Zamke prebrze privatizacije“, Politika, 15. 10.2001, s. 14.

51. Stiglic, Džozef Protivrečnosti globalizacije, izdanje SBM – X, Beograd, 2002.

52. Stiglic, Džozef, Intervju, NIN 4. XII 2009, str.30.

53. Stiglic, Džozef, izlaganje na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Politi-ka, 27. VI 2009.,str. 3.

54. Stiglitz, Joseph (2002), Globalization and Its Diskontends, W.W. Norton & Company, New York.

55. Svetska banka (2004), Republika Srbija – Program za ekonomski rast i zapo-šljavanje, Izveštaj broj 29258 Yu, 6. decembar.

56. World Economic Forum (2009), The Global Competitiveness Report 2009-2010. Njujork, Geneva.


64

Sajtovi:www.imf.org. (external/pubs/11/scr.2009)

www.weforum.org. (9 IX 2009)

65

Prof. dr Ljubomir Madžar*

EKONOMSKOPOLITIčKI ANTIBARBARUS─ Kritički osvrt na kritička viđenja ekonomske zbilje u Srbiji ─

Biografije ne opredeljuju uvek datume dela i rođenja: ponekad su okolnosti van čoveka i njegove volje značajnije od volje i čoveka.

Boris Piljnjak1

Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom...Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.

Danilo Kiš, „ne, i još jednom Ne“,Blic br. 4557 od 18.10.2009., s. 23 (Blic knjige, s. 3)

1. Uvodne napomene

Biće da nije odveć rizično ako se kaže da većina autora nastoji da im tekstovi budu snažni i efektni i da to najčešće postižu tako što iznose nešto neuobičajeno i van tokova tekućih rasprava. Kod nekih se taj poriv ostvaruje nedovoljno poznatim podsvesnim mehanizmima, kod nekih je to svesno nastojanje, a verovatno nije mali broj ni onih kod kojih se tendencija ka upadljivom i pokadšto šokantnom ostvaruje kroz oba ova mehanizma. Da budemo interesantni i zapamćeni – to je dezideratum koji igra ulogu i u našim svesnim stremljenjima i u senovitoj sferi potisnutog i podsvesnog. Iznenaditi, pa i potresti publiku, pokazuje se kao po-željno zbog toga što je iznenađenje odraz, ako ne i mera, informacionog sadržaja, što tekstu daje dinamiku, napetost i dramaturgiju i što je to u ovoj mnogostruko redundantnoj poplavi informacija put ka čitalačkoj pažnji i memoriji, način da se u ovom košmaru informacionih signala bude nekako uočen i zapamćen.

Za ovaj tekst neće biti potrebe da se aktivira bilo koji od dva upravo pomenuta mehanizma. On će delovati neobično, za neke možda i začudno, čak i ako se ulo-ži napor da se prezentuje što diskretnije. Ponekog će možda iznenaditi, čak i ako * Autor srdačno zahvaljuje g. Miliji Mihailoviću za veći broj korisnih stilskih i sadr-

žinskih intervencija. Milija je toliki prijatelj da bi pristao i na deo odgovornosti za preostale greške, ali za njih moram, ipak, sam da snosim odgovornost.

1 Slonim (1939), str. 29.

Prof. dr Ljubomir Madžar

66

se putem neupadljive mimikrije pribegne što običnijem, uvek frekventnom i u tonove svakodnevice uvijenom stilu. U svojoj okosnici i u svojim udarnim poen-tama, ovaj tekst će se baviti razjašnjavanjem teškoća sa kojima se u Srbiji trajno sučeljavaju forumi i institucije koje se bave formulisanjem i realizacijom eko-nomske politike. Baviće se i objektivno uslovljenim ograničenjima pod kojima je i uz koje je primorana da funkcioniše sveukupna vlast u ovoj zemlji. Ukazaće se na upravljačka i regulatorna ograničenja, biće istaknute prepreke koje, opet objektivno, onemogućavaju vlasti da bude bolja nego što bismo želeli i svakako bolja nego što bi i ona sama želela. Učiniti napor da se na ovaj način sagledaju i razjasne ozbiljne teškoće sa kojima se u svom svakodnevnom delovanju suočava vlast – nesumnjivo znači pisati u prilog vlasti, i to na način koji je predstavlja u povoljnijem svetlu nego što je to slučaj u brojnim drugim analizama. Gro napisa koji se dotiču vlasti, krajnje je kritički intoniran i naglašenim neodobravanjem, pa i oporom jetkošću neretko se približava samoj granici žestoke ostrašćenosti. Na-pisi koji se dotiču države i njene ekonomske politike skoro automatski i po nekoj logici koja je počela da se podrazumeva, uobličavaju se kao njene oštre kritike. To su maltene, a možda i doslovno, sve tekuće analize, sve deskripcije i svi osvrti na stvari koje je vlast učinila i, još više, na one koje nije učinila, a smatra se da su bile neophodne i društveno poželjne. Ovaj rad je uglavnom posvećen teškim preprekama sa kojima se vlast kontinuirano sučeljava, a za koje nije i ne može da bude odgovorna. On, pored ostalog, predstavlja i pokušaj da se pokaže da se o vlasti može napisati i ponešto od onoga što joj, makar u uslovnom smislu, govori u prilog. Sva je prilika da se na ovakav tekst vlast neće naljutiti. Može eventualno da se pomete i zbuni, pa da krene u potragu za nekim skrivenim motivima. Šta je to što dovodi do napora da se za neke teškoće vlasti iznađu izvesna objašnjenja i nije li u pitanju neka ujdurma koja u krajnjem ishodu treba da rezultuje opet nekim nasrtajem na vlast? Može se pretpostaviti da je očekivanje napada postalo kod organa koji se bave razvojem institucija i ekonomskom politikom neka vrsta uslovnog refleksa i da pokušaje dobronamernih uvida u vlastite peripetije doživ-ljavaju sa izvesnom nevericom.

Jer, kritika vlasti, i to žestoka i na nemalom broju tačaka istinski razorna, postala je preovlađujući stil i univerzalizovani manir. Vlast je jedna od centralnih insti-tucionalnih tvorevina u svakom društvu, pa je prirodno da se oko nje i uz nju talože debeli slojevi udvorištva, ali i impozantna masa kritike sa obiljem pratećih i na razne načine obrazlaganih zamerki. Kritika vlasti je odavno i uveliko uzela mah – i trajno ga drži – upravo u našem društvu. Bezdušna, birokratska i nasilju sklona država, bila je i trajno ostala velika inspiracija društvenih analitičara, političkih aktivista raznih boja, kao i umetnika, posebno karikaturista i satiri-čara. Nedavno detronizovani socijalistički poredak vešto je instrumentalizovao nasleđene kritike vlasti i države iz prethodnih sistema i predstavio ih kao sliku mračne klasne prošlosti kakva u novoj eri, u vremenima oslobođenog rada, iz „jasnih načelnih razloga“ ne bi ni u tanušnim izdvojenim aspektima mogla da

Ekonomsko–politički antibarbarus

67

bude relevantna. Pisati protiv vlasti i kritikovati je u svim širim područjima nje-nog delovanja postalo je obligatna praksa, društveno je osveštano kao očigledan i samorazumljiv intelektualni domet i kao neosporiv patriotski čin.

Kad se, međutim, ta praksa posvemašnjeg kritikovanja pomnije razmotri, pa i sama stavi pod kritičku lupu, ispostavlja se da u njoj nema uvek i nema previ-še niti intelektualnog dometa niti patriotizma. Odavno to nije ni neki naročiti akt građanske hrabrosti, jer nikakve posledice ne trpe ni najžešći kritičari vlasti ni oni koji to rade sa manje žestine i više argumentacije. Najviše što mogu da pretrpe, a što bi izdaleka ličilo na izvesne posledice, jeste da budu zaobiđeni u izboru za neke državne komisije ili savetničke funkcije. No, to se ne može tražiti, a ostati u okviru razumnog odnosa prema životnim datostima i ljudima koji iza njih stoje. Ne bi trebalo očekivati da nas na ugledne položaje postavljaju oni kojima svojim žestokim kritikama pomalo (ili poviše) zagorčavamo život. Poslednji režim koji je na visoke savetničke i slične položaje uzdizao svoje naj-žešće kritičare bio je samoupravni socijalizam. Toga više nema i zadugo se neće ponoviti. Kritikovanje vlasti, koje je utoliko efektnije ukoliko je žešće, postalo je prilično lak i nipošto skup način sticanja popularnosti u široj javnosti. Neretko se ono ispostavlja kao lagodan put pribavljanja društvenog prestiža, kao način građenja reputacije koji ne bi mogao da se pribavi kakvim alternativnim pristu-pom bez mnogo većih napora i istraživačkog angažmana. S tim što, alternativni put obezbeđivanja (takvih i tolikih!) simpatija u široj, pa i u stručnoj javnosti, možda i ne postoji. Neizdržljiva lakoća kritikovanja možda se najviše vidi po tome, što kroz nju svoje karijere započinju mladi istraživači i početnici koji na ovakvim analitičkim izletima uvežbavaju pisanje i obračunavanje standardnih kvantitativnih pokazatelja. Uprkos većinskom ubeđenju i uprkos čvrsto uvreže-nim predstavama u široj javnosti, kritikovanje vlasti nije neki naročiti podvig. A i kad bi to bio podvig, ogromna količina te kritike morala bi, po logici svojevrsnog zakona opadajućih prihoda, uveliko da uđe u zonu opadajućih prinosa. Sa toliko naglašenim rastom količine, morala bi sasvim upadljivo da pada i cena, a zajedno sa njom i sama vrednost.

Čini se, da je mnogo veći podvig istražiti neke barijere i ograničenja u vođenju ekonomske politike, identifikovati krupne teškoće u realizaciji njenih poduhvata i ustanoviti razloge zbog kojih rezultati, makar u perspektivi dogledne budućno-sti, moraju biti ispod očekivanja. Taj posao je intelektualno izazovniji, a u druš-tvenoj atmosferi u kojoj se progresivnost meri učestalošću i žestinom nasrtaja na vlast svakako nije put ka nekoj široj popularnosti. Čak bi moglo da se kaže, da ovakvo plivanje protiv struje iziskuje i jednu dozu građanske hrabrosti. Bilo kako bilo, ovaj autor se već duže vreme bavi preprekama sa kojima se u obavlja-nju svoje delatnosti susreće vlast; time nastoji da zaista neimpresivne rezultate u raznim oblastima ekonomske politike makar razume i razjasni kad već pod uda-rom tolikih kritika nikako da budu poboljšani i trajnije održani na nekom višem


68

nivou. Ta ga tema toliko zaokuplja da je u vezi sa njom, pored nekoliko članaka, u poslednjih par godina objavio i dve knjige (Madžar 2008, 2009a). Ako se, kao reakcija na takvo viđenje, javi impuls da se digne kuka i motika, možda je dobro da oni koji bi se upustili u ovakav napad znaju, da se ideja stvaranja potpunijeg uvida u institucionalna ograničenja ekonomske politike razvija kod ovog autora već duže vreme i da ne može biti reči o nekakvom naprasnom priklanjanju vla-sti.

Očigledno je, da je naslov ovog rada inspirisan poznatim Krležinim (1923) ese-jom iz ranih dvadesetih godina u kome se on upustio u žestok okršaj sa tadaš-njim marksistički orijentisanim intelektualcima. Tom prilikom, on se obrušio na tadašnje socijalno nadahnute pisce koji su uzimali da su aktuelna društvena pitanja i konflikti jedini dostojan predmet književnog stvaralaštva. Ti društveni mislioci i književni teoretičari estetiku su takoreći prognali iz književne kriti-ke i njoj imanentne poetike, smatrajući da je eksploatacija i patnja radnih masa jedini pravi motiv u umetnosti. Usredsređenost na društvene sukobe odlučno su i neopozivo proklamovali kao jedinu meru vrednosti umetničkih, pre svega književnih dela. Krleža je bio radikalan i vehementan. On je svojim ideološkim oponentima odricao svaku vrednost tvrdeći sa dosta razloga da su faktički skre-nuli u radikalno poricanje umetnosti, da su se odvojili od onoga što bi moralo da bude jezgro svake razumno postavljene poetike i da su umetnost takoreći očistili od nje same.

Ovo je tačka na kojoj će biti učinjen napor da se ovo što sledi okvalifikuje sa najvećom mogućom jasnoćom. Uprkos sugestivnom naslovu, ova kritika je u po-gledu radikalnosti i isključivosti daleko od Krležine. Ovde neće biti osporavana određena naučna, pa i šira društvena vrednost brojnih kritičkih prikaza ekonom-ske politike u Srbiji u poslednjih desetak godina (neki, nipošto izolovani, a još manje jedinstveni, markantniji primeri takve kritike su Mlađen Kovačević (2007, 2008); Dušanić (2008), pa, sudeći po dubini preokreta koji predlažu i u institu-cionalnim aranžmanima i u ekonomskoj politici, i Miladin Kovačević i Bušatli-ja, 2009). U daljem tekstu, biće istaknuti naučni uvidi i izvesne šire društvene koristi od ovakvih kritika, sve u nastojanju da se objektivno i razložno odmeri njihov ukupni doprinos. No, trebalo bi da iz ovakvog stavljanja tih kritika u širi kontekst, proisteknu dva krupnija uvida koja bi istovremeno predstavljala i do-prinos reevaluaciji ovakvih kritičkih analiza. Prvo, već samim stavljanjem u taj širi kontekst, kritike dobijaju drukčije dimenzije i znatno izmenjen sinetički defi-nisan karakter; njihove implikacije biće osetno izmenjene i njihove poruke relati-vizovane. Drugo, mera u kojoj ta nadahnuta preslišavanja vlasti stvarno utvrđuju defekte i eventualne promašaje ekonomske politike biće suštinski modifikovana u odnosu na ono što ona kao takva predočavaju: u optici koju pruža ovakva re-interpretacija defekti će biti okvalifikovani kao znatno manji, a promašaji kao manje dalekosežni ili čak nepostojeći. Slika koja proizlazi iz relativizovanja ovih


69

kritika, i to takvog koje je posledica njihovog stavljanja u kontekst izvan koga nije ni trebalo da budu formulisane, daleko je manje drastična i manje nepovoljna po forume i institucije koji su bili zaduženi i ovlašćeni za definisanje i realiza-ciju pojedinih politika. Rezimirajući, ovaj „ekonomsko-politički antibarbarus“, daleko je od toga da bude onoliko razoran i korenit kakav je bio Krležin, ali je dovoljno dubok da stavi pod znak pitanja (pre)oštar ton koji je toliko prirastao za srce nekim, reklo bi se sve brojnijim, profesionalnim ekonomistima, posebno s obzirom na činjenicu da su od kritike države i njenih institucija načinili ne samo svojevrsnu užu specijalnost nego i neku vrstu opsesivne pasije.

2. Opšti pogled na prepreke u vođenju ekonomske politike: alternative, preferencije i ograničenja

Svojevrsni kompulsivni sindrom kritike svega što je vezano za vlast spustio je teške zastore na deo ekonomske stvarnosti i zaprečio ekonomskoj analizi pristup nekim važnim istinama. Najvažnije među tim istinama odnose se na jedan broj ključnih elemenata koji mogu da se okarakterišu kao noseći stubovi ekonomske nauke. Ako je uopšte moguće izdvojiti te međaše ekonomije, te graničnike po kojima se ona prepoznaje i diferencira u odnosu na druge društvene nauke, onda bi to po svoj prilici bili alternative, preferencije i ograničenja. Aktuelna kritika vlasti i njene ekonomske politike sadrže sistematska i trajna ograničenja o sva ta tri noseća elementa.

Kad je reč o operativnoj izvedbi ekonomsko-političkih mera i akcija, ona je uvek učinak i rezultat nekih vladajućih garnitura, nekih manje ili više vidljivih grupa unutar vladajućeg direktorata, koje su rukovodeća jezgra i elitne skupine posto-jećih političkih stranaka. Ukazivanje na greške ekonomske politike najčešće je i vrlo konkretna, često sasvim personalizovana kritika tih personalnih sastava koji mere i akcije ove politike, projektuju i sprovode. Zamerke ekonomskoj politici su mnogobrojne, a među njima ima i takvih koje posve realistično ukazuju na globalne probleme zastrašujućih razmera. Odgovarajuće deformacije dovoljno su duboke da iz njih zaista proizlaze ogromne društvene štete. Neke zamerke jasno i tačno pokazuju da se mnoge važne komponente politke neće moći duže nastaviti prosto zato što u doslovnom, može se reći fizičkom smislu nisu održive. Argu-mentovano se pokazuje da i sveukupna aktuelna ekonomska politika, ta široka, teško saglediva i začuđujuće raznodnauzeta skupina dejstava posmatrana u ce-losti – prosto nije održiva i da će ili morati da dođe do dubokog, naglog i bolnog preokreta ili će se društvo suočiti sa doslovno shvaćenim slomom sistema. Kako se drukčije nego kao neodrživ može okarakterisati ključni segment politike na području penzijskog sistema u kome tekući prilivi ne pokrivaju ni dve trećine izdataka, sistema koji se u sve većoj i zabrinjavajuće rastućoj meri naslanja na budžet i u kome broj onih koji finansijski napajaju odgovarajuće fondove vidno


70

opada – i to opet tempom koji brine i uznemirava – u odnosu na one koji iz njega ostvaruju svoje dohotke. Još drastičnije i frapantnije: kako drukčije nego kao neodrživu okarakterisati politiku koja u svom krajnjem rezultatu ima takvu domaću apsorpciju da za dobru petinu premašuje BDP, a sva se ulaganja faktički finansiraju iz priliva stranih sredstava, a već sada se jasno nazire da uveliko pre-sušuje sa perspektivom da bude sve tanji i tanji.

Pa ipak, ako se sve tumači kao posledica nesposobnosti i neodgovornosti politi-čara i kao množina poraznih posledica koje su mogle da budu izbegnute samo da su se na vlasti umesto ovih našli neki mudriji i čestitiji ljudi, onda je to krupna greška u rezonovanju, omaška proistekla iz ignorisanja alternativa kao prvog stuba svekolike ekonomske nauke. Analitičari po pravilu, bolje rečeno bezizu-zetno, propuštaju da ispitaju (ne)postojanje alternativa aktuelnim političkim gar-niturama, a učinak i kvalitet onih koji su se zatekli na vlasti cene u nekoj vrsti konceptualnog vakuuma, sasvim apstraktno i bez, za ovakve analize neophod-nog, osvrtanja na privrednu i političku stvarnost zemlje. Sve što je rečeno o de-struktivnim i pogubnim bilansnim odnosima i dinamičkim tendencijama može da bude, a u stvari i jeste, tačno, ali iz toga automatski ne sledi takva osuda per-sonalne garniture koja iza takvih pogibeljnih trendova stoji. Svaki ekonomista i cela profesija treba kategoriju alternativa u svoj analitički pristup da inkorporira kao neku vrstu uslovnog refleksa i da se u svakom osvrtu na domete i promašaje personalnih garnitura koje su odgovorne za ekonomsku politiku zapita, kakve su nam alternative.

U daljem tekstu, biće zagovarana ocena da Srbija baš i nema neke očito bolje per-sonalne postave timova koji bi („daleko efikasnije“) vodili ekonomsku politiku i da je to što se našlo na državnom vrhu – bar prema ličnoj percepciji i vlastitoj proceni, dok bi drukčije ocene mogle, dakako, da vode drukčijim rezultatima – uglavnom (sa mogućim korekcijama koje krupnu sliku ne menjaju) najbolje sa čim zemlja danas raspolaže. Ekonomisti ne treba da zaborave da su u tim ti-movima naglašeno zastupljeni – a da su uvek i bili, držeći povremeno i ključna egzekutivna mesta – upravo članovi naše profesije, i to oni koji su po nesumnjivo većinskom mišljenju ponajbolji među nama. Alternativnih garnitura, pogotovo takvih koje bi bile očigledno superiorne, jednostavno nema. A kanoni ekonom-skog rezonovanja nalažu da se sve što se procenjuje prema nekoj efikasnosti ili široj racionalnosti ceni u odnosu na alternative. Sve krupnije sastavnice eko-nomskih, pa i širih društvenih sistema, uključujući i aktuelne vladajuće garnitu-re, mogu za ekonomistu u nekom precizno specifikovanom smislu da bude dobre ili loše samo u odnosu na dostupne alternative. Ako bolje ili – daleko bilo – čak nikakve alternative nema, onda su ovi koji su se zatekli na vrhu zapravo najbolji i sugestije u pogledu njihove zamene ili uklanjanja predstavljaju upadljivo ogreše-nje o elementarnu racionalnost i zdrav razum. Garniture se, dakle, cene u odnosu na alternative i ne sme se zaboraviti da i poražavajući (makro)ekonomski razul-


71

tati mogu da budu kompatibilni sa doslovno optimalnim kadrovskim izborom; razorni trendovi mogu da proisteknu iz politike koju vode najbolji kadrovi među onima sa kojima raspolažemo. U ovoj stvari treba da budu oprezni svi ekonomi-sti, a naročito oni koji su imali prilike da i sami zauzmu neka od visokih mesta u rukovodećem direktorijumu, a to su jednostavno odbili.

Drugi element koji se mora imati u vidu prilikom rasprave o dometima i greškama ekonomske politike jesu preferencije. Bilo bi previše ako bi se tvrdilo da u demo-kratskom poretku – osobito jednom nedozrelom i rovitom koji, poput ovog našeg, nije uspeo da se konsoliduje (up. Pavlović i Antonić (2007), str. 199–248) – politi-čari postupaju prema preferencijama, političkim opredeljenjima i „komandama“ birača i da za ono što se dešava u privredi i oko nje valja okriviti ne njih nego birače koji su ovlastili i uslovili da čine to što tako često i zdušno kritikujemo. Zna se da, i pored surovih izbornih testova, za neke stranke očigledno i ubitač-nih, političari imaju prostore diskrecionog delovanja i da birači ni izdaleka nisu u stanju da ih (tako) efikasno kontrolišu. Dobro je poznato da se tako često pote-zani regulatorni otkazi (upravljački defekti) vezani za odnos principala i agenta javljaju i na području politike, u ovoj sferi možda još i više nego i u samoj eko-nomskoj politici (Miller (2003), pp. 386–405; Buchanan and Tullock 2001/1962/, pp. 97–116, 283–295). Pa ipak, nemoguće je poreći snažan uticaj preferencija i raspoloženja u biračkom telu čije se (ne)respektovanje može pokazati kao pita-nje opstanka političkih stranaka, kao pitanje njihovog života ili bespovratnog nestanka sa političke pozornice. Iako sigurno ne opredeljuju jednoznačno akcije i delovanje političara, ova velika društvena opredeljenja i neka masovna i global-na vrednosna određenja zasigurno definišu jedan skup dalekosežnih dinamičkih ograničenja koja moraju da se respektuju. Ako bi se neko zarad javnog dobra i u opštem interesu i suprotstavio toj moćnoj struji masovnih vrednovanja i pratećih aspiracija, brzo bi bio zamenjen nekim koji bi te vrednosne orijentacije prihvatio sa svom ozbiljnošću i ugradio ih u svoje akcione programe.

Politički opstanak nemoguć je bez usaglašavanja programskih orijentacija sa tim velikim društvenim vrednostima; ma koliko da se da usmeravati i preoblikovati propagandnim i drugim sredstvima, raspoloženje birača ne može se ignorisati niti je moguće voditi nekakvu proizvoljnu politiku nezavisnu od onoga što su biračke mase spremne da prihvate. U strateškim, globalno dimenzioniranim pre-ferencijama birača, centralnu ulogu mogu zadugo da imaju neke šire društvene vrednosti, npr. orijentacija na nacionalno konsolidovanje i teritorijalno zaokruži-vanje (v. Pavlović i Antonić (2007), str. 218–248), koje ne samo da nisu u skladu sa uobičajenim (pre)porukama ekonomista za brži rast i viši standard, nego su njima dijametralno suprotstavljene. U našoj bliskoj prošlosti nije teško naći pri-mere neumitnog nametanja biračke volje političkim garniturama – a ne obrnuto – i trasiranja strateških pravaca koje su partije i lideri morali da slede ako su hteli da opstanu u političkom prostoru. Pokojni predsednik Milošević morao je, kao


72

pravi, zadojeni komunista, da ima jaku averziju prema nacionalizmu; pa ipak, on je kreirao nacionalističku programsku platformu političkog delovanja za svoju partiju i za celu zemlju jer je to u tada preovlađujućem raspoloženju, posebno s obzirom na pritisak nacionalistički ostrašćenih konkurentskih stranaka, bila jedina dinamički održiva opcija. U svetlu takvih krupnih političkih preferencija, koje se u svojim bitnim odrednicama nameću kao neumoljivi politički imperati-vi, mnogo toga što ekonomisti kritikuju i u vezi sa čim čak postavljaju i pitanje odgovornosti, odraz je volje biračkog tela, a ne nekih promašaja i neodgovornih poteza političkih garnitura. Ignorisati preferencije za političare je isto što i nena-doknadiv politički debakl, a za ekonomiste jasan znak da su smetnuli s uma – te se tako legitimisali kao profesionalno nedovoljno kompetentni – jedan od najvaž-nijih, doslovno centralnih elemenata svoje struke.

3. Preferencije aktera na mikronivou kao globalno sistemsko ograničenje

Preferencije se javljaju kao ključni element institucionalnih transformacija i eko-nomsko-političkih mena u još jednoj važnoj funkcionalnoj sprezi. Preferencije imaju ne samo birači nego i politički aktivisti, stranački prvaci, rukovodeće gar-niture na različitim nivoima političke organizacije, pa čak i same stranke i njima analogne organizacije u političkoj sferi društvenog života. Izgleda prirodno pret-postaviti, pa čak u neku ruku prihvatiti i kao legitimno, da oni u političke procese ulaze nadahnuti željom da maksimiziraju neki svoj strogo individualni interes. Zaista, izgleda isprazno, proizvoljno i neutemeljeno da se za pojedince posve legi-timno pretpostavlja da maksimiziraju profit pojedinačne (reprezentativne) firme i zadovoljavanje individualnih preferencija – kad se uključuju u tržišne procese – a da iz osnova menjaju svoj obrazac ponašanja kad stupe u političke interakci-je. Akteri političkih procesa ne predstavljaju nekakav suštinski drukčiji ljudski materijal kad se angažuju u politici u odnosu na osobenosti koje ispoljavaju u tržišnim interakcijama. Na takvoj individualnoj motivaciji subjekata uključenih u političke procese davno su izgrađene zaokružene i koherentne političke teorije, analitički korpusi sa velikom eksplanatornom moći (Downs (1957), posebno pp. 21–35, a potom 220–237). Sa izuzetkom epohalno relevantnih i u društvu poseb-no pozicioniranih ličnosti, ljudi se u društvo uključuju sa prirodnom željom da svoju životnu putanju trasiraju na individualno najpogodniji način i da na pozi-cijama na kojima se zateknu za sebe poluče najveće koristi. Nema principijelnog razloga da se ponašanje u politici tretira suštinski drukčije od onoga u privredi i finansijama; i pored izvesnog metaforičkog naboja, nije slučajno da se u naučnoj komunikaciji odavno i uveliko ustalila sintagma političko tržište.

Ako se prihvati da politički aktivisti i njihove stranačke i druge organizacije mogu, baš kao i tržišni subjekti ili bar delimično poput njih, da slede sopstvene,


73

razume se parcijalne, interese, onda impozantni korpus tako široko zastuplje-ne kritike ekonomsko-političkih mera i pratećih učinaka gubi svoju analitičku podlogu. Rezultanta političkih odluka i aktivnosti može zaista da nam se ne do-pada – kao što je to u našoj sredini zasigurno slučaj, i to, neka se doda, sa puno opravdanja – ali iz toga ne mora da sledi da se odgovornost može pripisati poli-tičkim liderima koji iz sveg tog košmara stoje sa svojim odlukama. Oni su, poput tržišnih subjekata i poput svih nas „običnih ljudi“, sledili svoj interes, a dobro je poznato da krajnje i agregatno oformljene posledice pojedinačnih odluka mogu da budu posve nenameravane. Poznatom sindromu nenameravanih posledica (unintended consequences) posvećena su silna istraživanja i studije, a upravo na tu temu izdata je svojevremeno i jedna široko citirana knjiga (Lord Dahrendorf et al., 2000).

Postoji samo jedna rezerva u pogledu, inače široko prihvaćenog (up. Ahrens (2002), pp. 39–48) stava da se individualne funkcije korisnosti maksimiziraju na isti način i sa istim motivacionim impulsima u politici, kao i u tržišnim transak-cijama. Reč je o tome da odluke koje donose političari imaju znatno širi spektar posledica nego odluke tržišnih subjekata i da se stoga ne tiču samo onih koji su ih doneli nego i mnogih drugih; iz toga kao da proističe moralna obaveza subje-kata političkog života da svoje ponašanje usklade sa nekim etičkim nalozima. To jednako važi za političare na vlasti kao i one u opoziciji. Opozicija, naime, svojim delovanjem stvara pritiske koji presudno utiču na programsku orijentaciju vlasti. Već pomenuti pokojni predsednik Milošević verovatno ne bi tada najmoćniju stranku okrenuo ka nacionalističkim opredeljenjima da na pozornicu nisu stu-pile uticajne nacionalističke stranke sa jasnim izgledima da osvoje biračko telo; ono je i samo bilo optetećeno teškim nacionalističkim nabojem, pa je bilo kakva politika izvan strateških magistrala nacionalističke samorealizacije bila u tom ostrašćenom ambijentu bez izgleda na uspeh. Biračko telo je tada slabo marilo za ono što bi ekonomisti, pa makar i oni najmudriji, eventualno zagovarali, a pro-grami ekonomske obnove i dalekosežne rekonstrukcije imali su malu ili nikakvu političku prohodnost. Uz sve to, apelovanje na moral sigurno ne može da poništi legitimnost individualnih interesa, mnogi politički delatnici donose odluke bez širokog spektra efekata na druge subjekte, a ukoliko se i prihvati izvesna moralna obaveza po osnovu uticaja na druge aktere društvenog života, ostaje nesavladiv problem njenog operacionalizovanja i eventualne kvantifikacije: koliko političari ipak zadržavaju pravo da legitimno slede sopstveni interes i gde tačno počinje njihova moralna obaveza respektovanja blagodeti drugih i uključivanja uticaja na druge u algoraritme putem kojih se izračunavaju sopstvene odluke. Gde je granica između (prirodno) egoističkog i društveno obavezujućeg ako se o njoj uopšte može govoriti, i to makar na koncepcijskom nivou i makar sa minimal-nom preciznošću?


74

Ostaje dakle grupa delatnika kojima se ne može odreći pravo da donose odluke (i) u sopstvenom interesu. Teško ih je kriviti za notorno loše agregatne ishode ako su pri tom sledili sopstveni interes, teško u meri u kojoj se prihvata legitimnost takvog interesa. Poznato je da i mehanizmi političkog odlučivanja imaju svoje funkcionalne otkaze (manjkavosti, defekte...) po osnovu eksternalija, ekonomija obima, informacionih asimetrija, odnosa između principala i agenta (v. Trifu-nović (2009), posebno str. 13–17, 64–71). Kad se zbog ovakvih funkcionalnih propusta (reč je o defektima mehanizama decentralizovanog odlučivanja) jave nepovoljne, pokadšto pogubne nenameravane posledice onda se „odgovornost” može smisleno locirati samo na sistem, a ne i na aktere koji unutar njega deluju (up. Madžar (2009b), str. 167–182). Moguće je pribeći pripisivanju odgovornosti po osnovu nekompetentnosti i, posebno, nedostatka relevantnih (visoko) speci-jalizovanih znanja, ali je i to teško operacionalizovati, jer niko ne može sa iole zadovoljavajućom preciznošću specifikovati nivo znanja na kome bilo ko s pra-vom može da insistira. Utoliko pre, što je i sam analitičar neretko hendikepiran izostajanjem važnih analitičkih uvida i što se i kod njega može postaviti pitanja „obaveznog” nivoa znanja. Postoji i varijanta tobožnje intelektualne nedoraslosti subjekata političkih procesa koji navodno nisu u stanju da uvide da je posveće-nost javnom interesu u isti mah i njihov autentični interes. No, ta teorija „nedo-raslosti” tek je varijanta upravo razmotrene teorije nekompetentnosti, pa se na osnovu iste argumentacije i ona bez rizika može odbaciti.

4. Izvori i posledice ograničenja u vođenju ekonomske politike

Treći element u opštoj shemi ekonomske nauke, toliko relevantan i neposredno primenjiv i na političke mehanizme i procese, jesu ograničenja. O toj temi napi-sane su dve prethodno citirane knjige (Madžar, 2008, 2009a). Ovde je dovoljno, u vidu kratkog krokija, podsetiti tek na neke poente. Ekonomisti su tradicional-no orijentisani na materijalne i, šire uzev, realne kompenente ograničenja koja su inače jedna od osnovnih kategorija na kojima počiva ekonomska nauka. I u standardnim, profesionalno merodavnim traktatima, i u tekućim raspravama u obzir se uzimaju resursna i tehnološka ograničenja. Prva kao mera materijalnih (i eventualno finansijskih) sredstava koja ekonomskim akterima ili privredi kao celini, stoje na raspolaganju, a druga kao mera rezultata, odnosno učinaka („aut-puta”) koji se na osnovu datih resursa mogu ostvariti. Tehnološka ograničenja prosto impliciraju da se iz date količine sredstava ne može dobiti više od neke mase proizvoda (ili usluga) i da se sa tom gornjom granicom dostižnog efekta mora računati kao sa objektivnom činjenicom života. Međutim, ograničavanje pažnje isključivo na realna (resursna i tehnološka) ograničenja ostavlja izvan ana-litičke žiže jedan krupan uvek relevantan segment privredne stvarnosti. Privred-ni subjekti i kreatori ekonomske politike ograničeni su ne samo tehnologijom i


75

oskudnim resursima nego i pravilima – proceduralnim odredbama, naredbama, zabranama.. – kao bitnim elementima vladajućih institucionalnih aranžmana. Ograničeni su i motivacijom koja je takođe institucionalno uslovljena i koja ih goni na odgovarajuća ponašanja; a institucije su kategorija koja je u neugodno visokom stepenu, i to ne samo na kratak nego i na znatno duži rok, objektivno data i koju pojedinci i grupe ne mogu po kratkom postupku menjati, pa i da su u takvim nastojanjima inspirisani i najvišim društvenim interesima.

Odavno je razjašnjeno i uveliko prihvaćeno, da je krajnja skupina determinanti privrednog razvoja ne (uvek ograničena) raspoloživost resursa, pa čak ne i masa proizvodno relevantnih tehnoloških znanja i njima impliciranih, odnosno razvi-jenih proizvodnih i poslovnih rešenja, nego institucije koje opredeljuju prostore (slobodu!) delovanja učesnika privrednog života i njihovu motivaciju. Privredna istorija je puna resursno bogatih ali stagnantnih privreda, kao i onih koje nemaju gotovo nikakvu resursnu osnovu, a ostvaruju spektakularan rast. Bitno je ne ko-liko neki akter ili neka privreda imaju resursa nego šta – pod uticajem institucio-nalno opredeljenih podsticaja koji su uvek odsudno važni – sa njima čine, kako ih alociraju i koju efikasnost uspevaju posredstvom njih da isteraju. Količina resur-sa nije zanavek data i tamo gde ih nema dovoljno biće, ponekad i spektakularno, uvećani ukoliko institucije generišu prave podsticaje za njihovu alokaciju i upo-trebu. Gotovo da se isto može reći i za tehnološka rešenja i proizvodno relevan-tna novostvorena znanja. Dobro postavljene institucije stimulišu kreiranje novih znanja, a ekonomske slobode kao vrhunska institucionalna tekovina otvaraju ši-roke prostore za razmah preduzetništva koje se velikim delom svodi na stvaranje i ekonomsko korišćenje novih znanja. Ta znanja nisu naučno formalizovana, ali zato nisu ništa manje korisna i delotvorna. Tamo gde su institucionalna ogra-ničenja manje restriktivna, a prostori slobodnog delovanja širi, mnogo više do izražaja dolazi (slobodno!) preduzetništvo, sistem ubrzanim tempom akumulira dragocena praktična znanja, lakše se prilagođava i brže i više uči.

Sama politika suočena je sa institucionalnim ogrančenjima koja jednostavno onemogućavaju da se postigne ono što se od nje na raznim stranama očekuje. Ako u postojeći skup institucionalnih aranžmana nisu ugrađeni neki instrumenti ekonomske politike ili ako je prostor za upotrebu nekih drugih institucionalno ograničen, jasno je da nije moguće preduzeti mere i izvesti akcije koje bi u odsu-stvu takvih ograničenja bile dostupne. Sama vlada i njene agencije suočena je u svom funkcionisanju sa nizom ograničenja koja sputavaju njeno funkcionisanje i obaraju efikasnost ispod tehnološki inače dostupnih nivoa. Tu posebno valja podsetiti na velike smetnje koje otežavaju funkcionisanje široko komponovanih, često na jedvite jade skrpljenih koalicionih vlada. Te smetnje su detaljno raz-motrene u citiranim dvema knjigama (Madžar, 2008, 2009a), ali ovde je u vezi sa objektivno nametnutom smanjenom efikasnošću koalicionih vlada dovoljno upozoriti na (1) teškoće u samom njihovom formiranju i duge periode iznuđenih


76

„mandata” tehničkih vlada čije se funkcionisanje svodi na rutinsko obavljanje neodložnih poslova, i na delovanje bez nekog dugoročnijeg programa i razvojne koncepcije po kojoj bi se razlikovala od drugih vlada; (2) ogromne teškoće u zadovoljavanju interesa i zahteva velikog broja koalicionih parntera, pri čemu se mnoštvo tih segmentiranih interesa po dobro poznatoj logici konvertuju u ogra-ničenja; (3) vertikalnu podelu vlasti koja je predvidiv rezultat koalicionih aran-žmana, pri kojoj su koalicioni partneri sprečeni da intervenišu u područjima koja su pripala drugima i pri kojoj izostaje onaj minimum društvene kontrole koji bi se javio kao rezultat uvida u sadržinu i način rada ostalih učesnika u koalicio-nom sporazumu; (4) zastrašujuća nesigurnost u funkcionisanju vlada budući da je veliki broj partnera koji mogu da ishode njen pad, a prilagođavanja neophodna da bi se ta rušenja vlade izbegla uzimaju mnogo vremena i sistem čine tromim i slabo responzivnim egzogenim promenama i spoljnim udarima kojima je nepre-stano izložen. Radi pukog održanja vladajuće koalicije mora se zadovoljiti vrlo veliki broj pojedinačnih zahteva takođe brojnih partnera, zbog čega moraju da se ubrzanim ritmom stvaraju novi forumi i agencije kao lokacije za radna (rukovo-deća!) mesta partijskih aktivista. Da takav sistem postaje sve skuplji i skuplji oči-gledna je činjenica, ali se time ne iscrpljuju štetni efekti ove nezdrave hipertrofije državnog aparata i javne uprave. Tako (pre)naduvan sistem postaje dodatno trom i slabo responzivan; on svojim pokadšto zapanjujućim opsegom uveliko upada u zonu opadajućih prinosa zbog čega efikasnost upravljanja silno opada već po osnovu glomaznosti, dupliranja nadležnosti i funkcija i nesavladive složenosti sistema. A sve je to uslovljeno preteranom političkom izdiferenciranošću društva koja nameće formiranje izrazito širokih vladajućih koalicija. Iznuđeno je poli-tičkom raznorodnošću koja je objektivna činjenica života i za koju ne može biti okrivljen nijedan učesnik u političkom životu.

Institucionalna ograničenja nisu bogomdana i ne mogu se tumačiti kao trajno fiksiran element alokacije resursa ili procesa formulisanja i realizacije ekonom-ske politike. Ona su, doduše često nenameravan i neanticipiran, rezultat nekih odluka i ponašanja od kojih su se mnoga odigrala u dalekoj prošlosti. Nisu retka insistiranja na radikalnim promenama sistema, i to promenama koje će biti veo-ma brze, ako ne i trenutne, pa još tako izvedene da po kratkom postupku otlone sve krupnije institucionalne defekte. Ovakvo viđenje sistema najbolje se da re-zimirati pitanjem: ako sistem ne valja, zašto se ne preduzmu mere na njegovom radikalnom prestrukturiranju i zašto se to ne učini odmah? Zašto se tako dugo živi sa njegovim manjkavostima i zbog čega se tolerišu očigledne štete koje iz tih manjkavosti proizlaze? Na ta pitanja može se dati čitava lepeza različitih od-govora, među kojima ima diskurzivnih i veoma komleksnih, te tako i opširinih i dugih, ali i kratkih i efektnih. Jedan kratak odgovor sastojao bi se od zapažanja da su i procesi institucionalnog prilagođavanja, kao i svi drugi procesi koji teku unutar razuđenih i naglašeno kompleksnih sitema, veoma složeni, mnogim ha-zardima opterećeni, zahtevni u pogledu opsežnog i istrajnog rada i visoko spe-


77

cijalizovane ekspertize i, što je posebno važno, vremenski razvučeni. Instituci-onalna prilagođavanja ne mogu da budu brza a uspešna, a čak i kad se protegnu na duge vremenske intervale, nema sigurnosti da će biti optimalno uobličena. Šireći unekoliko odgovor za koji je najavljeno da će biti lapidaran, u procesima institucionlnog prilagođavanja i razvijanja, učestvuje široka paleta i veliki broj učesnika; i oni su u izvesnoj meri decentralizovani. A to znači da u njima, kao i u svim drugim decentralizovanim procesima – a u njima zbog niza razloga i više nego u decentralizovanim procesima u privredi – ima mesta funkcionalnim otkazima. To znači da se i tu javljaju ekonomije obima, eksternalije, asimetrije u informacijama, raskoraci u interakcijama principala i agenata...Takođe sledi da i uz savršeno racionalno ponašanje pojedinačnih učesnika u procesima – ishod može da bude društveno necelishodan, a tu i tamo i posve izopačen. Analogija sa privredom nameće se sama po sebi, s tim što je ovde prostor za deformacije da-leko širi; u privredi, naime, veliki broj subjekata ima u osnovi zdravu motivaciju koja izvire iz vlasništva a dalji, takođe veliki broj subjekata, izložen je pritisku da efikasno posluje zahvaljujući komandnim i kontrolnim funkcijama koje takođe izviru iz vlasništva; u ulozi principala vlasnici nisu uvek nemoćni, a i kad im se moć kontrole ispostavi kao ograničena i nedovoljna, ulogu velikog bezličnog im-perativa u smislu što veće efikasnosti preuzima konkurencija, koja je u privredi i oštrija i delotvornija nego u drugim oblastima. Svega toga u političkim procesi-ma, pa tako ni u procesima institucionalne izgradnje, ili uopšte nema ili nema u tom obliku, pa su hazardi nenameravanih, a nepovoljnih posledica veoma veliki. Korisno je i neophodno u drukčijoj formulaciji i ovde istaći već naznačenu ideju: to što je napred opisano deo je objektivne društvene stvarnosti, skup karakteri-stika koje učesnici procesa u izgradnji institucija ne mogu promeniti, pa je otud mnogo toga što smo skloni da kritikujemo teškim rečima objektivno dato i bez logičke osnove da se pripiše bilo kom vladajućem direktorijumu.

Procesi institucionalnog prilagođavanja karakterišu se stoga zahtevima i predu-slovima koje je veoma teško ispuniti. Najteži među tim zahtevima odnose se na znanje i potrebu postizanja široke društvene saglasnosti. S tim u vezi, merodavna je i značajna poznata Poperova (1993/1971/, str. 208–220, posebno str. 209–211) logika malih koraka. Za velike korake, za privredno-sistemske revolucije, jed-nostavno nema dovoljno znanja niti u akciono relevantnim rokovima mogu da budu prikupljena. Kakva-takva iskustvena svedočanstva postoje samo o onim konstelacijama koje su već u praksi isprobane, a to znači o rešenjima koja su po-stojala. Informacije se u načelu mogu pribaviti samo o mehanizmima koji su bili u upotrebi i čija su svojstva, zajedno sa postignutim učincima, statistički mogla da budu snimljena i koliko-toliko analitički obrađena. Samo su ona u sistemu registrovana u manje ili više formalizovanom obliku i predstavljaju dragoceni spoznajni kapital bez koga je institucionalni inženjering, uključujući posebno i onaj u malim koracima, jednostavno nezamisliv. Ta, uvek nepouzdana i vazda nekompletna znanja, mogu da posluže kao kakav-takav oslonac samo za „male


78

korake”, tj. relativno male promene u odnosu na rešenja koja su već na raspolaga-nju. Veliki koraci u isti mah predstavljaju i velike iskorake u prostore nepoznatog, u široke i neizvesne oblasti o kojima ne postoje nikakva znanja. Takvi krupni ko-raci jednostavno ne mogu biti deo racionalno komponovanog programa institu-cionalne transformacije ili razvojne „strategije”. Razlog je u očiglednoj činjenici da se ne zna kako bi trebalo i čak kako bi mogli da izgledaju. Ako bi uprkos tome i bili preduzimani, bili bi to hazardni skokovi u mračne ambise neistraženog i, kako se to u prošlosti ne jednom ispostavilo, vodili bi u slom i katastrofu. To je najbolje ilustrovano spektakularnim eksperimentima socijalnog inženjeringa nastalim u rezultatu velikih društvenih revolucija kojima je bio bogato prošaran XX vek. Ako je sistem, radi izbegavanja katastrofa, osuđen na male korake, onda iz toga neposredno sledi da institucionalna promena može da bude samo poste-pena i – prema kriterijima revolucionarno raspoloženih mislilaca – neoprostivo spora. A spori procesi institucionalnih prilagođavanja znače da su na kratak rok, pa čak i za duže intervale u budućnosti, institucionalna rešenja praktično data i da se imaju uzeti kao ograničenja za široki skup mera i akcija koje se na opera-tivnoj osnovi imaju preduzeti u doglednoj budućnosti.

Druga dimenzija u kojoj je izgradnja institucija neizbežno spora jeste postizanje potrebnog društvenog konsenzusa. Institucionalne promene znače krupna pome-ranja u ovlašćenjima nad brojnim i obimnim resursima, skokovite promene u ras-poredu (različitih vidova, up. Horvat 1984/1982/, str. 60–65, posebno str. 61–62) društvene moći i, što je od posebnog značaja, krupne i nedovoljno predvidive promene u raspodeli dohotka. Te promene ne znače brzo, a ponajmanje trenutno poboljšanje položaja svih relevantnih društvenih grupa; svaka od njih sadrži dva važna aspekta: raspodelu troškova i distribuciju koristi. Čak i ako se u krajnjoj liniji, poboljšava položaj svih relevantnih grupa, a ako je stanje u koje se sistem pomera superiorno stanje (u smislu Pareta i u odnosu na inicijalnu konstelaciju), sama promena ne mora da zadovolji kriterij Paretove efikasnosti. Do konstelacija koje su superiorne u smislu Pareta često se stiže neefikasnim (u istom smislu) pro-menama, i obrnuto – Pareto efikasne promene mogu da vode Pareto inferiornim stanjima (Buchanan i Tullock 2001/1962/, pp. 171–174, posebno p. 173).

Tu se potom javlja prastari, a uvek ogroman problem vremenskog rasporeda troškova i koristi. Problem se u svojoj zastrašujućoj konfiguraciji javlja u sve tri svoje dimenzije: percepciji, diskontovanju budućih efekata i u (okrnjenom, pa i beznadno erodiranom) kredibilitetu. Najpre percepcija: troškovi su uvek locirani u bližoj, neretko sasvim neposrednoj budućnosti, pa su stoga dobro vidljivi i go-tovo fizički spoznatljivi. Koristi su pomerene u budućnost i već zbog toga manje su vidljive. Posebno su slabo vidljive koristi koje su locirane u daljoj budućnosti, a to je inherentno svim ambicioznijim programima institucionalnog preuređenja. Kad se to što se slabije vidi suoči sa onim što je neposredno vidljivo, jasno je kakav bi mogao i kakav zapravo mora da bude rezultat. Vidljivost i neposred-


79

nost troškova dovoljna je da mnoge grupe navede da uskrate svoju podršku. O diskontovanju ne treba mnogo raspravljati: karakteristika je siromašnih društava da budućnost diskontuju po visokoj stopi; budući efekti, a to su po logici stvari koristi, diskontuju se daleko više nego oni koji treba da se odmere u neposrednoj sadašnjosti. Računica na taj način govori protiv reformi, i to utoliko više i ubed-ljivije ukoliko su njeni pozitivni rezultati više pomereni u budućnost. To pomera-nje je očito utoliko veće ukoliko je sama reforma radikalnija.

I, najzad, kredibilitet. Da bi neki učinci uopšte ušli u računicu, oni kojih se tiču, u njih treba da poveruju. U efekte je utoliko teže poverovati ukoliko su – opet – locirani u daljoj budućnosti; u operativnom smislu ne može se ni govoriti o efektima nego tek o obećanjima budućih efekata, tj. koristi. Radikalne reforme nude nesrazmerno više koristi u daljoj budućnosti, pa je u njihovu blagotvornost utoliko teže poverovati. Računica se ponovo okreće protiv reformi, a ako bi se i pokazala kao bilans sa pozitivnim rezultatom, to bi moglo da se dogodi samo za manje reforme koje podrazumevaju manje troškove i čiji korisni učinci nisu pre-više pomaknuti u budućnost. Povrh svega, tu je i nesporna, mnogo puta isticana i neporecivo dokumentovana erozija kredibiliteta. Uz sve ostale jednake uslove, reformski zahvati će teško dobijati podršku, jer se obećanjima – a ona su jedini oblik u kome se formalizuju budući efekti – jednostavno ne veruje. Odbojnost prema reformama biće i po ovom osnovu utoliko veća ukoliko su one krupnije pa, već samo zbog toga, rezultate i razna poboljšanja nude tek u daljoj buduć-nosti. Sve ovo – odstupanje relevantnih stanja, ali i promena od uslova Paretove efikasnosti, diskontovanje budućih koristi i teško erodirani kredibilitet – stapa se u jednu moćnu i nesavladivu konzervativnu društvenu silu. Ovde nije reč o pukoj inerciji kao prirodnoj posledici sistema koji je silno razuđen i nepojmljivo glomazan, nego je to i aktivan otpor masovnih društvenih skupina i moćnih či-nilaca koji uspevaju da nađu i svoju političku artikulaciju. Naivno je očekivati da se u takvom društvenom miljeu osmisle, isplaniraju, preduzmu i – što je osobito hazardno – implementiraju neke radikalne, dalekosežne promene. Takvo društvo je nesavladiv, moćnim suprotstavljenim silama gusto premrežen organizam u kome se u najboljem slučaju možemo nadati malim, a racionalno usmerenim po-meranjima. Racionalno bi za ovu priliku moglo da se definiše kao sinonim one složevine poželjnih promena koje su implicirane u (najoštrijim) kritikama tekuće politike. Neka vrsta prepreke za smelije korake u institucionalnom inženjeringu (ali i zaštita od vratolomnih i kataklizmičnih zaletanja!) jeste i konačno konso-lidovani demokratski poredak (v. Pavlović i Antonić (2007), str. 250 i dalje) u kome grupe koje u nameravanim promenama ne vide svoj interes mogu ne samo pasivno i neformalno da pružaju otpor, nego imaju i načina da svoje suprotstav-ljene platforme i formalno izgrade i kroz legalnu političku aktivnost otvoreno valorizuju.


80

Iz prethodnih razmatranja trebalo bi jasno da proistekne da institucionalna pri-lagođavanja i izgradnja novih regulatornih ustanova mogu da se odvijaju samo postepeno, u sitnim koracima, pa stoga sporo. Evolutivno menjanje institucija znači tek delimično, može se reći marginalno njihovo modifikovanje u jedinici vremena. A to znači da je na kratak rok, ali i za duže buduće vremenske interva-le, gro zatečenih institucija, koje su se mahom razvijale tokom vrlo dugih perioda u prošlosti, jednostavno dat i faktički nepromenljiv i stoga takve prirode, da i danas i za dovoljno dugu budućnost deluje kao skupina tvrdih i nepomerljivih ograničenja. Ta su ograničenja isto onoliko neumitna i objektivna koliko su to i resursna i tehnološka ograničenja. Pomeranje, makar i postepeno, institucional-nih ograničenja omogućava brži privredni razvoj, te tako i pomeranje i preostalih dveju skupina ograničenja – resursnih i tehnoloških. Stoga je upravo ovo kontekst u kome se nepogrešivo sagledava ključna i opredeljujuća uloga institucionalnih ograničenja. Zbog tih ograničenja politika ne može da isporuči mnogo korisnih učinaka koji se od nje u široj javnosti očekuju, a čak i u stručnim raspravama energično traže.

Ignorisanje ograničenja je nedozvoljena i, može se reći, samom duhu naučnog rezonovanja principijelno suprotstavljena praksa. Tražiti od političara ono što se ne može isporučiti nije ispravno, a sigurno nije niti znak niti izraz neophod-nog poznavanja privredne stvarnosti. Postavljanje standarda učinaka i njihove evaluacije nezavisno od stvarnosti i u opreci sa njom – manifestacija je naučne nedostatnosti i manjkave ekspertize. Političari se pokadšto sa izvesnim nipodo-štavanjem odnose prema preporukama i kritikama koje dolaze iz redova ekono-mista. Njihova reakcija nije lišena izvesnih razumnih osnova budući da su oni neuporedivo bolje od ekonomista pozicionirani da sagledaju i razumeju razna upravljačka ograničenja, uključujući politička i ona šira društvena. Čini se da taj deo ekonomske i socijalne stvarnosti oni bolje poznaju i dublje razumevaju nego ekonomisti, pa je to možda jedna od važnih tačaka na kojima ekonomisti mogu i treba da uče od političara, iako je uobičajeno da tokovi preporuka i stručnih ukazivanja idu u suprotnom smeru.

5. Asihronost egzogenih promena i kadrovskih prilagođavanja kao činilac smanjene delotvornosti ekonomske politike

Problem preciznog odmeravanja odgovornosti vlasti, posebno njenih najistaknu-tijih eksponenata, otežan je činjenicom da se ukupna politička situacija, ambijent u kome vlast obavlja svoje raznorodne funkcije, menja i često i dalekosežno. Smene vlasti po pravilu ne prate prenaglašeno brz ritam ovih promena u okruže-nju u kome ona deluje. Garnitura koja je sticajem okolnosti dobro komponovana


81

za jedno okruženje može da ne bude dobro prilagođena niti dovoljno sposobna da deluje u novom, bitno izmenjenom i naglo uspostavljenom miljeu. Ostaje pitanje opravdanosti očekivanja ili čak zahtevanja jednako efikasnog delovanja vlasti u jednoj sukcesiji naglo i prebrzo menjanih i zamenjivanih ambijenata. Pogotovo, ako je i zbog proceduralnih i objektivno opredeljenih razloga, nemoguće izme-nama vladajućih garnitura pratiti dinamično zahuktalu promenu stanja i ambije-nata u kojima su te garniture stavljene u položaj da deluju. Samo na prvi pogled, taj problem se može okarakterisati kao relativno lak ili efemeran; komparativne prednosti neke upravljačke ekipe, čak i ako su bile izvanredno usaglašene sa situacijom u kojoj je ona došla na politički vrh, mogu već pri prvom dubljem am-bijentalnom zaokretu da se nađu u nesaglasju sa potrebama efikasnog delovanja i zahtevima (nove) konstelacije. Ovakav preteći nesklad posebno je zaoštren u društvima izloženim vrlo čestim i dovoljno dubokim političkim promenama, što je uistinu slučaj sa Srbijom.

Pomalo neočekivano, došlo se do jedne objektivne smetnje u ispunjenju zahteva da politička garnitura bude efikasna u nešto dužoj vremenskoj perspektivi: uče-stalo smenjivanje političkih miljea za delovanje vlasti i odsustvo sinhronizacije tog sleda promena sa promenama vladajućih timova koje su definisane ustavnim rešenjima i na njima zasnovanim zakonskim procedurama – nameće se kao neiz-bežan generator nesklada između potreba proisteklih iz date situacije i kompara-tivnih prednosti garnitura koje su se zatekle na vlasti. Ovo je nedovoljno spoznat, a još manje analitički osmišljen egzogeno dati razlog smanjene efikasnosti politč-kog direktorijuma, nedostatnosti njegovih performansi u odnosu na očekivanja u široj javnosti. Identifikovan je, dakle, objektivni razlog zbog koga je delotvornost političkih mehanizama nedovoljna, a posebno nedostatna u percepciji javnosti koja u njima vidi nadu za otklanjanje društvenih problema, pa i u percepciji ana-litičara koji imaju pretenziju da efikasnost vlasti istražuju na naučnoj osnovi.

Deo upravo opisanog problema jesu veliki društveni obrti, duboki zaokreti koji trajno i neopozivo menjaju pravila političke igre i modus operandi sveukupnog političkog sistema. To se u Srbiji očevidno desilo u oktobru 2000. godine. Ono što se traži od elita koje pripremaju i izvode ove krupne obrte nije isto ono što je neophodno za redovno i rutinsko obavljanje društvenih poslova kad se promena okonča, kad postane definitivna i kad se politički odnosi konsoliduju na novoj osnovi. Logika situacije je takva da oni koji su izveli epohalnu promenu ostaju na vlasti i posle njenog okončanja. No, kadrovski sastav koji je dobar za rušenje starog i uvođenje novog poretka u opštem slučaju nije dobar i za redovno, moglo bi se reći rutinsko obavljanje političkih funkcija u novouspostavljenom politič-kom i društvenom sistemu. Ovde, bez sumnje, leži jedan od razloga masovnih razočaranja i sveopštih osujećenja kakva se tipično javljaju posle ovakvih „re-volucionarnih” promena. Isti taj razlog dovodi i do toga da „slavom ovenčane” i opštepriznatim zaslugama bogato nagrađene rukovodeće ekipe, neočekivano


82

brzo gube svoju popularnost i svoj takoreći kultni status. U jednom broju zemalja u tranziciji, ekipe koje su izvršile epohalni prevrat izlaska iz (realnog) socijaliz-ma izgubile su vlast već na sledećim izborima. Čak i kad ne dođe do ove pomalo tipične smene sa vlasti, upadljiva erozija popularnosti je neminovna. To se dešava već nakon par godina po uspešno izvedenom preokretu, a pokazalo se kao sudbi-na i naše rukovodeće elite. Učesnici epohalne promene izvedene pod magičnom inkantacijom DOS-a, ni izdaleka nemaju onu gotovo mističnu auru koju su imali u ta burna vremena; neki su sa najviših vrhunaca popularnosti pali tako nisko da nije sigurno ni da bi na nekim budućim izborima prešli cenzus (up. Luković, 2009), a sama reč DOS ne samo da je izgubila svoj stari sjaj nego je bezmalo prestala da figuriše u političkom komuniciranju.

Poželjno je da se iz svega ovoga izvede jasan i neposredan zaključak: ritam sme-njivanja političkih konstelacija u društvima, kao što je ovo u Srbiji, naglašeno je visok i objektivno dat. Smena političkih garnitura odvija se daleko sporijim, ta-kođe objektivno datim ritmom, neusaglašenost dinamike ovih dvaju procesa opet objektivno vodi manjim perfomansama i nižem opštem nivou efikasnosti nego što bi to bio slučaj u ambijentima u kojima su promene političkih konstelacija manje frekventne i manje duboke. Vredi reinterpretirati radi naglašavanja: ovo je eksterno određen i egzogeno dat razlog zbog koga nam je politika manje delo-tvorna nego što bi bila u nekim mirnijim i stabilnijim uslovima. Nije celishodno u politici tražiti neku efikasnost koja zbog tih objektivnih činilaca nije ostvarljiva. Ispostavljanje ovakvog nerealističnog zahteva nije svrsishodno niti sa stanovišta naučne objektivnosti niti u smislu zdravorazumske i pragmatične procene. Onaj koji traži nedostižno unapred, samog sebe osuđuje na osujećenost i razočaranje; onaj koji u domenu naučnih istraživanja insistira na dometima i kvalitetu uprav-ljanja koji su onemogućeni realnim i gotovo opipljivim zaprekama – ne postupa u skladu sa imperativima naučne objektivnosti i predvidivo je na putu da se ogreši o temeljna pravila naučnog tumačenja stvarnosti.

6. Putevi i prepreke u objektivnijem sagledavanju dometa politike

Sva delikatnost ovakvog pristupa analizi ekonomske politike i vlasti koja posred-stvom nje ostvaruje svoje aspiracije u privredi, ali i izvan nje, sastoji se u tome što on objektivno govori u prilog vlasti i, kako bi se kolokvijalno reklo, uneko-liko navraća vodu na njenu vodenicu. Javnost, i to ne samo šira nego i ona uža, tj. stručno osposobljena i čak ekspertski izgrađena, nije osobito prijemčiva za analize i argumentaciju koje se, makar i uslovno govoreći, okreću prema vlasti i mogu da se protumače kao njena indirektna podrška. Malo ko bi ovim smeo da bude iznenađen. Vlast je toliko važan fenomen društvenog života, toliko uticajna kolekcija institucija, da je uvek bila u centru pažnje i oduvek privlačila pozornost


83

analitičara i mislilaca svih profila. O vlasti je akumulirana ogromna literatura. U toj literaturi našlo se, dakako, mnoštvo kritički postavljenih pristupa i jetko into-niranih poenti, ali se čini da je u mnogo većoj količini akumulirano afirmativno uobličenog materijala, jedno more eulogija, oda i pohvala svih mogućih vrsta, nesaglediva masa kreativnih priloga od kojih mnogi imaju najvišu umetničku vrednost.

U široj verziji ovog teksta detaljnije su analizirani primeri oportunističkog ula-givanja vlastima, i to tako što su odabrana dva vremenski jako udaljena perioda. Jedan je period antičkog Rima, a drugi period nakon Oktobarske revolucije – do početka II svetskog rata. Iz opsežne studije Budimira i Flašara (1996) da se raza-brati da su bezmalo svi veliki rimski književnici, istoričari i filozofi bili izraziti apologete odgovarajućih savremenih careva. Uključujući Seneku, čija je stojička filozofija, ako išta, sugerisala udaljavanje od vlasti i njene moći i raskoši. Uklju-čujući takođe i Horacija koji je više od pola života proveo kao veliki poklonik republike, a posle se ipak priklonio imperijalnoj moći i njenoj ideologiji. U so-vjetskom periodu do II svetskog rata, detaljno razmatrajući sudbine i stvaralaštvo tadašnjih književnika, Babović (1990/1968/) daje impresivan materijal iz koga se vidi kako se literatura priklanjala tadašnjem režimu. Tu su Majakovski, Fadejev, Serafimovič, pa čak i Jesenjin i Blok. Oni koji su, poput Šolohova i Leonova, izvukli jednu neobičnu liniju kritičkog odnosa prema vlasti, liniju koja se lakše prepoznaje iz sadašnje retrospektive nego iz tadašnje perspektive, mogli su to da učine samo zahvaljujući tome što su uspevali da ispune dva uslova: (1) ta linija je bila toliko rafinirana i tanana i tako gusto izukrštana sa drugim nitima u nji-hovom delu da je nije bilo lako prepoznati kao opozicionu, a u svakom slučaju u tom gustom, bogatom i ambivalentnom kontekstu dozvoljavala je i veći broj alternativnih tumačenja, i (2) delo u koje je ta linija utkana odlikovalo se takvom, impresivnom i moćnom, umetničkom vrednošću da je i tadašnjim cenzorima bilo zazorno da se na njih ustreme. Oni pisci kod kojih je ta linija bila vidljivija i tu i tamo upadljiva, što će reći utkana sa manje rafinmana, kao što je to bio slučaj sa Babeljom (a mogao bi se dodati i Piljnjak), imali su sa vlašću peripetija. Gorki je imao dosta posla u naporima da ih odbrani.

Poražavajuće mnoštvo primera apologetskog pristajanja uz vlast čini vrlo kom-plikovanim i osetljivim onaj deo istraživačkih napora koji idu linijom otkrivanja objektivnih teškoća sa kojima se vlast suočava i iznalaženja okolnosti zbog kojih su njeni učinci zapravo veći nego što se sagledava u vizuri u kojoj su te teškoće ostale van istraživačke žiže. Isti je slučaj i sa okolnostima čije razumevanje i objektivno tumačenje na privrednu stvarnost baca svetlo u kome promašaji eko-nomske politike ispadaju u stvari manji nego što je to slučaj u optici u kojoj te okolnosti nisu dobile svoje mesto. Zbog maltene prirodne sklonosti skoro svih oblasti stvaralaštva da se nekako priviju uz vlast i njoj prilagode (Stanislav Bi-nički komponovao je, primera radi, „Marš kralja Aleksandra I Obrenovića”, a u


84

poznoj fazi našeg socijalističkog razvitka pojavila se najmanje jedna antologija udvoričke poezije) javnost je postala sumnjičava, pa unekoliko i alergična na istraživanja, nalaze i preporuke koji bi mogli da idu u prilog vlasti. Pa ipak, to istraživače ne oslobađa obaveze da utvrde i taj deo naučne istine. Istina nije istina ukoliko makar u nekom uslovnom smislu nije celovita. Ignorisanje jednog tako velikog segmenta stvarnosti ne može da se uskladi niti sa tačnim, objektiv-nim sagledavanjem jednog krupnog režnja ekonomskih datosti niti sa intencijom da se za ekonomsku politiku daju pouzdane, naučno zasnovane (pre)poruke. To što se kao poželjno i preporučljivo izvede iz krnje i nepotpune slike stvarnosti – malih je izgleda da posluži kao ispravno i delotvorno rukovodstvo za akciju. Naročito je necelishodno postavljati ciljeve koji ne mogu da se ostvare i od ru-kovodećih direktura u šire shvaćenom političkom direktorijumu tražiti nešto što zbog objektivnih ograničenja i prepreka jednostavno nije moguće.

Analiza teškoća, pa i objektivnih nemogućnosti, sa kojima se u obavljanju svojih funkcija suočavaju vlasti, pokriva zapravo jedno nedovoljno izučeno, a moglo bi se reći i sasvim neistraženo područje privredne strarnosti. Identifikovanje onog što je neistraženo, jasno se ukazuje kao legitiman zadatak i kao nemali profesi-onalni izazov. Izazov utoliko veći što se suočava sa znatnim brojem nepoznatih činjenica i sa otporima u stručnoj i široj javnosti kad god je reč o nečemu što nije napad na vlast nego napor da se objektivno sagledaju njene teškoće i okolnosti koje joj ograničavaju manevarski prostor. Izazov je i u tome što se, makar i pri-vremeno, makar i za jako ograničen asortiman prilika, odustaje od lakog puta pribavljanja i naučnog priznanja i ugleda u neprofesionalnoj javnosti. Odustaje se od nasmiljenog atakovanja na vlast, od žestoke kritike svega što je s njom u vezi – kao najlakšeg načina ne toliko da se razmotri neka problemska celina, koliko da se pribave priznanja koja tako tipično prate sve one koji se u odnosu na državu i njenu politiku pokažu kao nepomirljivi.

Biće da je sticaj okolnosti doprineo ovakvom apartnom pristupu, jednom nešto širem pogledu u kome se ekonomska politika razmatra pre svega u svetlu njenih (brojnih!) ograničenja. U svetlu prepreka koje je na jednom skromnom broju se-gmenata čine uspešnijom nego što iz konvencionalnih razmatranja proističe, a na mnogo većem broju sektora njene nesumnjive promašaje stavljaju u odgovarajući i prikladan kontekst, dajući osnova za zaključak da ti promašaji, iako skupi i štet-ni, ne povlače baš komenzurabilnu odgovornost. Sagledavanje teškoća i njihovo inkorporiranje u analizu akcija i učinaka ekonomske politike u slučaju mnogih zemalja, a u Srbiji sasvim izvesno, mora dovesti do nalaza da je ta odgovornost (znatno) manje nego proporcionalna opsegu kvantitativno utvrđenih promašaja. Jer, za neostvarivanje onoga što mu nije bilo dostupno, niti za suzbijanje ten-dencija koje nisu mogle da budu sprečene, niko ne može objektivno da bude odgovoran. Sve to u svetlu ograničenja uz koja je ekonomska politika prinuđena


85

da operiše i u svetlu nedostajućih instrumenata koji bi u nekoj srećnijoj situaciji pomogli i da se uvećaju koristi i smanje štete.

7. Zaključak i rekapitulacija važnijih poenti

Ovo je nedvosmislen i, treba se nadati, jasan kritički pogled na neke aktuelne ne-odobravajuće, moglo bi se reći veoma osuđujuće, evaluacije aktuelne ekonomske politike. Platforma na kojoj je ova svojevrsna kritika kritike formulisana trebalo bi da bude dovoljno vidljiva. Ekonomska politika deluje uz ogromna opterećenja i pod ogrančenjima koja kod većine drugih privreda i društava nisu tako i toliko izražena. Društvo u Srbiji je u mnogim aspektima nedovoljno upravljivo, znatno manje podložno usmeravanju nego u većini zemalja koje nas okružuju, a pogoto-vo manje nego u zemljama izvan našeg neposrednog susedstva (Madžar (2008), posebno str. 60–114). Pri razmatranju rezultata u ekonomskoj i razvojnoj politici, pa i pratećih promašaja, moraju se uzeti u obzir pomenute „otežavajuće okolno-sti”. Isti rezultat, kao onaj postignut pod znatno povoljnijim institucionalnim i društvenim okolnostima, čini objektivno mnogo veću performansu od pome-nutog standarda za poređenje, jer je postignut u sistemu koji se nije suočavao sa teškoćama kakve privredu i društvo Srbije na dugoročnoj osnovi prate kao neki sudbinski usud. Gole numeričke komparacije, kakve su tipične za bezmalo uku-pnu našu tekuću istraživačku produkciju, posebno za onaj njen žestoko kritički i radikalno orijentisani deo, jednostavno nisu adekvatne i nisu naučno zasnova-ne. Ignorišući ograničenja, traži se ono što nije dostupno i kritikuje do stepena ekvivalentnog stavljanju na stub srama ono što u datim okolnostima nije moglo da bude izbegnuto – mora se okarakterisati kao krupnija slabost profesije i njene tekuće naučne i stručne produkcije. Pažljivija analiza, a posebno odustajanje od tradicionalnog šablona respektovanja ograničenja samo u realnoj sferi sistema, daje i o razvojnoj putanji i o politici koja deluje kao oslonac i činilac usmeravanja tog razvoja – znatno izmenjenu sliku. Prema jednom malom broju prepoznatlji-vih rezultata, ekonomska politika koja je iza njih, zaslužuje povoljniju ocenu od one koja se u tekućim analizama oformila, a u jednom većem broju nesumnjivih propusta kritika je neutemeljeno, pa tako i neopravdano stroga, kršeći kanone činjeničke utemeljenosti i naučne objektivnosti.

Posebno upadljivo odstupanje od onoga što treba da bude neosporiva naučna skrupula jeste pravi višak optimizma u pogledu dometa i mogućih učinaka „sve-sne društvene akcije”, kao i ničim opravdana i zapravo neutemeljena vera da bi neki brzo izvedeni institucionalni zahvati iz osnova promenili funkcionisanje velikih privrednih i infrastrukturnih sektora. Deo te naivnosti jeste i uverenje o brzom, bezmalo trenutnom delovanju institucionalnih promena, i to, pored ostalog, i tako da bi ih od beznadno neprofitabilnih, opterećenih ogromnim gu-bicima, takoreći, preko noći učinile visoko rentabilnim. Tako Kovačević i Buša-


86

tlija (2009) dobro dokumentuju obespokojavajuće gubitke i loše funkcionisanje javnog sektora u Srbiji (str. 337–340), kao i šokantno loše korišćenje fondova građevinskog zemljišta (str. 354–363). Koliko je loše gazdovanje ovim fondovi-ma najbolje se sagledava iz radikalnosti reforme koja se predlaže. Polazeći od te beznadno srozane rentabilnosti kao od inicijalnog stanja, oni već na sledećim stranicama računaju na ogromne profite i dividende koje bi trebalo da se pojave kao rezultat korporativizacije i proste promene vlasništva. Da li je moguće, i uz najbolje koncipirane institucionalne promene, u tako kratkom vremenskom intervalu od jednog velikog finansijski propalog privrednog segmenta načiniti nešto toliko rentabilno, da postane sposobno da pokrije svoje ogromne investi-cione potrebe i da, povrh toga, generiše dividende koje bi podmirile naše gotovo nezasite socijalne fondove „emancipujući” ih tako u odnosu na budžet? Široko uzimajući pojam prirode, stari A. Marshall je kategorički ustvrdio da ona „ne čini skokove” – Natura non facit salta. Možda je u krupnim stvarima koje su u samom osnovu ekonomske znanosti dobro vratiti se Marshallu i ispitati šta ostaje trajno upotrebljivo od njegovih mudrih saveta. Kad se ignoriše jedna važna kate-gorija ograničenja, traži se nedostupno, s jedne, i insistira na otklanjanju onoga što nije moglo i ne može da bude izbegnuto, s druge strane. I jedno i drugo je u ja(r)kom neskladu sa imperativima naučne objektivnosti i stoga daje čvrsto za-snovan osnov za kritiku. Ignorisanje ograničenja, pa makar i onih upravljačkih, nije u duhu dobre ekonomske nauke.

Taj neopravdani maksimalizam, koji se na mahove graniči sa naivnim optimiz-mom kakav je pod nazivom kancelarijsko-činovničkog romantizma bio poznat u našoj socijalističkoj prošlosti, predstavlja razlog zbog koga je naslov ovog rada dat u duhu naslova poznatog Krležinog (1923) spisa. No, u odnosu na Krležin spis i njegov stil, ovaj rad suštinski odstupa i bitno se od njega razlikuje. Ovde nema ni najudaljenije primisli da se u celosti negira vrednost i doprinos kritika prema kojima se ovde uzima upadljiva distanca. Pozitivan odnos prema nalazima i istraživačkim rezultatima osvedočeno kreativnih istraživača omogućava da se iz široke palete njihovih doprinosa iskoristi mnogo toga čak i kad se pojedini zaista relevantni aspekti, uključujući štaviše i jedan broj udarnih poenti, ne mogu prihvatiti. Ako se u tim propozicijama nalaze tvrdnje o potrebi realizacije izve-snog broja nedostupnih promena i zaokreta, a nedostupnost je rezultat mahom upravljačkih ograničenja koja se u sličnim analizama tako tipično mimoilaze, dolazi se do izvesnih predstava o ekonomskoj i društvenoj ceni tih ograničenja.

Ukazivanje na domete kakvi bi eventualno mogli da budu ostvareni u jednom hipotetičkom i svakako nepostojećem ambijentu u kome ta ograničenja ne bi bila delatna, može sa znatnim intelektualnim dobitkom da se iskoristi kao posredna, a ipak upotrebljiva ocena društvenog koštanja institucionalnih prepreka koje to-liko sputavaju ekonomsku politiku. Takav uvid u ekonomske posledice zapreka gusto raspređenih unutar našeg jako razuđenog i odveć iskomplikovanog uprav-


87

ljačkog poretka, utoliko je dragoceniji što su neki njegovi elementi makar deli-mično i makar u dugoročnijoj perspektivi podložni izvesnim promenama. Treba se nadati da će te promene biti nešto frekventnije i nešto dublje uz pritisak koji se na ovakav način – insistiranjem na pomeranjima koja za sada, ali i za neko dovoljno dugo buduće vreme, ne mogu da budu izvedene – kontinuirano stvara u redovima naučnih institucija i delatnika koji se za njih na ovaj ili onaj način vezuju. Biće da je blisko istini, da se ni oni tvrdokorni elementi sistema, njegovi mehanizmi dugog trajanja i čvrsto urasli u društveno tkivo, neće sa potrebnom izvesnošću promeniti ni u dugoročnoj perspektivi, ako već sada ne širimo infor-macije o njihovim štetnim posledicama. Pa makar i tako, što ignorišući baš ta nevidljiva ograničenja, tražimo ono što zadugo neće moći da bude isporučeno.

Korisnost ovakvih kritika, makar koliko da svojim predlozima i insistiranjima delovale i faktički se ispostavljale kao utopijske, sastoji se i u tome što ukazuju na brojne komponente ekonomske politike i njihove interakcijske spletove koji se u nešto dužoj vremenskoj perspektivi – ne nužno na dugi rok, kako se obično uzi-ma – pokazuju kao neodržive. Treba se nadati da će takve kritike, makar koliko da su nerealistične u ignorisanju ograničenja i implicitnom optimističkom zago-varanju, te tako i nerealističnom kvalifikovanju faktički neostvarivih promena, skratiti rokove nekim oblicima ekonomsko-političkog delovanja, donekle ubrzati neke preokrete i umanjiti štete koji izviru iz vremenski neodrživih upravljačkih intervencija. Primera radi, predimenzionirana potrošnja i apsorpcija koja daleko premašuje raspoloživi BDP, uz neizbežne ogromne deficite u spoljnoekonom-skim i spoljnofinansijskim odnosima, očigledno nisu održive do u nešto dužu budućnost. Upravljačka i funkcionalna ograničenja, dobrim delom proistekla iz besomučne političke konkurencije u mnoštvu usitnjenih partija, onemogućavaju da se okonča to divljanje potrošnje sve dok ima mogućnosti da se njen višak u odnosu na BDP lagodno finansira. Međutim, mogućnosti takvog hipertrofiranja potrošnje već se iscrpljuju, bolni zaokreti već su u toku, a ono što je bilo politički neizvodivo postaje ostvarivo silom prilika i uz lekoviti pritisak međunarodnih finansijskih organizacija.

Kritike koje su tražile nemoguće, odigraće izvesnu pozitivnu ulogu kao kori-stan oblik socijalnog pritiska da se ovo društvo najzad vrati u okvire potrošnje definisane sopstvenim resursima. Iako u krajnjoj liniji ne prolazi testove naučne rigoroznosti, ovakvo traženje nemogućeg može neočekivano i mimo uobičajenih naučnih skrupula da doprinese bolnim prilagođavanjima kad ona, zbog pone-stalih resursa za finansiranje viška apsorpcije nad BDP-om, postanu neminovna pa samim tim (najzad!) i politički sprovodiva. No, to što one deluju kao koristan posredan izvor vrednih društvenih pritisaka – ne čini ih niti će ikada moći da ih učini naučno zasnovanim. Dopunjujući listu potencijalnih korisnih efekata ovih kritika, mogu se najzad primetiti i neki elementi njihove realnosti, jer nije utopij-sko baš sve što je u njima ponuđeno. Budući da se u ovim kritikama nalazi i jedan


88

broj elemenata koji ne izlaze izvan aktuelnih institucionalnih i političkih ogra-ničenja, one su neposredno korisne u meri u kojoj se u takva ograničenja (ipak) uklapaju i ukazuju na modalitete unapređenja kakvi i u postojećim (nepovoljnim) okolnostima mogu da se ostvare.

Pa ipak, iako ovde formulisani kritički pogled na aktuelne rasprave o ekonom-skoj politici nije u stilu Krležinog antibarbarusa i uz izvestan napor iznalazi u tim kritikama današnje vlasti vredne elemente i korisne uticaje, on nesummnjivo sadrži veliku distancu u odnosu na te žestoke kritičke uzlete i unekoliko fanta-stične alternative za koje se veruje da su dostupne, a u stvari nisu. Neuvažavanje ograničenja u suprotnosti je sa autentičnim objektivnim prilazom razmatranim pitanjima, prilazom koji je inherentan nauci. On je posebno u sukobu sa samim spoznajnim jezgrom ekonomske nauke u kojoj upravo ograničenja igraju central-nu ulogu, verovatno više nego u bilo kojoj drugoj nauci. Malo je stvari povodom kojih se ekonomistima mogu uputiti oštrije zamerke nego što je to slučaj sa zane-marivanjem ograničenja. Čak i ako nešto na čemu se dugo insistira zbog ponesta-janja resursa mora dalekosežno da se promeni, pa usled pritisaka tih objektivnih okolnosti doista i bude promenjeno, iz toga ne sledi da nije bilo blokirano ogra-ničenjima i da je bilo izvodivo i u neko prethodno, lagodnije vreme. Pomeranje ograničenja u nekom budućem vremenu i stvaranje izmenjenih konstelacija pod pritiskom (ne)prilika jednog surovo turbulentnog spleta okolnosti – nipošto ne implicira da je ista promena mogla da bude izvedena i u neko drugo vreme. Eventualne buduće promene, čak i u malo verovatnom scenariju efikasne rea-lizacije, nikako ne podrazumevaju da odgovarajuće prethodno vreme nije bilo opterećeno političkim i analognim ograničenjima koja su blokirala poželjnu i u kritičkim osvrtima toliko naglašavanu društvenu akciju. Slamanje ograničenja u nekom potonjem vremenu nije, dakle, niti može da bude dokaz da ona u nekom prethodnom vremenu nisu bila prohibitivna.

U ovom kontekstu ostaje i jedno pitanje koje bi mnogi analitičari mogli da ocene kao naivno. Ako su promene doista ostvarive kako se u predoziranim kritika-ma tvrdi, ako je sve to doista moglo da bude mnogo bolje izvedeno nego što je ustanovljeno i odmereno u našoj nedavnoj, još uvek svežoj prošlosti, zašto ih odgovarajući politički direktorijum(i) nisu ostvarili. Blizu je pameti da bi ovakav rezultat i za njih bio veoma poželjan. Tako se valjda ponajbolje beru glasovi, tako se ulazi u istoriju (što nekima od njih nije baš tako daleka pomisao), tako se stiče ugled i dolazi do ljubavi u redovima širokih masa. Jer, svi mi volimo da budemo voljeni, a kod političara je, reklo bi se, ta crta mnogo više izražena nego kod ostalih smrtnika. Jedan bi razlog za izostanak tog (mnogo) boljeg delovanja poli-tičara mogao da bude nedostatak znanja. No, i taj manjak predstavlja objektivno ograničenje. Ako bi neko rekao da je trebalo da te neznalice jednostavno odstupe i oslobode mesta za obrazovanije i umnije od sebe, odgovor je da je i sama takva pomisao jednostavno pogrešna. Ne postoje rezervne garniture baš mnogo kom-


89

petentnije od političara i tehnokrata koji su zauzeli visoka mesta u upravljačkoj piramidi. Neki od naših najboljih ekonomista uvek su bili na visokim političkim položajima, neretko su držali i najviše premijersko mesto u egzekutivnoj hijerar-hiji, a među ministrima ih je uvek bio popriličan broj. Tu su zatim i oni koji se an-gažuju u raznim savetničkim funkcijama, pri čemu vlast pokazuje dobar osećaj u prepoznavanju onoga što je u ekonomskoj struci najuglednije i što obećava najbo-lje performanse. Društvo prema oceni koja se ovde zastupa ne raspolaže nekom rezervnom pameću koja bi mogla da se mobiliše umesto sadašnjih, kako se tvrdi, nedovoljno kompetnetnih, a na visokim pozicijama angažovanih kadrova.

Drugi mogući razlog bila bi neka vrsta korupcije, priklanjanje nekom sitnom novčanom ćarenju po cenu žrtvovanja velikih društvenih vrednosti. Ova postav-ka ostaje u domenu hipoteza i teško da ikad može da bude uverljivo dokazana. A i kad bi se mogla nekako dokazati, ostaje mnogo teži posao da se dokaže da se korupcija vladajućih krugova baš isključuje sa osetnijim poboljšanjem per-formansi na širem društvenom planu. Bilo kako bilo, to ostaje kao područje za legitimna neslaganja. Treba, međutim, upozoriti da korupciju u smislu trpanja društvenih para u privatne džepove treba striktno odvojiti od korupcije celog biračkog tela kroz naduvavanje dohodaka i potrošnje, dok se to moglo (privre-menim izvorima!) finansirati. To je makrosocijalna korupcija, podmićivanje sve-kolikog biračkog tela i celog društva, koja je bila iznuđena surovom političkom konkurencijom. Da nas postojeća i njoj slične političke garniture nisu obilno pot-hranjivale prihodima od privatizacije, spoljnim zajmovima i, makar i posredno, stranim direktnim investicijama, otkazali bismo im mandat na izborima; došli bi drugi, osvedočeno mnogo gori od ovih, kako se vidi iz načina na koji su nam krojili kapu u poslednjoj deceniji minulog stoleća i iz obećanja da će hleb biti 15 dinara po vekni u vreme kad je njegova cena koštanja iznosila 25. Uostalom, to se i dogodilo na izborima maja 2008. kada je tzv. demokratski blok u stvari izgubio izbore i kada je morala da se skrpi gotovo neverovatna, moralno problematična i još uvek jetko osuđivana koalicija stranaka da bi se izbegao dolazak dokazano lošije alternativne garniture na vlast. Da bi se, dakle, izbeglo veće zlo, ali i da bi ovi sadašnji sačuvali vlast, koja im nipošto ne izgleda ni mrska ni tegobna.

Ako nije u pitanju neznanje, bar ne takvo koje bismo mi mogli da nadoknadimo, i ako nisu u pitanju sebični lukrativni interesi, posebno ne takvi za koje bi mo-glo da se dokaže da su funkcionalno vezani sa makroekonomskom kataklizmom koja se nad nas nadvija, onda ostaje ono što u stvari – tako bi se bar reklo – i jeste pravi uzročnik naše zapanjujuće i zabrinjavajuće neefikasnosti i našeg tako sku-čenog razvojnog potencijala. Naši političari nisu mogli da pruže bolje učinke jer to u datim okolnostima jednostavno nije bilo moguće. Treba se samo setiti naših šiirokih vladajućih koalicija i teških ograničenja unutar vlade, unutar državne uprave i unutar pratećih institucija. Koliko je samo vremena bilo potrebno da se neke od tih široko skrpljenih vlada formiraju, a naivan je svaki onaj koji poveruje


90

službenim izjavama da takve vlade glatko funcionišu i da unutar njih nema ozbilj-nih trvenja. Srbija je, čini se, jedna od politički najkomplikovanijih zemalja sveta, a posle BiH, svakako najsloženija u našem neposrednom susedstvu i u širem evropskom okruženju (v. Madžar (2009a), posebno str. 41–99, a potom 109–156). U nekim važnim segmentima sveukupnog svoga bića, Srbija je na samoj ivici neupravljivosti. Pored toga što je sva rastočena i strukturno neusklađena sama privreda kao upravljački objekat, u sadašnjem upravljačkom sistemu, posebno u onom njegovom delu koji je funkcionalno namenjen stabilizaciji makroekonom-skih tokova, ima toliko praznina i otkaza da je pravo čudo da se nismo suočili sa nekim još nepovoljnijim scenarijem ekonomskih događanja i dinamičkih ten-dencija koje su im inherentne. Mnogostruko poremećen regulativni sistem toliko je nepovoljan kao upravljački milje da bi bilo više nego iznenađujuće ako bi se našla neka rukovodeća garnitura, neki posebno osposobljen direktorijum koji bi u tom upravljačkom rašomonu mogao na zadovoljavajući način da funkcioniše. Ni od svojih političara nemamo pravo da tražimo da budu čudotvorci i da u de-primirajuće nepovoljnim uslovima pružaju nekakve impresivne učinke. Zato se u odnosu na tekuću kritički (jako) orijentisanu naučnu produkciju u Srbiji, ovde uzima upadljiva distanca. Priznavanje jednog broja pozitivnih crta ove produk-cije i njenih korisnih potencijalnih uticaja ne znači da se ona kao takva prihvata i podržava. Uz sva nijansiranja, ovo razmatranje jeste, i jedino to može da bude, nedvosmislena i odlučna kritika kritike.

To se najbolje može ilustrovati prateći sudbine ekonomista koji zabasaju u redove vlasti. Oni, pre svega, nisu loši ekonomisti. Ne tako mali broj među njima obra-zovaniji su i sposobniji od nas koji ih kritikujemo. Pa ipak, njihovo ponašanje na tim visokim položajima toliko se promeni da mnogi među nama ostanu zapanje-ni. Mnoge odluke kao i njihove ne manje brojne izjave znaju da budu suprotne onome što su govorili dok su bili van vlasti, dok su bili u položaju u kome smo mi sa svojim oštrim kriterijumima i kritičkim opservacijama. Razlog je pre svega u tome što su se odjednom suočili sa ograničenjima koje mi van miljea definisanog političkim i administrativnim obavezama ne umemo, ne možemo, a ponekad i ne želimo da vidimo. Pogled iznutra bitno je različit od (našeg) pogleda spolja, a to što se vidi i razabira iznutra nama neupućenima ostaje zagonetno i neobjašnjivo. Odgovorni zvaničnici ili, kako ih katkad posprdno nazivamo položajnici, koji i dalje ostaju naše kolege i po opštem usmerenju na planu društvenih ciljeva i po razumevanju ekonomskih procesa, jednostavno ne mogu da ignorišu te silne, bogato izukrštane nemogućnosti koje su van našeg vidnog polja. Neuviđanjem ili prosto ignorisanjem tih nemogućnosti mi se ustremljujemo na stvari koje su tim nevidljivim zaprekama prosto iznuđene; na taj način mi zapravo zahtevamo nemoguće, insistiramo da se dogodi nedostupno, tražimo „neka bude što biti ne može”. Ovo je prilika da se još jednom zažali što eksperimenti u ekonomiji nisu poželjni, a uglavnom nisu ni mogući. Bilo bi, međutim, izvanredno ako bi se od onih najžešćih kritičara vlasti sastavio jedan upravljački direktorijum i ako bi


91

mu se dala prilika da sam formuliše i sprovodi ekonomsku politiku. Nije moguće dokazati kakav bi bio ishod tog eksperimenta, pa ovde ostaje jedino mogućnost iskazivanja jednog (vrlo) subjektivnog uverenja: suočeni sa odgovornošću za tako krupne odluke, kritičari se u svom ponašanju ne bi mnogo odmakli od onih koje tako ostrašćeno kritikuju. Spušteni u gustu mrežu prepreka, ograničenja i nevidljivih, ali tvrdih političkih uslovljenosti, ponašali bi se u vršenju vlasti na (veoma) sličan način i donosili približno iste odluke. Politički milje ima svoju surovu i neminovnu logiku; ova zemlja, baš kao ni druge, nije još videla ekipu koja je tu logiku uspela da obesnaži.

Pri tom zaboravljamo i na razlike u funkcijama cilja. U upravljačkom miljeu, koji je uvek bogato impregniran političkim motivima i neophodnostima, ciljevi koje valja postiči i kriteriji koji opredeljuju odluke daleko su od onih koje mi implicit-no koristimo tražeći krupne promene i realizaciju velikih ekonomskih boljitaka. To što se želi i mora postići u političkim procesima odlučivanja, pa i u procesi-ma formulisanja ekonomsko-političkih akcija koji su uvek natopljeni političkim motivima, bitno se razlikuje od onoga što mi, apstrahujući političke prepreke, mislimo da treba da bude ostvareno. Najkraće rečeno, u upravljačkim sistemima i procesima misli se pre svega politički, a ne ekonomski, kako se nama čini da bi trebalo da bude. Ta dva sveta teško mogu da nađu zajednički jezik, te su nespo-razumi između njih prepoznati kao univerzalna pojava u sferi privrede i s njom skopčane ekonomske politike. U Srbiji, koja je zbog svojih nacionalnih, državnih i političkih specifičnosti daleko izvan uobičajenih standarda – taj nesporazum ekonomske nauke i politike može da bude samo veći i drastičnije ispoljen. On je predvidivo mnogo dublji nego u društvima koja su manje opterećena teško pre-mostivim podelama i neusklađenostima u kolektivnom pamćenju svojih dovoljno izdiferenciranih nacionalno definisanih delova.

Neka na kraju bude istaknuta jedna krupna kontradikcija upečatljivo ispoljena u masi napisa, u njihovom preovlađujućem broju, u kojima se vlast kritikuje sa po-sebnom žestinom. Biće da nije slučajno da su svi ti kritičari – trenutno u sećanje ne dolazi nijedan izuzetak – istovremeno i predani analitičari tržišnih otkaza i veliki skeptici kad su u pitanju dometi spontanih procesa u privredi. S druge stra-ne, oni nastupaju kao vatreni zagovornici državne intervencije. Šta je protivreč-nije nego tražiti i čak očekivati da država (najzad!) iz samog temelja preokrene svoje (naopake!) obrasce delovanja i po kratkom postupku otkloni pogubne tržiš-ne propuste, a s druge strane vrlo detaljno, i možda sa nekom gorkom nasladom, razrađivati promašaje u toj politici i metodično dokazivati da je ona kumovala aktuelnoj nepovoljnoj situaciji koju kritičari bez očekivane zadrške i makar ogra-ničene kvalifikacije karakterišu kao (opšte)društvenu kataklizmu?! Koliko god da se veruje da bi po nekim drugim osnovama ovaj suprotni tabor ekonomista mogao da bude podložan kritici, ovakva strateška neusaglašenost ne može mu se prebaciti. To su analitičari koji prema državi imaju ogromne rezerve i koji ne-


92

prestano dokazuju da država ne može da bude dobar privrednik, investitor, pre-duzetnik...Naš slučaj živo pokazuje da se država vrlo loše vlada i u ulozi štediše. Političari i činovnici harče ogromne narodne pare postavljajući se nepogrešivo u odnosu na njih kao da nisu njihove. Uklapaju se bespogrešno u najnepovoljniju od četiri čuvene Friedmanove kategorije raspolaganja sredstvima: troše tuđi u aktivnostima koje se odnose na zadovoljavanje tuđih potreba. Ekonomisti iz ovog suprotnog tabora, sa većom verom u efikasnost tržišta i sa ogromnom nevericom u društvenu racionalnost državne intervencije, traže od države da (najzad do-bro!) radi ono za šta je pozvana i specijalizovana, što društvu može samo ona da pruži. Izgradnja i razvijanje pravnog poretka, jačanje sudstva, zaštita ugovora i bespoštedno isterivanje finansijske discipline zadugo su bile, a trajno će i ostati ključne funkcije države. Iskustvo pokazuje da samo država – doduše kad se sklo-pe neke povoljnije okolnosti – može da obezbedi ove sudbinski važne preduslove za tržišnu privredu, baš kao što pokazuje da je neuspešna u pokušajima da se neposredno umeša u privredne procese.

Država je nesposobna kad je reč o direknim intervencijama u privredi. No, ni ta nesposobnost nije jednako dimenzionirana u svim zajednicama i uz sve društve-ne uslove. Država u Srbiji je posebno hendikepirana vrlo specifičnim političkim uslovima koji u krajnjoj liniji izviru iz njenih mnogostrukih i dubokih podela. Ako je akumulirana ogromna argumentacija protiv državne intervencije u op-štem slučaju i uz široku paletu različitih društvenih konstelacija, onda se sve to u bitno pojačanom, može se reći multiplikovanom obliku i stepenu odnosi na državu kakvom raspolaže naša zemlja. Temeljna poruka koja prožima ceo ovaj tekst može se kratko formulisati: zbog niza specifičnih i vrlo nepovoljnih društvenih datosti, koje se izopačeno i na krajnje nepovoljan način preslikavaju na politički sistem, država je u Srbiji sputana obespokojavajućom množinom že-stokih ograničenja koja pojedinci u načelu ne mogu da otklone i za koja ne mogu biti smatrani odgovornim. Evo razloga zbog koga se deo tako raširenih i toliko popularnih kritika države može okarakterisati kao naučno neutemeljen i zbog koga bi mnogo toga što se percipira kao propust političkog direktorijuma trebalo tumačiti kao niz objektivno uslovljenih razvojnih hendikepa. Slabost države u Srbiji uslovljena je nizom egzogeno datih okolnosti. Neka se stoga ta država drži što dalje od privrede. Ona je slabašna, razdešena i nedovoljno sposobna i kad je u pitanju već pomenuta izgradnja pravnog poretka – posao koji druge institucije i društvene grupe ne mogu na uobičajeni, pa tako i pravi način umesto nje da obave. Upravo zato i to malo kapaciteta što se u nepovoljnim političkim okol-nostima zateklo – to malo energije što preostaje nakon što država nekako uspe da se uskladi unutar sebe same – treba usmeriti na ono što je najviši i državni i društveni prioritet: stvaranje institucionalnih uslova u kojima će ljudi, umesto da dižu pogled očekujući pomoć od raznih državnih ustanova, moći da se okrenu sopstvenom radu i preduzetništvu i svoje teške životne probleme reše sopstvenim


93

naporima i pregnućima. Na spomeniku Svetom Savi na Vračaru piše kompliko-vanom staroslovenskom ortografijom: „Trudom svoim vsja priobrete”.

– Sažetak –Privreda Srbije je izuzetno komplikovan objekat usmeravanja, regulisanja i uprav-ljanja. Ona je tehnološki stagnantna, strukturno neuravnotežena i pod snažnim pritiskom tekuće potrošnje da premaši raspoložive resurse merene tekućim BDP-om. Grđe od toga, političko biće Srbije izrazito je izdiferencirano i opterećeno sukobima, njene političke stranke su ideološki i programski međusobno jako udaljene, vladajuće koalicije se krajnje teško formiraju i jednako teško uhodava-ju, te je stoga njen vladajući komesarijat glomazan, trom i notorno neefikasan. Koalicione vlade u Srbiji susreću se sa neuobičajenim mnoštvom ograničenja od kojih je najveći broj opredeljen partikularističkim interesima predvidivo kon-vertovanim – kad je reč o funkcionisanju države – u žestoka ograničenja. Re-gulatorni mehanizmi ove privrede kabasti su i nedelotvorni, prilagođavanja na spoljne udare su stoga spora i nepotpuna, preko potrebne odluke na raznim po-dručjima ekonomske politike donose se kasno i u permanentnom su neskladu sa ekonomskim datostima, dok je, kao posledica toga, makroekonomska stabilnost trajno ugrožena, uz indikatore koji su vidno ispod društvenih potreba i resursnih mogućnosti. Mnogo toga što se sagledava kao pretnja stabilnosti i suboptimalan učinak uslovljeno je širokom lepezom disfunkcionalnih institucionalnih aran-žmana, pri čemu oni sa svoje strane žilavo istrajavaju zahvaljujući kompleksnom i neoperativnom političkom sistemu koji ne uspeva da produkuje potrebne druš-tvene saglasnosti. Budući da političke osobenosti, u svoj svojoj nepogodnosti, predstavljaju tvrde društvene činjenice koje se ne daju promeniti i budući da su praćene politički deformisanim institucionalnim aranžmanima, ograničenja u regulatornom sistemu su objektivno data, a ekonomski učinci, zasnovani na neugodno ograničenim sastavnicama ekonomske politike, ne mogu znatnije da idu iznad statistički registrovanih dostignuća. Kritički postavljeni analitičari ne uočavaju ova objektivno data ograničenja i insistiraju na neostvarivim rezultati-ma. Ignorisanje ograničenja u opreci je sa istinski naučnim pristupom i pokazuje se kao nedovoljno korisno za identifikovanje razvojnih mogućnosti i podizanje efikasnosti privrede kao celine. S obzirom na institucionalna i politička ograni-čenja za koja se ni na koga ne može svaliti odgovornost, trebalo bi da službeno ustanovljeni privredni učinci u Srbiji, ostajući kvantitativno neizmenjeni, budu dalekosežno revalorizovani.

Ključne reči: ekonomski učinak, ekonomska politika, institucionalni okvir, institucionalna ograničenja ekonomske politike, politička ograničenja instituci-onalnog razvoja, društveni konsenzus, potreba revalorizacije ekonomskih per-formansi.


94

– Summary –Serbian economy is an exceedingly complicated object of steering, regulation and control. It is technologically stagnant, structurally unbalanced and under strong pressure of current consumption tending to overstep available resources as measured by the current GDP. More alarmingly, the body politic of Serbia is highly differentiated and conflict ridden, her political parties are ideologically and programmatically far away from each other, the ruling coalitions are extremely difficult to form equally hard to run in and consequently her ruling directorates are bulky, slow moving and notoriously inefficient. Serbian coalition govern-ments are faced with an inordinate multitude of constraints most of which have to do with opposed particularistic interests which are predictably converted in constraints as far as governmental operations are concerned. Regulatory mecha-nisms of the economy are clumsy and poorly working, adjustments to external shocks are therefore slow and incomplete, the badly needed policy decisions are late and in a permanent mismatch with economic realities and, as a consequence, macroeconomic stability is permanently jeopardized with indicators visibly be-low social needs and resource availabilities. Much of what is observed as threat to stability and underperformance is conditioned by a broad range of dysfunctional institutional arrangements, which in turn persist due to complex and unworkable political system unable to produce needed social consensuses. As political pecu-liarities, untoward as they are, represent hard and impossible to transform social facts, with institutional arrangements being politically distorted, the constraints within regulatory framework are objectively given and economic performance, based on sadly constrained policies, cannot go beyond the modest statistically recorded achievements. Critically oriented analysts do not recognize these ob-jectively given constraints and insist on results which are unrealizable. Ignoring constraints is at cross purposes with truly scientific approach and appears to be of little help in identifying developmental opportunities and enhancing efficiency of the economy as a whole. In view of institutional and political constraints for which no one can be held responsible, the officially recorded performance of the Serbian economy, while remaining quantitatively unchanged, should be reevalu-ated in a far-reaching way.

Key words: economic performance, economic policies, institutional frame-work, institutional constraints on policies, political constraints on institutional development, social consensus, the need for re-evaluation of economic perfor-mance.


95

Citirana literatura:

Ahrens, Joachim (2002), Governance and Economic Development – A Compar-ative Institutional Approach, Cheltenham, UK * Northampton, MA, USA: Edward Elgar.

Babović, Milosav (1990/1968/), Pesnici i revolucija, Nikšić: NIP „Univerzitetska riječ“.

Budimir, Milan i Miron Flašar (1996), Pregled rimske književnosti – De auctoribus romanis, Beograd: Univerzitet u Beogradu.

Buchanan, James M. and Gordon Tullock (2001/1962/), The Calculus of Consent – Logical Foundations of Constitutional Democracy, Ann Arbor: University of Michigan Press.

Downs, Anthony (1957), An Economic Theory of Democracy, New York: Harp-erCollins Publishers.

Dušanić, Jovan B. (2008), Bećarska ekonomija – Tranzicija u Srbiji, Beograd: Beogradska poslovna škola.

Horvat, Branko (1984/1982/), Politička ekonomija socijalizma, Zagreb: Globus.

Kovačević, Miladin i Mahmud Bušatlija (2009), „Neophodna reforma javnog sektora i njeni potencijalni efekti“, referat na savetovanju Tranzicija u Srbiji i globalna ekonomska kriza u organizaciji Naučnog društva ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu održa-nom 30. maja 2009, objavljen u istoimenom zborniku, redaktori B. Cerović i Milad. Kovačević, Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 323-410.

Kovačević, Mlađen (2007), „Aktuelni problemi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom“, uvodna studija, referat na savetovanju Ekonomsko-finan-sijski odnosi sa inostranstvom u organizaciji Naučnog društva ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu odr-žanog 26. juna 2007, objavljen u istoimenom zborniku, Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 11-55.

Kovačević, Mlađen (2008), „Trendovi, stanje i perspektive ekonomsko-finansij-skih odnosa Srbije sa inostranstvom“, uvodni referat na savetovanju Ekonom-sko-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom u organizaciji Naučnog druš-tva ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu održanog 14. oktobra 2008, objavljen u istoimenom zborniku, Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 11-56.


96

Krleža, Miroslav (1923), „Dijalektički antibarbarus“, Književna republika.

Lord Dahrendorf et al., eds. (2000), The Paradoxes of Unintended Consequenc-es, Budapest and New York: Central European University Press.

Luković, Đ. (2009), „Rejting Koštunice i DSS oborili Crna Gora, Kosovo i svađa sa EU“, Press br. 1347, 26. septembra 2009, s. 3.

Madžar, Ljubomir (2008), Nedostajuće dimenzije u evaluaciji makroekonom-skih performansi Republike Srbije, objavljeno uz pomoć Proojekta podrške UNDP Srbija Ministarstvu finansija Republike Srbije, Beograd: Ministarstvo finansija Republike Srbije.

Madžar, Ljubomir (2009a), Ekonomska politika pred izazovima skučene uprav-ljivosti, objavljeno uz pomoć Projekta podrške UNDP Srbija Ministarstvu fi-nansija Rebublike Srbije, Beograd: Ministarstvo finansija Republike Srbije.

Madžar, Ljubomir (2009b), „Kriza, tržište i ekonomska politika“, prilog save-tovanju Tranzicija u Srbiji i globalna ekonomska kriza, B. Cerović i Milad. Kovačević, red., op. cit., 157-213.

Mueller, Dennis (2003), Public Choice III, Cambridge: Cambridge University Press.

Pavlović, Dušan i Slobodan Antonić (2007), Konsolidacija demokratskih ustano-va u Srbiji posle 2000. godine, Beograd: Službeni glasnik.

Poper, Karl R. (1993/1971/), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, I i II tom, Beograd: Beogradski grafički zavod, preveo Branimir Gligorić.

Slonim, M. (1939), „Boris Piljnjak“, predgovor u zbirci B. Piljnjaka Ivan Moskva i druge pripovetke, Beograd: Profesorska zadruga.

Trifunović, Dejan (2009), Asimetrične informacije na finansijskom tržištu – Pri-mena teorije igara sa nesavršenim informacijama, doktorska disertacija od-branjena na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Beograd: Ekonomski fa-kultet.

97

Prof. dr Vladimir Grečić

BOLJE KORIŠĆENJE TALENATA KAO FAKTOR POVEĆANJA KONKURENTNOSTI

Uvod

U poslednjih nekoliko godina, Srbija je – kako su međunarodne ekonomske insti-tucije procenile1 – ostvarila dobre rezultate u oblasti ekonomskih reformi. Naža-lost, 2009. svetska kriza je snažno pogodila srpsku privredu, te će, kako progno-ze pokazuju, beležiti negativnu stopu rasta. Najvažniji makroekonomski agregat jeste bruto domaći proizvod (BDP), koji predstavlja meru ukupne ekonomske aktivnosti svih rezidentnih institucionalnih jedinica, pri čemu je obuhvaćena proizvodnja materijalnih dobara i svih vrsta usluga, kako usluga povezanih sa materijalnom proizvodnjom tako i svih vrsta nematerijalnih usluga (sektora dr-žave, zdravstva, obrazovanja, finansijskog posredovanja i sve druge usluge).

Međutim, Srbija zaostaje za drugim zemljama kada je u pitanju ulaganje u znanje kao osnovni faktor povećanja konkurentnosti. Većina razvijenih zemalja, a po-sebno zemlje G-7, svoj privredni razvoj temelje na znanju (the Knowledge-based Economy – KBE). Uz starost i obrazovanje, veština/iskustvo je važna komponen-ta „cost and benefit” analize. Ono što je posebno važno istaći, jeste činjenica da Srbija, u tom pogledu, zaostaje i za zemljama iz okruženja.

Kreiranje, uskladištenje, korišćenje i transfer znanja nalaze se u središtu savre-mene analize konkurentnosti pojedinih privreda na svetskom tržištu. Ključni faktor konkurentnosti jedne privrede, danas, jeste zapravo znanje. Znanje – kao fluidna mešavina oblikovanog iskustva, vrednosti, povezanih informacija i ek-spertskih mišljenja – daje okvir za ocenjivanje, uključivanje i korišćenje novih iskustava i informacija.

Migracije naučnika i inženjera zemalja koje su na različitim nivoima privrednog razvoja, bile su predmet rasprave u brojnim studijama i ostale kao nerešeno pi-tanje. Danas, sa globalnim razvojem ekonomije znanja (global knowledge-based economy) koji se sve više oslanja na naučna i tehnološka zanimanja i generiše svoje međunarodne tokove više nego ikada ranije, migracije ovih stručnjaka do-

1 Procene stručnjaka Svetske banke i drugih međunarodnih organizacija.


98

biju sve više na značaju i rasprave o njima su sve učestalije. Stvaranje mreža intelektualne, osobito naučno-tehnološke dijaspore, u poslednjoj deceniji XX i u prvoj deceniji XXI veka, za emigracione zemlje, otvara nove mogućnosti sa-radnje i iznalaženja odgovarajućih rešenja. Dosadašnja iskustva su različita, ali sve mreže intelektualne dijaspore, od jedne zemlje do druge, imaju zajedničku karakteristiku da neprekidno koriste potencijale svojih iseljenih umova, naučni-ka i inženjera, za sopstveni razvoj otadžbine, za razvoj zemlje porekla iseljenih stručnjaka.

Polazna premisa autora ovog priloga jeste da je srpska dijaspora brojna, raspro-stranjena širom sveta, s glavnim destinacionim područjima – Severna Amerika i zemlje Evropske unije; da se u poslednje dve decenije povećava, i to u velikoj meri, na račun odlaska stručnog i kvalifikovanog kadra; da je proizvodnja jed-nog stručnjaka veoma skupa, da Srbija ne brine u meri u kojoj je to potrebno o svojim iseljenim talentima. Srbija ima državni resor, Ministarstvo za dijasporu, koji je nadležan za pitanja dijaspore. Međutim, to nije dovoljno. Time se moraju baviti gotovo svi resori. Jer, kada je reč o efikasnosti tržišta rada u Srbiji, ana-lize Svetskog ekonomskog foruma (2009–2010) pokazuju slabu efikasnost i sla-bu perspektivu za talente u našoj zemlji. Dakle, Srbija pati od hroničnog odliva mozgova, budući da se nalazi na 132. mestu od ukupno 133 zemlje za koje je sa-činjena analiza (u poređenju sa podacima iznetim u februaru 2009. na Svetskom ekonomskom forumu, kada se nalazila na 131. mestu od 133 zemlje). U analizi je utvrdjeno da je profesionalni menadžment zapostavljen i država ne brine o svojim talentima.

Za pohvalu je što Ministarstvo za dijasporu nastoji da izradi Nacionalnu strate-giju razvoja odnosa matice i dijaspore. Međutim, dosadašnje iskustvo pokazuje da Srbija nije naročito brinula o galopirajućim tokovima srpske akademske elite prema rasejanju. Zbog toga, autor ovog teksta je uverenja da bi deo Strategije trebalo posvetiti srpskim talentima u dijaspori i instrumentima korišenja ovog potencijala u otadžbinske svrhe.

Znanje kao faktor rasta konkurentnosti privrede

„Znanje je naše najsnažnije oruđe za proizvodnju” – zapisao je Alfred Maršal (Alfred Marshall) još daleke 1890. godine. Danas se ekonomija, zasnovana na znanju, više oslanja na korišćenje ideja nego na fizičke sposobnosti, kao i više na primenu tehnologije nego na korišćenje sirovina i na eksploataciju jeftine radne snage.2 Ključni faktor konkurentnosti jedne privrede, danas, jeste zapravo zna-nje. 2 The World Bank, Lifelong Learning in the Global Knowledge Economy, A World

Bank Report, Washington, D.C., 2003.

Bolje korišćenje talenata kao faktor povećanja konkurentnosti

99

Ovi procesi daju sve veći značaj globalnom tržištu naučnika i inženjera. Ruski akademik V. L. Makarov, govoreći o globalnom tržištu kvalifikovanih stručnja-ka, s pravom ističe sledeće:

„Pojava globalnih tržišta radne snage vezana je za činjenicu jačanja uslova sa-vremenog tehnološkog nivoa proizvodnje i mobilnosti osnovnih faktora proi-zvodnje (radna snaga, kapital). Njihova mobilnost postaje važan uslov povećanja efikasnosti kako svetske privrede, tako i nacionalnih ekonomija. Međudržavno pomeranje radne snage dobija karakter sve masovnijih razmera. Radna snaga se koristi tamo gde je najneophodnija, gde može dati najveću korist. Očito je oštro smanjenje veka trajanja tehnologije i stečenih znanja putem mobilnosti radne snage, kao i faktora proizvodnje u celini, tako da ono postaje veoma važan uslov obezbeđivanja konkurentno-sposobne nacionalne ekonomije”3. Dakle, put ino-vacionog razvoja je kvalitativno novi zadatak za kreatore ekonomske politike Ruske Federacije.

U Nacionalnoj strategiji privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine ističe se da ova zemlja glavnu konkurentsku prednost ima u znanju, što će iskoristiti kroz reformu obrazovanja, većim naglaskom na istraživanje i primenu inovacija kao i bržim razvojem novih informacionih i komunikacionih tehnolo-gija.

U Nacrtu Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije u periodu od 2009. do 2014. godine formulisano je i sledeće: „Naša vizija je Srbija kao ino-vativna zemlja u kojoj naučnici dostižu evropske standarde, doprinose ukupnom nivou znanja društva i unapređuju tehnološki razvoj privrede. Dve ključne reči su fokus i partnerstvo. Fokus, zato...da odredimo listu naučnih prioriteta u ko-jima možemo da napravimo pomak. Partnerstvo, zato što je razvoj nauke celog društva a ne jednog ministarstva, i pitanje gde Srbija mora pronalaziti naučne i privredne saveznike, u zemlji i van nje”. Implementacija naučnih znanja podrazu-meva i bolje korišćenje kapaciteta srpske naučne dijaspore, u periodu 2009–2014.godine. Istovremeno, u Nacrt Strategije uneto je i ovo: „Realizovaće se i program povratka naučnika iz dijaspore koji će obuhvatiti kraće i duže studijske boravke i kroz koje će se obezbediti neophodna sredstva da naši naučnici koji žele da deo, ili celu svoju karijeru nastave u Srbiji, imaju uslove da okupe istraživačke timove i nabave neophodnu opremu za istraživanja” (dostupno na www.nauka.gov.rs).

Indeksi globalne konkurentnosti nacionalne privrede

U najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o trendovima konkuren-tnosti (World Economic Forum, Septembar 2009), Srbija beleži pad rejtinga po 3 Горегляда, 2005.


100

indeksu globalne konkuretnosti (GCI) sa 85. mesta u periodu 2008–2009. godine na 93. mesto u periodu 2009–2010. godine, dobivši ocenu 3,77 od mogućih se-dam poena.4 Ankete i analize konkurentnosti su sprovedene u 133 zemlje sveta, koje generišu preko 90% svetskog BDP i spoljne trgovine.5 Dakle, u 2009. godini, Srbija se po globalnom indeksu konkurentnosti pozicionirala bolje od Albanije, Bosne i Hercegovine, ali lošije od Crne Gore, Makedonije i Hrvatske.6

Da bi prosperirala i povećala konkurentnost privrede, zemlja mora da:

(a) ima sopstvenu strategiju razvoja; (b) izgradi institucionalne kapacitete za razvoj; (c) daje primat inovativnosti i stvaranju nacionalne prepoznatljivosti, i(d) stvori uslove i klimu za razvoj preduzetništva kao glavnog pokretača razvoja.

U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije postoji Sektor za konkurentnost i infrastrukturu kvaliteta koga čine dve uže unutrašnje organi-zacione jedinice, odnosno: Odeljenje za unapređenje konkurentnosti,7 i Odeljenje za infrastrukturu kvaliteta.

4 Konkurentnost se sistematski prati u 12 oblasti konkurentnosti preko stalnih godiš-njih anketa i prikupljanjem raspoloživih statističkih podataka.

5 World Economic Forum, The Global Competitiveness Raport 2009-2010, Geneva 2008, p. 13.

6 Konkurentnost se odnosi na sposobnost države da proizvede robu i usluge koji će biti konkurentni na svetskom tržištu.

7 U Odeljenju za unapređenje konkurentnosti obavljaju se sledeći poslovi: • priprema i sprovođenje usvojenih programa i mera ekonomske politike za poboljšanje

opštih uslova konkurentnosti privrede i podizanje ekonomske efikasnosti ulaganja; • saradnja i kontakti sa nadležnim institucijama EU i odgovarajućim ministarstvima

u inostranstvu po pitanju razvojnih politika za unapređenje konkurentnosti; • učešće u pregovorima sa predstavnicima međunarodnih institucija u cilju pribavlja-

nja sredstava za podršku razvojnim projektima ; • praćenje i evaluacija programa i mera jačanja konkurentnosti privrede u celini i po

pojedinim granama; predlaganje donošenja novih i izmene postojećih propisa, kao i praćenje sprovođenja propisa koja uređuju pitanja iz nadležnosti odeljenja;

• kreiranje platforme za otvoreni dijalog privatnog sektora, akademije i vlade u pro-cesu evaluacije sprovedenih programa i mera za razvoj konkurentnosti u cilju po-boljšanja programa za naredni period;

• koordinacija i saradnja sa preduzećima – korisnicima posebnih programa; koordina-cija aktivnosti koju vode različita ministarstva i institucije, a na neposredan i posre-dan način utiču na politiku konkurentnosti – nacionalne politike inovacija, zaštitu konkurencije, promociju međunarodnih povezivanja , privlačenje direktnih stranih ulaganja, aktivnu politiku zapošljavanja, ruralnog razvoja, zaštite životne sredine;

• koordinacija aktivnosti donatora i njihovih projekata u oblasti jačanja konkurentnosti; • organizacija konferencija i seminara za promociju privrede i politike konkurentno-

sti; analitičko statističko praćenje privrednih aktivnosti.


101

U Odeljenju za unapređenje konkurentnosti postoje dve uže unutrašnje jedinice:

Grupa za podsticaj saradnje između preduzeća, razvoj klastera i internaciona-lizaciju preduzeća: realizuje četvorogodišnji Program o rasporedu i korišćenju sredstava namenjenih za razvoj klastera i UNIDO projekat „Olakšavanje pristu-pa međunarodnom tržištu dobavljačima automobilskih komponenti u Srbiji”.

Grupa za podsticaj inovativnosti preuzeća: u fazi pripreme je „Projekat podsti-caja preduzetnika da investiraju u jačanje produktivnosti i inovativnosti”. Među-tim, rezultati rada ovih službi su veoma skromni.

Pregled kretanja globanog indeksa konkurentnosti pokazuje, u osnovi, dve stvari: prvo, koliko Srbija zaostaje za privredama većine zemlja analiziranih u Svetkom ekonomskom forumu, i drugo, rezultate anketa o najproblematičnijim faktorima u poslovanju sa Srbijom.

Prema tome, anketa pokazuje da razlozi niske konkurentnosti leže u najvećoj meri u nama samima, budući da se rešenja očekaju spolja, a država se nedovoljno angažuje u nalaženju primerenih novih i efikasnih rešenja unutar zemlje. Mnogo što šta je moglo i još uvek može da se realizuje bez mnogo kapitala i inostrane tehnologije. Radi se, pre svega, o kompletiranju i poboljšanju javnih i privatnih institucija, poštovanju zakona, podržavanju i omogućavanju konkurencije, sma-njenju protekcionizma i davanju jednake šanse svima. Time bi se stvorili bolji uslovi i ublažio tragičan odliv mozgova iz zemlje, kao i podstakao profesionalni menadžment.

Ekonomski ekspert, dr Dušan Vujović iznosi dobar primer zapošljavanja koje je bilo, a i sada jeste poseban problem. I pored očiglednih poboljšanja koja su ostvarena u politici zapošljavanja poslednjih godina, nasleđeni loši i pogrešno postavljeni odnosi između poslodavaca i radnika predstavljaju još uvek prepreku kompletiranju i razvoju institucionalnog sistema tržišne demokratije.8

8 Vujović, 2005.


102

Tabela 1. Najproblematičniji faktori u poslovanju sa Srbijom

Činioci koji su problem u poslovanju sa Srbijom

2008–2009. 2009–2010.Odgovori ispitanika

(u procentima)Rang

Odgovori ispitanika

(u procentima)Rang

Politička nestabilnost 17,0 1 12,5 2Korupcija 12,2 2 14,3 1Neefikasnost državne birokratije

10,5 3 11,5 4

Neadekvatna ponuđena infrastruktura

7,0 4 5,2 10

Kriminal i krađa 6,9 5 5,6 7Pristup finansiranju 6,6 6 11,7 3Poreska regulativa 6,3 7 5,2 11Inflacija 6,3 8 6,7 5Poreske stope 6,1 9 5,3 9Siromašna radna etika radne snage

5,9 10 5,4 8

Neadekvatna obrazovna struktura radnika

5,4 11 4,2 12

Nestabilnost vlade 5,2 12 5,6 6Devizna regulativa 2,1 13 2,7 13Restriktivno radno zakonodavstvo

2,0 14 2,6 14

Siromaštvo javnog zdravstva 0,4 15 1,5 15

Izvor: World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2009–2010, Geneva 2009, p. 274; World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2008–2009, Geneva 2008, p. 294

Iz perioda „raspada ostataka samoupravljanja u uslovima rata i sankcija” nasle-đen je odbojan i govoto destruktivan odnos radnika prema procesima privati-zacije, modernizacije, podizanja kvalifikacija, povećane radne discipline. Kom-binovan sa širim socijalnim i političkim otporima boljem regulisanju vlasničke strukture i zaštite privatne svojine, ovakav odnos prema radu erodira osnovu tržišne privrede bez koje nema dugoročnih ulaganja, kvalitetnog podizanja zna-nja, kvalifikovanosti i produktivnosti radnika, a zatim i podizanja proizvodnje i izvoza, dohodaka i standarda.9

Efikasna tržišna privreda usmerena na porast blagostanja svih građana moguća je samo u uslovima pune demokratizacije društva koja se zasniva na snažnim državnim i društvenim institucijama i vladavini prava.

9 Ibid, str. 27.


103

Neprestano podizanje konkurentnosti srpske privrede je bitna pretpostavka ostvarivanja razvojnih ciljeva i punog korišćenja prednosti koje nudi članstvo u EU.

Konkurencija je glavna poluga tržišne privrede. Zadatak je države da u interesu građana izgradi efikasnije institucije tržišne privrede i odlučno se suprotstavi svim oblicima monopolskog i drugog privilegovanog položaja, što podrazumeva i uvođenje tržiših kriterijuma i javno-privatnog partnerstva u infrastrukturne de-latnosti koje su kičma svake moderne privrede.

Kako je već pomenuto, Srbija glavnu dugoročnu konkurentsku prednost ima u znanju, što bi mogla da iskoristi, kroz reformu obrazovanja, većim naglaskom na istraživanje i primenu inovacija, kao i bržim razvojem novih informacionih i komunikacionih tehnologija. Nova, kvalitetna i dobro plaćena radna mesta su jedan od najvažnijih ciljeva Nacionalne strategije.

Tri su, dakle, po mišljenju spoljnih privrednih subjekata, najveće prepreke u po-većanja spoljnoekonomske saradnje Srbije sa inostranstvom: korupcija, politička nestabilnost, pristup finansiranju i neefikasnost državne administracije.10 Pre-ma indeksu izgrađenosti javnih institucija, Srbija je u 2009. godini bila na 110. mestu, što znači da zaostaje za drugim zemljama u vlasničkim pravima, zaštiti intelektualne svojine, nezavisnosti sudova, poverenju javnosti u domaće politi-čare, i sl. Prema teretu državnih regulativa, Srbija se od 133 zemlje sveta za koje je izvršena analiza, nalazila na 129. mestu.11 Takva administracija predstavlja „Meku” za korupciju.

Za otklanjanje ovih prepreka potrebne su takođe tri stvari. Prvo, efikasnost iz-vršne vlasti u pripremi nedostajućih zakonskih projekata. Drugo, efikasnost za-konodavne vlasti koja bi te zakonske projekte trebalo da usvoji. Treće, efikasnost sudstva u primeni zakona.

Kada je reč o efikasnosti tržišta rada u Srbiji, analize Svetskog ekonomskog fo-ruma pokazuju da ta efikasnost našoj zemlji nije baš jaka strana. Prema saradnji između poslodavaca i sindikata, Srbija se nalazi na 113. mestu. Međutim, ono što najviše zabrinjava jeste loša efikasnost „korišćenja” talenata. Naime, ta efi-kasnost je sagledana kroz četiri pokazatelja, i to: odnos zarada i produktivnosti; naslanjanje na profesionalni menadžment; odliv mozgova i zapošljavanje žena u privatnom sektoru. Dakle, podaci izloženi u tabeli 2 pokazuju da Srbija pati od hroničnog odliva mozgova, budući da se nalazi na 132. mestu od ukupno 133

10 World Economic Forum, The Global Competitiveness Raport 2009–2010, Geneva 2009, p. 274.

11 World Economic Forum, The Global Competitiveness Raport 2009–2010, Geneva 2009, p. 275.


104

zemlje (iza nje je jedino Gvajana), da je profesionalni menadžment zapostavljen i da država ne brine o svojim talentima. Prema odrednici – „odliv mozgova”, Srbija se nalazi iza Crne Gore (57. mesto),12 Hrvatske (98), Albanije (101), Make-donije (125) i Bosne i Hercegovine (131).13

Sledeći momenat relevantan za konkurentnost srpske privrede jesu tehnološke inovacije koje su takođe od izuzetne važnosti. Kod zemalja inovatora i lidera u tehnološkim promenama, u skladu sa zahtevima konkurentnosti realnih pri-vreda, komponenta tehnologije dobija veliki ponder (50%). Svetski ekonomski forum je značaj inovacija za konkurentnost nacionalne privrede obradio kroz se-dam pokazatelja. Ovi pokazatelji će biti izloženi u tabelarnom prikazu koji sledi, u poređenju sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana.

Tabela 2. Efikasnost korišćenja talenata u zemljama zapadnog Balkana

Red.broj

Zemlja

Efikasnost korišćenja talenata: rang među 134 zemlje

Odnos zarade i produktivnosti

Naslanjanje na profesionalni menadžment

Odliv mozgova

1. Albanija 19 90 1012. Bosna i Hercegovina 130 133 1313. Hrvatska 59 86 984. Makedonija 60 113 1255. Crna Gora 63 79 576. Srbija 66 118 133

Izvor: World Economic Forum, The Global Competitiveness Raport 2009-2010, Geneva 2009, pp. 425–427.

U tabeli 3 se jasno vidi da je Srbija na 110. mestu u svetu po rashodima preduzeća na istraživanje i razvoj. Inače, po kvalitetu naučno-istraživačkih institucija, Srbi-ja se najbolje kotira u regionu zapadnog Balkana.14 Po ovom kriterijumu, Srbija se nalazi na 54. mestu u svetu.

12 Rang (u zagradi) među 133 zemlje za koje je izvršena analiza. 13 World Economic Forum, The Global Competitiveness Raport 2009–2010, Geneva

2009, pp. 425–427. 14 I po broju Think Tanks, Srbija se u regiona zapadnog Balkana nalazi na prvom mestu,

ispred Hrvatske i ostalih zemalja regiona. ( G. McGann, J., The Think Tanks and Civil Societies Program 2008, The Global „Go-To Think Tanks”, University of Penn-sylvania, Philadelphia).


105

Tabela 3. Inovacije u zemljama zapadnog Balkana

Red.broj

IndikatoriRangovi pojedinačnih zemalja među 134 zemlje

Albanija BiHCrna Gora

HrvatskaMake-donija

Srbija

1. Kapaciteti za inovacije 120 121 71 52 86 82

2.Kvalitet naučnoistraživačkih institucija

128 126 47 50 90 54

3. Rashodi preduzeća na I-R 126 122 59 49 114 110

4.Istraživačka saradnja nauke i privrede

133 130 54 61 78 81

5.Državne nabavke hi--tech proizvoda

80 129 33 94 116 86

6.Raspoloživost naučnika i inženjera

115 122 65 80 81 77

7. Registrovani patenti 90 71 90 35 61 67

Izvor: World Economic Forum, The Global Competitiveness Raport 2009–2010, Geneva 2009, pp. 466–472.

Krajem 2003. godine, Vlada Republike Srbije je donela zaključak koji uključuje Lisabonske preporuke iz 2000. godine, kao i „cilj 3%” izdvajanja za istraživanje i razvoj do 2010, postavljen u Barseloni 2002. Ovim zaključkom se predviđa budžetsko izdvajanje za naučno-istraživačku delatnost u iznosu od 1% BDP u 2007. godini. Međutim, budžetsko izdvajanje je još uvek oko 0,3% BDP, a ula-ganja privrede su zanemarljivo mala (manje od 0,1% BND). Mada su ulaganja od 2001. godine sve veća, ona u apsolutnim iznosima (po stanovniku) nisu dostigla nivo koji imaju zemlje koje su nedavno ušle u Evropsku uniju (20 – 25 evra po stanovniku godišnje).15

Nažalost, Srbija je ušla u ekonomsku krizu i, sudeći po iskustvima drugih zema-lja u prošlosti, odgovarajući organi bi morali da preduzmu hitne i konkretne mere radi ublažavanja efekata krize i što skorijeg izlaska iz krize.

Vlade drugih zemalja preduzimaju, uglavnom, četiri grupe mera da bi mogle da iza-đu iz krize bez većih posledica: (a) ubrizgavaju kapital u privredu; (b) misle globalno i deluju lokalno; (c) usmeravaju se na javne programe, i (d) podržavaju talente.

Ubrizgavanje kapitala podrazumeva korišćenje novih fondova za popunjavanje „rupa” u nekim sektorima u kojima privatne investicije u strateška područja nau-ke i tehnologije beleže ozbiljan pad. U svetu se često pominju područja kao što su

15 Strategija nacionalnog programa mora predvideti načine otvaranja prema svetu i vrednostima svetske nauke i tehnologije, ali istovremeno, negovanje i izučavanje na-cionalnog nasleđa i stvaralaštva kao dela bogate evropske baštine.


106

nano tehnologije, alternativni energetski izvori, zdravstvo i druga područja nau-ke. U ova područja nauke je, na primer, ubrizgavala kapital Južna Koreja kada se ta zemlja, krajem devedesetih godina, suočila s privrednom recesijom. Ulaganja u istraživanje i razvoj su se, u navedenom slučaju, isplatila.

Usmeravanje na javne programe predstavlja održavanje i proširenje finansiranja javnih programa nauke i tehnologije. Ovi programi treba da doprinesu proširenju osnove znanja zemlje o kojoj je reč. Kada je Finska bila pogođena ekonomskom krizom tokom devedesetih godina XX veka, nakom kolapsa njenog glavnog tr-govinskog partnera, njena Vlada je povećala izdatke za istraživanje i razvoj i za obrazovanje. Deset godina kasnije, Finska je izrasla u jednu od najkonkurentnijih i najinovativnijih zemalja u svetu. U Švedskoj, ekonomska kriza s početka i sre-dine devedesetih godina XX veka bila je propraćena angažovanjem većeg bro-ja stručnjaka u istraživačke i razvojne aktivnosti, kada se obim ovih aktivnosti povećao za 20%. Tako, švedski privrednici su izašli iz krize kao vodeći lideri u sektorima kao što su Telekom i mašinska oprema.

Podrška talentima znači da vlade u kriznim situacijama treba da kreiraju finan-sijske fondove radi podrške novostvorenoj armiji preduzetnika, koju čine viso-kostručni ljudi proglašeni nedavno suvišnim u pojedinim sektorima privrede. Ova kriza će možda odlučiti o sudbini ekonomskih sistema mnogih zemalja za decenije koje dolaze. Nije, dakle, važno imati samo kapacitete i resurse da bismo izašli kao pobednici. Ova vremena su za akciju, a ne za povlačenje i čekanje.

Efekti „odliva mozgova”

Odliv mozgova16 iz Srbije je ubrzan u poslednje dve decenije XX veka. Stručnjaci odlaze iz više razloga, uključujući visoke zarade u zemljama prijema, bolje uslo-ve rada i veće mogućnosti za napredak u profesiji.17

16 Sintagma „odliv mozgova” nastala je pedesetih godina XX veka i obično sa koristi za opisivanje odlaska mladih stručnih ljudi. Tačnije, „brain drain” („odliv mozgova”, preciznije, emigracija naučnika i inženjera) i napori da se taj proces uspori i „preokre-ne” predmet su učestalih rasprava još od šezdesetih godina XX veka. Naime, kova-nicu „brain drain” koristilo je Britansko kraljevsko društvo 1962. godine u svrhu de-skripcije migracije britanskih naučnika i inženjera u SAD. Doduše, britanski profesor Ian Angell nalazi da upotreba ove kovanice datira još od 1958. godine. Godine 1972. održana je Konferencija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) u Santiago de Chile, na kojoj je „emigracija profesionalnih, tehničkih i sličnih radnika” (PTK – professional, technical and kindred) iz zemalja u razvoju u industrijski razvijene zemlje opisana kao „obrnuti transfer tehnologije” (RTT – reverse transfer of technology, budući da je već tada emigracija „naučnih talenata” iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje dosti-gla velike razmere).

17 Grečić, 2007.


107

Zadržati obrazovane mlade ljude u zemlji postalo je ključni izazov mnogih regi-ona. Iako pretvaranje „odliva mozgova” u „priliv” neće uvek biti moguće, države u saradnji sa univerzitetima i međunarodnim organizacijama pokušavaju da taj problem pretvore u prednost.

Od 1992. goodine (kada je SFRJ dezintegrisana) do 2007, SAD su izdale 62.745 useljeničkih viza, Kanada (1992–2006) 33.153 useljeničke vize i Australija oko 29 hiljada građanima Srbije i Crne Gore.18 Među iseljenim licima bilo je preko 10% osoba sa univerzitetskom diplomom. Pored toga, mnogi iz Srbije i Crne Gore imaju neuseljeničku vizu (privremeni rad i boravak). Na primer, SAD su fiskalne 2002-2003. godine primile iz Srbije i Crne Gore, na privremeni rad rad-nike sa posebnim zanimanjima (H1B viza), 454 lica. Među njima je, iste fiskalne godine, bilo 26 u kategoriji radnika sa izuzetnim sposobnostima i dostignućima (U.S. Immigration Yearbook, 2003). Međutim, moglo bi se reći da je privreme-nim migrantima samo olakšan prijem, pre nego da je to supstitut za permanen-tnu migraciju. Pored toga, u istom periodu, SAD su izdali 790 viza po osnovu razmene i 1.535 viza studentima koji studiraju u ovoj zemlji. U stvari, studentska migracija je prethodnik odliva mozgova.

Srbija je prošla, tokom devedesetih godina prošlog veka i u prvoj deceniji 21. veka, kroz ekonomsku krizu i brojne društvene probleme. Taj period je beležio jedan od najvećih talasa emigracije naučno-tehnoloških poslenika zemlje. Znatan broj je, dakle, sa specifičnim zanimanjima, sa izuzetnim sposobnostima i dosti-gnućima. Prema istraživanjima vrsnih poznavalaca migracija visokih stručnjaka (Federic Docquier and Hillel Rapoport), Srbija i Crna Gora (podaci iz 2005. dok je još postojala Državna zajednica Srbija i Crna Gora) imale su 149.065 iseljenih stručnjaka, zauzimajući 24. mesto na listi zemalja sa najvećim brojem iseljenih stručnjaka.19

Treba ukazati i na pitanje gubitaka i potencijalnih koristi koje „odliv mozvoga” nosi sobom po zemlje porekla „otišlih mozgova”.

Većina zemalja prijema je u skorije vreme uslove prijema stranaca selekcionirala, ističući u prvi plan korisnost za tu zemlju. Kvantitativno selektivna procedura je uvedena u opticaj, te na taj način su mnogi imigracioni programi usmereni na angažovanje obrazovnih i stručnih kadrova po osnovu privremene imigracije. Zemlja porekla je uložila značajna sredstva u odgoj i obrazovanje, što je za nju

18 Settler Arrivals 1991/92 to 2006/07. States and Territories, Canberra, Commonwealth of Australia, 2008; Facts and Figures, Immigration Overview, Permanent Temporary Residents, Canada, 2008; 2004 Yearbook of Immigration Statistics, U.S. Department of Homeland Security, 2005; 2007 Yearbook of Immigration Statistics, U.S. Depar-tment of Homeland Security, 2008.

19 Docquier and Rapoport, 2007.


108

gubitak pošto nema povraćaja uloženih sredstava u obrazovanje, pa ni očekivani, a propušteni profit od iseljenih školovanih kadrova.

Kada su privremeni migranti u pitanju, očito je da tačan uticaj zavisi od dužine migracionog perioda. Anketa koja je izvršena među indijskim softver kompa-nijama daje optimističnije zaključke i potvrđuje prisustvo efekata migracionih mreža, kao i značaj privremene mobilnosti stručnjaka. U anketi je učestvova-lo 225 indijskih softver kompanija i došlo se do čvrstih dokaza o „cirkulaciji mozgova”, (u ovim kompanijama je 30 do 40% zaposlenih sa visokostručnom spremom imalo relevantno radno iskustvo u jednoj razvijenoj zemlji).20 Ipak, po-vratak stručnih migranata ostaje relativno ograničen.

U literaturi iz ove oblasti, primat je dat dugoročnoj ulozi države u povezivanju naučno-tehnološke elite u dijaspori. Inače, na kratak rok, emigracija obrazovanih radnika je neto gubitak za zemlju porekla migranata. Međutim, tokom vreme-na, neprestani napori partnerstva prilagođavaju obrazovne odluke pojedinaca i ekonomija naširoko dobija na važnosti, s mogućim neto dobitkom na dugi rok, zahvaljujući brojnim kanalima saradnje.

Na prelaznom putu razvoja privrede jedne zemlje, efekti se verovatno utapaju u sam menadžment migracija. Dostupna ekonomska i sociloška literatura iz ove oblasti, uglavnom, naglašava da stvaranje mreža obrazovanih migranata olak-šava razmenu roba, faktora proizvodnje i ideja između onih koji su u otadžbini i onih koji su u rasejanju.

Dijaspora može delovati kao globalne „tragajuće mreže” za razvoj lokalne indu-strije u zemlji porekla. Na primer, ključni članovi tajvanske Vlade i vodeći pre-kookeanski inženjeri u Silicon Valley odigrali su takvu ulogu u uspostavljanju jednog uspešnog poduhvata industrije kapitala na Tajvanu, Kini. Međutim, kori-šćenje entuzijazma, privrženosti, i resursi dijaspore mogu biti izazov. Stvaranje snažne „tragajuće mreže” dijaspore zahteva vreme, strpljenje i institucionalne sposobnosti.

Izazov je pretvoriti „diskusije” (na primer, konferencije, veb sajtove i on-line komunikacije) u „projekte”, kao što je poseta univerzitetskih profesora iz dijas-pore matici ili ulaganje u projekte matice. Inače, matica ne poseduje odgova-rajuće programe a pogotovo projekte. Ova činjenica dobija na značaju kada se ima u vidu istraživačko-razvojni potencijal u dijaspori. Neke procene pokazuju da samo srpskih univerzitetskih profesora i naučnika u dijaspori ima oko pet hiljada. Autoru ovog priloga su poznata imena oko tri stotine doktora nauka u dijaspori koji imaju objavljene naučne i istraživačke radove u svetski priznatim publikacijama, legalno zaštićenu intelektualnu svojinu – patente, modele i druge 20 Commander et al., 2004.


109

vidove intelektualne svojine, predaju na najpoznatijim univerzitetima u svetu i citirani su u eminentnim svetskim publikacijama.

Oblici migracionih mreža

Postoje dva oblika migracionih mreža: (1) mreže koje podstiču spoljnu trgovinu, priliv stranih direktnih investicija i difuziju tehnologije, i (2) mreže koje podstiču dalje migracije.

Mreže migracija se mogu posmatrati i kao činilac smanjenja troškova i, možda, kao činilac povećanja koristi od migracija.21 Drugim rečima, kada se jednom mreža formira, ona postaje endogeni činilac i podstiče migraciju. Uloga mreže migranata je, prema tome, da pruži informacije o dostupnosti radnih mesta u inostranstvu, kao i o gostoprimstvu i pomoći u nalaženju istih.

Sledeći oblik migracionih mreža, za Srbiju najznačajniji, obuhvata sferu krei-ranja poslovnih i trgovinskih veza koja je poznata u sociološkoj, a u novije vre-me i u ekonomskoj literaturi, osobito u oblasti međunarodne trgovine.22 U više slučajeva, suprotno očekivanju a saglasno standardnom okviru teorije međuna-rodne trgovine, spoljna trgovina i prekogranične migracije se javljaju kao kom-plementarne pojave više nego supstituti. Takva komplementarnost je pokazala da preovlađuje kada su u pitanju heterogene robe, gde etničke mreže pomažu u prevazilaženju problema informisanosti, od koje, u velikoj meri, zavisi spoljno-trgovinska razmena robe.23

Postavlja se pitanje da li su migracije i strane direktne investicije supstituti ili do-puna i da li kompozicija stručnosti migranata, ili sektorska kompozicija stranih direktnih investicija, utiče na odnose između jednih i drugih. Informacije o ovim pitanjima su oskudne. Postoje, međutim, studije slučaja koje sugerišu zaključak da obrazovani migranti uzimaju aktivno učešće u kreiranju poslovnih mreža koje vode realizaciji projekata stranih direktnih investicija u njihovoj zemlji porekla.24 Zaključak je da postoji, istovremeno, relacija supstitucije i dinamike komplemen-tarnosti između migracije i stranih direktnih investicija. Nakon disagregiranja rezultata istraživanja, uzimajući u obzir nivo stručnosti i sektor destinacije, Ku-gler i Rapoport nalaze da postoji značajna veza samo za supstitute, a migracija

21 McKenzie and Rapoport, 2007.22 Rivera-Batiz and Oliva, 2003.23 Rauch and Casella, 2003 .24 Kugler and Rapoport, 2007.


110

stručnjaka iz prošlosti i tekuće strane direktne investicije u sektoru usluga nalaze se u komplementarnom odnosu.25

Moguća uloga dijaspore u transferu znanja i tehnologije iz inostranstva

Dijaspora može igrati znatno veću ulogu u podršci ekonomskom razvoju Srbije, naročito u kontekstu podsticanja high-tech industrija. Pripadnici srpske dijas-pore mogu delovati kao most između inostrane tehnologije i tržišta i lokalnih preduzetnika, kao i formacijska dopuna i pojačanje lokalnim tržišno-zasnovanim institucijama.

Ovaj stav se zasniva na iskustvima zemalja koje su ostvarile na tom planu zna-čajne rezultate.

Evo primera: dijaspore Tajvana, Čilea i Izraela pomagale su razvoj high-tech industrija, kao i skorašnji primeri koji uključuju Indiju i Kinu.

Kada je reč o iskustvu Indije, treba pomenuti da su Indusi zaposleni u uspešnim kompanijama IT u tehnološkim klasterima u SAD (takvim kao Silicon Valley u Kaliforniji) obezbedili tehnički savet, znanje i marketinške veze koje su olakšale kako izvoz softverskih usluga iz Indije tako i investicije u sektor informatičke tehnologije ove zemlje.

Ranija iskustva Tajvana, isto tako, pokazuju da su Vlada i tajvanska dijaspora doprinele uspešnoj izgradnji industrije kapitalnih dobara Tajvana, u sedamde-setim i osamdesetim godinama XX veka. Tako su Tajvan i Kina postale izvor tehnologije i kapitala za druge zemlje. U stvari, tajvanske investicije u sektor IT Kine su učetvorostručene – od 2,6 milijarde na 10,6 milijardi američkih dolara, u periodu između 2001. i 2006. godine, a privuklo ih je domaće tržište ove zemlje koje je apsorbovalo proizvode IT. Neke od najuspešnijih tehnoloških firmi u Kini osnovali su migranti povratnici ili tajvanski preduzetnici. Oni, dakle, mogu imati istraživačke i razvojne centre u SAD, akcionarska društva na Bahamima ili Kaj-manskim ostrvima, logističke moći na Tajvanu, i tome slično.

Pored deviznih doznaka koje predstavljaju jedan od ključnih stubova makroe-konomske stabilnosti, budući da se u slučaju Srbije kreću između 4 i 5 milijadi USD godišnje, dijaspora može doprineti i dodatnom finansiranju otadžbine – di-rektnim u privredu zemlje, kao i emitovanjem hartija od vrednosti sa ciljem da se finansiraju krupni projekti u zemlji porekla. Primera radi, dijaspora Indije je prikupila 11 milijardi USD, a dijaspora Izraela, čak, 25 milijardi USD. 25 Ibid.


111

Zaključak

Preduzetnici i investitori iz dijapore mogli bi imati krucijalnu ulogu u prenošenju novih ideja i načina poslova u svoju otadžbinu. Sa novim znanjem i njihovim angažovanjem u lokalne prilike, oni mogu pomoći da se ubrza usvajanje i prihva-tanje pozitivnih promena i rast konkurentnosti srpske privrede.

Teorijski i praktično, korišćenje naučno-tehnološke dijaspore, u najvećoj meri kontroliše zemlja matica. U literaturi su poznate dve opcije koristi od stručnjaka u dijaspori (brain gain): (a) kroz povratak iseljenih stručnjaka u zemlju pore-kla (return option) i (b) kroz njihovu mobilizaciju „na daljinu” radi uključivanja u razvojne projekte zemlje (diaspora option). Pošto u najvećem broju slučajeva teško da je ostvarljiv povratak, a kompenzacija uloženih sredstava u stvaranje kadrova nerealna, mobilizacija naučnika i inženjera „na daljinu” dobija na zna-čaju. Pri tome, treba istaći značaj stvaranja profesionalnih mreža koje će umrežiti naučnike u dijaspori i one u otadžbini. Preko njih će biti moguće da se okupljaju stručnjaci na razvojne projekte u otadžbini, poput formiranja reprezentacije od nacionalnih i inostranih igrača.

Ako bi se moglo nešto sugerisati nadležnim državnim organima, onda bi to moglo biti sledeće: (a) da nastoje da se zadrže najtalentovaniji u zemlji, većim ulaganjem u istraživanje i razvoj i drugim materijalnim i nematerijalnim podsti-cajima, i da se podstakne njihov povratak; (b) da unaprede veze sa stručnjacima u dijaspori, promovišući mreže saradnje sa njima; (c) da zagovaraju kratkoročne migracije stručnjaka, koristeći Opšti sporazum o trgovini uslugama, modalitet 4 (GATS Mode 4) i druga sredstva; (d) da pruže veću pažnju istraživanju i razvoju i stvaranju centara izuzetniosti; (e) da nastoje da se ostvari Plan akcije – najmanje 3% bruto domaćeg proizvoda (GDP) za istraživanje i razvoj, kao što je to slučaj u Evropskoj uniji.

Strategija „korišćenje umova” (brain gain) ima mnoštvo formi. Ovde će biti na-vedene samo tri moguće forme: (1) regrutovanje stručnjaka iz inostranstva za ključne segmente u zemlji; (2) povratak talenata – programi za povratak talenata; i (3) izgradnja mreže za korišćenje umova na daljinu.

U stvari, Srbija nema relevantnu Nacionalnu strategiju o odnosima između dijas-pora i otadžbine u oblati ekonomije, ni Program povratka kvalifikovanih iseljeni-ka i migranata, niti Program povratka talenata.

Naš zajednički zadatak jeste traženje odgovora na pitanje: kako umrežiti srpsku pamet ma gde se ona nalazila, u jedan projekt koji bi mogao glasiti – Srpski naci-onalni interesi su iznad svih drugih interesa. Prema tome, odliv talenata ne treba oplakivati već država treba da nastoji da upravlja tim kretanjima, tj. da nastoji da


112

promoviše cirkularnu migraciju. Jer, postoje vrlo efikasni nenovčani podsticaji (kao što su profesionalne mreže) koji mogu biti delotvorniji u zadržavanju talena-ta u zemlji, kao i u njihovom povratku iz inostranstva u zemlju porekla .

Korišćena literatura

Commander, S. Et al. (2004), „Who gains from skilled migration? Evidence from software industry”, Manuscript, Center for Economic Performace, London School of Economics.

David, L., A. Rivera-Batiz and M. A. Oliva (2003), International Trade. Theory, Strategies, and Evidence, University Press, Oxford.

Docquier, F. and H. Rapoport (2007), „Skilled Migration: The Perspective of Developing Countries”, World Bank Research Paper, No. 3382.

Горегляда, В.П. (2005), Иновационный путь развития для новой России, Москва: Наука.

Grečić, V. (2009), „Bolje korišćenje talenata u uslovima krize: veća ekonomska bezbednost Srbije“, Revija za bezbednos, broj 7.

Grečić, V. (2007), „The Economic Impact of Migration Flows: Sustainable Devel-opment of the Republic of Serbia and Emigration“, in Economic Policy and the Development of Serbia, eds. Rikalović, G. and S. Devetaković, Faculty of Economics of the University of Belgrade - Publishing Centre, Belgrade.

Kugler, M. and H. Rapoport (2007), „International labor and capital flows: com-plements or substitutes?”, Economics Letters, Vol. 94, No. 2.

McKenzie, D. and H. Rapoport (2007), „Network effects and the dynamics of migration and inequality: theory and evidence from Mexico”, Journal of De-velopmet Economics, Vol. 84, No. 1.

Rauch, J. E. and A. Casella (2003), „Overcoming, informational barriers to inter-national resource allocation: Prices and Ties”, Economic Journal, Vol. 113, No. 484.

The World Bank (2003), Lifelong Learning in the Global Knowledge Economy, A World Bank Report, Washington, D.C.


113

Vujović, D. (2005), „Konkurentnost nacionalne privrede: neka empirijska i te-orijska pitanja merenja institucionalne konkurentnosti”, Finansije, God. 6o, br. 1–6.

World Economic Forum (2009), The Global Competitiveness Report 2009–2010, Geneva.

World Economic Forum (2008), The Global Competitiveness Report 2008–2009, Geneva.

115

Prof. dr Blagoje S. Babić

PONOVNA INDUSTRIJALIzACIJA SRBIJE – – Put izlaska iz krize

1. Polazna postavka

Ponovna industrijalizacija, na novim tehnologijama, put je za izrastanje Srbi-je iz ekonomske i društvene krize. Za to je potrebna odgovarajuća industrijska politika, pošto je poznato da je uspešna industrija odigrala ulogu „lokomotive razvoja“.

2. Opšta mesta

Razindustrijalizacija je glavni uzrok nevolja koje pritiskaju naše društvo: visoka nezaposlenost, visok deficit trgovinskog bilansa, visoka spoljna zaduženost, po-srtanje poljoprivrede, zaostajanje u tehnološkom razvoju. Bez obnove industrije nije moguće spasenje ni od jedne od ovih nevolja. Što je najgore, s privredom u depresiji, uz visoku nezaposlenost, sloboda prekograničnog kretanja ljudi, preti opasnošću od iseljavanja radno najsposobnijeg dela stanovništva.

Ovo su opšte poznate stavri, ali se o ponovnoj industrijalizaciji malo govori.

U našoj ekonomskoj nauci, uvreženo je shvatanje da je nastojanje na ponovnoj industrijalizaciji – anahronizam. Obrazloženje je da smo u posleindustrijskom dobu u kome su usluge najvažniji sastojak domaćeg bruto proizvoda, a kao dokaz uzimaju se SAD. Istini za volju, Srbija i SAD imaju statistički vrlo sličan sastav DBP.

Statistička fatamorgana: Struktura DBP SAD i Srbije (2007)Delatnosti SAD SrbijaUkupno 100,00 100,00Poljoprivreda 1,20 12,30Industrija 19,80 24,20Usluge 79,00 63,50Izvor: Internet.


116

U 2007. godini, u SAD u domaćem bruto proizvodu (DBP) industrija je učestvo-vala sa 19,8%, a usluge sa 79%. U Srbiji udeo industije u DBP iznosio je 24,2%, a usluga 63,5%.

Još jednom se pokazalo da statistika često pokazuje sve, osim najvažnijeg.

SAD su do ovakvog satava DBP došle kao industrijski najrazvijenije društvo. Usluge u SAD su proizvod najvišeg stepena razvoja tehnologije – infomatika, telekomunikacije, bankarstvo, finansijska tržišta, osiguranje, saobraćaj, vaz-duhoplovna i vasionska tehnologija i sl. SAD su zadržale industrije s najvišom dodatom vrednošću, odnosno industrije znanjem visoko sadržajne, dok su indu-strije s nižom dodatom vrednošću, odnosno radno intenzivne, prepustile drugim zemljama. Zato se SAD označavaju „posleindustrijskim društvom“. One su se, kako se na Zapadu govori, „deindustrijalizovale“.

U Srbiji je obrnut slučaj. Visok udeo usluga u DBP nije proistekao iz njihovog rasta, nego zahvaljujući „razindustrijalizaciji“, to jest fizičkom uništavanju dela industrije. Vrednost industrijske proizvodnje u 2009. dostiže svega oko polovine vrednosti iz 1990. Daljim padom industrijske proizvodnje, Srbija je u opasnosti da se, zbog razindustrijalizacije, nađe na suprtonom polu u odnosu na SAD – kao „predindustrijsko društvo“.

Drugo, i u SAD su utihnule uspavanke o „posleindustrijskom društvu“. Činjenica da ogromna reflacija – ubacivanje u opticaj nebrojenih milijardi dolara – ne dovo-di do brzog oživljavanja konjunkture, pre svega do rasta zapošljavanja, skrenula je pažnju na slabu tačku američke privrede – upravo „deindustrijalizaciju“. Pove-ćavanje platno sposobne tražnje, SAD reflacijom potpomažu oporavak industrije u drugim zemljama, kao što je Kina, čije proizvode Amerikanci i dalje masovno kupuju.1

Institut za međunarodne ekonomske odnose u Vašingtonu ukazuje na nužnost ponovne industrijalizacije SAD. U to svrhu i obrazovni sistem treba da bude pre-uređen, kako bi proizvodio mnogo više inženjera i tehničara nego danas.2

Kriza je otreznila i drugu svetsku velesilu, Rusiju, koja je takođe doživela razin-dustrijalizaciju. Rusko vođstvo „otkrilo“ je da nije na vreme, visoke prihode od izvoza sirovina usmeravalo u ponovnu industrijalizaciju.

Naša ekonomska politika godinama je usredsređena na privatizaciju preduzeća i banaka i na upravljanje konjunkturom. Upravljanje strukturom, pre svega ob-

1 Nobelovac Paul Krugman je zbog toga program reflacije vlade SAD od 700 milijardi dolara nazvao „cash for trash”.

2 Sama Indija proizvodi više inženjera nego SAD i Zapadna Evropa zajedno.

Ponovna industrijalizacija – izrastanje iz krize

117

novom industrije i poljoprivrede, zapostavljeno je i zanemareno. Tek je s rastom nezaposlenosti, koja se približava stopi od 20%, ekonomska politika počela da „otkriva“važnost proizvodnog dela privrede.

Dovoljno dokaza gde treba tražiti izlaz iz krize.

3. Uspon i pad industrije

3.1. Tok industrijalizacijePosle Drugog svetskog rata, Jugoslavija je započela obnovu i razvoj privrede u okviru „strategije usiljenog razvoja“, čija je differencia specifica „opšta industri-jalizacija“ s prednošću teške industrije, i zamena uvoza (import substitution).3 In-dustrija je imala povlašćen položaj u usmeravanju činilaca proizvodnje – kapitala i radne snage. Prosečna godišnja stopa rasta industrijske proizvodnje u periodu 1953–1990. iznosila je 7,7.4

Naši stručnjaci za ekonomiku industrije razlikuju sledeće etape u razvoju naše industrije:

a) Najbrži rast industrija je beležila u periodu 1953–1965, kada je stopa rasta iznosila 13,4%,5 i bila najviša u Evropi. Brzo uvećavanje moći prerađivačke industrije praćeno je visokim porastom zaposlenosti.

b) U periodu 1966–1980. – dobu „središnje industrijalizacije“ – prosečna stopa rasta industrijske proizvodnje iznosila je oko 7,7%.

c) U periodu 1981–1990. stopa rasta industrijske proizvodnje iznosila je svega 1%, što je „blizu stagnacije“.

Ipak, bez obzira na oscilacije u stopama rasta, Jugoslavija je bila dostigla stepen srednje industrijski razvijene zemlje.6

d) U periodu 1991–2005. godine prosečna stopa „rasta“ industrijske proizvodnje iznosila je -3,9%. Ishod je bio da je u 2005. vrednost industrijske proizvodnje iznosila svega oko 45% vrednosti iz 1990. godine.7

e) Počev od 2000. godine stopa rasta industrije bila je oko 1,5% godišnje. Rast DBP bio je zasnovan najviše na uvozu na kome je rastao sektor usluga. Kako kaže prof. Ljubodrag Savić, „..ništa ozbiljnije nije urađeno na oporavku i kon-

3 Babić (2007), str. 198–199.4 Savić (2009), str. 308.5 Savić, str. 308.6 Savić, str. 310.7 Savić, str. 308 i sl.


118

solidaciji najvažnijih industrijsakih kapaciteta. Očekivanja da će tržišni me-hanizam i slobodna konkurencija proraditi sami po sebi, nisu bila realna..“.8

3.2. Spoticanje industrijalizacijeJugoslavija je bila uspešna u fazi ekstenzivne industrijalizacije – izgrdnja prera-đivačkih postojenja i masovno upošljavanje radne snage. Usporavanje industrija-lizacije počinje ’70-ih godina 20. veka, iz više razloga.

3.2.1. Ekonomski razloziGlavni ekonomski razlozi usporavanja industrijalizacije su:

a) Za razliku od istočnoazijskih zemalja9, Jugoslavija nije prešla sa „strategije usiljenog razvoja“ (teška industrija + zamena uvoza) na „strategiju uporednih prednosti“ (laka industrija + podsticanje izvoza).10 To je, čini se, prvi uzrok krize jugoslovenskog obrasca industrijalizacije.

b) Drugi uzrok, koji je, dobrim delom, uslovljen prvim, je nedovoljno visoka zbirna proizvodnost činilaca proizvodnje (TFP – total factor productivitu). To je postalo vidljivo već od 1960. godine. Prerađivačka postrojenja su brzo građena, ali postala su zavisna od uvoza sirovina i reprodukcionih materijala. Uvoz je rastao brže od izvoza, pa je zemlja upadala u trgovinski deficit, a time i u spoljno zaduživanje.11

Rast uvozne zavisnosti industrije nije bio, sam po sebi, uzrok trgovinskog deficita ni rasta zaduženosti, pa ni krize industrijalizacije. Radi se o simptomu, a ne o uzroku krize. Evo dokaza:

(a) Japan je verovatno zemlja s industrijom, koja je najzavisnija od uvoza u sve-tu. Uvozi oko 98% energije, 100% nekih važnih ruda i drugih sirovina. Povrh toga, 60% potreba u hrani pokriva uvozom. A Japan je danas druga industrij-ska sila u svetu, s najmodernijim tehnologijama. On je ostvario „privredno čudo“ upravo na uvozu sirovina, reprodukcionih materijala i tehnologije.

(b) Francuska, takođe industrijska sila, je konzervirala mnoge svoje rudnike, ču-vajući zalihe neobnovljivih prirodnih bogatstava za budućnost, a uvozi rude i druge sirovine.

Stvar je prosta. Zemlja s visokom zbornom proizvodnošću činilaca proizvodnje, u stanju je da iz uvoznih uzlaza izrađuje proizvode s visokom dodatom vredno-8 Savić, str. 331.9 Yifu et al. (2001), str. 129–133.10 Babić, nav. Rad. 11 Savić, str. 321.


119

šću s kojima ostvaruje visoke zarade na svetskom tržištu, iz kojih pokriva troš-kove uvoza i stvara devizne rezerve.

Dakle, važni ekonomski uzroci nevolja naše industrije bili su: nepostojanje od-govarajuće politike podsticanja izvoza i niska zbirna proizvodnost činilaca pro-izvodnje.

3.2.2. Neekonomski razloziVažni izvor krize privrede bili su vanprivredni elementi, pre svega:

a) Upravljački vrh zemlje, koji je izveo prvobitnu akumulaciju kapitala „pr-vobitnog socijalizma“, nije bio u stanju da prati dinamiku razvoja privrede. Uspeo je da ostvari ekstenzivni razvoj – izgradnju mnogih inftastrukturnih objekata i prerađivačkih postrojenja, ali ne dovoljno, i da upravlja sve slože-nijim privrednim i društvenim mehanizmom. Kako je posustajala upravljač-ka elita, posustajale su i država i privreda, pa time i industrija. 12

b) „Seča knezova“, to jest likvidacija prosvećenog vođstva i najuspešnijih pri-vrednika u Srbiji 1972, pod izgovorom da su „tehno-menadžeri“, uništila je vrh ljudskog kapitala Srbije, slomila kičmu njene privrede i nanela joj štetu veću nego blokada i sve poplave, požari i zemljotresi zajedno.

c) Institucionalne promene do kojih je došlo u toku ’70-ih godina 20. veka odre-dile su sudbinu ne samo industrije nego i države. One su, u stvari, bile pripre-ma za razvaljivanje Jugoslavije. Ključne su bile Ustav iz 1974, Zakon o udru-ženom radu iz 1976. i uvođenje platnobilansnih pozicija republika i pokrajina i njihovog prava da se zadužuju u inostranstvu. Uvođenjem OUR-a razbijeni su veliki privredni sistemi i bitno je otežano donošenje poslovnih odluka. OUR-i su pokidale organske veze između privrednih jedinica. Stvaranjem zasebnih „nacionalnih privreda“ razbijeno je jedinstveno tržište.

Ukratko, ozakonjena je anarhija. A anarhija je za privredu najgori poredak.

3.2.3. Spoljni udariRazbijanje Jugoslavije početkom 1990. godine, i blokada i agresija NATO su dramatično produbili krizu industrije.

3.3. Razindustrijalizacija Bombardovanjem 1999. g. razorena su značajna proizvodna postrojenja i veliki deo infrastrukture.

12 Po oceni njegovog bivšeg generalnog sekretara, pravo vreme za povlačenje predsed-nika SFRJ „bez ograničenja mandata“, bila je 1956. godina.


120

Potom, neprimerena liberalizacija ubrzava slom industrije. Granice zemlje su otvo-rene za slobodnu konkurenciju moćnih stranih industrija, koju blokadom i ratom iznurena industrija Srbije, nije mogla da izdrži. Mnoga preduzeća propadaju.13

Oročavanje privatizacije je imalo pogubne posledice po industriju. „Plahi i la-komi“ su to shvatili kao priliku za razvlačenje velikog dela nacionalnog bogat-stva. Po nesreći, „... samo manji deo privatizovanih preduzeća efikasno radi, dok strani vlasnici forsiraju samo one industrijske proizvodnje koje donose enormno visoki profit....“14

Razindustrijalizacija je nanela nemerljivu ekonomsku i socijalnu štetu: bitno je umanjila sposobnost privrede da stvara dohodak.

4. Obnova industrije

4.1. Nova industrijska politika

4.1.1. Šta je industrijska politika? U užem smislu industrijska politika je program razvoja industrije – oređivanje poretka delatnosti po važnosti i skup mera za njihovo ostvarivanje. Načelno se razlikuju dva stava prema industrijskoj politici.

Po jednom, „tržišnom“ pristupu, tržišni mehanizam je najrazumnije sredstvo za usmeravanje činilica proizvodnje. Učešće države na industrijskom tržištu dolazi u obzir samo u slučaju „grešaka tržišta“ (market failure).

Po drugom, „strukturalističkom“ pristupu, države treba da učestvuju u obliko-vanju strukture industrije, to jest izbora industrijskih grana koje treba posebno podsticati, i obezbeđivanju uslova za poslovanje industrijskih preuzeća. Ni ovaj pristup ne znači zamenu tržišta državom, nego polazi od uverenja, da tržište nije dovoljno za izgradnju odgovarajuće strukture industrije i uslova za njeno poslo-vanje.15 Upravo, kao što je pisao Kejnz (John Maynard Keynes): „Tržišta koliko je moguće, države koliko je potrebno“.

4.1.2. Koje grane industrije Srbija treba da povlašćuje?Jedan od najvažnijih sastojaka industrijske politike je izbor delatnosti kojima treba davati prednost u korišćenju činilaca proizvodnje. Ako je tačna tvrdnja

13 Savić, str. 330. 14 Savić, str. 330. 15 Savin, nav. delo.


121

„Velike Brade“ da nerazvijene zemlje u razvijenijima „gledaju sliku vlastite bu-dućnosti“, onda treba koristiti iskustva najuspešnijih zemalja.

U izboru industrijskih delatnosti, razvijene zemlje slede različite strategije. Dve osnovne su: „strategija niša“ (stratégie de nisches) i „strategija opšte industrija-lizacije“ (stratégie de filières). Školski primer prve je Francuska. Ona je u kori-šćenju činilaca proizvodnje povlastila mali broj delatnosti u kojima je dospela u svetski vrh: vozovi velikih brzina (train de grande vitesse - TGV), telekomunika-cije, informatika, atomska energija, vazduhoplovna i kosmička industrija. Slično je postupila i Indija, koja je u informatičkoj tehnologiji dospela na svetski vrh. Nemačka, SAD, Japan i Kina, slede „strategiju opšte industrijalizacije“.

Šta bi bio najrazumniji izbor za Srbiju, malu zemlju, s oskudnim sredstvima?

Najuspešnije zemlje, po veličini uporedive sa Srbijom, slede „strategiju niša“. U odabranim delatnostima, u kojima imaju najveće uporedne prednosti, stvo-rile su divovska preduzeća oslonjena na svetsko tržište: Švedska – proizvodnja nameštaja (IKEA) i vozila (Scania, Volvo); Švajcarska – proizvodnja satova i prehrambena industrija (Nestlé); Finska – drvna industrija i mobilna telefonija (Nokia). Manje, „zemlje u usponu“, kao što su Češka i Slovačka, prevladava-nje razindustrijalizacije otpočele su oslanjanjem na doradne delatnosti – tzv. lon poslovi, proizvodnja delova i sklopova, montaža proizvoda od uvoznih delova, oslanjanjem na strana ulaganja. Potom su prešle na razvoj sopstvenih industrija na novim tehnologijama.

Srbija je imala srednje razvijenu industriju, dosta razuđenu. Preovlađivale su kla-sične delatnosti, ali su bile zasnovane i neke grane industrije s visokim teholo-gijama. Međutim, industrija Srbije uzeta u celini, sticajem nesrećnih okolnosti, velikim delom je razgrađena. Stoga je pitanje u koje delatnosti, danas, Srbija treba da usmerava oskudna sredstva i snage. Čini se, da bi sledeći izbor bio naj-primereniji:

a) Obnova klasične industrije na novim tehnologijama. Ni u razvijenim zemlja-ma nijedna klasična industrija nije napuštena. Napuštene su samo zastarele tehnologije. Srbija, danas, mora povlašćivati klasične industrije, jer drukčije ne može uspešno rešavati pitanje nezaposlenosti.

b) Podsticanje doradnih delatnosti. Prednosti ovih delatnosti su što ne traže velika ulaganja, a upošljavaju mnogo radne snage. Nevolja je što obim ovih delatnosti zavisi od zainteresovanosti stranih preduzeća, a ne od Srbije.

c) Razvoj najsavremenijih delatnosti. Srbija mora koristiti „prednost zakašnje-nja”. Sve što od sada bude gradila, treba da bude zasnovano na savremenim tehnologijama, koje, između ostalog, štede energiju i čuvaju životnu sredi-nu.


122

d) Povlašćivanje proizvodnje za izvoz. Srbija je pred izborom: izvoziti ili pro-pasti.16 Izvozna usmerenost industrije je conditio sine qua non izlaska iz privredne i socijalne krize. Samo izvozno sposobna industrija može spasiti zemlju od „dužničkog ropstva“ i stvoriti osnovu za obnovu poljoprivrede i razvoj usluga na višim tehnologijama.

4.1.4. Izbor zamajca industrijalizacijeArhimed je govorio: „Dajte mi oslonac i polugu, pokrenuću zemljinu kuglu“.

U Japanu „Arhimed“ je bilo Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju (MITI). Suprotno nalazu u studiji „trusta mozgova“ (Banka Japana i neki profeso-ri ekonomskih nauka) da Japan nema uporednih prednosti za proizvodnju auto-mobila, MITI je, oslanjajući se na „administrativno usmeravanje“ (gyosei shido), odabralo upravo automobilsku industriju kao zamajac razvoja. Glavnu uporednu prednost videlo je u obilju jeftine stručne radne snage.17

U Francuskoj, „Arhimed“ je bio general De Gol (Charles de Gaulle). On je 1958. uvažio upozorenje najvećih francuskih ekonomista i onih na strani levice i onih na strani desnice – od Andre Filipa (André Philippe) do Fransoa Perua (François Perroux) – da je ključ za preporod francuske privrede centralizacija i koncentra-cija kapitala. „Francuska mora imati industrijska preduzeća moćna kao u Nemač-koj, ili će postati nemačka kolonija“.

U Srbiji ulogu „Arhimeda“ odigrala je inženjerska elita. Pridružile su joj se i ve-like poslovođe i bankari. Oni su zasnovali modernu privredu u skladu s teorijom „polova razvoja“.

4.1.5. Zaštita industrije„Industrija se otima“ (Aleksandar Grličkov), dok industrijska politika podrazu-meva odgovarajući zaštitu domaće industrije.

Bogate zemlje su liberalizovale svoje ekonomske odnose sa inostranstvom u meri u kojoj je rasla konkurentska sposobnost njihovih privreda.

Uprkos hvalospevima deregulaciji, i u razvijenim zemljama, država bez predra-suda interveniše gde god je to u interesu domaće privrede. Tvrđava kapitalizma, SAD, u spasavanju privrede, danas, pribegava nacionalnizaciji najvećih banaka 16 General Park Čung-hi je pokrenuo korejsko „privredno čudo” krilaticom „izvoz ili

smrt”. 17 „Tojota“je posle Drugog svetskog rata počela petogodišnji plan modernizacije pro-

izvodnje sa svega 3.000 automobila mesečno. Danas je na prvom mestu u svetu – s proizvodnjom od 8 miliona vozila godišnje.


123

– „katedrala tržišne privrede“. Po rečima Bena Bernankea: „Kao što nema ateista u ratnom rovu, nema ni ideologa u finansijskoj krizi“.

5. Finansiranje obnove industrije

5.1. Izvori sredstavaGlavna prepreka na putu ponovne industrijalizacije je ekonomski zakon koji de-luje bezizuzetno kao zakon gravitacije: sve ima cenu, a svaku cenu neko mora da plati. Pitanje je iz kojih izvora naša zemlja može da finansira ponovnu indu-strijalizaciju? Sada je jasno samo jedno: ni po koju cenu ne sme biti ponovljeno iskustvo industrijalizacije iz doba SFRJ – da se poljoprivreda žrtvuje za novu prvobitnu akumulaciju kapitala.18

Teorijski, postoje tri izvora sredstava: domaća štednja, strana neposredna ulaga-nja i strani zajmovi.

a) U nas se, pretpostavlja da domaća štednja ne može biti osnov za brzi privred-ni razvoj. Rasuđivanje je da u privredi s niskim dohotkom po stanovniku, i raspoloživi dohodak je nužno nizak. Čak i pri visokoj stopi štednje, apsolutni iznos štednje bio bi nizak.

Glavni izvor štednje – preduzeća, država je otuđila. Iz ekonomske azbuke se zna da se jedan izvor prihoda može otuđiti samo pod jednim uslovom: da se dobijenim sredstvima pribavi drugi izvor prihoda i to s višom stopom prinosa. U suprotnom, otuđivanje izvora prihoda znači ukidanje ekonomske osnove op-stanka.

b) Srbija je zvanično opredeljena za „otvorenu tržištu privredu“. To znači, iz-među ostalog, uključivanje u sve oblike međunarodnog kretanja kapitala. Po pretpostavci, priliv stranog kapitala omogućava ukupna ulaganja veća od do-maće akumulacije. 19

Strani preduzetni kapital pritiče ritmom nedovoljnim za polet domaće privrde, pa „oskudicu„ u kapitalu država rešava spoljnim zaduživanjem.

c) Uzimanje stranih zajmova opravdano je pod uslovom da se poštuju „zlatna pravila“ zaduživanja:

18 Savić, nav. delo. 19 Savin, nav. rad.


124

(aa) da se uzajmljena sredstva ulože u domaću privredu uz stopu prinosa višu od kamatne stope koja se duguje zajmoprimcu;

(bb) da se uzajmljenim sredstvima uvećava izvozna moć zemlje tako da uzjamljena sredstva mogu da se otplaćuju u valuti koju zajmoprimac prihvata.

Najbolji dokaz da dug ne mora biti „zao drug” su uspešne zemlje: Japan i Južna Koreja, koje su ostvarile svoja „privredna čuda” bez stranih ulaganja. Koristile su strane zajmove koje su upotrebljavale s visokom proizvodnošću. Do 1987. Juž-na Koreja je uvezla oko 56 milijardi dolara stranog kapitala. Od toga, 94% bili su strani zajmovi, a svega oko 6% strana ulaganja. Tek pod pritiskom iz inostran-stva, i Japan i Koreja su se „otvorili”prema stranom preduzetnom kapitalu.

Dakle, „dug nije zao drug” zemljama koje su sposobne da ga unosno koriste.

Jedan od činilaca nevolja naše privrede je što se strani zajmovi ne koriste proi-zvodno. Raste rizik da zemlja upadne u krizu otplatne sposobnosti. Ova nevolja povlači drugu. Odavno je uočeno da strani preduzetni kapital najmanje hita u prezadužene zemlje. Prezaduženost je upozorenje za vlasnike kapitala da u datoj zemlji ne postoji okruženje za unosno poslovanje. Drugim rečima, zemlje u koji-ma ne postoje uslovi za unosno korišćenje stranih zajmova, nisu privlačne ni za strani privatni preduzetni kapital.

5.2. Traženje izlazaPitanje je da li je u Srbiji oskudica u kapitalu smetnja za ponovnu industrijaliza-ciju na novim tehnologijama.

Razume se da bi bilo dobro da stranci ulažu u obnovu domaće industrije. No, iskustvo pokazuje, da oni ne hrle da svoj kapital ulažu u našu privredu. Malo pomaže podmićivanje stranih vlasnika kapitala u vidu visokih povlastica.

Srbija će volens-nolens morati da se sve više oslanja na domaće izvore finansira-nja obnove industrije.

a) Naša država treba da stvara odgovarajuće uslove za unosno ulaganje doma-ćeg kapitala. Upravo bi takvi uslovi bili najmoćniji podsticaj za priliv stranih ulaganja.

b) Koliko je novih radnih mesta u industriji moglo biti otvoreno da su sredstva od prodaje društvenih preduzeća bila ulagana u proizvodna ulaganja? I Srbija bi – poput Nemačke, Japana i Koreje – trebalo da osnuje razvojnu finansijsku ustanovu u kojoj bi bila sabrana sredstva koja su sada rascepkana u velikom broju raznih fondova i agencije.


125

c) Država bi trebalo da ima većinsko učešće i u bar tri velike komercijalne banke – koje bi poslovale prema uslovima banaka u uspešnim tržišnim privredama – kako bi se razbio oligopol stranih banaka na domaćem tržištu, i pokrenulo kreditiranje obnove domaće industrije.

d) Deficitarno finasiranje je opravdano, ako je efikasno. Ono bi bilo posebno poželjno za vraćanje u pogon fabrika koje su veštački učinjene nerentabilnim i zatvorene.

e) Trebalo bi imati poseban program za privlačenje „etno kapitala” i „izbeglog kapitala”.

f) Po uzoru na razvijene zemlje, treba koristiti „akcionarstvo zaposlenih” ESOP (ESOP – Employee Stocks Ownership Plan). S obzirom na to, da je nezapo-slenost glavna nevolja Srbije, bilo bi razumno proučiti iskustvo razvijenih zemlja, posebno evropskih, i doneti poseban zakon o „akcionarstvu zaposle-nih“.

Bolje je pitanje nezaposlenosti rešavati pomoću zakona, nego da nezaposleni uzi-maju zakon u svoje ruke.

5.3. Primeri za ugledU pogledu prevladavanja oskudice u kapitalu, posebno je poučan „Maršalov plan”: nije presudan iznos sredstava nego način njihovog korišćenja. U raspodeli sredstava iz „Maršalovog plana” druge zemlje su bolje prošle: Britanija ($3,2 mi-lijarde), Francuska ($2,8 milijardi), države Beneluksa ($1,5 milijardi), Italija ($1,5 milijardi). Nemačkoj je zapalo samo 1,4 milijarde dolara u periodu 1948–52. Ona je time započela svoje „privredno čudo”, a nijednoj drugoj korisnici sredstava iz „Maršalovog plana” to nije pošlo za rukom. U Nemačkoj su sredstva delotvorno iskorišćena preko Kreditnog fonda za obnovu (Kreditanstalt für Wiederaufbau – KfW) osnovanog 1948.20 S obzirom na efiaksnost s kojom su kortišćeni kre-diti KfW, Nemačka bi ostvarila „privredno čudo” i bez pomoći iz „Maršalovog plana”.21

Japan je takođe imao posebnu finansijsku ustanovu za obnovu i razvoj, ali je glavni izvor finansiranja „privrednog čuda” bila unutrašnja štednja.

5.4. Snaga moralnog činioca Od Starih Grka i Rimljana zna se da pravni poredak, a to znači država, ne može dejstvovati u moralnoj praznini. U kolikoj meri je moralni činilac važan u razvo-

20 Šta je „stvarno” Maršalov plan?, Strateške studije, 1999, br. 6, Schiller Institut, Min-hen. Korišćen prevod „Mir znači razvitak”, str. 6.

21 Isto.


126

ju privrede, najbolje pokazuju Japan i Nemačka. Obe zemlje su, zahvaljujući u velikoj meri moralnim činiocima, izrasle iz poraza.

Do Drugog svetskog rata stopa štednje u te dve zemlje bila je skromna. Po Kazuo Satou, ona je u periodu 1885–1939. u Japanu iznosila oko 3% godišnje u proseku. Od sredine ’50-ih godina 20. veka, kreće se između 30% i 35% DBP.22 Dakle, ni Japanci se nisu rađali s većom urođenom sklonošću ka štednji od drugih naroda. Štednju kao vrlinu su, kao i Nemci, stekli tek nakon poraza u Drugom svetskom ratu.

U Nemačkoj i Japanu postojala je visoka svest svih društvenih činilaca o nužno-sti udruživanja napora za izrastanje iz poraza. U istom smeru su delovali svi „so-cijalni partneri“ – radnici, poslodavci i država. Stanovništvo je pokazalo visoku spremnost da podnosi žrtve za obnovu.

Pitanje je svakako, zašto je stanovništvo u zemljama gubitnicama pristajalo na ove žrtve. Razlog treba tražiti ne samo u svesti da je poraz pretrpljen, nego i u poverenju u vođstvo ovih zemalja. Poziv na žrvtovanje je praćen i obavezom države da obezbedi učešće svih u plodovima obnove. Ovo obećanje upravljači su održali. U ovim zemljama, pravednost raspodele dohotka bila je viša nego u zemljama pobednicama. U Japanu Đini indeks je iznosio 24,9, što je niže nego u Švedskoj. Pravednost u raspodeli nacionalnog dohotka pokazala se kao važan činilac „privrednih čuda” i u Japanu i u Nemačkoj. To im je obezbeđivalo prista-janje na žrtve i otuda politički i socijalni mir, pogodan za ekonomski razvoj.

U Nemačkoj, nakon Drugog svetskog rata, ključni sastojak koncepcije „socijal-no-tržišne privrede” je sintetizovanje tržišnog načina poslovanja sa socijalnom solidarnošću. Jednaku zaštitu države uživa svih jedanest oblika svojine. U Japa-nu cela privreda je dejstvovala kao jedno preduzeće („Japan akcionarsko druš-tvo“) u kome se svi – i radnici i poslodavci – žrtvuju za državu.

Šta je glavna nevolja Srbije? U njoj ne postoji kolektivna svest o odgovornosti za državu i društvo. Ideološki postulati koriste se za razvlačenje nacionalnog bogatstva u vidu privatizacije po svaku cenu, bez obzira na ekonomske, socijalne i političke posledice i kao što stoji na koricama jedne knjige velikog srpskog pri-jatelja Arčibalda Rajsa – Srbi su sebi najveći neprijatelji.

Zloupotebe stranačkih nameštenika u javnim preduzećima koriste kao razlog da se javna preduzeća što pre privatizuju; neće biti visokih apanaža. Ne postavlja se pitanje da li je pametno sebi zapaliti kuću da bi se miševi isterali s tavana.

22 Kazuo, S. (1997), „Saving and Investment”, in: Yamamura, K. and Y. Yasuba (eds), The Political Economy of Japan, Volume I, The Domestic Transformation, Stanford University Press, Stanford, California, pp. 139–140.


127

Domaćinsko gazdovanje nacionaonim bogatstvom mora biti jednako odgovorno bez obzira na oblik svojine; i državna i privatna imavina su deo nacionalnog bogastva.

6. Umesto zaključka

Šta država danas treba da uradi? Čini se da bi pre svega trebalo da:

a) Sroči novu industrijsku politiku, koja uključuje, između ostalog, zaštitu do-maće industrije u meri koju dopuštaju pravila Svetske trgovinske organizaci-je, sa pravom na zaštitu novih industrija u „vaspitnom periodu” (infant indu-stry argument) i zaštitu poljoprivrede, po ugledu na EU.

b) Izvrši analizu dosadašnje privatizacije kako bi se unele odgovarajuće isprav-ke u obrazac privatizacije.

c) Donese Zakon o akcionarstvu zaposlenih; zaposlenima treba priznati pravo da učestvuju u privatizaciji: (a) preostalih društvena preduzeća i (b) privati-zovanih preduzeća koja su postala nerentabilna.

d) Obezbedi kreditiranje domaće industrije preko Fonda za kreditiranje obnove industrije i preko komercijalnih banaka.

e) Stvara investiciona klima za domaća i strana ulaganja.

Literatura

1. Babić, B. (1996), Prelaz u tranziciji, Prometej, Beograd.

2. Babić, B. (2007), Ekonomija Azije, Megatrend univerzitet, Beograd.

3. Gnjatović, D. (2007), Ekonomija Srbije, Megatrend univerzitet, Beograd.

4. Ichimura, S. (2002), Politička ekonomija japanskog i azijskog razvoja, ECMR, Beograd.

5. Yifu, L., C. Fang & L. Zhou (2001), Kotaйskoe čudo – Ekonomičeskaя re-forma Strategiя razvitiя, Institut stran Dalьnego Vostoka, Moskva, str.129–133.

6. Savin, D., Ključni elemnti industrijske politike Srbije, Institut ekonomskih nauka, Beograd.

7. Savić, Lj. (2009), Ekonomika industrije, Ekonomski fakultet, Beograd.

129

Prof. dr Dragana Gnjatović i mr Ana Jovancai

STEPEN SPOLJNE zADUŽENOSTI SRBIJE

U ovom radu se ispituje stepen spoljne zaduženosti Srbije kao kvantitativni poka-zatelj odnosa ukupnog spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda i kao pokazatelj odnosa nosilaca ekonomske politike prema gomilanju dugova i odlaganju otplate finansijskih obaveza prema inostranstvu. Posebna pažnja se poklanja činjenici da nosioce ekonomske politike u Srbiji ne zabrinjava to što zemlji preti dužnička kriza koja lako može da preraste u državno bankrotstvo.

Stepen spoljne zaduženosti kao pokazatelj rizika od državnog bankrotstva

Do državnog bankrotstva dolazi kada zemlja dužnik oglasi poveriocima da ne može dalje da otplaćuje svoje finansijske obaveze pod prvobitno ugovorenim uslovima. Državnom bankrotstvu prethodi gomilanje dugova koji nastaju kao posledica neproduktivnog korišćenja zajmova. U istoriji balkanskih država koje su sve siromašne u raspoloživom kapitalu, državna bankrotstva su, po pravi-lu, nastupala u vreme velikih političkih i ekonomskih kriza i promena politič-kih i ekonomskih sistema, kada su nastajali neizdržljivi budžetski deficiti. Prva ovakva državna bankrotstva zabeležena su u vreme kapitalističke evropeizacije balkanskih zemalja, tokom ’80-ih i ’90-ih godina 19. veka, posle viševekovnog života u sastavu osmanske feudalne države.1 Kraljevina Srbija je bankrotirala 1894. godine i bila je prinuđena da naredne godine potpiše tzv. Karlsbadski aran-žman kojim su svi petoprocentni državni zajmovi bili unificirani u jedan nov dugoročni, četvoroprocentni zajam. Nakon toga, evropska finansijska tržišta bila su više od deceniju zatvorena za Srbiju. Vek kasnije, dužnička kriza zahvatila je zemlje centralne i jugoistočne Evrope, u vreme odumiranja političkog i privred-nog sistema – socijalizma. SFR Jugolsavija je 1982. godine proglasila državno bankrotstvo i u uslovima jake makroekonomske nestablnosti započela proces preuređivanja spoljnog duga.2 Ovaj proces je za Srbiju dovršen tek posle poli-

1 Bernholz, P. (2008), „Government bankruptcy of Balkan nations and their consequ-ences for money and inflation before 1914: A comparative analysis”, Bank of Greece Working Paper, No. 74.

2 Avramon, R. & D. Gnjatović (2008), „Stabilization policies in Bulgaria and Yugosla-via during communism’s terminal years”, Bank of Greece Working Paper, No. 81.


130

tičkih promena na početku 21. veka, kada je otpisan deo duga prema Pariskom i Londonskom klubu, a otplata ostatka „starog” duga reporgramirana. Tek tada je strano finansijsko tržište ponovo otvoreno za privredu Srbije.

Dakle, za zemlju koja proglasi državno bankrotstvo, cena koju mora da pod-nese je zatvaranje međunarodnog tržišta kapitala. Poučeni iskustvom ’80-ih, u nameri da zaštite svoj kapital od obezvređivanja i propasti, strani finansijeri više ne čekaju trenutak da zemlja dužnik javno prizna da nije u stanju da pod prvobitno ugovorenim uslovima izmiruje svoje finansijske obaveze, već konti-nuirano ispituju da li postoji rizik od državnog bankrotstva. Razvijena je nova grana ekonomskog predviđanja, poznata pod nazivom „analiza rizika državnog banktostva” (country risk analysis).3 Rezultati predviđanja rizika državnog ban-krotstva upozoravaju na to da li je zemlja dužnik kreditno sposobna u kratkom roku. Ova predviđanja imaju veliki uticaj na odluke stranih finansijera da li će i po kojoj ceni odobravati zajmove preduzećima, bankama i vlastima zemlje čija se kreditna sposobnost procenjuje.

Rizik državnog bankrotstva se ispituje praćenjem niza makroekonomskih poka-zatelja. Među njima, ključnu ulogu imaju indikatori stepena spoljne zaduženosti konkretne zemlje. Stepen spoljne zaduženosti meri se različitim pokazateljima, a među njima najčešće je korišćen odnos veličine spoljnog duga i bruto doma-ćeg proizvoda.4 Svetska banka smatra da je zemlja visoko zadužena i da ulazi u zonu rizika od državnog bankrotstva, ako odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda pređe 80%.5 Dakle, uobičajeno je da se ovaj indikator stepena spoljne zaduženosti koristi kao kvantitativni pokazatelj koji ukazuje na kapacitet zemlje dužnika da otplaćuje spoljni dug. Pri tome, pod stalnim pritiskom kratkoročnog gledanja na spoljno-finansijske obaveze zemlje dužnika, veoma često se prene-bregava činjenica da pomenuti indikator stepena spoljne zaduženosti nije samo kvantitativni već i kvalitativni pokazatelj. Ako se posmatra kretanje stepena spoljne zaduženosti tokom određenog perioda, dobija se posredno uvid u to ko-liko su strani zajmovi u funkciji privrednog rasta i razvoja.6 Ako strani zajmovi doprinose privrednom rastu i razvoju, stepen spoljne zaduženosti neće dostići kritičnu granicu, pa samim tim neće nepovoljno uticati na kreditnu sposobnost 3 Ribiero, R. D. (2001), Country Risk Analysis, IBI Minerva Program, George Washin-

gton University.4 O različitim indikatorima stepena spoljne zaduženosti videti u studiji: Loser, C. M.

(2004), „External debt sustainabiility – Guidlines for low- and middle-income coun-tries”, G-24 Discussion Paper, No. 26, UNCTAD.

5 Drugi indikator stepena spoljne zaduženosti koji koristi Svetska banka je odnos duga prema godišnjem izvozu robe i usluga. Kada ovaj odnos premaši 220%, zemlja se svsrtava u visokozadužene.

6 Savin, D. (2004), „Zaduženost Srbije i privredni rast”, Spoljna zaduženost SRJ – Sta-nje, perspektive, politika, Ekonomski anali, tematski broj, str. 31–36.

Stepen spoljne zaduženosti Srbije

131

zemlje u inostranstvu, niti će otplata spoljnog duga preterano opterećivati buduće generacije. U tom smislu je neophodno podvući koliko je velika odgovornost no-silaca ekonomske politike prema pitanju korišćenja inostranih zajmova. Iz ovog ugla posmatrano, stepen spoljne zaduženosti, kao kvalitativni pokazatelj, u kraj-njoj instanci govori o kapacitetu vlade zemlje dužnika da efikasno upravljanja spoljnim dugom u sklopu politike privrednog rasta.

U zemlji siromašnoj kapitalom, kao što je to slučaj sa Srbijom, od ključnog znača-ja je kako nosioci ekonomske politike prilaze pitanju zaduživanja u inostranstvu. U nedostatku domaće akumulacije za razvoj, Srbija mora da se oslanja na strane zajmove. Zbog toga je od primarnog značaja da se inostrani zajmovi koriste u produktivne svrhe, odnosno da se ovim skupim izvorima kapitala finansiraju, pre svega, investicije u izgradnju infrastukture, uvoz opreme i tehnologije. Jedino se na taj način stvara temelj za privredni razvoj u kojem će izvozno orijentisani sektori privrede zarađivati za otplatu spoljnog duga.

Da bi se došlo do saznanja, kako nosioci ekonomske politike u Srbiji shvataju zaduživanje u inostranstvu, potrebno je, dakle, da se stepen spoljne zaduženosti posmatra dinamički, kao odnos kretanja spoljnog duga i bruto domaćeg proi-zvoda tokom vremena. Uvažavajući ustaljenu praksu međunarodnih finansija da je zemlja u dužničkom problemu ukoliko odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda pređe 80%, a imajući u vidu da će se Srbija već do kraja 2009. godine približiti ovoj granici, ili čak preći ovu granicu, jasno je da već postoji rizik od novog državnog bankrotsva. Zbog toga je od ključnog značaja razmatrati odnos nosilaca ekonomske politike u Srbiji ne samo prema gomilanju već i prema even-talnoj promeni prvobitno ugovorenih uslova otplate spoljnog duga.

Rizik od državnog bankrotstva Srbije – kvantitativna analiza

Smatra se da se rizik od državnog bankrotstva povećava ako spoljni dug raste brže od bruto domaćeg proizvoda.7

Nesporna je činjenica da je bruto domaći proizvod Srbije rastao tokom prve de-cenije 21. veka, sve do druge polovine 2008. godine, da bi pod uticajem opšte međunarodne ekonomske krize tada bio zabeležen njegov pad. Na početku 2001. godine, BDP Srbije bio je 12,8 miliardi evra, a sredinom 2008. ostvaren je BDP od 34,2 milijarde evra (grafikon 1). Ostavljajući ovom prilikom po strani koliko su pojedine delatnosti doprinele rastu BDP Srbije, činjenica je da je ostvareni privredni rast meren rastom BDP doprineo rastu dohotka po stanovniku u meri

7 Op. Cit.


132

koja je bila dovoljna da Srbija prestane da se kvalifikuje za inistranu ekonomsku pomoć.8

Grafikon 1: Kretanje BDP Srbije 2001 – VII 2009.

U milionima evra

Izvor: Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, jul 2009.

Privrednom rastu u znatnoj meri je doprinosio strani kapital koji su banke i pre-duzeća uzimale u obliku zajmova. Deo ovih zajmova, međutim, iskorišćen je u neproduktivne svrhe, o čemu govori kontinuirano brži rast spoljne zaduženo-sti privatnog sektora od rasta BDP (grafikon 2). Potpuno liberalizovana politi-ka kreditnih odnosa privrede i banaka sa inostranstvom, u uslovima precenjene vrednosti dinara u odnosu na evro, stvorila je pogodno tle za nova zaduživanja. Od 2001. do kraja 2008. godine, zaduženost privatnog sektora u inostranstvu povećala se sa 2,3 milijarde evra na 15,4 milijardi evra. Dakle, u posmatranom periodu BDP Srbije je porastao 2,8 puta, a spoljni dug privatnog sektora 6,7 puta. Ovakva kretanja imala su za posledicu naglo povećanje stepena spoljne zadu-ženosti privatnog sektora (tabela 1). Dok je 2001. godine, odnos spoljnog duga privatnog sektora i ostvarenog bruto domaćeg proizvoda bio 14,5%, ovaj odnos je 2008. godine dostigao 45%. U prvoj polovini 2009. godine, posmatrani odnos je nastavio da se pogoršava, s tim što je došlo do pada BDP Srbije, a spoljni dug privatnog sektora je i dalje u porastu.

Grafikon 2: Kretanje BDP i spoljnog duga privatnog sektora Srbije 2001 – VII 2009.

Izvor: Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija, za mesec jul 2009.

8 Gnjatović, D. (2007), „Kapacitet otplate spoljnog duga”, Ekonomsko finansijski odno-si Srbije sa inostranstvom, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 71–80.


133

Tabela 1: Odnos spoljnog duga privatnog sektora i BDP Srbije

18,3 % 14,5% 14,4% 17,0% 26,2% 36,0% 39,4% 45,0% 47,7%

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.VII

2009.


Zahvaljujući otpisu dela duga Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, spoljni dug javnog sektora Srbije apsolutno je smanjen za trećinu nakon 2000.godine (grafikon 3). Zbog toga se tada stalno poboljšavao stepen spoljne zaduženosti javnog sekora Srbije, meren odnosom spoljnog duga javnog sektora i BDP (tabela 2). Međutim, počev od 2008. godine, ova povoljna kretanja su prekinuta, jer je Republika Srbija počela da se intenzivno zadužuje u inostranstvu, prvestveno da bi finansirala rastući deficit državnog budžeta.

Grafikon 3: Kretanje BDP i spoljnog duga javnog sektora Srbije 2001 – VII 2009.


Tabela 2: Odnos spoljnog duga javnog sektora i BDP Srbije

78,0% 52,6 % 47,9% 37,3% 38,0% 27,3% 20,7% 19,4% 23,5%

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.VII

2009.


Nagomilani spoljni dug privatnog sektora i rastući spoljni dug javnog sektora uticali su na pogoršanje stepena spoljne zaduženosti Srbije tokom 2008. i u prvoj polovini 2009. godine (grafikon 4 i tabela 3). Dok se do 2007. godine, pogoršavao isključivo stepen spoljne zaduženosti privatnog sektora zbog bržeg rasta spoljnog duga ovog sektora od rasta BDP, dotle se danas situacija dodatno komplikuje činjenicom da, počev od 2007. godine, spoljni dug javnog sektora takođe raste brže od BDP.


134

Grafikon 4: Kretanje BDP i ukupnog spoljnog duga Srbije 2001 – VII 2009.


Tabela 3: Odnos ukupnog spoljnog duga i BDP Srbije

96,4 % 67,1% 62,3 % 54,3 % 64,2 % 63,3% 60,2% 64,4% 71,2%

2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.VII

2009.


Ukoliko se nastavi sadašnji rast ukupnog spoljnog duga, vrlo brzo će biti ponište-ni povoljni efekti otpisa dela spoljnog duga Pariskom i Londonskom klubu pove-rilaca, na stepen spoljne zaduženosti Srbije. Godine 2001, visoko zadužena Srbija je ušla u pregovore o otpisu dela spoljnog duga kada je odnos spoljnog duga pre-ma bruto domaćem proizvodu bio 94%. Tabela br. 3 pokazuje da se Srbija ponovo približava ovako nepovoljnom odnosu spoljnog duga i BDP, zbog visokog rasta zaduživanja ne samo više privatnog već i javnog sektora u inostranstvu. Imajući u vidu ove činjenice, moguće je zaključiti da je Srbija danas zemlja rastućeg rizi-ka od državnog bankrotstva.

Rizik od državnog bankrotstva Srbije – kvalitativna analiza

Smatra se da se rizik od državnog bankrotstva povećava ako se vlada „pilićarski” odnosi prema gomilanju i otplati spoljnog duga. Velimir Bajkić je još 1926. godi-ne zapisao da odnos dužnika prema njegovim finansijskim obavezama može biti: patrijarhalni i pilićarski.9 Prema patrijarhalnom, tradicionalom pristupu, otplata duga se smatra moralnom kategorijom. Tradicionani dužnik se obavezuje javno da će upotrebiti pozajmljeni novac za brižljivo isplanirane, unapred predviđene

9 Bajkić, V. (1926), Seljački kredit, Beograd, str. 32.


135

svrhe i da će taj novac vratiti, zajedno sa ugovorenom kamatom, u ugovorenom roku. Tradicionalni dužnik drži do svoje kreditne sposobnosti koju smatra uzvi-šenom, nepromenljivom kategorijom, jer on poštuje prvobitno ugovorene uslove otplate zajma.

Prema pilićarskom, pragmatičnom pristupu, pak, otplata duga se ne smatra mo-ralnom već političkom kategorijom. Dužnik ne vidi da je potrebno da sebe javno obaveže u koje svrhe će utrošiti pozajmljeni novac niti da dug mora da vrati po prvobitno ugovorenim uslovima. Kreditna sposobnost pilićarskog dužnika pod-leže promenama, jer on polazi od datosti da svaka obaveza može i da se ne plati ako se za to nađe zakonska podloga. Prvobitno ugovoreni uslovi otplate spoljnog duga nisu visoko rangirani na skali njegovih priroteta. Kada nedostaje novaca, prioritet je naći zajam po svaku cenu, što se nikako ne dovodi u vezu sa njegovom budućom otplatom.

Nosioci ekonomske politike u Srbiji imaju pragmatičan odnos pream gomilanju i otplati spoljnog duga. Oni smatraju da „postoji prostor za dodatno zaduživanje u inostranstvu, jer je učešće javnog duga u BDP znatno niže od 60%, a novo zaduživanje treba iskoristiti za budžetsku podršku”. Nije teško proniknuti u ovu do krajnosti racionalizovanu dedukciju koja je rezultat mišljenja na visokom ni-vou apstrakcije. Naime, nosioci ekonomske politike u Srbiji polaze od pogrešne pretpostavke da visok, stalno rastući spoljni dug privatnog sektora nije nikako njihov problem. Oni apstrahuju činjenicu da je veličina ukupnog spoljnog duga, a ne samo spoljnog duga javnog sektora, ključna makroekonomska varijabla u pro-ceni kreditne sposobnosti zemlje dužnika.10 Ova pogrešna polazna pretpostavka svodi problematku ispitivanja stepena spoljne zaduženosti Srbije samo na spoljni dug javnog sektora. Međutim, u praksi međunarodnih finansijskih institucija, kapacitet otplate spoljnog duga i rizik od eventualnog državnog bankrotstva po-smatraju se u kontekstu ukupne spoljne zaduženosti zemlje. Ovo stoga što se inostrani krediti u celini posmatraju kao mogući generator privrednog rasta na godišnjem nivou i stvaranja osnove za servisiranje spoljnog duga.11

Kada su već apstrahovali spoljni dug privatnog sektora, nosioci ekonomske poli-tike u Srbiji računaju koliko je javni sektor zadužen u inostranstvu. Da bi doka-zali da je zaduženost javnog sektora umerena, pa je zbog toga, navodno, Srbija sva umereno zadužena, oni kažu da je odnos javnog duga i bruto domaćeg pro-izvoda daleko niži od 60%, što je prema kriterijumima Evropske unije, gornja granica izdržljivosti dužničkog tereta. Ovo tvrđenje zasnovano je na još jednoj metodološkoj grešci. Greška je u tome što se jedan od fiskalnih kriterijuma kon-vergencije ekonomskih politika zemalja Evropske unije koristi kao relevantan

10 Ribiero, R. D., op. cit., str. 43.11 Op. cit,


136

za izračunavanje stepena spoljne zaduženosti Srbije. Kriterijumi konvergencije, među njima i onaj koji se odnosi na ograničavanje odnosa javnog duga i bruto domaćeg proizvoda na 60%, utvrđeni su u Mastrihtu 1992. godine, u fazi pripre-ma za uvođenje jedinstvene monetarne jedinice u Evropskoj uniji. Smatralo se da je za održavanje makroekonomske stabilnosti, koja je bila neophodan uslov za faktičku sabilizaciju nacionalnih valuta i fiksiranje njihovih međusobnih odnosa vrednosti, neophodno da javni dug bude u okvirima u kojima neće imati infla-torno dejstvo u privredi. Na osnovu opsežnih istraživanja, stručnjaci Evropskog monetarnog instituta došli su do zaključka da je održavanje makroekonomske stabilnosti u zemlji koja namerava da uđe u zonu evra, moguće samo ukoliko je odnos njenog spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda ispod 60%.12 Šire posma-trano, fiskalni kriterijum konvergencije Evropske unije koji postavlja gornju gra-nicu odnosa javnog duga i bruto domaćeg proizvoda na 60%, može da se koristi kao mera odživosti makroekonomske stabilnosti u zemlji, a ne kao mera stepena njene spoljne zaduženosti.

Zašto nosioci ekonomske politike koriste jedan fiskalni kriterijum konvergencije Evropske unije kao indikator spoljne zaduženosti Srbije? Zato što je ključni cilj njihove ekonomske politike, koju sprovode dosledno, obaranje inflacije i postiza-nje cenovne stabilnosti na unutrašnjem tržištu. Tako oni smatraju da dok je odnos spoljnog duga javnog sektora i bruto domaćeg proizvoda ispod 60%, novi dr-žavni zajmovi u inostranstvu ne mogu da naruše unutrašnju cenovnu stabilnost. Činjenica, da rast spoljne zaduženosti javnog sektora, u uslovima stalnog rasta spoljnog duga privatnog sektora, preti da uvede zemlju u dužničku krizu i iza-zove rizik od državnog bankrotstva, za njih nije relevantna. Ako do toga i dođe, oni će pragmatično proglasiti državno bankrotstvo i ponovo pozvati poverioce da preurede uslove otplate spoljnog duga Srbije.

Može se zaključiti da sadašnje pogoršanje kreditne sposobnosti Srbije, u ino-stranstvu nije kriterijum vlade koliko će se zaduživati u inostranstvu. Ne može-mo se otrgnuti utisku da je državno bankrotstvo moguća, racionalna, politička kalkulacija nosilaca ekonomske politike u Srbiji.

12 Jovancai, A. (2007): „Značaj budžetske discipline za efikasnost privrede Srbije”, Po-boljšanje efektivnosti i efikasnosti preduzeća i privrede, Megatrend ubiverzitet, str. 269–284.

137

Prof. dr Ivica Stojanović

UzROCI I POSLEDICE „KONSTRUKCIONE GREŠKE” PRIVREDNIH REFORMI U SRBIJI

Uvod

Nosioci ekonomske vlasti u Srbiji su početkom dvadeset prvog veka zaista imali šansu da se pre početka realizacije radikalnih privredno-sistemskih promena, vrlo studiozno upoznaju sa dobrim i lošim i praktičnim i teorijskim iskustvima drugih bivših socijalističkih zemalja koje su takve promene sprovodile oko 10 go-dina. I ne samo to, u zemlji je postojao jedan vrlo povoljan društveni, socijalni, pa i politički ambijent da se krene u ozbiljan razvojni model koji bi doveo do mnogo boljih privrednih rezultata krajem prve decenije dvadeset prvog veka, nego što su ti rezultati danas. Takođe i međunarodne okolnosti nisu više bile tako otežava-jući faktor privrednog razvoja kao što su bile tokom devedesetih godina prošlog veka. Naime, sada već imamo i pisana svedočenja ozbiljnih intelektualaca da je tokom devedesetih godina bilo vrlo ozbiljnih međunarodnih ograničenja u po-gledu izbora razvojnog modela privrede.1 Početkom dvehiljaditih godina, takvih ograničenja nije bilo i manevarski prostor za izbor odgovarajućeg razvojnog mo-dela bio je mnogo veći. Analiza ekonomskih, društvenih, socijalnih, političkih i međunarodnih razloga, zbog čega se izabrao najlošiji razvojni model, prevazilazi

1 „Zapravo, mi tu imamo prvi put veoma autoritativan komentar sa vrha Klintonove administracije, nešto što smo ranije pretpostavljali, sada je potvrđeno. To dolazi od Strouba Talbota, koji je vodio zajednički obaveštajni komitet za diplomatiju Pentago-na i Stejt departmenta i to tokom čitavog tog procesa, uključujući i bombardovanje – što je dakle, sam vrh Klintonove administracije. On je upravo napisao predgovor za knjigu svog direktora za vezu Džona Norisa i u tom pregovoru on kaže da, ako zaista želite da shvatite kakvo je bilo razmišljanje u vrhu Klintonove administracije, treba pročitati Norisovu knjigu i ono što on kaže: da stvarni cilj tog rata nije imao nikakve veze sa brigom za kosovske Albance. Stvarni uzrok bilo je to što Srbija nije sprovodila tražene socijalne i ekonomske reforme, što znači da je to bio poslednji ugao Evrope koji se nije povinovao neoliberalnim programima pod upravom SAD, pa je to moralo da bude uklonjeno. To je stanovište samog vrha. Opet, mogli smo to pogoditi, ali ja nisam nikada video da je to ranije rečeno.” Noam Čomski, nedelja 7. maj 2006, „Poli-tika”


138

potrebe ovog rada, ali je činjenica da privredni rezultati na izmaku protekle de-cenije pokazuju da razvojni model ima ozbiljnu „konstrukcionu grešku”.

1. Osnovni pokazatelji razvoja privrede između 2001. i 2009. godine

Prema podacima za 2008. godinu, u Srbiji je poslovalo 89.500 preduzeća od kojih su 924 velika preduzeća, 3.500 srednja i oko 85.500 mala. Ukupan, kumulativ-ni gubitak iznosi oko 1.360 milijardi dinara. Od pomenutog ukupnog gubitka 62,5% se odnosi na 924 velika preduzeća u kojima je zaposleno 45% ili 450.000 od ukupnog broja zaposlenih. Istovremeno, od 924 velika preduzeća najmanje 800 već ispunjava sve uslove za stečaj, a polovina je izgubila celokupan kapi-tal.2 Zbog ogromnih gubitaka, preduzeća nisu sposobna da izmiruju elementarne obaveze prema dobavljačima i državi. Uz sve to, kao posledica izuzetno restrik-tivne kreditno-monetarne politike, u privredi vlada hroničan nedostatak obrtnog kapitala. Zbog toga se privreda dugoročno zadužila kod banaka za ogromnih 1.480 milijardi dinara, a takođe je uzela kratkoročne pozajmice između 500 i 600 milijardi dinara. Dakle, godišnji ceh privrede samo za kamatu je oko 200 milijardi dinara.

Kada su u pitanju ekonomski i finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom u prvih osam, odnosno devt meseci 2009. godine, skoro svi pokazatelji su lošiji nego u prethodnoj godini. Mereno većinom pokazatelja, Srbija je prezadužena zemlja.

• Iznos bruto spoljnog duga je znatno povećan, pa je krajem septembra pre-mašio 23,1 milijarde dolara i bio je za šest milijardi ili za oko 35 odsto veći nego na kraju istog meseca prošle godine.3 Stepen zaduženosti Srbije me-reno kvantitativnim odnosom duga i izvoza izgledao je ovako: dug je krajem 2003. godine, na primer, bio 3,11 puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini, u 2004. dug je oko 2,78 puta veći od godišnjeg izvoza robe i usluga, u 2005. godini 2,34 i u 2006. godini 2,28 puta, što je iznad granice za viso-kozadužene zemlje prema ovom kriterijumu Svetske banke.4.... Dug Srbije u 2007. godini prelazi iznos duga SFRJ koji je tokom osamdesetih godina proš-log veka iznosio najviše 22 milijarde dolara. Inostrani dug Srbije povećan je sa 10.830 milijardi dolara (što je 11.658 milijardi evra) u 2000. godini, na 26.236 milijardi dolara u 2007. godini (ili izraženo u evrima – 17.789 milijar-

2 Videti: deo istraživanja: Rankovića, J. (2009), „Preti nam kolektivni bankrot”, broj 428.

3 Podaci preuzeti sa internet sajtova Republičkog zavoda za statistiku i Narodne banke Srbije.

4 Izvor: Global Development Finance, 2005, str. 169.

Uzroci i posledice „konctrukcione greške” privrednih reformi u Srbiji

139

di evra). Ukupan spoljni dug Srbije na dan 31. avgusta 2008. godine iznosio je 28.928 milijardi dolara, ili 19.600 milijardi evra. Srbija ima i vrlo nepo-voljnu strukturu spoljnog duga. Nepovoljna je i struktura duga privatnog sektora, jer se najveći deo odnosi na lizing. Zadužujemo se radi kupovine robe na lizing, opreme i dr. To znači da se privatni sektor ne zadužuje u ino-stranstvu radi ulaganja u proizvodnju i pospešivanja privredne aktivnost.

• Deficit tekućih transakcija sa inostranstvom u prvih osam meseci iznosio je 3,76 milijardi dolara i veći je čak za 83% od prošlogodišnjeg u istom razdo-blju.

• Iznos novih srednjoročnih i dugoročnih kredita uzetih u prvih osam me-seci dostigao je 4,275 milijardi dolara i veći je za oko 23 procenta nego u istom periodu prošle godine.

• U prvih osam meseci izvoz robe je iznosio samo 3,849 milijardi evra i bio je za 23,4% manji nego u istom periodu prošle godine.

• Uvoz robe je iznosio 6,949 milijardi evra i bio je za 30,8% manji nego u istom periodu prošle godine.

• Spoljnotrgovinski deficit je iznosio 3,110 milijardi evra i bio je za 38,1% manji nego u istom periodu prošle godine.

• Prihodi od izvoza usluga su smanjeni za 10,3%, a rashodi takođe manji za 14,7%, a negativni saldo razmene usluga sa inostranstvom je iznosio 19,76 miliona evra.

• Vrednost izvoza robe i usluga, izražena u evrima, iznosila je samo 5,471 milijardi evra i bila je za 19,9% manja.

• Vrednost uvoza robe i usluga je iznosila 8,612 milijardi evra i bila je za 28,2% manja nego u istom periodu prošle godine.

• Negativan saldo razmene robe i usluga je iznosio 3,130 milijardi evra i bio je za 29,1% manji nego u istom periodu prošle godine.

• Neto tekući transferi su iznosili 2,265 milijardi evra i bili su za 42,9% veći nego u istom periodu 2008.g.

• Negativni saldo tekućeg računa platnog bilansa iznosio je samo 1,148 mi-lijardi evra i iznosio je samo 28,4% njegovog iznosa iz perioda januar–avgust 2008. godine, a bez zvanične pomoći, on je iznosio samo 1,255 milijardi ili samo 30,2% deficita u istom periodu prošle godine.

• Neto strane direktne investicije su iznosile samo 975,15, a njihov priliv u Srbiju samo 993,06 miliona evra.

• Korišćenje srednjoročnih i dugoročnih kredita iznosilo je 1,075, a otplate čak 1,512 milijardi evra, tj. neto suma je bila negativna – 437,5 miliona.

Zbog otpisa 550 miliona dolara duga prema Kosovu i Metohiji od strane Svetske banke, i pored novog zaduživanja, pre svega države, i kašnjenja u otplati prispe-lih anuiteta, iznos spoljnog duga nije bitnije povećan i krajem avgusta je iznosio 21,725 milijardi evra ili oko 31 milijarde dolara.


140

Svetska ekonomska kriza je doprinela značajnom preokretu u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom u 2009. godini. Međutim, ekonom-ske nevolje u Srbiji, i sva navedena smanjenja osnovnih agregata u sferi ekonom-sko-finansijskih odnosa sa inostranstvom nisu isključivo posledica svetske krize. Pored svetske ekonomske krize, nevolje u privredi Srbije su najvećim delom i posledica pogrešnog koncepta reformi koji se realizuje od početka 2001.g. Upra-vo baš taj i takav koncept, samo je doprineo da privreda Srbije bude još ranjivija na svetsku ekonomsku krizu.

Pad vrednosti izvoza robe i usluga je velikim delom posledica pada volumena svetske trgovine od 10–12% i pada cena na svetskom tržištu niza proizvoda koji imaju visoko učešće u strukturi izvoza Srbije. Međutim, ako se ima u vidu da je, po analizi Republičkog zavoda za statistiku (na uzorku koji čini 82,9% ukupnog izvoza), fizički obim izvoza u prvih sedam meseci iznosio samo 80,3% obima iz istog perioda prošle godine, ukazuje da je, pored pada volumena svetskog uvoza i niz domaćih faktora, naročito onih koji su uticali na pad industrijske proizvodnje u periodu januar–avgust od čak 17% i te kako nepovoljno uticao na izvoz robe i usluga.

Drastičan pad industrijske proizvodnje, ali i BDP (od oko 4%), kao i pad cena niza sirovina i reprodukcionih materijala najviše su doprineli smanjenju vred-nosti uvoza ovih proizvoda. Međutim, samo tim faktorom ne možemo objasniti drastičan pad fizičkog obima uvoza sredstava za rad – od čak 41,1%5. Vrlo je verovatno da je ovaj drastičan pad i posledica pada investicija u Srbiji od pre-ko 20%. A investiciona klima u Srbiji je bila i ostala vrlo slaba zbog društvene krize, pogrešnog koncepta privrednih reformi. Svetska ekonomska kriza je čak doprinela poboljšanju odnosi razmene (terms of trade). Naime, u prvih sedam meseci tekuće godine, indeks jedinične vrednosti uvoza u proseku je iznosio za period janur–juli 78,5%, a uvoza 76,8%, pa je odnos razmene iznosio 102,5%, što sa stanovišta deviznog salda nije za podcenjivanje kada se zna da je uvoz duplo veći od izvoza. Samim tim deficit spoljnotrgovinskog bilansa i tekućeg platnog bilansa su bili manji nego što bi bili da su odnosi razmene ostali nepromenjeni, a pogotovu da su pogoršani.

2. Osnovne karakteristike modela privrednog razvoja od 2001. do 2008. g. i „konstrukciona greška”

Ekonomski rast Srbije u periodu posle 2000. godine, karakterišu stope rasta koje su niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva i povećanja za-duženosti zemlje u posmatranom periodu. Inostrana sredstva nisu u dovoljnoj

5 Republički zavod za statistiku, Saopštenje br. 267, 25. 09. 2009.


141

meri alocirana u proizvodnju koja može da obezbedi privredni rast. Spoljni dug Srbije u periodu od 2000. do 2007. godine rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,5% izraženo u dolarima, dok je prosečno godišnje povećanje spoljnog duga izraženo u evrima 6,22%. U istom periodu, prosečne godišnje stope rasta bruto domaćeg proizvoda Srbije iznose oko 5,5%, što znači da povećan priliv inostra-nih sredstava nije pratilo adekvatno povećanje stopa privrednog rasta. Ako se pri tome, još i zna, da su u strukturi stope privrednog rasta uglavnom usluge, a indu-strije skoro i da nema, jasno je da se sa zaduženim sredstvima postupalo potpuno nedomaćinski. Dakle, dizali su se krediti koji nisu ulagani u nove tehnologije i takvo prestrukturiranje privrede koje će ostvarivati dovoljan profit za vraćanje glavnice i kamate, a stiglo vreme da se krediti otplaćuju. I, šta sad?

Navedeni podaci jasno ukazuju da se naš ključni problem sastoji u tome što model razvoja od 2001. do 2008. nije održiv, jer ima „konstrukcionu grešku”. Konstukciona greška je došla do izražaja kada zbog svetske ekonomske krize 2008. godne, više nije bilo jednog dela priliva kapitala iz inostranstva. Od 2008. godine, na površinu je jasno izašla činjenica da privredna struktura Srbije koja je stvorena posebno od 2001. do 2008. godine, nije sposobna da se samorepro-dukuje i razvija bez kapitala iz inostranstva, da produktivno povećava zaposle-nost, da se razdužuje i da održava makroekonomsku stabilnost. Dakle, u samom privrednom modelu razvoja koji je stvarao određenu strukturu privrede, postoji „konstrukciona greška”.

Nosioci ekonomske vlasti u Srbiji su se početkom dvehiljaditih godina opredelili da u praksi sprovode model „slobodnog tržišta”6 (free market) i realizuju sledeće privredno-sistemske promene: makroekonomsku stabilizaciju (identifikovanje internog i eksternog duga, rekapitalizacija banaka, finansijska disciplina, poli-tika deviznog kursa), korporativizaciju (mala i srednja preduzeća, velika predu-zeća, prirodni monopoli), privatizaciju (vitalna preduzeća, poslovno nesolventna preduzeća), institucionalnu reformu, (ustav, sistemski zakoni, finansijsko tržište, tržište radne snage i roba, poreski sistem, računovodstveni sistem, reforma dr-žave), liberalizaciju cena unutrašnje i spoljne trgovine, tržišno, finansijsko, or-ganizaciono i upravljačko prestrukturiranje privrede, ublažavanje budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita, itd.7).

6 Odustalo se od privredno-sistemskih promena „izgradnje vođenog tržišta” (gover-ned market), oslanjanja na postkejnzijansku školu ekonomske misli radi zasnivanja nemačko-japanskog modela kapitalizma (communitary capitalism). Odustalo se od reformskih promena ili u teoriji poznatijeg gradualističkog modela izgradnje tržišne privrede.

7 Videti: Marsenić, D. sa prilozima Rikalovića, G. i Gavrilović-Jovanović, B. (1996), Ekonomika jugoslavije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 465 i 466; Mijatović, B. (1991), Privatizacija, Ekonomski institut, Beograd, str. 1; Đuričin D. (1994), Privrede u tranziciji: privatizacija i povezane teme, Dečje novine, Beograd, str. 40; Zec, M.,


142

Teorijski osnovi modela „slobodnog tržišta” i navedenih privredno-sistemskih promena oslanjaju se na neoklasičnu paradigmu. Cilj tih promena je zasnivanje anglo-saksonskog modela kapitalizma. (individualistic capitalism). Ovaj pristup zasniva se na „šok terapiji”. „Šok terapija” predstavlja model po kome se sve privredno-sistemske promene sprovode radikalno, odmah i istovremeno. Inten-zivno se ukidaju sve ranije institucije, brzo se sprovodi oročena i obavezna priva-tizacija. To je takozvani „veliki raskid”. Termin „šok terapija” izveden je iz mo-netarističke koncepcije i nalazi se u osnovi koncepta stabilizacije Međunarodnog monetarnog fonda. Radikalno, odmah i istovremeno sprovode se sve promene: brza privatizacija, liberalizacija cena, liberalizacija spoljne trgovine i slobodno formiranje kursa nacionalne valute, uspostavljanje tržišta rada, roba i kapitala i slobodno određivanje cena faktora proizvodnje. Lipton i Saks8 smatraju da su sve privrede bivših socijalisitčkih zemalja bolovale od viška tražnje i oskudice potrošnih dobara. Zbog toga, oni predlažu da se u prvoj fazi tranzicije eliminiše višak tražnje. Da bi se to ostvarilo, treba voditi čvrstu monetarnu i fiskalnu poli-tiku i izvršiti devalvaciju nacionalne valute. To treba da omogući uspostavljanje stabilne i konvertibilne valute. Sa njima se slaže i Hinds.9 On ukazuje na činjeni-cu da su se preko debalansa izmedju inflacije i deficita tekućeg računa, finansirali viškovi nominalne domaće tražnje. U tom smislu, višak tražnje treba da se uklo-ni uspostavljanjem ravnoteže u budžetu i u bankarskom sistemu. Takodje, treba da se prekine i sa praksom finansiranja gubitaša iz budžeta. Povećavanje poreza i povećavanje rashoda Vlade radi pokrivanja gubitaka, završava se u pogrešnoj alokaciji resursa. Za Liptona i Saksa drugu fazu tranzicije predstavlja stvaranje tržišne konkurencije. Ova faza se zasniva na deregulaciji cena, slobodnoj trgovi-ni, potpunoj liberalizaciji privatnog sektora i demonopolizaciji društvenog (dr-žavnog) sektora. Deregulacija cena treba da se uradi brzo i uporedo sa merama čvrste monetarne makroekonomske politike zbog opasnosti javljanja inflatornih tendencija. Hinds smatra da treba promeniti strukture cena. Nove strukture treba da budu prilagodjene granama koje omogućavaju brz ekonomski oporavak. Tre-ću fazu tranzicije predstavlja privatizacija. Pored Liptona i Saksa, i većina drugih teoretičara slaže se u oceni da je privatizacija najvažnija faza tranzicije, ali i da će, kao kompleksan i složen proces, privatizacija trajati više godina.

B. Mijatović i N. Savić (1994), Privatizacija: nužnost ili sloboda izbora, Jugosloven-ska knjiga, Ekonomski institut, str 33; Bujisić, B. (1994), „Hipoteza o uniformnosti institucionalne infrastrukture tržišne ekonomije” u Institucionalne infrastruktura u tranziciji ka tržišnoj ekonomiji, IDN – CEP, Beograd.

8 Lipton D. and Sachs J., Creating a Market Economy in Eastern Europe: the Cae of Poland, Brookings Paper on Economic Activity, No. 1/90, pp. 98 –102.

9 Hinds M. (1990), Issues in the Introduction of Market Forces in Estern Europian So-cialist Economies, Internal Discussion Paper, Report No. IDP-0057, The World Bank, pp. 54-80.


143

Jednostavno kao da sistematizuju pomenuta stanovišta modela „slobodnog trži-šta”, slično kao i prethodni ekonomisti, i Blanšar, Krugman, Lajard i Samers,10 proces tranzicije dele u tri faze: makroekonomska stabilizacija i liberalizacija cena, privatizacija i prestrukturiranje privrede.

U skladu sa prethodnim „receptima”, nosioci ekonomske vlasti na početku dve-hiljaditih godina nisu gubili vreme. U privrednom životu Srbije paralelno su se odvijala četiri toka:

1) liberalizacija cena i ekonomskih odnosa sa inostranstvom, 2) obavezna i oročena privatizacija, 3) zaduživanje u inostranstvu i 4) akcenat ekonomske politike je, gotovo isključivo, stavljen na devizni kurs

kao nominalno sidro, tj. na njegovu stabilnost, s verom da će stabilnost kursa obezbediti i stabilnost cena, i da su to najvažniji uslovi za privredni razvoj.

I, šta se dešavalo?

Prosto je neverovatno kako je sve rađeno u suprotnosti, ne samo sa ekonomskom naukom i logikom, nego i elementarnim domaćinskim poslovanjem. Sredstva od kredita iz inostranstva i sredstva od privatizacije nisu korišćena za ulaganje u produktivne investicije i zamenu stare privredne strukture novom koja može da se samoreprodukuje i razvija sa sve manje kapitala iz inostranstva, da pro-duktivno povećava zaposlenost, da se razdužuje i da održava makroekonomsku stabilnost. Dotok sredstava je konstantno održavao pregrejanu domaću tražnju što je stalno pretilo stvaranju inflatorne spirale. U takvoj situaciji vođena je vrlo oštra restriktivna monetarna i fiskalna politika. Politika prodaje domaćih predu-zeća i trošenja privatizacionih prihoda, odvijala se bez strategije i kontrole.

Zbog uvodjenja interne konvertibilnosti domaćih valuta s fiksnim deviznim kur-sem, u situaciji kada je domaća inflacija mnogo veća nego u zapadnim privreda-ma, došlo je do realne aprecijacije domaće valute11. Naglo je smanjena konkuren-tnost domaćih proizvoda na stranim tržištima.

Naime, prema obračunu NBS, i pored pada realne vrednosti dinara na kraju godine za oko 5% u odnosu na kraj 2007. godine, ona je još uvek bila za čak

10 Blanchard O. et al. (1991), Reform in Eastern Europe, MIT Pross Cambridge.11 Nakon realne aprecijacije dinara od početka 2001. godine pa zaključno sa krajem

2007. god. od čak 98,7% (samo u 2007.g. oko 10%), u prvoj polovini 2008. godine ostvarena je dodatna realna aprecijacija dinara od oko 5,1% (prema evru za 4,2%, a prema dolaru za 9,5%), što je moralo dodatno destimulisati izvoz, a još više stimulisa-ti uvoz, kako robe tako i usluga, a to je rezultiralo u vrlo visokom rastu spoljnotrgov-inskog deficita.


144

85% veća nego krajem 2000. godine. U takvim uslovima, neto izvoznici, pogo-tovu oni koji pri svojoj proizvodnji u većem procentu koriste domaće sirovine i domaće reprodukcione materijale čije su cene za proteklih gotovo devet godina znatno, a u nekim slučajevima i enormno povećane, morali su gubiti interes za izvoz, jer im je on u uslovima sve podcenjenije vrednosti stranih valuta donosio sve veće gubitke. To pogotovo važi za izvoz na područje gde se izvezena roba i usluge naplaćuju u američkim dolarima. Sa stanovišta ovih neto izvoznika sada je gotovo nemoguće naći ekonomski motiv za izvoz u zemlje gde se on naplaćuje u dolarima, jer je njegova vrednost početkom oktobra 2009. godine bila četiri dinara manja nego krajem 2001. godine, a inflacija u Srbiji od kraja 2001. god. do početka oktobra 2009. godine iznosila preko 130%. Nešto bolja situacija je sa od-nosom evro–dinar. Naime, krajem i početkom oktobra 2009. godine evro je vre-deo nešto oko 93 dinara, a krajem decembra 2001. god. 59,71 dinara, dok je nivo cena u proseku u tom periodu u Srbiji bio povećan za oko 130%, a u evro zoni za samo oko 21%. I naravno da je u takvim uslovima izvoz bivao destimulisan, a uvoz sve atraktivniji, pa je po tom osnovu privreda, a posebno industrija Srbije bila zahvaćena tzv. „holandskom bolešću“ i to je glavni razlog što je industrijska proizvodnja u 2008. godini bila na nižem nivou nego što je bila deset godina pre toga i što je dostigla tek 42% procenta nivoa iz daleke 1989. godine.

Plate su rasle, porezi i doprinosi na plate nisu se smanjivali, a politika deviznog kursa kroz gotovo kontinuiranu realnu aprecijaciju dinara (tabela 1), dovela je do toga, da naš radnik košta relativno mnogo (u evrima) u odnosu na slične zemlje u okruženju, ali i da ima srazmerno visoku kupovnu snagu (opet u evrima). Ra-zlika u ceni rada u Srbiji, nažalost, nije opravdana višim nivoom produktivnosti rada u našoj zemlji u odnosu na zemlje iz našeg okruženja. Zbog toga su cenovni signali stvarali utisak da je gotovo sve jeftinije da se uveze u Srbiju nego da se proizvede u Srbiji.

Tabela 1. Realna aprecijacija dinara 2001–2008.Godina 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.Stopa rasta potrošačkih cena u dinarima

40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6 11,0 8,6

% inflacije u evrozoni

2,3 2,2 2,1 2,1 2,2 2,2 2,1 3,3

Devizni kurs evra

59,71 61,52 68,31 78,89 85,50 79,00 79,24 88,6

Izvor; NBS, RZS 2008, Eurostat 2008, ECB Statistics Pocket book, Jan. 2009.


145

Makroekonomska politika, koja se sprovodi, temelji se na restriktivnoj ekonom-skoj politici u skladu s monetarističkom koncepcijom regulisanja privrede. To je politika Medjunarodnog monetarnog fonda. U prvom planu su otplata i servi-siranje dugova i održavanje potrebne likvidnosti u medjunarodnim plaćanjima. Takva politika praćena je oštrom restriktivnom monetarnom politikom (ograni-čavanjem rasta novčane mase u privredi) porastom kamatnih stopa i traženjem zona „realnih kamata”. Takodje, uvodi se i restrikcija javne potrošnje i investi-cija. Preterano restriktivna monetarna i fiskalna politika koja je imala cilj da smanji višak tražnje, dovela je do naglog skoka kamatnih stopa. To je posebno pogodilo proizvodjače.

Privrednoj krizi doprinele su mere u oblasti liberalizacije uvoza12, uz istovremeno proglašenje interne konvertibilnosti domaće valute. Jedva da je i teorijski mogu-će efikasnije rešenje za podrivanje domaće proizvodnje nego što je spoj liberali-zacije uvoza i proglašenja interne konvertibilnosti domaće valute u privredi, koja i inače nije bila u odgovaraućoj meri konkurentna na svetskom tržištu. Nastala je opšta jagma za zapadnim proizvodima. Ionako podgrejana domaća tražnja, da ironija bude veća, trošila je svoju kupovnu moć koja se temeljila na sredstvima od inostranih kredita i privatizacionih fondova, na inostrane proizvode. Domaća proizvodnja je ostala bez tražnje. To je prouzrokovalo zatvaranje mnogih fabrika i nagli porast nezaposlenosti.

Uz proglašenje interne konvertibilnosti i liberalizacije spoljne trgovine, nesrećno se nadovezala i obavezna i oročena privatizacija. Ona je skroz otvorila vrata stra-nom prisvajanju najbolje imovine u zemlji. Bezbroj je primera kupovine fabrika od strane stranih finansijskih i poslovnih krugova po vrlo niskim cenama. I, što je najgore, strani kupci vrlo često, kada otkupe neku fabriku, odmah je i zatvore, a potom u tu zemlju, izvoze svoje proizvode.

Obavezna i oročena privatizacija, privredi skoro da nije donela nikakvu korist. Domaći i strani kupci – privatnici ne kupuju cela preduzeća nego samo njihove najbolje delove, i to u bescenje. Posledice su velike. Smanjuje se efikasnost cele privrede, povećava nezaposlenost i, u suštini, društvo gubi veliki deo proizvoda i uloženog kapitala. Budući da privatizacija teče stihijski, bez neophodnih in-stitucionalnih okvira i dugoročnog planiranja makroekonomskih privredno-si-stemskih promena, do izražaja je došla eksplozija kriminala, privredna i pravna nestabilnost, kao i pojava velikih socijalnih tenzija.

12 Jedan od uslova za prijem u Evropsku uniju bivših socijalističkih zemalja je i li-beralizacija spoljne trgovine. Zapadna Evropa je „zaboravila” da je liberalizacija privrednog života uopšte, pa i spoljne trgovine, dug proces. Neposredno posle Drug-og svetskog rata, zapadne države su vrlo rigorozno štitile svoje nacionalne privrede, a sada traže od nas da svoje niskoproduktivne i nekonkurentne privrede odjednom prepustimo nemilosrdnoj konkurenciji svetskog tržišta.


146

Privatizacija skoro da je prošla, a domaća preduzeća nisu postala dovoljno kon-kurentna na međunarodnom tržištu i nisu počela da kreiraju nova produktiv-na radna mesta u onom sektoru koji bi bio okrenut izvozu. Današnja privredna struktura u Srbiji je posledica, uglavnom, nepovoljnih privrednih prilika tokom ‚90-ih godina 20. veka, privatizacije i ekonomske politike od 2001. do 2008. go-dine, odnosno celokupnog modela razvoja iz tog perioda.

Privatizacija se u Srbiji odvijala, stihijski i bez bilo kakve strategije. Preduzeća su često prodavana vlasnicima sa sumnjivim kapitalom i nedovoljnim poslov-nim kompetencijama. Mnogo je slučajeva u kojima novi vlasnici nisu na vreme izmirivali, ili uopšte nisu izmirivali svoje obaveze prema državi i zaposlenima. Privatizacija se često svodila, na razgrađivanje ekonomske supstance privatizo-vanih preduzeća, otpuštanje radnika i prodaju, rentiranje ili korišćenje imovine preduzeća na način koji kratkoročno maksimizira korisnost vlasnika bez ideje i preduzetničke volje da se povećava zaposlenost i privredna aktivnost na duži rok. Nova radna mesta otvarana su uglavnom u sektorima nerazmenljivih dobara, tj. u sektorima koji nisu sposobni da izvoze (finansijsko posredovanje, trgovina, po-slovi sa nekretninama, iznajmljivanje i druge usluge). „Razvojni model” u Srbiji dominantno se svodio na otvaranje banaka, šoping molova, kladionica i izgrad-nju luksuznih poslovnih i stambenih objekata.

Dakle, razgrađivana je prethodna privredna struktura bez strateškog osmišlja-vanja nove privredne strukture sa ozbiljnom izvoznom industrijom koja bi bila sposobna da podrži privredni razvoj zemlje.

Uprkos razvoju od 2001. godine, 2008. godine, mi smo se i pre izbijanja global-ne krize u punoj meri, nalazili tek na polovini nivoa industrijske proizvodnje iz 1990. godine (tabela 1).

Dakle, rast BDP13 je u poslednjih osam godina ostvaren van sektora industrije i to pre svega u domenu nerazmenljivih dobara, tj. usluga, koje nismo u stanju da ponudimo na međunarodnom tržištu.

13 Treba imati u vidu varljivost statističkih podataka o kretanju BDP Srbije, agregatno i naročito po glavi stanovnika. Nominalni rast BDP od 1.543 USD per capita iz 2001. na bezmalo 3.994 USD per capita iz 2006, ni izbliza ne predstavlja srazmerni realni prirast BDP (podaci preuzeti iz Statističkog godišnjaka Srbije 2008, str. 125). U pitanju je podatak koji je, uz skromni rast BDP, pre svega u domenu usluga, izraz pada broja stanovnika (demografskog pada i isključenja Kosova i Metohije iz obračuna), inflacije i stabilnog kursa (tj. realne aprecijacije dinara u odnosu na evro), aprecijacije evra u odnosu na dolar i legalizacije sive ekonomije (uvođenjem PDV).


147

Tabela 1. Indeks industrijske proizvodnje u Srbiji u periodu 1991–2008. (1990=100)

1991 1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008

82.0 65.6 41.3 42.2 43.8 46.0 50.6 52.7 39.0 43.3 43.3 44.1 42.8 45.8 46.2 48.4 50.2 50.7

Izvor: RZS

U pogledu zaposlenosti, rezultati u Srbiji su takođe daleko od željenih. Očekivani talas otvaranja novih radnih mesta kao rezultat reformskih procesa, nije se desio. To je posebno izostalo u sektorima koji su izvozno orijentisani. U poslednjoj dece-niji, beležimo kontinuiran pad zaposlenosti uprkos reformama koje se sprovode.

Čak i kada smo, poslednjih godina, imali relativno visoke nominalne stope pri-vrednog rasta, zaposlenost u produktivnim sektorima privrede je opadala. Po-sebno treba da brine podatak da je samo od 2005. do 2007. izgubljeno oko 68.000 radnih mesta u prerađivačkoj industriji. U istom razdoblju, zaposlenost se pove-ćala u finansijskom posredovanju, poslovima sa nekretninama, iznajmljivanju i drugim komunalnim, društvenim i ličnim uslugama. Ako pogledamo strukturu zaposlenih u Srbiji (tabela 2) uočićemo, da je broj zaposlenih u trgovini, finansij-skom posredovanju i poslovima sa nekretninama u zbiru, jednak broju zaposle-nih u prerađivačkoj industriji.

Tabela 2. zaposlenost po delatnostima u Srbiji (oktobar 2007. godine)Ukupno

Ukupno 2,855.736Poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda 551.716Ribarstvo 876Vađenje ruda i kamena 41.261Prerađivačka industrija 521.744Proizvodnja el. energije, gasa i vode 57.961Građevinarstvo 161.251Trgovina na veliko i malo, opravka 398.470Hoteli i restorani 72.317Saobraćaj, skladištenje i veze 169.769Finansijsko posredovanje 43.044Poslovi s nekretninama, iznajmljivanje 88.855Državna uprava i socijalno osiguranje 141.938Obrazovanje 118.064Zdravstveni i socijalni rad 166.405Druge komunalne, društvene i lične usluge 114.121Domaćinstva sa zaposlenim licima 5.435Eksteritorijalne organizacije i tela 1.509Izvor: RZS, 2008.


148

Debalans na štetu zaposlenih u prerađivačkoj industriji, koja bi na nivou privred-nog razvoja Srbije i sličnih zemalja trebalo da predstavlja dominantnu kategoriju zaposlenih, dolazi do izražaja i prilikom poredjenja situacije u Srbiji sa drugim zemljama (tabela 3).

Tabela 3. Procenat ukupnog stanovništva zaposlenog u prerađivačkoj industriji u 2006. g.

Zemlja Srbija Rumunija Bugarska Slovenija Češka Nemačka Italija

% stanovn. u prerađ. industriji

6,98 9,15 9,62 13,31 13,36 9,87 8,22

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008.

Ako uporedimo procenat ukupno zaposlenih u prerađivačkoj industriji, vidimo da Srbija ne samo da zaostaje za zemljama koje su na sličnom nivou razvijenosti, već i prema zemljama koje su na znatno višem nivou razvijenosti i u kojima bi trebalo da ovaj procenat bude niži nego u Srbiji. Ovakva privredna struktura, tj. prenaglašeno učešće nerazmenljivih sektora privrede (usluga), može biti uzrok konstantnih inflatornih pritisaka u nacionalnoj ekonomiji14, što i jeste jedan od naših hroničnih privrednih problema.

Nedovoljan oporavak izvozno orijentisanog sektora, pre svega industrije, doveo je do toga, da uvoz daleko nadmašuje izvoz Srbije i da se taj debalans zbog ne-stimulativno postavljenih cenovnih signala i opšte nepovoljne privredne klime, godinama održava (tabela 4).

14 U teoriji poznat Ballasa-Samuelson efekat, kada učešće usluga u BDP podstiče opšti rast cena u nacionalnoj ekonomiji. Videti: Samuelson, P. (1964), „Theoretical No-tes on Trade Problems”, Review of Economics and Statistics, vol. 23, pp. 145–154 i Ballasa, B. (1964), „The Purchasing Power Parity Doctrine: A Reappraisal”, Journal of Political Economy vol. 72, pp. 584–596.


149

Tabela 4. Bilans robne razmene sa inostranstvom (trgovinski deficit) od 1990. do 2007.Vred-nost

mil. din.Vred-nost

mil. evraVred-nost

mit. USD

Saldo trgovinskog bilansa

(Value, mill.RSD) Value, mill. EUR Value.mill. USD Balance of trade

izvoz minus uvoz,

Godina mll. USD izvoz, % uvoza

izvoz uvoz izvoz UVO2 izvoz uvoz Exports rninus Imports, mill.

USD

Export as

Exports Imports Exports Imports Exports Importspercentage of

imports

1990. 8871 11432 - - 5453 7044 -1591 77,4

1996. 9533 19024 1530 3052 1918 3826 -1908 50,1

1997. 14467 25696 2238 3986 2531 4503 -1972 56,2

1998. 25121 41340 2393 3968 2723 4475 -1752 60,8

1999. 14905 31610 1270 2694 1369 2881 -1512 47,5

2000. 25172 53528 1681 3618 1558 3330 -1772 46,8

2001. 112773 282691 1896 4763 1721 4261 -2540 40,3

2002. 133059 259139 2192 5925 2075 5614 -3539 36,9

2003. 158782 429503 2442 6589 2756 7477 -4721 36,9

2004. 207035 629838 2832 8623 3523 10753 -7230 32,8

2005. 299919 702280 3608 8439 4482 10461 -5980 42,8

2006. 428051 878227 5102 10463 6428 13172 -6744 48,8

2007. 514866 1080103 6432 13507 8825 18554 -9729 47,6

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 275.

Kao što se vidi, trgovinski deficit kontinuirano raste od 2001. godine i u celom posmatranom periodu nije uspeo da premaši 50% vrednosti uvoza. To je, na-ravno, jako daleko od pokrivenosti uvoza izvozom, preko 77% iz 1990. godine. Deficit trgovinskog bilansa pokrivan je suficitom u drugim komponentama teku-ćeg bilansa i finansijskom bilansu. Ukratko, doznake naših građana, prihodi od prodaje domaćih preduzeća i zaduživanje „peglali” su gep u trgovinskom bilansu u proteklim godinama.

Svetska ekonomska kriza i praktično završena privatizacija, smanjili su prilive po osnovu zaduživanja i prodaje preduzeća. Otuda je za pokrivanje trgovinskog deficita ostalo mnogo manje mogućnosti. Doznake, iako značajne, nisu dovolj-ne. Izvoza ionako nemamo dovoljno, a došlo je i do pada tražnje na inostranim tržištima, što je dodatno oborilo inače mali izvoz. Neki krediti su već dospeli za vraćanje, a i špekulativni bankarski kapital plasiran u repo poslove počeo je da se povlači. Udar na kurs je bio neminovan i, uprkos vrlo restriktivnoj monetarnoj politici, dinar je znatno i nominalno i realno deprecirao krajem 2008. godine. U njegovu odbranu korišćene su i devizne rezerve. Ukoliko se nastavi dinamika trošenja deviznih rezervi iz prvog tromesečja 2009, vrlo brzo će biti ugrožena


150

sposobnost izmirivanja obaveza prema inostranstvu. Odobreni kredit od strane MMF-a, radi jačanja deviznih rezervi, obezbedio je predah, povećao sposobnost pokrivanja deficita trgovinskog bilansa još neko vreme, i smanjio pritisak na da-lju deprecijaciju dinara.

Sada (2009) kada se ušlo u recesiju, bruto domaći proizvod opada mnogo brže nego što opada zaposlenost i zbog toga imamo pojačan pritisak na dalje otpu-štanje radnika. Istovremeno, opada produktivnost, rentabilnost i ekonomičnost poslovanja, a troškovi rapidno rastu. Nagli pad realnih zarada doveo je do pada tražnje za domaćim proizvodima. U nastojanjima da uravnoteži budžet, država je drastično smanjila svoje investicije. Zbog smanjene monetarne mase, nerenta-bilna preduzeća ne mogu da dobiju zajmove koji su im bili potrebni za opstanak, a rentabilnim preduzećima je uskraćena mogućnost ekspanzije.

Razvojni model „slobodnog tržišta” i „šok terapija” koju smo od 2001. do 2009. godine odabrali da bi zasnovali tržišni sistem, više liče na „regionalno rasulo” i „ekonomski liberalizam” iz ’20-ih godina dvadesetog veka, nego na iskustva s „privrednim čudima” iz ’50-ih godina, u Zapadnoj Evropi.

3. „Konstrukciona greška” i perspektive

Na osnovu svega prethodno iznetog, jasno se vidi da je „konstruciona greška” nastala zbog neadekvatne primene već pomenutih mera tržišnih reformi:

1) liberalizacije cena i ekonomskih odnosa sa inostranstvom, 2) obavezne i oročene privatizacije, 3) zaduživanja u inostranstvu i 4) stavljenog akcenta na deviznom kursu kao nominalnom sidru, tj. na njegovoj

stabilnosti.

„Konstrukciona greška” je i shvatanje da je privatizacija sama po sebi garant uspešnosti privrede – kao što smatraju zagovornici „šok terapije” i „tržišnog fun-dametalizma”, kako bi to Štiglic rekao. Pre bilo kakvih radikalnih mera u pravcu tržišnog reformisanja bilo je potrebno prvo definisati dugoročnu strategiju eko-nomskog rasta i odgovarajuće privredne strukture na osnovu raspoloživih fakto-ra proizvodnje. Potom, bilo je neophodno ustpostaviti institucije tržišne privrede. Institucionalizovan tržišni mehanizam, na osnovu dugoročne strategije privred-nog rasta i uz pomoć državne intervencije, ne bi realizovao oročenu i obaveznu privatizaciju. Industrijska proizvodnja bi na osnovu tržišnih signala pokazivala elemente uspešnosti ili neuspešnosti i potrebu da se neuspešnost popravi restruk-turiranjem i privatizacijom. Na taj način, ne bi došlo do stihijske privatizacije, pada proizvodnje i zaposlenosti i postojeća industrijska postrojenja bi radila sve


151

dok se neuspešna preduzeća ne restrukturiraju ka profitabilnim delatnostima i radna snaga ne prekvalifikuje. U oblasti spoljnotrgovinskih odnosa, u svakom slučaju, ne bi se realizovala preterana liberalizacija uvoza kakva je bila između 2000. i 2004. godine, i ne bi se vodila politika ekstremno precenjene vrednosti dinara.

Došli smo u situaciju da više nemamo šta da prodamo i stičemo prihod po osnovu privatizacije. Privatizacija i liberalizacija spoljntotrgovinskih odnosa su uništili postojeću privrednu strukturu, i, što je najgore, sav priliv inostranih sredstava po raznim osnovama (od 2001. godine do 2008. godine priliv je bio oko 62 milijarde dolara) nije iskorišćen za produktivne investicije, a došlo je vreme da se krediti vraćaju.

Dakle, nosioci ekonomske politike moraju biti svesni da više nema novih priva-tizacija u onom obimu u kojem ih je bilo ranijih godina. Malo šta je još ostalo da se proda, a i to što je ostalo manje vredi u uslovima globalne krize. Posebno treba imati u vidu i to, da i ono što je ostalo da se privatizuje i proda stranim kupcima, većinom predstavlja prirodni monopol i u razvijenim tržišnim privredama se i ne privatizuje. Novih kredita i zaduživanja, takođe, neće biti kao prethodnih godi-na, zbog naglašene rezervisanosti međunarodnih investitora. Uz to, ranije uzeti krediti će morati da se vraćaju.

Nastavak sa dosadašnjom ekonomskom politikom, odnosno trošenje deviznih rezervi i dodatno zaduživanje, kao način pokrivanja trgovinskog deficita uz restriktivnu monetarnu politiku, radi obuzdavanja pritisaka na valutni kurs i inflaciju, vodi u nelikvidnost privrede, recesiju, siromašenje i prezaduživanje zemlje. Sve to, uz verovatnu prodaju u nepovoljnom trenutku delova državne imovine u privredi, koji se, inače, u uređenim zemljama, po pravilu, zadržavaju u državnoj svojini15.

I šta sad?

Vreme se ne može vratiti unazad i ne mogu se ispravljati nepopravljive „kon-strukcione greške”. Ono što se može jeste to, da se realno sagledaju svi raspo-loživi faktori proizvodnje, a posebno kadrovski potencijal, napravi dugoročna strategija privrednog razvoja i mobilišu svi od uma i znanja, da se stvori povoljan investicioni ambijent za reindustijalizaciju privrede. Pri tom, treba se osloboditi doktrinarnih i često dogmatskih ekonomskih recepata za privredni oporavak. Naprotiv, treba biti vrlo pragmatičan i pridružiti se razvijenim tržišnim privreda-

15 Kao što je slučaj sa prirodnim monopolima čijom privatizacijom nije moguće obezbediti konkurentsko tržišta za njihovo buduće poslovanje. U Srbiji su to npr. Beo-gradski i Novosadski sajam, Aerodrom Beograd, Elektrodistribucija, Vodovod i sl.


152

ma koje se na putu izlaska iz svetske ekonomske krize oslobađaju neoliberalnog koncepta razvoja.

Kada je u pitanju makroekonomska politika treba preispitati stanovište da ak-cenat ekonomske politike bude gotovo isključivo, devizni kurs kao nominalno sidro, tj. njegova stabilnost, verujući da će stabilnost kursa obezbiditi i stabilnost cena, i da su to najvažniji uslovi za privredni razvoj. Treba sprečiti prekomernu realnu aprecijaciju dinara. Izostanak smanjivanja deficita trgovinskog bilansa i znatno viša domaća inflacija od inflacije u evrozoni, morali su da budu jasni signali, da se na vreme napusti politika forsirane stabilnosti deviznog kursa (čak i nominalne aprecijacije u pojedinim periodima). da se ne bi ponovio fundamen-talni ekonomski nonsens: da imamo jak kurs dinara u uslovima slabe izvozne privrede.

Preko referentne kamatne stope, Narodna banka Srbije bi morala više da vodi računa, ne samo o stabilnosti cena i kursa već i, o „crowding out” efektu tj. o likvidnosti i finansiranju realne ekonomije.

Politikom obaveznih rezervi (možda i eskontnom politikom i drugim merama u nadležnosti NBS16), još više uspostaviti stimulativan ambijent za finansiranje izvozno orijentisane privrede i infrastrukture od strane finansijskih institucija. Moramo napustiti dosadašnju paradigmu prema kojoj se zemlja može razvijati na bazi stabilnog deviznog kursa, restriktivne monetarne politike, uvoza i usluga. Treba se odlučno okrenuti razvoju izvoznih sektora (pre svega industri-je) i državnim investicijama u infrastrukturu, nove tehologije i nove konkurentne izvozne proizvode.

Literatura:

1. prof.dr Mlađen Kovačević, Uzroci dramatičnog stanja u ruralnom sektoru privrede Srbije, Ekonomski vidici broj, juni 2009.

2. prof. dr Jovana Rankovića, “Preti nam kolektivni bankrot”, kWh, broj 428, septembar 2009. godine

3. Global Development Finance, 2005

4. Republički zavod za statistiku, Saopštenje br. 267, 25. 09. 2009.

16 Ovo je naročito moguće, ako se država javlja kao garant (u celini ili jednim delom) obaveza iz finansiranja, jer se onda može takav plasman u bilansima banaka tretirati kao niskorizičan, pa bi po tom osnovu bila manja i rezervisanja kapitala, što bi dodatno stimulisalo banke da finansiraju takve investicione projekte.


153

5. Dragutin V. Marsenić sa prilozima Gojka Rikalovića i Biljane Gavrilović Jovanović, Ekonomika jugoslavije, Ekonomski fakultet, Beograd, 1996,

6. Lipton D. and Sachs J., Creating a Market Economy in Eastern Europe: the Cae of Poland, Brookings Paper on Economic Activity, No. 1/90,

7. Hinds M., Issues in the Introduction of Market Forces in Estern Europian Socialist Economies, Internal Discussion Paper, Report No. IDP-0057, The World Bank, April 1990,

8. Blanchard O., Dornbusch R., Krugman P., Layard R. and Summers L., Re-form in Eastern Europe, MIT Pross Cambridge, mass, 1991. S.

9. Noam Čomski, “Politika“, 7. maj, nedelja, 2006. “Politika

155

Mr Saša Đogović

OCENA PERFORMANSI SRPSKE PRIVREDE

1. Globalna ocena ekonomskih kretanja

Srpska privreda se i dalje nalazi u recesivnoj zoni, a na to ukazuju svi raspoloživi statistički podaci. Ono što dodatno zatamnjuje domaću ekonomsku sliku je to što Vlada Republike Srbije nema strategiju izlaska iz krize niti konkretne mere koje bi pobudile optimizam. Sve se svodi na iščekivanje izlaska svetske ekonomije iz recesije i dodatno zaduživanje kako bi se dočekalo vreme pozitivnih kretanja u svetskoj tržišnoj areni. Dakle, samo se novim pozajmicama nastoji dobiti na vremenu koje bi, izgleda, samo od sebe trebalo da reši ekonomsku krizu Srbije. Tek se razmišlja o reformskim zahvatima u javnom sektoru, opet nastojeći da se uz više kozmetičkih poduhvata dobije intermeco do nekog povoljnijeg vetra sa medjunarodne ekonomske scene. I ta razmišljanja su pokrenuta tek pod prinud-nom upravom MMF-a nad našom privredom. Pre bi se moglo reći, da je Vlada u nameri da ne iziritira svog upravnika, iznudjeno pokrenula priču o transformaciji celokupnog javnog sektora. No, kako Vlada Republike Srbije ima nizak kredi-bilitet, odnosno nije sklona da ispunjava ranije preuzete dogovore, to ni MMF prilikom nedavne druge sesije sa domaćim kreatorima ekonomske politike, nije poverovao na reč, nego je zatražio konkretne korake koje će Vlada preduzeti na snižavanju javne potrošnje transformacijom javnog sektora. Drugim rečima, Vlada je dobila popravni rok do kraja oktobra kada će se i doneti konačna odluka o povlačenju druge tranše kredita od oko 700 miliona evra na osnovu zaključe-nog stand by aranžmana.

Ono što je žalosno jeste da domaći nosioci ekonomske politike u periodu kada je srpsko tržište plivalo od privatizacionih prihoda, nisu krenuli u bolne procese reforme javnog sektora. Naprotiv, problem njegove transformacije su dodatno usložili i poskupeli, širenjem državnog aparata koji je ionako preglomazan, i od-laganjem restrukturiranja zdravstva, prosvete i penzionog sistema, ali i sporim procesima reorganizacije javnih preduzeća i većih društvenih kolektiva, kojima se daju subvencije. Stalno guranje problema pod tepih, kao što je upravo ostavlja-nje po strani pitanja javnog sektora u celini, sada je svom svojom snagom izašlo iz senke i pokazalo kako se država nije ozbiljnije uopšte bavila rešavanjem ovog pitanja. Naprotiv, javni sektor je vladajućim partijama uvek služio za uhlebljava-nje njihovih članova i isisavanje kapitala za potrebe državnog budžeta, ali možda

Mr Saša Đogović

156

i ne samo državnog, nego i stranačkih budžeta. Stoga je privreda permanentno bila zamorče kreatora ekonomske politike, koji uljuljkani jakim prilivom kapitala po osnovu privatizacije i zaduženja u inostranstvu, nisu imali ni volje ni snage da se bave ozbiljnijim rezovima u društvu uopšte. Tako je stvarana predstava o ma-kroekonomskoj stabilnosti i rastu životnog standarda, dok je ispod tepiha bujala ekonomska bomba zvana javna potrošnja oličena u preglomaznoj administraciji i nerestrukturiranim javnim preduzećima. Svetska ekonomska kriza je na naj-grublji način zbacila tepih sa te bombe koja promptno zahteva njenu demontažu kako bi se otvorio put za oživljavanje privrede u zemlji.

Širok zahvat na transformaciji celokupnog javnog sektora zahteva odredjeno vreme, počev od donošenja same strategije i plana aktivnosti, pa do konkretnih poteza. Za sada se ne vide neke strategije u tom pravcu, tako da je vrlo verovatno da će se i ovog puta doneti neke parcijalne odluke i mere kako bi se donekle odo-brovoljio MMF i dobilo na vremenu. Utoliko pre, je teško očekivati, da aktuelna Vlada krene ozbiljnije u reformske zahvate, jer je sastavljena od veoma široke i brojne koalicije, koja se teško dogovara i oko nekih sitnijih pitanja, a kamoli oko tako krupnih pitanja, kao što je reforma javnog sektora. Dakle, pre bi se moglo računati na ekonomski voluntarizam, nego na ozbiljne namere spasavanja srpske privrede od brodoloma.

Domaća ekonomija je danas u poziciji Titanika koji šalje SOS signale i traži spas. Medjutim, taj spas se neće naći u brodu zaduženja, ako njega bar ne prati i brod konkretnih mera usmerenih ka ostrvu veće relaksiranosti, odnosno manjih javnih rashoda. A ta veća relaksiranost bi, uz manje poreske namete privredi, stvorila prostor i za kresanje mita i korupcije koje je kao korov naraslo u tran-zicionom periodu; što bi sa svoje strane doprinelo da se preko smanjenja šume birokratskog aparata, tržišni prostor Srbije učini atraktivnijim i sigurnijim za potencijalne strane investitore. Koliko je poslovni ambijent u Srbiji danas nepo-voljan, dovoljno govori i činjenica da se američki OPIC (američka agencija za osiguranje prekomorskih investicija) povukao iz naše zemlje, zbog nepoštovanja odluke medjunarodne arbitraže od strane Vlade Republike Srbije po osnovu pre-sude u korist američkog kupca turističke agencije Putnik. Ovo je jedan izuzetno negativan signal za potencijalne ulagače u Srbiji, a i sasvim jasan signal da je pravni ambijent u Srbiji netransparentan i da su nevidljive kabinetske ruke te koje odlučujuće mogu da predodrede sudbinu investicionog projekta. Sve dok je to tako, uz postojeći nepregledni Amazon domaće birokratije, ne treba ni raču-nati na ozbiljnije greenfiled investicije. Takve investicije bi pre trebalo da budu izuzetak od pravila. A usled toga, ne može se računati ni na stvarno poboljšanje spoljnotrgovinskog i platnobilansnog salda, koji su u godini krize popravljeni upravo zahvaljujući krizi, a ne domaćim privrednim performansama.

Ocena performansi srpske privrede

157

I najnoviji podaci s kraja avgusta i početka septembra 2009. godine potvrdjuju da su uslovi poslovanja na srpskom tržištu bili izrazito nezadovoljavajući. Sve odrednice koje su poslovni ambijent krasile i u prethodnom periodu 2009. godi-ne, još uvek ruže sliku poslovne klime u Srbiji. To se, pre svega, odnosi na pre-skup državni aparat i shodno tome na prekomerna fiskalna opterećenja za ionako nekonkurentnu srpsku ekonomiju. Usled guste birokratske šume, investiciona klima je nepovoljna, što obeshrabruje investitore da ozbiljnije ulažu u srpsku pri-vredu. Povećava se lanac nelikvidnosti i zaraza neplaćanja obaveza uzima maha. Jedino je smanjena nervoza oko kretanja inflacije do kraja ove godine, s tim što je ona tek na kratko stišana, budući da se još uvek ne znaju mere ekonomske po-litike koje će Vlada Srbije preduzeti u sledećoj godini i koliko će one stimulisati inflacione tenzije.

Krajem avgusta dominirala su negativna kretanja kod većine ekonomskih indi-katora: izvoz, uvoz, promet u trgovini na malo, prosečne neto zarade i spoljni dug. Takodje, i ranoupozoravajući indikator kao što je dinamika priliva domaćih i izvoznih porudžbina, ukazuje na produžetak recesivnih kretanja u srpskoj pri-vredi.

Usled hladjenja globalne tražnje, tražnja za proizvodima sa srpskog tržišta, koja je pretežno usmerena na sirovine i repromaterijal, je nezadovoljavajuća, tako da se to negativno reflektuje i na dinamiku plasmana robe na inotržište. Takodje, smanjuje se i potreba za nabavkom sirovina sa inostranog tržišta, jer je osetno redukovan obim proizvodnje, a nema ni svežih finansijskih sredstava za neko ozbiljnije investiranje u proizvodne kapacitete, pa samim tim ni mogućnosti da se uvozi nova oprema. Istovremeno, znatno je opala i kupovna moć stanovništva, te uz postojeću neizvesnost na tržištu, to dodatno smanjuje uvozne aktivnosti srpske privrede. Upravo zbog pada životnog standarda prosečnog domaćinstva u Srbiji, i maloprodajni promet je osetno redukovan. To nepovoljno utiče na li-kvidnost trgovačkih lanaca, posebno ukoliko su se u prethodnom periodu vršila intenzivna investiranja preko kreditnih aranžmana sa poslovnim bankama. Da je kupovna moć stanovništva opala, vidi se i po smanjenju prosečnih neto zarada i nominalno i realno. No, istina je da su zarade u državnoj upravi i dalje neoprav-dano visoke, čak i više od proseka u vanprivredi, koji je daleko iznad onog u privredi. Prema tome, trebalo bi razmisliti i o smanjenju zarada u državnoj upra-vi kako bi se bar psihološki poslala jasna poruka privredi da će i njena državna administracija podneti teret ekonomske krize u kojoj se Srbija nalazi.

Spoljni dug Srbije nezaustavljivo galopirajućim tempom raste. To je upravo po-sledica neodgovorne ekonomske politike iz prethodnog tranzicionog perioda koja se bazirala na neosmišljenoj privatizaciji i isto tako neosmišljenoj i najčešće ne-produktivnoj prekomernoj potrošnji. Time je država davala pogrešan obrazac i stanovništvu, koje je trošilo više od sopstvene materijalne sposobnosti što je

Mr Saša Đogović

158

pretpostavka za dužničku krizu u kojoj će se Srbija i njeni gradjani naći onog momenta kada počnu da se servisiraju krediti koji se sada potpuno nezajažljivo uzimaju. Da bi se ta kriza izbegla, neophodna je promptna promena ekonomske politike, koja bi ozbiljnije krenula u transformaciju javnog sektora i relaksaciju i fiskalne i kreditno-monetarne politike. Tako bi se otvorio prostor da se uz po-stizanje uravnoteženijeg deviznog kursa i jači priliv novih investicija, poboljšaju izvozne performanse naše privrede. U suprotnom, samo ćemo produžavati ago-niju makroekonomske stabilnosti dok još postoji državna srebrnina koja može celu privredu da drži u virtuelnoj stabilnosti.

Sadašnja ekonomska politika najviše pogoduje bankarskom sektoru, koji pre-ko sigurnih plasmana u zapise državnog trezora i hartije od vrednosti NBS-a, ostvaruje zaradu, a takodje i odobravanjem kredita državnom budžetu, realizuje profit. Rizik takvih plasmana, ukoliko i postoji, minoran je, tako da su banke u privilegovanom položaju, dok se realni sektor guši u nelikvidnosti. Istovremeno, poslovnim bankama ide na ruku i subvencionisano kreditiranje privrede od stra-ne države. Na ovaj način, država i indirektno stimuliše banke da zadržavaju vi-soke kamate na kredite i one jednostavno nemaju potrebu da razmišljaju o nižoj ceni svog novca. Takodje, i rizik bankarskih plasmana ovim subvencionisanjem u najmanju ruku je prepolovljen. Potpuno je obrnut sled radnji: umesto da radi na smanjenju rizika ulaganja u zemlju i time podizanja kreditnog rejtinga, što bi pozitivno uticalo i na kamatne stope banaka, država na tom polju ne čini skoro ništa, a subvencionisanjem kredita samo ojačava poziciju bankarskog sektora i konzervira uslove kreditiranja sa stanovišta visine cene novca. Istovremeno, treba imati u vidu da je porez na dobit banaka izuzetno nizak i da bi ga u najma-nju ruku trebalo udvostručiti. Da se razumemo, subvencionisani krediti mogu dati odredjeni pozitivan efekat u poslovanju nekog preduzeća, ali to je samo na sasvim ograničeno vreme, jer poslovni ambijent, kao i uslovi same proizvodnje ostaju nepromenjeni. Na ovaj način se samo uspavljuje privreda ušuškana držav-nim subvencijama.

Pozitivna ili bolje rečeno uslovno pozitivna kretanja krajem avgusta i u septem-bru 2009. godine, registrovana su kod sledećih ekonomskih indikatora: fizički obim industrijske proizvodnje, ukupne devizne rezerve i cene na malo.

Kada se iz analize isključi uticaj sezone, onda industrijska proizvodnja u Srbiji na mesečnom nivou beleži blagi rast. Time je neznatno ublažena oštrica recesivnog trenda u dinamici fizičkog obima industrijske proizvodnje. No, to je predominan-tno rezultat uskakanja pojedinih većih preduzeća u pogon, a ne i stvarnog izlaska industrije iz krize. To se najbolje vidi po tome što je proizvodnja osnovnih metala na mesečnom nivou porasla za čak 28,2%, a to je upravo plod pokretanja proi-zvodnje u nekadašnjem Sartidu. Dakle, nema i dalje jakih impulsa koji bi uka-zivali na intenzivnije oživljavanje industrijske proizvodnje, nego se samo radi


159

o pojedinačnim slučajevima, koji u srpskoj privredi imaju veliki ponder i time uticaj na smer kretanja cele industrije.

Ukupne devizne rezerve rastu, ne kao rezultat jačanje izvoznih potencijala ze-mlje, nego kao posledica permanentnog zaduživanja NBS-a. Time je u neprome-njenim privrednim okolnostima, stabilnost takvih deviznih rezervi na staklenim nogama, a sledstveno tome upitna je i stabilnost deviznog kursa domaće valute. Najzad, inflacija ima tendenciju splašnjavanja rasta, što bi je do kraja godine moglo dovesti na kotu do 9,5%, odnosno u granice porjektovane stope rasta cena na malo za ovu godinu. Naravno, uslov za to je da ne dodje do poskupljenja pro-izvoda ili usluga pod državnom ingerencijom.

2. Analitička ocena ekonomskih kretanja

Posmatrano prema odabranim ključnim privrednim i monetarnim indikatorima, krajem avgusta i početkom septembra 2009. godine registrovane su sledeće ten-dencije u srpskoj ekonomiji:

• Nivo proizvodnih aktivnosti u srpskoj industriji na mesečnom nivou redu-kovan je za 1,7%. No, kada se iz analize isključi uticaj sezone, onda se ipak beleži blagi pozitivan pomak od 1%. Time je očigledno zaustavljen trend daljeg produbljivanja recesije. Naime, u periodu januar – maj ove godine, u odnosu na isti vremenski interval 2008. godine, fizički obim industrijske proizvodnje je smanjen čak za 18,1%, i upravo je u tom periodu dodirnuo najnižu tačku proizvodnje u odnosu na prošlu godinu; da bi taj pad na polu-godju iznosio 17,4%, u prvih sedam meseci 17%, a u izveštajnom kumulativ-nom periodu januar – jul 2009. prema istom sedmomesečnom periodu 2008. godine 16,2%. Takodje, u avgustu ove godine u odnosu na isti mesec lane fizički obim industrijske proizvodnje smanjen je za 10%, dok je na primer u maju 2009. godine prema maju prošle godine proizvodnja bila manja za čak 19,5%.

Međutim, to i dalje ne znači da se srpska industrija izvlači iz recesione kalju-ge, nego predstavlja tek prve stidljive signale tupljenja oštrice negativne dina-mike u proizvodnji. A ti signali su prevashodno plod pokretanja proizvodnje u nekadašnjem Sartidu, a od septembra i u Petrohemiji. Dakle, tek pojedinač-no uskakanje većih proizvodnih sistema u pogon obezbedjuje ove stidljive naznake amortizovanja recesivnog udara. Još uvek ne postoji sveobuhvatno rešenje za izlazak iz proizvodne agonije, nego se sve čeka na eksterne faktore koji bi preko povećanih porudžbina ojačali proizvodnu aktivnost i u našoj zemlji. Pri tome se zanemaruje činjenica da nema novih investicija, a shodno tome ni novih proizvodnih asortimana baziranih na sofisticiranoj tehnologiji, koji bi poboljšali domaće i proizvodne i izvozne performanse i time omogu-

Mr Saša Đogović

160

ćili da srpska industrija spremnije sačeka vreme globalnog zagrevanja eko-nomskih prilika.

Fizički obim industrijske proizvodnje u Srbiji

(Indeksi)VIII 2009.VII 2009.

VIII 2009.VIII 2008.

I – VIII 2009.I – VIII 2008.

Centralna Srbija 98,3 92,9 84,4Vojvodina 100,9 84,5 82,7Republika Srbija 98,3 90,0 83,8

Izvor: Podaci RZS

Budući da se domaći industrijski kapaciteti dominantno baziraju na proi-zvodnji proizvoda niže faze prerade, što se vidi i po tome što srpski izvoz u skoro dve trećine čini upravo ta robna grupacija; i pošto je upravo na ovom posmatranom sektoru u avgustu 2009. prema istom mesecu prethodne godi-ne evidentiran pad proizvodnje od 18,1%, (posmatrano kumulativno preko prvih osam meseci ove prema istom periodu 2008. godine celih 31,9%), može se zaključiti da se srpska industrija i dalje nalazi u velikoj agoniji. Da bi se izvukla iz te agonije, pored eksternog faktora, neophodna je i odgovarajuća industrijska politika, koja bi zaustavila rapidan proces deindustrijalizacije, posebno podstaknut lošom privatizacijom. Neophodno je i partnerstvo jav-nog i privatnog sektora na polju novih investicija, kao i smanjenje birokratije i stvaranje efikasnijeg državnog aparata, kao preduslova ulaska masivnijih greenfiled investicija. To bi trebalo da prati i relaksirana kreditno-monetarna i fiskalna politika.

• Nastavljen je trend opadanja i izvoznih i uvoznih aktivnosti, s tim što dinami-ka uvoza beleži nešto intenzivniji pad. Osetnije redukovanje uvoza posledica je ne samo hladjenja globalne tražnje i time smanjene potrebe za nabavkom proizvodnih inputa, već posebno pada lične potrošnje na domaćem tržištu. Tako je plasman robe na inostrano tržište opao sa 975 miliona USD u avgu-stu 2008. na 678 miliona USD u istom mesecu ove godine ili za 30,5%, dok su nabavke iz inostranstva redukovane sa 1.839,5 mlrd. USD na 1.206 mlrd. USD, odnosno za 34,4%. Ipak, treba ukazati na to, da je dinamika pada nešto otupljena, jer je na primer u julu 2009. g. prema istom mesecu 2008. godi-ne pad izvoza bio 33,8%, a uvoza 43,5%. Tako je u kumulativnom periodu januar – avgust 2009. godine sa dostignutih 5.190 mlrd. USD, izvoz reduko-van za 32,6% prema istom vremenskom intervalu prethodne godine, a uvoz sa ostvarenih 9.760 mlrd. USD smanjen za čak 38,9%. Komparacije radi, u periodu januar – jul 2009. godine, plasman robe na inotržište je redukovan za 32,9%, a uvoz za 39,6%. Ovo su tek stidljivi signali da je zaustavljeno pro-


161

dubljivanje negativnih tendencija u dinamici izvoza i uvoza, ali svakako ne i nagoveštaj da se izlazi iz recesivnog trenda.

Dinamika izvoza i uvoza po razvijenosti zemalja (Januar – Avgust)

(u mil. USD)

ZemljeI z v o z Indeks U v o z Indeks

2008. 2009. 2008. 2009.Industrijske zemlje 3.933,3 2.454,9 62,4 8.423,6 5.442,6 64,6Zemlje u razvoju 3.766,1 2.735,2 72,6 7.543,8 4.317,4 57,2Ukupno 7.699,4 5.190,1 67,4 15.967,4 9.760,0 61,1

Izvor: Podaci RZS

Usled opadajuće dinamike izvozno – uvoznih aktivnosti, u periodu januar – avgust 2009. godine, ukupna spoljnotrgovinska razmena srpske privrede sa svetom sa dostignutih 14.950 mlrd. USD bila je manja za 36,8% u odnosu na stanje iz prvih osam meseci 2008. godine. No, kako je neznatno otupljen vrh oštrice recesivnog trenda, to je ipak ovaj nivo robne razmene bio nešto veći nego u prvih sedam meseci ove u odnosu na isti period 2008. godine, kada je pad robne razmene sa svetom iznosio 37,5%. Do kraja godine, treba računati sa daljim blagim amortizovanjem recesivnog trenda u dinamici spoljnotrgo-vinske rzamene Srbije sa svetom. Usled intenzivnije dinamike pada uvoznih aktivnosti u odnosu na izvozne, pokrivenost uvoza izvozom je poboljšana sa 48,2% u prvih osam meseci 2008. na 53,2% u istom vremenskom intervalu 2009. godine. Takodje, spoljnotrgovinski deficit je redukovan sa 8.268 mlrd. USD na 4.570 mlrd USD u naznačenom periodu komparacije ili za 44,7%. Nažalost, smanjivanje negativnog spoljnotrgovinskog salda i poboljšanje po-krivenosti uvoza izvozom nije rezultat jačanja izvoznih performansi privre-de, nego paradoksalno, ali istinito, posledica delovanja globalne ekonomske krize. Da je to tako, najbolje se može videti po tome što je izvoz sirovina i repromaterijala redukovan sa 5.109 mlrd. USD u prvih osam meseci ove na 3.076 mlrd. USD u periodu januar – avgust 2008. godine ili za 39,8%. A pri tome, treba imati u vidu, da je ova robna grupa najzastupljenija u srpskom izvozu. Ona je u prošlogodišnjem izvoznom osmomesečnom periodu uče-stvovala sa čak 66,4%, da bi njen udeo u ovoj godini opao na 59,3%, ali je svakako, i dalje veoma dominantan. Na uvoznoj strani dominiraju nabavke robe široke potrošnje. Istina, one su smanjene sa 8.328 mlrd. USD u periodu januar – avgust 2008. na 5.183 mlrd. USD u istom periodu izveštajne godine ili za 37,8%. No, usled intenzivnijeg smanjenja uvoza sirovina i repromate-rijala (-41,4%), udeo robe široke potrošnje u ukupnim srpskim nabavkama iz inostranstva je povećan sa 52,2% u prvih osam meseci prošle, na 53,1% u pr-vih osam meseci 2009. godine. Ovakva robna struktura izvoza i uvoza uka-

Mr Saša Đogović

162

zuje na slabe proizvodne performanse srpske industrije, ali i na potrošački mentalitet društva koji promoviše i sama država prevelikom javnom potroš-njom i nezajažljivim zaduživanjem, bez jasne strategije privrednog razvoja. S ovakvom robnom strukturom i privrednim performansama, te galopirajućim zaduživanjem javnog sektora, Srbiju čeka rast spoljnotrgovinskog i platno-bilansnog deficita i shodno tome problem servisiranja preuzetih kreditnih obaveza;

• Krajem jula 2009. godine, spoljni dug Srbije iznosio je 30.989 mlrd. USD. To je za 1,3% više nego mesec dana ranije, odnosno za 0,9% više nego koncem 2008. godine. U odnosu na stanje iz 2000. godine, spoljni dug zemlje je nara-stao skoro 3 puta.

Stanje spoljnog duga po vrsti dužnika

(u mil. USD)

SektoriPeriod

2000. 2008. 30.VI 2009. 31.VII 2009.Javni sektor 8.797,3 8.996,0 10.151,0 10.238,0Privatni sektor 2.032,4 21.712,2 20.428,0 20.751,0Ukupno 10.829,7 30.708,2 30.579,0 30.989,0

Izvor: Podaci NBS

Zaključno sa 2008. godinom, galopirajući rast spoljnog duga Srbije primarno je indukovan od strane privatnog sektora. Tako je sa oko 2 mlrd. USD u 2000. godini, spoljni dug koji je generisao privatni sektor narastao na 21,7 mlrd. USD u 2008. godini, odnosno nešto više od 10 puta. Naravno, opravdano je zaduživati se u cilju novih investicija i osavremenjivanja proizvodnog proce-sa. No, postavlja se pitanje da li su ta zaduženja i adekvatno iskorišćena, po-sebno imajući u vidu rezultate poslovanja domaće privrede. Stoga, ona mogu stvoriti samo dodatni pritisak na devizne rezerve zemlje, a time i na devizni kurs dinara, što se posebno pokazalo u poslednjem kvartalu 2008. godine. Nasuprot tome, spoljni dug javnog sektora beležio je puzajući rast, tako da je sa 8,797 mlrd. USD u 2000. dosegao 8,996 mlrd. USD u 2008. godini. Time je udeo javnog sektora u kreiranju ukupnog spoljnog duga redukovan sa 81,2% na 29,3% u navedenim periodima komparacije, dok je privatni sektor učestvovao u početnoj godini poredjenja sa 18,8%, a u završnoj sa čak 70,7%. Medjutim, u 2009. godini, stanje počinje da se menja, pa javni sektor postaje glavni pokretač rasta spoljnog duga Srbije intenzivnim zaduživanjem. Tako je spoljni dug javnog sektora u junu 2009. dostigao 10,151 mlrd. USD, a u julu 10,238 mlrd. USD, dok je spoljni dug privatnog sektora smanjen u odnosu na kraj prošle godine dostigavši u junu iznos od 20,428 mlrd. USD, odnosno u julu 20,751 mlrd. USD. Time je učešće javnog sektora u kreiranju spolj-nog duga počelo da raste dostigavši nivo od 33% u poslednjem izveštajnom


163

mesecu, dok je udeo privatnog sektora opao na 67%. Koliko je intenzivno zaduživanje javnog sektora, posebno se vidi po tome što je u odnosu na kraj decembra 2008. godine, spoljni dug koji je on generisao, porastao za čak 13,8%. Nasuprot tome, spoljni dug javnog sektora u tom periodu je reduko-van za 4,4%.

Ovo galopirajuće zaduživanje države posledica je neuspešne ekonomske po-litike u devet godina tranzicionog perioda. Ona se svodila na prodaju dr-žavnog blaga preko privatizacionog procesa i neproduktivno prekomerno trošenje tako prikupljenih sredstava. Privredne performanse su i dalje ostale slabe, budući da ni sam ambijent poslovanja nije značajnije poboljšan. Time je dolazak virusa globalne ekonomske krize na naše tržište samo razotkrio sve slabosti i nedostatke privredne strukture i poslovnog ambijenta Srbije, čime je virus veoma lako i brzo mogao da se širi po već obolelom organizmu i time još razornije deluje na makroekonomsku stabilnost zemlje. Stoga je Srbija prinudno krenula u stand by aranžman sa MMF-om kako bi obezbe-dila eksternu likvidnost i popunila budžetske praznine. Ukoliko se interme-co kupljen ovim intenzivnim zaduživanjem ne iskoristi u pravcu pokretanja sveobuhvatnih i ozbiljnih reformskih procesa, posebno u javnom sektoru, onda će Srbija, posle prodaje preostale državne srebrnine, biti na kolenima dužničkog ropstva, a sva priča o stabilnim deviznim rezervama i deviznom kursu dinara, raspršila bi se kao mehur od sapunice.

Do kraja 2009. godine, a svakako i tokom sledeće godine, treba računati sa intenzivnim zaduživanjem javnog sektora, što će usloviti dalji rast ukupnog spoljnog duga i nedvosmisleno čvrsto rangiranje Srbije kao visokozadužene zemlje, u čiju zonu je već i ušla.

• Ukupne devizne rezerve Srbije krajem avgusta 2009. godine iznosile su 15,119 mlrd. USD. To je za 8% više nego prethodnog meseca, ali i za čak 16,4% više nego krajem prošle godine. Ovakvom pozitivnom trendu ukupnih deviznih rezervi treba zahvaliti punjenjem deviznih sredstava na računu kod NBS-a. Tako su devizne rezerve srpske centralne banke porasle sa 11.494 mlrd. USD u decembru 2008. i 12,982 mlrd. USD u julu na 13,658 mlrd. USD u avgustu 2009. godine. U relativnim izrazima, devizne rezerve NBS-a su povećane za 5,2% na mesečnom nivou, odnosno za čitavih 18,8% u odnosu na stanje s kraja decembra 2008. godine. Nažalost, to bujanje deviznih rezervi u por-tfelju NBS-a nije plod dobre ekonomske politike i priliva deviza po osnovu pozitivnih privrednih rezultata, nego naprotiv, nastale su kao posledica neod-govorne ekonomske politike koja je uzrokovala intenzivno zaduživanje preko stand by aranžmana sa MMF-om. Stoga su, u uslovima nepromenjene pri-vredne strukture i permanentnog jačanja spoljnog duga, ove devizne rezerve na staklenim nogama i daju zamagljenu sliku makroekonomske stabilnosti. Dakle, priča o stabilnim deviznim rezervama istovetna je priči o stabilnom deviznom kursu, pre nailaska cunamija svetske ekonomske krize. Drugim rečima, tu stabilnost treba uzeti sa velikom dozom opreza.

Mr Saša Đogović

164

Devizne rezerve

(u mil. USD)

Stanje deviznih rezervi

NBS Poslovne banke Ukupno2008. godinaDecembar 11.494,4 1.498,7 12.993,12009. godinaJul 12.982,4 1.011,8 13.994,2Avgust 13.657,9 1.460,9 15.118,8

Izvor: Podaci NBS

• Krajem avgusta 2009. evro je vredeo 93,07 dinara. To znači da je u odnosu na prethodni mesec zabeležena neznatna aprecijacija domaće valute od 0,1%, čime se produbljuju neravnoteže postojećeg deviznog kursa dinara. Naime, u odnosu na decembar 2008. godine, dinar je deprecirao za svega 5%, dok je inflacija u tom periodu povećana za 9,1%. Restriktivna kreditno-monetarna politika NBS-a i njene atraktivne hartije od vrednosti, te slaba kupovna moć stanovništva prinudjenog da menja uštedjene ili preko doznaka dobijene evre u dinare, uz smirenu nervozu na finansijskom tržištu preko stand by aran-žmana sa MMF-om, doprinose navedenom kretanju deviznog kursa doma-će valute. Nažalost, to šteti izvoznoj privredi, a takodje dugoročno i samim dužnicima, jer u situaciji kada se samo gomilaju kreditna zaduženja države, a nema novih masivnijih investicija, ovakav nivo deviznog kursa postaće ne-održiv, čime će sva priča o njegovoj stabilnosti, kao i o stabilnosti deviznih rezervi, kao i krajem 2008. godine, postati mrtvo slovo na papiru i jedan loš marketing. Utoliko pre, što ne postoji nijedan privredni argument koji bi podupirao tezu o stabilnosti deviznog kursa na postojećem nivou. Stoga je neophodno da NBS popusti u stepenu restriktivnosti kreditno-monetarne politike kako bi dopustila uravnoteženije kretanje deviznog kursa dinara. U suprotnom, stvaraju se potencijali za udar još jednog cunamija na krhke be-deme i deviznih rezervi i deviznog kursa domaće valute.

Kretanje deviznog kursaVrednost evra u odnosu na dinar

2008. godinaDecembar 88,602009. godinaJul 93,19Avgust 93,07

Izvor: Podaci NBS


165

3. Sugestije kreatorima ekonomske politike

U cilju poboljšanja uslova poslovanja na srpskom tržištu, navedene su sledeće sugestije i preporuke koje bi, bez ikakve politizacije, trebalo primeniti:

1. Postaviti stručnost ispred politike, ali ne u marketinškom smislu, kako se ne bi dešavala politizacija ekonomskih mera i odluka od krucijalne važnosti za privredni život Srbije. Svedoci smo negativne selekcije kadrova i odliva mozgova, što bi se moglo zaustaviti samo procesom depolitizacije i dezideo-logizacije u kreiranju ekonomske politike zemlje;

2. Aktivno, a ne samo verbalno, raditi, uz jasnu strategiju i plan, na suzbijanju nabujalih društvenih devijantnih pojava poput mita i korupcije. To bi dopri-nelo stvaranju stabilnijeg i atraktivnijeg poslovnog ambijenta za potencijalne investitore;

3. Ozbiljno pokrenuti procese transformacije javnog sektora, pre svega, javne administracije na svim nivoima. To je proces koji zahteva vreme i njemu treba prići studiozno uz saradnju sa sindikalnim predstavnicima, kako ne bi izazvalo dublje potrese u društvu;

4. Odrediti strateške pravce investiranja, poput saobraćajne infrastrukture, energetike i poljoprivredno-prehrambenog sektora;

5. Ukinuti Nacionalni investicioni plan, jer je njegova dosadašnja primena pre-težno jačala stranačku, a ne privrednu infrastrukturu. Upravo je NIP bio re-zervoar bujanja mita i korpucije, ali i preko prelivanja novca u neproduktivne svrhe jedan od značajnih stimula inflacionih tokova u Srbiji;

6. Povećati porez na dobit poslovnih banaka u Srbiji, najmanje udvostručiti;7. Uvesti porez na finansijske transakcije;8. Prekinuti sa start up kreditiranjem u uslovioma globalne recesije i rasta neli-

kvidnosti u domaćoj privredi; 9. Ukoliko do kraja 2009. godine ne usledi odmrzavanje Sporazuma o stabiliza-

ciji i pridruživanju, njegovu jednostranu primenu staviti u stand by opciju ili pak ekonomskom analizom selekcionisati proizvode ili grupu proizvoda za koje bi važile niže carinske stope poput opreme ili sirovina i repromaterijala, a vratiti carinske stope na predjašnji nivo za grupe proizvoda koje nisu od značaja za domaće proizvodne i investicione aktivnosti;

10. Aktivna uloga državnih institucija u lobiranju za domaću privredu, te prona-laženje strateških partnera za preostala društvena preduzeća;

11. Relaksirati kreditno-monetarnu politku NBS-a kako bi pojeftinila cena ka-pitala na domaćem tržištu i devizni kurs domaće valute počeo da fluktuira fleksibilnije ka svom ravnotežnom nivou.

Mr Saša Đogović

166

Rezime: Srpska ekonomija nalazi se u dubokoj recesiji, nastaloj kao posledica neuspešne ekonomske politike u prethodnom tranzicionom periodu, bazirane na neosmišljenoj i nagloj liberalizaciji tržišta, privatizaciji kao samoj sebi cilj i pre-komernoj potrošnji. Uz to, trend zaduživanja u inostranstvu bio je nezaustavljivo galopirajući, posebno u privatnom sektoru, da bi s kraja prošle i u 2009. godini, javni sektor postao glavni generator rasta spoljnog duga Srbije. Uz galopirajuće zaduživanje i neplansku privatizaciju preduzeća i liberalizaciju tržišta, kreiran je i proces deindustrijalizacije, što je dovelo do ubrzanog rasta spoljnotrgovinskog i platnobilansnog deficita. Sa tako obolelim organizmom dočekan je virus glo-balne ekonomske krize koji se vrlo lako primio i dodatno počeo da razara tržišno tkivo Srbije. Taj virus je samo razotkrio virtuelnu makroekonomsku stabilnost Srbije, koja se opet kreira preko novih zaduživanja. Stoga je neophodan zaokret u postojećoj ekonomskoj politici, kako na površinu ne bi izbila ozbiljna dužnička kriza.

Ključne reči: recesija, spoljni dug, javna potrošnja, investicije, devizni kurs, inflacija, devizne rezerve, liberalizacija.

167

Dr Predrag Petrović

PLATNI BILANS SRBIJE POD UTICAJEM SVETSKE EKONOMSKE KRIzE

Uvod

Mesec oktobar 2008. godine označio je dolazak ekonomske krize u Srbiju. Iako su se u javnosti mogle čuti procene da će kriza zaobići Srbiju i da će ona biti na marginama štete sa posledicama u domenu skupljih kredita i nešto slabije domaće valute, realnost je bila sasvim drugačija – tmurnija. Kriza je pogodila Srbiju punom silinom uzrokujući veliki pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) i brojna otpuštanja zaposlenih sa još uvek teško sagledivim posledicama. Danas neki vodeći svetski ekonomisti prognoziraju da je kriza dotakla dno i da će 2011. biti godina potpunog oporavka. Ne znamo da li se ovakvim prognozama može verovati, ali priznajemo da i nama zvuče realistično.

Opšte je poznato da je deficit tekučih transakcija endemski problem srpske eko-nomije, koji je višestruko uvećan tokom poslednjih nekoliko godina. Tako je, tekući deficit u 2008. bio oko 16 puta veći nego 2001. godine. Ukoliko bismo samo ovu informaciju imali u vidu, mogli bismo da steknemo utisak koliko su velika prilagođavanja kojima je izložena srpska privreda. Potpuno je jasno da se opasnost hroničnog i rastućeg spoljnog debalansa krije u mogućem iznenadnom smanjenju priliva inostranog kapitala, što bi moglo izazvati pad spoljne likvid-nosti i krizu deviznog kursa sa svim njenim pratećim posledicama. Dakle, svet-ska ekonomska kriza jeste prirodni test izdržljivosti platnog bilansa i deviznog tržišta u Srbiji.

Uticaj svetske ekonomske krize na privredu Srbije transmitovao se upravo preko platnog bilansa. Prateći dinamiku pojedinih platnobilansnih pozicija u predkri-znom i kriznom periodu, lako se uočavaju krupne promene koje su potpuno ati-pične. Dovoljno je samo pomenuti da je u kriznom periodu ostvaren znatan pad spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita, pa da i manje upućenom čitaocu bude ja-sno da je uzrok tome – kriza.

U ovom tekstu analizirali smo efekte ekonomske krize na bilans plaćanja Srbije. Prvi deo rada posvetili smo analizi platnog bilansa za period u kome je primenji-


168

vana stara metodologija, odnosno šema prikazivanja, i to dok se kriza još uvek nije osećala (2001–2007). Nakon toga sledi analiza bilansa plaćanja, ali ovoga puta za period primene nove metodologije prikazivanja, i to za dva potperioda – predkrizni i krizni. Konačno, na kraju teksta dali smo najvažnija zaključna razmatranja.

1. Analiza platnog bilansa za period 2001–2007. g.

Prvi deo analize platnog bilansa odnosi se na vremenski period (2001–2007) kada je primenjivana stara šema njegovog prikazivanja.

Grafikon 1. Tekuće transakcije Srbije, 2001–2007.

Izvor: Fond za razvoj ekonomske nauke

U tekućem delu bilansa plaćanja locirali smo dve stavke sa sedmogodišnjim ku-mulativnim deficitom od 32,4 milijarde evra. Najveći deo ove vrednosti (95,2%) čini deficit u robnoj razmeni sa inostranstvom u iznosu od 30,8 milijardi evra (Grafikon 1). Ostatak od 4,8% predstavljaju neto faktorski transferi sa ukupnim manjkom od 1,6 milijardi evra. S druge strane, oko 43% zbirnog deficita pokri-vaju tekući transferi, 8,2% zvanične pomoći i svega 2,1% saldo bilansa usluga. Nepokriveni ostatak od 46,9% jeste deficit tekućeg računa.

Za finansiranje tekućeg deficita bile su dovoljne dve zamašne stavke (Grafikon 2). Neto srednjoročni i dugoročni krediti u vrednosti od 10,5 milijardi evra pokrili su 63,1% zbira tekućeg deficita, povećanja rezervi banaka i tzv. greški i propusta.

Platni bilans Srbije pod uticajem svetske ekonomske krize

169

Grafikon 2. Finansiranje tekućeg deficita, 2001-2007.


Ostatak je pokriven neto stranim direktnim investicijama ukupne vrednosti 10,2 milijarde evra. Preciznije, za pokriće zbirne vrednosti tekućeg deficita, pove-ćanja rezervi banaka i tzv. greški i propusta dovoljni su bili neto srednjoročni i dugoročni krediti i oko 60% neto stranih direktnih investicija. Ostatak neto priliva po osnovu direktnih investicija od 40%, zajedno sa drugim kapitalnim i finansijskim transakcijama, čini prirast deviznih rezervi Narodne banke Srbije od oko 8,9 milijardi evra.

Naglašen trend rasta tekućeg deficita predstavlja važnu karakteristiku platnog bi-lansa (Tabela 1). On je u posmatranom vremenskom intervalu povećan za 55,4% u proseku godišnje, što je tempo koji s razlogom zabrinjava. Prvi uzrok ovog povećanja jeste dinamičan rast deficita robne razmene od 16,4% prosečno go-dišnje. Ova stavka je beležila kontinuiran i visok rast tokom čitavog perioda, izuzimajući jedino 2005. godinu, kada je zbog uvođenja PDV-a njena vrednost smanjena. Drugi razlog rasta tekućeg deficita jeste uvećanje negativnog salda neto faktorskih transfera za 60,1% prosečno godišnje.


170

Tabela 1. Platni bilans Srbije, 2001–2007, mil. EUR


Osim dinamike robnih transakcija i neto faktorskih transfera, za potpuno razu-mevanje rasta tekućeg deficita neophodno je uzeti u obzir i ostale stavke tekućeg računa. Tekući transferi su u posmatranom periodu ostvarili prilično skroman rast od 4,5% prosečno godišnje. Preciznije, tekući transferi su beležili rast sve do 2004. godine i to po prosečnoj godišnjoj stopi od 27,1%. Nakon toga, sve do kraja 2007, vrednost tekućih transfera je opadala. U njihovoj strukturi najvažni-ji su neto prilivi po osnovu otkupa devizne efektive čija kumulativna vrednost iznosi 8,3 milijarde evra ili oko 60% vrednosti tekućih transfera. Neto otkup devizne efektive rastao je po stopi od 23,1% prosečno godišnje sve do 2005, da bi u naredne dve godine opao u proseku za 17,8%. Takođe, dinamika bespovratnih transfera prilično je nepovoljna. Oni su u posmatranom periodu kontinuirano opadali i to za oko 18% u proseku godišnje. Neznatan porast donacija zabeležen je jedino u 2007. godini. Što se bilansa usluga tiče, zabeležen je sedmogodišnji


171

suficit, pri čemu je veoma važno naglasiti da Srbija od 2005. ostvaruje deficit i u ovim transakcijama.

U strukturi kapitalnog i finansijskog računa, dominira neto srednjoročno i dugo-ročno zaduživanje. Ovi krediti su rasli po stopi od oko 76% u proseku godišnje, uz napomenu da su u 2007. stagnirali. Mere monetarne politike Narodne banke Srbije (NBS) znatno su otežavale zaduživanje u inostranstvu. Naime, u aprilu 2006, NBS je povećala stopu obavezne rezerve na deviznu osnovicu sa 38% na 40% i uvela obaveznu rezervu na subordinirani kapital od 20%. Nakon toga, već u maju mesecu, NBS je povećala stopu obavezne rezerve za 60% na devizno za-duživanje u inostranstvu sa rokom dospeća do dve godine, dok je stopa na osta-tak devizne osnovice ostala nepromenjena. Banke su ubrzo pronašle alternativne kanale zaduživanja, i to posredstvom depozita na dinarske nerezidentne račune na koje je zaračunavana stopa obavezne rezerve od 18%. Ovo je podstaklo NBS da u junu sve depozite na nerezidentne račune izjednači, tretirajući ih kao devi-zne, tako da su banke bile obavezne da na nerezidentne depozite sa dospećem do dve godine primene stopu obavezne rezerve od 60%, odnosno stopu od 40% u slučaju dužeg roka otplate. U maju mesecu 2006, NBS je donela još jednu meru prema kojoj je ukupan plasman banaka stanovništvu mogao da dosegne mak-simalno 200% vrednosti osnovnog kapitala. Snažno poskupljenje kratkoročnog zaduživanja usled povećanja obaveznog rezervisanja uticalo je na komercijalne banke da se preorijentišu na dugoročno zaduživanje, zbog čega je obim ovih kre-dita znatno porastao u 2006. godini. Osim toga, očigledna je i promena strukture srednjoročnih i dugoročnih kredita. Od trećeg kvartala 2006. naglo počinju da rastu inostrani krediti direktno odobreni privredi, dok se zaduživanje banaka ubrzano smanjuje. Banke, naročito one u vlasništvu stranaca, uspele su ponovo da pronađu alternativni način finansiranja svojih najboljih klijenata, pružajući im logističku podršku da se direktno zadužuju kod njihovih matica, čime su iz-begnuta izdvajanja visokih obaveznih rezervi. Pored ovih razloga, rekordnom inostranom zaduživanju privrede u 2007. godini, snažno je doprineo i sindika-lizovani zajam Telekoma Srbije radi akvizicije Telekoma Srpske u vrednosti od 646 miliona evra.

Druga veoma važna stavka jesu strane direktne investicije (SDI) koje su tokom celog posmatranog perioda imale stabilan rast od oko 48% u proseku godišnje. Njihovo povećanje naročito je bilo naglašeno u 2006. godini, na šta su u velikoj meri uticali privatizacija nekadašnjeg Mobtela, prodaja Hemofarma nemačkoj Štadi, privatizacije u bankarskom sektoru (Vojvođanska i Panonska banka), ali i mere NBS-a. Mera koja ograničava kreditiranje stanovništva do iznosa od 200% osnovnog kapitala banke, stimulisala je ove institucije da izvore novih sredstava potraže u dokapitalizaciji. Ovo je uticalo na smanjenje zaduživanja u inostran-stvu i povećanje stranih direktnih investicija. Neto iznos SDI u 2007. godini pri-lično je izdašan, a bio bi još veći da nismo u drugom kvartalu imali veliki odliv


172

po osnovu akvizicije Telekoma Srpske. Ključni problem sa SDI jeste to što se one u velikoj meri ostvaruju zahvaljujući privatizaciji domaćih preduzeća.

Sve preostale kapitalne i finansijske transakcije, izuzimajući povećanje obaveznih rezervi poslovnih banaka, doprinose rastu deviznih rezervi NBS-a. U strukturu ovog povećanja ulazi preostalih oko 40% SDI, ostali kapitalni prilivi, kratkoroč-ni inostrani krediti i neplaćeni uvoz nafte. Što se tiče ostalih kapitalnih priliva, suficit ovih transakcija skoro je u potpunosti ostvaren zahvaljujući povećanju nove devizne štednje, naročito tokom 2006. i 2007. godine. Kratkoročne kredite dominantno čine krediti banaka (oko 87% u proseku) i iskazuju relativno stabilan rast sve do 2006. godine. Njihovo povećanje bilo je posebno izraženo u 2004. i 2005. godini, nakon čega je u 2006. pod uticajem već pomenutih mera NBS-a, usledilo smanjenje. Stope obavezne rezerve na deviznu osnovicu izjednačene su u decembru 2006. na nivou od 45%, pri čemu je stopa na novu deviznu štednju ostala 40%. Smanjenje obaveznog rezervisanja na deviznu osnovicu (sa rokom dospeća do dve godine), verovatno je uticalo na postepeni rast kratkoročnog za-duživanja banaka, posebno u drugoj polovini 2007. godine. Ipak, tokom prvog polugodišta 2008, banke počinju ponovo da se razdužuju. Konačno, neplaćeni uvoz nafte jeste fiktivna transakcija, koja postoji da bi se uskladio deficit tekućeg računa sa stvarnom promenom stanja deviznih rezervi NBS-a.

Dakle, u vremenskom periodu dok još ekonomska kriza nije uzdrmala srpsku privredu, tekući deficit je rastao veoma brzo. Ovome je najviše doprinelo pove-ćanje deficita robne razmene, ali i uvećanje manjka po osnovu neto faktorskih transfera. Takođe, skroman rast tekućih transfera, pad bespovratnih transfera i pogoršanje bilansa usluga, bitno su uslovili ekspanziju tekuće neravnoteže. Ona je finansirana deviznim prilivom od dugoročnih inostranih kredita i SDI. Tokom posmatranog sedmogodišnjeg perioda, devizne rezerve NBS-a, povećane su za oko 8,9 milijardi evra.

2. Analiza platnog bilansa prema novoj metadologiji

Nakon 2007. godine promenjena je metodologija prikazivanja platnog bilansa, pa je zato neophodno da se ovaj period posebno razmotri. U vremenskom periodu od januara 2008. do juna 2009. deficit robnog bilansa ostao je dominantna kom-ponenta tekućeg deficita (Grafikon 3). Od sume svih deficitarnih stavki tekućeg računa, robni deficit je činio 88,2%, dok su dohodovne transakcije i bilans usluga obuhvatili 10,1% i 1,7%, respektivno.


173

Grafikon 3. Struktura tekućeg računa Srbije, januar 2008 – jun 2009, u procentima


U strukturi tekućeg računa, transferna plaćanja jesu jedina suficitarna stavka koja je, obuhvativši i bespovratne transfere, uspela da pokrije svega 39,6% zbir-nog deficita. Ostatak od 60,4% predstavlja tekući deficit.

Analiza kapitalnog i finansijskog računa pokazuje da su dugoročni krediti i strane investicije najvažniji izvori finansiranja tekuće neravnoteže (Grafikon 4). Snažan udarac svetske ekonomske krize u oktobru 2008, primorao je NBS da interveniše na međubankarskom deviznom tržištu kako bi sprečila velike dnevne oscilacije deviznog kursa. Ovo je dovelo do smanjenja deviznih rezervi NBS-a, čime je pokriveno oko 15,9% deficita tekućih transakcija. Ostatak deficita od gotovo za-nemarljivih 9,4% finansiran je kratkoročnim i trgovinskim kreditima, gotovim novcem i depozitima i kapitalnim transakcijama.


174

Grafikon 4. Finansiranje tekućeg računa Srbije, januar 2008 – jun 2009, u procentima


Da bismo sagledali efekte svetske ekonomske krize na platni bilans Srbije, po-delili smo vremenski period na dva potperioda. Prvi potperiod, tokom koga se efekti ekonomske krize nisu osećali, obuhvata interval od januara do septem-bra 2008. Drugi, odnosno krizni period, posmatran je od oktobra 2008. do juna 2009, kao poslednjeg meseca za koji smo raspolagali podacima u vreme pisanja ovog teksta.

2.1. Dinamika platnobilansnih pozicija u predkriznom perioduPredkrizni period tokom koga je primenjivana nova metodologija prikazivanja bilansa plaćanja, nije bio naročito različit od prethodnog sedmogodišnjeg peri-oda (Tabela 2). Deficit tekućeg računa je u prvih devet meseci 2008. nastavio sa dinamičnim međugodišnjim rastom od oko 43%. Ovome je najviše doprineo međugodišnji rast spoljnotrgovinskog deficita od 25%, što je posledica sporijeg rasta izvoza (21,6%) od uvoza (23,3%). Takođe, deficit dohodovnih transakcija imao je visok međugodišnji rast od 52,7%, što je rezultat daleko sporijeg rasta prihoda (14,7%) od rashoda (33,4%). Najveći deo dohodovnih prihoda čine priho-di od portfolio investicija (oko 46%) i kamata (oko 24%), dok u strukturi pasive dominiraju rashodi po osnovu kamata (oko 58%) i direktnih stranih investicija (oko 40%). Rastu tekućeg deficita doprinelo je i međugodišnje smanjenje tekućih transfera od 3,7%, prouzrokovano smanjenjem priliva doznaka od 12,5% koji čine oko 64% tekućih transfera. Konačno, deficit usluga je smanjen za 19,7% me-đugodišnje, što nije imalo značajan uticaj na tekući deficit. U strukturi prihoda i rashoda bilansa usluga, dominiraju saobraćaj i turizam.


175

Tabela 2. Platni bilans Srbije pre ekonomske krize, mil. EUR


Dugoročni krediti koji su u posmatranom periodu u najvećem procenatu finansi-rali tekući deficit, zabeležili su međugodišnji pad od 10,6%, što je posledica sma-njenja direktnog zaduživanja privrede. Smanjenje dugoročnog zaduživanja pri-vrede delimično je rezultat povećane vrednosti ovih kredita u drugom kvartalu 2007, usled akvizicije Telekoma Srpske čime je uvećana osnovica za poređenje.

Strane direktne investicije ostvarile su prilično visok međugodišnji rast od 52,9%, ali je veoma važno ponovo naglasiti da je taj rast obračunskog karaktera, jer je neto vrednost u drugom kvartalu 2007. godine prilično umanjena zbog akvizi-cije Telekoma Srpske. Na vrednost SDI u velikoj meri je uticala dokapitalizacija banaka, pri čemu ne treba prenebregnuti ni izdašan priliv od 187 miliona evra po osnovu privatizacije DDOR-a, koja je obavljena 2007. godine. Ipak, u tre-ćem kvartalu 2008. godine zabeležen je najniži iznos SDI još od drugog kvartala 2004. Smatramo, da je jenjavanje investicionih aktivnosti bilo prouzrokovano


176

zastojem velikih privatizacija, percepcijom nadolazeće ekonomske krize, sma-njenjem sklonosti ka riziku i niskim greenfield investicijama.

Portfolio investicije su tokom prvih devet meseci 2007. ostvarile neto priliv od 572,5 miliona evra, dok su u istom periodu 2008. zabeležile neto odliv od 60,4 miliona evra, i to prevashodno zbog povlačenja stranih investitora. Dugoročni krediti zajedno sa direktnim i portfolio investicijama, finansiraju oko 71% zbir-nog deficita tekućih transakcija, trgovinskih kredita i ostale aktive i pasive.

Gotov novac i depoziti, od kojih najveći deo predstavljaju obavezne rezerve po-slovnih banaka, povećani su za 717,7 miliona evra i pokrili su 15,1% tekućeg de-ficita.1 Takođe, u prvih devet meseci 2008. uočljiv je i rast kratkoročne inostrane zaduženosti za 529 miliona evra, što je posledica direktnog zaduživanja privrede, naročito u trećem kvartalu 2008. kada je povučeno oko 302 miliona evra novih kredita. Treba reći i to da su komercijalne banke u septembru mesecu intenzivi-rale kratkoročno inostrano zaduživanje, iskoristivši oko 330 miliona evra novih zajmova.

Posebno je važno istaći da su devizne rezerve NBS-a smanjene za 24,1 miliona evra, čime je finansirano svega 0,5% tekućeg deficita. Ovo još uvek nije pred-stavljalo alarmantnu činjenicu. Ipak, sa dolaskom ekonomske krize drastično je povećan pritisak na rezerve NBS-a.

2.2. Dinamika platnobilansnih pozicija u periodu ekonomske krize Uticaj svetske ekonomske krize počinje da se oseća i u Srbiji u oktobru 2008. Tada recesija počinje da deluje kao mehanizam naglog i prilično bolnog prilago-đavanja platnog bilansa, zbog čega dolazi do redukcije gotovo svih platnobilan-snih pozicija. U vremenskom periodu oktobar 2008 – jun 2009, deficit tekućeg računa smanjen je za 49,3% međugodišnje (Tabela 3).

Na smanjenje tekućeg deficita dominantno je uticao međugodišnji pad deficita robnog bilansa od 27%, prouzrokovan bržim smanjenjem uvoza od izvoza (21% i 14,5%). Ekonomska kriza kontrahovala je agregatnu tražnju u svetskim razmera-ma, što se efektuiralo u padu izvoza, proizvodnje, uvoza i zaposlenosti.

1 O sadržini ove stavke videti u IMF, Balance of Payments Manual, 5th edition, str. 96.


177

Tabela 3. Platni bilans Srbije u periodu ekonomske krize, mil. EUR


Drugi važan razlog pada deficita tekućih transakcija jeste rast tekućih transfera za 21,4% međugodišnje i to prevashodno zahvaljujući izdašnom prilivu doznaka koji je uvećan za 35,2%. Priliv doznaka naročito je bio visok u oktobru 2008. i drugom kvartalu 2009. godine.

Konačno, smanjenju tekućeg deficita doprineo je i međugodišnji pad deficita do-hodovnih transakcija i bilansa usluga za 14,2% i 65,3%, respektivno. Ove dve stavke imaju relativno skroman udeo u zbiru svih deficitarnih stavki tekućeg bilansa, pa da njihova promena nije previše uticala na tekući deficit.

Strane neto direktne investicije imale su u posmatranom periodu veoma izražen pad od 50,8%. Negativna dinamika SDI uočljiva je od jula meseca 2008. godine, izuzimajući jedino februar 2009. kada je po ovom osnovu zabeležen neuobičaje-


178

no visok priliv od 455 miliona evra, i to uplatom oko 400 miliona evra u vezi sa prodajom NIS-a.

Bilans portfolio investicija takođe je pretrpeo veliko pogoršanje, pošto je neto priliv po ovom osnovu od 19,5 milijardi evra, pretvoren u neto odliv od 93,1 mi-lion evra (Tabela 3). Ovo nije posledica snažnijeg investiranja u inostranstvo, već povlaćenja investitora iz Srbije. Tako je priliv portfolio investicija od 41,1 milion evra prerastao u odliv od 82,4 miliona evra. Povlačenje stranih investitora po-sebno je bilo naglašeno u junu 2009. kada se po tom osnovu odlilo 56,8 miliona evra.

Dugoročni inostrani krediti kao značajan izvor finansiranja tekućeg deficita, dra-stično su smanjeni (59%) uprkos činjenici da je NBS u maju 2009. povukla prvu tranšu kredita od MMF-a u vrednosti od oko 783 miliona evra. Ako bismo za-nemarili kredit MMF-a, vrednost dugoročnih zajmova bila bi svedena na svega 87 miliona evra, što bi bio pad od čak 95,9%. Smanjenje ukupnih dugoročnih kredita predstavlja prost zbir nešto slabijeg razduživanja banaka, porasta zadu-živanja države (naročito u junu 2009) i veoma velike redukcije kredita privredi. Pad zaduživanja privrede za 96,9%, odnosno sa 2.304 miliona evra na 72 miliona evra jeste osnovni razlog opadanja ukupnih dugoročnih kredita.

Povećano razduživanje komercijalnih banaka i otplata kredita privrede dovelo je do kratkoročnog neto razduživanja od 156 miliona evra. Treba reći da su se banke prilično zaduživale u oktobru i decembru 2008, dok je već u januaru 2009. zabeleženo veliko razduživanje ovog sektora. Pretpostavljamo da je zaduživanje s kraja 2008. trebalo da amortizuje negativne efekte izrazitog povlačenja devizne štednje. Što se tiče privrede, veliko razduživanje evidentirano je u oktobru 2008. i januaru 2009.

U posmatranom periodu, privreda Srbije je povećala korišćenje inostranih tr-govinskih kredita i to za 93%, odnosno sa 173 miliona evra na oko 334 miliona evra. Takođe, neto priliv po osnovu kapitalnih transfera od 9,8 miliona evra pre-tvoren je u zanemarljiv neto odliv od 2,7 miliona evra.

U oktobru 2008, pod uticajem loših iskustava, ali i glasina da su pojedine poslov-ne banke zapale u finansijske probleme, dolazi do paničnog povlačenja devizne štednje. Tokom poslednja tri meseca 2008. iz bankarskog sektora povučeno je oko 1.383 miliona evra. Ipak, tokom prvih šest meseci 2009. devizna štednja počinje da se vraća u banke tako da je u celom periodu povučeno sredstava u ukupnom iznosu od 617 miliona evra.

Svetska ekonomska kriza imala je veoma snažne reperkusije na devizno tržište Srbije. Smanjenje deviznog priliva po osnovu izvoza dobara i usluga, SDI i dugo-


179

ročnih kredita privredi, kao i panično povlačenje štednje iz bankarskog sektora, pomerilo je krivu ponude na deviznom tržištu iz S1 u S2 (Grafikon 5).

Grafikon 5. Uticaj ekonomske krize na devizno tržište Srbije

Ovakva kretanja na strani ponude implicirala su naglo i prinudno prilagođavanje na strani tražnje, pomerivši krivu tražnje iz D1 u D2, što se efektuiralo u naglom smanjenju uvoza roba i usluga, uvećanom korišćenju trgovinskih kredita i redu-kovanju odliva po osnovu dohodovnih transakcija i portfolio investicija. Nova ravnoteža uspostavljena je na nižem nivou deviznog prometa (Q1→Q2) i višem nivou deviznog kursa (E1→E2). Nagla nominalna deprecijacija dinara (Grafikon 6) primorala je NBS da interveniše na međubankarskom deviznom tržištu, kako bi sprečila značajnije dnevne oscilacije deviznog kursa, što je rezultiralo sma-njenjem deviznih rezervi NBS-a za 1.104 miliona evra, uprkos povlačenju prve tranše kredita od MMF-a.

Grafikon 6. Dinamika nominalnog kursa dinara prema evru, januar 2007 – jun 2009.

Izvor: Narodna banka Srbije


180

Sredstva rezervi NBS-a su samo u periodu od oktobra 2008. do januara 2009. smanjena za 2.118 miliona evra. Nakon toga, međubankarsko devizno tržište po-stepeno se stabilizovalo, tako da su od februara do juna 2009, ne računajući maj mesec kada je povučena tranša kredita MMF-a, devizne rezerve NBS-a poveća-ne za 148 miliona evra. Sklapanje aranžmana sa MMF-om osiguralo je spoljnu likvidnost zemlje, te smatramo da je to bilo neophodno. Takođe, iako postoje drugačija mišljenja, mislimo da su intervencije NBS-a na deviznom tržištu bile primerene trenutnoj situaciji. U suprotnom bi, vertikalno pomeranje krive ponu-de deviza bilo veće, a time bi i deprecijacija dinara bila brža i snažnija, sa svim pratećim uticajima na inflaciju, zaduženost privatnog i javnog sektora, proizvod-nju, zaposlenost, finansijski sistem, itd.2

Zaključak

Predkrizni period ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom bio je oka-rakterisan već ustaljenom i poznatom dinamikom platnobilansnih pozicija. Naju-pečatljivija karakteristika ovog perioda bio je dinamičan rast spoljnotrgovinskog i tekućeg deficita, propraćen rastom i izvoza i uvoza. Druga važna karakteristika jeste veoma skroman prosečan godišnji rast tekućih transfera uz napomenu da je njihova vrednost krajem ovog perioda počela da opada. Za ovaj period je karak-teristično i pogoršanje bilansa usluga koji od 2005. godine prelazi u zonu deficita. Donacije su takođe imale negativan trend beležeći smanjenje sve do 2007. godine kada su blago povećane, što je nastavljeno i tokom prvih devet meseci 2008.

Rast SDI i dugoročnih inostranih kredita predstavlja veoma važnu osobinu plat-nog bilansa Srbije, jer su ove transakcije služile kao glavni izvor finansiranja tekuće neravnoteže. Ovde je značajno naglasiti i to da je tokom prvih devet me-seci 2008, vrednost dugoročnih kredita umanjena, što je u potpunosti posledica velikog zaduživanja u drugom kvartalu 2007. kada je preuzet Telekom Srpske. Konačno, devizne rezerve NBS-a su u predkriznom periodu snažno povećane, pri čemu je veoma blago i ne previše zabrinjavajuće smanjenje zabeleženo tokom prvih devet meseci 2008.

Nastanak ekonomske krize u oktobru 2008. donosi krupne promene u ovoj obla-sti. Spoljnotrgovinski i tekući deficit snažno su smanjeni, što je posledica oštrog pada i izvoza i uvoza. Drastično su smanjeni i dugoročni krediti i SDI, smanjen je deficit dohodovnih transakcija i bilansa usluga, pogoršan je bilans portfolio inve-sticija, banke i preduzeća se kratkoročno razdužuju, bankarski sektor je protreslo panično povlačenje devizne štednje koje je uticalo na smanjenje rezervi banaka i pad ponude deviza. Jedine dve stavke koje su povećane u periodu krize jesu tekući transferi (i to zahvaljujući rastu doznaka) i trgovinski krediti. 2 Petrović (2009), str. 387–408.


181

Smanjenje priliva deviznih sredstava po osnovu izvoza dobara i usluga, SDI i du-goročnih kredita privredi, kao i panično povlačenje štednje iz bankarskog sekto-ra, uticali su na snažno smanjenje ponude na međubankarskom deviznom tržištu primoravši NBS da interveniše na strani ponude. Rezultat ovakvih kretanja bilo je naglo i veliko smanjenje rezervi NBS-a i sklapanje aranžmana sa MMF-om. Ipak, od februara 2009. devizno tržište se postepeno stabilizuje na šta je verovat-no psihološki uticaj imao i aranžman sa MMF-om.

Snažan pad deviznih rezervi mogao je da bude uvod u krizu deviznog kursa zbog čega mislimo da je sklapanje aranžmana sa MMF-om, iako podrazumeva izvesne troškove, bio neophodan i iznuđen potez kreatora ekonomske politike. Takođe, ne bismo se mogli složiti sa konstatacijama nekih ekonomista da je u periodu krize došlo do poboljšanja platnog bilansa. Kriza je bila veoma bolan i nasilan mehanizam prilagođavanja, koja je uporedo sa smanjenjem tekućeg de-ficita donela i veliki pad izvoza, proizvodnje, zaposlenosti, probleme u domenu javnih finansija, te primorala državu da posegne za novim kreditima koje ćemo takođe morati da servisiramo.

Literatura

1. „Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji”, Fond za razvoj ekonomske nauke, br. 8-16.

2. Petrović, P. (2009), „Dometi i posledice deprecijacije dinara“, Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske krize, referati sa naučno-stručnog skupa, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom eko-nomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 387–408.

183

Dr Petar Veselinović

SPOLJNI DUG KAO RAzVOJNO OGRANIčENJE SRPSKE EKONOMIJE

Uvod

Povećanje proizvodnih mogućnosti i privredni razvoj uopšte, funkcija su inve-sticija, a one su često ograničene raspoloživom domaćom štednjom. Da bi se u nekoj zemlji povećale investicije, a time i stopa privrednog rasta, često se poseže i za spoljnom štednjom, odnosno zaduživanjem u inostranstvu.

Politika zaduživanja je sastavni deo makroekonomske politike, pa njen cilj treba da bude izbor optimalne kombinacije rizika i dohotka od inostranog kapitala, uz ograničenja koja vladaju na svetskom tržištu kapitala. To znači da politika zaduživanja ne može biti uspešna, ako je opšta makroekonomska politika neefi-kasna.

Pozajmljivanje u inostranstvu je „mač” sa dve oštrice. Ono može ubrzati privred-ni rast, ako su pozajmljena sredstva efikasno iskorišćena, ali ga može i usporiti, ako je pozajmljeni kapital neracionalno utrošen. Hoće li, kao rezultat zaduženja u inostranstvu, zemlja ubrzati tempo svog privrednog razvoja ili će ga usporiti, zavisi od efikasnosti njene makroekonomske politike. Uz pretpostavku racional-ne upotrebe pozajmljenih finansijskih sredstava iz inostranstva, veća zaduženost ima za rezultat i veću stopu rasta. Ali kada zajmovi počnu da se otplaćuju, tada veće otplate znače i veće smanjenje domaće akumulacije i investicija.

Povećanje zaduženosti zemalja u razvoju, normalna je posledica njihovog pri-vrednog razvoja. Naime, da bi što pre izašle iz nevolje koja privredna nerazvi-jenost nosi sobom, zemlje u razvoju formulišu aktivnu razvojnu politiku čija je bitna karakteristika – brži rast domaće potrošnje od proizvodnje, što rezultira porastom zaduženja u inostranstvu.

Porast zaduženja u inostranstvu i zavisnost od inostrane akumulacije za finan-siranje investicija, zajednička je karakteristika gotovo svih zemalja u razvoju. Razloga za to ima više. Pre svega, zbog niske kapitalne opremljenosti, niska je produktivnost rada u tim zemljama. Uz to, zbog rasta lične potrošnje, investicio-ne potrošnje i domaće proizvodnje, raste granična sklonost ka uvozu. Investicije


184

u infrastrukturu, koje u procesu privrednog razvoja imaju prioritet, kapitalno su intenzivne i stoga jako uvozno zavisne. Te investicije nemaju neposredan uticaj na povećanje izvoza, a indirektni se efekti pokazuju tek nakon određenog vre-mena. Zbog toga su teškoće u bilansima plaćanja i porast stepena zaduženosti, zajednička karakteristika razvoja gotovo svih zemalja u razvoju, pa i Srbije.

U ovom radu, biće ukazano na dinamiku i strukturu spoljnog duga Srbije u peri-odu tranzicije, kao i na politiku servisiranja spoljnog duga u narednom periodu.

1. Dinamika i struktura spoljnog duga Srbije

Srbija se opasno približila kritičnoj tački visoko zaduženih država kojima bi mo-gla da se pridruži do kraja 2009. godine. Sadašnji spoljni dug Republike Srbije, skoro je dupliran u odnosu na 2000. godinu, a nosioci ekonomske politike, u vreme krize (recesije) ne pokazuju znake usporavanja daljeg zaduživanja kod stranih država i finansijskih institucija.

Spoljni dug Srbije u periodu od 2000. do kraja 2008. godine, izražen u evrima, beleži rast od 187%, sa 11,6 na 21,7 milijardi evra. Prosečna godišnja stopa rasta spoljnog duga u posmatranom periodu bila je 8,1%.

Tabela br. 1: Kretanje spoljnog duga Srbije od 2000. do 2008. godine

Godina 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.30.06.2009.

Iznos 11,65 12,6 10,76 10,85 10,35 13,06 14,88 17,78 21,80 21,74

Izvor: NBS, Beograd Napomena: Iznosi su u mlrd. evra

Spoljni dug javnog sektora na kraju 2008. godine iznosio je 6,4 milijardi evra, što čini 29,3% ukupnog duga. Njegovo učešće u ukupnom dugu krajem 2000. godine bilo je 81,2%.

Od ukupnog duga, 64,9% se odnosi na reprogramirani dug, 8,3% predstavlja neregulisani dug (Kina, Libija, Kuvajt, klirinški dug prema bivšoj Čehoslovačkoj i dug po API obveznicama prema Londonskom klubu poverilaca), dok se 26,8% odnosi na zajmove koji su zaključeni posle decembra 2000. godine.

Spoljni dug kao razvojno ograničenje srpske ekonomije

185

Grafikon br. 1: Sektorska struktura spoljnog duga Srbije

Spoljni dug privatnog sektora 31. decembra 2008. godine iznosio je 15,4 mili-jarde evra (od čega je dug bankarskog sektora 3,9 milijardi, a preduzeća 11,5 milijardi evra).

Na dinamičan rast obaveza prema inostranstvu, u znatnoj meri su uticala boni-tetna preduzeća i kompanije koje su, koristeći preferencijalne uslove direktnog zaduživanja na tržištu (cross-border aranžmani) dinamizirale poslovnu aktivnost i ekonomski rast, ali su i značajno povećale spoljni dug. Najveći deo kreditnog priliva po ovom osnovu realizovan je u periodu 2005–2007. godina i prosečna godišnja stopa iznosila je čak 58,0%.

Oko 76% kredita koje su domaći subjekti koristili od inostranih kreditora ugo-voreno je po promenljivoj kamatnoj stopi, s tim što njeno učešće u okviru duga javnog sektora iznosi 48%, bankarskog sektora 85%, a preduzeća 88%. Proseč-na ponderisana kamatna stopa za dugoročne kredite bankarskog sektora iznosi 5,2%, a za sektor preduzeća 5,4%.

Struktura spoljnog duga po ročnosti može se smatrati povoljnom kada se ima u vidu da dugoročni dug u ukupnom dugu učestvuje s 88,9%.

Najveći iznos spoljnog duga denominovan je u evrima – oni u ukupnom dugu učestvuju s 78,1%. Spoljni dug javnog sektora u evrima iznosi 65,4%, a dug pri-vatnog sektora 83,4%. U ukupnom spoljnom dugu učešće duga u dolarima iznosi 14,3%, učešće duga u švajcarskim francima 6,5%, učešće duga u japanskim jeni-ma 0,5%, učešće duga u ostalim valutama 0,2%, dok klirinški dolar u ukupnom dugu učestvuje s 0,4%.


186

Grafikon br. 2: Spoljni dug Srbije po inokreditorima

Krajem 2008. godine, ukupan dug prema međunarodnim finansijskim organi-zacijama iznosio je 4,8 milijardi evra. Dug prema Pariskom klubu poverilaca iznosio je 1,8 milijardi evra, a prema Londonskom klubu poverilaca 0,8 milijardi evra. Prema ostalim vladama dug je iznosio 0,6 milijardi evra. Prema ostalim stranim kreditorima (strane banke i dobavljači) krajem 2008. godine – 14,6 mi-lijardi evra.1

Tabela br. 2: Spoljni dug Srbije po inokreditorimaMedjunarodne finansijske organizacije Iznos duga u mlrd. evra(MMF, IBRD, IDA, IFC, EIB, EBRD, EU…) 4.817 Pariski klub 1.76 Londonski klub 822 Ostali kreditori 12 Kliring 75 Kratkoročni dug 1.72

Izvor: NBS, Beograd Napomena: ukupan spoljni dug – javni i privatni sektor

Ovi podaci ukazuju na to, da su najveći inostrani poverioci Srbije medjunarodne finansijske organizacije, kao i bilateralni i komercijalni kreditori, odnosno Pari-ski i Londonski klub poverilaca. Najveći kreditori domaćih preduzeća i banaka su strane banke i finansijske organizacije koje su povezana lica sa domaćim ban-kama. Očekuje se da će i ubuduće ovi poverioci biti najveći kreditori.

1 U prethodnim godinama, delimično je otpisan deo obaveze prema Pariskom i Lon-donskom klubu poverilaca i prevremeno je otplaćen dug prema MMF-u. Najveći deo obaveza prema Londonskom klubu poverilaca (62%) redukovan je u 2004. godini, dok će se preostali deo obaveza servisirati emisijom obveznica sa rokom dospeća od 20 godina (uz grace period od 5 godina).


187

2. Servisiranje spoljnog duga Srbije u narednom periodu

Važan cilj ekonomske politike u narednom srednjoročnom periodu je redovno ot-plaćivanje spoljnog duga uz održavanje relativno stabilne stope privrednog rasta. Redovno servisiranje spoljnog duga značajno će doprineti vraćanju poverenja stranih privrednih subjekata u Srbiju, a time i povoljnijim uslovima za investira-nje i razvoj.

U vezi sa tim, nameću se dva važna pitanja: može li Srbija to sebi da priušti, a da sama sebe ne ugrozi; i koliko je zapravo rizična politika nosilaca ekonomske vlasti koji u godini krize državu dodatno zadužuju.

Ako je verovati zvaničnicima, Srbija redovno servisira spoljni dug prema utvr-djenoj dinamici, prema svim poveriocima: medjunarodnim finansijskim in-stitucijama, poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, bilateralnim i ostalim kreditorima. Ukupna plaćanja u 2008. godini, po dugoročnim i kratkoročnim kreditima, iznosila su 3,79 milijardi evra. Od tog iznosa, na glavnicu se odnosilo 2,96 milijardi evra, a na otplatu kamate 828 miliona evra.2

U 2009. godini, privreda bi trebalo da otplati 4,5 milijardi evra za obaveze prema inokreditima, a ako ostane dogovor sa stranim bankama, u narednim godinama obaveze će biti još veće. Do kraja pomenute godine, dug bi mogao da naraste na oko 80% bruto domaćeg proizvoda, što je prema parametrima Svetske banke (trenutno je oko 70%) kritična tačka od koje zemlja počinje da se tretira kao visoko zadužena. Bez obzira na pomenutu konstataciju, Srbija ima niži stepen zaduženosti od većine zemalja u njenom okruženju.

Tabela br. 3: zaduženost zemalja u regionuZemlja Spoljni dug Prema BDP

Hrvatska 39,1 mlrd. evra 90%Bugarska 36,7 mlrd. evra 99%Rumunija 72,5 mlrd. evra 83%Madjarska 79 mlrd. evra 81%Slovenija 39 mlrd. evra 110%

Izvor: www.imf.org

Još neki kriterijumi su važni, kao pokazatelj stepena zaduženosti. Pre svega od-nos spoljnog duga prema izvozu roba i usluga. Naime, naš izvoz je dva puta manji od uvoza, a za plaćenje dugova potrebno je da izvoz bude veći od uvoza. U Srbiji, takodje, već godinama nema značajnijeg porasta industrijske proizvodnje

2 http://www.nbs.rs


188

koja donosi devize, već se beleži isključivo rast u trgovini, finansijskom sektoru i telekomunikacijama koji troše devize.

Teret vraćanja dugova već se odražava na tri neuralgične tačke u privredi. Prva tačka je drastičan pad prihoda budžeta i povećavanje budžetskog deficita koji bi do kraja 2009. godine mogao dostići i svih 4,5% BDP. Druga neuralgična tačka odnosi se na kurs dinara odnosno na stabilnost cena. U Srbiji je, u prvoj polovini 2009. godine, bio jak cenovni rast, dok je u Evropi, u isto vreme, bila deflacija. Pritisak na cene, odnosno kurs domaće valute, vrše i velika inflatorna očekiva-nja. Treću neuralgičnu tačku naše privrede predstavlja nelikvidnost u privredi koju reflektuje blokada poslovnih računa i loše poslovanje preko 60.000 privred-nih subjekata.

Ulazak u zonu visoke zaduženosti praćen je i znatnim opadanjem privrednog rasta, odnosno smanjivanjem BDP-a. Izostanak većeg priliva stranih direktnih investicija i oživljavanja privrede mogu prinuditi državu da traži reprogram du-gova, ukoliko ne bude u mogućnosti da ih izmiruje. To će dodatno poslati loš signal investitorima i poveriocima jer pokazuje da se nalazimo u poziciji „dav-ljenika”. Posebno je opasno, ako se veliki deo kredita iskoristi za popunjavanje budžetskih praznina, što je u predhodnom periodu bio čest slučaj.

Zbog prevelike potrošnje, koju je podsticala država, Srbija se sada, u periodu ekonomske krize, dodatno i još intenzivnije zadužuje i kod medjunarodnih fi-nansijkih institucija i kod drugih država. Na taj način, ponovo se stvara privid makroekonomske stabilnosti, koja svakog trenutka može da se sruši, ako se ne učini temeljni zaokret u vodjenju ekonomske politike.

Posle završenog pregovaranja, Srbija je postigla sporazum koji podleže odobrenju Upravnog i Izvršnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda, a koji se odnosi na novi stand-by aranžman sa MMF-om, vredan 2,9 milijardi evra. Period traja-nja programa oročen je na 27 meseci, do sredine aprila 2011. godine. Pomenuta sredstva biće upotrebljena kao podrška platnom bilansu i deviznim rezervama zemlje uz sprovodjenje snažne ekonomske politike, koja ima za cilj održavanje makroekonomske i finansijske stabilnosti zemlje.

Ovaj aranžman, bez obzira na uveravanja nosilaca ekonomske politike da neće u većoj meri uticati na povećavanje inozaduženosti, može da bude kontraproduk-tivan, ako se ne krene u ozbiljnu transformaciju celog javnog sektora i ne počne sprovodjenje strategije povećanja izvoza bazirane na aktivnom lobiranju države za domaće preduzetnike na novim tržištima. Otežavajuća okolnost je i to, što ni restrukturiranje privrede nije učinjeno kako treba.


189

Aranžman sa MMF-om, sam po sebi, nije nikakvo trajno rešenje, jer dužnička kriza koja preti Srbiji nije uzrok, nego posledica. Glavni uzrok naših problema je u tome što mi godinama imamo model uspostavljanja ravnoteže kroz sve veći deficit robe i usluga. Ta sredstva su, medjutim, odlazila u potrošnju (pa su tako plate rasle dva-tri puta brže od bruto domaćeg proizvoda), a ne u investicije, koje bi vraćale uloženo.

Na pomolu su novi krediti i zajmovi. Rusija je Srbiji već odobrila milijardu evra kredita, ali se čeka definisanje uslova otplate. Računa se i na kineski zajam od milijardu evra za izgradnju mosta i punjnje „rupa” u budžetu; zatim dodatnih 600 miliona evra MMF-a, mimo postojećeg aranžmana od 2,9 milijardi evra. Tu su i krediti raznih medjunarodnih institucija, banaka...

Delimično usporavanje ulaska u dužničku krizu može se izbeći, ako novo zadu-živanje preduzeća, banaka i države u narednom periodu bude restriktivno. Nove kredite treba uzimati pod povoljnim uslovima i samo kada je prinos od investicija viši od kamate, uz uslov da novi projekti generišu dovoljne izvozne prihode kako bi se za servisiranje spoljnjog duga osigurala potrebna eksterna likvidnost.

Ključne makroekonomske pretpostavke održivosti spoljnog duga u naredne tri godine, biće privredni rast dominantno oslonjen na investicije i izvoz, kao i efi-kasna reforma javnih finansija uz smanjenje ukupnog fiskalnog deficita. Da bi se izbegla dužnička kriza, neophodno je obezbediti sve političke i ekonomske pretpostavke za rast i stabilnost u naredne tri godine. Ukoliko se ne obezbedi politička stabilnost, makroekonomska stabilnost, porast investicija i povećanje izvoza, nastaće privredna stagnacija i recesija, inflacija i ozbiljni problemi u plat-nom bilansu i budžetu, a to bi bio put u novu dužničku krizu. Kako do toga ne bi došlo, potrebno je obezbediti uslove za makroekonomsku stabilnost, rast, smanji-vanje spoljnotrgovinske neravnoteže i budžetskog deficita.

Zaključak

Sa svojom ekonomskom politikom, Srbija se našla pred jednim neobičnim pro-blemom. On je neobičan po svojim dimenzijama, daleko je krupniji nego što se percipira u široj i profesionalnoj javnosti, i po alternativama koje se nude u nekakvom ekonomsko-političkom delovanju u vezi sa njim. Specifičnost u eko-nomsko-političkom pristupu sastoji se u tome što, alternativa valjanom rešavanju ovog krupnog problema, u kome bi se uvažavale i dosledno ispunjavale obaveze države i pojedinih zaduženih subjekata, jednostavno nema. Otuda i proizilazi pitanje šta bi mogle da budu (u odsustvu mogućnosti da se uradi „prava stvar”, tj. da se otplati dug onako kao smo se obavezali ugovorima) opcije delovanja u tako specifičnoj situaciji. To je situacija u kojoj ne samo da se mora birati medju


190

izvesnim alternativama, nego se i same alternative moraju iznaći. Iziskuje povi-šenu dozu maštovitosti i kreativnosti, medju onima koji su obavezni da na ovom području vode ekonomsku politiku.

Da li je prihvatljivo podsećati bar neke naše poverioce, da su nas oni svojom glo-balnom, geopolitički dimenziranom akcijom umnogome onemogućili da servisi-ramo dug i odgovorimo svojim medjunarodnim ugovornim obavezama? U vezi sa dugom, postaviće se dosta pitanja, i to ne samo finansijskih nego i političkih, pravnih i moralnih. Položaj će nam u svemu tome biti trajno otežan činjenicom da smo dužni i da dugove otežano vraćamo, da smo već po samom tom osnovu moralno načeti.

Naša ekonomska politika moraće da radi najmanje na duplom koloseku. S jedne strane, moraće da nastoji da osposobi privredu za generisanje većeg obima BDP-a i izvoza i, s druge strane, da izgradnjom institucija i usavršavanjem ekonomske politike poveća efikasnost privrede. Efikasnija privreda biće uspešnija u servisi-ranju duga.

Na osnovu kretanja makroekonomskih indikatora, jasno je da Srbija nema objek-tivnih mogućnosti da uredno servisira spoljni dug i stoga je neophodno predu-zimanje čitavog spektra aktivnosti koje se zajedničkim imenom nazivaju „pre-uredjivanje spoljnog duga”. Pod tim se podrazumeva niz finansijskih operacija, kojima se teret otplate spoljnog duga rasporedjuje na duži rok ili smanjuje u ap-solutnom iznosu.

Kreatori ekonomske politike, imaće priliku da se na ovom terenu dobro potrude i iskažu. Za mnoge od njih, biće to težak i krajnje nezahvalan posao, ali posao koji ne sme trpeti više odlaganja, jer će posledice biti krajnje katastrofalne za zemlju koja prolazi kroz neizvestan i bolan tranzicioni period.

Apstrakt

Spoljni dug je značajan indikator eksterne likvidnosti neke ekonomije. Prema kriterijumima Svetske banke, zemlja je visoko zadužena ako spoljni dug nadmaši 80% BDP-a, i ako je za 220% veći od izvoza roba i usluga. U 2001. godini spoljni dug Srbije, u dolarskom izrazu, dostizao je 96,1% BDP-a i za 456,9% bio je veći od izvoza roba i usluga, što govori o tome da je Srbija na početku tranzicionog perioda bila visoko zadužena zemlja. U 2008. godini, spoljni dug kao procenat BDP-a iznosio je 62,9%, i za 204,8% nadmašivao je izvoz roba i usluga, pa je Srbija u toj godini bila srednje zadužena.


191

Imajući sve to u vidu, politika servisiranja spoljnog duga Srbije, u narednom pe-riodu, biće jedna od osnovnih preokupacija nosilaca ekonomske politike.

Ključne reči: spoljni dug, zaduženost, ekonomski razvoj, stabilnost, servisira-nje spoljnog duga.

Literatura

1. Das, U. S., M. G. Papaioannou and M. Polan (2008), „Strategic Considerati-ons for First-Time Sovereign Bond Issuers”, IMF WP.

2. Iorgova, S. and L. L. Ong (2008), „The Capital Markets of Emerging Europe: Institutions, Instruments”, IMF WP.

3. Jager, B. (2001), Uz planirani razvoj dug podnošljiv teret, Beograd.

4. Kovačević, R. (2005), Ekonomske odnosi Srbije sa inostranstvom, Beograd.

5. Rosić, I. and Veselinović, P. (2006), Nacionalna ekonomija, Ekonomski fa-kultet Univerzitet u Kragujevcu, Kragujevac.

6. Tan, K. G. Et al. (2001), Avoiding Double Mismatches and Withstanding Re-gional Financial Crises: The Singapore Exparience, ADB Institute, Tokyo.

7. http://www.mfin.sr.gov.rs

8. http://www.nbs.rs

9. http://www.imf.org

193

Prof. dr Ljiljana Maksimović

JAčANJE KONKURENTNOSTI PRIVREDE SRBIJE U USLOVIMA TRANzICIJE

Uvod

Rad je koncipiran sa ciljem da analizira prirodu konkurencije i ključne faktore koji opredeljuju konkurentnost nacionalne privrede, polazeći od koncepta indek-sa globalne konkurentnosti. U tom smislu, ukazano je na faktore koji umanjuju konkurentnost srpske privrede koja se još uvek nalazi u procesu usporene tran-zicije. Analizira se priroda makroekonomske stabilnosti, proces privatizacije, institucionalne reforme i deindustrijalizacije. Naglašavanje problema u navede-nim oblastima je i osnova za preporuke o njihovom prevazilaženju i unapređenju konkurentnosti privrede Srbije u uslovima krize.

1. Teorijski i empirijski okvir za merenje konkurentnosti

U periodu od 1979. do 2007. godine trajala je evolucija pokazatelja (indeksa) pomoću kojih je Svetski ekonomski forum (WEF) merio konkurentnost privre-da, kao osnovu ekonomskog rasta i razvoja. Cilj brojnih istraživača i naučni-ka angažovanih u Svetskom ekonomskom forumu bio je da ocene ekonomske i poslovne potencijale privreda u svetu. U tom nastojanju istraživači su izvršili sintezu mikroekonomskih i makroekonomskih pokazatelja konkurentnosti, uva-žavajući i usaglašavajući preporuke teorije rasta i razvoja, savremene institucio-nalne ekonomije i primenjene poslovne ekonomije. Rezultat tih nastojanja jeste određivanje Indeksa globalne konkurentnosti (GCI), koji se zasniva na 12 po-dindeksa (dimenzija ili stubova konkurentnosti), svrstanih u tri bloka (Osnovni uslovi, Pokretači efikasnosti, Inovacije i faktori sofisticiranosti (Sala – I – Martin et al., str.3).

Indeks globalne konkurentnosti je u velikoj meri zasnovan na konceptima naci-onalne konkurentnosti i konkurentne prednosti koje je razvio Majkl Porter. On je teorijski i praktično povezao strateške aspekte poslovne konkurentnosti na nivou pojedinačnog preduzeća sa ukupnim okruženjem na nivou sektora i cele privrede.


194

Porter ističe da je jedini značajan koncept konkurentnosti na nacionalnom nivou produktivnost. Najvažniji cilj jedne zemlje jeste da svojim građanima omogući visok životni standard i njegov stalni rast. Sposobnost da to učini zavisi od pro-duktivnosti sa kojom se u određenoj zemlji koriste radna snaga i kapital (Porter (2004), str.164).

Konkurentnost jedne nacionalne privrede može se definisati na više načina. Naj-češće se shvata kao sposobnost zemlje da dostigne održive visoke stope ekonom-skog rasta GDP per capita. Drugi teoretičari ističu udeo jedne zemlje u svetskoj proizvodnji kao važan pokazatelj konkurentnosti (Porter, str.52). Obuhvatnija definicija nacionalne konkurentnosti podrazumeva sposobnost države da stvori povoljno okruženje (institucije i politike) za rast produktivnosti, efikasnosti i pro-fitabilnosti u proizvodnji robe koja će se valorizovati na svetskom tržištu tako da se obezbedi kontinuiran rast životnog standarda (Vujović (2005), str.208).

Konkurentna država sigurno nije ona u kojoj je svaka kompanija konkurentna, već ona koja u određenim delatnostima i segmentima industrije omogućava svo-jim kompanijama da ostvare i održe konkurentske prednosti.

Godišnji izveštaj o konkurentnosti država u svetu (The Global Competitivene-ss Report 2009 –2010) utvrđuje Indeks globalne konkurentnosti za 133 zemlje. Zavisno od nivoa GDPpc zemlje su razvrstane u tri grupe koje predstavljaju tri faze rasta. U prvoj fazi rasta (GDPpc do $ 2.000), rast zavisi prevashodno od količine i kvaliteta faktora proizvodnje i osnovnih uslova privređivanja. To su privrede vođene faktorima razvoja (factor-driven stage) i čiji rast dominantno za-visi od osnovnih uslova (institucija, infrastrukture, makroekonomske stabilnosti, zdravstva i osnovnog obrazovanja). U drugoj fazi rasta (GDPpc $ 3.000 - $ 9.000) privrede su vođene efikasnošću (efficency-driven). To znači da raste značaj fak-tora efikasnosti (formiranje ljudskog kapitala putem višeg obrazovanja i prakse, efikasnost tržišta roba, efikasnost tržišta rada, razvijenost finansijskog tržišta, tehnološka spremnost i veličina tržišta). U ovoj fazi rasta, ponder pokretača efi-kasnosti raste na 50%, a ponder osnovnih uslova privređivanja pada sa 60% na 40%. Na kraju, u trećoj fazi rasta (GDPpc preko $ 17.000), privrede su vođene inovativnošću (inovation-driven). U ovoj fazi, na značaju dobijaju kvalitet poslo-vanja i inovacije, a njihov ponder raste na 30% (Sala – I – Martin et al.,str 3–9).

Jačanje konkurentnosti privrede Srbije u uslovima tranzicije

195

Tabela 1: GCI za izabrane zemlje u tranziciji (2009–2010)

Zemlja i GDP/pc (US$) 2008 Rang OcenaOsnovni

usloviOcena

Pokretači efikasno-

stiOcena

Inovativ-nost

Ocena

Češka 21.027 31 4.7 45 4.8 24 4.8 26 4.4

Estonija 17.299 35 4.6 34 5.1 27 4.7 42 4.0

Slovenija 27.149 37 4.6 29 5.2 37 4.5 30 4.2

Poljska 13.799 46 4.3 71 4.3 31 4.6 46 3.8

Slovačka 17.630 47 4.3 54 4.6 34 4.5 57 3.7

Azarbejdžan 5.349 51 4.3 50 4.6 71 4.0 56 3.7

Litvanija 14.086 53 4.3 47 4.7 47 4.3 53 3.8

Mađarska 15.542 58 4.2 58 4.5 45 4.4 61 3.7

Crna Gora 6.509 62 4.2 65 4.4 65 4.1 68 3.6

Rusija 11.807 63 4.2 64 4.4 52 4.2 73 3.5

Rumunija 9.292 64 4.1 86 4.1 49 4.3 75 3.4

Kazahstan 8.502 67 4.1 74 4.3 69 4.0 78 3.4

Letonija 14.997 68 4.1 60 4.5 51 4.2 86 3.4

Hrvatska 15.628 72 4.0 52 4.6 67 4.1 72 3.5

Bugarska 6.857 76 4.0 80 4.1 62 4.1 89 3.3

Ukrajina 3.920 82 4.0 94 4.0 68 4.0 80 3.4

Makedonija 4.657 84 3.9 73 4.3 85 3.8 93 3.2

Gruzija 2.925 90 3.8 85 4.1 89 3.7 117 2.9

Srbija 6.782 93 3.8 97 3.9 86 3.8 94 3.2

Albanija 4.074 96 3.7 90 4.0 93 3.6 121 2.9

Jermenija 3.360 97 3.7 81 4.1 99 3.5 112 3.0

Bosna i Hercegovina 4.625 109 3.5 100 3.7 100 3.5 127 2.8

Tadžikistan 795 122 3.4 116 3.5 123 3.2 109 3.1

Kirgizija 950 123 3.4 126 3.4 111 3.4 128 2.8

Izvor: The Global Competitiveness Report 2009–2010.

U Tabeli 1, prikazan je rang zemalja u tranziciji prema GCI. Prema nivou GDPpc od $ 6.782, Srbija je zemlja u drugoj fazi rasta u kojoj dominantan značaj ima-ju faktori efikasnosti. Međutim, iako se Srbija po veličini GDPpc nalazi ispred Gruzije, Makedonije, Ukrajine, Crne Gore i Azarbejdžana, rang konkurentnosti Srbije je lošiji u odnosu na navedene zemlje. Srbija je pogoršala rang u odnosu na 2008. godinu i sa 85. mesta (od 134 zemlje) pala je na 93 mesto (od 133 zemlje).

Tabela 2 pokazuje da su pogoršani osnovni uslovi privređivanja (institucije, in-frastruktura, makroekonomska stabilnost), ali i da se umanjila efikasnost tržišta roba, kvalitet poslovanja itd.


196

Tabela 2: GCI za Srbiju

Stanovništvo (milioni), 2008 9.9 GDP (US$ bilioni), 2008 50.1 GDP per capita (US$), 2008 6.781.9

Rang Ocena GCI 2009–2010 (od 133) 93 3.8 GCI 2008–2009 (od 134) 85 3.9 GCI 2007–2008 (od 131) 91 3.8 Osnovni uslovi 97 3.9 Institucije 110 3.2 Infrastruktura 107 2.8 Makroekonomska stabilnost 111 3.9 Zdravstvo i osnovno obrazovanje 46 5.7 Pokretači efikasnosti 86 3.8 Više obrazovanje i praksa 76 3.8 Efikasnost tržišta roba 112 3.7 Efikasnost tržišta rada 85 4.2 Sofisticiranost finansijskog tržišta 92 3.9 Tehnološka spremnost 78 3.4 Veličina tržišta 67 3.7 Inovacije i faktori sofisticiranosti

94 3.2

Razvijenost biznisa 102 3.4 Inovacije 80 3.0


Loš rang Srbije prema indeksu globalne konkurentnosti jeste posledica krize u kojoj se nalazi njena privreda. Mnogi ekonomisti se slažu da se Srbija nalazi u fazi usporene tranzicije, koja je uslovljena ekonomskim, političkim, istorijskim i drugim faktorima. Činjenica da je Srbija posle dve decenije tranzicije ostvarila tek oko 70% GDP iz 1989. godine, govori da indikator završetka tranzicije, a to je dostizanje predtranzicionog GDP iz 1989. godine, još uvek nije dostignut. To znači da aktivnosti programa tranzicije nisu efikasno sprovedene i da su glavni uzročnici nekonkurentnosti srpske privrede u načinu ostvarivanja makroeko-nomske stabilnosti, u programu privatizacije koji je znatno doprineo deindustri-jalizaciji zemlje i u institucionalnoj neefikasnosti.


197

2. Makroekonomska stabilnost

Brojni ekonomisti smatraju da se u izvesnoj meri nekonkurentnost srpske pri-vrede može pripisati prirodi makroekonomske stabilizacije. Nužnost održavanja stabilnosti cena i valutnog kursa u procesu tranzicije je nesporna. Svaki program tranzicije podrazumeva niz aktivnosti, a upravo je prvi uslov za tranziciju i prva aktivnost u realizaciji programa tranzicije- uspostavljanje makroekonomske sta-bilizacije. Međutim, problem je u načinu ostvarivanja i održavanja makroeko-nomske stabilnosti u Srbiji na dugi rok. Relativna stabilnost cena nije postignuta rastom produktivne, profitabilne i na svetskom tržištu valorizovane proizvodnje, već restriktivnom kreditno- -monetarnom politikom koja ima svoja ograničenja.

U Srbiji se posle 2000. godine devizni kurs koristio kao sidro makroekonom-ske stabilizacije. Ovakav izbor ima za posledicu određivanje novčane mase u uslovima naglog priliva kapitala. Kapital u Srbiju dolazi u vidu doznaka naših građana koji rade u inostranstvu, privatizacijom domaćih kompanija i zaduži-vanjem komercijalnih banaka u inostranstvu. Povećani priliv kapitala i kreditna ekspanzija na bazi stranih izvora povećava tražnju za domaćom valutom i vrši pritisak na aprecijaciju. Porast likvidnosti nagoni Narodnu banku da kao cen-tralni monetarni autoritet pribegne monetarnoj sterilizaciji. Povećava se stopa obaveznih rezervi i sprovode se mere na otvorenom tržištu (repo operacije). Cena monetarne sterilizacije jeste porast cene kapitala, te je prosečan nivo kamata u Srbiji viši od prosečnog nivoa kamata u zemljama EU i u većini zemalja u tran-ziciji. Porast troškova finansiranja vrši pritisak na cene smanjujući profitabilnost i konkurentnost privrede.

Kako monetarne rezerve služe kao osnova za određivanje deviznog kursa, po-stavlja se pitanje održivosti monetarnih rezervi te posledično i pitanje održivosti relativno stabilnog kursa na dugi rok. U slučaju Srbije, značajan deo monetarnih rezervi predstavljaju prihodi od privatizacije i obavezne rezerve komercijalnih banaka. Prihodi od privatizacije će se u narednom periodu bitno umanjiti, a i komercijalne banke (tj. neke od njih) mogu prestati sa poslovanjem u Srbiji, što bi značajno umanjilo monetarne rezerve. Kvalitet monetarnih rezervi je prevashod-no određen bilansom plaćanja, odnosno njegovim komponentama, trgovinskim bilansom i kapitalnim bilansom. Spoljno- trgovinski bilans Srbije je negativan, pa će u narednom periodu na kvalitet deviznih rezervi prevashodno uticati priliv stranih direktnih investicija.

Greške u sprovođenju tranzicije, a pre svega deindustrijalizacija srpske privrede (o čemu će biti govora), uticale su na pad konkurentnosti. Jedan od pokazatelja te nekonkurentnosti jeste i trgovinski deficit (tabela 3).


198

Tabela 3: Spoljnotrgovinsko poslovanje Srbije

Kretanje izvoza i uvoza 2000–VI 2009.

izvoz uvoz saldo2000. 1558 3330 -17722001. 1721 4261 -25402002. 2075 5614 -35392003. 2755 7473 -47182004. 3523 10753 -72302005. 4482 10462 -59802006. 6428 13172 -67442007. 8825 18554 -97292008. 10972.8 22999.2 -12026.4

I–VI 2009. 3753.6 7190.8 -3437.2Izvor: Pregled Republika Srbija, N1/2009, str. 140.

U periodu od 2001. do 2008. god. trgovinski deficit po veličini premašuje vred-nost izvoza. Trgovinski deficit će verovatno i u dugom roku biti karakteristika srpske privrede čak i da se po optimističnom scenariju otpočne sa reindustrija-lizacijom. Proizilazi da se održavanje makroekonomske stabilnosti može postići stalnim prilivom kapitala, što će u slučaju skromnog priliva stranih direktnih investicija značiti potrebu za novim zaduživanjem.

Makroekonomska stabilnost kao jedan od pokazatelja osnovnih uslova privre-đivanja u okviru kompozitnog indeksa GCI, rangira Srbiju na 111. mesto od 133 zemlje. Taj pokazatelj u kontekstu drugih loših performansi privrede Srbije (po-litički i poslovni rizici, korupcija, neugodan poslovni ambijent), može usloviti slabiji priliv stranih direktnih investicija što će svakako umanjiti kvalitet mone-tarnih rezervi i umanjiti izglede za održavanje relativne stabilnosti kursa.

3. Privatizacija

Početak realizacije programa tranzicije u bivšoj SFRJ jeste 1989. godina, kada je donet Zakon o društvenom kapitalu, a potom i Savezni zakon o uslovima i po-stupku transformacije društvene svojine u druge oblike svojine. Raspad savezne države i sankcije koje je međunarodna zajednica nametnula tada Saveznoj Repu-blici Jugoslaviji, uslovili su odvijanje privatizacije u uslovima zatvorene privre-de. Privatizacija nije bila obavezna, nije bila oročena i odnosila se na društvena preduzeća iz realnog sektora. Osnovni model privatizacije bio je dokapitaliza-


199

cija, tj. izdavanje akcija na bazi knjigovodstvene vrednosti kapitala preduzeća i njihova prodaja zaposlenima pod povlašćenim uslovima.

Slika 1: Rezultati privatizacije

Izvor: Ekonomist magazin, N489, 2–8, X 2009,str. 12–16.

Posle političkih promena 2000. god. donosi se novi zakon o privatizaciji 2001. godine po kome je privatizacija postala obavezna, oročena i sveobuhvatna. Pri-hvatajući stav da je prava tranzicija započela 2001. godine, može se zaključiti da deklarativno izjašnjavanje o krajnjem roku za završetak privatizacije ne određuje vreme stvarnog okončanja privatizacije.

Rezultati privatizacije su ne samo skromni nego i obeshrabrujući (slika 1). Skro-man je finansijski učinak privatizacije (2,3 milijarde evra), ugovorene nove in-vesticije su neizvesne, a broj raskinutih ugovora je oko 25% od ukupnog broja privatizovanih preduzeća sa tendencijom rasta broja neuspelih privatizacija.


200

Stvarni obim privatizacije se ne može proceniti samo na osnovu broja privatizo-vanih preduzeća, jer je to samo deo ukupnog kapitala raspoloživog za privatiza-ciju. Procenjuje se da je znatan deo kapitala (od 30% do 40%) koncentrisan u jav-nim ili drugim preduzećima u kojima država ima većinsko ili značajno učešće.

Očigledno da regulacija procesa privatizacije nije bila efikasna. Potvrda ovog stava jeste i činjenica da je znatan deo privrede ostao zaklonjen od privatizacije. Naime, u 1997. godini Zakon o svojinskoj transformaciji je predviđao, uz tzv. au-tonomni model privatizacije, i privatizaciju javnih preduzeća po posebnom pro-gramu vlade. Radilo se o privatizaciji 75 velikih preduzeća od strateškog interesa za republiku i sa oko 35% od ukupnog društvenog kapitala. Slično je postupila i vlada iz 2001. godine utvrđujući listu od 70 preduzeća koja treba restrukturirati. Međutim, od 1997. godine do danas traju polemike oko pitanja da li prvo restruk-turirati pa privatizovati ta preduzeća, ili ih prvo privatizovati pa restrukturirati i da li ih uopšte treba privatizovati. Epilog dugogodišnjeg nerešavanja tog proble-ma jeste podržavljenje tih preduzeća.

Može se zaključiti da krajem 2009. godine postoje dve grupe preduzeća koja nisu započela proces privatizacije. To je grupa javnih ili državnih preduzeća i grupa preostalih, još uvek neprivatizovanih preduzeća, koja zajedno čine značajan deo kapitala u privredi Srbije.

Imajući u vidu oročenost privatizacije do kraja 2009. godine može se sa sigurno-šću konstatovati da je privatizacija javnog sektora i njegovo restrukturiranje (ili obrnutim redosledom), u velikom zaostatku. Sektor javnih preduzeća još uvek nije u fazi priprema za privatizaciju jer ni osnovni koncept privatizacije tih pre-duzeća nije definisan.

Grupu preostalih preduzeća za privatizaciju čine neatraktivna preduzeća i predu-zeća koja su više puta bezuspešno privatizovana. Ova preduzeća kao i preduzeća kod kojih su raskinuti kupoprodajni ugovori, biće privatizovana putem stečaja. Još prilikom koncipiranja programa privatizacije pretpostavljalo se da će biti i takvih preduzeća koja neće moći da se prodaju i koja će pasti pod stečaj. Među-tim, ogroman broj takvih preduzeća i nepripremljenost institucija (a pre svega trgovinskih sudova) za okončanje privatizacije putem stečaja, izazivaju realnu sumnju u mogućnost okončanja procesa privatizacije u predviđenom roku.

Brojni ekonomisti smatraju da je loše koncipiran, slabo institucionalno uređen i usporen proces privatizacije uništio proizvodne resurse u privredi Srbije, stvorio brojne „mrtve kapitale” i umanjio izglede za rast konkurentnosti.


201

4. Institucije

Značaj institucija za razvoj savremenih privreda je nesumnjiv. Teorija privred-nog rasta ističe da zemlje mogu ostvariti zadovoljavajući privredni rast i biti konkurentne na svetskom tržištu samo ako uspevaju da kreiraju institucije koje odgovaraju savremenom nivou razvoja društva, tehnike i tehnologije. Kvalitet i efikasnost institucija određuju u značajnoj meri sposobnost nacionalnih privreda da uspešno konkurišu na svetskom tržištu.

Sam pojam institucija obuhvata sledeće elemente: kao prvo, zakone, propise i programe koji regulišu određene oblasti privrednog i društvenog života; kao dru-go, operativna tela koja treba da sprovode zakone i propise i kao treće, podra-zumeva kreiranje poslovne i investicione klime u privredi koja će biti povoljno poslovno okruženje za domaće i strane kompanije.

U institucionalnom uređenju Srbije postoje brojni propusti koji umanjuju kon-kurentnost njene privrede. U pitanju su nedorečeni i često neusaglašeni zakoni, neusklađeni propisi, nedovoljno razvijene i netransparentne procedure. Zakoni sadrže brojne manjkavosti, a neka zakonska rešenja se menjaju ad hoc pod priti-skom trenutne privredne situacije ili lobija. Kao primer za tu tvrdnju jeste Zakon o privatizaciji i ad hoc izmene izvršene tokom 2003. godine, koje su predstavljale reviziju prvobitnog programa privatizacije. U pitanju je nivo i način formiranja (nižih) cena manje atraktivnih preduzeća i (niže) početne procene njihove vred-nosti ili uvođenje tzv. (posebno povoljne) ponude za otkup akcija određenog pre-duzeća. U ovom drugom slučaju, zamena procedure prodaje akcija iz državnog portfelja preko berze tzv. ponudom za otkup akcija, uklonila je transparentnost privatizacije koju je obezbeđivala prvobitna zakonska procedura. Problematična je i zakonska mogućnost da se dozvoli pojedincima (investitorima) kupovina i više od 10 preduzeća. Nije predviđen mehanizam koji bi omogućio Agenciji za privatizaciju da utvrdi ko zaista stoji iza kupca, kakvo je poreklo njegovog novca i šta kupci nameravaju sa kupljenim preduzećima.

Po metodologiji Svetskog ekonomskog foruma (WEF), institucije čine prvi od dvanaest „stubova” konkurentnosti i uključuju 19 pokazatelja konkurentnosti. U okviru javnih institucija ocenjuju se: svojinska prava, zaštita intelektualne svoji-ne, upotreba sredstava javnih fondova, javno poverenje u političare, nezavisnost sudstva, pristrasnost vladinih službenika pri donošenju odluka, rasipništvo pri-likom trošenja državnog novca, komplikovanost vladine regulative, efikasnost pravnog okvira za rešavanje sporova, efikasnost pravnog okvira u slučaju kršenja regulative, transparentnost u kreiranju državne politike, troškovi zbog teroriz-ma, troškovi zbog kriminala i nasilja, organizovani kriminal, pouzdanost javnih usluga. U okviru privatnih institucija ocenjuju se: etičko ponašanje kompanija,


202

kvalitet revizorskih i drugih standarda u izveštavanju, efikasnost menadžmenta korporacija, zaštita interesa manjinskih akcionara.1

Na bazi gore ocenjenih karakteristika institucija, Srbija je zauzela 110. mesto od 133 rangirane zemlje. Srbija se posebno loše rangira zbog komplikovane vladine regulative (129. mesto), neefikasnosti legalnog okvira za rešavanje sporova (124. mesto), loše zaštite prava manjinskih akcionara (128. mesto). Prema organizova-nom kriminalu, Srbija je na 109. mestu, a po neefikasnosti korporativne uprave na 120. mestu.

Tabela 4. Najznačajniji faktori koji otežavaju obavljanje biznisa

Zemlja

Koru

pcija

Po

resk

a re

gul

ativ

a

Pri

stup

fina

nsir

anju

Nee

fikas

nost

drž

av-

ne b

iro

krat

ije

Nea

dek

vatn

a in

fra-

stru

ktur

a

Po

resk

e st

op

e

Res

trik

tivno

rad

no

zako

nod

avst

vo

Po

litič

ka n

esta

bil-

nost

Nea

dek

vatn

o o

bra

-zo

vana

r. s

nag

a

Kri

min

al i

krađ

a

Infla

cija

Rad

na n

edis

cip

lina

Nes

tab

ilno

st v

lad

e

Češka

Estonija

Slovenija

Poljska

Slovačka

Azarbejdžan

Litvanija

Mađarska

Crna Gora

Rusija

Rumunija

Kazahstan

Letonija

Hrvatska

Bugarska

Ukrajina

Makedonija

Gruzija

Srbija

Albanija

Jermenija

Bosna i Hercegovina

Tadžikistan

Kirgizija


1 The Global Competitiveness Report 2009–2010.


203

Poseban problem u Srbiji jeste raširena korupcija. Ona se po metodologiji WEF ocenjuje u okviru prvog „stuba” konkurentnosti, tj. institucija i to ocenjivanjem načina trošenja sredstava javnih fondova i javnog poverenja u političare. Korup-cija je i glavna smetnja za obavljanje biznisa u Srbiji (tabela 4). U tabeli 4 nave-dena su četiri glavna razloga koja ometaju investitore u poslovanju u zemljama u tranziciji. Iz tabele se vidi da je korupcija faktor koji najviše otežava poslovanje u Srbiji, Azarbejdžanu, Rusiji, Kazahstanu, Albaniji, Jermeniji i Kirgiziji.

5. Reindustrijalizacija

Poznato je da početak tranzicije karakteriše rast inflacije, pad zaposlenosti i pro-izvodnje, budžetski deficit, deficit tekućeg bilansa. Ali, nakon tranzicione krize, vlasničkog i organizacionog restrukturiranja, industrijski sektor se stabilizuje i čak se povećava broj industrijskih radnika.

Međutim, učinak dugogodišnje devastacije srpske privrede i sprovedenog pro-grama privatizacije jeste spor oporavak industrije. Tendencija smanjenja indu-strijske zaposlenosti nije zaustavljena. Granski pad industrijske zaposlenosti je najveći u tekstilnoj, u prehrambenoj industriji, u metalskom sektoru i hemijskoj industriji. Regionalni aspekt pada industrijske proizvodnje, pored ekonomskih ima i pogubne socijalne i demografske posledice. Utvrđeno je da su sa indu-strijske regionalne mape nestala 34 industrijska centra u kojima je radilo više od 1000 radnika. Procenjuje se da danas u industriji Srbije radi 250000 radnika manje, odnosno 35% manje industrijskih radnika nego 1990. godine (Jakopin i Bajec (2009), str. 79).

U izvozu Srbije dominantno učestvuje prerađivačka industrija sa 95% ukupnog izvoza, od čega se oko 60% izvoza ostvaruje na tržištu EU. Međutim, perfor-manse srpske industrije su ograničavajući faktor izvoza industrijskih proizvoda. Misli se na strukturnu neusklađenost, zaostalu tehnologiju, nizak nivo investi-cija, visoke troškove proizvodnje, niske ekološke standarde, nepodudarnost sa industrijom EU. Struktura robnog izvoza je vrlo nepovoljna: izvoze se primarni i radno i resursno intenzivni proizvodi kod kojih je mala novododata vrednost. O potrebi reindustrijalizacije srpske industrije govori podatak da je kumulativni rast industrije u periodu 2000–2007. godine – 16% i da je veoma nizak u pore-đenju sa ostalim tranzicionim ekonomijama (Poljska je ostvarila u istom periodu kumulativan rast industrije od 84%, Bugarska 76%, Slovačka 61%, Rumunija 41%, BiH 81%, Mađarska 55%, Hrvatska 40%). Neophodno povećanje izvoza i privlačenje stranih direktnih investicija nemoguće je ostvariti bez revitalizacije prerađivačke industrije, jer njeno učešće od 15% u bruto domaćem proizvodu doprinosi sa 95% ukupnom izvozu značajnih promena u strukturi industrijske proizvodnje. Dinamičan rast zabeležile su industrije zasnovane na korišćenju sa-


204

vremene tehnologije i ekonomije obima: elektroindustrija, industrija preciznih uređaja, proizvodnja motornih vozila. Doslednost u sprovođenju tržišnih reformi u većini tranzicionih zemalja centralne i istočne Evrope, priliv stranih direktnih investicija i strukturne promene u proizvodnji i izvozu, doprineli su povećanju njihovih izvoznih performansi. Rast industrijskog sektora u tranzicionim zemlja-ma centralne i istočne Evrope dominantno utiče na rast GDP i poboljšanje njiho-ve konkurentnosti.

Tranzicioni izveštaj EBRD za 2008. godinu upravo upozorava Srbiju da mora popraviti loše rezultate u privatizaciji, restrukturiranju preduzeća i u stvaranju povoljne poslovne klime. Ocena EBRD je da je Srbija pred ozbiljnim zadatkom da izgradi infrastrukturu i izvrši restrukturiranje u oblasti energetike, saobraćaja i telekomunikacija.

Zaključak

Srbija se nalazi u uslovima usporene tranzicije, a uzroci zaostajanja u reformama su prevashodno ekonomske prirode. U pitanju je način ostvarivanja makroeko-nomske stabilnosti, loše koncipiran i sprovođen program privatizacije, neefika-snost institucija i deindustrijalizacija privrede. Iskustvo drugih zemalja pokazuje kako je moguće na dugi rok ostvariti makroekonomsku stabilnost, kako se spro-vodi program privatizacije (posebno velikih javnih preduzeća), kako se postiže institucionalna efikasnost i kako država industrijskom politikom podstiče i po-država strukturne promene u industriji i jača njenu konkurentnost. Ekonomska teorija ima odgovore na sve navedene izazove, a praksa je potvrdila da postoje pozitivni ishodi. Ostaje pitanje društvenog dogovora i kompetentnosti onih koji treba da sprovedu reforme.

Literatura

1. Ekonomist magazin, N489, 2–8, X 2009,str. 12–16.

2. Jakopin, E. i Bajec J. (2009), Izazovi industrijskog razvoja Srbije: makroeko-nomski kontekst, Kopaonik biznis forum.

3. Pregled – Republika Srbija, N1/2009.

4. Porter, M. (2008), O konkurenciji (copyright), FEFA

5. Porter, M., The Microeconomic Foundations of Prosperity: Findings from the Business Competitiveness Index, The Global Competitiveness Report 2007–2008, WEF.


205

6. The Global Competitiveness Report 2009-2010.

7. Sala – I – Martin, X. et al., The Global Competitiveness Index: Measuring the Productive Potential of Nations, The Global Competitiveness Report 2007–2008, WEF.

8. Vujović, D. (2005), Konkurentnost države: prednosti i izazovi novog modela aktivnog podržavanja konkurentnosti nacionalne privrede, Ekonomika pre-duzeća.

207

Dr Silvana Ilić i mr Dalibor Miletić

KONKURENTNOST – KLJUčNI IzAzOV zA SRPSKU PRIVREDU

Uvodna razmatranja

Budućnost srpske privrede u velikoj je korelaciji sa uključivanjem u evropske i svetske integracije. Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, koji je trenutno zamrznut ali postoje nagoveštaji da će se u bliskoj budućnosti odmrznuti njegova primena. Kada bude otpočeo sa prime-nom, taj Sporazum će doprineti ekonomskim, pravnim, političkim i socijalnim reformama, pa je kao takav, nužan uslov za punopravno članstvo u EU. U intere-su svih socijalnih partnera je, da se dogovore ključne promene koje bi omogućile da Srbija izdrži konkurentski pritisak u okviru jedinstvenog tržišta proširene EU. S obzirom na zaostatak u poređenju sa najuspešnijim tranzicijskim zemljama, Srbiji su nužne mere ubrzanog unapređenja nacionalne konkurentnosti kako bi se podstakao dinamičan i održiv privredni rast.

Konkurentnost je sposobnost da se postigne uspeh na tržištima koji vodi visoko produktivnim privredama i poboljšanju životnog standarda za celokupno stanov-ništvo. Konkurentnost srpske ekonomije temelji se na troškovnoj komponenti uz postizanje odgovarajućeg kvaliteta i razvoj tehnološki naprednijih proizvoda.

Sadašnji nivo razvoja srpske privrede daleko je niži u odnosu na onaj koji je po-stojao pre dvadesetak godina, dok je istovremeno Srbija izložena znatno jačem konkurentskom pritisku od onog koji je ranije postojao. Zabrinjavajuće niska konkurentnost nije posledica slabog pozicioniranja privrede. Naprotiv, Srbija pati od vrlo specifičnih manjkavosti kakve se ne sreću u drugim privredama i koje je u mnogo čemu čine vanstandardnom i jedinstvenom.

Pozicija Srbije na svetskoj lestvici konkurentnosti

Jedan od najznačajnijih pokazatelja konkurentskog položaja određene zemlje u svetskim razmerama je Izveštaj o globalnoj konkurentnosti, koji svake godine objavljuje Svetski ekonomski forum (WEF), koji konkurentnost meri na osnovu indeksa konkurentnosti rasta (Growth Competitiveness Index). Ovaj indeks ba-


208

zira se na tri ključna stuba ekonomskog rasta i konkurentnosti: makroekonomska stabilnost, javne institucije i tehnološki progres, i predstavlja mogućnost privred-nog rasta u narednom srednjeročnom periodu određene države. Sledeći tabelarni prikaz ukazuje na položaj zemalja jugoistočne Evrope na svetskoj lestvici kon-kurentnosti:

Tabela 1: zemlje jugoistočne Evrope – Izveštaj globalne konkurentnosti 2007–2009. godine

Rang 2007.(131 zemlja)

Rang 2008.(134 zemalje)

Rang 2009.(133 zemlja)

Razlika2007/2008.

Razlika2008/2009.

Srbija 91. 85. 93. + 6 - 8

Hrvatska 57. 61. 72. - 4 - 11

Makedonija 94. 89. 84. + 5 + 5

BiH 106. 107. 109. - 1 - 2

Crna Gora 82. 65. 62. + 17 + 3

Albanija 109. 108. 96. + 1 + 12

Grčka 65. 67. 71. - 2 - 4

Moldavija 97. n. a. n. a. / /

Bugarska 79. 76. 76. + 3 0

Rumunija 74. 68. 64. + 6 + 4

Turska 53. 63. 61. - 10 + 3

Izvor: The Global Competitiveness Report 2008–2009. i 2009–2010, World Economic Forum

Ipak, pre komentara pozicije Srbije na svetskoj lestvici konkurentnosti, treba obratiti posebnu pažnju na različit broja zemalja koji je uključen u Izveštaj, zbog realnijeg poredjenja. Izveštaj 2007. godine uključivao je u analizu 131 zemlju, 2008. godine 134 zemlje, a 2009. godine 133 zemlje.

Srbija se u ovom izveštaju, po prvi put 2007. godine, pojavljuje kao samostalna država i zauzela je 93. mesto (iza Crne Gore na 62. mestu) čime nastavlja trend pada konkurentnosti sa 77. mesta započet 2003/2004. godine. Pojedini srpski mi-nistri vole da za Srbiju koriste sintagmu „srpski tigar“, kao i da uveliko dokazuju kako svi ekonomski parametri pa i konkurentnost, beleže rast. Kako možemo videti, pozicija Srbije, u pomenutom izveštaju 2009. godine bolja je samo od Al-banije i BiH. Takođe, nema razloga zadovoljstvu jer od svih navedenih zemalja trenutno je Srbija najdalja od članstva u EU.

Prema prezentovanim podacima, neosporna činjenica je da su u posmatranom periodu najveći skok, na lestvici Izveštaja globalne konkurentnosti, ostvarile Makedonija za 10 pozicija, Rumunija za 10 pozicija, Albanija za 13 pozicija i Crna Gora za 20 pozicija.

Konkurentnost – ključni izazov za srpsku privredu

209

Pozicija na lestvici konkurentnosti ne odslikava potpuno precizno nacionalnu konkurentnost jer je uslovljena, između ostalog, i percepcijom anketiranih pre-duzetnika. Naravno, samo čvrsti statistički podaci nisu dovoljni pokazatelji kon-kurentnosti, jer teško mere kvalitativne činitelje. Nepotpuna metodološka uskla-đenost podataka u većini zemalja uključenih u Globalni izveštaj konkurentnosti, kao i nesigurnost izvora podataka, umanjuju pouzdanost čvrstih pokazatelja. Ipak, ocene konkurentnosti koje se u većoj meri oslanjaju na čvrste statističke po-kazatelje, srazmerno dobro prate međugodišnje promene tih pokazatelja. Indeks konkurentnosti rasta, koji se u znatnoj meri oslanja na statističke pokazatelje, srazmerno se malo menja između dva izveštaja, osim u retkim slučajevima nagle makroekonomske promene. Tako je u Turskoj, u samo dve godine (u periodu 2000–2002. godine), zabeležen pad za 25 pozicija, iako se realno konkurentnost nije mogla tako brzo pogoršati. Reč je o znatnoj promeni percepcije problema, koji ranije nisu bili evidentni ili široko poznati u poslovnim krugovima. Supro-tan primer je Litvanija, sa skokom od 16 pozicija u samo jednoj godini (2002. na 2003. godinu), usled „euforije” pristupanja Evropskoj uniji, dok u istom periodu Bugarska i Mađarska beleže pad ocene poslovne konkuretnosti, iako su već tada bile blizu pristupanja EU.1

Kako smo mogli primetiti u tabelarnom pregledu konkurentnosti u zemljama jugoistočne Evrope, Srbija je pri dnu lestvice. Ispod nje su jedino BiH i Albanija. Mnogi su koreni zaostajanja i niske konkurentnosti srpske privrede. Veoma bitan i očigledno snažan uzročnik niske konkurentnosti jesu svakako desetogodišnje sankcije međunarodne zajednice. Ovaj činilac je svakako specifičan i njega nije imala nijedna druga privreda. Uticaj sankcija na konkurentnost je veoma nepo-sredan i najdrastičniji – privreda je bila naprosto odsečena spolja. Dejstvo sank-cija pojačano je raspadom bivše SFRJ kao i agresijom NATO pakta 1999. godine. Posledice ovakvih dejstava trajnog su karaktera po privredu Srbije.

Jedan od takođe bitnih faktora niske konkurentnosti jeste forma u kojoj se odvija tranzicija u Srbiji. Novi sistem je veoma teško izgraditi na ruševinama starog. Razgrađivanje starih i stvaranje novih institucija sistema ima neizbežno ogro-mne institucionalne vakuume. Tranzicija, sama po sebi, podrazumeva promenu vlasništva ali bez pratećih institucija koje se teže i sporije grade nego što teče sam proces privatizacije, diskredituje se sama institucija vlasništva.

Naredni činilac u vezi je sa prethodnim i daje odgovor na pitanje zašto je insti-tucionalni preobražaj tako spor. Objektivno, neuporedivo je teže transformisati Srbiju nego li druge zemlje u tranziciji. Može se reći da je jedino BiH u težem položaju ali je njen nedostatak u velikoj meri kompenzovan međunarodnim pro-tektoratom. Srbija je verovatno najkomplikovanija zemlja na svetu sa stanovišta

1 The Global Competitiveness Report 2002–2003, World Economic Forum


210

ekonomske politike i izgradnje institucija, tako da je nemoguće da se to trajno ne odrazi pogubno i na njenu konkurentnost.

Jedno od teških nasleđa sankcija u kombinaciji sa raspadom zemlje i bombardo-vanjem je ogromna prezaduženost većine preduzeća koja su donedavno bila u kolektivnom vlasništvu ili su još uvek u tom obliku svojine. Koincidiranje rela-tivno visokih troškova sa u velikoj meri smanjenim ukupnim prihodima kulmi-niralo je u ogromnim gubicima, zastrašujućim dugovima i neviđenom erozijom imovinske pozicije velikih preduzeća. Sa ogromnim dugovima nemoguće je biti konkurentan.

Tržište Srbije je prerano i prebrzo liberalizovano, iako je njena privreda bila iznu-rena sankcijama i nije bila spremna za svetsku konkurenciju. Međutim, preterana zaštita tržišta odgovara samo domaćim biznismenima naviklim da se lako bogate koristeći monopolski položaj, pa takva zaštita privrede zasigurno nije dala rezul-tate. Da je to tačno, govori i primer kragujevačke Zastave koja je bila zaštićena i trebalo je da bude fenomenalno konkurentna. Međutim, ne samo da nije bila konkurentna nego i uz sve te mere zaštite nije mogla efikasno da funkcioniše.

Mogućnosti poboljšanja konkurentnosti

Srbija ima kvalitetnu i raznovrsnu osnovu za održiv privredni razvoj. Izrazite su prirodne pogodnosti, bogato kulturno-istorijsko nasleđe i ukupne društvene pretpostavke i povoljan geografsko-saobraćajni položaj. Ovi preduslovi, kojima Srbija raspolaže, čine podlogu svakog uspešnog privrednog razvoja, odnosno daleko boljeg u odnosu na sadašnji nivo razvoja. Međutim, kao što je već nagla-šeno, Srbija u velikoj meri zaostaje za mnogim zemljama. U srpskoj javnosti je međutim, evidentno, površno shvatanje da će se privreda razvijati, maltene sama od sebe, pa su to tzv. „srpske iluzije”, odnosno:

• Ulazak u EU će rešiti sve naše ekonomske probleme;• Imamo visokoobrazovanu i kvalitetnu radnu snagu;• Lako ćemo smanjiti poreze i povećati prava;• Srbija je atraktivna za strana ulaganja, ali ulagači samo zbog političke situa-

cije čekaju na granici;• Može se voditi ekonomska politika bez otvorene rasprave o deviznoj politici;• Radna mesta će otvoriti država, i• Vlada u jednom mandatu može rešiti većinu problema.

Za Srbiju nema lakog niti brzog načina da ukloni brojne krupne uzroke nekonku-rentnosti. U martu 2003. godine formiran je Nacionalni savet za konkurentnost Srbije, koji je trebalo da doprinese unapređenju konkurentnosti. Trebalo bi pre-


211

duzeti veliki broj aktivnosti da bi se podigla konkurentnost privrede i usluga. Prema pomenutom Savetu, prioritet zaslužuje sledećih deset:

• Srbija mora da poveća produktivnost svojih preduzeća kako bi razvijala kon-kuretnan privatni sektor;

• Srbija mora da poveća izvoz i unaprediti trgovinsku politiku kao sredstvo kojim će proizvoditi nova bogatstva i uspostavljati konkurentnost srpskih preduzeća u odnosu na međunarodne konkurente, okončati protekcionizam i unaprediti trgovinske mogućnosti;

• Srbija mora ponovo da uspostavi veze sa relevantnim međunarodnim institu-cijama tako da preduzeća iz Srbije mogu da ostvaruju strateška partnerstva;

• Srbija mora da izgradi industrijske klastere u prioritetnim granama privrede, kako bi ubrzala njihovo restrukturiranje, povećala produktivnost u preduze-ćima i ojačala inicijative orijentisane ka izvozu;

• Srbija mora da poboljša dostupnost finansijskih sredstava i njihovo efikasno angažovanje u investicije, u razvoj tržišta i unapređenje produktivnosti;

• Srbija mora da nastavi da privlači strateška strana ulaganja kojima će ojačati reforme i konkurentnost kroz značajniji dotok finansijskog i intelektualnog kapitala;

• Srbija mora da unapredi svoju sposobnost da primenjuje postojeće tehnolo-gije i uvodi inovacije kojima će stvoriti nove konkurentske prednosti našim preduzećima i klasterima;

• Srbija mora intenzivno da investira u svoj ljudski potencijal; • Srbija mora da konsoliduje institucije i obezbedi vladavinu prava, neophodnu

za sprovođenje Nacionalne strategije za razvijanje konkurentnosti, i• Srbija mora da sprovede obrazovanje javnosti o konkrentnosti kako bi osigu-

rala da građani razumeju postignuti napredak i ulogu koju bi svaki građanin trebalo da ima kako bi doprineo budućem progresu. 2

Predložena područja i mere delovanja rezultat su specifičnih znanja i iskustava članova Nacionalnog saveta za konkurentnost i niza stručnjaka koji su upozna-li posebnosti i nedostatke srpske konkurentnosti, kao i moguće promene koje će imati najveći pozitivni učinak. Aktivnosti odnosno preporuke za povećanje konkurentnosti sadrže jasne strateške ciljeve kao okvir za vođenje operativne politike. Osnovni cilj je povećanje konkurentnosti na međunarodnom tržištu. Širenjem svesti o unapređenju konkurentnosti kao načinu za ostvarivanje dugo-ročnih ciljeva potrebno je razvijati svest o potrebi promene, kao i spremnost za akciju i nužnost angažmana svakog pojedinca. Koliko smo napredovali od for-miranja ovog Saveta do danas, najbolje govori položaj Srbije na lestvici Globalne konkurentnosti.

2 Bilten za informisanje i marketing Privredne komore Beograd, 2003, str. 1, 2.


212

Zaključak

Kako smo već mogli da vidimo, Srbija bitno zaostaje za uspešnim evropskim tranzicijskim zemaljama. Takav zaključak i ne čudi, s obzirom na to da je rang konkurentnosti Srbije u velikoj meri u saglasnosti sa stepenom njenog razvoja odnosno bruto domaćim proizvodom po stanovniku. Srbija mora da izgradi sa-vremenu materijalnu i informacionu infrastrukturu, te da modernizuje, revitali-zuje svoja preduzeća da bi povećala dodatnu vrednost po zaposlenom. Pretežni deo programa industrije Srbije doseže tek drugi stepen tehnološkog potencijala, na lestvici od 1 do 15. Bez učešća inostranog kapitala naša, preduzeća mogu u proseku obnoviti svoje programe u vremenu od 20 do 25 godina.3

Ostvarivanje dugoročnih i razvojnih efekata na konkurentnost u nacionalnoj eko-nomiji u narednom periodu, moguće je realizovati samo u okviru konzistentnog programa ukupnih reformi na putu tranzicije u otvorenu tržišnu privredu. Na tom putu, mnogo je zadataka koje treba neodložno rešiti, od uspostavljanja „pravila igre” i održivog ekonomskog modela do ostvarivanja novih institucija, uspostav-ljanja makroekonomske ravnoteže. Ekonomska politika mora da razvija konku-rentske prednosti privrede Srbije, a ne samo komparativne prednosti.

Unapređenje konkurentnosti sa jasno definisanim ciljem i težištem predstavlja veoma bitnu determinantu ukupnog privrednog razvoja. Suština stabilnog i du-goročnog unapređenja konkurentnosti podrazumeva ostvarivanje kako primarnih tako i izvedenih, posledičnih ciljeva. Primarni ciljevi određuju suštinu strategije razvoja konkurentnosti, a izvedeni služe za fino podešavanje njenih elemenata i kao posebna vrsta ograničenja pod kojima se formira strategija.

Primarni ciljevi ove strategije bili bi:

a) Priključenje Evropskoj uniji;b) Investicije u osavremenjavanje opreme i proizvodnih procesa ključna su pret-

postavka za poboljšanje konkurentnosti i na toj osnovi postizanja većeg rasta izvoza;

c) Stvaranje povoljne klime za inostrane investicije, koje bi ulaganjem u savre-menu tehnologiju i ljudski kapital (zanje, specijalizaciju i dr.) mogle podići stopu rasta na viši nivo, što bi doprinelo poboljšanju životnog standarda i omogućilo redovno servisiranje obaveza prema inostranim poveriocima;

d) Poboljšanje konkurentnosti izvoza, pre svega usaglašavanjem domaćih stan-darda sa međunarodnim standardima sistema kvaliteta i tehničkim propisi-ma, kao i sertifikacijom kvaliteta naših preduzeća;

3 Vlada Republike Srbije, Nacionalna strategija privrednog razvoja 2006–2012, 2007, str. 339.


213

e) Izbor valutnog režima, koji je od naročitog značaja za privredni rast i eko-nomsku stabilnost Srbije.

Preduslov za uspeh ovako formulisane strategije unapređenja konkurentnosti je opšti klonsenzus po sledećim ključnim pitanjima: (1) politički, (2) nacionalni i (3) socijalni.

Bez opšteg konsenzusa unapređenje konkurentnosti Srbije osuđeno je na neus-peh, sa posledicama koje bi dovele do daljeg pada Srbije na međunarodnoj lestvi-ci konkurentnosti, ali i ponovnog ulaska u višegodišnju nestabilnost.

Rezime

Srbija izvozi veoma malo, što je posledica, pre svega, velikog pada proizvodnje u periodu posle raspada Jugoslavije. Privredna politika nije se ni posle 2000. godine mnogo zanimala za izvoz, pa ni za konkurentnost srpske privrede. Pove-ćanje vrednosti robe koja se izvozi podrazumeva prethodna investiciona ulaganja u devastiranu privredu Srbije. Specifičnost politike povećanja konkurentnosti u Srbiji je u tome što je ta politika identična sa opštom politikom stabilizacije i izgradnje privrede.

U narednom periodu akcenat, pre svega, treba staviti na veću zastupljenost pri-vrednih grana koje proizvode robu sa većom dodatom vrednošću, što će svakako doprineti povećanju konkurentnosti srpske ekonomije.

Ključne reči: privreda; konkurentnost, konkurentske prednosti, međunarodno tržište.

Literatura

1. Bilten za informisanje i marketing Privredne komore Beograda, Beograd, 2003.

2. Vlada Republike Srbije, Nacionalna strategija privrednog razvoja 2006–2012, Beograd, 2007.

3. Konkurentnosti privrede Srbije 2003, Jefferson Institute, Beograd, 2003.

4. Republički zavod za razvoj, Izveštaj o razvoju Srbije 2008, Beograd, 2009.

5. The Global Competitiveness Report 2002–2003, World Economic Forum.


214



8. http://www.gcr.webforum.org

9. http://www.kombeg.org.yu

215

Dr Predrag Bjelić

UTICAJ SVETSKE EKONOMSKE KRIzE NA MEĐUNARODNU TRGOVINU

1. Međnarodna trgovina i ekonomske krize

Međunarodna trgovina kao aktivnost u svetskoj privredi ima dugu istoriju. Poja-vila se sa nastankom prvih država u okviru Mesopotamije, ali je dugo bila kao aktivnost sporadična, neorganizovana i malog obima. Dugo je uključivala mali broj zemalja u svetu i bila je slabo diversifikovana u pogledu proizvoda koji su se razmenjivali na svetskom tržištu. Do preokreta dolazu u 16. veku sa Velikim geografskim otkrićima, kada se naglo povećava broj teritorija koje učestvuju u međunarodnoj trgovini, i kada se u međunarodnoj trgovini povećava i broj proi-zvoda koji se razmenjuju. Ovo je navelo mnoge autore da to razdoblje opišu kao prvu globalizaciju svetske privrede.

Posebno je važno to, da je međunarodna trgovina kao aktivnost imala stalni uzlazni trend, posmatrano dugoročno. Jedini značajni prekidi u međunarodnoj trgovini su bili tokom velikih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, ali i tada se roba nekako probijala kroz neprijateljske linije. Najznačajniji pad obima međuna-rodne trgovine uzrokovan ekonomskim razlozima desio se u periodu od 1929. do 1933. godine, razdoblje koje je u ekonomskoj nauci poznato kao Velika ekonom-ska kriza. Ta kriza je počela jednog petka slomom finansijske berze u Njujorku, uzrokovala je veliki pad privredne aktivnosti u SAD i u roku od nekoliko nedelja proširila se po većini država sveta.

Dr Predrag Bjelić

216

Slika 1: Kretanje društvenog proizvoda u toku Velike ekonmske krize 1929–1933. godine

Izvor: Willem van den Geest „The Perils of Protectionism”, International trade Forum, graf. 1, p. 29.

Kako je period posle Prvog svetskog rata bio obeležen dominacijom protekcio-nizma u spoljnotrgovinskim politikama većine zemalja, uključujući i SAD koje su imale najviše carinske stope u svojoj istoriji1, krizni talas se sporije širio na druge zemlje u svetu. Velika ekonomska kriza je imala poguban uticaj na me-đunardonu trgovinu, već onemogućenu prethodno uspostavljenim trgovinskim barijerama, pa je ostvareni nivo svetskog izvoza u januaru 1933. godine činio samo 32% ostvarene vrednosti svetskog izvoza u januaru 1929. godine, pre po-četka krize.2

Medjutim, intenzitet privrednih veza između država u periodu Velike krize nije bio tako intenzivan, kakav je postao pred kraj 20. veka, posebno u pogledu otvo-renosti najznačajnijih nacionalnih privreda za međunarodnu trgovinu. Zbog ove činjenice, kriza se u periodu 1929–1933. godine sporo prenosila na zemlje koje su bile glavni privredni partneri SAD. Ali, to nije bio slučaj kada je 2008. godine izbila nova velika, svetska, ekonomska kriza, pa se usled globalne povezanosti privredna kriza brzo raširila po celom svetu.

2. Uticaj svetske ekonomske krize na međunarodnu trgovinu

Posle Velike ekonomske krize iz 1929. godine i Drugog svetskog rata, dva doga-đaja pogubna za razvoj međunarodne trgovine, usledio je period najdinamičnijeg 1 Uvedene Zakonom iz 1930. i poznate kao Smoot-Hawley carinska tarifa.2 Bjelić (2008), str. 50.

Uticaj svetske ekonomske krize na međunarodnu trgovinu

217

razvoja ove aktivnosti, koji nazivamo zlatno doba svetske trgovine. U periodu od 1945. godine, pa sve do danas, međunarodna trgovina je rasla po stopama koje su prevazilazile rast društve-nog proizvoda u svetu. Naftne krize tokom ’70-ih godina 20. veka uspele su da uspore rast međunarod-ne trgovine, ali ne i da ga spreče.

U savremenoj međunarod-noj trgovinu značajnu ulo-gu nosilaca poslovne aktiv-nosti imaju velika globalna preduzeća, poznata kao transnacionalne kompani-je, koje su svoju aktivnost proširile po čitavom svetu, posebno posle 1990. godi-ne. U ovako dinamičnom svetskom privrednom am-bijentu došlo je do pojave nove krize koja se po svom razornom dejstvu na svetsku privredu, upoređuje sa Velikom ekonomskom krizom iz 1929. godine.

Nova kriza se ponovo pojavila kao finansijska kriza na berzama u SAD 2008. godine, a onda se proširila i na ostale privredne aktivnosti u SAD i ostale zemlje sveta. Ovoj krizi prethodilo je nagli rast poslovanja na svetskim berzama, po-sebno u oblasti terminske trgovine. Na slici 2 vidimo nagli rast broja terminskih ugovora, fjučersa i opcija, na svetskim robnim berzama, koji je značajan od 2004. godine i koji je kulminirao krajem 2007. godine, kada je bilo blizu 50 miliona ugovora. Terminsko trgovanje primarnim proizvodima podrazumeva ugovaranje kupovine u jednom periodu, a isporuku robe u nekom daljem vremenskom peri-odu. Firme često nastoje da se ovakvim ugovorima obezbede od rasta cena siro-vina. Ali takvi terminski ugovori su često i predmet dalje preprodaje, što spada u oblik špekulativne trgovine na bezama. Berze su „osetljive” tržišne institucije i centri poslovanja u anglo--američkim privredama. Posebno je interesantno da je poslovanje na berzama značajno deregulisano tokom Reganove ere u SAD.

Još jedna kriza je počela kao finansijska, a brzo je uticala i na zaustavljanje pri-vredne aktivnosti i u nefinansijskim sektorima, najpre u SAD. Kriza se iz SAD brzo proširila u druge zemlje zbog povezanosti američke ekonomije sa svetskom privredom. Ona se preliva na druge zemlje kroz spoljnotrgovinske i investicione

Slika 2: Terminski ugovori (Fjučersi i Opcije) na robnim berzama 1993–2008. (mil.)

Izvor: Bank for International Settlements, Quarterly Review, March 2009, table 23B, navedeno prema: UNCTAD „The Global Economic Crisis: Systemic Failures and Multilateral Remedies”, Geneva, 2009, p. 26.

Dr Predrag Bjelić

218

tokove SAD sa tim zemljama. Kriza u SAD uzrok je smanjenja uvoza u SAD iz drugih zemalja, što znači da se izvoz tih zemalja znatno smanjuje, ali se smanjuje i plasiranje američkih investicija u te zemlje. Sve to znatno utiče na smanjenje privredne aktivnosti u zemljama najznačajnijim ekonomskim partnerima SAD. Videli smo da se posle propasti investicionih banaka u SAD, to brzo desilo i sa bankama u Velikoj Britaniji, ali i u zemljama kontinentalne Evrope, Kini, pa i Indiji.

U drugom talasu, kriza se prenosi i na partnere zemalja koji su pogođeni krizom u prvom talasu, i tako dalje. Kriza se širi u više talasa, ali su sve zemlje njom pogođene, u manjoj ili višoj meri, jer sve one učestvuju u svetskoj privredi koja je danas u velikoj meri globalizovana. Neke manje zemlje, kao što su Mađarska, Island i slične, imale su velike probleme da održe svoju sveukupnu finansijsku stabilnost. Sve ovo se veoma negativno odrazilo i na tokove međunarodne trgo-vine. Po prvi put posle Velike ekonomske krize iz 1929. godine, izuzimajući peri-ode ratova, došlo je do pada ukupnog obima svetskog izvoza i pojave negativnih stopa rasta (odnosno opadanja) izvoza.

Slika 3: Svetski robni izvoz – kvartalni podaci 2005–2009. u tekućim USD (prvi kvartal 2005 = 100)

Izvor: Podaci Svetske trgovinske organizacije

Kvartalni podaci Svetske trgovinske organizacije koji prate kretanje svetskog izvoza, u periodu od 2005. do 2009. godine, pokazuju da se svetski izvoz znatno povećavao sve do drugog kvartala 2008. godine, kada je dostigao nivo od 180% vrednosti svetskog izvoza zabeleženog početkom 2005. godine; što znači da je u tri godine zabeležen rast svetskog izvoza od 80%. Ali od polovine 2008. godine dolazi prvo do stagnacije, a zatim i do strmoglavog pada svetskog izvoza. Samo u dva posmatrana kvartala (poslednji kvartal 2008. godine i prvi kvartal 2009. godine), svetski izvoz je pao na nivo na kom je bio krajem 2005. godine. Tek u drugom kvartalu 2009. godine se beleži blagi oporavak i prvi skromni rast svet-skog izvoza.


219

Izvoz razvijenih privreda je odmah pretrpeo znatan pad kao direktna posledica svetske ekonomske krize. Što se tiče kretanja izvoza u pojedinim zemljama u razvoju, posmatrajući podatke predstavljene na sledećoj slici, možemo reći, da je većina njih pretrpela znatan pad izvoza, koje je bio i preko 30% u odnosu na ra-niji izvoz. Ovo se posebno odnosi na one zemlje čija je privreda u značajnoj meri povezana sa privredama razvijenijih privreda i ima manji autonomni razvoj.

Slika 4: Kretanje izvoza u najznačajnijim zemljama u razvoju tokom Svetske ekonomske krize 2008–2009. godine

Izvor: Willem van den Geest „The Perils of Protectionism”, International trade Forum, graf. 3, p.30.

Druge zemlje u razvoju, posebno one sa privredama u usponu, kao što su Kina i Indija, zabeležile su blagi pad izvoza koji nije išao daleko ispod nulte stope. Ovim je demonstrirano da su privrede ovih zemalja u razvoju, vitalnije. Slična slika se dobija i ako se posmatra kretanje društvenog proizvoda zemalja u razvo-ju u uslovima krize.

Mehanizam prenošenja krize iz SAD u druge zemlje sveta išao je kroz dva ka-nala: (1) preko međunarodnih trgovinskih tokova; i (2) preko tokova kretanja privatnog kapitala.

Prvi tok, prenošenje krize kroz međunarodne trgovinske tokove, delimično smo objasnili isticanjem da, ako se smanji uvoz u zemlju gde se rasplamsala kriza, to za spoljnotrgovinske partnere te zemlje znači momentalno smanjenje izvoza u tu zemlju. Na ovaj način, efekti krize se brzo prenose u zemlje značajne trgovinske partnere, u roku od samo nekoliko nedelja.

Ali, danas je svetska privreda isprepletena brojnim vezama, između ostalog i in-vesticione prirode, što intenzitet tih veza čini značajnim. Transnacionalne kom-

Dr Predrag Bjelić

220

panije su postale dominantni nosioci međunarodne privredne aktivnosti, koje pod kontrolom drže oko 2/3 trgovinskih tokova, u potpunosti kontrolišu kretanje pri-vatnog kapitala i transfer tehnologije. Ove kompanije posluju globalno osnivanjem filijala u brojnim nacionalnim privredama, i one su pod poslovnom dominacijom matične kompanije. Poslovna filozofija koju su usvojile transnacionalne kompani-je početkom 21. veka podrazumeva globalnu proizvodnju i stvaranje svetskih pro-izvodnih lanaca, uslovljava da dominantni tok u međunarodnoj trgovini postane međunarodna trgovina opremom i delovima. U jednoj filijali se sirovine prerađuju u primarne proizvode koji se šalju u drugu filijalu radi obrade, a onda se u jednoj od filijala svi ti poluproizvodi i delovi kombinuju u finalni proizvod. To znači, da su filijale u malom stepenu samostalne u finalizaciji svojih proizvoda i ne mogu poslovati van ovih svetskih proizvodnih lanaca. Ova praksa poslovanja transna-cionalnih kompanija podrazumeva, da se bilo koji poremećaj nastao u sistemu transnacionalne kompanije brzo prenosi i na ostale delove tog sistema.

Kapital se u obliku stranih direktnih investicija ulaže u zemlje domaćine gde se osnivaju filijale radi korišćenja jeftinih prirodnih resursa i proizvodnje polupro-izvoda; u cilju korišćenja jeftine radne snage ili osvajanja značajnog tržište te zemlje sa mnogo potrošača. Međutim, tokovi stranih direktnih investicija često imaju svoje padove koji i nisu vezani za svetske krize. Tako, posle naglog uspona u obimu plasiranih stranih direktnih investicija od 1990. godine, kada je nestao istočni blok i svetsko tržište postalo jedinstveno, 2000. godine je zabeležen nagli pad u ulaznim tokovima stranih direktnih investicija. Ovaj pad je produžen sve do 2003. godine kada ulazni tokovi stranih direktnih investicija počinju ponovo da se povećavaju, sve do 2007. godine kada ponovo sledi pad, što se jasno vidi na slici 5.

Slika 5: Tokovi stranih direktnih investicija u svetu, 1990–2008. godine (mil. USD)

Izvor: UNCTAD „Assesing the Impact of Current Financial and Economic Crisis on Global FDI Flows”, Geneva, April 2009, figure 8, p.38.


221

Na taj način, pad tokova u stranom direktnom investiranju je prethodio pojavi svetske finansijske krize. Ono što je pojava svetske ekonomske krize pokazala je, da transnacionalna preduzeća koja su pogođena krizom u svojim matičnim ze-mljama vrše trenutno povlačenje kapitala iz svojih filijala u matične kompanije, kako bi finansirale opstanak centale. Ovo je suprotno ekonomskoj logici, jer je bolje plasirati kapital u privrede koje još nisu zahvaćene krizom i gde se on bolje može oploditi, a to je upravo bilo u zemljama u kojima su se, uglavnom, nalazile filijale transnacionalnih kompanija. Ali izgleda da je ključno povući se sa stranih tržišta i obezbediti opstanak matične kompanije, pa kada kriza prođe doći će do nove ekspanzije investicija u zemlje u razvoju.

Iako je svetska ekonomska kriza otpočela u drugoj polovini 2008. godine, neke zemlje su već te iste godine zabeležile negativne stope rasta društvenog proizvo-da, kao što su Japan ili Italija, dok je pad u drugim zemljama težio 0. Udar krize se najviše osetio u razvijenim zemljama tokom 2009. godine, kada su sve imale negativne stope rasta, koje su u Japanu i Nemačkoj išle i do -6%. Treba naglasiti da su najznačajnije zemlje u razvoju, kao što su Kina i Indija, ostvarivale još uvek pozitivne i znatne stope privrednog razvoja, 5,5% i 7,5% prosečno godišnje, respektivno. I zemlje u tranziciji su zabeležile znatan pad društvenog proizvoda tokom 2009. godine. U zemljama centralne i istočne Evrope zabeležena je nega-tivna stopa od 5% prosečno godišnje, a u zemljama Zajednice nezavisnih država ona je, takođe, bila negativna i to 5,8% prosečno godišnje. Za većinu zemalja se predviđa privredni oporavak tokom naredne, 2010. godine.3

Da bi se ublažile posledice krize i pokušalo zaustavljanje pada društvenog proi-zvoda, mnoge zemlje u svetu su pribegle različitim merama koje nazivaju paketi pomoći i stimulativni paketi, koji su namenjeni privredi. Mnoge od ovih mera, u poređenju sa režimom međunarodne trgovine kojim administrira Svetska trgo-vinska organizacija, mogu se svrstati u kategoriju protekcionističkih mera. Ovo je bila i prva reakcija zemalja i u doba velike privredne krize 1929. godine i smatra se da je taj oštri protekcionizam i uslovio tako dugotrajan oporavak od pomenute krize.

Mere koje države uvode radi minimiziranja negativnih efekata Velike ekonom-ske krize navedene su taksativno u Izveštaju generalnog direktora WTO, upu-ćenom Telu za reviziju spoljnotrgovinskih politika4. Ali za razliku od mera koje su primenjivane u razdoblju 1929–1933. godine, ove današnje mere su mnogo suptilnije i teže se prepoznaju, iako i one imaju protekcionistički karakter. Jedna od najčešće primenjivanih mera, otkada je kriza započela, su antidamping me-

3 Podaci Međinarednog monetarnog fonda i predviđanja sadržana u: Mussa,2009.4 Vidi anekse Izveštaja – WTO, Report to the TPRB From the Director-General on the

Financial and Economic Crisis and Trade-Related Developments, 2009, p.28.

Dr Predrag Bjelić

222

re5, koje spadaju u grupu necarinskih barijera i čija je upotreba strogo propisa-na pravilima Svetske trgovinske organizacije. Od početka krize, ne samo da je počela istraga u mnogim slučajevima dampinga, nego je povećan i broj izricanja antidamping carina. Osim ovih mera, mnoge države koriste i direktne izvozne subvencije, iako su striktno zabranjene pravilima Svetske trgovinske organizaci-je, da bi zaštitile svoju poljoprivredu (EU) ili autoindustriju (EU i Rusija). Zabe-leženi su i slučajevi povećanja carinskih stopa u pojedinim privrednim sektorima (Indija). Čak i one mere koje liče na instrumente promocije u spoljnoj trgovini i koje uobičajeno nemaju regulatorni karakter, kriju necarinske barijere, kao što su zahtevi za lokalnim sadržajem proizvoda ili uvođenje marže tolerancije za domaće nabavljače u nabavkama robe. Tipičan primer je uvođenje zakona u SAD kojim se stimuliše nabavka američkih proizvoda (Buy Amarican provisions) koji predviđa uvođenje marže tolerancije od 25% za domaće snabdevače u nabav-kama čelika, iako pomenuti zakon zahteva da mere budu primenjene u skladu sa međunarodnim obavezama SAD. Sve ove protekcionističke mere u značajnoj meri će usporiti izlazak iz svetske krize, a ublažavanje negativnih efekata krize mogu osetiti samo razvijene i velike privrede u svetu.

3. Uticaj svetske ekonomske krize na spoljnu trgovinu Srbije

Srbija kao mala zemlje, suočena sa svojom unutrašnjom krizom nastalom godi-nama privrednog i tehnološkog nazadovanja, pogreškama u tranziciji i socijal-nim pritiscima tokom poslednjih 20 godina, našla se na udaru svetske ekonomske krize u njenom trećem krugu. Kada se kriza prelila na evropske zemlje kao zna-čajne partnere SAD, kroz izvoz srpskih proizvoda na tržište EU, ušla je i u Srbiju. Manifestacija krize u zemljama EU uslovila je da se u njima smanji privredna aktivnost i da one budu manje platežno sposobne za uvoz proizvoda, uključujući i proizvode iz Srbije. Budući da Srbija većinom izvozi primarne proizvode, zau-stavljanje privredne aktivnosti u pojedinim privrednim sektorima u EU, podra-zumevalo je i da se smanji tražnja za inputima, čija se većina uvozi.

Na slici 6, vidimo kretanje izvoza i uvoza Srbije u periodu od 2005. do polovine 2009. godine. Srbija je sve do polovine 2008. godine imala rastući trend kako izvoza tako i uvoza. Uvoz je bio znatno veći od izvoza tako da je Srbija beležila veliki deficit u svakoj posmatranoj godini. Jedino što ohrabruje je da se taj deficit, kao gep izvoza i uvoza, stabilizovao na jednoj određenoj veličini i nije se dalje primetno širio. Zapažamo da su izvoz i uvoz Srbije veoma brzo reagovali na po-javu krize i da već u drugom kvartalu 2008. godine dolazi do stagnacije izvoza, a od trećeg kvartala 2008. godine i do njegovog značajnijeg pada, što je identično

5 Baldwin and Evenett, 2009.


223

sa stanjem izvoza na svetskom nivou, što je prethodno pokazano. Ohrabruje či-njenica, da izvoz Srbije pokazuje znake oporavka već u drugom kvartalu 2009. godine.

Slika 6: Kretanje izvoza i uvoza Srbije i priliv stranih direktnih investicija, kvartalni podaci 2005–2009 u tekućim cenama (mil. USD)

Izvor: Grafički prikaz autora na osnovu podataka Narodne Banke Srbije

Na slici su prikazani i prilivi stranih direktnih investicija u Srbiju, pa možemo primetiti rast krajem 2006. godine, kada se ovi prilivi izjednačavaju sa izvozom zemlje. Ako se izvuče trend priliva stranih direktnih investicija, videćemo da je on imao skoro monoton pravac, što znači da je rast ulaganja vremenom uravno-težen sa značajnim padovima investiranja u pojedinim kvartalima. Pad priliva stranih direktnih investicija je zabeležen i početkom 2008. godine, pre izbijanja same Svetske ekonomske krize, a tokom same krize dolazi i do blagog porasta ulaganja sve do 2009. godine, kada započinje manji pad.

Važno je pratiti tokove privatnog kapitala u Srbiju, budući da je to još jedan ka-nal prenošenja krize, i to onaj koji je još brže odreagovao na otpočinjanje krize u SAD. Mnoge filijale stranih kompanija koje posluju u Srbiji su smanjile svo-je aktivnosti tokom krize i čak povukle deo kapitala u matične zemlje. Poznati primer je čeličana u Smederevu, US Steel, koja je zaustavila proizvodnju čelika ubrzo po nastanku krize. Ovo je filijala američke kompanije, ali ujedino i najveći srpski izvoznik.

Pad društvenog proizvoda bio je znatan, iako je bilo i domaćih i stranih predviđa-nja da će on biti manji, a potrebe za stranom finansijskom pomoći su bile stalne i rastuće. Vlada je preduzela set mera da minimizira efekte krize i stabilnost ban-karskog sektora je očuvana, što je najveći uspeh. Ali u paketu stimulativnih mera nije bilo većih investicija za stimulisanje velikih radova u razvoju infrastruk-

Dr Predrag Bjelić

224

ture i stimulisanju perspektivnih sektora, kao što je građevinarstvo, što bi zna-čajno povećalo privrednu aktivnost. Organizovan je veki projekat stimulisanja autoindutrije, koja se preorjentisala na montažnu proizvodnju sa malim udelom novododate vrednosti u Srbiji. Sa štednjom u državnoj administraciji se kasno krenulo, i verovatno na pritisak spoljnih kreditora, ali za sada tzv. „krizni porez” na sreću nije uveden, kao što je to slučaj u Hrvatskoj.

I dok je zbog krize veliki broj zemlja, čak i razvijenih, počeo sa uvođenjem protekcionističkih mera, u Srbiji je počela jednostrana primena Trgovinskog spo-razuma sa Evropskom unijom, što je povoljno sa aspekta ubrzanja integracije u EU, ali nepovoljno za trgovinu Srbije sa EU u periodu krize. Mi smo još uvek korisnici autonomnih trgovinskih mera, jednostrano odobrenih od strane EU i odobrenih u Svetskoj trgovinskoj organizaciji do 2010. godine.

Prvi znaci oživljavanja privrede u svetu su evidentni, što će uticati i na oživlja-vanje izvozno orjentisani deo privrede Srbije. Ali šta je sa sektorima privrede koji su trajno nesposobni da konkurišu evropskoj proizvodnji. Srbija je skliznula na svetskoj rang listi konkurentnosti koju objavljuje Svetski ekonomski forum. Proces restrukturiranja privrede Srbije nije završen i predstoji bolno uklapanje u privredni ambijent EU. Buduće proizvodne mogućnosti zavise od spoljnotrgo-vinskog režima EU, ali da li ćemo mi uspeti da ga percipiramo, to ostaje otvoreno pitanje.

Zaključak

Svetska ekonomska kriza je počela finansijskim slomom u SAD 2008. godine, a brzo se proširila na sve ostale privredne sektore i zemlje u svetu. To je dovelo do toga da od drugog kvartala 2008. godine svetski izvoz stagnira, a zatim znatno opadne, prvi put u istoriji posle više od pola veka. Ovakav prenos krize ostvaren je usled velike međuzavisnosti svetske privrede i to kroz dva kanala – međuna-rodne tokove trgovine i međunarodne tokove investicija.

Srbija kao mala zemlja i upućena na svetsko tržište, ubrzo je osetila krizu i njen izvoz je opao već u drugoj polovini 2008. godine. Mere za stabilizaciju privrede, i to finansijskog sektora, su primenjene, ali su izostale značajnije stimulativne mere. Oporavak se očekuje već u 2010. godini, ali tada nam predstoji nova „kri-za” – uklapanje u jedinstveno tržište EU i postepeno prihvatanje spoljnotrgo-vinskog režima ovog trgovinskog bloka, što će izazvati bolno restrukturiranje privrede Srbije.


225

Apstrakt

Tokom 2008. i 2009. godine, finansijska kriza koja je pogodila najrazvijenije pri-vrede sveta, proširila se i na ostatak sveta i postala globalna ekonomska kriza. Ova kriza je donela značajno usporavanje i opadanje svetske proizvodnje, a po-sebno je negativno uticala na međunarodnu trgovinu, kao najznačajniju aktivnost svetske privrede. I tokovi stranih direktnih investicija su drastično smanjeni, što je uslovilo naglo širenje krize i u sve ostale, manje razvijene zemlje sveta. Mno-ge zemlje u svetu, uključujući i najrazvijenije privrede, kao i privrede u usponu, odgovorile su na krizu protekcionističkim spoljnotrgovinskim merama, što je po mišljenju mnogih otežalo odvijanje međunarodne trgovine u ovom periodu svetske krize. Zbog toga je Svetska trgovinska organizacija često pozivala na uklanjanje protekcionističkih mera. I Srbija se našla na listi zemalja pogođenih ovom krizom, što je značajno uticalo i na njenu spoljnu trgovinu.

Ključne reči: međunarodna trgovina, svetska ekonomska kriza, Svetska trgo-vinska organizacija.

Literatura

Bjelić, P. (2008),Međunarodna trgovina, Ekonomski fakultet, Beograd.

Baldwin, R. and S. Evenett (editors), (2009) „The collapse of global trade, murky protectionism, and the crisis: Recommendations for the G20”, A VoxEU.org publication, Centre for Economic Policy Research (CEPR).

Van den Geest, W., „The Perils of Protectionism”, International Trade Forum, pp.29– 30.

Mussa, M. (2009), „Global Economic Prospects as of September 2009: Onward to Global Recovery”, Peterson Institute for International Economics, Paper presented at the sixteenth semiannual meeting on Global Economic Pros-pects.

UNCTAD „Assesing the Impact of Current Financial and Economic Crisis on Global FDI Flows” Geneva, 2009.

UNCTAD „The Global Economic Crisis: Systemic Failures and Multilateral Re-medies” Geneva, 2009.

WTO, Report to the TPRB From the Director-General on the Financial and Eco-nomic Crisis and Trade-Related Developments, Job(09)/3, 26 March 2009.

227

Prof.dr Snežana Popovčić-Avrić

UPRAVLJANJE IzVOzOM SRBIJE1

1. Uvod

Pozitivni trendovi dinamičnog rasta svetske trgovine, kao svojevrsnog pokretača razvoja svetske privrede, koji su ispoljeni u dužem vremenskom periodu, zau-stavljeni su u 2008. godini. Prema najnovijim podacima MMF-a, svetska trgovi-na je u 2007. godini zabeležila rast po stopi od 7,3%, da bi se on u 2008. godini sveo na 3%. Istovremeno, dinamika svetske proizvodnje takodje beleži tendenci-ju slabljenja, pa je prosečna stopa rasta globalne proizvodne aktivnosti smanjena sa 5,2% u 2007. na 3% u 2008.(IMF (2009), str. 169–184).Uočava se da dinamika rasta svetske trgovine u 2008. godini ne nadilazi rast svetske proizvodnje, što se u predhodnom periodu redovno ispoljavalo, te da trgovina posustaje kao motor razvoja privredne aktivnosti. U 2009. godini, prvi put u poslednjih pola veka, smanjiće se indeks globalizacije, odnosno učešće izvoza u proizvodnji.

Sa kulminiranjem svetske ekonomske krize u 2009. godini, ovi negativni tren-dovi su još više naglašeni. Prema prognozi STO, svetska trgovina će u 2009. godini zabeležiti pad po stopi od 9%(detaljnije www.wto.org). Još su sumornija predvidjanja MMF-a prema kojima će u 2009. godini svetska trgovina zabeležiti pad od skoro 12%. Slabljenje trgovinske aktivnosti posebno će osetiti razvijene privrede (pad izvoza 13,6%, pad uvoza 13,7%), dok će brzo rastuće privrede i ze-mlje u razvoju zabeležiti nešto manje stope pada izvoza i uvoza (7,2%, odnosno 9,5% respektivno).

Sumorna očekivanja za 2009. godinu su ne samo posledica svetske ekonomske krize, već pre svega činjenice da se kriza iz finansijskog sektora brzo prenela u realni sektor, pri čemu je glavni indikator krize u realnom sektoru pad tražnje (Djuričin (2009), str.261). Izvozno orijentisane privrede, kao i privrede sa malim domaćim tržištem (kakva je i privreda Srbije) biće u nepovoljnijoj poziciji od privreda koje imaju kapacitet da smanjenje izvoza supstituišu prodajom na do-maćem tržištu. To ne znači da se napuštaju ključni koncepti razvoja, kao što je promocija izvoza, već da se u postojećim okolnostima traže najbolja rešenja za izazove koje nameće ekonomska, a po mnogima i kriza globalizacije. Kriza će 1 Rad je pripremljen u okviru projekta: „Srbija i Evropa–ekonomske analize i progno-

ze” koje finansira Ministarstvo za nauku i tehnologiju Srbije.


228

nesumnjivo promeniti pozicije na mapi vodećih igrača na svetskoj tržišnoj sceni, u pravcu jačanja uloge novoindustrijalizovanih i resursima bogatih privreda, afir-mišući njihov pristup razvoju.

2. Trendovi u međunarodnoj razmeni Srbije

Kako se Srbija snalazi u izmenjenom okruženju i koliko brzo reaguje na njego-ve izazove? Iako je u periodu od 2000, pa nadalje, Srbija beležila najveće stope privrednog rasta u regionu, prosečno 5,4% godišnje i tako obim svoje privredne aktivnosti uvećala za 53%, to nije bilo dovoljno da nadoknadi zaostajanje u pre-dizbornom periodu. Krajem 2008. godine BDP Srbije je bio realno niži za 27% od ostvarenog u 1989. godini. U isto vreme, industrijska proizvodnja je dostigla tek polovinu proizvodnog nivoa ostvarenog početkom ‚90-ih.

Tranzicioni rast koji je zabeležen u proteklom periodu bazirao se, uglavnom, na domaćoj tražnji, kao i prilivu inostranog kapitala. Izvoz, uprkos statistički iska-zanom rastu od 24,3% u 2008. (dostigavši nivo od gotovo 11mlrd. USD) i 37,3% godinu dana ranije, medju najnižima je po stanovniku. Srbija izvozi svega 20% svog BDP, za razliku od posttranzicionih privreda kod kojih je odgovarajuće uče-šće 50%–80% (Djuričin (2009), str. 270). Osim statističkog rasta izvoza, paralel-no je zabeležen i rast uvoza 40,8% u 2007. i 23,3% u 2008. kada je vrednost uvoza dostigla 22,9 mlrd. USD. To je za posledicu imalo rastući deficit koji je u 2008. iznosio 11,9 mlrd. USD. Na taj način, nastavljen je dugoročni trend prema ko-jem uvoz beleži dinamičniji rast od izvoza, a spoljnotrgovinski deficit odražava bazične neuskladjenosti u ekonomiji i postaje ključno ograničenje dinamičnijeg razvoja srpske privrede.

Sa eskalacijom svetske ekonomske krize u 2009. godini, srpski izvoznici se su-očavaju sa ozbiljnim izazovima. Sudeći prema najnovijim statističkim pokaza-teljima, sve relevantne kategorije ekonomske razmene Srbije sa svetom beleže apsolutni pad. U prvih osam meseci 2009. ukupna spoljnotrgovinska razmena iznosila je 14,9 mlrd. USD, što je za 36,8% manje nego u istom periodu 2008. godine. Istovremeno, izvezeno je robe u vrednosti od 5,1 mlrd. USD, što je za 32,6% manje nego u periodu januar–avgust 2008. godine, a uvezeno je robe u vrednosti od 9,8 mlrd. USD, što je za 38,9% manje nego u istom periodu 2008. godine. Ispoljena dinamika izvozne i uvozne aktivnosti opredelila je deficit trgo-vinske razmene od 4,6 mlrd. USD i njegov pad od 44,7% u odnosu na isti period 2008. godine.

Upravljanje izvozom Srbije

229

Tabela 1. Robna razmena Srbije u periodu 2000–2009. godine (u mil. USD) Godina Izvoz Uvoz Saldo2000. 1558 3330 -17722001. 1721 4261 -25402002. 2075 5614 -35392003. 275 7473 -47182004. 3523 10753 -72302005. 4482 10461 -59792006. 6428 13172 -67442007. 8825 18554 -97292008. 10973 22875 -11902I-VIII 2009. 5190 9760 -4570

Izvor: Podaci RZS

Na osnovu prikazanih podataka u ovoj tabeli, ne bi trebalo smatrati da smo se našli na putanji koja će omogućiti slabljenje deficita spoljnotrgovinske aktivnosti, kao jednog od osnovnih uzročnika trgovinske neravnoteže. Naprotiv, Srbija ni u predhodnim godinama, kada su impulsi iz medjunarodnog okruženja bili po-zitivni, nije unapredila kvalitet svoje spoljnotrgovinske razmene kako bi je usa-glasila sa zahtevima evropskog i svetskog tržišta. Preduzeća u Srbiji karakteriše naglašena sporost u razvoju i implementaciji inovativnih rešenja u proizvodnji, proizvodnim programima i načinima prodaje. Razlog su nedovoljne inovativne aktivnosti i relativno nizak nivo stranih direktnih investicija, posebno greenfield investicija koje predstavljaju izvor novih znanja i novih tehnologija. Tehnološki nivo većeg dela izvoza Srbije nije prilagodjen snažnoj konkurenciji na svetskom i evropskom tržištu, a delovanje necenovnih činilaca još uvek nije postalo odluču-jući faktor izvoznog uspeha. S druge strane, Srbija je visoko zavisna od uvoza i to se neće bitnije promeniti u narednom periodu, pa je sasvim izvesno da će pro-blem debalansa trgovinskog bilansa znatno opterećivati razvojne opcije srpske privrede i u narednom periodu.

Unapredjenje pozicije privrede Srbije na evropskom i svetskom tržištu pretpo-stavlja, pre svega, promenu izvozne strukture u pravcu intenzivnijeg rasta učešća industrijskih proizvoda viših faza prerade, ali i sektora usluga čijom bi se pove-ćanom atraktivnošću obezbedio zadovoljavajući plasman na inostranom tržištu. Promena privredne, a samim tim i izvozne strukture nije moguća bez ozbiljnog investicionog zamaha, aktiviranjem domaćih investicionih potencijala, a poseb-no kroz znatno dinamičniji priliv inostranih direktnih investicija. U strukturi priliva inostranog kapitala u predhodnom periodu, ispoljen je dominantan udeo priliva po osnovu privatizacije, dok su se green field investicije pre mogle sma-trati izuzetkom, a ne pravilom. Priliv stranih direktnih investicija se i u devetoj godini tranzicije pre doživljava kao priliv finansijskih sredstava, a ne kao paket


230

razvojnih faktora (oprema, tehnologija, znanje, tržišni kanali, upravljačke i orga-nizacione veštine) koji bi mogli pomoći restrukturiranju privrede Srbije i stvara-nju uslova za dinamiziranje procesa pristupanja EU.

Poseban problem predstavlja nedovoljna razvijenost uslužnog sektora. Reč je o savremenim modalitetima usluga u finansijskom sektoru i u domenu poslovnih usluga koji preuzimaju primat u uslužnom sektoru i čija je valorizacija na evrop-skom i svetskom tržištu znatno povoljnija od tradicionalnih usluga. Iako se uočava odredjeni pomak u pravcu promene strukture izvozne ponude uslužnog sektora, Srbija se i dalje dominantno oslanja na tradicionalne uslužne komponente koje ne uspevaju da se izbore sa oštrom inostranom konkurencijom, ne samo od strane evropskih zemalja, već i od strane zemalja iz našeg neposrednog okruženja.

Promena strukture i kvaliteta razmene je dakle dominantno uslovljena novim investicijama, koje ne samo da se neće uvećati 2009. godine, nego će se sasvim izvesno smanjiti, pa čak, moguće, i poprimiti inverzan tok. Atraktivnost Srbije za priliv stranih direktnih investicija, inače, nije bila velika, a kriza će još više devalvirati osnovne prednosti investiranja u Srbiju, kao što su niske cene predu-zeća u procesu privatizacije i visoke stope prinosa korigovane efektom deval-vacije (ili čak uvećane efektom revalvacije) kod ulaganja u državne hartije od vrednosti (Djuričin (2009), str.271). Kao posledica recesije na svetskom tržištu, smanjivaće se izvozna tražnja naročito u ekstraktivnoj i preradjivačkoj industriji, što će upravljanje izvozom u narednom periodu posebno otežati i nametnuti nove strategije i nova tržišta kao jedine opcije oporavka izvozne aktivnosti.

3. Konkurentnost i komparativne prednosti Srbije

Osim konvencionalnih ekonomskih pokazatelja kojima se meri uspešnost naci-onalne ekonomije i njenih privrednih subjekata, jedan od najboljih načina da se pozicionira privreda i njena preduzeća je rejting konkurentnosti. Preko če-tvrt veka, World Economic Forum meri konkurentnost nacionalnih ekonomija, a izveštaj za 2008. godinu obuhvata 135 zemalja. Rangiranje se vrši pomoću in-deksa globalne konkurentnosti koji obuhvata devet ključnih parametara za una-predjenje produktivnosti i konkurentnosti: institucije, infrastruktura, makroeko-nomija, zdravstvo i primarno obrazovanje, visoko obrazovanje i treninzi, tržišna efikasnost, tehnološka spremnost, soficistiranost biznisa i inovativnost. Zavisno od nivoa globalnog indeksa konkurentnosti, sve zemlje su razvrstane u tri grupe: (1) privrede vodjene faktorima razvoja, (2) privrede vodjene efikasnošću i (3) pri-vrede vodjene inovativnošću. Srbija je prema indeksu globalne konkurentnosti pozicionirana na 85. mestu, što je slabije od drugih posttranzicionih privreda kao i od većine susednih zemalja (detaljnije WEF, 2009).


231

Iako prema rezultatima nedavnog istraživanja USAIDA-a (USAID, 2008) posto-je odredjeni potencijali za unapredjenje konkurentnosti privrede Srbije, iskazani rejting konkurentnosti ukazuje da srpska preduzeća još uvek nisu prepoznala imperativ restrukturiranja i inovativnosti kao ključne faktore unapredjenja kon-kurentnosti. Prelazak iz faze privrede koja je vodjena faktorima razvoja ka pri-vredi koja je vodjena efikasnošću, a pogotovo inovativnošću, za privredu Srbije očigledno je teži nego za druge zemlje u tranziciji. Aktuelna kriza će taj put dodatno otežati jer podrazumeva brzo prilagodjavanje eksternih strategija ra-sta izmenjenim uslovima poslovanja. Inovativnost proizvodnih programa i proi-zvodnih procesa, ali i nova rešenja u kreiranju institucionalnog ambijenta koji će tu inovativnost podstaći, pružaju najbolji osnov za unapredje konkurentnosti, ali i za adekvatne odgovore na izazove koje nameće recesija.

Posebno je pitanje, da li srpska privreda ima dovoljan institucionalni kapacitet, odgovarajući kvalitet menadžmenta, ljudskih resursa, kao i drugih specifičnih znanja i veština u skladu sa najnovijim tehnologijama i praksama, kako bi strate-gijskim prilagodjavanjima odgovorila na izazove krize. Nedostaci koji se uočava-ju u ovom domenu delom su posledica spore tranzicije, ali i nedovoljnog priliva greenfield investicija koje u investicionim paketima upravo donose nova znanja i veštine. Šta više, sadržaj SDI paketa je takav, da osim kapitala donosi i tehno-logiju, znanje, put ka svetskom tržištu, dakle faktore od ključnog značaja za brži ekonomski oporavak, rast i integraciju u evropske i svetske tokove.

4. Institucionalna infrastruktura izvoza

Deregulacija i liberalizacija spoljotrgovinskog režima obeležili su ključne pro-mene u kreiranju institucionalnog ambijenta za podršku izvozu tokom protekle decenije. Institucionalni ambijent, bilo u delu koji se odnosi na unapredjenje izvoza, ili na njegovo indirektno podsticanje kroz modeliranje domaćeg kon-kurentskog ambijenta, važan je faktor nacionalne konkurentnosti svake zemlje. To važi i za Srbiju, u kojoj kreiranje povoljnog institucionalnog ambijenta prila-godjenog izmenjenoj medjunarodnoj regulativi, predstavlja jedan od značajnih faktora unapredjenja konkurentnosti izvoza, ali i dinamiziranja celokupne pri-vredne aktivnosti.

Uspostavljanjem novog svetskog trgovinskog sistema, u fokusu politike unapre-djenja izvoza umesto zabranjenih direktnih subvencija izvoza industrijskih proi-zvoda našli su se dozvoljeni instrumenti podsticaja. Reč je o primeni indirektnih subvencija, kao što su one za poboljšanje kvaliteta proizvoda, za unapredjenje marketinga i metoda plasmana, promocije novih proizvoda, snošenja dela tran-sportnih troškova na udaljenim destinacijama, i sl. Takodje, reč je i o sistemu vraćanja uvoznih dažbina sadržanih u troškovima proizvodnje izvozne robe, kao


232

i o primeni poreza na dodatu vrednost, zasnovanog na principu koji nalaže da se roba oporezuje samo u mestu potrošnje, a ne i u mestu proizvodnje, čime se smanjuje poresko opterećenje izvoznih proizvoda. Kreditiranje i osiguranje izvo-znih poslova postaju sastavni deo konkurentnosti izvozne ponude, ali i značajan instrument unapredjenja izvoza.

Uprkos razlikama izmedju pojedinih zemalja u opredeljenju za pojedine moda-litete unapredjenja izvoza u zavisnosti od raspoloživih finansijskih sredstava, iskustvo većine zemalja nedvosmisleno ukazuje na rastući značaj institucional-ne podrške izvozu. Rezultati istraživanja medju razvijenim zemljama ukazuju da je znatan deo sredstava namenjen podsticaju izvoza usmerenog ka malim i srednjim preduzećima, s tim što se kombinuju različiti modaliteti unapredjenja izvoza, uz naglašeni stepen koordinacije izmedju vlade, banaka i izvoznika. Izvesno je, da će aktuelna kriza i pad tražnje na izvoznim tržištima ojačati in-stitucionalnu podršku izvozu u većini zemalja, posebno u onima koje mogu da izdvoje odgovarajuća sredstva za ove namene. Srbija se, medjutim, suočava sa već hroničnim nedostatkom sredstava namenjenih finansijskoj podršci izvozu, ali i sa svojevrsnom neizgradjenošu instrumentarija aktivne zaštitne politike, da-kle politike unapredjenja izvoza koju većina naših spoljnotrgovinskih partnera uspešno sprovodi.

Pasivna zaštitna politika je jednako važna za podsticaj izvoza, jer postepena li-beralizacija pristupa sopstvenom tržištu, jača konkurenciju i kreira ambijent u kojem domaća preduzeća grade povoljnije perfomanse za nastup na inostranom tržištu. Liberalizacija uvoza na tržište Srbije, koja je u prethodnom periodu spro-vedena, često se navodi kao jedan od uzroka dinamiziranja trgovinskog deficita. Problem je, medjutim, što snižavanje carinske i vancarinske zaštite nije bilo pra-ćeno i merama kojim bi se podsticao izvoz i tako, bar delimično, ublažio deba-lans spoljnotrgovinskih tokova.

Analiza ukupne zaštitne politike ukazuje i na drugu stranu problema, a to je relativno siromaštvo instrumenata za vodjenje legitimne zaštitne politike u uslo-vima lojalne i nelojalne konkurencije iz inostranstva. Reč je o adekvatnoj carin-skoj politici i primeni zaštitne klauzule u delu koji se odnosi na prisustvo lojalne konkurencije na domaćem tržištu, ali i o primeni odgovarajućih instrumenata i mehanizama u slučaju dampinškog uvoza ili izvoza robe koja se na nelegitiman način subvencionira. Specifična rešenja koja su u pravilima STO predvidjena za postepenu liberalizaciju trgovine poljoprivrednim proizvodima, tekstilnim i odevnim proizvodima, ali i na sektoru usluga, pretpostavljaju, takodje, odredje-ne promene u spoljnotrgovinskoj politici, ne samo u dogradnji institucionalnog okvira, već i u readaptaciji strategije razvoja ovih sektora privrede Srbije.


233

5. Regionalne i multilateralne perspektive jačanja izvozne pozicije Srbije

U procesu prilagodjavanja izmenjenim uslovima nastupa na svetskom tržištu, ve-ćina zemalja se opredelila za multidimenzioni pristup koji podrazumeva dimen-zioniranje aktivnosti na globalnoj, ali i na regionalnoj ravni. Mogućnost dina-miziranja privrednog razvoja proširenjem tržišta, korišćenjem ekonomije obima i optimalnijom alokacijom resursa i faktora proizvodnje, bio je već dovoljno jak motiv za većinu zemalja, posebno za manje i manje razvijene, da pristupe nekom od regionalnih integracionih aranžmana. Intenziviranje ekonomske, a posebno trgovinske saradnje, za zemlje članice ovakvih integracionih sporazuma značilo je i svojevrsno prilagodjavanje njihovih preduzeća izmenjenom konkurentskom ambijentu, najpre na regionalnom, a potom i na svetskom tržitu. Naravno, ne sme se zanemariti ni uticaj političkog faktora, često presudnog u kreiranju pojedinih regionalnih sporazuma.

Uporedo sa intenziviranjem regionalne saradnje, jačala je i multilateralna opcija, posebno nakon osnivanja STO. Aktuelna ekonomska kriza, često definisana i kao kriza globalizacije, pokrenula je niz pitanja na relaciji intervencionizam – neoliberalizam, kao na primer: da li jača opcija zatvaranja u regionalne blokove ili i dalje multilateralizam pruža dovoljno prostora za povoljniji, obuhvatniji i si-gurniji pristup svetskom tržištu. Izvesno je, medjutim, da su za Srbiju kao malu i nedovoljno razvijenu zemlju jednako važne pozicije punopravnog članstva STO, kao i članstva u regionalnim integracijama, pre svega EU. Ipak, put do EU je daleko složeniji i dugotrajniji od procedure koja Srbiji predstoji u procesu pristu-panja u STO. Ovo tim pre, što je taj postupak već započet i što će prilagodjavanja u domenu ekonomske i spoljnotrgovinske politike shodno regulativi STO, indi-rektno pomoći u prevazilaženju teškoća na putu koji Srbiju vodi ka najznačajnijoj regionalnoj integraciji EU.

Uprkos odredjenom sužavanju suvereniteta u vodjenju nacionalne spoljnotrgo-vinske politike, duže odsustvo iz STO pogoršalo bi izvozne perspektive srpske privrede, a nemogućnost da se koristi klauzula najpovlašćenije nacije i nediskri-minatornog tretmana u trgovini sa zemljama članicama STO, učinilo bi srpski izvoz izrazito nekonkurentnim na svetskom tržištu. Štaviše, izostalo bi prilago-djavanje izvozne strategije srpske privrede novim pravilima igre na svetskom tr-žištu, prema kojima se konkurentska prednost postiže promenom ograničenja, a težište zaštite domaćeg tržišta se sa carinske, pomera na fine instrumente aktivne i pasivne zaštitne politike. Konačno, sporazumi STO unose niz promena i u sve ključne segmente poslovanja srpskih preduzeća na inostranom tržištu, a članstvo u STO može biti osnov za razvijanje poslovne saradnje sa inopartnerima, uklju-čujući i toliko potreban priliv inostranog kapitala.


234

Naravno, nije od manjeg značaja ni intenziviranje aktivnosti u procesu pristu-panja EU, tim pre, što su u ovoj integraciji koncentrisani najznačajniji spoljno-trgovinski partneri Srbije. Najznačajnijim spoljnotrgovinskim partnerima Srbije smatraju se, posmatrajući na nivou zemalja, Nemačka i Italija. Dakle, dve članice EU se dugi niz godina nalaze u samom vrhu liste. Medju pet vodećih zemalja sa kojima Srbija trguje, osim Nemačke i Italije, nalaze se zemlje iz našeg neposred-nog okruženja koje takodje pretenduju na punopravno članstvo u EU. Dakle, i u prošlosti, a posebno u budućnosti, trgovinska razmena Srbije će se prvenstveno oslanjati na EU. Otuda i značaj evropske opcije u koncipiranju adekvatne stra-tegije upravljanja izvozom Srbije. Evrop ska op ci ja je, u su šti ni, raz voj ni i tržišni okvir Srbije, njen stra te ški in te res i du go roč ni cilj.

6. Zaključak

Upravljanje izvozom Srbije, u bitno promenjenim uslovima medjunarodnog eko-nomskog ambijenta, postaje složen izazov i za kreatore ekonomske politike, kao i za poslovne stratege. Aktuelna kriza menja pozicije pojedinih država na svet-skom tržištu, menja strategije medjunarodnog poslovanja i, pre svega, menja mo-dalitete unapredjenja konkurentnosi i na nacionalnom, ali i na biznis nivou.

Sasvim je izvesno, da će buduće pozicioniranje srpskih izvoznika na evropskom i svetskom tržištu, dominantno zavisiti od stepena inovativnosti u procesu stra-tegijskog prilagodjavanja izmenjenim uslovima poslovanja, kao i od umešnosti upravljanja rizicima. Od sposobnosti da se kreira izmenjeni institucionalni ambi-jent, što je dominantno zadatak države, kao i od sposobnosti da preduzeća novom resursnom kombinacijom u kojoj dominiranju znanje i informacije, odgovore na izazove okruženja, zavisiće uspeh složenog procesa upravljanja izvozom u na-rednom periodu.

Apstrakt. Usporavanje procesa tranzicije i posustajanje internacionalizacije pri-vrede Srbije, otežalo je proces upravljanja izvozom Srbije. Aktuelna ekonomska kriza smanjiće mogućnosti za izvoz, ojačati konkurenciju na svetskom i evrop-skom tržištu i povećati rizike. U takvim uslovima, kreiranje podsticajnog institu-cionalnog ambijenta za izvoz, ali i kreiranje strategija eksternog rasta preduzeća, zahtevaće ne samo veliki stepen inovativnosti, već i adaptabilnosti na izmenjene uslove pozicioniranja na svetskom tržištu. I kreatori ekonomske politike, kao i poslovni stratezi naći će se, dakle, pred brojnim izazovima, od kojih ćemo poje-dine analizirati u ovom radu.

Ključne reči: Izvoz, konkurentnost, globalna ekonomska kriza, medjunarodno poslovanje


235

Literatura

1. IMF(2009), „Economic Outlook”, IMF, Washington D.C.

2. Djuričin, D. (2009), „Kako iz ekonomije moralnog hazarda preći u ekonomi-ju intelegentnog upravljanja rizicima: slučaj Srbije”, Ekonomika preduzeća.

3. WEF(2009) , „The Global Competitiveness Report 2008/2009”.

4. USAID(2008), „Mogućnosti i ograničenja:procena konkurentnosti 12 ključ-nih grana srpske privrede”.

5. Walker, G. (2007), „Modern Competitive Strategy”, Mc Graw Hill Interna-tional.

6. Ariely,D. (2009), „The End of Rational Economic”, Harvard Busines Re-view.

7. http://www.wto.org

237

Dr Gordana Milovanović

UTICAJ GLOBALNE EKONOMSKE KRIzE NA SPOLJNU TRGOVINU SRBIJE

Uvod

Uticaj globalne ekonomske krize na zemlje jugoistočne Evrope nije lako mer-ljiv, jer se istočno proširenje Evropske unije razlikovalo od južnog, uglavnom, zbog geografske lokacije. Održivi nivo deficita bilansa tekućih transakcija, kao i neophodan i dovoljan nivo zlatnih i deviznih rezervi, teško je odrediti u malim, otvorenim ekonomijama izloženim kriznim udarima. Politika deviznog kursa orijentisana u smeru izvozne promocije i određivanje donje i gornje granice de-ficita bilansa tekućih transakcija, deo su politike prilagođavanja malih, fleksibil-nih ekonomija u kriznim uslovima. Merkantilističke ideje Tomasa Mana mogu, takođe, da budu korisne, jer su merkantilisti u 17. veku pred sobom imali sliku sveta u konfliktu, kada mehanizam automatske regulacije tržišta ne pomaže. Globalizacija ekonomske aktivnosti zahteva koordinisanu saradnju radi uprav-ljanja razvojem u kriznim uslovima.1 Dok čekamo da nas stara dama Evropa primi u svoj samrtni zagrljaj, živimo kao u groznici, od nade ili od straha da troškovi pridruživanja Evropskoj uniji ne prevaziđu troškove sankcija. Ako se pođe od Svanovog dijagrama, Fišerovog efekta i Tejlorovog pravila, na dobroj osnovi H-O-S teoreme, u uslovima kad su birokratija i nezaposlenost globalni problemi, rešenje je relativno jednostavno: fiskalna politika.2 Na znake ozbiljne panike na Vol Stritu, na londonskom tržištu efekata, investitori su, zbog opšteg rasta nepoverenja, prodavali visokokvalitetne hartije. Logika tržišta ne počiva samo na ponudi i tražnji, već i na predviđanju i upravljanju rizikom. A osnovno pravilo je: allegro ma non troppo!

Uzroci globalne ekonomske krize

Uzroci neefikasnog funkcionisanja tržišta koji su doveli do sadašnje krize, bili su optimistička očekivanja, uslovljena dugim periodom visokih stopa rasta, niskih

1 http//www.imf.org/external/np/res/ docs/2007/0607.htm2 IMF, Lesons of the Financial Crisis for Future Regulation of Financial Institutions

and Markets and for Liqidity Managenent, February 4, 2009.


238

realnih kamatnih stopa, a takođe i niz propusta u ekonomskoj politici. Zbog toga je potrebno, na srednji rok, otkloniti te nedostatke (Katić, 2009).

Uloga međunarodnih finansijskih transakcija pod uticajem procesa globalizaci-je i razvoja informacionih tehnologija naglo je povećana. Liberalizacija finan-sijskog tržišta, zajedno sa smanjenjem troškova poslovanja i stvaranjem novih finansijskih instrumenata, rezultirala je dramatičnim porastom međunarodnih finansijskih transakcija. To je omogućilo procvat međunarodne trgovine koji predstavlja nezamenljiv uslov za rast životnog standarda, pune zaposlenosti, sta-bilnosti i efikasnosti. Obim finansijskih transakcija se, do pojave krize, stalno povećavao. Međutim, bilo je sve manje moguće da se to sumira, jer je postojalo mnogo raznovrsnih operacija za neku vrstu „finansijske magme” koja je pre-mrežila ceo svet. Upravo u ovoj sferi ekonomske aktivnosti došlo je do geneze savremene krize. Globalno finansijsko tržište kao jedinstvena celina, izmaklo je kontroli nacionalnih ekonomskih politika, čime je omogućeno prelivanje efekata krize sa samog žarišta na ceo svet.

Gromko je eksplodirao američki balon finansijskog prosperiranja na trampi za-jmova za uzetu veresiju. Velika kladionica hedž fondova na Volstritu proizvela je rekordan broj gubitnika. Pred „klubom 27”, (više nego tržište, manje od Sjedi-njenih država, što bi u svojoj nedovršenosti, posle odbijanja Ustava i Lisabonskog sporazuma, bila Evropa) otvorilo se grotlo nelikvidnosti, preteći da za američ-kim povuče i evropske banke.

Silikonska revolucija začinila je kraj XX veka. Svet je krupnim koracima kre-nuo napred – u prošlost, po spiralno-elipsoidnoj putanji. Tehnološki napredak je doprineo pretvaranju sveta u globalno selo, što nam je omogućilo da ga sagle-damo u njegovoj pravoj veličini, kao malenu smaragdnu lopticu u beskrajnom svemiru, a sebe kao mikroskopske čestice vode sa ograničenim rokom trajanja u ogromnom okeanu. Umesto velike svetske porodice, dobili smo gomilu otuđenih pojedinaca, uplašenih da njihova ličnost nije ništa više od običnog statističkog podatka. Mnogi su na Balkanu, čekajući da obećavano finansiranje tranzicionog prelaza u bolju budućnost počne, završili sa ustima punim rečnog mulja. Opšta mesta političkih kampanja u kojima sve vrvi od „budućnosti za mlade”, „dobrog obrazovanja”, „mogućnosti modernog školovanja”, u potpunom su neskladu sa stvarnošću. Caruju kursisti raznih fela i instant eksperti uz koje je stasala nova ideologija školovanja orijentisana prevashodno na sticanje ocena, a ne znanja. Raznim marifetlucima školovanje se tretira nebitnim za budući socijalni status pojedinaca, što je najeklatantniji pokazatelj duboke društvene i vrednosne klime u kojoj Srbija grca. Srpsko društvo se suočava sa krizom institucija, krizom au-toriteta, krizom morala i krizom vrednosti. Što je krizni udar na društvo umrtv-ljeno ratovima u okruženju i produženom transformacionom recesijom veći, iz Evrope stižu obećanja da Srbija nepovratno putuje ka Evropi. A Srbija, umorna

Uticaj globalne ekonomske krize na spoljnu trgovinu Srbije

239

od uzaludnog imitiranja evrocentrista, samo bi želela da se uspostavi tranzicioni most ka Evropi, kako ne bi bila isključena mogućnost da se vrati sebi.

Rizik u globalnoj ekonomiji

Budući da su tržišta postala međuzavisna, negativni efekti krize su se brzo, mul-tiplikovano prenosili. Ogromni finansijski gubici u SAD, uticali su i na Evropu. Kriza na američkom tržištu hipotekarnih kredita, negativno se odrazila na nesol-ventnost najvećih banaka, a nastala panika bila je slična onoj iz 1907. Međutim, danas je izvesno da će biti potrebno više vremena da se nadoknadi šteta i povrati poverenje, nego što je trebalo pre jednog veka. I ne samo zbog toga što se sada radi o većim sumama, već i zato što su današnja globalna tržišta mnogo kom-pleksnija, pa je rizik poslovanja na njima tako veliki, da nijedna grupa poslovnih lidera, pa čak ni pojedine zemlje, ne mogu da ga kontrolišu. Panika iz 1907. dovela je do stvaranja Federalnih rezervi SAD, dok će ova kriza ubrzati izmenu arhitekture međunarodnih finansijskih institucija.

U eri u kojoj hipotekarna kriza u SAD može da uzburka tržišta od Londona do Šangaja, loše odluke onih koji pozajmljuju kapital, na primer u Majamiju, mogu da imaju implikacije širom sveta. Povezana globalna tržišta mogu, u skladu sa klasičnom teorijom međunarodne ekonomije, da učine globalnu ekonomiju sta-bilnijom. U praksi se to, međutim, ne događa. Svi teže da investiraju u istu ak-tivu i da primene iste strategije, pa zato globalna ekonomija, sinhrono zapada u krizu.

Sadašnja finansijska kriza u istorijskom kontekstu

Preforsiranost „samoregulacije tržišta” dovela je do najveće krize posle „velike depresije”. Na 50. rođendan EU potpisan je Ugovor o reformi institucija u proši-renoj Evropi, u portugalskom manastiru Žeronimu.

Na krizu na globalnom finansijskom tržištu, Narodna banka Srbije je odgovorila povećanjem obaveznih rezervi u poslovnim bankama sa 20% na 40%. Povećanje obavezne dinarske rezerve uslovilo je smanjenje ponude kredita, povećalo ka-matne stope na kredite u dinarima, što se odrazilo na smanjenje proizvodnje.

S obzirom na istorijsko zaostajanje za najrazvijenijim evropskim zemljama, na dubinu i produženo dejstvo tranzicione recesije, na globalnu ekonomsku krizu koja će izuzetno teško pogoditi osetljive tranzicione ekonomije u srednjoj i istoč-noj Evropi, ne čudi razočarenje tranzicionim procesom. Nostalgija za povratkom na staro, takođe se ne isključuje kad se razočaranom stanovništvu učini da je


240

„rat bio bolji”. Kriza institucija u tranzicionim ekonomijama, transformacija pro-izvodnje, povećanje nezaposlenosti, kao i procena da će i zemljama liderima u tranziciji biti potrebno 38 godina da dostignu 80% BDP grupe zemalja EU15 i 55 godina da se sa njima u tome izjednače, obeshrabljujuće je za balkanske zemlje čije je zaostajanje u svakom pogledu u protekle dve decenije bilo enormno. Od bogate evropske riznice, balkanske zemlje traže samo jedan srebrenjak. I Italija, jedan od osnivača EEZ i Španija, Portugalija i Grčka, koje su se EEZ priključile kasnije, imale su problem nižeg nivoa ekonomskog razvoja u poređenju sa Ne-mačkom, Francuskom, Velikom Britanijom ili zemljama na severu Evrope (Ro-land, 2005). Takođe, ovde su demokratski režimi u periodu posle Drugog svet-skog rata uspostavljeni kasnije. Problemi Bugarske i Rumunije bili su povezani sa teškoćama ekonomske saradnje u SEV i redefinisanjem odnosa sa moćnim istočnim susedom u pogledu crnomorske saradnje. Investiranje u tranziciju i de-mokratizaciju ’90-ih godina 20 v., na Balkanu, se svodilo na podršku formiranju novih država, za šta je pravni okvir činio Ustav SFRJ iz 1974.

Jugoistočna Evropa i Balkan su regioni u kojima bi mogao da se očekuje rast u narednim godinama, posebno finansiranje projekata u sferi enrgetike, infrastruk-ture, koridor 10 i 7, korišćenje Dunava u transportu.

Kriza 2009. godine se ne poredi samo sa krizom 1929, već i krizom 1849, koja je zahvatila ne samo Evropu, već i Ameriku. U Kaliforniji je tada počela „zlatna groznica” koja je privlačila nevoljnike ostale bez posla, ispirače zlata, trgovce, „zanatlije” raznih poroka, da bi potom taj region uzleteo do vrhova svetske moći oličene u silikonskoj dolini i Holivudu.

Globalna ekonomska kriza pogađa Evropu i posebno njene nove zemlje članice. U svetskom finansijskom vrtlogu, Evropska unija treba pažljivo da upravlja bro-dom kako ne bi nestao u bermudskom trouglu trostruke negativne sprege između rasta kompetencija EU, geografskog širenja, prijemom novih zemalja članica i institucionalnog produbljavanja (Frieckicks et al., 2005).

Neki pokazatelji aktuelne globalne ekonomske krize

Savremena globalna ekonomska kriza sa epicentrom u razvijenim ekonomijama unikatna je prema svojoj dubini, širini i uticaju na sve segmente finansijskih si-stema tih ekonomija. Prvi udar na evropske ekonomije sa američkog tržišta nije sprečen. Traga se za sinhronizovanim evropskim odgovorom na udar sa ame-ričkog finansijskog tržišta i nastoji se da se njegova dalja transmisija zaustavi i ublaži.3

3 UNCTAD, Assessing the impact of the current financial and economic crisis on glo-bal FDI flows, Geneva.


241

Inicijalna pretpostavka da će veliki institucionalni investitori, koji su uživali po-vlašćen tretman kod regulatornih tela, odgovorno i u skladu sa dobrom praksom korporativnog upravljanja štititi interese svojih vlasnika, pokazala se kao po-grešna. Pored toga što američki FED nije kontrolisao bankarski sistem na način na koji je trebalo, sprovodeći ekspanzivnu monetarnu politiku preko snižavanja referentne kamatne stope, FED je učinio kredite dostupnim većem broju kori-snika.

U tabeli 1, dati su neki pokazatelji globalne ekonomske krize i procene sporog oporavka, po zemljama glavnim akterima u međunarodnoj ekonomiji i po gru-pama zemalja.

Tabela 1: Globalna ekonomska kriza i procena oporavkaGodina 2007. 2008. 2009. 2010.Svetska proizvodnja 5,2 3,2 -1,3 1,9Razvijene ekonomije 2,7 0,9 -3,8 0.0Evrozona 2,7 0,9 -4,2 -0,4Evropska unija 3,1 1,1 -4,0 -0,3Velika Britanija 3,0 0,7 -4,1 -0,4Godina 2007. 2008. 2009. 2010.SAD 2,0 1,1 -2,8 0.0Rusija 8,1 5,6 -6,0 0,5Centralna i istočna Evropa 5,4 2,9 -3,7 0,8Kina 13 9.0 6,5 7,5Indija 9,3 7,3 4,5 5,6Brazil 5,7 5,1 -1,3 2,2Obim svetske trgovine (roba i usluge)

7,2 3,3 -11,0 0,6

Uvoz –razvijene zemlje 4,7 0,4 -12,1 0,4Uvoz zemalja u razvoju 14,0 10,9 -8,8 0,6Izvoz razvijenih zemalja 6,1 1,8 -13,5 0,5Izvoz zemalja u razvoju 9,5 6,0 -6,4 1,2Cena nafte u $ 97,8 52,00 62,50Londonska interbankarska kamatna stopa u % na $ depozite

5,3 3,0 1,5 1,4

Euro depoziti 4,3 4,6 1.6 2,0Na japanske jene O,9 1,0 1,0 0,5Izvor: World Economic Outlook (Crisis and Recovery) April, 2009.

U tabeli 2 dato je kretanje realnog BDP i bilansa tekućih transakcija kao procenta BDP u zemljama u tranziciji u godinama koje su prethodile krizi, procena dubi-ne kriznog poremećeja u ovoj godini i procena sporog oporavka za 2010.


242

Tabela 2:zemlje u tranziciji – realni BDP i bilans tekućih transakcijaRealni BDP 2007. 2008. 2009. 2010.Evropske zemlje u tranziciji 5,4. 2,9 -3,7 0,8Mađarska 1,1 0,6 -3,3 -0,4Poljska 6,7 4,8 -0,7 1,3Češka 6,0 3,2 -3,5 0,1

Slovačka 10,4 6,4 -2,1 1,5Bugarska 6,2 6,0 -2,0 -1,0Rumunija 6,2 7,1 -4,1 0.0Hrvatska 5,5 2,4 -3,5 0,3Bilans tekućih transakcijaEvropske zemlje u tranziciji -7,7 -7,6 -3,9 -3,4Mađarska -6,4 -7,8 -3,9 -3,4Poljska -4,7 -5,5 -4,5 -3,9Češka -3,2 -3,1 -2,7 -3,0Slovačka -5,4 -6,3 -5,7 -5,0Bugarska -25,1 -24.4 -12,3 -3,6Rumunija -13,9 -12,6 -7,5 -6,5Hrvatska -7,6 -9,4 -6,5 -4,1Izvor: World Economic Outlook (Crisis and Recovery) April, 2009.

Prema istraživanju UNCTAD u 2008. godini, globalni priliv SDI opao je za 21%, na 1400 milijardi dolara.4

Da li će ove, 2009. godine biti dodirnuto krizno dno i stvorene pretpostavke za oporavak globalne ekonomije u 2010. godini, zavisi od fleksibilnosti upravlja-nja međunarodnim finansijama od strane MMF kako bi se izbegle dalje valutne krize, platnobilansne krize i krize dugova. Bankrot Dženeral Motorsa, treći po veličini u SAD i najveći u oblasti proizvodnje, ozbiljno je ugrozio ekonomsku aktivnost, ali su pronađena rešenja da se izbegne likvidacija. Koordinacija rada međunarodnih finansijskih institucija, Federalnih rezervi SAD, ECB i Centralne banke Velike Britanije, čiji je rejting AAA ozbiljno ugrožen, biće neophodna za stvaranje uslova za oporavak globalne ekonomije.

Zvanični Vašington je krenuo u spasavanje bankarskog sistema, iako ga nije re-formisao. Baš zbog toga će, vrlo verovatno, doći do nove krize. Tokom ranijih kriza, investicioni bankari kockali su se novcem svojih klijenata. Ovoga puta domogli su se najvećeg pula novca koji svet može da ponudi: novca poreskih ob-veznika. Ako gramzive bankare niko ne obuzda, sledeća kriza zahvatiće celoku-4 UNCTAD, Assessing the impact of the current financial and economic crisis on glo-

bal FDI flows, Geneva.


243

pan postojeći finansijski sistem, prognozira nobelovac Pol Krugman u „Njujork tajmsu”.

Ova kriza je pogodila najpre bogate, dok bi drugi krizni udar mogao da ugro-zi srednje i niže slojeve. Pola veka, (1929–1979. godine), raspodelu nacionalnog dohotka karakterisalo je uravnoteženje prihoda, a u periodu 1980–2000 rasla je nejednakost, da bismo ponovo ušli u fazu ravnomernije distribucije dohotka.

Ekonomsko-finansijski pokazatelji saradnje Srbije sa inostranstvom

Kao visoko zadužena zemlja, sa velikim spoljnotrgovinskim deficitom i sa uni-štenim proizvodnim sektorom, Srbija je izuzetno osetljiva na krizne udare sa svetskog tržišta. Iako se do izbijanja globalne ekonomske krize (koja očigledno nije samo finansijska, već je ozbiljno zahvatila i realnu ekonomiju), verovalo da se u regionu jugoistočne Evrope može očekivati ubrzani razvoj jer je tržište u nastajanju, sada je izvesno da će nove investicije biti odložene i umanjene. To će izuzetno pogoditi Srbiju koja je već dve decenije u stanju recesije.

Srbija je prve udare krize osetila na svom najosetljivijem delu finansijskog tržišta – na berzi. S obzirom na karakteristike i nedovoljnu razvijenost tržišta kapitala u Srbiji, uticaj svetske ekonomske krize na taj sektor je bio ograničen.

U 2008. godini, izvoz Srbije je iznosio 10.973 miliona dolara, a uvoz 22.875 miliona dolara, tako da je zabeležen spoljnotrgovinski deficit od 11.902 miliona dolara. Ukupna vrednost spoljne trgovine u periodu januar – jul 2009. iznosila je 13.038,7 miliona dolara.

Spoljni dug Srbije u martu 2009. godine iznosio je 21.445 miliona evra, što je 3,5 milijardi evra više nego u martu 2008. godine. U poređenju sa stanjem ukupnog duga na kraju 2008. godine (21.800 miliona evra), karakteristično je smanjenje od 355 miliona evra, zaslugom privatnog sektora, pre svega banaka koje su se in-tenzivno razduživale po osnovu kratkoročnog duga. Spoljni dug je krajem 2000. godine iznosio 10,83 milijardi dolara, da bi uprkos otpisa dela duga Pariskom i Londonskom klubu poverilaca i prevremenog vraćanja obaveza MMF i Svetskoj banci od oko 6 milijardi dolara, bio gotovo utrostručen, krajem 2008. godine. Učešće ukupnog spoljnog duga u BDP je 64,7%, što ukazuje da je gornja gra-nica zaduživanja dostignuta. Povećanje spoljnog, pored inostranog zaduživanja, posledica je i deprecijacije dinara u odnosu na evro i pada BDP izraženog u evrima.


244

Tokom prvog kvartala 2009. godine u računu platnog bilansa Srbije zabeležen je relativno nizak deficit tekućeg računa u odnosu na BDP (11,8% u poređenju sa 17,6% za 2007. godinu i 17,4% za 2008. godinu). Deficit tekućeg računa je pokri-ven iz dva izvora: smanjenjem deviznih rezervi NBS za 248,5 miliona evra i SDI od oko 600 miliona evra, od čega je 400 miliona dobijeno od prodaje NIS.

Srbija je za sedam meseci 2009. godine zabeležila suficit u trgovinskoj razmeni sa balkanskim zemljama sa kojima ima ugovor o slobodnoj trgovini ( nova CEF-TA), od 788,8 miliona dolara, što je, uglavnom, rezultat izvoza poljoprivrednih proizvoda, odnosno žitarica i proizvoda od njih, kao i raznih vrsta pića. Srbija je iz tih zemalja uvozila najviše gvožđe i čelik, električnu energiju i nemetale. Izvoz Srbije u sedam meseci 2009. godine u ove zemlje je iznosio 1,4 milijarde dolara, a uvoz oko 616 miliona dolara, tako da je pokrivenost uvoza izvozom iznosila 228,1 %. Srbija je i u 2008. godini zabeležila suficit u razmeni sa ovom grupom zemalja u iznosu od 1,8 milijardi dolara, što je bio rezultat izvoza poljoprivrednih proizvoda. Ovaj region je jedno od retkih tržišta na kojima Srbija ostvaruje suficit u razmeni i po učešću u ukupnom izvozu Srbije, to tržište je drugo po značaju, posle EU.

Dodatne prednosti poslovanja u regionu Balkana i jugoistočne Evrope su blizina i poznavanje kulture i preferencija potrošača, kao i mogućnost oslobađanja od carina za izvoz proizvoda za čiju proizvodnju je korišćeno 70% sirovina iz CEF-TA regiona u EU.

Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, na listi glavnih izvoznih proizvoda Srbije u julu krizne 2009. godine, prvo mesto zauzela je električna energija sa 33 miliona dolara, a glavni uvozni proizvodi bili su autobusi i mini-busi za koje je plaćeno 84 miliona dolara. Na drugom mestu izvozne liste bila je, uglavnom vojna roba, sa 21 milion dolara, koliko je zaradjeno i na malinama. Iza njih su proizvodi metalne industrije, valjani proizvodi prevučeni kalajem sa izvozom od 15 miliona dolara. Peto mesto zauzimaju delovi za mašine sa 13 mi-liona dolara, a iza njih je kukuruz sa 12 miliona dolara. Slede nove spoljne gume za putničke automobile, hula--hop čarape, takođe sa po 12 miliona dolara. Izvoz lekova za maloprodaju je iznosio 11 miliona dolara, koliko otpada i na ploče i limove od rafinisanog bakra.

Na drugom mestu uvozne liste za jul 2009. godine bila je nafta sa 81 milionom dolara, treći po značaju je uvoz lekova za maloprodaju sa 39 miliona dolara, a na putničke automobile je potrošeno 32 miliona dolara. Plinsko ulje smo uvezli za 29 miliona, a na uvoz prirodnog gasa utrošeno je 18 miliona dolara; na uvoz metalurškog koksa potrošeno je 12 miliona dolara, a na desetom mestu je rafini-sani bakar sa uvozom od 11 miliona dolara. Pokazatelji recesije su izuzetno niske vrednosti uvoza intermedijalnih proizvoda i kapitalnih proizvoda.


245

Postoji jedan globalni trend koji Srbiji ide na ruku: rast cena hrane koji sadrži maltuzijansku dimenziju i vezan je za ekspanzivan rast populacije u dinamičnim zemljama u razvoju. Dohodovna elastičnost tražnje za hranom je niska. Revitali-zacija sela bi omogućila rast izvoza prehrambenih proizvoda.

Prelaz srpske ekonomije iz faze ekonomske ekspanzije u fazu recesije, otkrio je osetljivu fiskalnu poziciju. Problem budžetskog deficita, njegova visina i na-čin finansiranja bili su kamen spoticanja u pregovorima Vlade i MMF. Na prvi pogled to zbunjuje – budžetski deficit nije previsok u poređenju sa deficitima drugih država, pogotovo ne u uslovima globalne ekonomske krize. U periodima recesije, deficit državnog budžeta je neminovan. Zaposlenost, profiti, kao i svi oblici potrošnje opadaju, a sa njima i poreski prihodi države. Kao razuman od-govor na recesiju, države uglavnom povećavaju budžetsko trošenje i time nado-knađuju posustalu privatnu tražnju. Kada se privreda oporavlja, budžetski deficit se smanjuje ili prelazi u suficit, pa se tokom jednog privrednog ciklusa budžet uravnotežuje. Srpska kriza, nažalost, nije ni konjunkturna ni ciklična, ona je strukturna i dužnička. Srbija ne može da uravnoteži budžet – on je u deficitu i onda kad se statistički beleži visok privredni rast. Problem budžetskog deficita nije primarno vezan za svetsku krizu, već za činjenicu da Srbija hronično troši preko mogućnosti.

Problemi srpskog budžeta bili su olakšani velikim otpisom inostranih dugova u periodu 2000–2005. g. Prodaja državne imovine, takođe je skrivala budžetski problem i pomagala njegovo finansiranje. Istovremeno, prekomerna potrošnja privrede i građana je preko poreza na dodatu vrednost, carina i akciza punila budžet i smanjivala deficit. Kako se rast potrošnje zasnivao na ogromnom uvozu, deficit trgovinskog bilansa je povećan. Uvoz je finansiran kreditima iz inostran-stva, pa je došlo do ogromnog rasta spoljnog duga. Priliv kredita je u uslovima globalne finansijske krize zaustavljen, uvoz je drastično smanjen, potrošnja je opala, a time i budžetski prihodi. Da bi budžetski deficit bio manji, deficit trgo-vinskog bilansa i spoljni dug moraju rasti – to je jedan od patoloških fenomena domaće ekonomije (Katić, 2009).

Odloženo je povlačenje druge rate ukupnog zajma od 2,9 milijardi evra, dok se ne reformiše javni sektor. Kamata na kredit MMF je 1,47%, a kamata na kredite stranih banaka koje kod nas posluju je 6%. MMF u dosadašnjoj praksi nikada nije dodeljivao sredstva za popunjavanje budžeta zemalja sa kojima je imao skloplje-ne kreditne aranžmane. Čak i kada bi novac koji MMF odobrava za popunjavanje deviznih rezervi za odbranu stabilnosti kursa dinara, bio usmeren u budžet, on bi najverovatnije završio u potrošnji i uticao na povećanje cena.

Sva ekonomska mudrost u prvoj deceniji XXI veka u Srbiji se svodila na maksi-malnu liberalizaciju, brzu privatizaciju i stvaranje povoljnih ekonomskih uslova


246

za strana ulaganja. Međutim, strana ulaganja su izostala, a novac dobijen od pri-vatizacije i zaduživanja u inostranstvu je potrošen.

Ako je Vlada, pritisnuta zahtevima MMF, smogla hrabrosti da smanjuje plate i otpušta zaposlene (broj zaposlenih u Srbiji je od decembra 2008. do juna 2009. opao za 145.000), mogla bi skupiti hrabrost i da dirne u bankarske profite. Banke u Srbiji godinama naplaćuju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju naj-niži efektivni porez na dobit u Evropi. Kada su svetske kamatne stope padale, srpske banke su podizale svoje marže i time nadoknađivale pad baznih (libor, euribor) stopa. Sav rizik (i valutni i kamatni) su prevaljivale na domaćeg dužnika koji je uvek bio na gubitku.

Na gusarskoj finansijskoj sceni tranzicionih zemalja, repo operacije su preskup mehanizam za neutralisanje špekulativnog kapitala. Srbija je u posebno teškoj si-tuaciji u ovoj krizi, jer je van ekonomskih integracija, ekonomski ne mnogo zna-čajna, tako da je lišena jakih pregovaračkih aduta. Savremena kriza je podstakla preispitivanje koncepta slobodne trgovine. Umesto sintagme slobodna (liberalna) trgovina, sve više se upotrebljava nova kovanica – fer trgovina. Svet je u novoj, opasnoj fazi, kakva uvek dolazi nakon prekomponovanja globalne ekonomske scene. Nastojanje srpske diplomatije da učvrsti dobre odnose sa SAD i Rusijom, najbolji je način da Srbija zaštiti svoje interese u očekivanju prijema u EU. I jedna i druga velika sila pokušavaju da na Balkanu zauzmu što je moguće bolje pozicije. Rivalitet velikih sila na ovim prostorima u istoriji se često završavao loše po Srbiju.

Ruske kompanije su u periodu 2000–2009. godine investirale oko milijardu dola-ra u privredu Srbije. Nisu bile zainteresovane za grinfild investicije, već za kupo-vinu dobrih srpskih preduzeća: turističke agencije „Putnik”, „Ikarbusa”, „Goše”, „Fabrike kotrljajućih ležajeva”... Jedna od prvih većih privatizacija u Srbiji je bila prodaje „Beopetrola” ruskom preduzeću „Lukoil” za 117 miliona dolara, da bi aranžman za naftu bio zaokružen početkom 2009. godine, prodajom 51% akcija „NIS” ruskom „Gaspromnjeftu” za 400 miliona evra.

Kriza je pogodila Srbiju, na šta ukazuje izrazit pad uvoza usled pada domaće tražnje, kao i pad izvoza izazvan padom svetske tražnje usled globalne recesije i smanjenjem domaće proizvodnje.

Kretanje izvoza i BDP Srbije, zavisiće pre svega od brzine oporavka evropske ekonomije. Evropa predstavlja najznačajnije strano tržište Srbije. Gotovo polovi-na srpskog izvoza (45,26%) odlazi u samo 4 evropske zemlje: Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Italiju i Nemačku.


247

Od velike važnosti za finansijsku stabilnost u Srbiji, pored podrške MMF, je i „Bečki dogovor” sa deset inostranih banaka koje imaju najveće plasmane na do-maćem tržitu, a koje su se obavezale da zadrže nivo kreditne aktivnosti u Srbiji.Važni su i koncesioni kreditni ugovori sa Svetskom bankom, EBRD, EIB, čija bi realizacija u toku 2009. godine mogla da bude oko 1 milijardu evra.

Literatura

1. Frieckicks, J., J. Mihov and Maria Popova (2005): Synergies and Tradeoffs in International Cooperation: Broadening, Widening and Deepening, European Integration online Papers, Vol.9, No.13.

http://www.eiop.or.at/eiop7texte72005-013a.htm

2. IMF, Lesons of the Financial Crisis for Future Regulation of Financial Insti-tutions and Markets and for Liqidity Managenent, February 4, 2009.

3. Katić, N. (2009), „Politka” , 2.septembar 2009.

4. Kornai, J. (2006): The great transformation of Central Eastern Europe: Su-ccess Reaping the Benefits of Financial Globalization, IMF Discussion and disappointment, Economics of Transition, Volume 14(2).

5. Roland, G. (2005): „After Enlargement: Institutional Achievements and Pros-pects in the New Member States”, in : Detken, C. , V. Gaspar and G. Noblet (eds.), The New Member States Convergence and Stability, European Central Bank, Frankfurt.

6. UNCTAD, Assessing the impact of the current financial and economic crisis on global FDI flows, januar 2009, Geneva.

7. World Economic Outlook (Crisis and Recovery) April, 2009.

8. http://www.imf.org/external/np/res/ docs/2007/0607.htm

249

Dr Goran Nikolić

ANALIzA STRUKTURNIH PROMENA SRPSKE SPOLJNOTRGOVINSKE RAzMENE U 2009. G.

Uvodna razmatranja

Prema oktobarskoj projekciji Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), posle pada globalnog GDP-a od 1,4% u 2009, uslediće rast od 3,1% u 2010, pri čemu: 1,5% u SAD; 0,3% u evrozoni; 9% u Kini, dok se za region centralne i istočne Evrope predviđa pad od 5% u 2009. i rast od 1% u 2010. Kako MMF predviđa, oporavak od ove recesije verovatno će potrajati nekoliko godina, iako u SAD, EU, Japanu i većini drugih zemalja, kreće lagani rast u trećem ili četrtom tro-mesečju 2009. Analiza MMF objavljena 22. septembra sugeriše da će se efekti krize osećati dugo nakon što pad GDP-a bude „tehnički” završen.1 Evropska komisija saopštila je da je „economic sentiment“ indikator evrozone porastao s avgustovskih 80.8 na 82.8 u septembru. To je najviša vrednost u poslednjih godinu dana, ali tempo oporavka zemalja evrozone pokazuje znake gubljenja zamaha.2 Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) ukazuje da nema nikakve sumnje da je globalna kriza najteže pogodila zemlje u tranziciji (ZUT), više nego bilo koji drugi region u svetu.3

1 Studirane su stope rasta nakon 88 bankarskih kriza u protekle četiri decenije. MMF analiza ukazuje da problemi u bankama rezultuju velikim gubitkom GDP-a. MMF smatra da je izvoz po glavi stanovnika stalno padao za tri godine nakon tipične ban-karske krize. Oporavak traje dugo, čak i nakon povratka u predkrizne stope rasta. Sedam godina nakon što je tipična bankarska kriza završena, izvoz po glavi stanov-nika je 10% niži u proseku, nego što bi bio bez krize. Profit kolapsira tokom finansij-ske krize, jer krediti postaju znatno skuplji, što opet znači da firme mogu manje da investiraju. Ako firme smanje potrošnju na istraživanje i razvoj, to kasnije rezultuje sporijim rastom produktivnosti. Veći porast potrošnje Vlada pomože smanjivanem štetnih efekata srednjoročno, te se fiskalni stimulansi, uprkos ogromnim povećanji-ma dugova u bogatim zemljama, mogu ispostaviti kao dobri. Vlade i centralne banke imaju zadatak da spreče da se njihove akcije preseku prerano.

World Economic and Financial Surveys, World Economic Outlook, „Sustaining the Recovery”, October 2009, IMF.

2 Posebno je važna Nemačka, gde ekonomski oporavak gubi tempo, jer indeks poslov-nog poverenja raste manje nego što se očekivalo.

3 Atkins, 2009.

Dr Goran Nikolić

250

Ohrabrujuće je da su globalne berze ostvarile impresivan rast od čak 64% u od-nosu na minimum u martu 2009. Finanirsanje putem korporativnih obveznica je, posle perioda zamrznutosti, opet uzelo zamah.4 Ipak „izvori” trenutnog rasta su kratkoročni: obnavljanje zaliha neće dugoročno podići proizvodnju preduzeća, dok su samo masivni fiskalni podsticaji ublažili pad privatne potrošnje, koja je još uvek na niskom nivou. Nezaposlenost i dalje raste, a dugovi domaćinstava su vrlo visoki u zapadnim zemljama, dok banke treba da povećaju svoj kapital. To sugeriše da će potrošnja biti niska i troškovi kapitala viši nego pre početka krize. Međutim, ključno pitanje je kako izbeći godine niskog rasta, odnosno kako se vratiti na pred-krizni rast globalne ekonomije. Bazično je podupreti tražnju, ali i ne ući u preveliki javni dug; zaustaviti rast nezaposlenosti bez „sprečavanja” kretanja radnika iz starih u nove industrije i ubrzati inovacije i trgovinu, koje su ključne mašine rasta.5 Iako se „rast vratio u svetsku ekonomiju” dolazeći opora-vak će biti slab ukoliko zemlje sa visokim trgovinskim suficitama ne budu snaž-nije podstakle domaću tražnju i aprecirale nacionalne monete (ovo se posebno odnosi na Kinu, ali i na Japan i Nemačku, kada su u pitanju usluge).6

Globalni debalansi su najzad bili na dnevnom redu samita Grupe 20 krajem sep-tembra, čime je službeno priznato da kriza nije nastala samo zbog loše finansij-ske regulacije i nadzora, već da ona ima dublje korene u globalnim makroeko-nomskim neravnotežama.7Velika perzistentna neravnoteža podsticala je sve veći protok kapitala, što je uticalo na destabilizaciju globalne ekonomije. Suficit teku-ćeg računa (višak nacionalne štednje) se preko investicija ulagao u inostranstvo direktno, ili je ostajao u zemlji u vidu deviznih rezervi, koje su se zatim, opet, preusmeravale ka globalnim tržištima kapitala. Bez preterane globalne neravno-teže, tražnja za proizvodima (sada nazivanim toksični) bi bila znatno manja. Po-sle režima globalnog rasta koji je bio vođen, pre svega, finansiranjem potrošnje u SAD, još nije dostignuta pozicija veće izbalansiranosti, sada anemičnog rasta.8

4 Bilo je čak 16 IPO u SAD u avgustu (više nego u bilo kojem mesecu u poslednjih godinu dana), i čak 7 IPO u poslednjoj sedmici septembra.

5 „After the storm”, The Economist, 3–9. October 2009.6 Giles, 2009.7 Münchau, W. (2009), „A recognition of the deep roots of the crisis”, Financial Ti-

mes.8 Finansijski uslovi su poboljšani više nego što je očekivano zahvaljujući obilnoj držav-

noj intervenciji, ali će, pored ostalog, privreda još uvek trpeti posledice usled gubi-taka indukovanih stropoštavanjem cenovnog mehura na berzanskim tržištima. Prio-ritet ostaje obnavljanje finansijskog sektora, dok makroekonomska politika (koja će pomoći i održavanju snažne tražnje u zemljama sa suficitom tekućeg računa platnog bilansa) treba da ostane podrška realnom sektoru.

Analiza strukturnih promena srpske spoljnotrgovinske razmene u 2009. g.

251

Projekcije Svetske banke9 govore o oporavku globalne trgovine robom i uslu-gama (rast od 3,8%, posle pada od 9,7% u 2009; po MMF rast od samo 0,6% u 2010, posle pada od 11% u 200910). Ipak, značajni prekomerni kapaciteti ostaće i u 2011.11 Projekcije Svetske banke takođe ukazuju, da će neto privatni i oficijelni kapitalni prilivi u ZUR, koji su već 2008. smanjeni,12snažno opasti u 2009.13 Pri-stupi kreditima za finansiranje trgovine trenutno su znatno teži nego pre godinu dana. Strane direktne investicije (SDI) u zemljama u razvoju (ZUR) će pasti u 2009. za čak 30%, na oko 385 milijardi dolara, dok će pad pozajmica biti mnogo manji, oko 0,3% u 2009.14 Korporacije u ZUR se suočavaju sa snažnim padom finansiranja, odnosno pozajmica, na šta ukazuje i njihov dug, koji je pao sa 423 u 2007. na 271 milijardu dolara u 2008, i snažan pad se nastavio u prvoj polovini 2009.

Deprecijacija dinara od oktobra 2008. do kraja februara 2009. za skoro petinu svoje vrednosti prema evru, zaustavljena je, i do početka oktobra 2009. dinar se stabilizovao i blago ojačao. Pad dinara nije izuzetak i većina moneta starog kontinenta izvan evrozone, je bila suočena sa nominalnom deprecijacijom pre-ma evru.15 Valute istočne i centralne Evrope su dostigle minimum prema evru uglavnom tokom februara, da bi potom nastupila stabilizacija ili jačanje vredno-sti datih valuta prema moneti evrozone. U Grafikonu 1, prikazane su tendencije kurseva valuta zemalja u tranziciji (ZUT) u toku krize, do kraja i od kraja febru-ara 2009, kada nastupa njihovo blago jačanje ili stabilizacija.

Pitanje je u kojoj meri deprecijacija valute povećava zaposlenost, nivo investicija preduzeća, a time produktivnost, konkurentnost i izvoz. Pridržavajući se bazič-ne ekonomske teorije, realna deprecijacija domaće monete preko rasta uvoznih i pada izvoznih cena podstiče izvoz i destimuliše uvoz, čime se smanjuje deficit platnog bilansa i daje podstrek domaćoj proizvodnji. Čini se, da u slučaju Srbije, glavni efekat deprecijacije ide drugim kanalom, i to preko pada agregatnog nivoa 9 World Bank , World Development idnicators 2009, april 2009, p. 204.10 IMF, World Economic Outlook – Crisis and Recovery, april 2009, p. 10. 11 Veliki kvantum devalviranih aktiva i neporeformiranih zajmova će limitirati finansi-

ranje novih investicija i potrošnje stanovništva od strane banaka. Konsolidacija bana-ka, visoka nezaposlenost, negativni efekat (smanjenog) bogastva, i povećana nesklo-nost riziku će uticati na manji rast do projektovanog perioda, kada će se rast GDP-a približiti potencijalnom (2011).

12 Na 727,3 milijarde dolara sa 1157,7 u 2007, ali su na nešto višem nivou od 2006. (668,3 milijardi dolara).

13 I deficit tekućih transakcija je pao sa 406 na 378 milijardi dolara u 2008. 14 World Bank, World Development indicators 2009, april 2009, p. 57.15 Naravno, izuzetak su zemlje sa fiksnim režimima kursa ili valutnim odborima, koje

su imale znatno smanjivanje deviznih rezervi zbog intenziviranja intervencija na de-viznom tržištu.

Dr Goran Nikolić

252

zarada i penzija, izraženog u evrima, koji je visoko pozitivno korelisan sa nivo-om uvoza. Upravo se snažan pad uvoza od četvrtog tromesečja 2008, uz sadej-stvo nedostatka inokredita za finansiranje uvoznih poslova, može objasniti ovim faktorom. Ostaje, naravno, pitanje kakvu politiku kursa treba voditi ubuduće, imajući u vidu da je već u 2009. dinar opet realno aprecirao, istina blago.16 U sva-kom slučaju, Narodna banka Srbije (NBS) je intervencijama održavala vrednost dinara, smanjujući uvozne cene i tako koristeći kurs kao antiinflacioni instru-ment. I dalje visok deficit tekućih transakcija (verovatno oko 7% ili 8% u 2009) podržava ovu tezu. Upitno je, naravno, i da li depreciranje kursa pomaže rastu zaposlenosti, rastu konkurentnosti, itd. Činjenica je da Kina svoj fenomenalni rast bazira upravo na izvozu koji je podstaknut i potcenjenom domaćom valutom. Uprkos pritisku Vašingtona i ogromnom deviznom prilivu, Kina, faktički, drži fiksiran kurs jena i još uvek odoleva zahtevima da svoju valutu znatnije aprecira. Posleratna monetarna istorija Japana protiče u permanentnoj borbi protiv jačanja jena. Snažni jen bi ugrozio japanski izvoz, a domaće tržište nije dovoljno veliko da apsorbuje proizvedene viškove robe. Ako bi se smanjila proizvodnja zbog otežanog izvoza, troškovi po jedinici proizvoda bi porasli, pa bi konkurentnost Japana drastično pala.

U svakom slučaju, moguć je mnogo veći izvoz od trenutnog i razlog ovakvog stanja je niska konkurentnost, posebno u odnosu na EU. Konkurentnost države zavisi od kapaciteta njene industrije da se inovira i usavršava. Kompanije imaju koristi od jakih domaćih rivala, agresivnih domaćih snadbevača i zahtevnih lo-kalnih potrošača. Ono što je poželjno je reindustrijalizacija, nalik onoj u novim članicama EU i, s time povezan, snažan rast izvoza i stranih direktnih investicija (SDI).

16 Dinar je nominalno oslabio prema evru tokom prvih devet meseci 2009. godine za 4,7% (realni kurs je aprecirao za 1%). U istom razdoblju, nominalni efektivni kurs je deprecirao za 3,6% a realni efektivni kurs je aprecirao 2,2%.

http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/page/portal/eurostat/home/; http://www.nbs.rs


253

Grafikon 1. Kurs valuta zUT prema evru od početka svetske ekonomske krize

Napomena: druge po redu kolone sa procentima, odnose se na period od 28.3. do 30.9. 2009; neo-značene kolone se odnose na period od 30. 9. 2008. do 28. 2. 2009. Bugarska i BIH imaju valutne odbore (1,955 leva, tj. konvertibilnih maraka za evro).Izvor: http://www.ecb.int/stats/exchange/eurofxref/html

Kvalitativne promene razmenskih struktura Srbije u 2009.

Kako se menjala struktura robne razmene Srbije tokom ekonomske krize, poku-šaćemo da odgovorimo koristeći koeficijente sličnosti spoljnotrgovinske struk-ture sa referentnim razmenskim strukturama (u ovom slučaju EU15), kao i fak-torsku klasifikaciju spoljne trgovine Srbije. Da bismo utvrdili da li je struktura robnog izvoza i uvoza Srbije postala prilagođenija strukturi eksternog robnog uvoza EU u posmatranom periodu, koristiće se Kosinusni model merenja slično-sti (različitosti) strukture izvoza i uvoza (stepen podudarnosti vektora izvoza i vektora uvoza), koji će porediti sličnost robne strukture razmene Srbije i uvozne tražnje EU. Pored toga, korišćeni su i Fingesov i Kreninov koeficijent17i Bray- 17 Fingesov i Kreninov koeficijent – izvoz: 2000: 0,525; 2004: 0,525; 2008: 0,555; 2009:

0,564. Fingesov i Kreninov koeficijent – uvoz: 2000: 0,616; 2004: 0,717; 2008: 0,690; 2009:

0,676.

Dr Goran Nikolić

254

-Curtisov indeks,18 koji pokazuju iste tendencije kao i prethodni koeficijent. Za formule koeficijenata, metodološke probleme i rezultate za uspešne zemlje u tranziciji videti: Nikolić (2003, 2005). Kompariranjem strukture robnog izvoza i uvoza Srbije i eksternog robnog uvoza EU u periodu 1990–2009, sa posebnim na-glaskom na promenu 2008–09. na dvocifrenom nivou SMTK (revizija 3), dobili smo sledeće koeficijente sličnosti datih struktura, koji su prikazani na sledećem grafikonu.

Grafikon 2. Koeficijenti sličnosti za robni izvoz i uvoz Srbije i eksterni robni uvoz EU

Podaci za 2008. su za prvih 7 meseci, pre početka usporavanja izvoza, a podaci za 2009. su za prvih 8 meseci.Izvor: RZS, EUROSTAT, COMTRADE

Komparacija izvozne strukture Srbije sa eksternom uvoznom tražnjom EU poka-zuje da je 2000. u odnosu na 1990. usledio značajan pad sličnosti datih struktura. Već 2001. došlo je do porasta podudarnosti da bi ovi procesi bili prekinuti već u sledećoj godini. Uzroke „pada 2002.” treba tražiti u potrebi sprske privrede da skoro po svaku cenu poveća izvoz, što je povećavalo udeo primarnih proizvoda u izvoznoj strukturi, koji su u uvoznoj strukturi kod EU (ili drugih razvijenih zemalja) znatno manje zastupljeni (radi se, pre svega, o porastu učešća sektora 18 Bray-Curtis indeks – izvoz: 2000: 0,564; 2005: 0,734 ; 2008: 0,571; 2009: 0,575. Bray-Curtis indeks – uvoz: 2000: 0,691; 2004: 0,732; 2008: 0,626; 2009: 0,694.


255

0 – hrana i žive životinje, odnosno agro-industrijskog kompleksa gde Srbija ima komparativne prednosti). Sledeće, 2003. godine, beležen je rast koeficijenata slič-nosti, da bi rezultati za 2004. pokazali da je nastalo izraženo smanjenje sličnosti struktura i da su apsolutne vrednosti koeficijenata čak niže od njihovih vrednosti iz 2000. Uzrok pada posle 2003, treba tražiti, pre svega kao i 2002, u snažnom povećanju ukupnog izvoza koji je dobrim delom bio forsiran i proizvodima niže faze finalizacije, posebno gvožđe, čelik i obojeni metali, koji su povećali svoj udeo skoro dvostruko u ukupnom izvozu, dok je u uvozu EU ovaj segment zastu-pljen skoro deset puta manje.19 Od 2006. beleži se blag rast indikatora sličnosti. U rastu podudarnosti dve strukture, ni 2009, godina teške ekonomske krize nije izuzetak, i to je ono što je posebno zanimljivo. U svakom slučaju, i pored peri-odičnog smanjenja i povećanja od 2000, vrednost indikatora sličnosti srpske i referentnih uvoznih struktura (u ovom slučaju EU) je samo blago porasla, što po-kazuje da se domaća izvozna struktura praktično nije bitnije promenila, odnosno da je zadržana njena nepovoljna struktura. Podudarnost srpske izvozne strukture sa uvoznom tražnjom EU je jedna od najmanjih kod zemalja u tranziciji; po tom pokazatelju bolje stojimo od Rumunije, ali lošije od Mađarske, Hrvatske, Bugar-ske, Češke. Tranzicione zemlje centralne Evrope su beležile rast koeficijenata sličnosti od potpisivanja Evropskih sporazuma početkom devedesetih (a i nešto ranije, sa prvim olakšicama EU), i danas, posle znatnog rasta ovih indeksa, imaju značajno veću podudarnost svojih izvoznih struktura sa EU uvoznom tražnjom. Time pokazuju put kojim bi Srbija trebalo da ide, pa bi njihova iskustva u trgo-vinskoj, pa i u ukupnoj ekonomskoj politici, trebalo što više proučavati.

Dakle, u periodu posle 2000. ponavlja se ono što se dešavalo krajem osamdese-tih; značajan rast srpskog izvoza ostvaruje se uz uočljivo stagniranje koeficijena-ta sličnosti, što znači da se apsolutno povećanje robnog izvoza dobrim delom za-sniva na proizvodima niže faze finalizacije. Ako se posmatra struktura ukupnog domaćeg izvoza posle 2000, može se lako uočiti da snažno raste udeo odseka 67 (gvožđe i čelik), 68 (obojeni metali), 69 (proizvodi od metala, i ostalo), 04 (žitari-ce), 06 (šećer), 84 (odeća). To su sve radno i resursno intenzivne robne grupe koje u izvozu ili uvozu EU imaju neuporedivo manje učešće. Dakle, u velikoj meri se može govoriti o ekstenzivnom rastu izvoza (koji iznosi skoro 20% prosečno, za-ključno sa 2008, dok u 2009. nastupa oštar pad od čak 24%), dugoročno posma-trano neodrživom, ali ne treba zanemariti ni, istina male, kvalitativne pomake od 2006, posebno u vidu porasta udela sektora 7 (sa 11% na 17,5% ukupnog izvoza 2009). Ako se uporedi struktura srpskog izvoza na jednocifrenom i dvocifrenom nivou SITC (SMTK) sa istom strukturom kod EU, SAD, Slovenije, Češke, mogu se jasno uvideti razlozi relativno niske vrednosti indikatora sličnosti. Naime, dok

19 Treba pomenuti da se rast koeficijenata sličnosti 2003. dobrim delom može pripisati i snažnom porast udela sektora 79 u ukupnom izvozu, koji je posledica „problematič-nog” obuhvata remonta brodova i aviona.

Dr Goran Nikolić

256

kod Srbije skoro polovičan udeo imaju robni odseci koji pripadaju sektorima 0 i 6 (pre svega prerađevine), dotle kod pomenutih zemalja vrlo izražen udeo imaju odseci sektora 7, koga uglavnom čine tehnološki intezivni proizvodi, (zbirno oko dva puta viši udeo od srpskog, u proseku), što govori o ogromnoj kvalitativnoj razlici posmatranih struktura.

U prvi mah, moglo bi izgledati da je sa svetskom ekonomskom krizom pogorša-na struktura domaćeg izvoza, i da je u vreme krize intenziviran izvoz robe niže faze finalizacije sa nižim cenama na svetskom tržištu. Međutim, desilo se nešto manje-više očekivano za dobre poznavaoce kretanja berzanskih cena i tražnje, a to je snažan pad cena osnovnih metala (i tražnje za njima), kao i pad cena hrane na svetskom tržištu, dakle proizvoda koji su prethodne godine činili dve petine domaćeg izvoza. Naime, udeo odseka 67 (gvožđe i čelik) opada u prvih osam meseci 2009. i to sa 14,6% na 7%, dok je pad učešća sektora 68 (obojeni metali) bio blaži: sa 7% na 5,2%. Udeo hrane se, istina, povećao, jer je ona vrlo malo elastična na promene dohotka (IMF, 2009). Ipak, sumarni efekat, imajući u vidu i snažan rast udela sektora 84 – odeća; (rast sa 4,7% na 7,2%) je bio smanjenje podudarnosti dve posmatrane strukture.20

Kada je u pitanju sličnost uvoznih struktura Srbije i EU15, vidljivo je da je posle pada podudarnosti dve strukture 2000. u odnosu na 1990, izražena tendencija kontinuranog rasta podudarnosti zaključno sa 2004. U 2005. i 2006. godini dola-zi do blagog pada koeficijenata sličnosti, u 2007. sledi blag oporavak, te opet mali pad sledeće, 2008. i praktično ista vrednost 2009. godine. Pad sličnosti u 2000. u odnosu na 1990. posledica je smanjivanja sofisticiranosti domaće uvozne tražnje, uz istovremenu kontinuirano kretanje ka tehnološki intezivnijoj uvoznoj tražnji EU. Posle toga sledi tendencija kontinuranog rasta podudarnosti struktura do 2004, odnosno približavanja srpske uvozne tražnje strukturi uvozne tražnje EU. Nakon rekordne vrednosti 2004, dolazi do blagog pada koeficijenata sličnosti, što se, može objasniti, pre svega, povećanjem udela energenata i repromaterijala u ukupnom uvozu zemlje, odnosno povećanjem udela pojedinih odseka u uvozu Srbije, koji u uvoznoj tražnji EU imaju manje učešće (gas, nafta, gvožđe i čelik, obojeni metali, itd.). U 2009. sličnost dve strukture ostaje na praktično identič-nom nivou, što pokazuju sva tri indikatora. Posmatrajući apsolutne vrednosti indeksa sličnosti, vidljivo je da su one 2009. na znatno višem nivou od 2000. ili čak i 1990. Kada su u pitanju razvijene zemlje (EU, SAD) i naprednije zemlje u tranziciji (Slovenija i Češka) indeksi međusobnih sličnosti njihovih uvoznih struktura su na višem nivou od sličnosti srpske uvozne strukture sa istim zemlja-ma. Ovo ukazuje na veću sofisticiranost uvozne tražnje datih zemalja od srpske, odnosno viši udeo odseka koji čine sektore 7 – mašine i trasnportni uređaji, i

20 Naravno, došlo je do blagog smanjenja udela eksternog uvoza odseka 67 i 68 u uku-pnom uvozu EU, ali to ne može signifikantno da utiče na iznete zaključke.


257

5 – hemijski proizvodi (uglavnom robe više faze prerade) u ukupnom uvozu uz, istovremeno, manji udeo odskeka koji čine, pre svega, sektore 3 – energenti i 6 – proizvodi svrstani po materijalu (proizvodi niže faze finalizacije). Ovo, naravno, ukazuje i na znatan napredak uvozne strukture ZUT.

Ako izvoz klasifikujemo uzimajući u obzir pretežnu faktorsku intezivnost rob-nih odseka SMTK (u skladu sa Kandogan, 2005) može se zaključiti da je 2009-te u odnosu na 2008. došlo do blagog poboljšanja strukture domaćeg izvoza. To se posebno može videti na osnovu rasta udela ‚‘human and physical capital‘‘ intenzivnih robnih odseka u izvozu (koji najviše opredeljuju sumarni kvalitet strukture izvoza, i koga čine proizvodi višeg nivoa finalizacije), sa 24,4% na 25,3%, kao i na osnovu smanjenja udela resursnih proizvoda, sa 54,2% na 49,2% ukupnog izvoza (ali njihov i dalje relativno visok nivo ukazuje da je izvoz, prak-tično, zasnovan na proizvodima niže faze prerade, gde Srbija ima komparativne prednosti).

Nepovoljna struktura domaćeg izvoza može se sagledati ako ga razvrstamo na tri kategorije: na primarne proizvode, radno-intezivne industrijske proizvode i industrijske proizvode kod kojih dominira kvalifikovani rad, i uporedimo dobi-jene rezultate sa drugim državama (u skladu sa UNCTAD, 2002). Udeo indu-strijskih proizvoda sa kvalifikovanim radom bio je 2009. g. 24,6% u ukupnom izvozu (blag pad u odnosu na 2008: 26,1%), što je duplo niže od od udela kod npr. Nemačke, Češke ili SAD. Udeo primarnih proizvoda je povećan na 35,98% (sa 29%) i oko tri puta je viši nego kod razvijenih država ili pak naprednijih ZUT. S druge strane, povoljna je trendencija smanjivanja udela proizvoda intenzivnih niskokvalifikovanim radom, sa 44,2% na 37,9% ukupnog izvoza. Kada je u pi-tanju uvoz, izrazit je pad udela resursnih proizvoda (sa 46,9% na 43,3%), što je posledica smanjivanja uvoza energenata. Pozitivna je i tendencija blagog rasta udela proizvoda intenzivnih kvalifikovanim radom, sa 42,3% na 44,7% ukupnog uvoza.

Dakle, uzrok „neočekivanog” rasta kvaliteta izvoza u 2009. je, pre svega, pad prihoda po osnovu izvoza osnovnih metala, koji su drastično smanjili svoj udeo u ukupnom izvozu i time domaću izvoznu tražnju doveli u manji raskorak sa uvoznom tražnjom EU (čiji je udeo sektora 67 i 68 daleko manji). Međutim, ova tendencija ne donosi nikakakvu komparativnu prednost za Srbiju, ona je samo „statističke prirode”, jer pad udela ova dva resursno intenzivna odseka nije posle-dica povećanja izvoza većine ostalih sektora. Budući da je oćekivano da će se u narednim mesecima pojaviti rast cena metala i hrane na globalnom nivou, jasno je da će koeficijenti sličnosti i faktorska intenzivnost domaćeg izvoza pokazati statistički nepovoljne tendencije (odnosno padati ili stagnirati), ali se neće ništa negativno desiti, jer će samo doći do apsolutnog porasta izvoza ovih odseka i

Dr Goran Nikolić

258

sektora (u ovom slučaju se pokazuje upravo imperfetnost indikatora sličnosti, pa oni ponekad mogu pokazati neobjašnjive tendencije s ekonomskog stanovišta).

Dakle, ključ ipak nije u „statističkom” popravljanju strukture domaćeg izvoza već u njegovom snažnom rastu, koji bi najjače mogao biti „poguran” proizvo-dima više faze prerade, koji imaju visoke cene na svetskom tržištu. Kada su u pitanju cene proizvoda na koje će po svemu sudeći Srbija još morati da se oslanja (i koje stoga ne sme zapostavljati i pored male dodate vrednosti), tu su prognoze optimistične. Naime, cene čelika, bakra i aliminijuma i hrane, robe koja je 2008. činila čak dve petine srpskog robnog izvoza, oporavljaju se u prvih devet meseci 2009, i realno je očekivati njihov rast i u narednom periodu.21 Ohrabrujući je rast MMF-ovog (dolarskog) indeksa sirovina (bez energenata) koji je u avgustu 2009, u odnosu na prosek za mart ili rekordno minimalnu vrednost u decembru 2008. viši za 18%, odnosno 19%, mada je on još uvek za skoro trećinu ispod maksimal-ne vrednosti u julu 2008. Krajem septembra 2009. ovaj indeks se „drži” na pro-sečnoj vrednost iz avgusta meseca. Blumbergov R-J CRB indeks cena sirovina, ukazuje da je minimalna vrednosti dostignuta početkom marta 2009, i da se od tada beleži oporavak (rast za skoro 30% na početku oktobra), izuzev „posrtanja” tokom juna.

U svakom slučaju, poboljšanje strukture izvoza u 2009. nije dugoročno održivo i poželjno, i ono se zasniva na spletu specifičnih i, svakako, nepovoljnih okolnosti. Svetska ekonomska kriza snažno je pogodila srpski robni izvoz, dok je uvoz još snažnije pogođen usled nemogućnosti kompanija da ga finansiraju. Ohrabrujuća činjenica je da je desezonirano mesečni nivo izvoza u avgustu bio za 4% viši od jula 2009. Posmatrajući globalne tendencije teško je planirati brz oporavak rasta domaćeg izvoza, mada je realno očekivati, na osnovu tekućeg trenda (usporava-nje pada) i niske baze početkom 2009, da bi se to moglo desiti na samom početku 2010.

Projekcije Svetske banke ukazuju da će u 2009. uvoz iz ZUR i ZUT opasti za 9,6% (i porasti 0,8% u 2010), a da će izvoz ovih zemalja pasti 6,5% 2009. i rasti 1,4% u 2010. Zemljama u tranziciji pripada i Srbija, koja, takođe, u prvih osam meseci 2009, a tako će po svemu sudeći ostati i u celoj godini, beleži veći pad uvoza od izvoza (-31%, odnosno -24%). Nešto blaži očekivani pad izvoza od uvo-

21 Rast cene bakra u 2009, zaključno sa krajem avgusta, bio je izražen: 58% (čija je cena, i pored toga, od avgusta 2008. manja za 19,1%). Rast cene aliminijuma u 2009. bio je relativno mali: 5,4% (pad u odnosu na avgust 2008. iznosi 30,2%). Cena čelika „Mediterranean“ je u odnosu na prosek mart–april 2009. porasla za oko 20%, ali je još uvek za 30% manja od prosečne cene u 2008. (koja je u drugoj polovini te godine pala na nešto više od trećine cene s početka jula). Cene hrane, se posle decembarskog rekordno niskog nivoa, takođe, oporavljaju i krajem avgusta su za 11,5% više (ali su u minusu 16,2%, na međugodišnjem nivou).


259

za kod ovih zemalja svakako je, u moru loših vesti, olakšavajuća okolnost za ZUR i ZUT, koje uglavnom imaju velike eksterne neravnoteže.

Sa tražnjom trenutno ispod proizvodnje i zalihama koje rastu, cene će dominan-tno zavisiti od buduće tražnje. Koristeći godišnje podatke u periodu 1970–2008, rezultati analize, za Srbiju veoma važni (IMF, 2009), sugerišu sledeće nalaze: tražnja za aluminijumom i bakrom „odgovara” snažno na promene GDP-a (sa elasticitetom dohotka znatno većim od jedinice). Za sirovu naftu elasticitet do-hotka je znatno manji od onog za metale (manji je od jedinice), za žito elasticitet dohotka je praktično nula. Model predviđa, pod uslovom nepromenjenih cena, da će tražnja za aluminujumom rasti po prosečnoj stopi iz perioda 2006–07. u 2010. (u scenariju sa niskim rastom, odnosno sporijim oporavkom globalnog GDP-a, to bi se desilo tek 2013). U slučaju bakra i sirove nafte prosečan rast tražnje 2006–07. će biti dostignut u 2011. u osnovnom scenariju (2010. u scenariju sa brzim rastom i 2013. u scenariju sa sporim rastom). Model predviđa da će tražnja za žitom ostati jaka u svim scenarijima, što upućuje da bi cene žita mogle rasti. Generalno posmatrano, ako globalni oporavak bude spor, tražnja će sporo rasti i nije verovatno da će eventualna limitiranost kapaciteta (koji su, inače, relativno brzo rasli do krize), vršiti pritisak na rast cena pre 2012–13.

Prethodni nalazi upućuju na zaključak, da bi ponovno moglo doći do porasta udela resursnih proizvoda u izvozu Srbije. Zbog toga je od krucijalnog značaja intenziviranje priliva stranog kapitala (realno sa prestankom ekonomske krize, verovatno u januaru 2010), koji bi bio investiran u (propulzivne) delatnosti sa višim nivoom primenjene tehnologije. Srbija bi, radi ostvarivanja boljih spoljno-trgovinskih rezultata, morala da privuče SDI u izvozne sektore koji su kapitalno ili „skilled-labor” intenzivni. Jasno je, dakle, da se bez ozbiljnog restrukturira-nja domaće privrede, koja bi na tržište mogla da izbaci sofisticiranije proizvode koji bi bili kompatibilni sa uvoznom tražnjom, pre svega, razvijenih zemalja, nije moguće ostvariti dobre izvozne rezultate. Napredak u tranziciji kod zema-lja centralne Evrope pomerao je njihov izvoz sve više ka tehnološki intezivnim proizvodima, te je realno očekivati da bi i evolucija privrednog sistema kroz privatizaciju i restrukturiranje trebalo da unapredi i strukturne karakteristike srpske privrede. Od ključnog značaja za ovaj preokret bi bila relativno brza libe-ralizacija, značajan priliv stranog kapitala prvo kroz privatizaciju, a kasnije kroz povoljnu institucionalnu infrastrukturu.

Literatura:

• Crespo N. and M. Fontoura (2005), „Integration of CEECs into EU Mar-kets: Structural Change and Convergence”, Atlantic Economic Conference, Lisbon.

Dr Goran Nikolić

260

• Atkins, R. (2009), „Eurozone pace of recovery slows”, Financial Times.

• Münchau, W. (2009), „A recognition of the deep roots of the crisis”, Financi-al Times

• Giles, C. (2009), „Surplus nations urged by IMF to take up baton”, Financial Times. IMF, 2009b, „Contractionary Forces Receding But Weak Recovery Ahead”, World Economic Outlook Update July 8, 2009.

• IBRD, Global Economic Prospect, 2009, Commodies in the Crossrods 2009, Washington, DC.

• IMF, Contractionary Forces Receding But Weak Recovery Ahead, World Economic Outlook Update, July 8, 2009. Washington, DC.

• IMF,World Economic Outlook-Crisis and Recovery, april 2009.

• Kandogan Y. (2005), „Trade Creation i Diversion Effects of Europe's Regio-nal Liberalization Agreements”, William Davidson Institute, Working Paper Number 746.

• Kokta R. M and N. Weisert (2001), „Tehnological Development and a „New Economy” in Eastern Europe”, Kiel Institute of World Economics.

• Nikolić, N. (2003), „Strukturno prilagođavanje robnog izvoza Srbije uvoznoj tražnji Evropske unije”, Ekonomski anali No. 162, str.191–207, YUISSN 013-3264.

• Nikolić, N. (2005), „Struktura izvoza kao činilac povećanja izvoza Srbije”, Tržište-Novac-Kapital No. 1, str. 66–78, ISSN 0546-3619.

• „After the storm”, The Economist, 3–9. October 2009.

• UNCTAD (2002), „The Least Developed Countries Report 2002”, New York and Geneva 2002. (Mayer, J. and A. Wood (2001), South Asia's Export Structure in Comparative Perspective, Oxford Development studies, vol. 29, No.1).

• World Bank, World Development Indicators 2009, april 2009, p. 204.

261

Mr Milena Vučićević

BRIK – NOVA IzVOzNA ŠANSA SRBIJE

Uvodne napomene

Skraćenicu BRIK, koja u novijoj literaturi označava zemlje u ekonomskoj ek-spanziji: Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu, prvi su koristili ekonomski stručnjaci Gol-dman Saks Grupe (The Goldman Sachs Group, Inc.)1 2001. godine, ističući da bi ove zemlje mogle do 2050. godine dostići i prevazići danas najbogatije zemlje sveta.2 Ove četiri zemlje, zajedno uzev, poseduju više od četvrtine zemljine teri-torije i preko 40% svetskog stanovništva.3 Ekonomski istraživački tim Goldman Saksa nije doduše tvrdio da će BRIK sebe organizovati kao ekonomski blok ili formalno trgovinsko udruženje, kao što je, na primer, Evropska unija. Međutim, postoje indicije da ćetiri zemlje već traže neku formu „političkog kluba” ili „ali-janse” da bi transformisale svoju rastuću ekonomsku moć u veću geopolitičku povezanost.

Tako, lideri BRIK zemalja (predsednik Brazila Luiz Inacio da Silva, predsed-nik Rusije Dmitri Medvedev, premijer Indije Manmohan Sing i predsednik Kine Hu Jintao) održali su 16. juna 2009. godine, u Jekaterinburgu (Rusija), svoj prvi samit na kome su usvojili Deklaraciju kojom pozivaju na uspostavljanje jednog multipolarnog svetskog poretka. Tako je BRIK, nakon samita u Jekaterinburgu, dobio i političku dimenziju. U stvari, ove zemlje će moći da utiču na odluke ve-

1 The Goldman Sachs Group, Inc. je vodeća firma, na globalnom nivou, za pružanje finansijskih usluga, obezbeđivanje bankarskih investicija, osiguranja, usluga u uprav-ljanju investicijama svojim klijentima, uključujući korporacije, finansijske institucije, vladine agencije i pojedince. Osnovana je 1869. godine sa sedištem u Njujorku. Firma ima kancelarije u Londonu, Frankfurtu, Tokiju, Hongkongu, Moskvi i drugim veli-kim finansijskim centrima širom sveta.

2 O‘Neill, 2008. 3 Od trenutka kada je termin BRIK prvi put upotrebljen, pa do danas, vrednost tržišta

u ove četiri zemlje porasla je u gotovo neverovatnim razmerama. U Brazilu za 369 posto, u Indiji za 499, u Rusiji za 630, u Kini za 201 posto. Prosečna stopa rasta u Kini decenijama je veća od 10 posto, u Indiji oko 8 posto, u Rusiji 6–7 posto, a u Brazilu od 4–6 procenata, sa najavama jos intezivnijeg rasta.


262

zane za pitanja, kojima su se do sada bavile i odlučivale organizacije poput G-8.4 Njihovi predstavnici deluju u Grupi-14.

Ekonomisti Grupe Goldman Saks tvrde da je ekonomski potencijal Brazila, Ru-sije, Indije i Kine takav, da bi one mogle postati četiri najdominantinije ekono-mije do 2050. godine. Ovu tezu je postavio Džim O’ Nil (Jim O’Neill) glavni ekonomista (Grupacije Goldman Sachs).5 Prema tome, ove četiri zemlje su jedno od najvećih i najbrže rastućih tržišta na svetu.6

Tabela 1. Položaj BRIK zemalja u svetu (rang – na kom se mestu nalazi u svetu)

Kategorija Brazil Rusija Indija KinaPovršina 5. 1. 7. ¾.Stanovništvo 6. 9. 2. 1.GDP (nominalno) 10. 8. 12. 3.GDP (PPP) 9. 6. 4. 2.Izvoz 21. 11. 23. 2.Uvoz 27. 17. 16. 3.Tekući bilans plaćanja 47. 5. 169. 1.Direktne strane investicije 16. 12. 29. 5.Devizne rezerve 7. 3. 4. 1.Spoljni dug 23. 20. 27. 19.Javni dug 47. 117. 29. 98.Potrošnja električne struje 10. 3. 7. 2.Broj mobilnih telefona 5. 4. 2. 1.Broj internet korisnika 5. 11. 4- 1.

Izvor: Wikipedia, the free encyclopedia, 2009.

Ekonomisti Grupe Goldman Sachs ne tvrde da ove četiri zemlje predstavljaju političku alijansu (kao što je Evropska unija) ili neka formalna trgovinska asoci-jacija, kao što je na primer ASEAN. Ipak, one su preduzele korake da povećanju svoju političku saradnju i steknu značajniju ulogu u međunarodnim odnosima.

4 Negativne tokove privrednih kretanja na planeti sigurno će pratiti i zaoštravanje od-nosa međunarodnih činilaca, što bi za posledicu imalo sukobe i ubrzano urušavanje međunarodnog pravnog poretka. Zemlje BRIK-a osećaju odgovornost i da imaju sna-ge da se suprotstave takvom razvoju događaja i zato će u narednom periodu tražiti da se njihov stav u međunarodnim institucijama prihvati kao osnov za budući razvoj planete. Njihov prvi zajdnički stav odnosi se na njihovo zajdničko političko i ekonom-sko delovanje u budućnosti.

5 „BRICs and investor strategy”, Financial Times, November 6, 2006.6 Ibid.

Brik – nova izvozna šansa Srbije

263

Istina, Džim O’Nil, u članku „Dreaming with BRICs: The Path to 2050” navodi da su Brazil, Rusija, Indija i Kina izvršile u svojim političkim sistemima odre-đene promene da bi se uklopile u globalni kapitalizam. Grupa Goldman Saks predviđa da će Kina i Indija biti globalni snabdevači industrijskim proizvodima i uslugama, dok će Brazil i Rusija postati, takođe, dominantni snabdevači sirovi-na. Otuda, logično je da u saradnji među zemljama BRIK, Brazil i Rusija budu snabdevači sirovina za Indiju i Kinu. Brazil je dominantan u proizvodnji soje i u bogatstvu željezne rude, dok je Rusija ogroman snabdevač nafte i prirodnog gasa.

BRIK ima potencijala da formira snažan ekonomski blok i da se izdvoji iz Gru-pe-8. Međutim, ukoliko Grupa-20 stiče pravo građanstva onda će zemlje BRIK svoju ulogu više artikulisati u toj Grupaciji.

Nakon završetka Hladnog rata, vlade ovih zemalja preduzimaju neophodne eko-nomske i političke reforme. Da bi postale konkurentne, ove zemlje su pažnju usmerile na obrazovanje, strane investicije, domaću potrošnju i na domaće pre-duzetništvo. Neka istraživanja pokazuju, da Indija ima potencijal da ostvari naj-brži rast među četiri BRIK zemlje, narednih 30 do 50 godina. Kao najvažniji faktor, navodi se radno aktivno stanovništvo, koje će znatno kasnije početi da opada, za razliku od Rusije i Kine.

Tržišni potencijal BRIK zemalja: danas i u budućnosti

Četiri zemlje koje čine BRIK, obuhvataju, kao što je već rečeno, četvrtinu ukupne zemljine teritorije na kojoj živi preko dve petine ukupnog svetskog stanovništva. To znači da ove zemlje, uzete zajedno, imaju tržište koje treba da zadovoljava potrebe preko 2,8 milijadi ljudi.

Istraživački tim Goldman Saks za globalnu ekonomiju, u studiji o BRIK zemlja-ma iz 2004. godine, zaključio je da će broj stanovništva sa godišnjim dohotkom od preko 3000 dolara, za tri godine da se udvostruči i dostigne cifru od 800 mi-liona ljudi. Istraživački tim predviđa dinamičan rast obima srednje klase u ovim zemljama. Do 2025. godine, ističe se u pomenutoj studiji, da će broj ljudi u BRIK zemljama koji zarađuje preko 15.000 dolara godišnje, premašiti 200 miliona. To će, nema sumnje, uticati na tražnju koja neće biti ograničena samo na proizvode za bazične potrebe, već će porasti tražnja i za proizvodima viših cena. Prema rezultatima istraživanja firme Goldman Saks, prvo će Kina, a deceniju kasnije i Indija, postati ekonomske velesile u svetu.


264

Stručnjaci tima Goldman Saks procenjuju da će do 2025. godine, dohodak po sta-novniku u šest zemalja EU sa najbrojnijim stanovništvom dostići 35.000 dolara, dok će u BRIK zemljama samo oko 500 miliona biti na sličnom nivou dohotka.

Tabela 2. zemlje sa najvećim bruto domaćim proizvodom (GDP), 2008. i 2050. godine

2008. 2050.

Rang ZemljaGDP u

milionima USD

Rang ZemljaGDP u

milionima USD

1. SAD 14,264,600 1. Kina 70,710,0002. Japan 4,923,761 2. SAD 38,514,0003. Kina 4,401,614 3. Indija 37,668,0004. Nemačka 3,667,513 4. Brazil 11,366,0005. Francuska 2,865,737 5. Meksiko 9,340,0006. V. Britanija 2,674,085 6. Rusija 8,580,0007. Italija 2,313,893 7. Indonezija 7,010,0008. Rusija 1,676,586 8. Japan 6,677,0009. Španija 1,611,767 9. V. Britanija 5,133,00010. Brazil 1,572,839 10. Nemačka 5,024,00011. Kanada 1,510,957 11. Nigerija 4,640,00012. Indija 1,209,686 12. Francuska 4,592,00013. Meksiko 1,088,128 13. Južna Koreja 4,083,00014. Australija 1,010,699 14. Turska 3,943,00015. Južna Koreja 947,010 15. Vijetnam 3,607,00016. Holandija 868,940 16. Kanada 3,149,00017. Turska 729,443 17. Filipini 3,010,00018. Poljska 525,735 18. Italija 2,950,00019. Indonezija 511,765 19. Iran 2,663,00020. Belgija 506,392 20. Egipat 2,602,00021. Švajcarska 492,595 21. Pakistan 2,085,00022. Švedska 484,550 22. Bangladeš 1,466,000

Izvor: World economic outlook database, April 2009. International Monetary Fund; Goldman Sachs study of N11 nations, Global Economics Paper No: 153, March 28, 2007.

Procenjuje se, da će u godinama koje dolaze, Indija biti u manjku s energetskim sirovinama i to će imati odjeka na globalnom tržištu kapitala. Multinacionalne kompanije će nastojati da se što bolje kotiraju na ova ogromna BRIK tržišta, pro-izvodeći jeftinije automobile i druga industrijska dobra koja će odgovarati potro-šačima u tom delu sveta, uključujući i luksuzne modele koji se traže u zemljama sa visokim dohotkom. Indija i Kina su već počele da beleže svoju prisutnost u


265

oblasti usluga i u industrijskom sektoru na globalnoj areni. Razvijene zemlje sveta su ovu činjenicu već shvatile ozbiljno.

Već pomenuti istraživački tim izučava privredna i druga kretanja u Indiji. Kao što je već rečeno, u ovoj zemlji se očekuje vrlo brz rast srednje klase. U Indiji se nalazi 10 od 30 najbrže rastućih urbanih područja u svetu. Procenjuju (stručnjaci tima Goldman Saks) masovnu migraciju selo – grad koja će do 2050. godine do-stići 700 miliona ljudi. To će, razume se, imati značajne implikacije na tražnju za urbanom infrastruturom, stambenim objektima i uslugama.

Tabela 3. zemlje sa najvećim bruto domaćim proizvodom (GDP) per capita, 2008. i 2050. godine

2008. 2050.Rang Zemlja GDP per

capita u USDRang Zemlja GDP per

capita u USD1. SAD 46,859 1. SAD 91,6832. Francuska 46,016 2. Južna Koreja 90,2943. Kanada 45,428 3. V. Britanija 80,2344. Nemačka 44,660 4. Rusija 78,5765. V. Britanija 43,785 5. Kanada 76,0026. Italija 38,996 6. Francuska 75,2537. Japan 38,559 7. Nemačka 68,2538. Južna Koreja 19,505 8. Japan 66,8469. Rusija 11,807 9. Meksiko 63,14910. Turska 10,472 10. Italija 58,54511. Meksiko 10,235 11. Brazil 49,75912. Brazil 8,197 12. Kina 49,65013. Iran 4,732 13. Turska 45,59514. Kina 3,315 14. Vijetnam 33,47215. Indonezija 2,246 15. Iran 32,67616. Eipat 2,161 16. Indonezija 22,39517. Filipini 1,866 17. Indija 20,83618. Nigrija 1,451 18. Egipat 20,50019. Pakistan 1,044 19. Filipini 20,38820. Vijetnam 1,040 20. Nigerija 13,01421. Indija 1,016 21. Pakistan 7,06622. Bangladeš 506 22. Bangladeš 5,235

Izvor: World economic outlook database, April 2009. International Monetary Fund; Goldman Sachs study of N11 nations, Global Economics Paper No: 153, March 28, 2007.

Prema procenama stručnjaka Goldman Saks grupe iz 2007., strane direktne in-vesticije će doprineti rastu GDP per capita u Indiji, od 2007. do 2020. godine, te


266

će se u tom periodu učetvorostručiti GDP po stanovniku, a indijska privreda će nadmašti privredu SAD do 2050. godine. Četiri zemlje – BRIK, kao grupa, će u 2032. godini dostići G-7, kao grupaciju.7

Ističe se, takođe, da bi se Meksiko i Južna Afrika mogle pridružiti razvijenom svetu. Meksiko će 2050. godine postati peta najveća ekonomija na svetu, ispred Rusije. Dvadeset i dve zemlje koje su ostvarile najveći GDP (nominalno) u 2008. i 22 zemlje sa očekivanim najvišim GDP u 2050. godini (tab. 3).

Treba istaći još jednu činjenicu. Naime, svetsku ekonomsku krizu, koja je zahva-tila gotovo sve zemlje sveta, tri zemlje BRIK grupacije – Brazil, Indija i Kina su veoma lako podnele. U stvari, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma iz septembra 2009. godine, one su se na rang listi globalne konkurentnosti po-merile u pozitivnom pravcu, u poređenju sa svojim pozicijama u pretposlednjem Izveštaju ovog Foruma (tab.4). Međutim, Rusija je pala na rang listi za 12 mesta i zauzela je 63. mesto.

Tabela 4. Uporedni pregled indeksa globalne konkurentnosti (GCI) za BRIK zemlje, 2008–09. i 2009–10.

Zemlja GCI 2008– 2009. GCI 2009– 2010.Promene na

rang listiBrazil 64 56 8Rusija 51 63 -12Indija 50 49 1Kina 30 49 1

Izvor: Schwab, K. (2009), The Global Competitiveness Report 2009-2010, World Economic Fo-rum, Geneva, p.27

Robna razmena Srbije sa BRIK zemljama

Robna razmena sa RusijomPravni okviri za ekonomsku saradnju između Srbije i Ruske Federacije (RF) su uspostavljeni de facto u drugoj polovini poslednje decenije XX veka. Akcenat je bio na ubrzanju procesa transformacije i stvaranju odgovarajućih tržišnih uslova privređivanja kako u Rusiji tako i u Srbiji. Međutim, otvaranje ruske privrede prema Zapadu uticalo je na uslove privređivanja i dovelo do učvršćivanja kon-kurencije na njenom tržištu što je, pak, vodilo dominaciji najjačih partnera, a

7 „India‘s Rising Growth Potential”, Global Economics Paper No.152. http://search.yahoo.com/search?p=%22India%27s+Rising+Growth+Potential%22&f

r=yfp-t-158&toggle=1&cop=mss&ei=UTF-8


267

pre svega, najvećih zapadnih kompanija. U takvoj situaciji, realizacija srpskih proizvoda na tržištu Rusije bila je otežana.

Uprkos dobrim političkim odnosima između Rusije i Srbije i učestalim susre-tima na vrhu, izvozne performanse naše zemlje nisu privukle ruske investitore u Srbiju. Glavni akteri u ekonomskoj saradnji sa Rusijom nisu srpska privatna preduzeća već javna.

Najveći trgovinski deficit je zbog uvoza energenata i izuzetno skromnog izvoza.

U prvih sedam meseci 2009. godine, vrednost robne razmene između Srbije i Ru-sije je gotovo prepolovljena u poređenju sa istim periodom 2008. godine. Deficit na strani Srbije iznosi 946,7 miliona dolara.

Opšti nepovoljni trendovi u svetskoj ekonomiji odrazili su se, dakle, negativno i na srpsko-rusku robnu razmenu, koja je u prethodnom periodu imala veoma dinamičan rast, premašujući četiri milijarde USD.

Prema podacima Privredne komore Srbije, u prvih sedam meseci 2009. vrednost srpsko-ruske robne razmene je bezmalo prepolovljena u odnosu na isti period prethodne godine.

Srbija i Rusija ostvarile su od početka januara do kraja jula robnu razmenu u vrednosti od 1.312 miliona dolara. To je oko 45 odsto manje nego u istom razdo-blju 2008. godine.

Rusija je u tom periodu izvezla u Srbiju uglavnom naftu, naftne prerađevine i prirodni gas, u vrednosti od 1.129 miliona dolara, a istovremeno iz Srbije uvezla robu za 182,7 miliona dolara.

Osnovna karakteristika srpsko-ruske trgovine je i dalje veoma visok deficit na strani naše zemlje.

Rusija je u analiziranom periodu bila sedmi partner Srbije kada je reč o izvozu srpskih proizvoda, a drugi u ukupnom uvozu, sa učešćem od gotovo 13 odsto.

U 2008. Rusija je bila glavni trgovinski partner Srbije, dostižući robnu razmenu od 4.041 miliona dolara, što je bilo 31 odsto više nego u 2007. godini. Međutim, pokrivenost srpskog uvoza izvozom bila je vrlo niska.

Pokrivenost srpskog uvoza iz Rusije izvozom u tu zemlju je i sedam meseci 2009.godine bila vrlo niska jer je, prema podacima PKS, iznosila svega 16 odsto.


268

Srpska preduzeća ove godine na tržište Rusije najviše izvoze razne vrste podnih pokrivača i tapete od impregnirane podloge, a ta roba obuhvata 12,7 procenata svih isporuka. Razne vrste keramičkih pločica i lekovi su zastupljeni u izvozu srpskih kompanija sa 7,7 odsto, a gume za automobile obuhvataju gotovo pet procenata od ukupnog izvoza.

Drugi industrijski proizvodi, kao i neke vrste svežeg i smrznutog voća i povrća, čine više od deset procenata našeg izvoza na tržište Ruske federacije u periodu januar–jul.8

Naši najveći izvoznici na rusko tržište su, kao i ranijih godina, bačkopalanački „Tarket”, sa učešćem u ukupnom izvozu od 21‚2 odsto i vršački „Hemofarm” sa udelom od 13,2 odsto.

Značajne izvozne poslove ove godine u Rusiji imaju fabrika „Goša” iz Smederev-ske Palanke, pirotski „Tigar” i još nekoliko preduzeća, među kojima je i Institut za kukuruz „Zemun Polje”, koji već godinama uspešno plasira visokokvalitetne hibride na rusko tržište.

Bez obzira na uspostavljene pravne okvire i međusobno dobre političke odnose, srpsko-rusku ekonomsku saradnju karakterišu sledeći odnosi: (1) ogroman i to-kom dužeg perioda stalnorastući trgovinski deficit Srbije u razmeni sa Rusijom; (2) međusobnu trgovinsku razmenu karakteriše asimetrija u strukturi razmene, gde sa ruske strane dominiraju energetske sirovine i derivati; (3) nisko učešće mašina i opreme, proizvoda koji spadaju u grupu visokih tehnologija, naročito na strani ponude Rusije; (4) Srbija je u uvozu gasa i nafte postala zavisna od ruskog izvoza; (5) tokovi kapitala – u oba smera – na relativno niskom su nivou, i (6) iako je Rusija zemlja iz koje Srbija najviše uvozi, i to energetske sirovine, interes Rusije za direktno ulaganje u privredu Srbije nije do sada bio tako veliki. Nai-me, u periodu od 2000. godine naovamo, Rusija je svake godine ulagala manje svote novca u privredu Srbije (ukupno 54,2 miliona USD u periodu 2000–2008. godine). Međutim, najveći godišnji priliv je bio upravo u prvih sedam meseci 2009. godine – 536 miliona USD. Rusija je, dakle, po obimu ulaganja u privredu Srbije izbila u ovoj godini na prvo mesto.9 Nakon posete predesednika Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva, Srbiji 20. oktrobra 2009. godine, i potpisanih tom prilikom više ugovora o međusobnoj saradnji dveju zemalja, očekuje se novi podsticaj za unapređenje ekonomske saradnje i porast izvoza Srbije na tržište Rusije. Očekuje se i novi finansijski aranžman koji će doprineti povećanju priliva ruskog kapitala u Srbiju.

8 Smrznuto voće je srpski izvozni adut na ruskom tržištu, tvrde neki analitičari.9 Podaci Narodne banke Srbije, dostupni na Internetu: http://www.nbs.rs/export/internet/latinica/80/80_2/platni_bilans/fdi_cash.xls


269

Privredna saradnja sa KinomPredsednik Republike Srbije sa resornim ministrima, boravio je od 20. do 25. avgusta 2009. u Kini, gde se sastao sa najvišim zvaničnicima ove zemlje i gde su se razmatrali svi aspekti bilateralne saradnje, sa, kako je tada rečeno, posebnim akcentom na ekonomska pitanja.

Inače, Srbija sa Kinom održava tradicionalno dobre prijateljske odnose. U novije vreme, dve zemlje produbljuju saradnju i, od ove godine, uspostavljaju strateš-ko partnerstvo u interesu obe države. U zajedničkoj izjavi, nakon sastanka dva predsednika, navodi se da su postigli široki konsenzus o daljem jačanju saradnje Srbije i Kine u raznim oblastima, kao i po medjunarodnim i regionalnim pitanji-ma od zajedničkog interesa.

Posebna pažnja je posvećena mogućnosti razvoja ekonomske saradnje, trgovin-ske razmene i investicija, a dve strane su se saglasile da će podržavati preduzeća dveju zemalja da ubrzaju saradnju u oblasti izgradnje mostova, elektrana, puteva i drugih infrastrukturnih projekata u Srbiji, kao i da će se aktivno zalagati da ojačaju saradnju preduzeća u prioritetnim oblastima, kao što su komunikacije, petrohemijska industrija, energetika, visoke i nove tehnologije, industrijska pro-izvodnja i prehrambena industrija.

U saopštenju Pres službe predsednika Republike, navodi se da je predsednik Tadić istakao da je uspostavljanjem tog partnerstva, Kina i formalno postala je-dan od četiri stuba spoljne politike Srbije. Treba reći i to, da su prilikom posete predesednika Tadića Kini, potpisana dva sporazuma – Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u infrastrukturnim projektima i Memomorandum o odobrenoj turističkoj destinaciji.

Srbija je predložila Kini da finansijski podrži i učestvuje u realizaciji nekoliko velikih infrastrukturnih projekata u našoj zemlji, od kojih su neki već dogovore-ni, a čija se ukupna vrednost procenjuje na milijardu evra. Pored izgradnje mosta preko Dunava između Zemuna i Borče, koji će sa 200 miliona dolara finansirati kineska Eksim banka, ponuđeni su i izgradnja slobodne trgovinske zone i nove luke na Dunavu, u kojima bi kineske kompanije koje se bave informacionom tehnologijom poslovale pod privilegovanim uslovima, zatim izgradnja obilazni-ce oko Kragujevca, tunela kroz Frušku goru, povezivanje Prokuplja i Šapca sa Koridorom 10, sufinansiranje radova na autoputu Beograd – Čačak i saradnja u petrohemijskoj i prehrambenoj industriji.

Srbija je u trgovinskoj razmeni sa Kinom u prvom polugodištu 2009. godine ima-la deficit od 563,7 miliona dolara jer je uvezena roba u vrednosti od 564,1 milion, a izvezena za svega 440.250 dolara. U 2008. godini, prema podacima Privredne komore Srbije, Kina je po vrednosti trgovinske razmene, u iznosu 1,8 milijardi


270

dolara, bila četvrti spoljnotrgovinski partner Srbije. Prošlogodišnji izvoz srpske privrede u tu zemlju iznosio je 2,2 miliona dolara, a uzvezena je roba u vrednosti od 1,8 milijardi dolara. Razmena sa Kinom poslednjih osam godina je u stalnom porastu.

Ove 2009.godine, iz Kine je uglavnom uvezena oprema za telefoniju, odeća i obuća, a iz Srbije su se na tom tržištu prodavali kalupi za gumu i plastične mase, aparati za telekomunikacije, sočiva za naočare i seme suncokreta za setvu. U Srbiji posluju dve velike kineske kompanije iz oblasti telekomunikacija – Huawei i ZTE, a u Kini nekoliko srpskih kompanija – East point, MCI, Hemofarm, Enter Azija, Jući.

Investicije iz Kine u Srbiji su skoro zanemarljive, tako da nisu ušle u zvanič-nu statistiku, a ulagano je uglavnom u trgovinu. Ustvari, u prvih sedam meseci 2009. godine, direktna ulaganja Kine u privredu Srbije iznosila su 969 hiljada USD (neto, u novcu).10

Jačanje ekonomske saradnje dve zemlje, kako beleži Privredna komora Srbije, moguće je u oblasti informacionih tehnologija, elektronike, automobilske indu-strije, telekomunikacija i infastrukture, kao i u tekstilnoj industriji, poljoprivedi i turizmu.

Saradnja sa IndijomIndija je zemlja koja tradicionalno gaji dobre prijateljske odnose sa Srbijom. Sa Indijom, Srbija ima odlične diplomatske odnose još od 1948. godine, gotovo od samog sticanja njene nezavisnosti (1947).

Pored odličnih političkih odnosa, u narednom periodu trebalo bi ostvariti i bo-lju privrednu saradnju. Dakle, Indija je podržala i podržava Rezoluciju 1244, a nedavno je u Generalnoj skupštini UN podržala inicijativu Srbije da se pitanje legalnosti nezavisnosti Kosova stavi pred Međunarodnih sud pravde u Hagu.

Između dveju zemalja na snazi je više od 20 bilateralnih ugovora i sporazuma. U 2008. godini stupili su na snagu: Trgovinski sporazum (9. januar 2008), Pro-gram saradnje u nauci i tehnologiji za period 2008–2010. (23. mart 2008), Ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja (23. septembar 2008).

Indija je značajne rezultate ostvarila u domenu znanja. U poslednjih 10 godina došlo je do procvata industrije zasnovane na znanju, zahvaljujući obrazovnom sistemu koji je svojevremno postavio prvi premijer Džavaharlal Nehru. Američ-

10 Podaci Narodne banke Srbije, dostupni na Internetu: http://www.nbs.rs/export/inter-net/latinica/80/80_2/platni_bilans/fdi_cash.xls


271

ke kompanije Intel, Majkrosoft i IBM danas zapošljavaju 100.000 građana Indije u centrima ove zemlje, koristeći usluge na daljinu. Prema rečima ambasadora Indije u Srbiji, Adžaja Svarupa (Ajay SWARUP), ova zemlja je mnogo postigla u razvoju kompjuterske tehnologije, a u novije vreme i u domenu biotehnologije. Nauka, tehnologija i kultura su područja u kome Srbija i Indija mogu računati na intenzivniju saradnju, o čemu svedoče nedavno potpisani sporazumi o naučnoj, tehnološkoj i kulturnoj saradnji. U izgledu je potpisivanje i Sporazuma o poljo-privrednoj saradnji.

„Mala i srednja preduzeća su važna za saradnju Srbije sa Indijom.” Ovo je 27. jula 2009. izjavio ambasador Indije, Adžaj Svarup, naglasivši da upravo ovaj sek-tor treba da ima vodeću ulogu u ekonomskim odnosima Srbije i Indije.

Indijski ambasador je ponudio srpskim preduzetnicima obuku na kratkim kur-sevima na kojima bi preuzeli znanja o uspesima Indije u oblasti malih i srednjih preduzeća. Nacionalna korporacija Indije je razvila oko 700 predloga projekata koje bi mogla primeniti u Srbiji. Ambasador Indije u Srbiji Adžaj Svarup izjavio je, isto tako, da su politički odnosi dve zemlje veoma jaki, ali da treba raditi na unapređenju ekonomske i trgovinske saradnje. Prema njegovim rečima, sektor malih i srednjih preduzeća (MSP) trebalo bi da ima vodeću ulogu u ekonom-skim odnosima Srbije i Indije. Svarup je na okruglom stolu „Put Indije – mala i srednja preduzeća” u Beogradu, kazao da srpska i indijska preduzeća mogu da sarađuju u oblasti poljoprivrede, proizvodnje hrane, informacione tehnologije, u farmaceutskoj industriji, industriji automobila i autodelova i proizvodnji name-štaja. Svarup je rekao da najveći broj proizvođača automobila u Indiji preuzima komponente za svoja vozila od malih i srednjih preduzeća, koja se specijalizuju za proizvodnju pojedinačnih autodelova.

Srbija i sa Indijom ima trgovinski deficit. Naime, uzoz iz Indije je u 2008. izno-sio 113,4 miliona USD, a izvoz Srbije u Indiju svega 15,9 miliona USD. Iz Indije Srbija uvozi: kafu, lekove, polietilen, sulfinoamide, kupro-nikl, sirovo srebro, predivo jednožično, seme susama, duvan nukleinske kiseline, delove za motore, seme suncokreta za setvu, prediva od poliestra u mešavini sa pamukom, traktore točkaše, automobile, bluze od pamuka. Izvoz Srbije u Indiju čini: beli lim, ma-šine za sortiranje, prosejavanje i separaciju; hladno valjane trake, kristali monti-rani piezo-električni, laserski diskovi, hidraulični motori, hidraulične pogonske mašine, rude i koncentrati ostalih metala, obrađeno bukovo drvo, jedinice za mašine za automatsku obradu podataka.

Prema rečima ambasadora Svarupa, srpska preduzeća bi u Indiji mogla da pla-siraju proizvode prehrambene industrije, posebno mesnih prerađevina. „Mi gra-dimo hiljade kilometara puta, potrebna je modernizacija naših luka, aerodroma, mostova, a to je nešto na čemu su vaše kompanije i ranije bile angažovane”, rekao


272

je on, napominjući da u ambasadi Indije u Beogradu sada postoji poslovni centar u kome privrednici koji žele da posluju sa Indijom mogu da nađu sve potrebne informacije. Indija je danas najveći proizvođač mleka na svetu i drugi po redu proizvođač žita, pirinča, voća i povrća.

Robna razmena sa BrazilomSavezna Republika Brazil je, isto tako, jedna od zemalja koje do sada nisu pri-znale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a brazilski ambasador u Beo-gradu Dante Koeljo de Lima izjavio je uoči obeležavanja Dana nezavisnosti ove zemlje (7. Septembar 2009) da Brazil podržava Srbiju po pitanju Kosova i izrazio želju za daljim jačanjem bilateralnih, posebno ekonomskih odnosa dve zemlje. „Brazil i Srbija istorijski imaju dobre odnose, među nama nema otvorenih pita-nja. Mi dobro sarađujemo i na bilateralnom i na multilateralnom planu.”

Brazil, dakle, podržava Rezoluciju 1244 po kojoj je Kosovo deo Srbije i inicija-tivu da se zatraži mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti nezavisnosti Kosova i Metohije. (Podršku Srbiji Brazil će iskazati učestvovanjem u usmenoj raspravi o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova pred Međuna-rodnim sudom pravde).

Međutim, trgovinska razmena izmedju dve zemlje iznosila je u 2008. godini 145 miliona dolara. Od toga 95 odsto je bio izvoz Brazila u Srbiju.

Ambasador Koeljo potencijal vidi u izvozu poljoprivrednih mašina i poljopri-vrednih proizvoda, posebno voća iz Srbije u Brazil. „Treba da razmišljamo i o bilateralnoj saradnji na trećim tržištima. I mi i Srbija imamo razvijenu gradje-vinsku industriju, i to je polje na kome bismo mogli da saradjujemo”, rekao je on. Jedno od mogućih polja saradnje je, po rečima ambasadora, i proizvodnja i izvoz mesa, odnosno jačanje srpskog izvoza u susedne zemlje putem zajedničkih poduhvata, napominjući „da se Srbija i Brazil spremaju da potpišu sporazum o saradnji u oblasti veterine”.

Brazil je veoma uspešan u razvoju alternativnih izvora energije, posebno u proi-zvodnji etanola iz šećerne trske, kao i razvoju biodizela. Prema rečima ambasa-dora Koelja, „danas 90 odsto novoproizvedenih automobila u Brazilu ima meha-nizam zahvaljujući kome može da koristi istovremeno i benzin i etanol. Srbija bi mogla možda da iskoriti i tu tehnologiju”.


273

Srpske izvozne performanse

Razlozi za siromašne srpske izvozne performanse na tržištima BRIK zemalja, mogli bi se sažeti u sledeće: (1) problem u ekonomskim vezama sa ovim zemlja-ma je u velikoj meri u tome što se one svode na robne odnose; trgovina uslugama je na niskom nivou, a drugi oblici privredne saradnje su opterećeni brojnim pro-blemima nastalim u periodu tranzicije srpske privrede; (2) glavna smetnja srpske izvozne ponude se nalazi u skromnoj količini proizvoda za izvoz, naročito po-ljoprivrednih i prehrambenih proizvoda kao i njihovoj slaboj konkurentnosti; (3) veliki je problem u siromašnim marketinškim aktivnostima srpskih kompanija; bez ulaganja mnogo rada i novca u propagandu i reklamu, gotovo je nemoguće ostvariti veći uspeh na ovim tržištima; (4) jedan od uzroka niskog prisustva srp-skih kompanija na tim tržištima jeste u predrasudama, oskudici u informacijama, pogrešnim iluzijama.

S druge strane, tržišta ovih zemalja su vrlo specifična, te se njima mora prilago-diti. Srbiji nedostaju: poznavanje tržišta i pristup visokokvalifikovanih stručnja-ka...

Kao što se iz prethodnih podataka vidi, Srbija ima izuzetno nisku pokrivenost uvoza izvozom. Razlozi siromaštva srpskih izvoznih performasi nalaze se u gru-pi problema koji su posledica i pratilac tranzicije u Srbiji.

Zaključak

Značaj grupacije BRIK za Srbiju i za unapređenje njenog izvoza je, bez sumnje, veliki. Srbija ima tradicionalno dobre političke odnose sa ovim zemljama i slične stavove po brojnim pitanjima. Sve one podržavaju suverenitet i teritorijalni in-tegritet Srbije po pitanju Kosova i Metohije i voljne su da se i ekonomski odnosi podižu na viši nivo. Iako je izvoz Srbije na ova tržišta skroman, šanse za njegovo unapređenje su velike, osobito kada se ima u vidu da je, uzevši zajedno, na tom tržištu od 2,8 milijarde potrošača. Da li će Srbija iskoristiti postojeće šanse to zavisi od nje same.

Imajući u vidu sve napred rečeno, Srbija bi trebalo ozbiljnije da se bavi izučava-njem tržišta BRIK zemalja; da izgradi odgovarajuću strategiju povećanja izvo-za na tržišta ovih zemalja; da utvrdi mere za njenu implementaciju i da pojača propagandnu aktivnost. Uz to, pored povećanja ponude roba na BRIK tržišta, trebalo bi kreirati nove aranžmane. Zainteresovanost srpske strane ne treba da bude ograničena samo na velike gradove ovih zemalja. Jer, u njima vlada oštra konkurencija, s kojom srpska strana ne može da se „nosi”. Srbija treba da obrati pažnju na regione u unutrašnjosti pomenutih zemalja, naročito gde može biti kon-


274

kurentna u trgovini poljoprivrednih proizvoda. Jedan od uslova za ostvarivanje ovih ciljeva, tj. za povećanje izvoza na BRIK tržišta tiče se spremnosti banaka da podrže učvršćenje ekonomske saradnje Srbije sa BRIK zemljama, prevashodno kreditima koji bi imali ogroman značaj.

Prema tome, izlaz iz sadašnje nepovoljne situacije moguće je naći samo pokla-njanjem veće društvene pažnje prostranim tržištima BRIK zemalja. Takva pa-žnja bi, može se slobodno reći, nametala potrebu srpske strane da se dalje ospo-sobi kako bi mogla da izdrži cenovnu i necenovnu konkurentnost na pomenutim tržištima.

Korišćena literatura

„Brazil, Russia, India and China form bloc to challenge US dominance”, The Times, June 17, 2009. http://www.timesonline.co.uk/tol/news/world/us_and_americas/article6514737.ece

„BRICs and investor strategy”, Financial Times, November 6, 2006.

CIA World Factbook 2008.

O‘Neill, J. (2001), „Dreaming with BRICs: The Path to 2050 ”, Global Economics Paper No. 99.

Purić, M. (2008), „Istorija i perspektive BRIK-a”, Ekonomska politika. http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/brik-u-2009.html

Schwab, K. (2009), The Global Competitiveness Report 2009-2010, World Eco-nomic Forum, Geneva.

„The N-11: More Than an Acronym” - Goldman Sachs study of N11 nations, Global Economics Paper No: 153, March 28, 2007.

Zsuzsa, L.(2004), „Hungarian – Russian Trade and Investment Relations – Pro-blems and Prospects with Special Regard to Hungarian Accession to the EU”, Россия и страны ЦВЕ: вновь открывая рынки друг друга, Российская академия наук, Москва.

275

Mr Vladimir Mićić

zNAčAJ STRANIH INVESTICIJA zA PREVAzILAŽENJE KRIzE U INDUSTRIJI SRBIJE

Uvod

Proces tranzicije i restrukturiranja industrije ka otvorenoj tržišnoj ekonomiji, obeležen je neoliberalnim konceptom reformi i potpuno pogrešnom strategijom njenog razvoja. U periodu od 2001. do 2008. godine, stope rasta BDP privrede Srbije su bile relativno visoke, što se ne može reći i za industriju, koja je ima-la stope rasta oko 2%. Tranzicioni koncept razvoja privrede Srbije, temeljen na visokom uvozu, rastu spoljne zaduženosti i neefikasnoj privatizaciji, znatno je izmenio privrednu strukturu. Učešće industrije palo je ispod 20% ukupnog BDP. Dinamičan rast su zabeležile delatnosti saobraćaja, trgovine, finansijskih usluga i osiguranja. Nepostojanje jedne visoko konkurentne i izvozno orijentisane indu-strije, praktično je zaustavilo njen razvoj i dovelo do dalje devastacije. Problemi se još više ispoljavaju globalnom ekonomskom krizom i njenim reperkusijama na industruju Srbije.

U uslovima globalizacije, strane direktne investicije (SDI) imaju poseban značaj za sve tranzicione i zemlje u razvoju. One veoma povoljno utiču na ukupan am-bijent, stvarajući neophodne pretpostavke za brži i dugoročno održivi privredni i industrijski razvoj zemlje. U zemlju domaćina, SDI donose materijalne i ne-materijalne resurse, direktne kao i indirektne koristi koje se realizuju putem eksternih efekata. Dolaskom vodećih multinacionalnih kompanija i prilivom SDI obezbeđuje se kapital, povećava zaposlenost, utiče se na rast konkurentno-sti, produktivnosti i efikasnosti, povećava se konkurencija i kvalitet proizvoda, poboljšava se spoljnotrgovinski bilans kroz rast izvoza, transferišu se savremene tehnologije, bolji menadžment, marketing, organizaciona znanja, obuka radne snage, utiče se na poboljšanje infrastrukture i sistem obrazovanja, podiže se ži-votni standard, i sl.

Sektorska atraktivnost za priliv SDI je veoma različita. Na svetskom nivou uslu-ge su najatraktivnije, dok je primarni sektor najmanje interesantan za strane di-rektne investitore. U industriji za plasman SDI trenutno su vrlo atraktivni njeni

Mr Vladimir Mićić

276

najpropulzivniji segmenti: mašinska, elektronska, hemijska, farmaceutska indu-strija, automobilska, industrija hrane i pića i eksploatacija i distribucija nafte i gasa.

U periodu 2001–2008. godine, u Srbiji su ukupne neto SDI iznosile 13,7 mlrd. dolara, dok je najviši nivo ostvaren u 2006. godini, 4,3 mlrd. dolara. U istom periodu, u sektor i pojedine delatnosti industrije, ukupne neto SDI iznosile su 2,7 mlrd. dolara.

Osnovni cilj ovog rada je da ukaže na činjenicu da decenijske probleme srpske industrije, na koje su se nadovezali negativni efekti globalne krize, nije moguće efikasno rešavati bez intenziviranja priliva SDI. Uspostavljanje povoljnijih poli-tičkih, makroekonomskih i pravnih okvira za priliv SDI predstavlja neophodan uslov za razvoj industrije i reintegraciju u svetske privredne tokove. Posebna pažnja mora biti usmerena na izvozno orjentisane SDI, pa stoga i koordinaciju strategije izvozne orjentacije industrije sa strategijom privlačenja SDI, promoci-onom investicionom i aktivnom industrijskom politikom.

Rad je podeljen u tri celine: u prvoj se analizira stanje i karakteristike srpske in-dustrije u periodu posle 2001. godine, zatim sledi analiza priliva SDI u privredu i industriju Srbije. U trećoj celini se analiziraju problemi vezani za veći priliv SDI u industriju i pretpostavke i moguće mere za njihovo otklanjanje u uslovima krize i narednom periodu.

1. Industrija Srbije u periodu 2000–2009.

Od 2001. godine počinje i intezivira se realan proces tranzicije privrede i in-dustrije Srbije ka otvorenoj tržišnoj ekonomiji. Pored činjenice i iskustva da je industrija bila ključni faktor brzog privrednog razvoja u dužem periodu, u ovoj fazi tranzicije primenjen je potpuno pogrešan koncept i strategija njenog razvo-ja. Umesto temeljitog procesa restrukturiranja i obnove industrije, krenulo se u suprotnom pravcu. Sektor usluga je dobio dominantno mesto, što je neprimereno etapi razvoja u kojoj se privreda i industrija nalaze. Ovo je posledica prihvatanja novog tranzicionog koncepta reformi (liberalizacije, deregulacije i privatizacije), koji je praktično zaustavio razvoj industrije. Prihvatanjem neoliberalnog pravila vođenja ekonomske politike, zanemareno je stanje i položaj industrije koji su posledica poznatih društvenih i ekonomskih događaja tokom poslednje decenije 20. veka.

Stope rasta industrije u periodu 2001–2008. godina karakterisala je izrazita ne-stabilnost i visoke oscilacije. Prosečna stopa rasta industrije iznosila je 2,06%, i kretala se znatno ispod stope rasta privrede koja je prosečno rasla 5,8% (tabela 1).

Značaj stranih investicija za prevazilaženje krize u industriji Srbije

277

Fizički obim industrijske proizvodnje u 2008. u odnosu na 2001. godinu povećan je za 15,9%.1

Tabela 1: Stopa rasta BDP u privredi i industriji Srbije 2001–2008. godineGodina 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.Privreda 5,1 4,5 2,4 9,3 6,5 5,8 7,5 5,4Industrija 0,1 1,7 -2,7 7,1 0,8 4,7 3,7 1,1

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008, Republički zavod za statistiku

U drugoj polovini 2008. godine, globalna ekonomsko-finansijska kriza dovela je do niza negativnih uticaja u finansijskom i realnom sektoru privrede. Da je u pitanju teška ekonomska kriza privrede Srbije postalo je mnogo vidljivije u prva dva kvartala 2009. godine, kada su privreda, a posebno industrija zapale u dubo-ku recesiju. Pad ukupne privredne aktivnosti je 4,1%, a industrijske proizvodnje čak 16,2% u odnosu na isti period 2008. godine.2

Političari i kreatori ekonomske politike uvereni su da je domaća recesija posledi-ca globalne krize i uveravaju javnost da država permanentno „preduzima mere za oživljavanje proizvodnje”. Ipak, koreni krize u industriji Srbije imaju malo veze sa korenima svetske finansijske krize, pa bi stoga, i mere na ublažavanju i prevazilaženju krize morale da budu suštinski drugačije.

U ovom periodu, rast BDP privrede bio je zasnovan na rastu domaće tražnje (visoko učešće lične i državne potrošnje), rastu fiskalnog i spoljnotrgovinskog de-ficita, visokom nivou inflacije, prilivu stranog kapitala po nizu osnova i visokoj spoljnoj zaduženosti. U nedovoljnoj meri se rast BDP zasnivao na unapređenju konkurentnosti, produktivnosti i inovativnosti, rastu izvoza, štednje i investici-ja, kao najbitinijim faktorima na strani ponude. Sektorski posmatrano, najveći deo rasta BDP privrede posle 2001. godine, poticao je iz saobraćaja, telekomuni-kacija, trgovine, osiguranja i finansijskog posredovanja. Dinamičan razvoj ovih delatnosti je obezbeđen visokim uvozom (56,8 mlrd. evra u periodu 2004–2008. godine)3. Mora se napomenuti da ovakav koncept razvoja u Srbiji može izazvati najmanje dva veoma krupna problema: prvo, on nije dugoročno održiv jer pre-sudno zavisi od priliva stranih sredstava plaćanja, i drugo, on ozbiljno limitira razvoj domaćeg realnog sektora proizvodnje4.

1 Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 245-252.2 Kvartalni bruto domaći proizvod, u stalnim cenama 2002. godine – drugi kvartal

2009, str. 1.3 Platni bilans – uvoz robe, 2009.4 Savić, 2008.

Mr Vladimir Mićić

278

Bitna karakteristika je i promena privredne strukture smanjenjem učešća indu-strije u BDP na oko 20% u 2008. godini (1990. godine iznosio je 44,4%)5.

Industrijska proizvodnja u 2008. godini bila je na nivou od 50,7% u odnosu na 1990. godinu6. Neka od navedenih obeležja i strukturnih promena7 ukazuju na proces deindustrijalizacije. Ipak, ne može se reći da je opadanje industrije u ge-nerisanju BDP posledica procesa deindustrijalizacije karakteristične za razvijene zemlje, već duboke krize industrijskog razvoja i negativnih tendencija u indu-strijskom sektoru.

Tabela 2: Struktura BDP SrbijeSektori 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007.Poljoprivreda, lov, šum. vod. i ribarstvo

15,5 14,3 12,9 14,2 11,3 10,7 9,6

Industrija 24,8 23,1 21,7 21,4 17,7 17,6 17,8Građevinarstvo 3,7 3,3 3,5 3,43 2,9 2,9 3,1Trgovina na veliko i malo 7,0 7,7 8,4 9,0 9,3 9,7 11,2Saobraćaj, skladištenje i veze

7,9 7,7 8,3 8,8 9,1 11,1 12,8

Finansijsko posredovanje 5,5 5,9 6,2 6,3 5,7 6,3 6,7Ostale delatnosti 22,5 21,9 21,8 19,7 27,8 26,4 22,6Bruto dodata vrednost 86,9 83,9 82,8 82,8 83,8 84,7 83,8Porezi – subvencije na proiz.

13,1 16,1 17,2 17,2 16,2 15,3 16,2

Bruto domaći proizvod 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2008, Republički zavod za statistiku

Ovakvo stanje i tendencije u industriji, suprotne su konceptu razvoja koji prime-njuju vodeće zemlje u tranziciji (Slovenija, Poljska, Češka, Mađarska i Slovačka.

5 Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 245–252.6 Isto, str. 245–252.7 Pored ovih, bitne strukturne promene u industriji Srbije u periodu 2000–2008. godi-

ne su: 1) struktura industrije je izmenjena (vađenja ruda i kamena 6%; prerađivačka industrija 75,8% i proizvodnja i distribucija električne energije, vode i gasa 18,2%) i tempo rasta dominantno zavisi od prerađivačke industrije; 2) u strukturi industrijske proizvodnje najviše učestvuju: prehrambeni proizvodi, metalski kompleks, hemijska industrija, energetika, guma i plastika; 3) industrija je u formiranju ukupne bruto dodate vrednosti smanjila svoje učešće sa 24,8% u 2001. na 20,4% u 2007. godini; 4) učešće zaposlenih industrijskih radnika u ukupnom broju zaposlenih je 27,2%; 5) prosečna stopa rasta produktivnosti rada u industriji 9,8%; 6) učešće investicija u industriju se povećalo sa 25,4% na 27,2%; 7) jedinični troškovi rada se smanjuju, i 8) cene industrijskih proizvoda su povećane 2,2 puta, odnosno 11,8% prosečno godiš-nje.


279

U tim zemljama ona ima veliki značaj u razvoju, tako da se njeno učešće zadr-žalo na visokom nivou (između 25–30 % u BDP) sa jako visokim stopama rasta i bez značajnijih oscilacija do 2008. godine (Češka 6% i Slovačka 6,4%).8

Ovakvim kretanjima u industriji svakako je najviše doprinelo to što je i pored nekih pozitivnih rezultata i uspeha u privatizaciji, ovaj proces dobar deo indu-strijskih preduzeća stavio u težak položaj lošim modelom i sprovedenom priva-tizacijom. U periodu 2001–2009. godine od privatizacije je ostvareno 2,88 mlrd. evra prihoda i obezbeđeno 1,38 mlrd. evra za investicije9. Ova sredstva nisu adekvatno usmeravana u investicije, kreditiranje razvojnih i izvoznih projekata industrije i restrukturiranje i revitalizaciju nosilaca industrijskog razvoja u pret-hodnom periodu. Između ostalog, olako je izvršena privatizacija preduzeća od nacionalne važnosti i interesa, ili privatizacije koje u sebi nose razvojne efekte kako na kupljeno preduzeće, tako i na celu industriju, kao što je to bio slučaj sa „Zastava automobilima”.

Ostvareni početni pozitivni rezultati u sprovođenju strukturnih reformi industri-je, ispoljeni su kroz rastući uticaj privatnog i sektora MSP, posebno u privatizo-vanom delu prerađivačke industrije. Međutim, u 2007. i 2008. godini usporen je proces strukturnih promena jer je izostalo značajnije poboljšanje poslovnog ambijenta, nisu sprovođene temeljne reforme koje bi apsorbovale ili ublažile ne-gativne posledice tranzicionog procesa, a naručito je došlo do prelivanja nega-tivnih posledica globalne ekonomske krize. Osnovni strukturni problemi su u dominantnosti tradicionalne industrijske proizvodnje, visokoj zastupljenosti tzv. prljavih industrija, niskom nivou tehničko-tehnološke opremljenosti, niskom ste-penu konkurentnosti i nepovoljnom izvoznom asortimanu.

Industrija Srbije nedovoljno je izvozno orjentisana i visoke je uvozne zavisno-sti, što je jedan od najznačajnijih faktora ogromnog spoljnotrgovinskog deficita. Struktura postojeće ponude industrije kao i raspoloživost resursa, nije odgova-rajuća za nastup na stranim tržištima. Osnovu izvoza u najvećem delu čine proi-zvodi bazirani na sirovinama, radu i kapitalu, a relativno nizak je udeo zasnovan na visokoj tehnologiji i znanju. Struktura izvoza iz prerađivačke industrije po-kazuje da najmanje učestvuju visokotehnološke grane (7,2%), srednjetehnološke imaju najveće učešće (52,4%), a niskotehnološke (40,4%).10

8 Savić, 2008. 9 Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, str. 27.10 Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, (2009), str.22.

Mr Vladimir Mićić

280

2. Priliv SDI u privredu i industriju

Oporavak srpske privrede posle 2001. godine je bio, između ostalog, bio i posle-dica rasta ukupne investicione aktivnosti, uključujući i SDI. Nažalost, godišnji priliv SDI u Srbiju u periodu 2001–2008. godina, izuzev u 2006. godini, bio je dosta skroman, zahvaljujući pre svega privatizaciji Mobtela od oko 1.9 mlrd. do-lara. Ukupan priliv u ovom periodu iznosio je 13,7 mlrd. dolara (tabela 3). Veći deo SDI se odnosio na kupovinu dela domaćih državnih i društvenih preduzeća i kupovinu i/ili osnivanje banaka u procesu tenderske i aukcijske privatizacije.

Jedna od najtežih posledica ekonomske krize u Srbiji jeste pad priliva SDI. U datim okolnostima investitori postaju konzervativniji i odustaju od ulaganja u tr-žišta u razvoju, maksimalno izbegavajući svaki rizik. U 2008. godini priliv invet-sicija iznosio je 2,7 mlrd. dolara, a u 2009. godini, do sada 1.211 mlrd. dolara.

U poređenju sa najuspešnijim zemaljama u tranziciji, priliv SDI u Srbiju znatno zaostaje. Jedino je viši u odnosu na Sloveniju, isključivo zbog slovenačkog kon-cepta razvoja, u kome SDI nemaju zapaženo mesto. Prosečan godišnji priliv SDI u periodu 2001–2008. godina u Srbiji je iznosio skoro 1,7 mlrd. dolara, dok je u isto vreme u Poljsku pristizalo 7,4 mlrd. dolara, Češku 5,6 mlrd. dolara, Ma-đarsku 3 mlrd. dolara i Slovačku 2,2 mlrd. dolara. Slično je bilo i sa prosečnim prilivom SDI per capita, pa je u naznačenom periodu u Srbiji bio drastično niži u odnosu na Mađarsku (5,5 puta), Češku (3,2 puta), Slovačku (2,4 puta) i Poljsku (2,4 puta).11

Tabela 3: Strana direktna ulaganja u Srbiju 2001–2008. godine (mil. dolara)

Godina 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.2001-2008.

Privreda 165 475 1.365 966 1.550 4.264 2.195 2.717 13.697Industrija - - - 301 251 999 537 610 2.698Izvor: Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, (2009), Republički zavod za razvoj, Beograd i NBS

U ovom periodu priliv SDI u industrijski sektor bio je skroman i iznosio je oko 2,7 mlrd. dolara ili 19,7% ukupnih SDI (zemlje centralne i istočne Evrope 42%). Najveći deo ovog iznosa investiran je u profitabilne industrijske delatnosti – ce-mentare, industriju duvana, pivare, grupacije prehrambene industrije (tabela 4). U prva dva kvartala 2009. godine priliv SDI u industriju je 531,5 miliona dolara. U budućnosti treba očekivati pad priliva SDI po osnovu velikih privatizacija.

11 Begović et al. (2008), str. 35.


281

Tabela 4: Najveće SDI u industriju Srbije: 2002–2009. g.

Kompanija Zemlja Sektor Vrsta uslugeIznos(mil.

dolara)Gazprom Neft – NIS

RusijaNaftna industrija

Privatizacija 14,9

Philip Morris – DIN SADDuvanska industrija

Privatizacija 916

Stadt NemačkaFarmaceutska industrija

Tržište kapitala 712

Interbrew – Apatinska pivara

BelgijaPrehrambena industrija


Lukoil – Beopetrol RusijaNaftna industrija

Privatizacija 315

Holcim – Novi Popovac

Švajcarska Cement Privatizacija 255

Carisberg - Pivara Čelarevo

DanskaPrehrambena industrija


U. S. Steel – Sartid SADPrerada lima i čelika

Brownfield 225

Coca Cola SADBezalkoholna pića


Droga Kolinska Grand prom.

Slovenija Industrija Greenfield 152

Izvor: Strong FDI, http://www.siepa.sr.gov.yu/site/en/home/1/investing_in_serbia/strong_ fdi_ fi-gures.

Strukturne promene i privatizacija morale su imati ključnu ulogu u većem pri-vlačenju SDI u cilju tehnološke modernizacije i porasta izvoza industrije. Privla-čenje SDI je veoma važno, ali je takođe važna i njihova struktura. Istraživanja su pokazala da greenfield investicije mnogo snažnije utiču na privredni rast, da podstiču nove domaće investicije i da samo one utiču na rast zaposlenosti. Udeo tih investicija je mali i one se uglavnom odnose na trgovinu i nekretnine. Pored greenfield i brownfield investicija, i zajednička ulaganja su skoro u potpunosti izostala ili su jako skromna u industriji.

Najznačajniji neto strani investitori u periodu 2002–2007. godina su: Austrija (1.66 mlrd. dolara), Norveška (1.55 mlrd. dolara), Grčka (1.45 mlrd. dolara), Ne-mačka (1.36 mlrd. dolara), Holandija (476 mil. dolara), Slovenija (439 mil. dolara), Francuska (413. mil. dolara), Luksemburg (374. mil. dolara), Mađarska (311. mil. dolara), i Velika Britanija (273. mil. dolara). U 2008. godini najveći invetsitori su: Holandija (510 mil. dolara), Italija (486 mil. dolara), Austrija (476 mil. dolara), Hr-

Mr Vladimir Mićić

282

vatska (143 mil. dolara), Švajcarska (122 mil. dolara), Slovenija (112 mil. dolara), i Nemačka (89 mil. dolara).12

Zabrinutost u vezi sa prilivom SDI, međutim, ipak postoji, zbog toga što su inve-sticije ulazile uglavnom u sektor nerazmenljivih dobara (bankarstvo, osiguranje, telekomunikacije, nekretnine i trgovinu na malo). Za dalji razvoj najznačajnije su investicije koje podstiču produktivnost i tehnološki napredak, naročito u sektoru razmenljivih industrijskih dobara, pošto oni podstiču konkurentnost i izvoz.

Ovde se može postaviti pitanje, da li je u industriji Srbije u uslovima recesije moguće oživljavanje proizvodnje, i kakva je uloga SDI u tome. Prema praksi pojedinih zemalja u okruženju i svetu, moguće je, ali su za to potrebne neke pret-postavke. Industriji i privredi je preko potreban kapital u obliku SDI. Poslovne banke nisu u stanju da preko svojih inostranih centrala obezbede dovoljno kapi-tala u obliku kredita.13

3. Pretpostavke većeg priliva SDI u industriju

Najveći problem još uvek predstavlja veoma nesigurno i rizično tržište. To je ra-zlog za puno konfuzije u poslovnom okruženju i zahteva obezbeđenje stabilnog i dugoročno održivog društveno-ekonomskog sistema. Kada su u pitanju SDI, često je važnija percepcija stranih investitora, nego realan efekat. Strani ulagači, odnosno TNK, pre svega očekuju izvesnost i stabilnost za svoj uloženi kapi-tal. Čak ni stvaranje veoma podsticajnog ambijenta neće automatski garantovati visok priliv SDI. I najmanja sumnja u postojanost donetih mera, odnosno bilo koja vrsta nesigurnosti i neizvesnosti, može strane investitore uputiti u drugu zemlju.

Pored stabilnosti, treba obezbediti i predvidljivost, koja ne zavisi samo od vla-dinih strategija, već i od načina na koji se zakoni sprovode. Efikasnija admini-stracija i manje komplikovane procedure bi znatno unapredile uslove poslovanja. Osnivanje preduzeća i razvoj poslovanja je još uvek skopčano sa dugotrajnim i komplikovanim procedurama (7 različitih procedura). Deklarativna zalaganja o „giljotini zakona” kada je u pitanju osnivanje preduzeća i razvoj poslovanja, tre-ba sprovesti u praksi, i time uvažiti preporuke Saveta stranih investitora14.

12 Isto, str. 148.13 U toku 2009. godine, novac u obliku kredita mnogo više koristi država kako bi pokri-

la budžetski deficit, nego industrijska preduzeća. 14 Bela knjiga 2008 – Predlozi za poboljšanje poslovnog okruženja u Srbiji, (2008),

str.9


283

Postojeći zakoni su neefikasni, ali nedostaje i mnoštvo potrebnih zakona, po-gotovo u kompleksnom poreskom sistemu. Potrebno je povećati napore u vezi sa zaštitom vlasničkih i autorskih prava, zaštitom konkurencije i restitucijom imovine.

Takođe, veliki probelem naše privrede i industrije je pitanje efikasnosti ulaganja. Samo po osnovu neto spoljnog zaduživanja, neto tekućih transfera, SDI, portfo-lio i drugih investicija, od 2001. godine prispelo je preko 62 mlrd. dolara, a efekti iskazani kroz stope rasta su skromni.

Stvaranje atraktivnog poslovnog ambijenta za priliv SDI i savremene tehnike i tehnologije, može obezbediti mogućnost za efikasan i održiv razvoj naše indu-strije u narednom periodu. To podrazumeva obezbeđenje stabilnih makroeko-nomskih uslova poslovanja, brži nastavak ekonomskih reformi, završetak priva-tizacije, svođenje javne potrošnje na razumnu meru, unapređenje preduzetništva, inovacija i produktivnosti rada, otklanjanje posledica globalne ekonomsko-finan-sijske krize, što će povoljno delovati i na konkurentnost industrijskih proizvoda.

Kao nosioci SDI, transnacionalne kompanije unapred definišu ključne parametre u okviru kojih kreatori nacionalnih industrijskih politika treba da privlačenjem SDI izvuku najveće koristi od savremenih tehnologija. Iz tih razloga, nužno je da naša država preduzme veoma sofisticirane i aktivne mere industrijske (eko-nomske) politike za njihovo privlačenje, što praktično znači da uvek treba biti za korak ispred konkurentskih zemalja. SDI se koncentrišu na one zemlje koje u potpunosti mogu da obezbede ono što se od njih i očekuje. Jedan od osnovnih za-dataka industrijske politike jeste stvaranje atraktivnog ambijenta za povećan pri-liv SDI, a to podrazumeva najmanje tri pravca delovanja: prvo, u daljem procesu privatizacije izvršiti selekciju određenih preduzeća iz grana koje su same po sebi atraktivne za priliv SDI; drugo, obezbediti njihovo suštinsko restrukturiranje, i treće, uspostaviti sofisticirane investicione promocione politike.

Dobro formulisane i efikasne investicione promocione politike su postale ključ-ni faktor privlačenja SDI putem15: (1) prilagođavanja domaćeg tržišta politikama zemalja iz kojih se očekuje najveći priliv SDI; (2) stvaranja nacionalne promo-cione agencije sa ciljem snažnog privlačenja SDI „obradom tržišta” zemalja iz kojih se očekuje značajan priliv SDI, i (3) najnovije treće generacije investicionih promocionih politika koje se zasnivaju na specifičnim aktivnostima na nivou industrijskih klastera.

Pored navedenih politika, kao konkretne mere treba da budu sledeće: (1) sma-njivanje političkog rizika; (2) poboljšanje poslovnog okruženja; (3) sprovođenje infrastrukturnih i regulatornih reformi, koje obezbeđuju unapređenje i razvoj 15 Savić (2007), str. 44.

Mr Vladimir Mićić

284

javne i zakonodavne infrastrukture, obezbeđenje efikasnog mehanizma za njiho-vo sprovođenje (podsticajni poreski propisi, propisi o komercijalnom i finansij-skom poslovanju); (4) unapređenje rada i kativnosti Agencije za promociju izvo-za i stranih direktnih investicija (SIEPA), čiji osnovni zadatak treba da bude promocija najuspešnijih svetskih iskustava u privlačenju SDI; (5) unapređenje mehanizma javnih nabavki; (6) bitno poboljšanje transparentnosti donošenja od-luka i efikasnosti postupka za početak poslovanja (pri registraciji, zapošljavanju, izvozu, repatrijaciji profita); (7) smanjenje „birokratije” i efikasna borba protiv korupcije; (8) obezbeđenje neophodnih uslova primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i od strane EU; (9) što brže obezbeđivanje statusa zemlje-kandi-data za članstvo u EU.

Zaključak

Period posle 2000. godine nije iskorišćen za stvaranje konkurentne i izvozno orjentisane industrije, na način kojim bi se obezbedio njen konstantan, visok i održiv rast. Srbija je u ovom periodu praktično zapostavila njen razvoj. Reforme i restrukturiranje industrije su bili sporiji nego što je to bilo neophodno. Umesto oporavka i dinamičnog razvoja, industrija je ušla u najkritičniju fazu dosadašnjeg razvoja. U 2009. godini, izemeđu ostalog, i usled posledica globalne krize, ona se našla u recesiji sa padom proizvodnje od 16,2%.

Osim što zaostaje u odnosu na najrazvijenije zemlje u tranziciji, priliv SDI u Srbi-ju nije ni blizu nivoa koji obezbeđuje dinamičan razvoj srpske industrije. I pored stalnih reformi i popravljanja ambijenta za priliv SDI, strani investitori još uvek veoma oprezno i retko ulažu u industriju. U uslovima negativnih efekata global-ne krize i pada pivredne i industrijske aktivnosti u Srbiji, privlačenje SDI mora imati veoma istaknuto mesto. One se moraju razumeti kao deo ukupne buduće razvojne strategije Srbije.

Da bi se savladala dugogodišnja kriza i ozbiljno zaostajanje Srbije, neophod-no je da godišnji priliv SDI bude najmanje između tri i četiri milijarde dolara. Za priliv nove tehnologije, povećanje produktivnosti, rast industrijskog izvoza i konkurentnosti, otvaranje novih radnih mesta, i rast BDP, neophodna je prome-na strukture SDI u korist greenfield i brounfield investicija. Tako postavljen cilj može doprineti kreiranju konkurentskih prednosti srpskoj industriji u utakmici za privlačenje SDI.

Realizacija ovakvih ciljeva i zadataka zahteva i dalje poboljšanje poslovnog am-bijenta, uz uvažavanje stavova i mišljenja postojećih direktnih investitora. Jako je bitan završetak započetih i sprovođenje infrastrukturnih i regulatornih reformi, poboljšanje transparentnosti donošenja odluka i efikasnosti postupka za početak


285

poslovanja i osnivanja novih preduzeća. U poboljšanju ukupne klime za dolazak SDI, zapaženo mesto ima unapređenje rada SIEPA. Ključ uspeha u privlačenj SDI su jake domaće firme i dobro odmerene i efikasne promocione investicio-ne politike i aktivna industrijska politika. Takođe, Srbija što pre mora nastaviti evropski put, jer će to biti najbolji način za smanjenje visokog političkog rizika.

Rezime: Ukupan priliv stranih direktnih investicija u privredu i industriju Sr-bije u periodu 2001–2008. godine bio je jako skroman. On se uglavnom vezi-vao za prodaju preduzeća u procesu privatizacije, dok su greenfield, brownfield investicije i zajednička ulaganja skoro u potpunosti izostala. Srbija po visini priliva SDI per capita, znatno zaostaje u odnosu na druge zemlje u tranziciji, kod kojih one imaju istaknuto mesto u obezbeđenju potrebnog kapitala za indu-strijski razvoj. Savremeni proces globalizacije prisiljava zemlje da, ukoliko same ne raspolažu međunarodno konkurentnim industrijama, stvore privrednu klimu koja će ih privući.

Osnovni cilj ovog rada je da ukaže na činjenicu da decenijske probleme srp-ske industrije, posebno pojačane prelivanjem negativnih efekata globalne krize, nije moguće efikasno rešavati bez intenziviranja priliva stranih investicija. Us-postavljanje povoljnijih političkih, makroekonomskih i pravnih okvira za priliv SDI, predstavlja neophodan uslov za razvoj industrije i reintegraciju u svetske privredne tokove. Strukturne promene i reforme moraju imati ključnu ulogu u većem privlačenju stranih ulaganja. Posebna pažnja mora biti usmerena na izvozno orjentisane SDI, pa stoga i koordinaciju strategije izvozne orjentacije in-dustrije sa strategijom privlačenja SDI, promocionom investicionom i aktivnom industrijskom politikom.

Ključne reči: strane direktne investicije, industrija, globalna ekonomsko-fi-nansijska kriza, izvozno orjentisana strategija razvoja.

Literatura:

1. Bela knjiga 2008 – Predlozi za poboljšanje poslovnog okruženja u Srbiji (2008), Savet stranih investitora, Beograd.

2. Begović, B. et al. (2008), Grinfild strane direktne investicije u Srbiji, CLDS, Beograd.

3. Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, (2009), Republički zavod za razvoj, Beograd.

Mr Vladimir Mićić

286

4. Kvartalni bruto domaći proizvod, u stalnim cenama 2002. godine – drugi kvartal 2009, Republički zavod za statistiku, Beograd.

5. Platni bilans – uvoz robe (2009), Narodna banka Srbije, Beograd.

6. Savić, Lj. (2007), Ekonomika industrije, CID, Ekonomski fakultet, Beograd.

7. Savić, Lj. (2008), Collapse of the serbian industrialization - message for the future, referat International Conference „Contemporary Challenges of The-ory and Practice in Economics” – Economic Policy and the Development of Serbia, Ekonomski fakultet, Beograd.

8. Statistički godišnjak Srbije 2008, (2008), RZS, Beograd.

9. Strong FDI, http://www.siepa.sr.gov.yu/site/en/home/1/investing_in_serbia/strong_ fdi_ figures.

287

Prof. dr Miroslav Raičević

O UzROCIMA TRANSFORMACIJE CILJEVA NOVE EKONOMSKE DIPLOMATIJE

Uvod

Ekonomska kriza, snažno utičući na stanje velikog broja nacionalnih ekonomija, ubrzava promene u ranije uspostavljenoj matrici odnosa u svetskoj privredi. U političkom i ekonomskom smislu, ova kretanja uzrokuju uspostavljanje novog odnosa snaga u svetu i formiranje nove globalne ekonomske arhitekture. Nad ovim procesom prednjače promene u sferi međunarodnog poslovanja. One su, u ovom periodu manje vidljive, ali ne manje značajne za stratešku orijentaciju izvozno-orijentisanih preduzeća i za efikasno i prilagodljivo delovanje u oblasti ekonomske diplomatije.

Ekonomska kriza izmeniće i poslovnu mapu sveta: mnoge ranije poznate kompa-nije više neće postojati, biće preuzete ili će ostvarivati rezultate na mnogo nižem nivou nego što su to ostvarivale u periodu pre ekonomske krize. Nedavno je pre-stala da postoji jedna od nemačkih poslovnih imperija (Quelle) koja je doživela poslovni sunovrat posle 82 godine postojanja i dobijenog kredita od 50 miliona evra za prevazilaženje problema ove kompanije. Takozvanoj izdaji javnog pove-renja mogu se priključiti i američke korporacije: Enron, Adelphia, Global Cro-ssing, Tyco, HealthSouth, Sunbeam, Worldcom, Waste Management, ImClone.1

Ovo ukazuje na probleme sa kojima se najčešće susreću kompanije koje su snaž-no involvirane u internacionalni biznis. Naime, u uslovima smanjene tražnje na svetskom tržištu i jačanja protekcionizma, pritisak na izvozno orijentisana preduzeća nema zaobilazne, „mekše” puteve – uvek i direktno pogađa vođstvo privrednog subjekta. Ukoliko vođstvo preceni ono što zna i potceni ono što ne zna – potvrdiće sledeće pravilo: kad se ekonomija oporavi – neki će prestati da postoje.2 U tom smislu je i otvoreno pitanje novog pristupa odgovornom vođstvu u kompanijama, osobito u izvozno-orijentisanim, imajući u vidu promene i u sfe-ri sistema vrednosti potrošača, različitih nacionalnih ekonomija, socijalnih grupa

1 Reich (2009), str 94–97.2 Isto, str. 96.


288

i lokalnih sredina. U tom kontekstu će se menjati samo tržište, kao i struktura tražnje.3

Preimućstva globalizacije su precenjivana, a rizici globalizovanja privrednih ak-tivnosti su potcenjivani. Tokom ekonomske krize, ovi rizici su ukazali na svoje postojanje, snagu i prirodu.4 Globalni gubici su ogromni i prema sadašnjim pro-cenama kreću se izmedju 3.200 i 3.400 mlrd. dolara. Kriza je uticala na Japan i najvećim delom na novoindustrijalizovanu Aziju, pošto se njuhove privrede u velikoj meri oslanjaju na izvoz, čiji je obim naglo opao. Japanski izvoz je opao za neverovatnih 49% u periodu od 12 meseci, a industrijska proizvodnja za 31%. Tajvanski izvoz je opao za 42%, a izvoz Južne Koreje za 33%. Izvoz Kine, u toku godinu dana, smanjen je za čak 26%.5

Zemlje pogodjene krizom preduzimaju različite aktivnosti, nastojeći da sačuvaju makroekonomsku stabilnost, spreče stagnaciju privrednih aktivnosti, drastičan pad tražnje na sopstvenom privrednom prostoru i sačuvaju spoljnoekonomske pozicije. To je uslovilo pojavu državne intervencije i u zemljama neoliberalnog kapitalizma, i to u meri koju nisu slutili ni najtvrdokorniji dirižisti. Rasprave i polemike na ovu temu ne zaobilaze ni našu zemlju i njenu naučnu i stručnu jav-nost.

Postoji više pretpostavki o tome čime je izazvana svetska ekonomska kriza, po-čev od „inovacione pauze”, odnosno iscrpljivanja mogućnosti starih tehnologi-ja u funkciji održavanja konkurentskog preimućstva, do „krize upravljanja” u oblasti nacionalnih finansijskih sistema, a takodje i globalnog finansijskog siste-ma. Osim ove dve pretpostavke, često se pominje i „iscrpljivanje” mogućnosti neoliberalnog modela privređivanja, što je u finansijskoj sferi iskorišćeno „za otvaranje prostora za moralno neprirodne odnose, odnosno za iritantnu alavost izvršilaca u ovoj oblasti”.

Globalna ekonomska kriza produbila je već postojeće probleme u srpskoj privre-di: došlo je do pada industrijske proizvodnje, pada spoljnotrgovinske razmene sa svetom, smanjenog priliva po osnovu stranih direktnih investicija, rasta za-duženosti, pada konkurentnosti i pogoršavanja nekih performansi nacionalnog poslovnog okruženja.6 Sadašnja privredna kretanja u Srbiji ohrabruju zaustavlja-3 Heifetz, Grashow & Linsky (2009), str. 62–64.4 Opširnije: Bogomolov, 20095 Ferguson (2009), p.51. 6 Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupna spoljnotrgovinska robna raz-

mena Republike Srbije za period januar–avgust 2009. godine iznosi: 14.950,1 miliona dolara – pad od 36,8% u odnosu na isti period prethodne godine; odnosno – 11.025,6 miliona evra – pad od 28,4% u odnosu na isti period prethodne godine. Izvezeno je robe u vrednosti od 5.190,1 miliona dolara, što čini smanjenje od 32,6% u odnosu na isti period

O uzrocima transformacije ciljeva nove ekonomske diplomatije

289

njem negativnih trendova. U ovakvim, složenim uslovima potrebno je prilagoditi i ekonomsko-diplomatsko delovanje naše zemlje novim realnostima i ciljevima.

(a) Koncept nove ekonomske diplomatije i nacionalni ekonomski interesi

Globalna ekonomska kriza je otvorila pitanje sagledavanja odnosa izmedju eko-nomske diplomatije, nacionalne ekonomske bezbednosti i geoekonomije. U tom kontekstu događa se ubrzano preispitivanje ranijih i novonastalih nacionalnih ekonomskih interesa, kao i načina njihovog ostvarivanja u sve tri oblasti. Pri tome, postoje razlike u sagledavanju uloge bilo koje od pomenutih oblasti u do-stizanju nacionalnih (razvojnih) cijeva, što je razumljivo – nemaju sve zemlje identično mesto i ulogu u svetskim privrednim kretanjima i medjunarodnim od-nosima, a nisu sve ni na istovetnom nivou privrednog i društvenog razvoja.

Šta onda, u ovoj složenoj matrici nacionalnih interesa, težnji i odnosa, može biti od značaja za zemlje koje se nalaze u sličnom položaju u kojem je i naša zemlja?

Pre svega, ekonomsko-diplomatska aktivnost proističe iz u društvu usaglašenih nacionalnih interesa jedne zemlje, i sledi prioritete u ovoj oblasti. I pored različi-tih definicija pojma „nacionalni interes”, u literaturi koja se danas bavi pitanjima ekonomske diplomatije, izdvaja se definicija V. D. Šćetinina, koji smatra da svaki nacionalni interes odražava mogućnost realnog usaglašavanja interesa pojedi-naca, društva i države.

Istraživanje razvoja i perspektiva ekonomske diplomatije naše zemlje, smo sa-glasno ciljevima ovog rada, fokusirali na praksu. Kako, po definiciji, ekonomska diplomatija ima za prioritetan cilj promociju i podršku internacionalizaciji do-maćih preduzeća i zaštitu njihovih interesa, to smo tokom prve polovine 2009. godine sproveli anketu u 350 izvozno-orijentisanih stranih i domaćih preduzeća koja posluju na našem privrednom prostoru. Imajući u vidu ograničenost uzorka, dobijene rezultate smatramo indikatorima koji mogu u određenoj meri ukazati na stanje i probleme u našoj ekonomskoj diplomatiji. Oda tle je pro is te klo sle de će pi ta nje za anketirana pred u ze ća: da li po sto ji op šte pri hva ćen na ci o nal ni in te res u obla sti spolj no tr go vin ske raz me ne na še ze mlje? U istraživanja sprovedenim 2004, 2005, 2006. i 2009. godine nijedno preduzeće nije potvrdilo postojanje

prethodne godine, a uvezeno za 9.760,0 miliona dolara, što je manje za 38,9% u odnosu na isti period prethodne godine. Industrijska proizvodnja u Republici Srbiji, u avgustu 2009. godine, manja je za 10,0% u odnosu na avgust 2008. godine, a u odnosu na prosek 2008. godine manja je za 14,8%. U periodu januar–avgust 2009. godine u odnosu na isti period 2008. godine ostvaren je pad industrijske proizvodnje od 16,2%. O poslovanju u Srbiji videti: FOKUS, 2009, str. 8–12.


290

jasno definisanog i opšteprihvaćenog nacionalnog interesa u oblasti spoljno-tr-govinske razmene naše zemlje.7 U 2005. godini 55,1% anketiranih preduzeća se izričito izjasnilo da usaglašeni nacionalni interesi u sferi spoljne trgovine uopšte ne postoje, a u 2009. godini takav stav je imalo 35,2% anketiranih preduzeća, što predstavlja izvestan napredak (obratite pažnju na grafikon 1).

Medjutim, rezultati u dva naredna segmenta ukazuju na seriozne probleme. Prvo, za razliku od 2005. godine (27,6%), 2009. godine je 34,8% anketiranih firmi tvrdilo da postoje delimično usaglašeni nacionalni interesi u ovoj oblasti, a koji su promenljivi u zavisnosti od političkih snaga u izvršnoj vlasti. Drugo, u 2005. godini se 8,6% anketiranih preduzeća izjasnilo da postoje delimično usaglašeni nacionalni interesi u sferi spoljne trgovine, ali su oni prilagođeni interesima do-maćeg krupnog kapitala, a 2009. godine se na isti način, na isto pitanje, izjasnilo 26,4%.

Ovi podaci ukazuju na jačanje uticaja političke sfere, odnosno izvršne vlasti, na spoljnoekonomske aktivnosti. Zabrinjava indikacija upliva krupnog kapitala u definisanje nacionalnih spoljnoekonomskih interesa, što je ovde izraženo po-većanjem od 306,9% u 2009. godini (u odnosu na 2005). To ukazuje na tajku-nizaciju naše privrede i zapostavljanje interesa ogromnog broja malih i srednjih preduzeća u ovoj oblasti, sa jedne, i interesa građanstva, sa druge strane. Pose-ban je problem formirajuća (ili već formirana) sprega krupnog kapitala i izvršne vlasti, koja se, u ovom slučaju, može ispoljavati na dva načina: (1) finansiranjem političkih stranaka; (2) ustupcima (izvršne vlasti krupnom kapitalu) učinjenim u sferi konstruisanja spoljnotrgovinske politike.

Prema istraživanjima koja smo realizovali u poslednjih 5 godina, u našoj zemlji nije došlo do formiranja usaglašenih, dugoročnih nacionalnih interesa u obla-sti spoljnotrgovinske aktivnosti, interesa koji bi bili široko prihvaćeni od strane srpske privrede. Posledice su dvojake: na taj način je otvoren prostor za kon-strukcione greške u ekonomsko-diplomatskom modelu zemlje; osim toga, time slabe preduslovi efikasne ekonomsko-diplomatske aktivnosti. Ovo je samo deo problema u sferi ekonomske diplomatije sa kojima se upravo susreće naša zemlja, a koje treba razborito rešiti uz uključivanje epistemske zajednice, malih i srednjih preduzeća, privrednih asocijacija, nadležnih državnih institucija, i naravno pred-stavnika krupnog kapitala i „visoke politike”.

Stanje ekonomske diplomatije svake zemlje nikada nije bitno različito od stanja u tom društvu. To se, naravno, odnosi i na nas; utoliko je potrebnije da, kao država, organizovanije, profesionalnije i efikasnije realizujemo naše prioritetne spoljno-ekonomske interese.

7 Opširnije: Raičević (2006), str. 388–421.


291

Grafikon br. 1. Postojanje jasno definisanog i opšte prihvaćenog nacionalnog interesa u oblasti spoljnotrgovinske razmene Srbije

(b) Ekonomska diplomatija i problemi nacionalne ekonomske bezbednosti

U naučnoj i stručnoj literaturi nacionalna ekonomska bezbednost posmatra se na (preovlađujuće) dvojak način: kao nacionalna, ili kao državna. Naravno, ove razlike proizilaze iz različitih shvatanja uloge i konačnih ciljeva nacionalne eko-nomske bezbednosti. Jednostavnije rečeno, polazi se od odgovora na pitanje, da li društvo smatra da je za njegovu formu organizacije značajnija nacija ili država.

U literaturi se ekonomska bezbednost najčešće definiše kao stanje u kojem drža-va može suvereno, bez obzira na eventualna mešanja i pritiske spoljnih faktora, da odabere put i forme sopstvenog ekonomskog razvoja. Nacionalna ekonomska bezbednost (NEB) predstavlja opštedruštvenu platformu koja ima za cilj razvoj nacionalne privrede u skladu sa interesima svih slojeva društva uz njihovo nepo-sredno učešće u njenoj realizaciji. Akcenat na uspostavljanju uslova za aktivno privređivanje, zaštitu privrednih subjekata i građana u domaćim i međunarod-nim poslovnim operacijama, u neposrednoj je vezi sa aktivnostima u sferi eko-nomske diplomatije.8

8 Щетинин, citirano delo, str. 181.


292

Jednostavnije, nacionalna ekonomska bezbednost mora da bude usaglašena sa dugoročnim nacionalnim interesima i ima zadatak da doprinese realizaciji pri-oriteta nacionalnog razvoja, uz jasno označavanje prava i obaveza svih članova društva.9

Ru ko vo de ći se prin ci pi ma auto ra koji razmatraju bezbedonosne faktore ko ji bit no uti ču na stra te ške od lu ke u in ter na ci o nal nom bi zni su, opre de li li smo se da ovu ka te go ri ju u is tra ži va nji ma posmatramo na sle de ći na čin: si gur nost po slo va nja na do ma ćem tr ži štu, za šti ta do ma ćih pred u ze ća u re a li za ci ji po slov nih ope ra ci ja u ino stran stvu, su zbi ja nje si ve eko no mi je, su zbi ja nje stra ne ne lo jal ne kon ku ren-ci je, za šti ta po ve ri la ca, prav na si gur nost, ni vo ko rup ci je u dru štvu... U an ke ti o nivou na ci o nal ne eko nom ske bez bed no sti (anketirano 350 preduzeća), NEB smo tre ti ra li ska li ra nu od 1 do 5 (5 pri hva ta mo kao ni vo na ci o nal ne eko nom ske bez-bed no sti ko ji po sto ji u ze mlja ma Evrop ske uni je), o čemu govori grafikon 2.

Grafikon br. 2. Ocena nacionalne ekonomske bezbednosti (skala od 1 do 5; ocena 5 je nivo ekonomske bezbednosti koji postoji u EU)

Od anketiranih preduzeća, 27,6% je 2005. godine označilo nivo nacionalne eko-nomske bezbednosti jedinicom, a 2009. godine 18,5%; dvojkom – 46,55% 2005. godine, a 51,8% 2009. godine; trojkom – 18,96% 2005. godine, a 20,4% 2009. godine; 2005. godine nijedno preduzeće nije ocenilo nacionalnu ekonomsku bez-bednost indeksom 4, a 2009. godine to je učinilo 3,8%; u 2009. godini 5,5% je bez stava, a indeksom broj 5 nijedno preduzeće nije ocenilo domaću nacionalnu ekonomsku bezbednost.

Rezultati ukazuju da je došlo do blagog pobošljanja u sferi nacionalne ekonom-ske bezbednosti, pri čemu je smanjen broj preduzeća koji ovu oblast ocenjuje 9 Isto.


293

indeksom 1 (sa 27,6% u 2005. godini na 18,5% u 2009. godini), porastao je broj preduzeća koji ovu oblast ocenjuju indeksom 2 i 3, a što je posebno značajno, prvi put od 2004. godine, istraživanja su detektovala 3,8% od anketiranih predu-zeća u 2009. godini koja su nacionalnu ekonomsku bezbednost ocenila indeksom 4. Ovo je ohrabrujući rezultat i dobra vest proistekla iz ovog dela istraživanja.

Imajući u vidu svrhu i cilj ovog rada, ukazaćemo na neke probleme u ovoj oblasti. Prvi je interni i odnosi se na nelojalnu konkurenciju. Na tržištu Srbije, na nelo-jalnu konkurenciju, prema rezultatima ankete Privredne komore Srbije (PKS), najviše utiču: dampinške cene 32%, favorizovanje pojedinih firmi od strane drža-ve 23%, postojanje prikrivenog monopola 21%, neregularnost u postupku javnih nabavki 11%.10

Drugi (eksterni) aspekt nacionalne ekonomske bezbednosti vezan je za problem uspostavljanja necarinskih barijera izvozu srpskih kompanija, o čemu je Privred-na komora Srbije nedavno sprovela zanimljivo istraživanje. U njemu je utvrđeno da postoje različite necarinske barijere, koje otežavaju privrednu saradnju sa ze-mljama u regionu.

Oko 15% anketiranih izvoznika i oko 7% uvoznika se izjasnilo da im, pored obaveznih dokumenata, nadležni organi u pojedinim zemljama traže i dodatna dokumenta.

U vezi sa dokumentacijom koja prati robu pri izvozu i uvozu, najveći broj anketi-ranih, skoro 50% navelo je kao problem veliki broj traženih dokumenata i vreme potrebno za pribavljanje pojedinih odobrenja od državnih organa.

Na probleme na graničnom prelazu sa nadležnim službama, žalilo se oko 10% anketiranih, a najčešći od ovih problema su nekoordinacija i neusklađenost vre-mena rada službi 95%.

U vezi sa radom inspekcijskih službi na graničnom prelazu najveći broj primeda-ba se odnosi na sanitarni pregled – 23%, fitosanitarni ekološki i radiološki – 18%, veterinarski – 14%, pregled tržišnog inspektora – 4%.

Prilikom pribavljanja ocene usaglašenosti (atesti, sertifikati, potvrde, uverenja, izveštaji o ispitivanju), najveći problem i kod izvoza i kod uvoza predstavlja vi-soka cena ovih usluga, na koju se žali 44% ispitanika kod izvoza, odnosno 33% kod uvoza. Na sporost u dobijanju dokumenata o usaglašenosti, prigovara 37% anketiranih izvoznika, odnosno 38% uvoznika. Oko 13% anketiranih izvoznika, odnosno 10% uvoznika žali se na nedostatak informacija o organizacijama koje se bave uslugama ocenjivanja usaglašenosti.

10 Jovović i Radovanović (2009), str. 13–20.


294

Kod izvoza iz Srbije u zemlje regiona, u 48% slučajeva se ne priznaje dokument sa ocenom usaglašenosti dobijen od akreditovane domaće organizacije, dok se u 52% slučaja ovakav dokument priznaje. Pri uvozu, nadležni srpski organi u 70% slučajeva ne priznaju dokument sa ocenom usaglašenosti kojeg su izdale ovlašćene organizacije iz zemalja regiona. Naročito se ovo odnosi na izveštaj o sanitarnom, fitosanitarnom i veterinarskom pregledu.11

Isti autori PKS u svojoj studiji Ekonomska saradnja Srbije i Hrvatske skreću pažnju na probleme na koje nailaze srpski izvoznici u Hrvatskoj: otežano uvozno carinjenje subotom, zahtev da originalna dokumenta budu na latinici, zahtev ca-rinskih organa da se u proizvođačke specifikacije, koje spadaju u poslovnu tajnu, tačno unese normativ utroška materijala za ove proizvode; otežana registracija lekova i proizvoda za zaštitu bilja iz Srbije.12

Ovde navedeni i slični problemi ukazuju na otvoreno ili prikriveno pojačavanje neomerkantilističke orijentacije u funkciji zaštite nacionalnog tržišta u uslovima svetske ekonomske krize, što je naravno suprotno promociji saradnje kao prvom najboljem izboru u odnosu na sve druge moguće opcije.

(c) Geoekonomski problemi u kontekstu nacionalne ekonomske bezbednosti

Geoekonomija (eng. Geoeconomy) je pravac koji sagledava privredni konflikt i globalno takmičenje kao glavni izvor budućih rivalstava. L. Tarou smatra da će se od sada pa nadalje zemlje stvarno nadmetati oko toga koja može da napravi bolje proizvode, podigne životni standard i razvije najobučeniju radnu snagu.13 Ovde se naglašava da geoekonomija nastoji da svetsku moć objasni pomoću eko-nomskog i vojnog faktora, zapostavljajući „eru geoinformacija”.

Različiti akteri procesa globalizacije i globalnog preduzetništva u svetu, priku-pljaju snagu koja je usmerena: ka tržištu i ka resursima. Usled toga, dolazi do prestrojavanja globalnog ekonomskog sistema. U taj kontekst smeštena je sledeća definicija Kočetova: ... Geoekonomija je „koncepcija koja obuhvata spoljnoeko-nomsku strategiju i formiranje spoljnoekonomskih doktrina... sastavljena od tri uzajamno uslovljena i međuzavisna dela: (1) svetskog sistema privredjivanja, (2) sistema veza izmedju nacionalne privrede i spoljnjeg okruženja; (3) stateškog ar-senala realizacije nacionalne doktrine (tehnologija delovanja na svetskoj privred-noj areni)... Složenost ove definicije autor nastoji da umanji stavom da se nova

11 Isto.12 Opširnije: Jovović i Radovanović, 2009. 13 Ekonomski rečnik, 2001, str. 190.


295

reprodukciona struktura sveta stvara u skladu sa dostupnošću resursa u svim zemljama sveta... Tako su tuđa bogatstva postala predmet zaštite tuđih vojnih mašinerija koje žele da na ovaj način zaštite i obezbede interese sopstvenih naci-onalnih ekonomija. Stoga, vojna komponenta postaje neodvojiva od geoekonom-ske politike.14 Sporenje sa ovim stavom Kočetova je akademski izbor. Medjutim, strukture koje odlučuju o zaštiti nacionalnih interesa u jednoj zemlji, pa i našoj, usled realpolitičkih razloga, nisu u mogućnosti da ovaj stav (ili slične) potpuno odbace ili ostave po strani, u smislu nižeg prioriteta ili neadekvatne vremenske odrednice.

Prema mišljenju ovog autora, geoekonomski rat je nanošenje štete nevojnim me-todama u skladu sa ranije formulisanom strategijom delovanja u geoekonom-skom prostoru, uz korišćenje visokih geoekonomskih tehnologija. Ove tehnolo-gije pripadaju arsenalu različitih ekonomskih instrumenata i oružja koje visoka politika upotrebljava u funkciji svojih realpolitičkih ciljeva, makroekonomskih ciljeva ili ciljeva nacionalne privrede.15 U svakom slučaju, na pitanje – šta zaista sadrži pomenuti arsenal visokih geoekonomskih tehnologija i na koje ciljeve je delovanje ovog arsenala i njegovih elemenata usmereno – moguće je reći da se radi o stvaranju mehanizma prelivanja svetskog dohotka u nacionalni, o meto-dama razaranja ekonomske infratstrukture neke zemlje, o anatomiji specifičnih „kreditnih udara” na jednu zemlju, o deformisanju njenog socijalno-ekonomskog sistema i usmeravanju na puteve transformacije koje u tom trenutku ne odgova-raju njenim nacionalnim interesima, a istovremeno i stvaranju uslova za poten-cijalne akvizicije velikih poslovnih sistema, atraktivnih preduzeća ili preduzeća koja su vezana za nacionalne prirodne resurse i njihovo korišćenje (rude, šuma, voda za piće, zemlja i sl.).

Male zemlje sa ranjivim privrednim kretanjima i nivoom privrednog razvoja koji ih ne svrstava u klub razvijenih, moraju intenzivnije da pripremaju sopstveni privredni prostor i potencijale za postkrizno vreme, koje će rezultovati novim odnosima snaga i novim prioritetima u globalnoj privrednoj utakmici.

14 Опширније: Кочетов, 2002.15 Isto. Problem je što postoje fragmentarni prikazi takvih dešavanja u kontekstu obez-

beđivanja energo- i drugih resursa, naučno-tehničke baze i sl. To, u ovom trenutku, otežava istraživačke napore; utoliko je analiza ove oblasti vezanija za teorijske kon-cepte koji mogu doprineti njenom razumevanju: ili sa stanovišta prakse ili sa stanovi-šta teorije.


296

(d) Ciljevi ekonomske diplomatije u kontekstu kritičnih poremećaja u svetskoj privredi

Razvijen i nacionalno odgovoran model ekonomske diplomatije funkcioniše u skladu sa nacionalnim (ekonomskim) interesima – čime je obezebedjena odgova-rajuća strateška i operativna usaglašenost sa nacionalnim geoekonomskim atla-som i sistemom nacionalne ekonomske bezbednosti. U ovom trenutku, važne dodirne tačke ovih oblasti su:

(1) CentralizacijaEkonomsko-diplomatski sistem jedne zemlje je, po svojoj prirodi, razudjen i kompleksan. Prodor znanja, logike i iskustava iz sfere internacionalnog bizni-sa u ovu sferu doprineo je težnji konstruktora ekonomsko-diplomatskih mode-la ka centalizaciji i povećanju efikasnosti. To je rezultiralo već uspostavljenom praksom (u tri vodeće škole ekonomske diplomatije): strateške aktivnosti su sve vezanije za tačno utvrdjenog nosioca (sa preciziranim pravima i obavezama u organizacionom i personalnom smislu). Pri tome, britanski autori naglašavaju da stepen centralizacije odlučivanja u oblasti ekonomske diplomatije može biti važan faktor uspeha u ovoj oblasti. Kaizenstein je opisao jake i slabe države,16 u zavisnosti od stepena centralizacije (jake imaju snažno centralizovano odluči-vanje u oblasti ekonomske diplomatije i odlučno primenjuju princip „jedinstva u cilju”).

Težnji ka centralizaciji (u ovde iznetom smislu) doprinose naizgled različiti ra-zlozi. U prve ubrajamo razloge koji ohrabruju državu da svoju moć i resurse stavi u funkciju podrške, zaštite i promocije interesa sopstvenih preduzeća u inostran-stvu. U druge razloge spadaju oni koje Krugman opisuje kao težnju za izbavlja-nje iz siromaštva.

Neodmereno insistiranje na centralizaciji ekonomsko-diplomatske aktivnosti i takva praksa, imaju velike šanse da se direktno sukobe sa realno različitim inte-resima različitih preduzeća (bez obzira što im je matična zemlja ista), a u nekim slučajevima dolazi i do sukoba izmedju preduzetničkog duha i kreativnosti pre-duzeća i naglašene centralizacije u ekonomskoj diplomatiji jedne zemlje. Posle-dice stvaranja takvog ambijenta su poznate.

Spoznavanje odgovarajućih mera centralizacije aktivnosti u ekonomskoj diplo-matiji nije pitanje koje danas dominira u ovoj naučnoj i prakseološkoj sferi. Pro-blem je što ideja o centralizaciji u ovoj oblasti jača u uslovima krize, u kojoj jača-ju i geoekonomski aspekti spoljnoekonomskih odnosa jedne zemlje.

16 Ovaj autor je imao na umu konstrukciju i primenu trgovinske politike u jednoj zemlji.


297

Proces centralizacije otvara, sa stanovišta ekonomske diplomatije u Srbiji, pitanja o tome kako dizajnirati budući model i u kojoj meri centralizovati aktivnosti.

Na ovom planu su započete ohrabrujuće promene. Ekonomsko-diplomatski po-slovi, prema raspoloživim informacijama, prelaze u nadležnost Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ovo ministarstvo je nedavno raspisalo konkurs za prijem 28 ekonomskih diplomata, koji će imati zadatak da na efikasan i viso-koprofesionalan način zastupaju interese Srbije i srpske privrede u inostranstvu. Prema podacima Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ekonomski sa-vetnici će biti upućeni u zemlje naznačene u tabeli br. 1.

Tabela br. 1. Ekonomski savetnici i njihovo angažovanjeR.br. Radno mesto ekonomskog savetnika Sedište

1. DKP u Ruskoj federaciji (pokriva i ZND), samostalni savetnik Moskva2. DKP u SR Nemačkoj, samostalni savetnik Berlin3. DKP u SR Nemačkoj, savetnik Minhen4. DKP u SR Nemačkoj, savetnik Štutgart5. DKP u Italiji, samostalni savetnik Rim6. DKP u Italiji, savetnik Milano7. DKP u Grčkoj, savetnik Atina8. DKP u NR Kini, savetnik Peking9. DKP u Francuskoj, samostalni savetnik Pariz10. DKP u Austriji, samostalni savetnik Beč11. DKP u SAD, savetnik Čikago12. DKP u Sloveniji, savetnik Ljubljana13. DKP u Velikoj Britaniji, savetnik London14. DKP u Bosni i Hercegovini, savetnik Sarajevo15. DKP u Hrvatskoj, savetnik Zagreb16. DKP u Crnoj Gori, savetnik Podgorica17. DKP u Makedoniji, savetnik Skoplje18. DKP u Belgiji – pokriva zemlje Beneluksa, savetnik Brisel19. DKP u Kanadi, savetnik Toronto20. DKP u Japanu, savetnik Tokio21. DKP u Švedskoj – pokriva Norvešku, Dansku i Finsku, savetnik Stokholm22. DKP u Češkoj, savetnik Prag23. DKP u Ukrajini, savetnik Kijev24. DKP u Mađarskoj, savetnik Budimpešta25. DKP u Rumuniji, savetnik Bukurešt26. DKP u Bugarskoj, savetnik Sofija27. DKP u Turskoj, savetnik Istanbul28. DKP u Slovačkoj, savetnik Bratislava

Izvor: Podaci Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja

Rekonstrukcija ekonomsko-diplomatskog modela Srbije se, u ovoj fazi, u znatnoj meri podudara sa aktivnostima i praksom u razvijenim modelima ekonomske diplomatije, pogotovo sa francuskim modelom primenjivanim krajem XX veka.

Imajući u vidu složenost ovog procesa, opravdano je ukazati da će u toku nje-govog odvijanja biti dilema, osporavanja ili dnevno-političkih problema. Pored toga, jačanje eksportne orijentacije naše privrede i snaženje realnog sektora do-


298

prineće produbljivanju razlika između ovog trenda i interesa moćnog uvozničkog lobija u našoj zemlji. U tom smislu, konstrukcija savremenog ekonomsko-diplo-matskog modela Srbije predstavlja višeslojan izazov, koji nije kratkoročan, pri čemu treba imati u vidu sledeće:

• Ekonomsko-diplomatska aktivnost svake zemlje je zasnovana na potpunom uvažavanju i ostvarivanju prioritetnih nacionalnih (spoljno)ekonomskih in-teresa. Upravo u tom segmentu, istraživanja ukazuju na problem koji treba efikasno rešiti na nivou ključnih aktera ekonomsko-diplomatske aktivnosti u našoj zemlji.

• Uporedo sa snaženjem uloge ekonomske diplomatije u spoljnoekonomskim aktivnostima zemlje, neophodno je ojačavati njenu naučnu, obrazovnu i pro-fesionalnu osnovu.

• Imajući u vidu interese različitih birokratskih, privrednih i političkih grupa, mogu se očekivati pokušaji vulgarizovanja samog pojma, uloge i ciljeva eko-nomske diplomatije, aktivnosti u toj oblasti, i sporenja o tome ko treba i može biti ekonomski diplomata, ili „da li su nam uopšte potrebni...”

• Ekonomske diplomate moraju biti ljudi izabrani na osnovu profesionalnih znanja i sposobnosti koje su neposredno vezane za međunarodno poslovanje i međunarodne ekonomske odnose. Treba odbaciti svaku mogućnost da budu birani po principu „političke podobnosti”, ili „pripadnosti” nekoj instituciji i organizaciji.17 Kako će angažovane ličnosti imati status diplomata, prirodno je da odgovaraju i nekim kriterijumima koji se odnose i na ovu funkciju.

• Za funkcionisanje uspostavljajućeg, novog ekonomsko-diplomatskog siste-ma naše zemlje, od posebne je važnosti obezbeđivanje potrebnih finansijskih

17 Bez obzira na prethodno obrazovanje i profesionalno iskustvo odabranih kandidata, potrebno je za njih organizovati specijalizovanu obuku. Ukoliko kandidati budu an-gažovani na odredjeni period (na primer 4 godine), otvara se pitanje njihove profesi-onalne budućnosti. Naime, država će prosto investirati u ekonomske diplomate, koji, nakon isteka mandata mogu promeniti posao, saglasno sopstvenom ekonomskom interesu (kao već dokazani profesionalci, mogu biti angažovani od strane domaće ili strane kompanije, čime će doći do privatizovane „selidbe” poslovnih komunika-cija i rezultata). Sa stanovišta države, racionalno je sprečiti takve resursne odlive. Ovo može biti rešeno odgovarajućim ugovorom koji će, osim obaveza ekonomskog diplomate, precizirati finansijske uslove njegovog angažovanja, neposredno vezanih za ostvarivanje rezultata na terenu. U ovom segmentu se mogu pojaviti problemi u smislu nacionalne normative o zaradama ekonomskih diplomata, sa jedne strane, i sa druge, o mestu odlučivanja o ovim pitanjima. Naglašavamo da izostanak rezultata na terenu (ekonomskog diplomate) nanosi dvostruku štetu: prvo, državna sredstva nisu dobro uložena, a drugo – bivaju propuštene poslovne prilike i sa njima potencijalni poslovi. U slučajevima subjektivne odgovornosti, što je moguća opcija, nužno je efi-kasno potražiti novo kadrovsko rešenje, bez obzira na (eventualni) mandat.

U ovom segmentu mogu biti korišćena neka rešenja ili iskustva iz sfere internacional-nog biznisa, i ove kratke primedbe imaju upravo to za cilj.


299

resursa, infrastrukture i odgovarajućeg organizacionog dizajna, pri čemu treba iskoristiti (u našim uslovima primenjiva) rešenja najuspešnijih ekonom-sko-diplomatskih modela u svetu. U slučaju da izostanu rezultati po sva tri osnova ili u nekom od njih, usledili bi manji efekti u ovoj oblasti, moglo bi da nastupi njihovo ograničavanje ili kompromitacija čitavog projekta – što bi bilo štetno po razvoj ekonomske diplomatije u našoj zemlji i nacionalne ekonomske interese.

• Potrebno je, u skladu sa usaglašenim i prioritetnim nacionalnim ekonomskim interesima, utvrditi dugoročne ciljeve nacionalne ekonomske diplomatije koji neće doživljavati bitne transformacije u skladu sa promenama u izvršnoj vla-sti.

• Strateške ciljeve ekonomske diplomatije treba prilagoditi i operacionalizovati na nivou njihove prioritetne geografske disperzije.

• Strateški ciljevi ekonomske diplomatije treba da budu u korelaciji sa postkri-znom ekonomskom arhitekturom sveta, nastajućim promenama u internacio-nalnom biznisu i potrebama srpske privrede.

• Uz jasno određivanje nosilaca odgovornosti za strateške aktivnosti u eko-nomskoj diplomatiji naše zemlje, neophodno je jačanje institucionalizovane koordinacije u okviru ekonomsko-diplomatskog sistema zemlje.

Stav o potrebi centralizacije delovanja u ovoj oblasti, nema potporu samo u te-oriji ili u inostranoj uspešnoj praksi. Tokom prvog polugodišta 2009. godine, anketirali smo 350 izvozno orijentisanih preduzeća, koja su na pitanje – da li postoji institucionalizovani sistem koordinacije nastupa domaćih preduzeća na inotržište, odgovorila na sledeći način: 29,6% anketiranih preduzeća tvrdi da si-stem koordinacije delimično postoji, ali je neefikasan; da postoji i da je uspešan tvrdi 5,6% preduzeća; da ne postoji, a potreban je saopštilo je 46,3% preduzeća, a 11,1% smatra da ne postoji i da takva institucionalna aktivnost nije potrebna (7,4% se nije izjasnilo).

Rezultati potvrdjuju potrebu pojačane koordinacije nastupa domaćih preduzeća na ino- tržište, što predstavlja novi/stari izazov za konstruktore našeg ekonom-sko diplomatskog sistema.

(2) Nova uloga države Država je ključni akter formulisanja nacionalne spoljnoekonomske strategije. Po-smatrajući sa stanovišta ekonomske diplomatije, francuski autor De la Carriere, smatra da je novi stadijum razvoja države – stadijum koji državu stavlja u ulogu trgovinskog stratega.

U novoj ulozi, država odstupa od ranije politike pomoći preduzećima i privredi, i priklanja se politici podrške. Takođe, država redukuje i izbegava unilateralno


300

delovanje i priklanja se primeni tradicionalnih metoda rada u sferi internacional-nog biznisa: prikuplja informacije, uvodi red na sopstvenom privrednom prosto-ru, predstavlja izvor konsultantskih informacija za svoja preduzeća, omogućava adekvatno finansiranje privrednih subjekata u funkciji njihovog razvoja i ekspor-tne ekspanzije, štiti njihov biznis i interese u „prekograničnim poslovima”.

Pred ovakvom orijentacijom stvarnost postavlja nekoliko prepreka:

Prvo, nemoguće je prilagoditi nacionalnu privredu interesima jednog preduzeća ili potrebama malog broja preduzeća, koje država treba da podržava u funkciji povećanja izvoza.18

Drugo, država ne može sa punom sigurnošću da utvrdi vrednost sopstvenih ope-racija. Ona može samo da doprinese rezultatima u skladu sa svojim opštepo-litičkim ciljevima. U takvim uslovima država može, neretko, da nanese štetu pogrešnim izborima svojih ciljeva, i instrumenata kojima izlazi u susret svojim preduzećima, sa jedne strane, a sa druge, kroz trgovinsku politiku da doprine-se greškama na dugi rok. Usled toga, De la Carriere smatra da država treba da realizuje svoju strategiju političke podrške preduzećima samo „u uslovima ogra-ničenog i odgovarajućeg korišćenja svojih instrumenata i mera, ali u skladu sa principom koji nalaže da ne utiče na mogućnost izbora preduzeća”.

Ispostavlja se da je smisao aktivnosti države, u ovoj sferi, vezan za utvrđivanje programa prema kojem će biti moguće korišćenje različitih sredstava koje država stavlja na raspolaganje svojoj privredi i preduzećima u funkciji njihovog izvozno orijentisanog razvoja. Sa druge strane, preduzeća moraju biti sposobna da isko-riste povoljne uslove i novostvorene mogućnosti na svetskom tržištu. Još dalje od ovog cilja, države koje primenjuju savremeni koncept ekonomske diplomatije nastoje da vrše još jednu veoma važnu funkciju koja ima pre svega političko svojstvo: država širi ideje i nastoji da ujedini snage i mogućnosti na mikro- i makronivou, u funkciji realizacije strateških razvojnih ciljeva.

Svetska finansijska kriza uslovila je značajnu intervenciju država u funkciji oču-vanja stabilnosti privrednih tokova. Iako su se zemlje obavezale da će do 2010. godine ograničavati uvođenje novih barijera za investicije i trgovinu robom i uslugama, u svetu je moguće prepoznati uvođenje novih ograničenja uvoza, no-vih mera za stimulaciju izvoza koje su suprotne pravilima Svetske trgovinske

18 Jedan od argumenata u korist strateške trgovinske politike je potreba države da usmerava resurse u grane koje odbacuju visoku vrednost po radniku. Otvara se pitanje: koje su to „poželjne industrije”, i zašto država mora intervencionistički da deluje. Drugi aspekt ovog problema je karakterističan za trgovinsku politiku zemalja u razvoju, u smislu izbora preduzeća ili grana koje treba podržati u funkciji razvoja i dostizanja neophodnog nivoa nacionalne konkurentnosti.


301

organizacije. Na primer, krajem 2008. i početkom 2009. godine, Kina je uvela 19 novih protekcionističkih mera, Indija – 4, a Vijetnam, Evropska Unija i Južna Koreja po 2. Takođe, Rusija je u funkciji borbe sa krizom, povećala carine za ne-koliko desetina robnih pozicija, a takođe je uvela različite preferencijale i finan-sijsku podršku za niz isporučilaca ruske robe, osobito u oblasti agroindustrije.19 U ovom kontekstu, država jača ulogu zaštitnika domaće privrede ponašajući se neomerkantilistički (kroz instrumente trgovinske politike i instrumente ekonom-ske diplomatije), delujući ograničavajuće na slobodnu trgovinu u svetu.

Kako je vreme svetske ekonomske krize odmicalo, sve je bio izraženiji pad glo-balne tražnje. To je države (pogotovu zemlje sa izraženom izvoznom orijentaci-jom) usmerilo ka intenzivnijem delovanju u funkciji sprečavanja još dubljih pore-mećaja na svetskom tržištu. Analitičari ukazuju na težnju „dvadesetorke” (samiti „dvadesetorke” uključiv i onaj održan u septembru 2009. godine u Pitsburgu) da se izvrše neophodne reforme međunarodnih organizacija, da se stavi na kreditno raspolaganje oko 1.100 milijardi dolara u funkciji prevazilaženja svetske ekonom-ske krize, snaženja uloge Međunarodnog monetarnog fonda, podrške međuna-rodnoj trgovini i pomoći siromašnim zemljama pod najpovoljnijim uslovima. U Pitsburgu je dogovoreno da se preraspodeli 5% glasova u MMF-u i 3% u Svetskoj banci starih članova ovih međunarodnih institucija, u korist zemalja u razvoju.20 Ovim primerima nastojimo da ukažemo na pojačanu aktivnost države u oblasti multilateralne makroekonomske diplomatije, što je ohrabrujuće i ukazuje na uva-žavanje ranije pomenutih iskustava, stečenih izmedju dva svetska rata.

Raspravljajući o ulozi vlade u biznisu, Robert B. Reich ukazuje na to da nije na-stupila „prva era vladine nadmoći”. Bilo ih je i pre. Ovaj autor tvrdi da će tokom borbe za izlazak iz krize doći do formiranja novog vida radnog partnerstva u kome će vlada ponuditi podstrek za poželjno poslovno ponašanje, a izvršioci će što neposrednije sarađivati sa administrativnim agencijama, kako bi iskoristili ove podstreke.21 Kako tvrdi, uloga vlade u biznisu još uvek izlazi na videlo, ali je jasno „da kompanije širom sveta ne mogu više da funkcionišu odvojeno od brige regulatora”. On uzima u obzir sledeće delatnosti: finansijsku sferu, stanovništvo (država – u ovom slučaju SAD, obezbeđuju podstrek hipotekarnim zajmodav-cima i dužnicima sa ciljem refinansiranja pozajmica po subvencioniranoj stopi, kako bi se što pre oporavilo američko hipotekarno tržište); osiguranje (spaša-vanjem AIG američka vlada je postala većinski investitor i učesnik na tržištu osiguranja u SAD); automobili (prema podacima ovog autora, SAD, Kanada,

19 Opširnije: Drinočkin, 2009. 20 Isto.21 Reich (2009), str. 94


302

Nemačka, Švedska i Japan plasiraju u svoje autoindustrije, kao zajam, oko 10 milijardi dolara); oblast energije; farmacije i telekomunikacija. 22

Istražujući da li država na adekvatan način podržava realizaciju izvoznih po-slova srpskih preduzeća, uočili smo izvestan napredak u dve oblasti. U 2009. godini, 23% anketiranih preduzeća je odgovorilo da država delimično podržava realizaciju njihovih izvoznih poslova, ali da postoji nedostatak finansijskih sred-stava (što je rast u odnosu na 2005. godinu za 4%). Napredak beležimo i u slede-ćem segmentu: u odnosu na 2005. godinu, 2009. godine za 18,1% više preduzeća tvrdi da država na adekvatan način podržava izvozne programe naših preduzeća. Međutim, zabrinjava cifra od 31% anketiranih preduzeća koja se izjašnjavaju da država ne podržava na adekvatan način njihovu izvoznu aktivnost.

Ovi indikatori ukazuju na izvesno poboljšanje klime u ovoj oblasti, ali detektuju i potrebu intenzivnijeg angažovanja države u podršci realnom sektoru, njihovim izvoznim programima i projektima, što podrazumeva resursno i organizaciono jačanje ove uloge države.

(3) Kohezioni procesMožda je značajnije pitanje kojim svako proučavanje ekonomske diplomatije mora da se pozabavi – da li države postaju „slabe” usled dejstva globalizacije, budući da ona neumitno vodi do fragmentacije u procesu odlučivanja. Tačni i blagovremeni odgovori na ovo pitanje davaće prednosti pojedinim zemljama i njihovim modelima ekonomsko-diplomatskog delovanja.

Osim globalizacije, nezaobilazan je uticaj ideologije ili novih razvojnih ideja na ekonomsku diplomatiju. Bez uzimanja u obzir ideologije i nacionalnih (ekonom-skih) stremljenja, sagledavanje strukture interesa i načina delovanja institucija ne mogu da objasne ponašanje država u internacionalnom kontekstu. Ideologija može da utiče na ekonomsku diplomatiju u smislu shvatanja ili pomeranja njenog fokusa. U osnovi, ideologija utiče na oblikovanje nacionalnog stava prema me-đunarodnoj ekonomiji.

U ovom periodu, započete su analize posledica državne intervencije u nizu ze-malja, usmerene na zaustavljanje recesionih kretanja. U tom kontekstu, biće po-sebno zanimljivi rezultati eventualnih promena u konstrukciji ekonomsko-diplo-matskih modela. Ono što je za sada izvesno jeste snaženje kohezije na relaciji: nacionalna ekonomska bezbednost – geoekonomija – ekonomska diplomatija. U tom smislu i dolazi do pomeranja ciljeva ekonomske diplomatije ka njihovoj većoj međuzavisnosti u odnosu na dve oblasti. Jedan od argumenata u prilog

22 Reich (2009), str. 94.


303

ovom stanovištu je razvoj (i snaženje) odnosa izmedju Evropske unije i Rusije.23 O preplitanju geoekonomskog, ekonomskog i vojno-strateškog faktora govori i Kočetov, koji ukazuje na transformaciju ključnih elemenata spoljnoekonomske strategije).

Pogrešan je stav da je do ovog „kohezinog procesa” došlo sa nastupanjem rece-sije. Naprotiv, ovaj trend je jačao uporedo sa globalizacijom (kao politikom i kao ekonomskim procesom). Tačno je da su tom pitanju zemlje pristupale i pristupaju na različit način (kao prema subjektu ili objektu), zavisno od njihovog odnosa prema ekonomskoj diplomatiji.

Tamo gde ekonomska diplomatija ima status subjekta, ona je pretežno oslonjena na široko usaglašene nacionalne interese i aktivnosti vezane za njihovu reali-zaciju. U tom kontekstu se mogu izdvojiti dva pristupa. Prvi je tipično geoe-konomski, koji naglašava dugoročne geoekonomske, vojno-strateške i političke efekte, stavljajući na drugo mesto dugoročne ekonomske efekte. Ovakav pristup je zastupljen kod autora koji sopstvenu zemlju vide kao globalnog ili regionalnog hegemona, ili zemlju koja to želi ili može biti. Drugi pristup naglašava dugo-ročne ekonomske efekte i novu ulogu države (De la Carriere) u kontekstu nove ekonomske diplomatije i izvozno-orijentisanog razvoja zemlje. Poštujući nače-la koja lansira ovakvo poimanje ekonomske diplomatije, moguće je neposredno doprinositi „čuvanju” nacionalnih potencijala od imperijalne preforsiranosti, što je, naravno, važno za zemlje-hegemone. Za manje zemlje, drugi pristup je svr-sishodniji.

U zemljama koje se prema ekonomskoj diplomatiji odnose kao prema objektu, ciljevi ekonomske diplomatije nisu u rangu ciljeva visoke politike (ciljeve visoke politike smatraju bitnijim).

Razvoj svetske privrede, nacionalna stremljenja i ekonomsko-diplomatska prak-sa dokazali su svrishodnost ekonomsko-diplomatskog koncepta i značaja eko-nomskog faktora u medjunarodnim odnosima. U tom smislu, perspektive kohe-zionog procesa ne vidimo u fuziji ekonomske diplomatije, nacionalne ekonomske bezbednosti i geoekonomije. U deceniji koja sledi, i teorija i praksa nastojaće da daju odgovore na perspektive ovog složenog medjuodnosa.23 Osim ovog primera, treba ukazati na američku strategiju eksporta. U njoj je podrš-

ka američke države nacionalnim preduzećima usmerena, pre svega, na povećavanje njihove efektivnosti – što je omogućeno: (1) mobilizacijom značajnih sredstava za rešavanje konkretnih zadataka; (2) obezbeđivanjem značajnih finansijskih resursa i (3) ostvarivanjem vrlo stroge kontrole trošenja pomenutih sredstava i ostvarivanja projekata koje je preduzeće preuzelo da realizuje koristeći podršku države. Druga vrsta podrške Sjedinjenih Američkih Država svojim preduzećima, vezana je za utvr-đivanje geografskih ciljeva. Iz prethodnog, jasno su uočljive mogućnosti konekcije ovih ekonomsko-diplomatskih aktivnosti sa geoekonomskim stremljenjima USA.


304

Apstrakt: Autor ukazuje na to da je nova ekonomska diplomatija nametnula nove izazove konstruktorima i realizatorima spoljnoekonomske strategije u uslo-vima globalne ekonomske krize. Jedna od najvažnijih promena u sferi ekonom-ske diplomatije, započetih početkom ovog milenijuma je njeno organizaciono redizajniranje (podela na makroekonomsku i mikroekonomsku diplomatiju). To je uzrokovano: (1) prilagođavanjem izazovima koje nameću nacionalni interesi pojedinih zemalja, proisteklih iz potreba njihovih preduzeća i građana; (2) pro-cesima i odnosima u globalnoj zajednici; (3) internacionalnim biznisom, za čijim burnim razvojem užurbano slede teorijska i praktična rešenja u ekonomskoj di-plomatiji.

Nastupajuće promene u svetskoj privredi (promene odnosa snaga i uspostavljanje nove globalne ekonomske arhitekture) uslovile su intenziviranje kohezionog pro-cesa nastalog u sinergetskom trouglu: nacionalna ekonomska bezbednost – geo-ekonomija – ekonomska diplomatija. Posledično, počinje se ispoljavati težnja ka pojačanoj centralizaciji ekonomsko-diplomatskih aktivnosti, uz izmene u sferi delovanja države u toj oblasti. Uporedo dolazi do promena u domenu medjuna-rodnog poslovanja – menjaju se tokovi, faktori uspeha i akteri internacionalnog biznisa, njihova struktura i moć. Ovi procesi uzrokuju „pomeranja” ciljeva eko-nomske diplomatije ka njihovoj većoj međuzavisnosti sa prioritetima nacionalne ekonomske bezbednosti i geoekonomskim ciljevima zemalja sa jedne strane, a sa druge, ka budućim izazovima postkrizne ekonomske arhitekture sveta i potreba-ma nacionalnih ekonomija. U tom procesu se nalazi i prilagodjavanje i usavrša-vanje ekonomsko-diplomatskog modela Srbije.

Ključne reči: svetska privreda, nacionalni ekonomski interesi, bezbednost Ekonomska diplomatija, geoekonomija, strategija.

Literatura:

1. Daniels, J.D. & L.H. Radebauh (1998), International Business – Environments and Operations, AWP, New York.

2. Economic Diplomacy, 2007/2008/2009.

3. Ekonomski rečnik, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001.

4. Fokus, CLDS, Beograd, oktobar 2009.

5. Heifetz, R., A. Grashow & M. Linsky (2009), Leadership in a (Permanent) Crisis, Harvard Business Review.


305

6. Jovović, D. & Z. Radovanović (2009), Srbija i necarinske barijere na tržištu CEFTA, Economic Diplomacy, IED, Beograd.

7. Кочетов, Э. Г. (2002), Геоекономика – Освоение мирового экономического пространства, Москва, БЕК.

8. Mijatović, B. (2008), Reforme u Srbiji: dostignuća i izazovi, Centar za libe-ralno-demokratske studije, Beograd.

9. Raičević, M. (2006), Ekonomska diplomatija, Institut za ekonomsku diplo-matiju, Beograd.

10. Reich, R. B. (2009), Government in Your Business, Harvard Business Revi-ew.

11. Rogers, R. W. (2009), Performance Management, DDI Press,Bridgeville.

12. Van Bergeijk, P.A.G. (1994), Economic Diplomacy, Trade and Commercial Policy, EEPL.

307

Prof. dr Branko Rakita i mr Sanja Mitić

MEĐUzAVISNOST BRENDIRANJA DRŽAVE I IzVOzNIH EFEKATA, SA OSVRTOM NA PRIMER SRBIJE

Koncept i konkurentski značaj brendiranja država

Od identiteta do brenda države i destinacije. Destinacije i geografska podne-blja se međusobno razlikuju po svojim originalnim imenima, po svojoj istoriji i tradiciji, po svojoj kulturi, po izgledu, klimi, atmosferi i mnogo čemu drugom. Otuda, pojedine destinacije, geografski lokaliteti i entiteti po definiciji imaju sve elemente da se posmatraju kao posebni brendovi. Sve države u svetu imaju svoje zastave, grbove, himne, svoj službeni jezik, dakle imaju svoje osnovne zašti-ćene elemente vizuelnog identiteta. Slična je situacija i sa većim gradovima u pojedinim državama. Međutim, nije problem u identitetskim elementima, već u zasluženom pozitivnom imidžu, reputaciji i realnoj vrednosti i atraktivnosti destinacijskih brendova.

U globalizovanom svetu sve zemlje, svi gradovi, zaokruženi lokaliteti i druge de-stinacije moraju da kontinuirano i aktivno konkurišu međusobno. Ta konkuren-cija se odvija u svetskim razmerama u borbi za što povoljnije učešće u svetskoj javnosti, svetskom dohotku, svetskom izvozu, svetskom turizmu, finansijskim i investicionim tokovima, ljudskim resursima i kreativnim potencijalima. Države i geografske destinacije sa jakim brendom, kao i sa ponudom široke lepeze me-đunarodno jakih i kredibilnih pojedinačnih brendova, mnogo više postižu u toj oštroj globalnoj konkurenciji svih država i različitih geografskih lokaliteta.

Osobenosti destinacijskog brendiranja. Neka identitetska obeležja prepoznat-ljivih geografskih destinacija i lokaliteta su unapred zadata i fiksirana. Naziv lokacije unapred je zadat i nije moguće menjati ili bitnije prilagođavati samo ime lokacijskog i geografskog brenda. Geografsku lokaciju jedne države nije moguće pomerati i ne može se kretati ka potrošačima, nego je neophodno da se potrošači kreću ka njoj. Brendiranjem država kao geografskih lokacija, afirmišu se njene vrednosti u svesti potrošača i najšire javnosti, kao i pozitivne asocijacije na kon-kretnu državu ili užu geografsku lokaciju. Stvara se pozitivni imidž lokacije i destinacije kako bi se privukao što veći broj posetilaca. Sve je veći broj država,


308

regiona, gradova i turističkih destinacija koje se promovišu kao osobeni geograf-ski opredeljeni brendovi.

Brendiranje destinacija i država, generalno se razlikuje od brendiranja materi-jalnih proizvoda, iako u velikoj meri zavisi od uspešnosti materijalnog i proi-zvodnog brendiranja u svojim granicama. Postoji nesporna pozitivna korelacija između razvijenosti međunarodno uspešnih brendova jedne destinacije i države, sa jedne strane, i samog imidža ili brenda te destinacije ili države, sa druge stra-ne. Inače, samo brendiranje destinacija i država je koncepcijski bliže brendira-nju usluga, pošto je akcenat na podizanju atraktivnosti uslova i privlačnoj snazi klime, atmosfere, ambijenta, privrednih i ljudskih potencijala. U stvari, bren-diranje destinacija i država je svojevrsna koncepcijska kombinacija uslužnog i institucionalnog tipa brendiranja. Pri brendiranju države ili druge destinacije, od velikog je značaja iskoristiti efekte: geografskog, personalnog, institucionalnog i manifestacionog brendinga.

Geografski brending: Za jedan geografski lokalitet može se reći da je brend, onda kada potrošaču (posetiocu) pruža jedinstven i neponovljiv doživljaj kakav nije moguće ostvariti na nekoj drugoj destinaciji; brend se gradi u svakom kon-taktu koji potrošač (posetilac) ostvari sa pojedinim elementima datog lokaliteta.

Personalni brending: Svaki afirmisani i poznati pojedinac svojim imenom i pre-zimenom se može posmatrati kao poseban brend i on uvek i svuda, sobom nosi obeležje svoga mesta rođenja i identitet svoje zemlje porekla.

Institucionalni brending: Poput privrednih korporacija, državne i neprivredne organizacije i institucije mogu, takođe, da se posmatraju kao nosioci brenda. Naziv organizacije, njen ugled i reputacija predstavljaju osnovna identitetska i asocijativna obeležja ovog tipa brendinga. Poverenje najšire javnosti u organiza-ciju ili instituciju predstavlja ključnu meru snage i uspešnosti brenda. Programi i aktivnosti neprivrednih organizacija i institucija moraju da imaju svrsishodno i dopadljivo značenje za targetirane potrošače i korisnike. Zbog svega toga, sa-vremeno orijentisane neprofitne organizacije sve veći akcenat stavljaju na mar-keting.

Manifestacioni (event) brending: Veliki događaji i manifestacije po pravilu imaju veliku medijsku pažnju i izloženost širokom auditorijumu; što je poznatiji brend događaja, to je jači i svestraniji njegov marketing, to je veća i atraktivnost do-gađaja za marketing drugih preko tih događaja; sportski, umetnički i zabavni događaji postaju sve atraktivniji kanali za plasiranje mnogih marketinških ideja i projekata.

Međuzavisnost brendiranja države i izvoznih efekata, sa osvrtom na primer Srbije

309

Koncepcijski gledano, brendiranje država je proces sličan brendiranju proizvo-da i usluga. Potrebno je identifikovati, razviti i komunicirati distinktivne elemen-te identiteta da bi se izgradio odgovarajući imidž. Bitna razlika je u komplek-snosti celog procesa. Za razliku od brendiranja proizvoda, gde gotovo da nema ograničenja, kod brendiranja država postoje znatna ograničenja. Kod kompanija, moguće su modifikacije proizvoda, povlačenje sa tržišta, uvođenje novog proi-zvoda, prelazak na druge delatnosti, diversifikacija i dr. Kod država je to mnogo teže usled velikog broja stejkholdera uključenih u ceo proces. U suštini, država kao brend je kompilacija pojedinačnih destinacija, proizvoda, usluga, ljudi, ma-nifestacija, procesa, ideja i dr. Sve njih je potrebno sinhronizovati tako da deluju u pravcu ostvarivanja usaglašenih ciljeva.

Brendiranje države nije stvar nacionalističkog ponosa već osnovno sredstvo eko-nomskog opstanka, važno za položaj jedne nacije u svetu.1 Stvaranje brenda ne sme biti svedeno na definisanje vizuelnih manifestacija brenda. Brend predstavlja skup funkcionalnih i emotivnih vrednosti koje predstavljaju obećanje jedinstve-nog i poželjnog iskustva.2 Nacionalno brendiranje predstavlja korišćenje marke-tinške strategije u procesu razvoja i promocije nacionalnog identiteta, u funkciji distinktivnog pozicioniranja i izgradnje pozitivnog imidža zemlje, njenih proi-zvoda i investicionih i turističkih potencijala. Razvoj imidža zemlje treba da se bazira na relevantnim i distinktivnim identitetskim obeležjima jedne zemlje koja treba da oslikavaju pozitivne vrednosti zemlje.3

Konkurentski značaj imidža i brenda države se ogleda u tzv. halo efektu koji označava povezivanje asocijacija vezanih za određenu zemlju sa karakteristika-ma proizvoda koji dolaze iz iste te zemlje, nezavisno od njihovih stvarnih atri-buta.4 Potrošači najčešće procenjuju kvalitet nepoznatog, novog proizvoda na osnovu informacija o zemlji porekla. Imidž zemlje porekla tada predstavlja kori-stan eksterni putokaz, svojevrsni surogat za teško uočljive interne karakteristike proizvoda, poput kvaliteta i performansi. Brojne studije su dokazale da potrošači imaju značajno različitu percepciju istih proizvoda koji dolaze iz različitih zema-lja. Imidž određene lokacije, pa tako i zemlje, prema Kotleru, predstavlja simpli-fikaciju velikog broja asocijacija i informacija koje su vezane za određene lokaci-je, i kao takav je rezultat pokušaja procesuiranja i izbora esencijalnih informacija

1 http://www.arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2004/11/06/srpski/D04110503.shtml2 Christodoulides, G. and D.C. Leslie (2004), „Dimensionalising on- and offline bran-

ds‘ composite equity”, Journal of Product & Brand Management, Vol. 13, No. 3, pp. 168–179.

3 Na osnovu: Jaffe, E.D. and I.D. Nebenzahl (2001), National Image & Competitive Advantage, Copenhagen Business School Press, Gylling,, p. 138.

4 Han, C. M. (1989), „Country Image: Halo or Summary Construct?” , Journal of Mar-keting Research, Vol. 26, No. 2, pp. 222–229.


310

o lokaciji u moru postojećih.5 Na osnovu prethodne definicije, jasno je da je imidž zemlje zapravo stereotip, koji je rezultat ekstremne simplifikacije stvarnosti. Kao takav, zasnovan je na očekivanjima i utisku, pre nego na činjenicama, i s toga ne mora da odgovara stvarnosti.

Što je veći stepen tržišne globalizacije, veći je potencijal uticaja imidža i brenda zemlje porekla na ponašanje potrošača zbog6: velike medijske izloženosti zema-lja; rastućeg prisustva stranih proizvoda; lakoće i potrebe simplifikacije infor-macija u uslovima rastuće kompleksnosti tržišta. Imidž zemlje nije podjednako važan za sve kategorije proizvoda i potrošača. Za neiskusnog potrošača imidž zemlje je važan faktor prilikom evaluacije karakteristika proizvoda i donošenja odluke o kupovini. Potrošač razmatra imidž zemlje porekla, zajedno sa drugim poznatim atributima proizvoda, kao što su cena, garancija, proizvodni brend. Što je veća nefamilijarnost potrošača sa proizvodom, to je veća verovatnoća da će imidž zemlje porekla biti jedan od faktora koji će uticati na donošenje odluke o kupovini. Uočeni efekat je od posebnog značaja u situaciji pojave novog proi-zvoda na tržištu.

Imidž zemlje je moguće menjati, mada je to veoma težak i dugoročan posao. Ljudi su skloni da se opiru promenama, menjanju svoje kognitivne strukture i prethodno stečenog znanja. Uloga države je da upravljanjem dimenzijama imid-ža utiče na promenu percepcije potrošača. Japan je jedan od najboljih primera promene imidža zemlje. Tokom proteklih 50 godina oznaka „made in Japan“ je od izrazito negativne simbolike, danas postala sinonim za kvalitet, inovacije, dizajn i vrednost proizvoda. Japan je danas jedan od najvećih svetskih izvoznika, sa ostvarenim izvozom od preko 6 milijardi $ u 2006. godini, od čega je više od 90% proizvodnih dobara. Najznačajnije učešće u izvozu imaju tehnološki inten-zivne grane i proizvodi visokog stepena obrade i dodate vrednosti.

Dimenzije i efekti nacionalnog brendiranja

Strategija brendiranja države, kao i svaka druga poslovna strategija, mora biti u funkciji postizanja definisanih ciljeva u dinamičnom poslovnom okruženju, sa postojećom konfiguracijom resursa i sposobnosti. Formulisanje strategije naci-onalnog brendiranja podrazumeva analizu trenutnog stanja, definisanje ciljeva, kao i načina njihovog postizanja. Analitička faza je u funkciji definisanja trenut-

5 Kotler P. and D. Gertner (2002), „Country as brand, product, and beyond: A place marketing and brand management perspective”, Brand Management, Vol. 9, No. 4-5, pp. 249–261.

6 Kleppe, I. A., N. Iversen and I. Stensaker (2002) , „Country images in marketing strat-egies: Conceptual issues and an empirical Asian illustration”, Brand Management, Vol. 10, No. 1, pp. 61–74.


311

ne konkurentske pozicije brenda države i obuhvata internu i eksternu analizu (tabela 1). Interna analiza treba da pokaže stepen osposobljenost internih resursa nacije u definisanim konkurentskim područjima, kao što su: turizam, privlačenje stranih investicija, unapređenje izvoza i privlačenje kompetentnih i talentovanih pojedinaca.7

Tabela 1. Interna analizaFaktori uspeha Stepen osposobljenostiTurizam

UslužnostBezbednostOdnos ponuđene vrednosti i ceneDostupnost

1 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 10

FDIStabilnost ekonomskog i političkog okruženjaObučenost kadrovaAdministrativne procedureInfrastruktura

1 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Unapređenje izvozaKvalitet brendovaImidž zemlje poreklaStrategijski razvoj ciljnih tržištaInovacije

1 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Privlačenje talenataAtraktivan životni stilMogućnosti za razvoj karijereReputacija sistema visokog obrazovanjaUslovi dobijanja vize i boravka

1 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 101 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Izvor: Keith, D. (2008), Nation branding: Concept, Issues, Practice, Butterworth-Heinemann, Oxford, pp. 221,222,223.

Eksterna analiza je analiza okruženja sa akcentom na istraživanje konkurentskog okruženja, tj. identifikaciju slabosti i snaga drugih zemalja i njihovih brendova. Interna i eksterna analiza identifikacijom jakih i slabih strana određene privre-de, u poređenju sa drugima, predstavlja osnov za definisanje većeg broja ciljeva brendiranja zemlje. Estonija je strategiju brendiranja usmerila ka povećanju tu-rizma, izvoza i stranih direktnih investicija, dok je Švajcarska, na primer, kroz svoju strategiju nacionalnog brendiranja nastojala da poboljša svoj imidž u do-menu inovacija.

7 Keith, D. (2008), Nation branding: Concept, Issues, Practice, Butterworth-Heinema-nn, Oxford, p. 221.


312

U fazi implementacije strategije brendiranja države, neophodno je uspostaviti adekvatnu strukturu i procese za upravljanje odnosima sa internim i eksternim stejkholderima, upravljanje znanjem i promenama, kao i za adekvatan sistem kontrole.

Slika 1: Anholtov heksorgam brenda države

Izvor: www.simonanholt.com

Izvoz kao dimenzija brenda države. Koncepcijski okvir brendiranja država koji je razvio Simon Anholt, pod nazivom Heksagon nacionalnog brendiranja, ima šest dimenzija. Reč je o konzistentnom okviru za analizu najznačajnijih fak-tora koji oblikuju međunarodnu reputaciju jedne zemlje. Identifikovane su slede-će dimenzije:8

1. Izvoz – determiniše imidž proizvoda i usluga zemlje izvoznika i stepen u kojem potrošači proaktivno nastoje da kupe ili izbegnu kupovinu proizvoda koji potiču iz zemlje izvoznika;

2. Državna uprava – ovom dimenzijom se izražava mišljenje javnosti povodom kompetencija državne uprave i njene posvećenosti globalnim pitanjima kao što su: demokratija, pravda, siromaštvo i okruženje;

3. Kultura i nasleđe – ovom dimenzijom se opisuje globalna percepcija nacio-nalnog nasleđa i kulture, kao i stavovi ljudi po pitanju savremene kulture, na polju filma, muzike, umetnosti, književnosti i sporta;

8 http://www.simonanholt.com


313

4. Ljudi – predstavljaju reputaciju zemlje po pitanju kompetencija, obrazovanja, otvorenosti i druželjubivosti ljudi, kao i percipirani nivo neprijateljstva ili diskriminacije;

5. Turizam – ovom dimenzijom se opisuje stepen interesovanja turista za posetu određenoj zemlji, s posebnim osvrtom na njene prirodne, istorijske i druge turističke atrakcije;

6. Investicije i imigracije – ovom dimenzijom je opisan stepen atraktivnosti ze-mlje za pojedince, za život, rad ili studiranje u određenoj zemlji, kao i stepen atraktivnosti za investiranje, što je rezultat percepcije potencijalnih investi-tora ekonomske i društvene situacije u zemlji.

Anholt je 2005. godine razvio i Nation Brand Index (NBI), kao način merenja imidža i reputacije svih nacija, ali i praćenja promena na tom području, što je pretpostavka efektivnog upravljanja imidžom nacionalnog brenda.

Rang lista zemalja prema NB indeksu za 2008. godinu je prikazana u tabeli 2.

Tabela 2: Rang lista zemalja prema Nation Brand Index-u, 2008. godina Rang Zemlje NBI Rang Zemlje NBI1 Nemačka 67.4 26 Meksiko 53.22 Francuska 67.3 27 Indija 52.93 V. Britanija 66.8 28 Mađarska 52.84 Kanada 66.3 29 Kina 52.85 Japan 66.1 30 Poljska 52.76 Italija 65.9 31 Češka 52.57 USA 65.5 32 Egipat 52.58 Švajcarska 64.9 33 Južna Koreja 51.69 Australija 64.6 34 Tajland 50.710 Švedska 64.1 35 Tajvan 50.611 Španija 63.3 36 Turska 50.512 Holandija 61.6 37 Južna Afrika 49.613 Norveška 60.6 38 Čile 49.414 Austrija 60.6 39 Malezija 49.415 Danska 60.3 40 Peru 49.116 Škotska 60.2 41 Rumunija 48.917 Novi Zeland 60.1 42 Litvanija 4818 Finska 59.2 43 Indonezija 47.719 Irska 58.7 44 Estonija 47.620 Belgija 58.1 45 UAE 47.621 Brazil 56.6 46 Kuba 46.622 Rusija, Portugal 55.7 47 Ekvador 46.623 Island 55.0 48 Saudijska Arabija 45.524 Singapur 53.7 49 Nigerija 40.925 Argentina 53.7 50 Iran 38.0Izvor: The Anholt-GfK Roper Nation Brands Index 2008 Report, September 2008, p. 12, www.simonanholt.com


314

Izvoz zemlje predstavlja nezaobilazan element vrednovanja brenda države. Na li-sti najvrednijih nacionalnih ili državnih brendova nalaze se zemlje koje ostvaruju zavidne izvozne rezultate, imaju jake i prepoznatljive izvozne brendove.

Izvozni efekti uspešnih strategija brendiranja država

Često se kao cilj strategije brendiranja navodi unapređenje izvoza i međunarodne trgovinske pozicije zemlje. U nastavku će kroz primere uspešnih strategija nacio-nalnog brendiranja biti sagledani njihovi izvozni i konkurentski efekti.

Na primeru brendiranja Finske, ukazaćemo na vezu između sistemskog uprav-ljanja imidžom i brendom države i međunarodne konkurentske pozicioniranosti proizvoda i ponude domaćih preduzeća. Od Drugog svetskog rata, finski izvoz je bio usmeren na zemlje severne Evrope. Raspad Sovjetskog saveza znatno je pogodio izvoz Finske, tako da je 1990. godine njena privreda bila u krizi. Ek-sterni faktori su tada delovali kao pokretačka sila i motiv za intenzivniju inter-nacionalizaciju. Prema World Competiveness Report-u iz 1993. godine, Finska je rangirana na poslednjem mestu, među razvijenim zemljama, prema stepenu internacionalizacije.9 Kako bi pronašla svoje mesto na svetskom tržištu, finska privreda je ušla u proces transformacije. Fokus je bio na razvijanju novih indu-strija, među kojima je bila i industrija telekomunikacija, kao i na diversifikovanju izvoza, kako po strukturi tako i prema izvoznim destinacijama. Radi efektivnog diferenciranja finskih proizvoda bilo je potrebno identifikovati osnovne vrednosti brenda Finske, posledično i njenih proizvoda. Odlučeno je da se iskoristi prepo-znatljiv finski dizajn. Domaća preduzeća su godinama uspevala da tradicionalne i bazične proizvode diferenciraju na bazi inovacija i dizajna. Takva orijentacija ka inovacijama i dizajnu je započela tokom teških vremena, ranih devedesetih godina dvadesetog veka. Finski dizajn je specifičan ne samo po spoljnim ele-mentima vizuelnog identiteta proizvoda već i njegovim funkcionalnim karak-teristikama. Kao takav postao je ključan faktor diferenciranja brenda Finske i proizvoda iz Finske na svetskom tržištu. Prema podacima OECD-a, Finska je u 2005. godini jedna od tri zemlje (pored Japana i Švedske), koja ulaže više od 3% GDP-a u istraživanje i razvoj10 i u 2008. godini šesta je zemlja prema konkuren-tnosti privrede (prema Global Competitiveness Index-u).11

9 http://www.weforum.org10 http://www.oecd.org11 Porter, M. and S. Klaus (2008), The Global Competitiveness Report 2008–2009,

World Economic Forum, pg. 10, Geneva; http:// www.weforum.org


315

Prema Nation Brand Index-u Finska je rangirana na 18. poziciji, na listi od 50 ze-malja. Reč je o brendu čije su dimenzije izbalansirane jedna u odnosu na drugu:12

• Najjaču poziciju Finska beleži u domenu državne uprave (11. mesto), pri čemu je na četvrtom mestu prema odgovornom ponašanju na planu zaštite životne sredine;

• Finska zauzima 15. mesto kada je reč o dimenziji izvoza, zauzevši 13. mesto kao zemlja sa visokim kreativnim i tehnološkim potencijalima;

• U odnosu na preostale dve dimenzije: ljudi i imigracije/investicije, za Finsku se vezuje visok stepen stručnosti i obrazovanja ljudi, kao i privlačni i kvali-tetni uslovi života i školovanja (18. mesto);

• Najviši rang Finska je dobila od ispitanika iz Švedske (7. mesto), Rusije (10. mesto) i Francuske (14. mesto), dok su je ispitanici iz zemalja Latinske Ame-rike i Afrike nisko rangirali.

Kada govorimo o uspešnim strategijama brendiranja zemalja Azije, na primeru Tajvana je moguće pokazati njihove efekte po imidž zemlje, nivo konkurentnosti i izvozne rezultate.13 Cilj strategije brendiranja je bio učiniti Tajvan atraktivnim za strane investitore, sa porukama – It‘s very well made in Taiwan (1992. godi-ne), TAIWAN: Your Source for Innovalue (1993. godina). Strategija se u počet-ku bazirala na promovisanju privrednih, inovativnih, proizvodnih sposobnosti i kapaciteta Tajvana. U promotivnim kampanjama su bila uključena konkretna preduzeća, proizvođači televizora, kompjutera, teniskih reketa i elektronike, pro-izvođači bežičnih telefona, bicikala i računarskih komponenti. Promena u pristu-pu je usledila 1994. godine, kada je umesto koncentrisanja na pojedine industrij-ske grane, nosilac promocije postao brend Tajvan. Cilj je bio izgraditi pozitivni imidž Tajvana, kao zemlje porekla, sloganom – Excellence, made in Taiwan. Takva orijentacija je nastavljena u kampanjama koje slede, s tim što je posebno razvijan imidž zemlje kao jednog od najvećih svetskih izvoznika kompjuterskih hardvera, sa high-tech proizvodnim centrima, visoko-kvalifikovanim radnicima i proizvodima vrhunskog kvaliteta. Strateško upravljanje brendom države je dalo impresivne rezultate u slučaju Tajvana. U izveštaju Svetskog ekonomskog foru-ma, Tajvan je 2008. g., prema stepenu konkurentnosti privrede, zauzeo 17. mesto (od 134 zemlje), ostavivši iza sebe zemlje poput Australije, Španije, Slovenije, Italije, Rusije i Indije.14 Tajvan je prema konkurentnosti privrede na 5. mestu, na listi Azijskih zemalja, iza Singapura, Japana, Koreje i Hong Konga. 12 The Anholt-GfK Roper Nation Brands Index 2008 Report, GfK Roper Public Affairs

& Media, New York, p. 9; http://www.mek.fi13 Primer je urađen na osnovu: Lyn, A. et al. (2005), „Exploring the Practical Effects of

Country of Origin, Animosity, and Price–Quality Issues: Two Case Studies of Taiwan and Acer in China”, Journal of International Marketing, Vol. 13, No. 2, pp. 114–150.

14 Porter, M. and S. Klaus (2008), The Global Competitiveness Report 2008–2009, World Economic Forum, Geneva, p. 12; http://www.weforum.org


316

Imidž zemlje ne mora biti jednak za sve kategorije proizvoda. Kao ilustracija načina promene imidža zemlje u određenoj kategoriji proizvoda, biće predstav-ljen primer razvoja imidža Kolumbije, kao proizvođača kafe. Na tržištu SAD-a kolumbijska kafa – Café de Colombia je već dve decenije pozicionirana kao kafa vrhunskog kvaliteta. Promocija Kolumbije, kao zemlje porekla vrhunske kafe je počela sa aktivnostima Nacionalne federacije uzgajivača kafe Kolumbije. Jedan od najznačajnijih ciljeva ovog udruženja je promocija kolumbijske kafe širom sveta. Formiran je logo, koji treba da bude garancija kvaliteta, koju izdaje Na-cionalna federacija uzgajivača kafe Kolumbije. Da bi proizvođač kafe mogao da koristi logo Nacionalne federacije mora da ispuni definisane minimalne standar-de kvaliteta kafe. Uporedo sa promocijom, definisana je strategija unapređenja kvaliteta proizvodnje kafe. Definisani su programi pomoći proizvođačima na po-lju unapređenja uslova života i rada. Istraživački centar Federacije – Cenicafé, je danas lider na polju inoviranja procesa proizvodnje, zaštite kafe i agro-ekoloških tehnika, na svetskom nivou. U pogledu tržišnog pozicioniranja i izvoznih efekata ostvareno je sledeće:15 Kolumbija je vodeći izvoznik kafe na tržište SAD-a; Café de Colombia drži 40% tržišta kafe SAD-a; za preko 80% Amerikanaca logo Café de Colombia je sinonim za kafu; preko 50% Amerikanaca logotip povezuje sa brendom Café de Colombia.

Odnos između imidža nacionalnog brenda i izvoznih rezultata na primeru Srbije

Voditi računa o svim aspektima međunarodnih odnosa. Ono što jedna zemlja može uspešno prezentovati svetu i što može znatno doprineti podizanju njenog ugleda i reputacije, svakako predstavljaju sledeći elementi: izvozno i međuna-rodno afirmisani brendovi, strane direktne investicije koje se realizuju u samoj zemlji, turistički potencijali, ljudi koji putuju u inostranstvo ili koji kontaktiraju sa strancima, kulturni sadržaji, istorija i tradicija, međunarodna sportska i druga takmičenja, međunarodni odnosi zemlje i diplomatija, unutrašnja i spoljna poli-tika, uspešni predstavnici dijaspore, međunarodna prijateljstva, manifestacije i događaji od međunarodnog značaja, učešće u međunarodnim organizacijama i institucijama, zaključivanje bilateralnih i multilateralnih sporazuma, međuna-rodna razmena medijskih ostvarenja i sadržaja, strani posetioci i poslovni ljudi koji su radili u konkretnoj zemlji, međunarodna razmena studenata, naučno-istraživačkih i univerzitetskih radnika, i još mnogo toga.

Triangli nacionalnog brendiranja države. Sledeći logiku dvonivovskog stra-tegijskog opredeljivanja i usmeravanja brendiranja države, mi ćemo se opredeli-15 Kotler, P. and D. Gertner (2002), „Country as brand, product, and beyond: A place

marketing and brand management perspective”, Brand Management, Vol. 9, No. 4-5, pp. 249–261.


317

ti za tringularni pristup u razgraničavanju i usklađivanju kritičnih pokretačkih determinanti, koje stoje svakoj državi na raspolaganju, ukoliko želi da planski i sistematično unapređuje svoj ugled i reputaciju u svetu. Opredeljujuću ulogu ima triangl ili trougao strukturnih determinanti brendiranja države, kao što su: međunarodni privredni potencijali, međunarodni kreativni potencijali i međuna-rodni infrastrukturni potencijali jedne zemlje. Svaka od navedenih strukturnih determinanti ima svoj triangl ili trougao operativnih determinanti brendiranja države.

Međunarodni privredni potencijali predstavljaju ključnu i dugoročno najvaž-niju pretpostavku kreiranja uspešnog brenda i pozitivnog imidža jedne države u svetu. Naime, imidž jedne države i njen privredni progres uvek idu ruku pod ruku. Istina je da pozitivni imidž jedne države mnogo više zavisi od privrednog progresa, nego obrnuto. Međutim, puni i pravi efekti se dobijaju ukoliko se para-lelno i usklađeno upravlja i imidžom i progresom države. Nažalost, na primeru Srbije može se konstatovati da nema ozbiljne ni strategije privrednog razvoja, ni strategije nacionalnog brendiranja. Otuda i nije moguće govoriti o paralelnom i usklađenom upravljanju imidžom države Srbije, sa jedne strane, i privrednim progresom Srbije, sa druge strane.

Tabela 4: Opredeljujuće i operativne determinante brendiranja državeStrukturne determinante brendiranja države

Operativne determinante brendiranja države

I Međunarodni privredni potencijali1. Izvoz2. Direktne investicije3. Turizam

II Međunarodni kreativni potencijali1. Ljudi2. Stvaralaštvo3. Veštine

III Međunarodni infrastrukturni potencijali

1. Regulativna infrastruktura2. Medijsko komunikativna

infrastruktura3. Saobraćajna infrastruktura

Efekti privrednih potencijala jedne zemlje, pa i Srbije, po njen međunarodni pre-stiž najbolje se mogu sagledati na primeru tri njihova najvidljivija aspekta: kva-litet izvoza i snagu izvoznih brendova, obim i međunarodni kredibilititet stranih direktnih investicija, razvoj turizma i imidž zemlje kao turističke destinacije. Strukturno i kvalitativno posmatrano, za izvoz Srbije je karakteristično vrlo visoko učešće izvoza repromaterijala (oko 65%) i generalno proizvoda niskog stepena obrade. Noseći izvozni proizvodi Srbije su osnovni metali, prehrambeni proizvodi i piće, hemikalije i hemijski proizvodi, tekstil, odeća i obuća, proizvo-


318

di od gume i plastike.16 U prvih šest meseci 2009. godine smanjeno je učešće izvoza repromaterijala (58,7%) u korist izvoza potrošne robe u odnosu na isti period 2008. godine (66,3% – učešće izvoza repromaterijala u ukupnom izvozu), ali je i dalje repromaterijal dominantno izvozno opredeljenje. Imidž Srbije kao investicione destinacije, takođe, možemo vrednovati na osnovu strukture stranih direktnih investicija. Loša struktura inostranih direktnih ulaganja u 2009. godini se ogleda u investicionoj atraktivnosti delatnosti vađenja rude i kamena, prerađi-vačke industrije, pre svega proizvodnje hrane i pića, i poslova sa nekretninama. Medjutim, kada govorimo o trećem aspektu međunarodnih privrednih potenci-jala zemlje, ne postoje sveobuhvatna istraživanja o imidžu Srbije kao turističke destinacije, ali podatak da je Srbiju u periodu januar–avgust 2009. godine pose-tilo 440.994 inostranih turista (60% je posetilo administrativne centre)17, ukazu-je na neiskorišćenost turističkih potencijala zemlje. U poređenju sa zemljama u okruženju, prema broju turista, Srbija je u 2007. godini sa posetom od 696.000 turista bila ispred Makedonije (230.000) i Bosne i Hercegovine (306.000), dok su Rumunija, Albanija, Slovenija, Crna Gora, a posebno Bugarska, Mađarska i Hrvatska ostvarile daleko bolje rezultate (5,15 milona, 8,65 miliona i 9,31 miliona turista respektivno).18

U bilo kom delu sveta, najpoželjniji brendovi za kupovinu uglavnom dolaze iz sledećih deset destinacija: Amerika, Engleska, Francuska, Nemačka, Italija, Ja-pan, Skandinavija, Škotska, Švajcarska ili Južna Koreja.19 Pitanje je da li bi bren-dovi Coca-Cole, Marlbora ili Nike imali istu vrednost da ne dolaze iz SAD-a; Ferrari, Gucci ili Barilla da nisu poreklom iz Italije; Chanel ili Dior da nisu iz Francuske; Burberry ili Rolls Royce da ne vode poreklo iz Engleske. Radi se o najrazvijenijim privredama u svetu, o vodećih deset destinacija u kojima postoji naglašena pozitivna korelacija između snage privrednih potencijala, imidža ze-mlje i uvažavanja njihovih brendova. Ukoliko se potrošaču kaže da neki brend dolazi iz navedenih država ili destinacija, to automatski kod njega stvara određe-nu predstavu o kvalitetu i imidžu tih brendova, kao i o ceni koju je on spreman da plati za njih. Stavovi o odredjenoj zemlji i njenim privrednim potencijalima se nesporno percipiraju preko njenih međunarodno prihvatljivih proizvoda i bren-dova, investicione i turističke atraktivnosti. Zato je taj triangl realnih operativnih determinanti i pretpostavki od ključnog značaja za dugoročno uspešno brendira-nje država. Privredni i konkurentski položaj Srbije na listi Svetskog ekonomskog foruma je na apsolutno nezadovoljavajućem nivou. Prema globalnom indeksu

16 na osnovu Izveštaja Narodne banke Srbije; http://www.nbs.yu17 http://www.serbia-tourism.org/srpski/vesti2/v3_vest.php?&id=09101216040418 UNWTO World Tourism Barometer, Vol. 7, No. 1, 2009; http://unwto.org/facts/eng/

pdf/barometer/UNWTO_Barom09_1_en.pdf19 Anholt, S. (2003), Branding places and nations, Brands and Branding, The Econo-

mist, etd Rita Clifton and John Simmons, p. 217.


319

konkurentnosti, Srbija je na 85. mestu na listi od 134 zemlje.20 Iza Srbije po rangu su, od evropskih zemalja, samo Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija, dok su na primer Hrvatska i Crna Gora daleko ispred, na 61. i 65. mestu, res-pektivno. Ta pozicija svakako da ima i najveći ponder na pozicioniranost imidža Srbije kao zemlje porekla.

Međunarodni kreativni potencijali jedne zemlje predstavljaju drugi triangl vrlo bitnih operativnih determinanti brendiranja države. Ljudi i ljudski potenci-jali mogu da predstavljaju vrlo bitnu konkurentsku prednost jedne zemlje ukoli-ko su oni nosioci osobenih znanja, veština, organizacionih, radnih i operativnih upotrebnih vrednosti. Stvaralački potencijali naroda i države, kao drugi aspekt ovog kreativnog triangla, se najvidljivije ispoljavaju kroz stanje u nauci, umet-nosti, kulturi, muzici. Radi se o kreativnim i stvaralačkim delatnostima kojima je moguće dostići međunarodne i globalne standarde i domete. Ukoliko pred-stavnici jednog naroda i države dostižu vrhunske rezultate u stvaralačkim delat-nostima, kao što su – nauka, kultura, umetnost, muzika, tada se međunarodni i globalni imidž tih rezultata neposredno preliva i na imidž države iz koje nosioci tih rezultata dolaze. Pošto vrhunski rezultati stvaralačkih delatnosti neposredno doprinose međunarodnoj i globalnoj prepoznatljivosti države, vrlo je važno da je država toga svesna i da neguje i afirmiše pozitivan i stimulativan odnos pre-ma razvoju tih delatnosti. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija kao konkurentsku prednost može koristiti kvalitet obrazovnog sistema, pri čemu je posebno istaknut kvalitet obrazovanja u domenu nauke i matematike, kao i kvalitet naučno-istraživačkih institucija, raspoloživost naučnika i inžinjera, što za rezultat ima i značajan broj patenata i inovacija u različitim poljima.21 Treći segment kreativnog triangla operativnih determinanti brendiranja države pred-stavljaju osobene veštine koje mogu demonstrirati i ispoljavati predstavnici te države. Tu se pre svega misli na sportske, takmičarske, folklorne veštine, kao i na zanatske, dizajnerske i druge operativne veštine. Od strateške je važnosti da se razne veštine i talenti jednog naroda adekvatno prepoznaju i realno uvažavaju i stimulišu. Veštine uvek skreću pažnju i nikad ne trpe okove i granice. Zbog toga one, kao i stvaralaštvo, uvek imaju međunarodni i globalni potencijal prepozna-vanja i vrednovanja. Lako je dokazivati da u Srbiji postoji veliki raskorak između raspoloživih i potencijalnih kreativnih potencijala i njihove efektivne međuna-rodne i globalne prepoznatljivosti. Postoji veliki raskorak između potencijalne i efektivne međunarodne konkurentske prednosti u ovom segmentu. Najveći deo odgovornosti, za štetu u ovom domenu, je na državi.




320

Međunarodni infrastrukturni potencijali jedne zemlje predstavljaju treći tri-angl vrlo bitnih operativnih determinanti brendiranja države. Tu su od posebnog značaja tri segmenta infrastrukturnih pretpostavki: regulativna, medijsko-ko-munikativna i saobraćajna infrastruktura. Postojanje jasnih pravila i procedura, pouzdanih, stabilnih i međunarodno uporedivih zakona, tržišno stimulativnih regulativa, kao i stabilnih okvira unutrašnje i spoljne politike, u velikoj meri govore o međunarodno kredibilnoj i uvažavanoj državi. Stimulativna državna regulativa uvek doprinosi većem međunarodnom aktivizmu države i većem za-dovoljstvu svih aktera koji u tom aktivizmu učestvuju. U pogledu razvijenosti institucija, i Medijsko-komunikativna infrastruktura u digitalnoj i globalnoj eri mora da bude u skladu sa najaktuelnijim zahtevima te ere, ukoliko država želi da ostavlja utisak savremeno organizovane i komunikativno osposobljene. Razvi-jenost medijskog tržišta, kao i najnovijih telekomunikacionih i multimedijalnih tehnika i sredstava ima veliki ponder u opredeljivanju međunarodne atraktiv-nosti i privlačnosti države ili nekog drugog geografskog lokaliteta. Razvijenost saobraćajne infrastrukture nema samo ogroman privredni i razvojni značaj, nego se može reći i da ima ogroman promotivni značaj za međunarodnu poziciju jedne države. Predstava ljudi iz inostranstva koji posećuju ili žive u konkretnoj državi u velikoj meri zavisi od saobraćajnih uslova i saobraćajne infrastrukture. Dok je kod prva dva trijangla – međunarodnih privrednih potencijala i međunarodnih kreativnih potencijala, uloga države pre svega stimulativna i promotivna, kod trećeg triangla – međunarodnih infrastrukturnih potencijala, uloga države nije samo indirektna i stimulativna, nego je njena odgovornost direktna i noseća, kako u stimulativnom, tako i u operativnom i preduzetnom smislu. Dovoljno je uporediti odnos Srbije prema infrastrukturnim potencijalima sa istim odnosom Slovenije i Hrvatske i doći će se do izuzetno nepovoljnih ocena. Svakako, da bi to isto poređenje sa najrazvijenijim zemljama u svetu, tek, bilo poražavajuće. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se vrlo nisko kotira u do-menu razvijenosti infrastrukture (saobraćajna, telekomunikaciona i energetska infrastruktura). Nalazi se na 102. mestu i bolje je pozicionirana u odnosu na Rumuniju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Moldaviju, brojne zemlje Afrike i najnerazvijenije zemlje Azije, dok na primer, Slovenija i Hrvatska zauzimaju 36. i 51. mesto, respektivno. 22 U pogledu infrastrukture najlošije je ocenjen kvalitet puteva (115. mesto), dok je najbolje ocenjena telekomunikaciona infrastruktura (33. mesto).23 Politička nestabilnost, neefikasnost državnih agencija, korupcija i nerazvijenost saobraćajne infrastrukture, predstavljaju ključne barijere za otpo-činjanje i obavljanje poslovanja u Srbiji.


23 Porter, M. and S. Klaus (2008), The Global Competitiveness Report 2008–2009, World Economic Forum, Geneva, pp. 1294–1295; http://www.weforum.org


321

Od relevantne diferenciranosti do uvažavane poznatosti. Ako u jednoj zemlji ima dovoljno – nacionalne inovativnosti, pozitivnog odnosa prema kvalitetu, pre-poznatljivog dizajna, sklonosti ka ostvarivanju nacionalnog prestiža, kao i osobe-nih i upotrebljivih nacionalnih veština – onda je sasvim sigurno da u toj zemlji postoji povoljan poslovni ambijent i da ta zemlja uživa povoljan poslovni imidž u svetu. Za Srbiju kao državu, se može reći, da raspolaže relevantnim potencijal-nim elementima kreiranja pozitivnog imidža zemlje porekla, koji nisu efektivno i plodotvorno iskorišćeni. Kritičan je nedostatak strategijske svesti i strategijskog pristupa. Cilj je potencijalne konkurentske resurse prevesti u efektivnu među-narodnu konkurentnost i prepoznatljivost. Strategijom nacionalnog brendiranja potrebno je pronaći segmente relevantne diferenciranosti Srbije i ostvariti njenu respektabilnu poznatost i prepoznatljivost u svetu.

Zahvaljujući čudnim istorijskim okolnostima, negativnom prelamanju međuna-rodnih političkih prioriteta i interesa, kao i neodgovornoj državnoj politici, de-vedesetih godina XX veka, imidž države Srbije ozbiljno je narušen. To je umno-gome umanjilo privredni potencijal i narušilo spoljnotrgovinske performanse države. Srbija još uvek nije dostigla nivo privredne aktivnosti koju je imala 1989. godine. To je dobrim delom i cena narušenog imidža države. Poslednjih godina, država je počela da poklanja pažnju unapređenju svog imidža, što potvrdjuje i osnivanje Saveta za promociju Srbije. Ministarstvo trgovine i usluga je raspisi-valo (pa stopiralo i odložilo) javni poziv za pojekat izrade strategije izgradnje i pozicioniranja nacionalnog brenda Srbije. Sve to mogu biti pozitivni signali u dugotrajnom procesu popravljanja imidža koji o Srbiji postoji.

Mogućnost i neophodnost promene imidža Srbije. Većina zemalja, bez obzi-ra na svoju veličinu ili starost, uvek ima određeni međunarodni imidž, koga je svesna ili ne, i koji joj se svidja ili možda ne. Međunarodni imidž jedne zemlje, pa i Srbije, je moguće vremenom menjati, zahvaljujući promenjenoj državnoj strategiji razvoja ili promenjenim međunarodnim okolnostima, ili nekim velikim međunarodnim događajima. Neke zemlje i gradovi su uspeli u relativno kratkom vremenskom periodu da se kompletno promene, menjajući tako i svoj međuna-rodni imidž. Primeri – Irske, Slovenije, Hrvatske, Singapura, Novog Zelanda, Španije, Rusije, drugih istočnoevropskih zemalja, Liverpula, Pitsburga, Pekinga, Bilbao, Guče – nedvosmisleno govore o tome. O promeni imidža Japana u drugoj polovini prošlog veka, ili imidža Kine, Indije, Rusije, Brazila početkom novog milenijuma, moguće je govoriti kao o zahvatima globalnog karaktera i globalnog značaja. Nekada veliki događaji mogu u značajnoj meri da promene međunarod-ni imidž jedne zemlje ili destinacije, bilo u pozitivnom ili negativnom smislu. To posebno važi za događaje koji su nadnacionalnih razmera, kao što su Olimpijske igre, Svetska prvenstva, manifestacije međunarodnih ili svetskih razmera, velike katastrofe ili ratovi. Neki od primera su: Olimpijske igre u Kini, Zasedanje STO u Sijetlu, Svetski ekonomski forum u Davosu, suđenje za ratne zločine u Hagu,


322

rat u Bosni i Hercegovini, bombardovanje Srbije, rat u Južnoj Osetiji, teroristički napad u Njujorku, zemljotresi, tajfuni i požari katastrofalnih razmera.

Pozitivnim iskustvom protiv stereotipa. Sva istraživanja pokazuju da postoje određeni stereotipi imidža zemlje porekla. Tako na primer, za Nemačku se vezuje pouzdanost i robusnost, za Italiju lepota, za Francusku luksuz, a za Koreju niska cena. Potrošači iz razvijenih zemalja, pod ostalim jednakim pretpostavkama, fa-vorizuju domaće proizvode u odnosu na uvozne. Preciznije rečeno, kada su cene i kvalitet domaćih proizvoda bar na nivou uvoznih proizvoda ili su pak u povolj-nijem statusu u odnosu na njih, potrošači razvijenih zemalja se tada opredeljuju za domaće proizvode u odnosu na uvozne. Da bi uvozni proizvodi u razvijenim zemljama bili atraktivni za potrošače, oni moraju biti superiornijeg kvaliteta i sa prihvatljivijim cenama u odnosu na lokalne proizvode.

Već je istaknuto, da je uticaj zemlje porekla na ponašanje potrošača veći kada mu je data kategorija proizvoda potpuno nepoznata. Nedostatak znanja u po-gledu karakteristika proizvoda vodi generalizaciji brenda zasnovanoj na zemlji porekla. Proizvodi iz Srbije mogu biti negativno percipirani, dok švajcarski pro-izvodi imaju pozitivan imidž. Prevazilaženje ovih stereotipa može biti izazov za marketinške stručnjake. Dakle, treba i na promotivan način doživljavati ulaganje u formiranje novog iskustva potrošača na tržištu. Pošto neposredno pozitivno iskustvo može da bude značajan pravac razbijanja predrasuda i stereotipa, treba koristiti sve oblike i forme marketiranja koje omogućuju neposredno uveravanje potrošača u dobar kvalitet i prihvatljivu cenu marketinške ponude.

Dekomponovanje imidža zemlje porekla kao šansa za Srbiju. Poslednjih dece-nija se povećava broj proizvoda hibridnog karaktera ili multiplog porekla. Danas postoje automobili koji se dizajniraju u Italiji, projektuju u Nemačkoj, imaju delo-ve iz Japana, a montiraju u Južnoj Koreji. Postoje i proizvodi koji imaju ugrađene različite komponente poreklom iz raličitih zemalja. Najpoznatiji brendovi kom-pjutera često imaju monitor iz Južne Koreje, memoriju i CPU čipove iz Japana, okvir iz Singapura i sl. Taj proces tzv. dekomponovanja nacionalnog identiteta ili hibridnog (binacionalnog ili multikulturnog) porekla proizvoda, sve više dolazi do izražaja sa procesom transnacionalnog seljenja i podele proizvodnje. Kada se odlučuje o prenosu i lokaciji proizvodnje u inostranstvo, pored troškovnih pogodnosti, neophodno je uzeti u obzir i efekat zemlje porekla na preferencije potrošača. Koncept dekomponovanog identiteta i porekla proizvoda izbacuje na površinu i jednu posebnu mogućnost i šansu za proizvođače koji dolaze iz zema-lja sa negativnim „made in” imidžom, poput Srbije. Dekomponovanje identiteta i porekla proizvoda, uz tržišno i marketinško pokroviteljstvo svetski afirmisa-nog brenda, a na podlozi novog proizvodnog iskustva i dokazivanja, može da predstavlja značajan pravac popravljanja i promene negativnog imidža zemlje, u


323

kojoj se proizvode komponente ili vrše usluge montaže.24 I prateće proizvodne informacije, kao što su cene, kooperativnost, rokovi, kvalitet, mogu značajno da doprinesu popravljanju negativnog imidža zemlje. Na ovaj način se otvara mo-gućnost, da proizvođači iz zemalja sa negativnim imidžom mogu konkurisati na svetskom tržištu kroz proces sopstvene specijalizacije, pružanje usluga montaže i kroz usredsređivanje na pokrivanje tzv. tržišnih niša.

Proces tzv. dekomponovanja nacionalnog identiteta nam još jednom, na oso-ben način, pokazuje da se nacionalni imidži mogu menjati tokom vremena. Oni nisu jednom zauvek dati. Proces menjanja i unapređivanja nacionalnog imidža u svetu je dugoročan i veoma skup proces. Pred posebnim izazovom menjanja nacionalnog poslovnog imidža nalaze se zemlje kao što su: Kina, zemlje istoč-ne i centralne Evrope, grupa Pacifičkih zemalja, zemlje zapadnog Balkana, pa i Srbija, svakako. Generalno se može reći, da preduzeća koja potiču iz zemalja sa negativnim poslovnim imidžom mogu imati značajnih problema pri konkurisa-nju na svetskom tržištu, ali da to ne treba da bude razlog za poslovnu, razvojnu i marketinšku pasivizaciju, već naprotiv.

Uvek ostaje nada. Srbija mora da izvrši jasno tržišno profilisanje. Nije sporno da u Srbiji postoje jake kompanije koje imaju dobre proizvode i pružaju kvalitetne usluge. Pojedini državljani Srbije iz oblasti sporta, nauke, kulture i dr., su poznati i poštovani širom sveta. U Srbiji se organizuju manifestacije koje poslednjih go-dina privlače veliki broj stranih gostiju, i sa pravom se može reći da polako, ali sigurno, postaju jaki internacionalni brendovi.

Srbija ima bogatu istoriju i spomenike kulture stare više od deset vekova. Uop-šteno govoreći, Srbija ima šta da brendira. Pitanje je samo da li će biti izvršena pravilna identifikacija kritičnih pokretača državnog brenda i njihova adekvatna komunikacija na globalnom tržištu.

Ne bi trebalo zaboraviti da karakteristike svakog kritičnog pokretača brenda moraju biti: diferenciranost, relevantnost, poznatost i respektabilnost. Od svih strukturnih i opredeljujućih determinanti brendiranja države, Srbija potencijalno raspolaže većinom njih. Nedostaje strategija njihovog relevantnog diferenciranja i kreiranja uvažavane poznatosti u svetu.

Najkritičnije stanje je u domenu međunarodnih infrastrukturnih potencijala u Srbiji, počev od saobraćajnih, preko pravno-regulativnih, do političkih. Sa svo-jim geostrategijskim položajem, Srbija mora da radikalno i imperativno menja i unapređuje svoje infrastrukturne potencijale, što je direktna odgovornost države, kao i da stimuliše razvoj privrednih i kreativnih potencijala Srbije.

24 Rakita, B. (2009), Međunarodni marketing, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beo-gradu, Beograd, pp. 282–285.


324

Iz strukturnog i operativnog pregleda determinanti savremenog brendiranja dr-žave, lako je zaključiti da se radi o strateškoj i dugoročno orijentisanoj aktivnosti. Do uspešnog brenda jedne države, sa pozitivnim imidžom u svetu, ne dolazi se ni lako ni brzo. U tom složenom poslu, neophodno je demonstrirati: strpljenje i upornost, kreativnost i inovativnost, realnost i objektivnost, kao i usklađenost unutrašnjeg i spoljašnjeg, nacionalnog i internacionalnog, tradicionalnog i savre-menog.

Bez realnih potencijala i realnog pokrića, nema uspešnog brendiranja države niti bilo koje druge destinacije.

325

Dr Predrag Kapor

UTICAJ RIzIKA zEMLJE NA EKONOMSKO-FINANSIJSKE ODNOSE SRBIJE SA INOSTRANSTVOM

Svetska finansijska kriza uticala je na opšti porast rizika u medjunarodnom po-slovanju i investiranju i ponovo je aktuelizovala temu praćenja i ocenjivanja rizi-ka pojedinih zemalja. Cilj ovog rada je da ukaže na značaj rizika zemlje za eko-nomsko-finansijske odnose Srbije sa inostranstvom, prezentuje osnovne modele za odredjivanje rizika zemlje i cene rizika zemlje, kao i da proceni cenu stranog kapitala koji se investira u Srbiju, sa posebnim osvrtom na cenu bankarskih kre-dita.

1. Procena rizika zemlje

Prvobitna namera autora ovog rada bila je da detaljnije prezentuje različite mo-dele, metode i tehnike procene rizika zemlje. Medjutim, kako je za to potrebno bar 10–15 strana, od toga se odustalo, i akcenat je stavljen na sublimirani prikaz i ocene. Detaljnije o proceni rizka zemlje može se naći u nekoliko radova istog autora (1)1.

Rizik zemlje (country risk) se okvirno može odrediti kao rizik obavljanja transak-cije sa jednom odredjenom zemljom, ili posedovanja imovine i entiteta u njoj (2). Rizik zemlje se može odrediti i kao kreditni rizik zajmoprimaoca u zemlji kao celini, posmatran sa specifične perspektive zemlje (3). On se razlikuje od rizika suverena (sovereign risk) koji je kreditni rizik suverene države kao zajmoprimca. Rizik zemlje mora da se tretira kao odvojeni rizik, drugačiji od kreditnog rizika individualnih zajmoprimaca, zato što zajmoprimci nemaju kontrolu nad ovim faktorom.

Kreditni rizik je po samoj svojoj prirodi prisutan kod svakog kreditiranja i on je u prvom redu vezan za namenu kredita i kreditnu sposobnost (bonitet) odredjenog dužnika (zajmotražioca). Kreditni rizik se često identifikuje sa rizikom neplaća-nja ili neizvršenja obaveze (default risk) kao nemogućnost da zajmotražilac (ili 1 U celom radu umesto navodjenja autora i godine izdanja, navodiće se redni broj refer-

ence koja stoji u literaturi.

Dr Predrag Kapor

326

generalno gledano druga ugovorna strana) nije u stanju ili nije voljan da izvrši svoju ugovornu obavezu po finansijskom aranžmanu. Rizičnost zemlje nije u di-rektnoj vezi sa neposrednom namenom ulaganja ili kredita, već sa čitavim nizom ekonomskih, finansijskih, političkih, socijalnih i drugih uslova u datoj zemlji.

Rizik transfera se pojavljuje u situaciji kada zajmoprimac i pored svoje opšte solventnosti u poslovnom i finansijskom smislu, nije u stanju da izmiri dug u odredjenoj valuti (da transferiše sredstva u inostranstvo) zbog sistemskih i dru-gih opštih ograničenja u raspolaganju devizama (opšti moratorijum na plaćanja prema inostranstvu, zabrana odredjenih novčanih transfera) koje impliciraju ne-mogućnost da se dodje do deviza (sredstava u stranoj valuti) potrebnih za otplatu duga ili izvršenja neke druge obaveze (transfer dividende, repatrijacija kapitala).

Na osnovu navedenog, rizik (kreditiranja/investiranja) zemlje mogao bi se odre-diti kao nemogućnost da pojedine vlade ili njihove institucije, kao i korisnici zvaničnih zajmova (oni ili ne mogu ili ne žele, a ostali zajmoprimci ne mogu), ispune svoje finansijske obaveze prema inostranstvu, iz razloga koji ne spadaju u uobičajene rizike koji se javljaju kod poslova kreditiranja uopšte (3).

2. Metode procene rizika zemlje

U kontekstu procene rizika zemlje, procena kreditne sposobnosti zemlje kao za-jmoprimca, mogla bi se odrediti kao profesionalna, ekspertska analiza odredje-nih ekonomskih parametara i neprivrednih indikatora (političkih i socijalnih), koja ima za cilj da utvrdi solventnost potencijalnog dužnika (zemlje) i njegovu spremnost da izvršava platne obaveze. Na osnovu toga sledi rangiranje u jednu od mogućih kategorija rizika, odnosno boniteta.

Procena rizika zemlje, u principu ima svoj mikro- i makroekonomski aspekt. U prvom slučaju, radi se o procenjivanju rizičnosti odredjene finansijske transakcije ili investicije kada se kao zajmotražilac (dužnik) ili predmet investiranja pojav-ljuje neki mikroekonomski subjekt (preduzeće, kompanija) iz odredjene zemlje, dok se u drugom slučaju, odredjuje rizičnost ulaganja u odredjenu zemlju ili kre-ditna sposobnost i sigurnost same zemlje kao dužnika.

Svrha procene rizika zemlje je finansijska i šire gledano ekonomska opravdanost plasiranja sredstava u neku zemlju, ali imajući u vidu alternativne mogućnosti za ulaganje sredstava. Stoga se i procena rizika zemlje mora zasnivati na sistemu permanentnog praćenja, evaluacije i predvidjanja promena u ekonomskoj, finan-sijskoj i političkoj poziciji zemlje.

Uticaj rizika zemlje na ekonomsko-finansijske odnose Srbije sa inostranstvom

327

Vremenski horizont za koji se izvodi ocena rizika zemlje je veoma bitan, jer ri-zik, vremenski posmatrano, nije konstantan. Medjunarodne razvojne institucije uglavnom vrše srednjoročne i dugoročne procene rizika, što je opredeljeno ka-rakterom zajmova i investicija koje one odobravaju. Komercijalne banke obično vrše kratkoročne analize i procenjuju rizik za narednu godinu ili dve, dok agenci-je za procenu kreditnog rejtniga vrše procenu rizika zemlje (pre svega kreditnog rizika) za sve vremenske horizonte.

Metode koje koriste banke, agencije za kreditiranje i osiguranje izvoza, agencije za procenu kreditnog rejtniga i druge institicije koje se time bave, mogu se okvir-no podeliti na kvalitativne ili kvantitativne (4). Pri tome, mnoge institucije kom-binuju i kvantitativne i kvalitativne informacije u jedan jedini indeks ili rejting koji iskazuje sumarnu ocenu rizika zemlje. Tako je jedna studija koju je svoje-vremeno sačinila Izvozno-uvozna banka SAD-a (U.S. Eximbank) kategorizovala različite metode (modele) ocene rizika zemlje (koje uglavnom koriste banke i druge finansijske institucije) u 4 osnovna tipa: 1) potpuno kvalitativne metode, 2) strukturno kvalitativne metode, 3) metode liste provere (checklist method) i 4) druge kvantitativne metode.

3. Procena suverenog kreditnog rejtinga zemlje

Kao i drugi kreditni rejtnizi, suvereni kreditni rejtinzi su procena relativne vero-vatnoće da neki zajmoprimac, u ovom slučaju država (vlada), neće izvršiti plaća-nje svoje obaveze. U terminologiji specijalizovanih procenitelja izrazi suvereni kreditni rizik i kreditni rizik zemlje su isti po značenju (5). Najpoznatije svetske agencije za procenu kreditnog rejtinga su Standard i Pur (Standard & Poor’s), Mudis (Moody’s Investor Service) i Fič (Fitch).

Suvereni kreditni rejtinzi su važni ne samo za države kao velike zajmoprimce, odnosno emitente dužničkih hartija od vrednosti na medjunarodnom tržištu ka-pitala, već i zbog toga što ove ocene utiču i na rejtinge koji se dodeljuju drugim zajmoprimcima (privrednim subjektima) koji su njihovi rezidenti. Vrlo je redak slučaj da emitent/zajmoprimac (privatni privredni subjekt (kompanija) ili organi lokalne samouprav) iz neke zemlje dobije viši rejting nego što je to rejting zemlje čiji je rezident.

Rejting skala Standard i Pura je u rasponu od AAA do CC. Pri tome, rejtin-zi AAA, AA, A i BBB, predstavljaju rejtinge investicionog ranga, a rejtinzi sa oznakom BB, B, CCC i CC su špekulativnog kvaliteta. Oznake uz ove rejtinge mogu biti još plus (+) što znači da se rejting može (uskoro) povećati, minus (-) što znači da se rejting može (uskoro) smanjiti, „stabilno”, što znači da se verovatno neće (uskoro) menjati i u „razvoju”, što znači da se može povećati ili smanjiti (ra-

Dr Predrag Kapor

328

zviti u +/-). (6) Prema opštoj definiciji, visokorizična (tzv. junk) je svaka emisija koja ima rejting ispod BBB- po metodologiji Standard i Pura, odnosno Baa3 po metodlogiji Moody’s (Mudiz-a).

Kreditni rejtinzi pojedinih zemalja u 2008.g.F itch Mood’s S & Prejting dodeljen rejting dodeljen rejting dodeljen

BiH - - Ba2 2006. B+ 2008.Bugarska BBB- 2007. Baa3 2008. BBB 2008.Hrvatska BBB- 2008. Baa3 2007. BBB 2007.Makedonija BB+ 2008. - - BB+ 2008.Moldavija B- 2007. Caa1 2008. n/a n/aCrna Gora - - Ba2 2008. BB+ 2007.Rumunija BB+ 2008. Baa3 2008. BB+ 2008.Srbija BB- 2006. - - BB- 2006.Izvor: Republika Srbija, Republički zavod za razvoj, „Izveštaj o razvoju Srbije u 2008”, april 2009, Beograd, p. 128.

Kada se radi o medjunarodnim emisijama dužničkih hartija od vrednosti, odno-sno medjunarodnom zaduživanju za suverene emitente se procenjuje tzv. rizik strane valute, tj. rizik emisije dužničkih hartija od vrednosti u stranoj valuti, gde je sposobnost emitenta da otplati svoju obavezu u stranoj valuti ključni segment analize. Suštinski značaj dodeljivanja suverenog kreditnog rejtinga je u nemo-gućnosti zemlje, koja nije dobila investicioni rejting, da plasira svoje dužničke hartije od vrednosti na medjunarodnom tržištu kapitala, ili da uz eventualnu mo-gućnost to učini uz znatno višu maržu (spread), iznad referentne tržišne kamatne stope (Libor, Euribor) za odnosnu valutu.

4. Procena rizika zemlje u vezi sa osiguranjem izvoznih kredita i investicija

Osiguranje izvoznih poslova, izvoznih kredita i investicija, odnosno potraživa-nja po ovim osnovama, vrše specijalizovane agencije za izvozne kredite, koje su uglavnom u državnom vlasništvu ili pružaju pokriće za račun države, kao i privatni osiguravači. Agencije za izvozne kredite koje vrše osiguranje izvoznih poslova, izvoznih kredita i investicija u inostranstvu, po pravilu, osiguravaju do 95% od najviše 85% vrednosti ugovora koji može biti predmet osiguranja. Ovo iz razloga što je Sporazumom zemalja OECD o izvoznim kreditima sa javnom podrškom propisan minimalni avans od 15% vrednosti posla koji treba da plati inostrani kupac.


329

Osiguravaju se krediti isporučioca i krediti kupcu (uključujući revolving kredite i kreditne linije), kao i investicije u inostranstvu. Kod svake agencije, uglavnom, postoje smernice u pogledu izvoznih poslova, izvoznih kredita i investicija (tj. potraživanja) koji su podobni za osiguranje. Predmeti osiguranja su izvoz robe i usluga, izgradnja kompletnih objekata u inostranstvu, investiranje u hartije od vrednosti (obveznice, akcije, udeli u kompanijama), odnosno investicije u kom-panije, a u pojedinm slučajevima i bankarske i druge garancije (jemstva).

Osiguranje od političkih rizika obuhvata uglavnom pokriće za rizike rata, revo-lucije i gradjanske nemire, rizike akata ili postupaka stranih država koje onemo-gućavaju plaćanja (uključujući i opšti moratorijum na plaćanja), rizik poništenja izvozne dozvole, rizik konverzije i transfera. Osiguranje od komercijalnih rizika obuhvata, uglavnom, pokriće za rizik nesloventnosti kupca, neizvršenja obaveze plaćanja kupca/dužnika, (neplaćanja strane banke koja je izdala neopozivi doku-mentarni akreditiv), odbijanja prijema robe od strane kupca i raskida ugovora od strane kupca

Ključne odredbe Sporazuma zemalja OECD-a o izvoznim kreditima sa javnom podrškom (Arrangement on Officialy Supported Export Credits) su članovi 23–29. ( i Aneks IV), prema kome zemlje učesnice Sporazuma neće naplaćivati pre-miju osiguranja koja je manja od minimalne premijske stope (Minimal Premium Rate – MPR) za kreditni rizik zemlje, ili suvereni kreditni rizik, nezavisno od toga da li je kupac ili zajmoprimac privatni ili javni entitet, pri čemu bi premij-ske stope trebalo da budu zasnovane na riziku i adekvatne, kako bi mogle da pokriju dugoročne operativne troškove i gubitke (7). MPR su utvrdjene za 7 od 8 klasifikovanih rizika zemlje, s tim što nema MPR za zemlje koje su klasifikovane u kategoriju 0 (nula), zato što se rizik kod ovih zemalja smatra zanemarljivim (u ovu kategoriju se klasifikuju zemlje članice OECD-a sa visokim dohotkom po glavi stanovnika prema merilima Svetske banke).

Klasifikacija zemalja se vrši na bazi primene Modela za procenu rizika zemlje (Country Risk Assessment Model – CRAM), koji predstavlja kombinovani kvan-titativno-kvalitativni model procene rizika zemlje, gde se konačna procena kre-ditnog rizika zemlje transformiše u skalu rizika od 8 kategorija (0–7).

5. Ostale metode procene rizika zemlje

Procenu rizika zemlje, uglavnom, sa aspekta kreditnog rizika vrše i pojedini relativno poznati stručni ekonomski časopisi (Institutional Investor, Euromoney, Economist), pre svega na osnovu anketiranja eksperata i finansijskih institucija.

Dr Predrag Kapor

330

Mnoge velike banke sa medjunarodnom poslovnom orejntacijom imaju formalnu analizu rizika zemlje u svojim centralama, sa dopunama koje sprovode u svojim afilijacijama. Ove analize se obično odnose na interne analize ekonomskih, poli-tičkih i socijalnih pitanja i rizika, sačinjene na osnovu internih izvora i eksternih analiza dobijenih od konsultanata, rejting agencija.

U većini banaka sistemi rejtinga rizika zemlje su integrisani sa sistemom ko-mercijalnog kreditnog rizika. U sklopu ukupnog koncepta upravljanja bankar-skim rizicima, upravljanje rizikom zemlje (country risk managemenet) se sastoji u usvajanju formalnih politika vezanih za upravljanje rizikom zemlje, internog monitoringa i mehanizma izveštavanja rukovodstva banke (8). Upravljanje rizi-kom zemlje je obično integrisano sa upravljanjem kreditnim rizikom.

6. Ocena validnosti metoda za procenu rizika zemlje – primer Srbije

Ova prezentacija različitih metoda procene rizika zemlje data je, sa osnovnim ciljem da se jasno ukaže na značajne metodološke razlike u tim procenama, pa samim tim i na njihovu validnost. Nesumljivo najveći značaj bi trebalo prida-vati procenama rizika zemlje u sklopu Sporazuma zemalja OECD-a o izvoznim kreditima sa javnom podrškom i odredjivanju premija osiguranja za te izvozne kredite. Ovo zbog toga što se radi o zvaničnim (državnim) procenama rizika po-jedinih zemalja, datih od strane državnih agencija najrazvijenijih zemalja sveta, kojima se značajno utiče na politiku ekonomskih odnosa ovih zemalja sa drugim zemljama. Nedostatak takvih procena je u tome što su u odredjenim slučajevima „politički obojene”, pa se pojedine zemlje iz političkih razloga tretiraju manje ili više rizičnim, nego što bi to objektivno trebalo da bude.

Srbija je prema ovom Sporazumu 2009. g. klasifikovana u kategoriju 7, tj. katego-riju najrizičnijih zemalja (ima ih oko 50), za koju su odredjene najviše premijske stope osiguranja i u toj kategoriji se od evropskih zemalja nalaze samo još BiH, Moldavija, Belorusija i Ukrajina. Tu su još, na primer, Avganistan, Pakistan, Kongo, Irak, Siera Leone, Mijamar, Ruanda, Sudan itd. (9). Uz svo uvažavanje ekspertiza stručnjaka zemalja OECD-a, kao i napred navedenih zemalja, Srbiji po mnogim aspektima objektivne procene rizika zemlje, ipak, nije mesto u ovoj grupi zemalja. Medjutim, Srbija se u toj grupi nalazi još od 1998. g., kada je ova klasifikacija prvi put izvršena. Ovakva kategorizacija Srbije znači da je inve-sticiona oprema, ali i mnogo druge robe, koja se uvozi iz zemalja OECD-a na kredit ili odloženo plaćanje, skuplja za iznos premije osiguranja koja je najviša za najrizičnije zemlje.


331

Ilustracije radi, prema tarifi osiguranja (sa rokom pokrića – 1 mesec) premijska stopa koju primenjuje švajcarska agencija za osiguranje izvoznih rizika (Schwe-izerische Exportrisikoverisicherung – SERV) za zemlje klasifikovane u kategori-ju rizika 7 je 2,3129%, a da je Srbija klasifikovana u kategoriju rizika 6 (kao, na primer, Crna Gora) premijska stopa bi bila 1,4128%, ili u kategoriji rizika 5 (kao, na primer, Makedonija i Hrvatska) premijska stopa bi bila 0,7127%, itd. (9a). Što su duži rokovi pokrića, viša je i premijska stopa, pa je ona kod već pomenutog SERV-a, za period pokrića od 23 meseca za 7. kategoriju rizika 3,8298%, a ako se radi o periodu pokrića od 72 meseca, za istu kategoriju je 8,5200%. Osim što ovakva kategorizacija Srbije poskupljuje uvoz, ona poskupljuje i strane direktne investicije, koje se takodje osiguravaju od rizika, a da ne govorimo o tome što će mnogi strani partneri odustati od poslova sa Srbijom kada saznaju kako je tretirana od strane njihovih država, sa aspekta rizika.

Po značaju bi trebalo da slede procene renomiranih agencija za procenu kreditnog rejtinga (Standard i Pur, Mudis i Fič), pošto one, praktično, utvrđuju mogućnost, uslove i cenu pristupa pojedinih zemalja i entiteta iz tih zemalja medjunarodnom tržištu kapitala. Medjutim, Azijska kriza 1997–98. i bankrotstva pojedinih veli-kih kompanija u SAD-u (Enron, Worldkom, Liman Braders) su pokazala da su i ove procene često pogrešne, te da su pojedine zemlje i kompanije prestale da izvršavaju svoje obaveze, iako su do tada imale više nego dobre rejtinge.

Finansijske institucije, na primer, u SAD-u poput Citigroup ili AIG koje su dobile veliku državnu pomoć, zadržale su svoj visoki A rejting, iako bi po svim stan-dardima tržišnog vrednovanja rezultata poslovanja, trebalo da bankrotiraju zbog gubitaka i rizičnih plasmana vrednih stotina milijardi dolara (10). Kako neka in-stitucija može da ima rejting A, kao što je Citigroup čija je tržišna vrednost akcija za godinu dana (do 23.9.2009.) opala više od sedam puta (-76,74%) u odnosu na referentni tržišni indeks-S&P 500 (- 9,81%) ili AIG čija je tržišna vrednost akcija opala više od pet puta (-54,2%) u odnosu na S&P 500? (11). Kako kompanije koje imaju tako visok rizik, merene betom (β) u sklopu opšteprihvaćenog modela odredjivanja cene kapitala (CAPM-a), od 4,4 (AIG) i 3,05 (Citigroup), mogu da imaju kreditni rejting A? Ili slučaj Islanda, koji je praktično bankrotirao, a kra-jem septembra 2008. g. kod svih vodećih agencija je imao kreditni rejting A, da bi se on posle samo desetak dana spustio na donji nivo investicionog rejtinga od BBB/BBB- (mada je pitanje da li je trebalo da bude i toliki), na kome je i danas (12).

Procene rizika zemlje koje daju pojedini renomirani ekonomski časopisi su više dostupni javnosti, pa samim tim imaju uticaj na formiranje opšte predstave o riziku neke zemlje, ali sama metoda formiranja procene na bazi anketiranja, sa manje ili više korektivnih faktora (pondera), već dovodi u pitanje validnost ovih procena.

Dr Predrag Kapor

332

Na kraju, najdelikatnije se mogu pokazati procene rizika koje daju pojedini, ma-nje ili više nezavisni i priznati eksperti. Na primer, profesor finansija na Poslov-noj školi Stern (Stern School of Business), A. Damodaran, koristeći svoj model odredjivanja cene kapitala i premije za rizik zemlje kod ulaganja sopstvenog ka-pitala (Equity Risk Premium) odredjuje premije za rizik pojedinih zemlja pola-zeći od modela odredjivanja cene kapitala (CAPM).

Ove premije su u 2009. g. bile za SAD i većinu drugih razvijenih zemalja 0%, Sloveniju 1,5%, Japan 1,8%, Kinu 2,1%, Bocvanu 2,1%, Češku 2,1%, Madjar-sku 2,63%, Island 3%, Hrvatsku 3,38%, Bugarsku 3,90%, Rumuniju 3,90%, Crnu Goru 6,0%, Tursku 7,88%, Albaniju, Belorusiju i Ukrajinu po 9,75%, BiH 11,25%, Moldaviju 18,0%, itd. (13). Premija rizika za Srbiju (korišćeni su kre-ditni rejtinzi Mudz-a koji nema rejting za Srbiju) nije izračunata, ali bi se ona ako je suditi po premiji za zemlje u čijiem se „društvu” stalno nalazimo, kretala izmedju 9,75% i 11,25%. Ako se koriste ostali parametri modela (stopa bez rizika prema desetogodišnjim obveznicama Trezora SAD-a od 2,20%, beta za ulaganja u kompanije u Srbiji, koja sigurno ne bi bila manja od 1, premija za investiranje sopstvenog kapitala u SAD-u od oko 6,4%), onda bi zahtevana stopa prinosa (cena kapitala) za investiranje sopstvenog kapitala u Srbiju verovatno bila oko 20%, i to u dolarskoj denominanciji. Ako bi se iskazivala u dinarima, morala bi se još uzeti u obzir i razlika u stopama inflacije izmedju SAD-a i Srbije, tako da bi, prema tekućem stanju, ona bila verovatno preko 26%..

Kao specifične procene rizika zemlje, u poslednje vreme veoma su popularne tzv. „tržišne procene” rizika, gde se spred (spread) ili marža (margin), kao doda-tak iznad referentne kamatne stope (LIBOR, EURIBOR) ili prinosa na bezrizič-nu aktivu (državne obveznice i sl.), identifikuje kao kvantifikacija rizika zemlje (premija za rizik) – po principu, što je veći spred to je veći rizik. Medjutim, spred teško da može, sam po sebi, da bude objektivno merilo rizika zemlje, jer je on izvedena veličina, pošto je samo jedan element neka manje ili više objektivno teorijski i analitički fundirana procena rizika zemlje, jer on zavisi od trenutnog stanja na tržištu (ponude i tražnje) kapitala, a posebno trenutne likvidnosti trži-šta, „apetita za rizik” investitora i kreditora i individulane percepcije očekivanog prinosa na rizik, asimetričnih informacija, generalne nesavršenosti tržišnog me-hanizma i brojnih drugih faktora.

Na primer, spred (iskazan preko EMBI Global Yield Spread-a u baznim poenima -bp) bio je krajem 2006, odnosno krajem 2008. g. za Argentinu 171/1704, Kinu 51/228, Bugarsku 66/674, Madjarsku 58/504, Rusiju 99/805, Ukrajinu 172/2771 i Srbiju (u 2006. g. podatak je za SCG) 186/1244 (14). Da li se iz toga može izvući zaključaj da je investiranje u Kinu postalo u ovom periodu četri puta rizičnije, ili da je Bugarska postala deset puta rizičnija, a Srbija sedam puta rizičnija, ali da je rizik investiranja u Srbiju sada dva puta veći nego investiranje u Bugarsku,


333

dok je ranije bio tri puta veći ? Ovakva situacija u formiranju spreda i premije za rizik se mnogo pre može objasniti trenutnom situacijom (likvidnošću) na tržištu i porastom averzije prema riziku, uključujući i želju da se profitira u trenutnoj ne-stašici kapitala, nego nekom, manje ili više racionalnom, analitički fundiranom metodom procene rizika konkretne zemlje.

U poslednje vreme, sve se više kreditni rizik pojedinih emitenata i zajmoprimaca (kako kompanija i banaka, tako i država) iskazuje preko spreda kod specifičnih finansijskih derivata tzv. kreditnih svopova za slučaj neizvršenja ( credit default swap – CDS). U principu, spred CDS-a bi trebalo da predstavlja čistu meru rizika neizvršenja (default risk), pošto predstavljaju cenu koju su investitori koji žele da se zaštite od rizika neizvršenja od strane „referentnog entiteta” (misli se na po-traživanje od entiteta), spremni da plate za kreditu zaštitu (15). Kao takav CDS bi trebalo predominatno da odražava pretpostavke tržišnih učesnika o verovatnoći neizvršenja kod tog entieta. U najosnovnijem pristupu vrednovanja CDS spre-da, oni se mogu videti kao verovatoća neizvršenja (probability of default –PD) i stope povraćaja (recovery rate- RR): CDS = PD x (1- RR) iz čega je jasno da verovatnoća neizvršenja nije jedini faktor koji odredjuje spred, već i pretpostavke o stopi povraćaja. Premija kod CDS-a može se dekomponovati na komponentu očekivanog gubitka (expected loss component – EL) i premiju za rizik neizvrše-nja (default risk premium – DR) (16). Ova poslednja se sastoji od premije za naglo povećanje rizika (jump-to-default risk premium – JtD) i premije za sistemski rizik (sistemic risk premium – S), koja je kompenzacija za volatilnost faktora rizika koji utiču na verovatnoću neizvršenja obaveze, što se može iskazati preko sledeće jedniačine: CDS = EL + DR = EL + JtD + S.

Iz izloženog se može videti da se radi o prilično dubioznom načinu odredjivanja premije za rizik, pogotovo zemalja u razvoju (17). Pri tome, nema nikakvih javnih podataka koliki je CDS spred za Srbiju i njene privredne subjekte, osim izjava pojedinih bankara iz domaćih banaka u stranom vlasništvu, da se ovaj spred u prvoj polovini 2009.g. povećao (18).

7. Rizik zemlje i kamatne stope u Srbiji

Koliko je poznato, do sada nijedna firma iz Srbije, osim Telekoma Srbija, nije izašla neposredno na međunarodno tržište kapitala. Naime, konzorcijum koji čini 21 medjunarodna banka, predvođen Citibank-om, 30.5.2007. g. je odobrio 700 miliona evra sindiciranog kredita bez garancije Telekomu Srbija (19). Kredit je odobren u tri tranše, i to dve sa godišnjom kamatnom stopom EURIBOR plus 1,5%, a treća plus 1,15%. Najveći deo ovog kredita je iskorišćen za kupovinu Telekoma Republike Srpske.

Dr Predrag Kapor

334

Navedeni uslovi izgledaju prilično dobro, što ne bi trebalo mnogo da čudi s ob-zirom na to, da je Telekom Srbija vrlo profitabilna firma, kao i da je kredit aran-žiran pre nego što je talas krize zahvatio medjunarodna finansijska tržišta. Na primer, prema Zakonu o zaduživanju, Republika Srbija bi trebalo u septembru 2009. g. da uzme kredit Alfa banke od 30 miliona evra, od Vojvodjanske banke kredit od 20 miliona evra i od Pireus banke kredit od 40 miliona evra (20). Za sva tri kredita predvidjeni su isti osnovni uslovi: kamatna stopa – EURIBOR plus 4,75 procentnih poena, troškovi obrade i puštanja kredita u tečaj – 1% od iznosa kredita, period otplate kredita – pet godina uključujući i period mirovanja od godinu dana. Ako je u prvih 6 meseci 2009. g. prosečan EURIBOR za depozite na godinu dana bio 1,95%, kamatna stopa od 6,7% za ove kredite je viša od one koju je dobio Telekom Srbija 2007. g. (5,60–5,95%) (21).

U 2008. g. prosečna ponderisana kamatna stopa po kojoj je spoljni dug privrednih subjekata iz Srbije servisiran, bila je 4,96% (22). Dugoročni spoljni dug banaka servisiran je po prosečnoj kamatnoj stopi od 5,18% (85% duga je servisirano po varijabilnoj kamati). Prosečna ročnost duga bila je 8 godina i 5 meseci, a 93% duga ima ugovorenu ročnost preko 3 godine. Dugoročni spoljni dug preduzeća servisira se po prosečnoj kamati od 5,43% (učešće duga sa varijabilnom kamat-nom stopom je 88%). Prosečan rok otplate je 6 godina i 2 meseca, a 63% duga je sa rokom otplate preko 3 godine. Dugoročni dug lizing kompanija servisira se po prosečnoj kamatnoj stopi od 4,02%, dok je prosečan ugovoreni rok otplate 5 godina i 3 meseca. Ovde se postavlja pitanje, kako to da je ovako mala razlika u kamatnoj stopi (0,25 procentna poena) izmedju dugoročnih kredita odobrenih bankama u Srbiji, od kojih je 75% u vlasništvu stranih banaka, koje su ujedno i njihovi najveći kreditori, i kamata na kredite preduzećima u Srbiji, koji bi po prirodi stvari trebalo da budu rizičniji i da samim tim imaju višu kamatnu stopu tj. spred. Pri tome su krediti lizing kompanijama, koje su sve izuzev jedne u vlasništvu, direktnom ili indirektnom (preko domaćih afilijacija) stranih banaka i finansijskih institucijama, jeftiniji za 1,16 procentnih poena.

Da li je kreditiranje sopstvenih banaka (aflijacija) u Srbiji isto tako rizično kao i kreditiranje preduzeća u Srbiji koja nisu u vlasništvu stranih banaka ( pa čak i stranih lica), a mnogo rizičnije od kreditiranja lizing kompanija koje su vilasniš-tvu tih stranih banaka odnosno aflijacija tih banka u Srbiji, ili se preko ugova-ranja nominalno viših spredova na taj način dodatno „izvlači” kapital iz Srbije? Napominje se da je u 2007. g. prosečna ponderisana kamatna stopa za dugoročne inokredite bankarskog sektora iznosila 4,5%, a sektora preduzeća 5,5%, što zna-či da je tada razlika bila veća, ali ne ipak toliko velika (23). Ako se ima u vidu, da je u 2007. g. prosečni EURIBOR za depozite od 3 meseca do 12 meseci (koji se najčešće ugovaraju kao referentne stope) bio 4,28% do 4,45% na godišnjem nivou, a u 2008.g. od 4,64% do 4,83% na godišnjem nivou, ispada da su spredovi


335

na kredite odobrene bankama i preduzećima u Srbiji bili generalno na relativno niskom nivou (24).

Ako se ima u vidu, da je prosečan EURIBOR (na rok od 1 godine koji je najviši) u 2006. g. bio 3,44%, u 2007. g. 4,45% i 2008. g. 4,83%, ispada da je kamatni spred preko EURIBOR-a na kredite u stranoj valuti (evro) banakama i preduzećima u Srbiji u ovom periodu bio od 200 do 60 baznih poena (2,0–0,6 procentnih poena), što odražava relativno nisku percepciju rizika kreditranja privrednih subjekata u Srbiji, ali ne odgovara onome što se može čuti u bankarskim krugovima u Srbiji (25). Naravno, ovde ima i drugih troškova, tako da je efektivna kamatna stopa verovatno viša, ali opet u konačnom zbiru, ne tako visoka kao što se moglo mi-sliti.

Ne treba gubiti iz vida da banke koje imaju afilijacije u Srbiji nisu iz reda onih sa 4 najviša kreditna rejtinga (AAA, AAA-, AA+, AA), pa su time i njihovi troš-kovi zaduživanja viši. Na primer, septembra 2009. S&P rejting AA- imaju Credit Agricole S.A. i IntesaSanpaolo SpA, A+ imaju Societe Generale i Findomestic Banaca SpA, A ima Erste Group Bank i Raiffeisen Zentralbank Oesterreich, BBB+ imaju Alpha Bank A.E., EFG Eurobank Ergasisas S.A., National Bank of Greece, BBB ima Pireaus Bank S.A., a BB+ ima OTP Bank Rt (26).

Možda je bolji indikator percepcije rizika kreditiranja privrednih subjekata u Srbiji to što se iznos stranih dugoročnih kredita nije bitnije smanjio u junu 2009. u odnosu na decembar 2008. g. (kod banaka kreditranje je smanjeno za 33,8 mi-liona evra, a kod preduzeća za 187,3 miliona evra), ali je zato došlo do znatnog smanjenja nivoa kratkoročnih kredita, naročito kod banaka (smanjenje 576,4 mi-liona evra) i znatno manje kod preduzeća (smanjenje 129 miliona evra) (27). Ovo govori o tome, da je i pored stimulativnih mera NBS-a da se održi (i poveća) nivo kreditiranja iz inostranstva, došlo do pada nivoa zaduživanja u inostranstvu, što je verovatno povezano sa promenom poslovne politike matičnih banaka u ino-stranstvu prema svojim aflijacijama u Srbiji i usporavanjem kreditne ekspanzije.

Ovde se može postaviti dalje pitanje, iz kojih izvora se finansira kreditni (finan-sijski) potencijal banka u Srbiji. Prema podacima za jun 2009. g., najvažniji izvo-ri su depoziti po svim osnovama koji su činili oko 48% pasive banaka u Srbiji, kapital i rezerve 22% i obaveze (krediti) prema inostranstvu oko 17,5% ( 28). Znači, ako se uzme da je približno 74% akcijskog kapitala (i rezervi) bankarskog sektora Srbije u rukama stranih vlasnika, premija za rizik zemlje bi se po logici stvari trebalo obračunavati na oko 34% kreditnog potencijala banaka. Premija za rizik zemlje se ne može obračunavati na domaće izvore finansiranja (pa bila to i devizna štednja).

Dr Predrag Kapor

336

Depoziti stanovništva po svim osnovama (transakcioni, oročeni i po vidjenju, di-narski i devizni) čine krajem juna 2009. g. preko 52% ukupnih depozita, odnosno gotovo 25% ukupnog kreditnog potancijala banaka. Ovde se u cenu bankarskog kapitala mogu uzeti u obzir faktori kao što je obavezna rezerva kod NBS-a na deviznu štednju, i drugi troškovi (osiguranje depozita), ali u kalkulaciji ne može da egzistira premija za rizik zemlje. Pošto matične banke u inostranstvu, po pra-vilu, ne garantuju za obaveze svojih afilijacija u Srbiji, osim do iznosa uloženog akcionarskog kapitala (i rezervi), ne mogu stoga ni da zahtevaju (očekuju) pre-miju za rizik (zemlje) koji ne snose, ali to ne znači da ne mogu da ga naplaćuju, ako je stanje na tržištu takvo da komitenti to prihvataju, a centralna banka to toleriše.

Ono što, takodje, privlači pažnju, to su visoke kamatne stope na kredite koji se odobravaju stanovništvu u Srbiji iz dela kreditnog potencijala banaka (izvora sredstava), koje bi banke najvećim delom trebalo da pribavljaju u samoj Srbiji, pogotovo u 2009. g., kada se smanjilo kratkoročno zaduživanje banaka u ino-stranstvu. Kao potvrda toga, navodi se računica, izvedena na bazi podataka NBS-a (29). U 2008. g. prosečna kamatna stopa na nove kratkoročne depozite stanovništva (izračunata kao prosek 12 mesečnih prosečnih ponderisanih pa-sivnih kamatnih stopa na depozite) bila je 13,41% na godišnjem nivou, dok je prosečna kamatna stopa na nove kratkoročne kredite stanovništvu (izračunata kao prosek 12 mesečnih prosečnih ponderisanih aktivnih kamatnih stopa na kratkoročne kredite stanovništvu) bila 32,44% na godišnjem nivou, što znači da je razlika izmedju prosečne kamatne stope na nove kratkoročne depozite stanov-ništva i nove kratkoročne kredite stanovništvu bila 19,03%.

Ako je stopa inflacije (merena potrošačkim cenama) u 2008. g. bila 8,6%, realna neto kamatna marža na ovu kategoriju depozita i kredita sektoru stanovništva bila je 10,43% na godišnjem nivou. Za prvih 6 meseci 2009. g., na isti način izra-čunata prosečna kamantna stopa na nove kratkoročne depozite stanovništva bila je 13,88% na godišnjem nivou, a prosečna kamatna stopa na nove kratkoročne kredite stanovništvu 42,58% na godišnjem nivou. To znači da je razlika izmedju ove dve kamatne stope bila čak 28,7% , što dalje znači da ako je stopa inflacije za prvih šest meseci 2009. g. bila 7,0% (jun 2009/ decembar 2008), realna neto kamatna marža kod ove kategorije depozita i kredita sektoru stanovništva bila je 21,7% na godišnjem nivou, ili više nego dva puta veća nego u 2008. g.

Možda se ovom načinu sagledavanja odnosa izmedju navedenih kategorija depo-zita i kredita može staviti neka metodološka primedba. Medjutim, strandardna bankarska praksa je da se iz kratkoročnih izvora sredstava, odobravaju kratko-ročni plasmani. Izloženi pristup izračunavanja neto kamatne marže (za izvore sredstava i plasmane iste ročnosti) uvažava, u meri u kojoj je to moguće, i pre-


337

ovladjujući koncept formiranja cene bankarskih sredstava preko reprodukcione cene sredstava (30).

Malo je verovatno da ukupna cena depozita koja uključuje kamatnu stopu na depozit, troškove akvizicije, sevisiranja i premije osiguranja iznosi više od 1 procentnog poena iznad nominalne kamatne koju banka plaća na kratkoročni depozit. Sa druge strane, navedeni podaci za aktivne kamatne stope se odnose na nominalnu kamatnu stopu koja ne uključuje ostale komponente prihoda banke (razne provizije i troškove) koji čine tzv. efektivnu kamatnu stopu, koja je viša od nominalne aktivne kamatne stope po kojoj se odobravaju krediti (neretko i 2 i više procentnih poena). U svakom slučaju, ovo bi trebalo da bude dovoljno indikativno, jer je evidentno da je modalitet uvoza kraktoročnog kapitala radi njegovog plasiranja u kratkoročne dinarske kredite znatno redukovan, tako da banke mogu sada sve više samo na osnovu postojećeg domaćeg kreditnog poten-cijala da odobravaju nove (kratkoročne) kredite. U prilogu se navodi kakva je bila egzaktna kalkulacija jedne banke kod formiranja kamatne stope na kredite koji su se finansirali iz stranih izvora (31).

Radi dobijanja celovite slike treba reći da su nominalne kamatne stope na dugo-ročne stambene (hipotekarne) kredite stanovništvu u Srbiji mnogo bliže onima u evrozoni i kreću se u 2009. g. izmedju 6,4%–6,9% u odnosu na oko 4%–4,5% u evrozoni (32). Sa druge strane, krediti preduzećima u Srbiji imaju mnogo više ka-matne stope od onih u evrozoni, gde su sredinom 2009. g. (za kredite do godinu dana ispod 1 milion evra) bile oko 3,6%. Kada se radi o preduzećima, zbog opšte nelikvidnosti u privredi, premija za klasičan komercijalni kreditni rizik je sada mnogo značajnija komponenta kamatne stope od premije za rizik zemlje, koja se krajem septembra 2009. g., prema rečima zvaničnika najveće banke u Srbiji, smanjila na 3,8%, u odnosu na 6% koliko je bila pre nekoliko meseci (33). Svi su izgledi da će zbog porasta komercijalnog kreditnog rizika u Srbiji kamatne stope ostati visoke (na primer, marže na hipotekarne kredite su sada izmedju 4,5 i 5 procentnih poena iznad EURIBOR-a, a u efektivnom iznosu i više), iako u svetu imaju opšti trend pada.

Poseban aspekt je to što bi stopa prinosa na uvoz kapitala koji je plasiran kroz dinarske kredite trebalo da uključi i prinos po osnovu realne aprecijacije dinara (koja se ostvarivala prodajom evra za dinare po višem kursu, a zatim posle, na primer, godinu dana kupovinom evra za dinare, po nižem kursu evra, pošto je kurs dinara u medjuvremenu aprecirao u odnosu na evro), koja je u 2006. g. bila 14,2%, a u 2007. g. 9,7% (34). O ovome, kao i tome da je 70% odobrenih kredita stanovništvu i 78% kredita preduzećima, obezbedjeno nekom zaštitnom (uglav-nom valutnom) klauzulom, pisaćemo u nekom od narednih radova (35).

Dr Predrag Kapor

338

8. Zaključak

Srbija neosporno spada u rizične zemlje, a taj rizik poskupljuje uvoz, otežava izvoz, smanjuje priliv stranog kapitala i poskupljuje inostrane kredite. Medjutim, mišljenje autora ovog rada je da Srbija nije toliko rizična zemlja za trgovinske transakcije i izvozne kredite, kao što su, na primer Avganistan ili Irak i da ovakvo rangiranje Srbije u sklopu Sporazuma zemalja OECD-a o izvoznim kreditima sa javnom podrškom nije objektivno ili je u krajnjoj liniji stručno nekorektno.

Ovo nikako ne umanjuje odgovornost svih onih u Srbiji, a pre svega državnih organa i institucija, koji na tom planu nisu dovoljno uradili proteklih godina. Zabrinjavajuće je to da se Srbija, prema rangiranju Svetske banke po kvalitetu ukupne poslovne (investicione) klime nalazi na 88. mestu od 183 zemlje (kada se radi o dobijanju dozvola na 174. mestu, administraciji u vezi plaćanja poreza na 137. mestu, registraciji imovine – nekretnina na 105. mestu, itd.) (36). Isto tako, prema rangiranju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) za 2009–2010 . Srbija se po konkuretnosti država nalazi na 93. mestu od 134 rangirane države (što je pad u odnosu na 85. mesto u prethodnom rangiranju), gde se korupcija, politička nestabilnost, dostupnost finansiranja i neefikasnost državne birokratije ocenjuju kao najproblematičniji faktor i gde je, na primer, Srbija po zaštiti prava svojine na 111. mestu, nezavisnosti sudstva na 110, teretu državne regulative na 129, efi-kasnosti pravnih okvira u rešavanju sporova 124. mestu, zaštiti prava manjinskih akcionara na 128. mestu, itd. (37).

Iz rasploživih podataka nije se moglo egzaktno potvrditi da se premija za rizik zemlje na kredite odobrene privrednim entitetima u Srbiji, a pogotovo doma-ćim bankama u stranom vlasništvu, u poslednje vreme toliko drastično povećala. Stoga je utisak da se, za sada, rizik zemlje i premije za rizik po tom osnovu, pre-naglašava u formiranju cene (kamatne stope) domaćih bankarskih kredita koji se u većoj ili manjoj meri (što je u poslednje vreme slučaj) finansiraju iz inostranih izvora, pogotovo što se ni druge zemlje u okruženju ne mogu pohvaliti nekom preteranom finansijskom stabilnošću, ali ipak imaju mnogo niže kamatne stope (38).

Sa tog aspekta, briga centalne banke za zdravlje i solidnost bankarskog sistema ne bi trebalo da bude veća od brige za finansijsku poziciju sektora stanovništva i preduzeća, koji ne bi trebalo u ovoj situaciji da snose trošak očuvanja finansijske pozicije bankarskog sektora. Neki oblik efikasnog i transparentnog uvida u for-miranje kamatnih marži u bankarstvu Srbije (uz njihovo moguće ograničavanje ili dodatno oporezivanje) već duže vreme je poželjan, naročito kada se poveća-vaju kamatne stope na kredite u otplati (koje nisu rezultat promene referentne kamatne stope koja čini osnovicu), što je daleko od „evropskih bankarskih stan-


339

darda” (39) . Na kraju, ne treba izgubiti iz vida da visoke domaće kamatne stope čine sprsku privredu nekonkuretnom na svetskom tržištu.

Literatura

1) „Procena rizika zemlje”, Poslovna politika br.6-7/2008, str.9–15; „Procena rizika zemlje i osiguranje od rizika zemlje”, Šesti medjunarodni simpozijum „Novi proizvodi na tržištu osiguranja”, 29.maj – 1.jun 2008, Zlatibor, Udru-ženje aktuara Srbije, str. 111–133; „Rizik ulaganja u pojedine zemlje i metode procene”, Vesnik Investbanke, decembar 1986, str. 33–41.

2) „Oxford Dictionary of Finance and Banking”, Oxford University Press, N.Y., 2005, str. 95.

3, 4) Nath, H. K. (2004), „Country Risk Analysis: A Survey”, Department of Economics and International Business, Sam Houston State University, Hunt-sville, TX, str. 2 i 5–7.

5) Teslić, Lj. (2001), Kreditni rejting- jedna hrestomanija, IK Apis, Novi Sad, str. 9

6) „Standard & Poor’s Ratings Definitions”, http://www2standardandpoors.com; Bhatia, A. V. (2002), „Sovereign Credit Ratings Methodology: An Eva-luation”, IMF Working Paper/02/170, Washington DC.

7, 9) http://www.oecd.org

8) Intraagency Country Exposure Review Committee (ICERC), „Common Practices for Country Risk Management in U.S. Banks”, Washington DC, 1998, str. 2–4.

9a) SERV, „Premium Tariff”, Valid from 1. January 2007.

10, 26) S&P, http://www. 2standardandpoors.com

11) http://www.yahoo.finance

12) Božidarević, N., „Island pred bankrotom”, Ekonomist magazina br. 439, str. 70–71.

13) Damodaran, A. (2009), „Valuation: Part I Descounted Cash Flow Valuati-on”, BD40.331; „Equity Risk Premium”, http://www1.worldbank.org/finance/assets; osnovna formula za izračunavanje očekivane cene sopstvenog kapita-

Dr Predrag Kapor

340

la kod investiranja u inostranstvo (ERP) je: ERP = stopa bez rizika (za SAD) + beta strane kompanije u zemlji Y x (premija za rizik ulaganja sopstvenog kapitala u SAD) + premija za rizik ulaganja sopstvenog kapitala u stranu zemlju.

14) IMF, „Global Financial Stability Report”, April 2009, Washington D.C. (sta-tistički deo).

15) ECB, „Financial Stability Review 2009”, Frankfurt am Main, 2009, str. 168.

16) ECB, „Credit Default Swaps and Counterpart Risk”, Frankfurt, August 2009, str. 71.

17) Singh, M. and J. Andritzky (2005), „Overpricing in Emerging Market Credit- Default-Swap Contracts”, IMF Working Papers 05/125.

18) Moravčević, S. (2008), „Krediti još skuplji”, Novosti.

19) „U tri dela – 700 miliona evra”, Privredni pregled, 2007.g.

20) Jeličić, V. (2009), „Kako se zadužuje država”, Politika.

22, 23) NBS, Godišnji izveštaj 2008, str. 44–45; i NBS, Godišnji izveštaj 2007, str. 42.

21, 24, 25) ECB, Statistical Pocket Book, May 2009, str. 33.

27) NBS, „Spoljni dug po dužnicima”; http://www.nbs.org

28) NBS, Statistički bilten, jun 2009, str. 24–25.

29) NBS, Statistički bilten, jul 2009, str. 50–53, str. 82.

30) Ćirović, M. (2001), Bankarstvo, Bridge Company, Beograd, str. 161.

31) Prema izjavi g. Ivana Radojčića, izvršnog direktora HVB banke (sada u sa-stavu UniCredit banke), troškovi finansiranja domaćih kredita koji se odo-bravaju uglavnom sektoru stanovništva na bazi kratkoročnog zaduživanja u inostranstvu (tj. „uvoza novca”) su: a) šestomesečni EURIBOR; b) premija za osiguranje (od nekomercijalnih) rizika zemlje od 1,2% godišnje na rok do godinu dana, a preko tog roka 1,45% do 2% godišnje. Na taj način, dobija se cena od 4,278%. Na ovaj iznos, banka treba da plati porez po odbitku koji u Austriji iznosi 20%, a u Češkoj gde se HVB banka, inače, zadužuje (kako bi dobila „jeftiniji novac”) 10%. Tako se novac uzima po kamatnoj stopi od


341

4,62%, a kada se plati porez dobija se cena od 4,7069%. Od te cene, banka može da iskoristi svega 40%, jer 60% „stoji” u NBS, pri čemu ona ne plaća nikakavu kamatu. Ako se ta „ulazna” cena podeli sa 0,4, da bi se videla real-na cena 40% raspoloživih sredstava, dobija se kamata od 11,767% ( „Vreme skupog novca”, Politika, 2006).

32) ECB, http://www.ecb.int

33) Krivokapić, S. (2009), „Oprezno u dugove”, Ekonomist magazin br. 488, str. 32–34.

34, 35) NBS, Statistički bilten jul 2009, str. 40–41, 73.

36) World Bank, „Doing Business 2010”, http://www.worldbank.org

37) World Economic Forum: The Global Competitiveness Report 2008–2009, str. 294–295; World Economic Forum: The Global Competitiveness Report 2009–2010, str. 274–275.

38) Kamate će biti niže kad inflacija u Srbiji bude tri procenta godišnje, kada se smanji obavezna rezerva koju banke ostavljaju u NBS na 18 odsto i kreditni rejting zemlje poboljša na BBB+, ocenio je dr Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije (Izvor: Dugalić, V. (2009), „Kamata, vrba i groždje”, Ekonomist magazin br. 478, str. 8).

39) Pavlović, I. i O. Bajić (2009), „Kamata oko vrata”, Ekonomist magazin br. 472, str. 35–37.

343

Prof. dr Dragan Stojanović

MEĐUNARODNI RAčUNOVODSTVENI STANDARDI KAO PRETPOSTAVKA EKONOMSKO-FINANSIJSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM

Uvod

Neophodnost za efikasno ekonomsko-finansijsko povezivanje neke zemlje sa ino-stranstvom zahteva, između ostalog, i jedinstvenu obradu i prezentovanje infor-macija iz oblasti računovodstva, a sve u cilju zadovoljavanja, pre svega, principa uporedivosti kao polazne pretpostavke pri razmatranju brojnih aspekata koji su predmet ovog povezivanja.

Primena Međunarodnih računovodstvenih standarda (MRS) od 2006. godine je obavezna i za sve naše privredne aktere. Uvođenjem ovih standarda u domaću privrednu praksu, stvorene su neophodne pretpostavke za jedinstven način raz-matranja i tumačenja brojnih informacija iz oblasti računovodstva na mikro- i makronivou, kao polazne osnove za lakše i pouzdanije povezivanje domaće i strane privrede.

1. Uloga i značaj MRS sa aspekta ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom

Jedan od osnovnih ciljeva kojima se rukovodio Odbor za Međunarodne računo-vodstvene standarde (IASB) prilikom njihovog donošenja, jeste da se „razvija”, u interesu javnosti, jedinstven niz visokokvalitetnih, razumljivih i primenljivih globalnih računovodstvenih standarda koji zahtevaju visokokvalitetne, transpa-rentne i uporedive informacije u finansijskim izveštajima i drugom finansijskom izveštavanju, koje će pomoći učesnicima na svetskim tržištima kapitala i drugim korisnicima, da donose ekonomske odluke”.1 Dakle, nastanak međunarodnih

1 Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja 2004, Fondacija Komiteta za među-narodne računovodstvene standarde, prevod sa engleskog, SRRS; Beograd 2005, str. 14.


344

standarda za računovodstvo i finansijsko izveštavanje upravo ima za cilj, da omo-gući jednostavnije i pouzdanije odlučivanje s aspekta globalnih ekonomskih to-kova za potrebe privrednih aktera koji potiču iz različitih privredno-ekonomskih sredina. Po svojoj suštini, razvijanje ovih standarda u svojoj osnovi predstavlja težnju ka stvaranju jednog globalnog računovodstva i finansijskog izveštavanja za celu planetu, koji bi omogućili, između ostalog, i jedinstven način razmatra-nja ekonomsko-finansijskih odnosa neke zemlje sa inostranstvom. Pri tom treba imati u vidu, da se MRS, odnosno Međunarodni standardi finansijskog izvešta-vanja, primenjuju na finansijske izveštaje opšte namene, i drugo, na finansijsko izveštavanje svih segmenata usmerenih ka stvaranju profita, a primenljivi su i na entitete koji posluju sa Vladom; dok se u državnim entitetima i drugim entitetima javnog sektora, a koji ne spadaju u entitete koji posluju sa Vladom, primenjuju posebni računovodstveni standardi, zasnovani na MRS.

Po svojoj suštini, dakle, Međunarodni računovodstveni standardi, odnosno Me-đunarodni standardi finansijskog izveštavanja, rezultat su nastojanja za unifika-cijom računovodstvenih postupaka u obradi i prezentovanju računovodstvenih informacija veoma širokom spektru korisnika, kako unutar jedne zemlje tako i van nje, a sve u cilju jedinstvenog značenja ili tumačenja određenih računovod-stvenih veličina, odnosno ekonomskih pokazatelja u poslovanju bilo na mikro- ili na makronivou. Otuda, u ovom slučaju i razmatranje ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom; uvođenjem MRS, sa obaveznošću njihove primene, i u Srbiji postaje lakše i razumljivije. Pri tome, treba imati u vidu da se navedene kategorije standarda prilikom njihove primene dopunjuju i Međunarodnim stan-dardima revizije finansijskih izveštaja čiji je cilj, „da omogući revizoru da izrazi mišljenje o tome da li su finansijski izveštaji, po svim bitnim pitanjima, sastavlje-ni u skladu sa utvrđenim okvirom za finansijsko izveštavanje.”2

Prema tome, tek sa uvažavanjem ove kategorije međunarodnih standarda, ra-čunovodstva i revizije, dobija se pouzdana osnova za korišćenje velikog broja računovodstvenih informacija na mikro- i makronivou i to kako u okvirima na-cionalne ekonomije, tako i pri razmatranju ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom.

2 Međunarodni standardi i saopštenja revizora, uveravanja i etike 2005, Međunarodna federacija računovođa, prevod sa engleskog, SRRS, Beograd 2006, str. 200.

Međutim, prevashodan značaj za razmatranu temu u ovom slučaju imaju Međunarod-ni računovodstveni standardi. pri čemu se moraju uvažavati i ograničenja u pogledu obima (veličine) rada, što je skupa uzrokovalo da se naredna izlaganja posvete MRS.

Međunarodni računovodstveni standardi kao pretpostavka ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom

345

2. Sadržaj Međunarodnih računovodstvenih standarda

Računovodstveni standardi su, po svojoj suštini, ustanovljena merodavna pravila u cilju efikasnog obavljanja računovodstvenih aktivnosti. U pitanju su određena teorijsko-metodološka ograničenja i uputstva koja se koriste u pripremi i obeloda-njivanju finansijsko-računovodstvenih izveštaja. Za razliku od opšteprihvaćenih načela (doslednosti, stalnosti i dr.) koja predstavljaju osnovne računovodstvene istine, podlogu i okvir za regulisanje finansijskog izveštavanja, računovodstve-ni standardi su usaglašeni kriterijumi o tome šta je pravilan postupak u datoj situaciji i služe kao putokaz ka istini, poštenju i fer postupanju. Kao okosnica profesionalne računovodstvene regulative, oni čine vrhunsko dostignuće računo-vodstvene teorije i savremene računovodstvene prakse.3 Prema širini svoje pri-mene, računovodstveni standardi se dele na nacionalne (lokalne) i međunarodne (MRS). S obzirom na to, da su u našoj zemlji svojevremeno doneti nacionalnii računovodstvenih standardi, koji prikazuju uticaj raznih faktora društvene, eko-nomske i kulturne prirode pojedinih zemalja, ali nisu naišli na adekvatnu pri-menu u praksi, (što inače nije slučaj i sa njihovom upotrebom u najrazvijenijim zemljama sveta – SAD, Velika Britanija i dr.), Zakonom o računovodstvu i revi-ziji4 propisana je upotreba MRS u našoj zemlji, i to kako za banke i druge finan-sijske organizacije (1.1.2003), tako i za preduzeća i ostala pravna lica (1.1.2004). U praksi se širokoj i obaveznoj primeni MRS u našoj zemlji konačno pristupilo 1.1.2006. godine.

U normativnom smislu, već pomenuti Odbor za međunarodne računovodstvene standarde (IASB) odobrio je osim Okvira za pripremanje i prezentaciju finansij-skih izveštaja i 41 standard i 33 tumačenja (saopštenja) iz ovog domena. Pored toga, Odbor je do sada objavio i 5 Međunarodnih standarda finansijskog izvešta-vanja (MSFI). S obzirom na to, da je akcenat naših izlaganja u ovom radu stavljen na primenu Međunarodnih računovodstvenih standarda, u narednim razmatra-njima, pažnju zaslužuje sadržaj pojedinih MRS.

MRS 1 – Prezentacija finansijskih izveštaja: Cilj ovog standarda jeste propi-sivanje osnove za prezentaciju finansijskih izveštaja opšte namene, kako bi se obezbedila njihova uporedivost sa finansijskim izveštajima entiteta iz prethodnih perioda i finansijskim izveštajima drugih entiteta.

MRS 2 – zalihe: Namena ovog standarda je propisivanje načina računovodstve-nog obuhvatanja zaliha, odnosno određivanje iznosa troškova koje treba priznati kao sredstvo i voditi u evidencijama do priznavanja povezanih prihoda. U ovom standardu se daju smernice za utvrđivanje nabavne vrednosti/cene koštanja zali-ha i posledično priznavanje kao rashoda, uključujući sve eventualne otpise vred-3 Krstić i Jezdimirović (2005), str. 144 Službeni list SRJ, br. 71/2002.


346

nosti do neto ostvarive vrednosti. U standardu se takođe daju smernice u vezi sa metodom nabavne vrednosti/cene koštanja, koji se koristi prilikom pripisivanja troškova zalihama.

MRS 7 – Izveštaj o tokovima gotovine: Informacije o tokovima gotovine en-titeta pomažu korisnicima finansijskih izveštaja tako što im pružaju osnovu za procenjivanje sposobnosti entiteta da koristi te tokove gotovine. Za ekonomske odluke koje korisnici donose potrebna je procena sposobnosti entiteta da stvara gotovinu i ekvivalente gotovine, kao i vremenski period i izvesnost njihovog stvaranja. Cilj ovog standarda je da se obezbedi dostavljanje informacija o isto-rijskim promenama u gotovini i ekvivalentima gotovine entiteta, putem izveštaja o tokovima gotovine, kojim se klasifikuju tokovi gotovine iz poslovnih, investi-cionih aktivnosti i aktivnosti finansiranja tokom određenog perioda.

MRS 8 – Računovodstvene politike, promene računovodstvenih procena i greške: Cilj ovog standarda je da propiše kriterijume za izbor i promenu ra-čunovodstvenih politika, kao i za računovodstveni postupak i obelodanjivanje promena računovodstvenih politika, promene računovodstvenih procena i korek-cije grešaka. Standardom se želi poboljašti relevantnost i pouzdanost finansijskih izveštaja entiteta i uporedivost finansijskih izveštaja samog entiteta sa onima iz prethodnih perioda, kao i njihova uporedivost sa finansijskim izveštajima drugih entiteta.

MRS 10 – Događaji posle datuma bilansa stanja: Namena ovog standarda je propisivanje:

• slučajeva u kojim entitet treba da koriguje svoje finansijske izveštaje po osno-vu događaja nastalih posle datuma bilansa stanja, i

• obelodanjivanje informacija koje entitet vrši o datumu kada su finansijski izveštaji odobreni za objavljivanje i o događajima nastalim nakon datuma bilansa stanja.

Ovaj standard takođe zahteva da entitet ne sastavlja svoje finansijske izveštaje na osnovu načela stalnosti poslovanja, ako događaji posle datuma bilansa stanja ukažu na to da pretpostavka stalnosti poslovanja više nije odgovarajuća.

MRS 11 – Ugovori o izgradnji: Cilj ovog standarda je da propiše računovod-stveno evidentiranje prihoda i troškova koji se odnose na ugovore o izgradnji. Zbog prirode aktivnosti preduzetih prema ugovorima o izgradnji, datum na koji je ugovorna aktivnost započeta i datum kada je aktivnost završena, obično pada-ju u različite obračunske periode. Prema tome, prva stvar u računovodstvenom obuhvatanju ugovora o izgranji jeste alokacija ugovornog prihoda i ugovornih troškova na obračunske periode u kojima se obavlja izgradnja. U ovom stan-


347

dardu se koriste kriterijumi priznavanja uspostavljeni u Okviru za pripremanje i prezentaciju finansijskih izveštaja, da bi se odredilo kada se ugovorni prihod i ugovorni troškovi priznaju kao prihodi i rashodi u bilansu uspeha.

MRS 12 – Porezi na dobitak: Namena ovog standarda je propisivanje raču-novodstvenog postupka za porez na dobitak. Glavno pitanje računovodstvenog obuhvatanja poreza na dobitak jeste kako obuhvatiti tekuće i buduće poreske posledice. Ovim standardom se od entiteta zahteva da računovodstveno obuhvati poreske posledice transakcija i drugih događaja na isti način na koji računovod-stveno obuhvata same transakcije i druge događaje. Ovaj standard se takođe bavi priznavanjem odloženih poreskih sredstava nastalih iz neiskorišćenih poreskih gubitaka ili neiskorišćenih poreskih kredita, prezentacijom poreza na dobitak u finansijskim izveštajima i obelodanjivanjem informacija u vezi sa porezom na dobitak.

MRS 16 – Nekretnine, postrojenja i oprema: Cilj ovog standarda je da propiše računovodstveno obuhvatanje nekretnina, postrojenja i opreme. Osnovna pitanja u vezi sa tim su priznavanje sredstava, utvrđivanje njihovih knjigovodstvenih vrednosti, troškovi amortizacije i gubici usled umanjenja vrednosti koje treba priznati u vezi sa njima.

MRS 17 – Lizing: Namena ovog standarda je da propiše odgovarajuće računo-vodstvene politike i obelodanjivanje kod davaoca lizinga i korisnika lizinga, koje će se primenjivati u vezi sa lizingom.

MRS 18 – Prihodi: Cilj ovog standarda je da propiše računovodstveni postupak za prihod koji nastaje iz određenog tipa transakcija i događaja.

MRS 19 – Primanja zaposlenih: Namena ovog standarda je propisivanje raču-novodstvenog postupka i obelodanjivanje za primanja zaposlenih. Ovaj standard zahteva od entiteta da prizna:

a) obavezu, kada je zaposleni pružio usluge u zamenu za primanja koja će mu biti isplaćena u budućnosti, i

b) rashod, kada entitet troši ekonomske koristi koje nastaju iz usluga koje je zaposleni pružio u zamenu za primanja.

MRS 20 – Računovodstvo državnih davanja i obelodanjivanje državne po-moći: Državna dodeljivanja mogu biti u obliku prenosa novca ili u obliku oslo-bađanja od obaveza prema državi, ali njihova svrha ne predstavlja direktnu korist akcionarima preduzeća. Državna pomoć može biti u obliku prenosa nenovčanog sredstva, kao što su zemlja ili drugi resursi na korišćenje preduzeću.


348

MRS 21 – Efekti promena deviznih kurseva: Entitet može obavljati inostrane aktivnosti na dva načina – vršiti transakcije u stranim valutama ili imati ino-strano poslovanje. Pored toga, entitet može vršiti prezentaciju svojih finansijskih izveštaja u stranoj valuti. Cilj ovog standarda je da propiše način uključivanja transakcija u stranoj valuti i inostranih poslovanja u finansijske izveštaje entiteta i prevođenja finansijskih izveštaja u valutu za prezentaciju. Glavna pitanja su: koji devizni kurs (kurseve) koristiti i kako iskazati efekte promena deviznih kur-seva u finansijskim izveštajima.

MRS 23 – Troškovi pozajmljivanja: Cilj ovog standarda je propisivanje postup-ka računovodstvenog obuhvatanja troškova pozajmljivanja; zahteva u suštini ne-posredno uključivanje troškova pozamljivanja u rashode. Ipak, standard dopušta, kao dozvoljeni alternativni postupak, kapitalizaciju troškova pozajmljivanja koji su direktno pripisivi sticanju, izgradnji ili proizvodnji sredstava.

MRS 24 – Obelodanjivanje povezanih strana: Namena ovog standarda jeste da obezbedi da finansijski izveštaji entiteta sadrže obelodanjivanja koja su ne-ophodna da bi se skrenula pažnja na mogućnost, da je na finansijsku poziciju i dobitak ili gubitak možda uticalo postojanje povezanih strana, kao i transakcije i neizmirenih salda sa njima. Ovaj standard zahteva obelodanjivanje o transak-cijama i neizmirenim saldima sa povezanim stranama, u zasebnim finansijskim izveštajima matičnog entiteta, učesnika u zajedničkom poduhvatu ili investitora, koji su prezentovani u skladu sa MRS 27 – Konsolidovani i pojedinačni finan-sijski izveštaji. Transakcije sa povezanim stranama, kao i neizmirena salda sa ostalim entitetima unutar grupe obelodanjuju se u finansijskim izveštajima enti-teta. Transakcije između povezanih strana unutar grupe, kao i neizmirena salda, eliminišu se prilikom pripreme konsolidovanih finansijskih izveštaja grupe.

MRS 26 – Računovodstvo i izveštavanje planova penzijskih primanja: Ovaj standard se primenjuje u finansijskim izveštajima planova penzijskih primanja, gde se takvi izveštaji sastavljaju i on predstavlja dopunu MRS 19. Po ovom stan-dardu, plan korišćenja penzija smatra se izveštajnim delom koji je odvojen od poslodavaca koji su učesnici u planu.

MRS 27 – Konsolidovani i pojedinačni finansijski izveštaji: Ovaj standard se koristi pri sastavljanju i prezentaciji konsolidovanih finansijskih izveštaja za grupu entiteta pod kontrolom matičnog entiteta. Takođe se primenjuje na računo-vodstveno obuhvatanje investicija u zavisne, zajednički kontrolisane i pridružene entitete, kada entitet izabere, ili kada je u skladu sa lokalnim propisima obave-zan, da prezentuje pojedinačne finansijske izveštaje.

MRS 28 – Investicije u pridružene entitete: Primena ovog standarda odnosi se na računovodstveno obuhvatanje investicija u pridružene entitete. Međutim,


349

ovaj standard se ne primenjuje na investicije u pridružene entitete koje su vršene kod:

a) organizacija visokorizičnog ulagačkog kapitala, ib) investicionih fondova, trustova i sličnih entiteta, uključujući osiguravaju-

će fondove povezane sa investicijama, koje se, posle početnog priznavanja, označavaju po fer vrednosti kroz bilans uspeha ili se klasifikuju kao one koje se drže za trgovanje i računovodstveno obuhvataju u skladu sa MRS 39 – Finansijski instrumenti: priznavanje i odmeravanje. Takve investicije se od-meravaju pod fer vrednosti u skladu sa MRS 39, a promene fer vrednosti se priznaju u dobitku ili gubitku perioda u kom je došlo do promene.

MRS 29 – Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama: U hipe-rinflatornoj privredi izveštavanje o rezultatima poslovanja i finansijskoj poziciji u domaćoj valuti nije upotrebljivo bez prepravljanja. Novac gubi kupovnu moć takvom brzinom da je upoređivanje iznosa iz transakcija i drugih događaja koji su nastajali u različito vreme, čak u okviru istog obračunskog perioda, obma-njujuće. Ovaj standard ne ustanovljava apsolutnu stopu na osnovu po kojoj će se, smatra se, javiti hiperinflacija. Stvar je prosuđivanja kada je neophodno pre-pravljanje finansijskih izveštaja u skladu sa ovim standardom. Preporučljivo je da svi entiteti koji izveštavaju u valuti iste hiperinflatorne privrede, primenjuju ovaj standard od istog datuma. Ipak, ovaj standard se primenjuje na finansijske izveštaje svakog entiteta od početka izveštajnog perioda u kom se identifikuje postojanje hiperinflacije u zemlji u čijoj valuti se izveštava.

MRS 31 – Učešća u zajedničkim poduhvatima: Ovaj standard se primenjuje na računovodstveno obuhvatanje učešća u zajedničkim poduhvatima i izvešta-vanje o imovini, obavezama, prihodima i rashodima zajedničkih poduhvata u finansijskim izveštajima učesnika u zajedničkim poduhvatima i investitora, bez obzira na strukture ili oblike u okviru kojih se odvijaju aktivnosti zajedničkog poduhvata.

MRS 32 – Finansijski instrumenti – prezentacija: Cilj ovog standarda jeste da ustanovi principe za prezentaciju finansijskih instrumenata kao obaveza ili kapitala i za prebijanje finansijskih sredstva i finansijskih obaveza. Primenjuje se na klasifikaciju finansijskih instrumenata, iz perspektive emitenta, na finan-sijska sredstva, finansijske obaveze i instrumente kapitala; klasifikaciju kamata, dividendi, gubitka i dobitka u vezi sa njima; kao i na okolnosti u kojima treba izvršiti prebijanje finansijskih sredstava i finansijskih obaveza. Principi sadržani u ovom standardu dopunjuju principe za priznavanje i odmeravanje finansijskih sredstava i finansijskih obaveza u MRS 39 – Finansijski instrumenti: priznavanje i odmeravanje, i za obelodanjivanje informacija o njima u MSFI 7 Finansijski instrumenti: obelodanjivanja.


350

MRS 33 – zarade po akciji: Namena ovog standarda je da propiše principe za utvrđivanje i prezentaciju zarada po akciji, kako bi poboljšao poređenja uspešno-sti poslovanja različitih entiteta u istom izveštajnom periodu, odnosno poređenja različitih izveštajnih perioda istog entiteta. Iako podaci o zaradama po akciji imaju svojih ograničenja zbog različitih računovodstvenih politika koje se mogu koristiti za utvrđivanje „zarade”, konzistentno utvrđen imenilac poboljšava fi-nansijsko izveštavanje. Ovaj standard se usredsređuje na imenilac obrasca koji se koristi za izračunavanje zarade po akciji.

MRS 34 – Periodično finansijsko izveštavanje: Cilj ovog standarda je da pro-piše minimun sadržaja periodičnog finansijskog izveštaja i da propiše principe za priznavanje i odmeravanje kompletnih ili sažetih izveštaja međuperioda. Bla-govremeno i pouzdano periodično finansijsko izveštavanje povećava sposobnost investitora, poverilaca i drugih da razumeju sposobnost entiteta da generiše za-radu i tokove gotovine, kao i njegove finansijske okolnosti i likvidnosti.

MRS 36 – Umanjenje vrednosti imovine: Namena ovog standarda je da se pro-pišu postupci koje entitet primenjuje kako bi obezbedio da se imovina ne knjiži po vrednosti, koja je veća od nadoknadivog iznosa. Sredstvo se knjiži po vredno-sti koja je veća od nadoknadivog iznosa, ako njegova knjigovodstvena vrednost premašuje iznos koji će biti nadoknađen korišćenjem ili prodajom tog sredstva. U tom slučaju, smatra se da je vrednost sredstva umanjena i standard zahteva da entitet izvrši priznavanje gubitka od umanjenja vrednosti. Standard takođe odre-đuje kada entitet treba da stornira gubitak od umanjenja vrednosti i propisuje obelodanjivanja.

MRS 38 – Nematerijalna imovina: Cilj ovog standarda je da propiše računo-vodstveni tretman nematerijalne imovine kojom se nisu posebno bavili drugi računovodstveni standardi. Ovim standardom se zahteva da entitet prizna ne-materijalnu imovinu ako, i samo ako, su zadovoljeni određeni kriterijumi. Ovim standardom se takođe definiše način odmeravanja knjigovodstvene vrednosti ne-materijalne imovine i zahtevaju se određena obelodanjivanja o nematerijalnoj imovini.

MRS – 39 – Finansijski instrumenti, priznavanje i odmeravanje: Ovaj stan-dard ustanovljava principe za priznavanje i merenje informacija o finansijskim instrumentima u finansijskim izveštajima preduzeća.

MRS 40 – Investicione nekretnine: Primena ovog stanadarda odnosi se na priznavanje, odmeravanje, i obelodanjivanje investicionih nekretnina. Između ostalog, ovaj standard primenjuje se na odmeravanje, u finansijskim izveštajima korisnika lizinga, učešća u investicionim nekretninama pod lizingom, koja se obuhvataju računovodstveno kao finansijski lizing, kao i na odmeravanje, u fi-


351

nansijskim izveštajima davaoca lizinga, investicionih nekretnina datih korisniku lizinga kroz aranžman poslovnog lizinga.

MRS 41 – Poljoprivreda: Ovaj standard propisuje računovodstveni postupak i način prikazivanja finansijskih izveštaja kao i obelodanjivanja koja se odnose na poljoprivrednu delatnost.

Iz izloženog sadržaja navedenih standarda uočava se čitav spektar zahteva, po-stupaka i procedura koje je potrebno uskladiti na jednostavniji način kako bi se omogućila njihova istovetna primena u obradi i prezentovanju računovodstvenih informacija za potrebe različitih privrednih aktera širom sveta.

Zaključak

Primena Međunarodnih računovodstvenih standarda uz obavezu korišćenja i Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja i Međunarodnih standarda revizije, u velikoj meri olakšava i pospešuje razmatranje ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom, kako na mikro- tako i na makronivou. U pitanju je zadovoljavanje principa uporedivosti kao polazne pretpostavke pri razmatranju brojnih aspekata koji su predmet efikasnog ekonomsko-finansijskog povezivanja neke zemlje sa inostranstvom. Obaveznost primene ovih standarda i u našoj ze-mlji uveliko doprinosi boljem razumevanju i efikasnijem odlučivanju u rešavanju brojnih pitanja koja su predmet razmatranja ovih odnosa, kako na mikro- tako i na makronivou.

Jedan od osnovnih ciljeva kojima se rukovodio Odbor za Međunarodne raču-novodstvene standarde (IASB) prilikom njihovog donošenja sastoji se upravo u nastojanju da se na bazi jedinstvene obrade računovodstvenih podataka i njihove prezentacije u vidu informacija kroz finansijske izveštaje pomogne učesnicima na svetskim tržištima kapitala i drugim korisnicima da donose ekonomske odlu-ke, što ujedno predstavlja i polaznu pretpostavku i okosnicu efikasnog finansij-skog povezivanja sa inostranstvom.

Razmatranjem sadržaja pojedinih Međunarodnih računovodstvenih standarda uočava se veoma širok spektar zahteva, postupaka i procedura koje je potrebno uskladiti na jedinstven način kako bi se obezbedila njihova istovetna primena u obradi i prezentovanju računovodstvenih informacija za potrebe različitih eko-nomskih korisnika širom sveta. Otuda respektovanje ovih standarda i domaćih i stranih privrednih aktera, predstavlja jednu od osnovnih pretpostavki u razvi-janju ekonomsko-finansijskih odnosa na međunarodnom planu, bilo da se radi o mikro- ili makronivoima odlučivanja.


352

Literatura

1. Krstić, J. I M. Jezdimirović (2005), Finansijsko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Niš.

2. Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja 2004, Fondacija Komiteta za Međunarodno računovodstvene standarde, prevod sa engleskog, SRRS, Beograd, 2005.

3. Međunarodni standardi i saopštenja revizije, uveravanja i etike 2005, Među-narodna federacija računovođa, prevod sa engleskog, SRRS, Beograd, 2006.

4. Službeni list SRJ, br. 71/2002.

353

Mr Lidija Madžar

ULOGA IPA FONDA U SPOLJNO-EKONOMSKIM ODNOSIMA SRBIJE– Komparacija sa zemljama u regionu

Uvod

Sadašnji instrument IPA (Instrument for Pre-Accession Assistance), kao rezultat mnogo efikasnije regionalne politike Evropske unije (EU), predstavlja svojevr-snu sintezu ranijih programa (PHARE, CARDS, ISPA i SAPARD) i namenjen je kako kandidatima, tako i potencijalnim kandidatima za članstvo. Uloga evrop-skih fondova za pretpristupnu pomoć je višestrukog karaktera, jer se ulaganjima u razvojnu politiku i u pripremu administrativnih kapaciteta utiče i na smanjenje spoljne zaduženosti zemlje. U radu se razmatra i fiskalna politika EU, konkret-nije budžetska izdvajanja za kategoriju pretpristupne pomoći kandidatima i po-tencijalnim kandidatima za članstvo. Na kraju se akcenat stavlja na komparaciju između izdvajanja iz Fonda za Srbiju, kao i za pojedine zemlje u regionu, koja potvrđuje zaostajanje naše zemlje u priključivanju EU. Kako proširena Unija danas predstavlja najveći trgovinski blok na svetu, tako se i priključenje Srbije procesima evropskih integracija smatra strateškim prioritetom zemlje koji po-drazumeva implementaciju mnogobrojnih reformi, uključujući i funkcionisanje demokratskih institucija i vladavinu prava. S obzirom na to, da se Srbija smatra faktorom stabilnosti i mira u regionu, proističe i potreba za ozbiljnim prihvata-njem svih karakterističnih evropskih tekovina, kao i za vođenjem racionalnije ekonomske politike.

Aktuelna fiskalna politika Evropske unije

Budžet, u kombinaciji sa svojim pratećim instrumentima, tj. budžetskim priho-dima i rashodima, predstavlja jedan od najvažnijih instrumenata putem kojih savremene države, kao i ekonomske i političke organizacije ostvaruju definisane ciljeve. Državni budžet treba da pokrije, ne samo administrativne troškove, već i da usmerava sredstva za intervencije u ekonomiji. „Budžet većine međunarodnih organizacija pokriva samo njihove administrativne troškove. Redak izuzetak u tom pogledu je Evropska Unija koja vraća i preraspodeljuje oko 95% svog priho-

Mr Lidija Madžar

354

da državama članicama. Države članice EU smanjuju svoje budžetske rashode za iznos sprovedenih intervencija EU u pojedinim oblastima.“1

Evropska komisija je 14. jula 2004. godine, za aktuelni fiskalni period (2007–2013. godine), predložila budžet u iznosu od 826,363 milijardi evra kako bi, pre svega, podržala održivi razvoj i konkurentnost evropske privrede sa ciljem otva-ranja novih i inventivnijih radnih mesta. Uprkos mnogobrojnim neslaganjima i negodovanjima2, ovaj budžet predstavlja značajan napredak u smislu raspodele investicija. On, ipak, i dalje namenjuje znatna sredstva Zajedničkoj poljoprivred-noj politici, kao i strukturnim fondovima, sa posebnim naglaskom na usmerenje sredstava siromašnijim regionima Unije. U nastavku sledi tabela koja se odnosi na komparativnu analizu starih i nove budžetske strukture.

Tabela br. 1 Komparativna analiza starih i nove strukture budžeta EUObaveze u okviru Paketa Delors I&II i Agende 2000

Nove obaveze u periodu od 2007–2013.

Poljoprivreda Stavka 1AKonkurentnost sa ciljem rasta i zapošljavanja

Strukturne operacije Stavka 1BJačanje kohezije

Interne (zajedničke) politike i aktivnosti

Stavka 2Čuvanje i upravljanje prirodnim resursima

Eksterne politike i aktivnosti Stavka 3Građani, bezbednost i pravda

Administrativni troškovi Stavka 4Evropska unija kao globalni partner

Pretpristupna strategija Stavka 5Ostalo(Administrativni troškovi raznih institucija)

Izvor:www.europa.eu.int

Budžet Evropske unije za 2009. godinu iznosi nešto preko 133,8 milijardi evra, što predstavlja neznatno povećanje od 2,5% u odnosu na 2008. godinu. Reč je o pozamašnoj sumi novca u apsolutnom (235 evra po glavi stanovnika u svih 27

1 Više o fiskalnoj politici EU videti u: Madžar, Lidija (2005), „Fiskalna politika i budžetski rashodi Evropske unije“, Ekonomske pretpostavke pridruživanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, BK univerzitet, Beo-grad, str.175.

2 Među kojima prednjače izjave profesora André Sapira koji ga je uporedio sa posmrt-nim ostacima koji ne idu u prilog ekonomskom rastu i prosperitetu i koji se zalagao za drastično smanjenje izdataka za poljoprivredu: sa 40% na 15%

Uloga IPA fonda u spoljnoekonomskim odnosima Srbije

355

zemalja Evropske unije), ali ne i u relativnom izrazu, jer se radi o iznosu od oko 1% generisanog godišnjeg privrednog rasta članica EU zone. Najveći deo novca usmerava se ka poboljšanju životnih uslova građana Evrope, kao i za unapređe-nje funkcionisanja opština. Sredstva budžeta EU se posebno usmeravaju u pravcu finansiranja nerazvijenih regiona, siromašnih društvenih grupa, kao i u pravcu kreiranja novih poslova i podsticanja napretka širom evropskog kontinenta.

Proces odlučivanja o načinu i visini trošenja sredstava budžeta EU je demokrat-skog karaktera. Evropska komisija svake godine predlaže programe iz oblasti raznih zajedničkih politika, koje stavlja Evropskom parlamentu i Savetu Evrope na usvajanje. Oba tela, dakle, učestvuju u odlučivanju o planovima potrošnje za svaku narednu fiskalnu godinu. O potrošnji odobrenih sredstava, Komisija je dužna da Evropskom parlamentu prosledi odgovarajuće izveštaje. Ova sredstva takođe podležu analizi i reviziji od strane Evropskog revizorskog suda (Europe-an Court of Auditors).

Sredstva iz budžeta EU se, u novom fiskalnom periodu (od 2007–2013. godine) usmeravaju u pravcu realizacije višenamenskih ciljeva, među kojima se ističu3:

1. trening i ulaganja u nove veštine;2. stimulacija poslovnog okruženja koje će uticati na pojavu inovacija i formi-

ranje novih poslova i radnih mesta;3. zaštita životne sredine i unapređenje kvaliteta života putem ruralnog i regio-

nalnog razvoja;4. ulaganja u infrastrukturu (puteve, železnicu, mostove, mreže za distribuciju

električne energije i gasa i dr.);5. podrška kulturnoj raznolikosti i razmeni znanja i studenata i6. pružanje hitnih oblika pomoći pri elementarnim nepogodama (poplave, ze-

mljotresi, požari i sl.).

Osnovni princip (solidarnost) u osnovi je sistema raspodele budžetskih sredsta-va, na šta takođe ukazuje i novac koji se usmerava van granica EU. Preciznije, više od 7 milijardi evra godišnje ostaje van granica EU. Unija, kao globalna ekonomska i politička sila, potpomaže privredne aktivnosti, i nastoji da pokrene ekonomski i društveni razvoj, da zadrži mir i da obezbedi pomoć siromašnim re-gionima i područjima koja su pogođena elementarnim nepogodama širom sveta. Tako EU obezbeđuje pomoć sledećim grupama zemalja:

• zemlje u razvoju sa kojima članice Unije imaju duge istorijske veze (npr. afričke, karipske i pacifičke zemlje),

• brzo rastuće privrede iz bivše istočne Evrope i Mediteranskog regiona i

3 Zvanični portal Evropske unije dostupan na adresi http://www.europa.eu/pol/financ/index_en.htm

Mr Lidija Madžar

356

• zemlje kandidati i potencijalni kandidati za članstvo.

Naredni grafikon ilustruje raspodelu budžetskih sredstava u 2008. godini u kojoj je ukupni budžet iznosio 129,1 milijardu evra. Odavde proizilazi i zaključak da su se budžetska izdvajanja za tekuću godinu povećala za 4,7 milijardi evra.

Grafikon br. 1 Kako su se trošila sredstva u 2008. godini

Izvor: European Commission, 2006, How is your money spent, drugo izdanje, EC, Luxembourg, knjiga je dostupna na internet sajtu: http:// www.ena.lu

Najveća suma, u iznosu od 45% od ukupnih izdataka u 2009. godini usmerena je ka izgradnji znatno konkurentnije i dinamičnije evropske privrede, u pravcu jačanja kohezije u Evropi, kao i u pravcu smanjenja međuregionalnih razlika. To znači da se suma od 60,2 milijardi evra izdvaja za podsticanje istraživanja i ra-zvoja, inovacije i programe regionalnog razvoja. Rast od 11% za potrebe istraži-vanja, kao i rast ulaganja od 22% za podsticanje evropskih inovativnih programa doprineće unapređenju konkurentnosti EU i ekološki adekvatnijeg okruženja.4

Poljoprivreda je druga po značaju oblast mereno budžetskim izdacima i na nju se u protekloj godini izdvajalo skoro 43 milijarde evra, a sve kako bi se obezbedile sigurne isporuke i zdovoljavajući kvalitet životnih namirnica. Ova sredstva su ujedno bila namenjena i evropskim farmerima (procene govore da ih ima oko 19 miliona) koji očekuju stabilne i racionalne prihode. Ostalih 11% sredstava je bilo namenjeno ruralnom razvoju, dok se 10% izdvajalo za zaštitu životne sredine. Izdaci za poljoprivredu su ostali relativno stabilni i u 2009. godini uzimajući 40% učešća u celokupnom budžetu EU, pri čemu su troškovi finansiranja zaštite životne sredine i ruralnog razvoja porasli za 2,9%.

4 European Commission, Financial Programming and Budget-EU Budget 2009:Gea-ring up for Economic Recovery, dostupno na sajtu: http://www.ec.europa.eu/budget/budget_detail/current_year_en.htm


357

Udeo izdvajanja za spoljnu politiku u toku prošle 2008. godine bio je na gra-nici između 5% i 6%. No, kao što je slučaj i sa ostalim budžetskim stavkama, izdvajanja za evropsku spoljnu politiku takođe beleže rast od 0,6 milijardi evra, uključujući i jednu milijardu evra u vidu podrške zemljama u razvoju za rast cena hrane. Time je učešće sredstava kojima EU finansira spoljnu politiku porastao sa približno 6% na 6,1% od ukupnih sredstava. Kako bi se prilagodio nepredvi-đenim okolnostima, jasno je da budžet EU mora da bude fleksibilan. Evropska komisija u svakom trenutku može da predloži amandmane na usvojeni budžet i to se obično dešava u slučajevima neusklađenosti između odobrenih programa i namenjenih im sredstava. Zadržavajući svoju ulogu globalnog partnera, Evrop-ska unija će takođe usmeriti više od 8 milijardi evra u spoljnu politiku – što pred-stavlja rast izdvajanja od 7% u odnosu na 2008. godinu. Pored navedenog, EU će podržavati i mirovne misije u zemljama Srednjeg Istoka, u Avganistanu i na Kosovu. Od ukupnih 8,1 milijardi evra Evropske unije u ulozi globalnog partnera u 2009. godini, zavidnih 18,8% (konkretnije 1,512 milijardi evra) namenjeno je finansiranju Programa IPA kao svojevrsnom instrumentu za pružanje pretpri-stupne pomoći zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima za članstvo. Inače, celokupni budžet Programa IPA za tekući fiskalni period od 2007–2013. godine iznosi 12,9 milijardi evra.5

Evropska unija je odgovorna za trošenje sredstava samo u onim slučajevima u kojima se očekuje podsticaj mobilizacije i korišćenja resursa. Naučni istraživački projekti takođe predstavljaju znatan deo ovih izdataka čija je uloga da Evropsku uniju učine što konkurentnijom na globalnoj ekonomskoj sceni. Usredsređenost na istraživanja kojima se promoviše integrisana mreža panevropskih istraživač-kih projekata nedvosmisleno će uobličiti sva znanja, veštine i napore evropskih naučnika iz raznih zemalja članica EU. Širok je spektar istraživačkih polja, uklju-čujući i finansiranje zdravstva, kvalitetne hrane, biotehnologije, informacionih i komunikacionih tehnologija, zaštite životne sredine, energetske politike, tran-sporta, bezbednosti i dr. Raspodela budžetskih sredstava podrazumeva i plaćanje administrativnih troškova koji čine 6% ukupnih budžetskih sredstava EU. Ovi troškovi odnose se na funkcionisanje svih institucija (pre svega Evropske komi-sije, Evropskog parlamenta i Saveta ministara), potom velikog broja prevodilaca, službenika i drugog administrativnog osoblja.

Naredni grafikon ukazuje na postepeni rast planiranih budžetskih rashoda na teritoriji Evropske unije. Dok svetlo siva polja ukazuju na izdvajanja za održivi razvoj (konkurentnost i koheziju), dotle tamno siva polja ukazuju na rashode za očuvanje i upravljanje prirodnim resursima. Bela polja ukazuju na izdvajanja

5 Izvor:Portal on EU Funding 2007–2013, dostupno na web adresi: http://www.2007-2013.eu/by_scope_ipa.php

Mr Lidija Madžar

358

za EU u ulozi globalnog partnera (spoljna politika) i, kao što sledi iz grafikona, predviđa se njihov postepeni godišnji rast.

Grafikon br. 2 Višegodišnji finansijski okvir budžeta EU (u milionima evra)

Izvor: European Communities, General budget of the European Unionfor the financial year 2009 – The figures, EC, Luxembourg, 2009, str.8.

Fiskalna 2009. godina donosi male pomake i izmene u fiskalnoj politici EU. Usled nepodudarnosti iznosa budžetskih stavki koje se navode u raznim izvo-rima, kao i zbog permanentne mogućnosti njihovih promena, treba napomenuti da se naredni grafikon zasniva na vrednostima preuzetim iz navedenog izvora sa dna grafika.

Grafikon br. 3 Budžet EU za 2009. godinu (u procentima)

Izvor:European Communities, General budget of the European Unionfor the financial year 2009 – The figures, EC, Luxembourg, 2009, podaci sa str. 7.


359

Novi instrument za pretpristupnu pomoć – IPA

Program finansiranja IPA6 je finansijski instrument pretpristupne pomoći koji od početka 2007. godine figurira kao zamena za nekadašnje instrumente u koje spa-daju CARDS, PHARE, ISPA i SAPARD programi, kao i specijalni Instrument za Tursku (Turkey Instrument), a sve sa ciljem ubrzanja pretpristupnog procesa u zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima za članstvo, ali i sa ciljem da se ove zemlje što bolje pripreme za korišćenje sredstava strukturnih fondova EU. U sklopu priprema za novi finansijski okvir 2007–2013, Komisiji Evropskog parlamenta i Evropskom savetu je u septembru 2004. godine dostavljen pred-log Instrumenta za pomoć pre pristupanja. Budžet ovog Programa za period od 2007–2013. iznosi 11,468 milijardi evra, a njegova realizacija predviđa grupisa-nje zemalja jugoistočne Evrope u dve kategorije:

• Zemlje u ulozi potencijalnih kandidata za članstvo (Albanija, Bosna i Herce-govina, Crna Gora i Srbija, uključujući i Kosovo) koje će nastaviti da primaju pomoć u skladu sa definisanim ciljevima i prioritetima CARDS programa, i

• Zemlje kandidati za članstvo (Hrvatska, Makedonija i Turska) koje i dalje primaju pomoć u skladu sa implementacijom acquis-a sa ciljem pripreme za strukturne, ruralne i razvojne fondove nakon pristupanja. U ovim zemljama se, pored pomenutih vidova pomoći, iz Programa obezbeđuju i sredstva za finansiranje kompletnog usklađivanja domaće sa evropskom pravnom regu-lativom, za punu primenu usklađenog zakonodavstva, kao i za pripreme ko-risnica programa za sprovođenje kohezione i poljoprivredne politike Unije.

Sredstva IPA instrumenta su namenjena podržavanju aktivnosti u sledećim obla-stima: (1) jačanje demokratskih institucija, kao i vladavina i primena zakona; (2) promocija i zaštita ljudskih prava i osnovnih sloboda i poštovanje prava manjina, promocija ravnopravnosti polova i uklanjanje diskriminacije; (3) reforma javne administracije koja se vezuje za uspostavljanje sistema koji omogućava decen-tralizaciju upravljanja sredstvima pomoći za zemlju – korisnicu sredstava; (4) sprovođenje ekonomske reforme; (5) razvoj građanskog društva; (6) socijalno uključenje; (7) pomirenje, mere za izgradnju poverenja i rekonstrukcija i (8) regi-onalna i prekogranična saradnja.

Kada je reč o zemljama kandidatima, IPA podržava i sledeća dodatna područja: (1) usvajanje i implementacija acquis communautaire i (2) podržavanje razvojne politike i pripreme za implementaciju i rukovođenje zajedničke poljoprivredne i kohezione politike Zajednice.

6 SCADplus:Instrument for Pre-Accession Assistance, dostupno na internet sajtu: http://www.europa.eu/scadplus/leg/en/lvb/e50020.htm

Mr Lidija Madžar

360

U slučaju potencijalnih kandidata, biće podržana sledeća dodatna područja: (1) progresivno usklađivanje sa acquis communautaire i (2) socijalni, ekonomski i teritorijalni razvoj, uključujući i aktivnosti koje se odnose na investicije u infra-strukturu, naročito u oblastima razvoja regiona, sela i ljudskih resursa.

Na osnovu izloženog, može se zaključiti da se IPA program sastoji iz sledećih komponenti: (1) podrška procesima tranzicije i izgradnje institucija, (2) preko-granična saradnja, (3) regionalni razvoj, (4) razvoj ljudskih resursa i (5) ruralni razvoj.

I dok su prve dve komponente dostupne svim državama korisnicama (kandidati-ma i potencijalnim kandidatima) kao pomoć u procesu tranzicije i približavanja EU, a ujedno i podsticaj međusobne regionalne saradnje, dotle su poslednje tri komponente dostupne isključivo državama kandidatima za članstvo. Ove kom-ponente su osmišljene sa ciljem da bi se kandidati pripremili za implementaciju kohezione i poljoprivredne politike, što znači da se od njih zahteva da poseduju administrativne kapacitete i strukture koje su u stanju da preuzmu odgovornost za upravljanje sredstvima pomoći. U slučaju potencijalnih kandidata, takve mere će se implementirati tokom tranzicione pomoći u sklopu komponente institucio-nalnog razvoja.

Politički i strateški okvir za pomoć – sveukupni politički prioriteti pretpristu-pnog procesa izloženi su u Evropskim partnerstvima i Partnerstvima za pristu-panje, u godišnjim izveštajima na nacionalnom nivou i u dokumentu o strategiji proširenja, kao sastavnom delu paketa o proširenju koji se redovno predstavlja Savetu i Evropskom parlamentu.

Finansijski referentni iznos – po pitanju finansijskih izdvajanja, IPA će obezbe-diti ukupan iznos od najmanje 11,468 milijardi evra za period od 2007–2013. go-dine. Komisija, tokom svake godine, ima obavezu da informiše Evropski parla-ment i Savet o svojim namerama u vezi sa analizom, raspodelom i distribucijom ukupnih sredstava. Za tu svrhu ustanovljen je višegodišnji indikativni finansijski okvir na trogodišnjoj osnovi sa izdvajanjima po državama i komponentama.

Višegodišnji indikativni finansijski okvir (indikator) osmišljen je da bi pružio informacije o indikativnoj analizi sveukupne sume sredstava IPA koju predlaže Komisija. On deluje kao veza između političkog okvira i budžetskog procesa.

Suma za regionalne i horizontalne programe – regionalni i programi koji su namenjeni većem broju zemalja uključuju aktivnosti koje su slične onima koje su svojevremeno bile finansirane od strane CARDS programa, PHARE-a i In-strumenta za pretpristupanje Turske. Nakon 2006. godine došlo je do povećanja učešća međunarodnih institucija koje se bave poslovima finansiranja u ovom pro-


361

cesu. Programi koji se finansiraju iz ovog Instrumenta moraju da budu usaglašeni sa nacionalnim programima i, kao takvi, biće prihvatljivi, jedino ako budu u stanju da pruže dodatnu vrednost samom pretpristupnom procesu.7

Evropska komisija je raspodelu finansijskih sredstava usvojila kroz Višegodišnji finansijski okvir za IPA program koji obuhvata trogodišnji period od 2008–2010. godine (pri čemu je obuhvaćena i 2007. godina). Navedenim dokumentom de-finisana su finansijska sredstva koja je Evropska komisija namenila državama kandidatima i potencijalnim kandidatima za članstvo u EU, pri čemu integri-sani pristup IPA namenjuje sredstva za sve već naznačene komponente. Evrop-ska komisija je namenila 5,74 milijardi evra na ime realizacije IPA programa do 2010. godine. Sledeća tabela ilustruje finansijsku alokaciju Programa za period od 2007–2010. godine.

Tabela br. 3 Finansijska alokacija IPA programa u periodu od 2007–2010. godine

(u milionima evra)Komponente IPA programa 2007. 2008. 2009. 2010.Pomoć u tranziciji i jačanje institucija 476 454 456 395Prekogranična saradnja 97 147 159 162Regionalni razvoj 446 476 497 568Razvoj ljudskih potencijala 111 127 142 157Ruralni razvoj 255 256 258 260Ukupno 1.385 1.460 1.512 1.542

Izvor: Središnji državni ured za razvojnu strategiju i koordinaciju fondova Europske unije, do-stupan na sajtu www.strategija.hr.

Komparativna analiza izdvajanja iz IPA fonda u regionu

HrvatskaZa razliku od ostalih zemalja u regionu, Hrvatska poseduje apsolutnu prednost u pregovorima o pristupanju EU, jer je ostvarila vidan napredak u zahtevima koje je Komisija definisala 6. novembra 2007. godine u svom novom strateškom doku-mentu (Strategy Paper). Hrvatska je podnela izveštaj o već ostvarenim ciljevima, kao i o preostalim obavezama i izazovima (čime se otvara nova faza u njenim odnosima sa EU), odnosno o pripremi za članstvo i o usredsređenosti na njene potrebe. Hrvatskoj, kao zvaničnom kandidatu za članstvo, stoji na raspolaganju svih pet komponenti Programa IPA.

7 Tekst u ovom odeljku uglavnom se bazira na sledećem izvoru: European Commissi-on, Analysing ERDF co-financed innovative projects, Bruxelles, april, 2008.

Mr Lidija Madžar

362

U sklopu Komponente I8 koja se odnosi na izgradnju institucija, Hrvatska napre-duje u sledećim oblastima:

• Politika – uspešna reforma javne uprave, reforma pravosudnog sistema, bor-ba protiv korupcije, respekt i zaštita nacionalnih manjina, kao i podrška ra-zvoju na lokalnom nivou;

• Podrška izgradnji civilnog društva – intenzivno se radi na podizanju svesti i razvoju ove komponente sa ciljem da se izvrši integracija u lokalne, regi-onalne, nacionalne i transnacionalne evropske mreže; obe oblasti spadaju u prvo područje intervencije;

• Ekonomski kriterijumi – kao drugo moguće područje intervenisanja u okviru MIPD plana9 (Višegodišnjeg indikativnog planskog dokumenta), od-nosi se na fiskalnu politiku, zdravstvo i socijalnu politiku, unapređenje struk-ture i fleksibilnosti tržišta rada, kao i na opšte ekonomsko okruženje;

• Prema trećem području delovanja (sposobnost ispunjenja obaveza za član-stvo), sredstva iz IPA fonda će podržati izgradnju institucionalnih kapaciteta za usvajanje i primenu acqui-ja, u skladu sa unapred definisanim kapaciteti-ma;

• Izgradnja institucija će takođe biti potpomognuta programima podrške (če-tvrta oblast, intervencije) sa ciljem što uspešnijeg upravljanja IPA projekti-ma, kao i radi lakšeg uključivanja Hrvatske u programe Zajednice.

U okviru IPA komponente II koja se odnosi na prekograničnu saradnju (peta oblast intervencije) postoji namera da se unaprede poslovni i dobrosusedski od-nosi sa susednim regionima i zemljama.

Finansijska podrška Komponenti III (regionalni razvoj), Komponenti IV (ra-zvoj ljudskih resursa) i Komponenti V (poljoprivredni i ruralni razvoj), koja predstavlja šestu oblast intervencije, ima za cilj da pripremi Hrvatsku za učešće u Zajednicinoj kohezionoj politici i ruralnom razvoju.

Višegodišnji indikativni planski dokument (MIPD) za Hrvatsku u periodu od 2008–2010. godine predviđa izdvajanja u iznosu od 451,4 miliona evra (101,73 evra po glavi stanovnika10), čiju alokaciju po godinama predstavlja sledeća tabela.

8 Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Planning Docu-ment (MIPD) 2008– 2010, Republic of Croatia, CEC, Brussels, 2008, str. 3.

9 MIPD je ključni strateški dokument u okviru trofaznog IPA programskog procesa. On prati višegodišnji indikativni finansijski okvir (MIFF) – po kome su sredstva od-vojena po zemljama i po komponentama (kako za regiju, tako i za i horizontalnu celinu), i prethodi programskom dokumentu . Postoji po jedan MIPD za svaku zemlju korisnicu IPA fonda i on određuje glavne oblasti primene i prioritete za svaku od 5 komponenti koje se navode.

10 Prema podacima hrvatskog Državnog zavoda za statistiku iz 2001.godine, na osnovu


363

Tabela br. 4 Raspodela IPA sredstava u periodu od 2008–2010. godine (u milionima evra)

Komponenta 2008. 2009. 2010. UkupnoI – Podrška tranziciji i izgradnji institucija 45,4 45,6 39,5 130,5II – Prekogranična saradnja 14,7 15,9 16,2 46,8III – Regionalni razvoj 47,6 49,7 56,8 154,1IV – Razvoj ljudskih resursa 12,7 14,2 15,7 42,6V – Ruralni razvoj 25,6 25,8 26,0 77,4Ukupno 146,0 151,2 154,2 451,4Izvor: Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Planning Document (MIPD) 2008–2010, Republic of Croatia, CEC, Brussels, 2008, str. 16.

AlbanijaKao potencijalni kandidat, Albanija ima pravo samo na prve dve komponen-te IPA programa, uključujući pomoć procesu tranzicije i izgradnje institucija (Komponenta I), kao i podsticanje prekogranične saradnje (Komponenta II). Višegodišnji finansijski plan za period od 2008–2010. godine predviđa alokaciju 245,1 miliona evra (tj. 77,3 evra per capita)11 na pomenute potrebe. Ova pomoć je u potpunosti usaglašena sa preporukama o strategiji daljeg proširenja EU koja je usvojena 2007. godine, kao i sa Izveštajem o ostvarenom napretku i prioritetima Evropskog partnerstva.

U oblastima vladavine prava i izgradnje demokratskog društva, zaključuje se da Albanija, još uvek, zaostaje s obzirom na to, da raspolaže ograničenim institu-cionalnim kapacitetima, posebno na poljima pravosuđa, sprovođenja reformi u javnoj administraciji i borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Ovde treba napomenuti da će očekivana implementacija Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji12 zahtevati izgradnju jakih administrativnih kapaciteta u skoro svim oblastima povezanim sa acquis pravnim propisima. Albanska privreda se tre-nutno suočava sa nedovršenim strukturnim reformama, kao i sa neadekvatnom poslovnom klimom.13

Iz pomenutih razloga, buduća pomoć iz sredstava IPA fonda biće usmeravana, pre svega, na ozbiljnu reformu javne uprave i pravosuđa, sa posebnim akcentom na mere borbe protiv korupcije. Ovaj zahtev je uticao i na rast sredstava namenje-

kojih je u toj zemlji živelo 4,437 miliona stanovnika.11 Prema podacima Albanskog instituta za statistiku na osnovu kojih je 1. januara 2008.

godine na teritoriji Albanije zabeleženo 3,170 miliona stanovnika.12 Koja bi trebalo da zaživi tokom 2009. godine.13 Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Planning Docu-

ment (MIPD) for Albania 2008–2010, CEC, Brussels, 2008, str. 7.

Mr Lidija Madžar

364

nih zadovoljavanju unapred definisanih političkih kriterijuma. Postoji opravdana potreba za daljim jačanjem administrativnih kapaciteta, ali i za ulaganjima u odgovarajuću infrastrukturu, sa posebnim naglaskom na regionalni razvoj.

U sklopu Komponente I (podrša procesu tranzicije i izgradnja institucija) IPA će izdvojiti 214,7 miliona evra koje namenjuje sledećim oblastima:

• Politički zahtevi – reforma javne uprave, jačanje evropskih integracionih struktura, uspostavljanje i doprinos izgradnji sistema finansijske kontrole, decentralizacija upravljanja fondovima EU, reforma policije i pravosuđa, bor-ba protiv korupcije i dr. Za realizaciju ovih zahteva obezbediće se suma od 30%–35% od ukupne sume sredstava namenjenih Komponenti I;

• Društveno-ekonomski zahtevi – pomoć albanskim vlastima u unapređenju sistema javnih finansija, sprovođenju strukturnih reformi i razvoja tržišta rada, u pružanju pomoći sektoru malih i srednjih preduzeća, kao i u unapre-đivanju socijalne politike. Za realizaciju ovih zahteva obezbediće se iznos od 20%–25% od ukupne sume sredstava namenjenih Komponenti I i

• Sposobnost preuzimanja obaveza za članstvo u EU – podrazumeva prila-gođavanje unutrašnjeg tržišta standardima EU, reformu sektorske politike i pravosuđa, slobode i bezbednost. Trebalo bi posvetiti posebnu pažnju poljo-privrednom, ruralnom i regionalnom razvoju, zaštiti životne sredine, ulaga-njima u transport i energiju i dr. Za realizaciju ovih zahteva obezbediće se iznos od 40%–50% od ukupne sume sredstava namenjenih Komponenti I.

IPA takođe podržava i prekograničnu saradnju između Albanije, s jedne, i člani-ca EU, potencijalnih i kandidata za članstvo, sa druge strane, sa sumom od 30,4 miliona evra. Naredna tabela ukazuje na alokaciju IPA fonda u Albaniji.

Tabela br. 5 Predviđena finansijska alokacija po komponentama za period od 2008–2010. godine (u milionima evra)

Komponente 2008. 2009. 2010. UkupnoI Podrška procesu tranzicije i izgradnje institucija

61,6 70,9 82,7 214,7

II Prekogranična saradnja 9,6 10,3 10,5 30,4Ukupno 70,7 81,2 93,2 245,1Izvor: Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Planning Document (MIPD) for Albania 2008–2010, CEC, Brussels, 2008, str. 8.

SrbijaU skladu sa preporukama iz Strategije proširenja, potom redefinisanih prioriteta Evropskog partnerstva (iz 2007. godine), kao i u skladu sa zahtevima procesa sta-bilizacije i pridruživanja EU, sredstva iz IPA fonda, namenjena Srbiji, usmerena


365

su na podržavanje ključnih oblasti, posebno onih koji se vezuju za ispunjavanje Kopenhaških kriterijuma i za pripreme za ulazak zemlje u EU. Utvrđivanju prio-ritetnih ciljeva pomogla su i iskustva u toku implementacije programa CARDS i Phare na ovom području, jer su u tom vremenskom periodu identifikovani ključni problemi, izazovi i rizici uspešne primene pojedinih sektorskih aktivnosti i in-stitucionalnog poretka. Reč je o rizicima koji su direktno vezani za izbegavanje ispunjavanja političkih obaveza i promene političkih prioriteta, kao i o rizicima koji su uslovljeni ograničenošću institucionalnih kapaciteta, sporom realizacijom projekata, itd.

S obzirom na celokupnu situaciju u Srbiji, dolazi se do zaključka14 da, pored stan-dardnih kriterijuma iz Komponente I, treba imati u vidu i neophodnost daljeg razvoja i stabilizacije u zemlji sa posebnim akcentom na funkcionisanje demo-kratskih institucija, vladavinu prava, razvoj civilnog društva, kao i na primenu evropskih standarda i politika u ključnim oblastima. Štaviše, pozamašna sredstva (u okviru trećeg područja intervenisanja, tj. prioriteta) biće uložena u uspostav-ljanje adekvatne institucionalne infrastrukture, kao i u obuku kadrova radi lakše implementacije koncepta decentralizacije sistema uprave. Smatra se da će ovo uticati na mnogo uspešnije, efektivnije i efikasnije upravljanje fondovima EU. Istovremeno će se znatna suma novca usmeravati i ka podržavanju privrednog rasta i razvoja na lokalnom nivou, uz nužno otklanjanje bolnih posledica proce-sa privatizacije i privrednog restrukturiranja. Planirana su i posebna ulaganja u sektor obrazovanja koja će pratiti potrebe tržišta rada u Srbiji povezivanjem fa-kulteta i viših škola sa potencijalnim poslodavcima. S obzirom na to, da Srbija, za sada, ima status potencijalnog kandidata, rešavanje pomenutih problema pratiće izdvajanja za komponente I i II.

Komponenta I – za koju je Evropska komisija namenila 182,6 miliona evra u 2009. godini i koja obuhvata:

• Političke kriterijume – uspostavljanje demokratskih institucija, reforma jav-ne uprave, decentralizacija i lokalna uprava, vladavina prava, reforma pra-vosuđa, borba protiv korupcije, ljudska prava i zaštita manjina, rodna ravno-pravnost, sloboda medija, i dr. Ovo se može postići podsticanjem socijalnog dijaloga i realizacijom infrastrukturnih, kao i drugih zajedničkih projekata;

• Ekonomske kriterijumi – unapređenje društveno-ekonomskog okruženja, podsticanje zapošljavanja, obrazovanje, društveno uključivanje, zdravstvo, poslovna klima, sektor malih i srednjih preduzeća, restrukturiranje i konku-rentnost, poboljšanje fiskalne i makroekonomske politike, infrastrukturni i ruralni razvoj, i dr.;

14 Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Planning Docu-ment (MIPD) for the Republic of Serbia 2008–2010, CEC, Brussels, 2008, str. 6.

Mr Lidija Madžar

366

• Sposobnost preuzimanja obaveza za članstvo u EU – kao kriterijum koji zah-teva ulaganje daljih napora u pravcu poboljšanja administrativnih kapaciteta sa ciljem konačnog ulaska u EU, razvoja koncepta vlasništva na lokalnom nivou, kao i u pravcu pripreme za implementaciju decentralizovanog sistema upravljanja. Ovo poglavlje takođe finansijski pokriva i učešće u programima Zajednice.

Prioriteti Komponente II su ostali isti i odnose se na prekograničnu infrastruk-turu, na prevenciju poplava, ekonomsku saradnju, zaštitu životne sredine, kul-turnu i administrativnu saradnju, zajednička istraživanja, saradnju u oblastima bezbednosti i prevencije kriminala, i dr. Tabela koja sledi ilustruje alokaciju sred-stava IPA fonda u Srbiji. Kao što će se videti, u periodu od 2008–2010. godine, Srbiji sleduje 584,4 miliona evra, što predstavlja oko 79,5 evra po glavi stanov-nika.15

Tabela br. 6 Višegodišnji indikativni finansijski okvir za Srbiju (bez Kosova i Metohije)

U milionima evraKomponente 2008. 2009. 2010. 2008–2010.I Podrška procesu tranzicije i izgradnje institucija

179,4 182,6 186,2 548,2

II Prekogranična saradnja 11,5 12,2 12,5 36,2Ukupno 190,9 194,8 198,7 584,4Izvor: Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Planning Document (MIPD) for the Republic of Serbia 2008–2010, CEC, Brussels, 2008, str. 7.

Zaključna razmatranja

U radu se nastojalo da se prikaže presek izdvojenih sredstava po zemljama i da se sačini realna komparacija između izdvajanja per capita iz Programa IPA za svaku zemlju ponaosob.

Ovde je potrebno napomenuti da je istraživanje koje je vezano za tabelu br. 7 sprovedeno na osnovu procena stanja (broja) populacije republičkih zavoda za statistiku koji se navode u citiranoj literaturi. Podrobnije su razmatrani sluča-jevi Albanije, kao jedne od najnerazvijenijih zemalja u regionu, potom Srbije, a naposletku Hrvatske koja, kao zvanični kandidat za članstvo, beleži značajan progres u evropskim integracijama, pa istovremeno i u dobijenim sredstvima iz IPA fonda.

15 Prema procenama Republičkog zavoda za statistiku, na teritoriji Srbije (bez Kosova i Metohije) živi oko 7,351 miliona stanovnika.


367

Srbija se, kao potencijalan kandidat, nalazi na nezavidnom petom mestu i od nje su u goroj poziciji samo Albanija i Bosna i Hercegovina. Srbija će ipak, imati nesumnjive koristi od dobijenih sredstava, jer se ulaganjima u razvoj, infrastruk-turu, u podršku procesima tranzicije, pripremu administrativnih kapaciteta i u prekograničnu saradnju utiče na povećanje proizvodnje, zaposlenosti, izvoza, pa samim tim i na smanjenje spoljne zaduženosti zemlje. Posmatrano sa tog aspek-ta, priprema administrativnih kapaciteta podrazumeva i efikasniji odabir finan-siranja projekata.

Međutim, opšte prihvaćen stav jeste da Srbija kasni u procesima evropskih in-tegracija, pa nedostatak političke volje, izbegavanje ispunjavanja političkih oba-veza i permanentno menjanje političkih prioriteta postaje glavna smetnja. Osim toga, u pripremnim radnjama za članstvo kasni se i u zadovoljavanju Kopenhaš-kih kriterijuma što se delimično može opravdati ograničenošću institucionalnih kapaciteta, sporošću u realizaciji odobrenih projekata, i dr.

Tabela br. 7 Komparacija izdvajanja sredstava IPA fonda po zemljama u regionu (u milionima evra)

Zemlje Ukupna IPA sredstva (2008–2010)

IPA po glavi stanovnika

Rang

Makedonija 244,3 119,5 3Hrvatska 451,4 101,7 4Albanija 245,1 77,3 6BiH 269,9 62,9 7Crna Gora 99,9 161,1 1Srbija 584,4 79,5 5Kosovo* 258,1 119,8 2*Status Kosova je definisan Rezolucijom Ujedinjenih nacija br. 1244

Citirana literatura

1. El-Agraa, A. (2004), The European Union Economics and Policies, Seventh Edition, Prentice Hall, Harlow, 2004.

2. Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Pla-nning Document (MIPD) 2008–2010, Republic of Croatia, CEC, Brussels, 2008.

3. Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Pla-nning Document (MIPD) for Albania 2008–2010, CEC, Brussels, 2008.

Mr Lidija Madžar

368

4. Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Pla-nning Document (MIPD) for the Republic of Serbia 2008–2010, CEC, Bru-ssels, 2008.

5. Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Pla-nning Document (MIPD) for the former Yugoslav Republic of Macedonia 2008–2010, CEC, Brussels, 2008.

6. Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Pla-nning Document (MIPD) for Bosnia and Herzegovina 2008–2010, CEC, Brussels, 2008.

7. Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Pla-nning Document (MIPD) for the Republic of Montenegro 2008–2010, CEC, Brussels, 2008.

8. Commission of the European Communities, Multi-Annual Indicative Pla-nning Document (MIPD) for Kosovo 2008-2010, (Under UNSCR 1244/99), CEC, Brussels, 2008.

9. Državni zavod za statistiku Republike Makedonije dostupan na adresi: http://www.stat.gov.mk/glavna.asp?br=01

10. European Commission, Financial Programming and Budget-EU Budget 2009: Gearing up for Economic Recovery dostupno na sajtu: http://ec.europa.eu/budget/budget_detail/current_year_en.htm

11. European Commission, Analysing ERDF co-financed innovative projects, Bruxelles, april, 2008.

12. European Commission, How is your money spent, drugo izdanje, EC, Luxem-bourg, 2006, knjiga je dostupna na internet sajtu: http://www.ena.lu

13. European Communities, General budget of the European Unionfor the finan-cial year 2009-The figures, EC, Luxembourg, 2009.

14. Federalni zavod za statistiku BiH dostupan na internet adresi: http://www.fzs.ba/

15. Madžar, L. (2005), „Fiskalna politika i budžetski rashodi Evropske unije“, Ekonomske pretpostavke pridruživanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, BK univerzitet, Beograd.


369

16. Portal on EU Funding 2007–2013, dostupno na web adresi: http://www.2007-2013.eu/by_scope_ipa.php

17. Republički zavod za statistiku Republike Srpske dostupan na adresi: http://www.rzs.rs.ba/Latinica.htm

18. SCADplus:Instrument for Pre-Accession Assistance, dostupno na internet sajtu: http://www.europa.eu/scadplus/leg/en/lvb/e50020.htm

19. Središnji državni ured za razvojnu strategiju i koordinaciju fondova Europ-ske unije dostupan na sajtu: http://www.strategija.hr

20. Zavod za statistiku Crne Gore dostupan na web adresi: http://www.monstat.cg.yu/

21. Zavod za statistiku Kosova dostupan na adresi: http://www.ks-gov.net/esk/ser/

22. Zvanični portal Evropske unije dostupan na internet adresi: http://www. eu-ropa.eu/pol/financ/index_en.htm

23. http://www.webzs.stat.gov.rs

24. http://www.dzs.hr

25. http://www.europa.eu.int

26. http://www.stat.gov.mk/Publikacii/MakedonijaVoBrojki2008.pdf

371

Dr Mirjana Knežević

SUBJEKTI SPOLJNOTRGOVINSKOG POSLOVANJA PREMA DOMAĆIM PROPISIMA

1. Spoljnotrgovinsko poslovanje – zakonodavstvo i primena

Spoljnotrgovinsko poslovanje u Republici Srbiji regulisano je Zakonom o spolj-notrgovinskom poslovanju, kao osnovnim zakonom dok su pojedina pitanja osni-vanja i poslovanja regulisana nizom zakonskih i podzkonskih propisa, kao što su: Zakon o privrednim društvima, Carinski zakon, Zakon o carinskoj tarifi, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom, Zakon o stranim ulaganjima, Zakon o koncesijama, Zakon o fondu za osiguranje i finan-siranje spoljnotrgovinskog poslovanja, itd.

Novim Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju koji je stupio na snagu 23. maja 2009. godine izvršeno je usklađivanje delatnosti spoljnotrgovinskog poslo-vanja sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO) i Evropske unije (EU). Utvrđena je nadležnost Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza.

Spoljnotrgovinsko poslovanje je spoljnotrgovinski promet robe i usluga i obavlja-nje privrednih delatnosti stranog lica u Republici Srbiji i domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji. Za razliku od prethodno važećeg zakona kojim je spoljnotrgovinski promet određivan kao „prekogranični promet robe i usluga”, novim Zakonom je određen kao „promet između domaćih i stranih lica”, dakle umesto teritorijalnog principa, spoljnotrgovinski promet se određuje prema sedi-štu lica koja u njemu učestvuju.

Spoljnotrgovinski promet pojedinom vrstom robe i usluge može se posebno ure-diti u skladu sa pravilima STO i propisima EU. Spoljna trgovina naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene uređuje se posebnim zakonom. Mere koje utiču na spoljnotrgovinsko poslovanje uvode se, propisuju, sprovode i tumače u skladu sa ovim zakonom i pravilima STO, propisima EU i obavezama iz međunarodnih sporazuma, s tim što ne smeju da imaju za cilj ili posledice narušavanje slobode trgovine i konkurentnost učesnika u određenom spoljno-trgovinskom poslu. Mere propisuje Vlada, na predlog Ministarstva ekonomije


372

i regionalnog razvoja ili drugog nadležnog organa. Primenjuju se dok postoje razlozi zbog kojih su uvedene.

Za razliku od prethodno važećeg zakona, a saglasno odredbama Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije iz Marakeša i Opšteg sporazuma o carinama i trgovini, termin „inostranstvo” zamenjen je terminom „druga država ili carinska teritorija”. Spoljnotrgovinski promet se obavlja između domaćih i stranih lica na osnovu ugovora zaključenih u skladu sa domaćim propisima i međunarodnim ugovorima. Obavljanje privrednih delatnosti obuhvata direktno ulaganje i investicione radove stranog lica u Republici Srbiji, odnosno domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji.

Direktno ulaganje podrazumeva osnivanje privrednog društva, ogranka, pred-stavništva, kupovinu udela ili akcija u kapitalu privrednog društva, dokapitali-zaciju privrednog društva i svaki drugi oblik ulaganja stranog lica u Republici Srbiji, odnosno domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji.

Investicioni radovi su projektovanje, građevinski i zanatski radovi, inženjerski radovi i svi ostali radovi i usluge na objektima koje vrši, odnosno pruža strano lice u Republici Srbiji, odnosno domaće lice u drugoj državi ili carinskoj terito-riji.

Novina u Zakonu je to što izdavanje dozvola za uvoz, izvoz ili tranzit pojedine robe može biti automatsko i neautomatsko. Ovo razlikovanje izdavanja dozvola u skladu je sa Sporazumom o procedurama izdavanja uvoznih dozvola STO i kod nas do sada nije bilo predviđeno. Zakonom su dati samo pojmovi automatskog izdavanja dozvola (izdavanje dozvola u svim slučajevima kada je uz zahtev za njeno izdavanje podneta propisana dokumentacija) i neautomatskog izdavanja dozvola (izdavanje dozvola koje nije automatsko), dok će podzakonskim aktom u skladu sa navedenim sporazumom biti uređeni bliži uslovi i način izdavanja do-zvola – i automatskog i neautomatskog. O zahtevu za izdavanje dozvole odlučuje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja ili drugi nadležni organ u skladu sa propisima, s tim što se za izdavanje dozvole pribavlja mišljenje drugih organa, organizacija, institucija i udruženja, ako je to potrebno.

Zakonom je propisana dokumentacija koja se podnosi uz zahtev za izdavanje do-zvole (izvod iz registra, odnosno izvod o registrovanom podatku ako podnosilac zahteva podleže obavezi registracije i dokaze o ispunjenju propisanih uslova za dobijanje dozvole). Bliže uslove za izdavanje, korišćenje i ukidanje dozvola pro-pisuje Vlada u skladu sa pravilima STO i propisima EU.

Subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja prema domaćim propisima

373

Uređeni su posebni uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja: izdava-nje i overa isprava koje prate robu prilikom izvoza, uvoza ili tranzita; sanitarni, veterinarski i fitosanitarni zahtevi; tehnički propisi i standardi.

Mere zaštite (antidampinške i kompenzatorne mere, mere za zaštitu od preko-mernog uvoza i mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa), uređene su tako da je Vlada nadležna za propisivanje ovih mera, odnosno bližih uslova za njihovu primenu. Ostali režimi i mere u prethodno važećem zakonu bili su uređeni kao „Privremeni režimi i mere” koji se primenjuju ako je to potrebno radi primene odredaba drugih propisa, koji utiču na spoljnotrgovinsko poslovanje, a najdu-že do dana pristupanja naše zemlje Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Međutim, kako je naknadno utvrđeno da se ovim odredbama ne krše pravila i principi STO, one su predviđene kao sistemsko rešenje.

Promocija izvoza i stranih ulaganja predstavlja novinu u odnosu na prethodno važeći zakon. Zakonom se daje ovlašćenje Vladi da, u cilju promocije izvoza i stranih ulaganja u Republici Srbiji, osnuje Agenciju. Nadzor nad radom Agencije vrši Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Do donošenja novog Zakona, Agencija je bila obrazovana kao posebna organizacija u okviru nadležnosti poje-dinih ministarstava.

2. Subjekti u spoljnotrgovinskom poslovanju

Privredni subjekti su osnovni subjekti prava spoljne trgovine. Domaće lice kao subjekt soljnotrgovinskog poslovanja je pravno lice i preduzetnik sa sedištem i fizičko lice sa prebivalištem u Republici Srbiji.

Strano lice je: (1) pravno lice i preduzetnik sa sedištem u drugoj državi ili ca-rinskoj teritoriji, (2) fizičko lice sa prebivalištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji i (3) domaće fizičko lice sa prebivalištem, odnosno boravištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji dužim od godinu dana.

Posebno se reguliše ogranak kao izdvojen, pravno zavisan organizacioni deo osnivača, koji trajno obavlja poslove iz delatnosti za koje je osnivač registrovan. Ogranak ne može imati širu poslovnu sposobnost od osnivača. Predstavništvo je izdvojen, pravno zavisan organizacioni deo osnivača, koji obavlja prethodne i pripremne radnje u vezi sa zaključenjem ugovora i koji ne može da zaključuje ugovore, osim za sopstvene potrebe. Ogranak i predstavništvo stranog lica u Re-publici Srbiji registruju se u Registar privrednih subjekata, u skladu sa propisima Republike Srbije kojima se uređuje upis u taj registar.


374

Spoljnotrgovinsko poslovanje mogu obavljati privredna društva i druga pravna lica ako ispunjavaju uslove propisane zakonom. I fizička lica, tj. preduzetnici mogu za potrebe svoje delatnosti obavljati poslove spoljnotrgovinskog poslo-vanja ukoliko su upisana u registar kod nadležnog organa. Finansijske poslove u inostranstvu mogu da obavljaju bankarske i druge finansijske organizacije u skladu sa zakonom o spoljnotrgovinskkom poslovanju i drugim zakonima kojim se uređuje osnivanje i poslovanje banaka, a poslove osiguranja i reosiguranja u inostranstvu mogu obavljati osiguravajuće i reosiguravajuće organizacije.

Privredni subjekti najčešće svoju spoljnotrgovinsku delatnost obavljaju kao prav-na lica odnosno privredna društva. Iako u organizaciono-pravnom pogledu nema razlike između privrednih društava koja učestvuju u unutrašnjem i međunarod-nom prometu, nisu sva privredna društva koja učestvuju u unutrašnjem prometu automatski subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja. Ranije je postojala podela na spoljnotrgovinska preduzeća i preduzeća u spoljnotrgovinskom poslovanju. Ova-kva podela de facto postoji i danas, ali od privrednih društava koja nameravaju da se bave spoljnotrgovinskim poslovima se očekuje ispunjenje i dodatnih uslova.

3. Privredna društva

Privredna društva su u domaćem pravu i praksi najznačajniji organizacioni oblik obavljanja privrednih delatnosti. Privredno društvo je pravno lice koje osniva-ju pravna ili fizička lica radi obavljanja neke privredne delatnosti u cilju stica-nja dobiti. Delatnosti koje obavljaju privredna društva su proizvodnja i promet robe i obavljanje drugih delatnosti na tržištu (trgovinsko zastupanje, komision, posredova nje, prevoz, skladištenje itd.). Pravne forme privrednih društava mogu biti: ortačko društvo, komanditno društvo, društvo s ograničenom odgovorno-šću i akcionarsko društvo. Društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo mogu se klasifikovati kao društva kapitala, jer se odnosi u tim društvi-ma formiraju na osnovu uloženog kapitala članova, odnosno akcionara. Ortačko društvo i komanditno društvo su društva lica, jer su u njima od najvećeg značaja odnosi između članova.

Za označavanje ovih formi privrednih društava, Zakon iz 2004. godine ne kori-sti termin „preduzeće”, koji je poznavao Zakon o preduzećima iz 1996. godine. Međutim, nije u pitanja suštinska promena u našoj pravnoj terminologiji jer su forme privrednih društava ostale iste kao i prema Zakonu iz 1996. godine. Pošto svaka sintagma kojom se označavaju pojedine forme privrednih društava sadrži reč „društvo”, u Zakonu iz 2004. godine izvršeno je uopštavanje. Sve zemlje EU, bez izuzetka, poznaju četiri forme privrednih društava, tako da se putem ovog zakona Srbija zaista našla u prilici da ima pravno ujednačen, harmonizovan osnov poslovne komunikacije sa razvijenim zemljama i zemljama EU.


375

Princip autonomije volje osnivača privrednog društva se ostvaruje kroz izbor njegove pravne forme kod osnivanja, kao i kod promene pravne forme. Sve for-me privrednih društava su ravnopravne, što je u skladu sa ustavnim principima ravnopravnosti i samostalnosti privrednih subjekata. Privredno društvo pripada vlasniku, zaposlenom i poveriocu. Zbog toga prava u privrednom društvu imaju ne samo većinski vlasnici, već i manjinski, kao i poverioci i zaposleni.

Za osnivanje privrednog društva neophodno je da osnivač, odnosno osnivači do-nesu akt o osnivanju društva. To je odluka o osnivanju, ako društvo osniva jedan osnivač, ili ugovor o osnivanju, ako društvo osniva više osnivača. U Zakonu o preduzećima iz 1996. godine ove dve vrste preduzeća označavane su kao „jedno-člana društva” i „društva sa više članova”. Za ove dve vrste društava važe dosta različita pravila. Privredno društvo u formi društva kapitala prema važećem za-konu, a i pravu EU može da osnuje i jedno fizičko ili pravno lice, tzv. jednočlano društvo. U poređenju sa prethodnim zakonskim rešenjem olakšano je osnivanje, time što je propisan samo jedan osnivački akt, umesto dva.

O privrednim subjektima, a to znači o pravnim ili fizičkim licima koja obavljaju privrednu delatnost, vodi se registar. To je jedinstvena, centralna, javna, elek-tronska baza podataka o privrednim subjektima za teritoriju Republike Srbije. Registar se vodi kod Agencije za privredne registre. Agencija ima svojstvo prav-nog lica i posluje u skladu sa propisima o javnim službama.

Harmonizacija prava privrednih društava ima za cilj da se uspostavi funkcio-nisanje jedinstvenog tržišta i konkurentnost privrednih društava u državama članicama EU, tako što se na jednom nadnacionalnom nivou uređuje pitanje osnivanja, poslovanja privrednih društava, odgovornosti članova, i usklađivanje računovodstvenih i revizorskih standarda.

Zakon o privrednim društvima pokazao je da se u Srbiji prate tranzicione re-forme. Putem ovog zakona odgovorilo se na postojeće promene u smislu pri-vatizacije državnih i javnih preduzeća i sam naziv ovog zakona se razlikuje od predhodno važećeg Zakona o preduzećima. Preduzeće nije pravni subjekt, jer to može biti samo privredno društvo, kao nosilac preduzeća i preduzetništva. Za-kon je zasnovan pretežno na rešenjima kontinentalnog prava, prihvatio je rešenja zasnovana na pravu EU, kao i delu rešenja zasnovanom na anglosaksonskom pravu. Uz ovakvo određivanje pravnog pojma privrednog društva, na adekvatan i nedvosmislen način se utvrđuje pravni pojam privrednog subjekta u spoljnotr-govinskom poslovanju.


376

4. Preduzetnik

Fizičkim licima nije priznato opšte pravo da budu subjekt spoljnotrgovinskog poslovanja, već ograničeno pravo. Samo fizička lica koja su organizovana kao preduzetnici i ako su upisana kod nadležnog organa, dobijaju status subjekta spoljnotrgovinskog poslovanja.

Preduzetnici mogu biti subjekti samo spoljnotrgovinskog poslovanja, ali ne mogu da obavljaju delatnost u inostranstvu. Obim njihove poslovne sposobnosti je ograničen samo na promet za potrebe njihove registrovane delatnosti. Od ove vrste preduzetnika treba razlikovati fizička lica koja pružaju usluge u Srbiji stra-nim licima. Ova vrsta usluga ne spada u pojam spoljnotrgovinskog prometa, kao i ni promet koji sa stranim licima obavljaju domaća lica koja nisu registrovana kao preduzetnici.

Preduzetnik je fizičko lice koje je registrovano u registru privrednih subjekata i koje u vidu zanimanja, radi sticanja dobiti, obavlja zakonom dozvoljene delatno-sti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti. Preduzet-nik se registruje u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata. Lica koja se bave poljoprivredom, tj. individualni poljoprivrednici, nemaju svojstvo preduzetnika, osim ako posebnim zakonom to nije drugačije regulisano.

Tržišna ekonomija i novonastala privredna situacija stvara povoljne uslove za razvoj privatnog preduzetništava. Prednost i efikasnost se ogleda u tome što do izražaja dolaze pojedinci koji svojim sredstvima, ličnim radom, sopstvenim rizi-kom u obavljanju neke delatnosti u vidu zanimanja, za sebe i zaposlene ostvaruju profit. Naša zemlja je prihvatila Evropsku povelju o malim preduzećima 2003. godine. U njoj je istaknuto šta zemlje članice EU i Evropska komisija treba da urade kako bi poboljšale okruženje za poslovanje malih preduzeća. Strategija razvoja MSP u Srbiji je u potpunosti kompatibilna sa napred navedenom Pove-ljom.

5. Uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja

Uslov za privredna društva koja se opredele za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja je upis u odgovarajući registar. To je jedinstvena, centralna, javna, elektronska baza podataka o privrednim subjektima za teritoriju Republike Srbi-je. Registar vodi fizičko lice za koje zakon koristi naziv Registrator, a Registar se vodi kod Agencije za privredne registre.


377

Registracionu prijavu osnivanja podnosi osnivač privrednog subjekta ili lice koje ovlasti osnivač. U toku postojanja društva, za registraciju podataka i promenu podataka o društvu koje se upisuje u registar, prijavu podnosi lice ovlašćeno za zastupanje privrednog subjekta ili drugo zakonom ovlašćeno lice. Registraciona prijava podnosi se Agenciji neposredno ili poštom. Prijava može biti podneta i elektronskim putem uz popunjavanje propisanog obrasca. U Registar se upisuju: osnivanje, povezivanje i prestanak privrednih subjekata, statusne promene i pro-mene oblika organizovanja upisanog subjekta, podaci o privrednom subjektu koji su od značaja za privredni promet (kao što su poslovno ime, sedište, delatnost, zastupnici), podaci u vezi sa stečajnim postupkom i postupkom likvidacije, kao i drugi podaci određeni zakonom. U Registar se unose: datum osnivanja subjekta, poslovno ime odnosno ime osnivača, broj pod kojim je registrovan u Registru, matični broj dodeljen od strane Zavoda za statistiku Republike Srbije, poreski identifikacioni broj, oblik organizovanja, šifra i opis delatnosti, brojevi računa u bankama, upisani i uplaćeni kapital ako je pitanju društvo kapitala. Registrovani podaci se objavljuju u obliku elektronskog zapisa ili na drugi način propisan zakonom. Zainteresovano lice može Registru podneti prijavu rezervacije odre-đenog naziva. Prijava sadrži ime i adresu fizičkog lica, odnosno naziv i sedište pravnog lica, u čiju se korist vrši registracija, naziv za koji se traži registracija i ime i adresu podnosioca prijave. Ako Registrator utvrdi da naziv iz prijave nije rezervisan ili registrovan, izvršiće rezervaciju naziva u korist podnosioca prija-ve.

Podaci iz Registra dostupni su svim licima bez dokazivanja pravnog interesa. Treća lica koja se u pravnom prometu pouzdaju u podatke iz Registra ne snose štetne pravne posledice zbog netačno registrovanog podatka ili zbog propuštanja registracije podatka. Savesna lica mogu se pouzdati u pretpostavku o istinosti podataka iz Registra. Pristup Registru obezbeđuje se elektronskim putem i na drugi propisani način, radi registracije, uvida u Registar i izdavanja izvoda iz Registra. U Registar ne smeju biti upisana dva društva ili više društava pod istim ili sličnim poslovnim imenom koja obavljaju istu ili srodnu delatnost. Prestaje nadležnost trgovinskih sudova za upis i vođenje registra privrednih subjekata. Ranije su postojali posebni registri u koje su se upisivala spoljnotrgovinska pre-duzeća. U registar se upisuju i privredna društva i preduzetnici.

Danom upisa u registar, privredno društvo i drugo pravno lice, kao i preduzet-nik, stiče svojstvo subjekta spoljnotrgovinskog poslovanja. Pored upisa u odgo-varajući registar, subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja imaju obavezu čuvanja ugleda u spoljnotrgovinskom poslovanju, obavezu obaveštavanja o poslovanju sa inostranstvom, obavezu vođenja evidencije o zaključenim spoljnotrgovinskim poslovima. Kontrolu spoljnotrgovinskog poslovanja vrše služba nadležna za plat-ni promet i finansijski nadzor, Narodna banka Srbije i carinski organ u okviru ovlašćenja utvrđenih zakonom, o čemu dostavljaju izveštaj nadležnom organu.


378

6. Ekonomska saradnja Srbije sa inostranstvom

Platnobilansni deficit Srbije u 2009. godini je niži nego u 2008. godini. Deficit tekućeg platnog bilansa Srbije u prvih pet meseci iznosio je 891 milion evra, što je pad od čak 62,4 odsto u odnosu na isti period 2008. godine.

U kapitalnom i finansijskom bilansu evidentiran je bruto priliv stranih direktnih investicija od 779 miliona evra, dok su tekući transferi bili u plusu više od 1,3 milijarde evra, što je za skoro 300 miliona evra bolji rezultat nego lane. Zbog nastale krize, platni deficit će biti znatno manji, pa će i centralnoj banci biti po-trebno manje novca od MMF-a da bi se pokrio deficit.

Izvezeno je robe u vrednosti od 2.980,7 miliona dolara, što čini smanjenje od 34,3% u odnosu na isti period prethodne 2008. godine, a uvezeno za 5.931,7 mili-ona dolara, što je manje za 38,7% u odnosu na isti period prethodne godine. Izvoz robe, izražen u evrima, imao je vrednost od 2.254,4 miliona, što čini smanjenje od 24,1% u odnosu na isti period prethodne godine. Uvoz robe, imao je vrednost od 4.495,1 miliona, što je manje za 29,1% u odnosu na isti period prošle godine. Deficit iznosi 2.951,0 miliona dolara, što čini smanjenje od 42,6 % u odnosu na isti period prethodne godine. Deficit izražen u evrima iznosi 2.240,7 miliona, što čini smanjenje od 33,4 % u odnosu na isti period prethodne godine. Tekući platni deficit će prema oćekivanjima, u ovoj godini, biti najverovatnije jednocifren, dok je u 2008. godini bio blizu 18 % bruto domaćeg proizvoda.

Srbija je u razmeni usluga, do kraja maja 2009. godine, ostvarila deficit od 3,9 miliona dolara, dok je u istom periodu 2008. godine taj deficit bio 12,1 miliona dolara. Izvoz usluga dostigao je 1,268 milijardi dolara, a uvoz 1,272 milijarde do-lara, što znači da je pokrivenost uvoza izvozom usluga bila 99,7 odsto. U odnosu na isti period prošle godine nastavljen je pad prihoda i rashoda po osnovu izvoza i uvoza usluga. Prema podacima izraženim u dolarima, prihodi od izvoza usluga Srbije opali su za 24,5 odsto, a rashodi po osnovu uvoza za 24,8 %. U maju ove u odnosu na isti mesec prošle godine, izvoz usluga bio je manji za 20,2 %, a uvoz za 31,9 %.

Pokrivenost uvoza izvozom, iznosi 50,3% i veća je u odnosu na pokrivenost u istom periodu prethodne godine, kada je iznosila 46,9 %. U periodu januar–maj ove godine, nastavljene su tendencije pada izvoza i uvoza s kraja protekle go-dine. Glavni razlog svakako je svetska ekonomska kriza koja je dovela do pada privredne aktivnosti, kako u svetu, tako i kod nas. Pad našeg izvoza je posledica i velikog smanjenja cena primarnih proizvoda na svetskom tržištu, a koji imaju veliko učešće u strukturi našeg izvoza. Glavni uzrok smanjenja uvoza je pad industrijske proizvodnje i domaće potrošnje u Srbiji.


379

U izvozu, glavni spoljnotrgovinski partneri, pojedinačno, bili su: Bosna i Herce-govina (349,0 miliona dolara), Nemačka (337,6 miliona dolara) i Republika Crna Gora (299,9 miliona dolara). U uvozu, glavni spoljnotrgovinski partneri, pojedi-načno, bili su: Ruska Federacija (838,4 miliona dolara); Nemačka (708,5 miliona dolara) i Italija (575,6 miliona dolara), Spoljnotrgovinska robna razmena bila je najveća sa članicama Evropske unije (više od polovine ukupne razmene). Najveći suficit u razmeni ostvaren je sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Irakom i Makedonijom. Najveći deficit javlja se u trgovini sa Ruskom Federacijom zbog uvoza energenata, pre svega, nafte i gasa, kao i nedovoljnog korišćenja Bilateral-nog sporazuma o slobodnoj trgovini od strane naših izvoznika.

Naš drugi po važnosti partner su zemlje CEFTA sporazuma, sa kojima imamo suficit u razmeni od 497,7 miliona dolara, a koji je rezultat uglavnom izvoza po-ljoprivrednih proizvoda (žitarice i proizvodi od njih i razne vrste pića).

Povezivanje sa zemljama koje pripadaju grupaciji EU, daleko najznačajnijom ekonomskom integracijom u Evropi, strateški je interes Srbije. Slika trenutnog odnosa Srbije i EU je jednostrana primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruži-vanju.

Zaključak

U domaćem pravu Srbije, privredna društva su najznačajniji subjekti spoljno-trgovinskog poslovanja. U odnosu na ranije propise spoljnotrgovinskog poslo-vanja, naše pozitivno pravo je u ovoj oblasti znatno liberalizovano. Postignut je viši stepen deregulacije. Raniji, strožiji, detaljniji uslovi za obavljanje spoljnotr-govinskog poslovanja su zamenjeni novim, znatno pojednostvaljenim. Osnovni princip u postojećem zakonodavstvu je princip jednakosti privrednih društava u domaćem i spoljnotrgovinskom poslovanju. Princip autonomije volje privred-nih društava kod obavljanja spoljnotrgovinskog poslovanja, isključuje nadležnost države u pogledu intervencije u toj oblasti. Njena nadležnost se završava kod propisivanja uslova koja treba da se ispune za obavljanje te delatnosti.

Spoljnotrgovinsko poslovanje može da obavlja i preduzetnik. Kao i privredna društva, tako su i preduzetnici izjednačeni u pogledu prava poslovanja u unutraš-njem i spoljnotrgovinskom poslovanju. Jedino u pogledu njihove trgovinske spo-sobnosti, može se reći, da je ona manja nego kod privrednih društava. Oni mogu obavljati spoljnotrgovinsko poslovanje u onoj meri i u oblastima koja je njihova osnovna delatnost. To znači da preduzetnici mogu obavljati spoljnotrgovinsko poslovanje za svoje potrebe u okviru registrovane delatnosti.


380

Novi Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju u potpunosti afirmiše slobodu spoljnotrgovinskog poslovanja i dozvoljava zabrane samo po pravilima Svetske trgovinske organizacije i Evropske unije. Donošenje ovog zakona, kao i Zakona o privrednim društvima je važno za pristupanje Srbije Svetskoj trgovinskoj or-ganizaciji.

Rezime: Spoljnotrgovinsko poslovanje je, kao spoljnotrgovinski promet robe i usluga i obavljanje privrednih delatnosti stranog lica u Srbiji i domaćeg lica u drugoj državi, regulisano brojnim domaćim propisima. U ovom članku prikaza-na je koncepcija i sadržaj, kroz osnovna objašnjenja novine koju donosi Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju Republike Srbije koji je stupio na snagu u maju 2009. godine. Izneto je uverenje da se radi o modernom propisu koji je uspešno objedinio najbolja iskustva poslovne prakse, zahteve direktiva Evropske unije i uvažio specifičnosti pravnog položaja subjekata spoljnotrgovinskog poslovanja u domaćem privrednom sistemu. Novi Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju u potpunosti afirmiše slobodu spoljnotrgovinskog poslovanja i dozvoljava zabrane samo po pravilima Svetske trgovinske organizacije i Evropske unije.

U domaćem pravu, najznačajniji subjekti spoljnotrgovinskog poslovanja su pri-vredni subjekti: privredna društva i druga pravna lica koja ispunjavaju uslove propisane zakonom, fizička lica, tj. preduzetnici koji za potrebe svoje delatnosti obavljaju poslove spoljnotrgovinskog poslovanja, ukoliko su ona upisana u regi-star kod nadležnog organa.

Princip jednakosti privrednih subjekata u domaćem i spoljnotrgovinskom poslo-vanju, pored principa autonomije volje isključuje nadležnost države u pogledu intervencija u toj oblasti. Nadležnost države se završava kod propisivanja uslova za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja.

Ključne reči: spoljnotrgovinsko poslovanje, privredna društva, preduzetnik, uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog poslovanja.

Literatura i zakonski propisi:

1. Global Finance, World’s Best Banks 2008 Annual Survey, http://www.gf-mag.org

2. Bjelić, P. (2003), „Model spoljnotrgovinske politike Evropske unije”,Ekonomski anali.

3. Edwards, V. (1999), EC Company Law, Clarendon Press, Oxford, 1999.

4. Official Journal of the European Union (OJ),L 310, 25.11. 2005.


381

5. Jacobs, B. (1994), All about Matual Funds, London.

6. http://www.mfa.gov.yu /srpski/spopol/ multilaterala/ eu/analize - s/reg_s.html

7. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, „Službeni glasnik RS”, broj 36/2009.

8. Carinski zakon, „Službeni glasnik RS”, br.73/2003 i 6/02.

9. Zakon o deviznom poslovanju, „Službeni list SRJ”, broj 23/2002 i 34/2002.

10. Zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom, „Službeni list SRJ”, broj 42/92, 24/94, 28/96 i 21/99.

11. Zakon o stranim ulaganjima, „Službeni list SRJ”, broj 3/2002 i 5/2003.

12. Zakon o koncesijama, „Službeni glasnik RS“, broj 55/2003.

13. Zakon o fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskog poslovanja, „Službeni list SRJ”, broj 3/2002.

14. Zakon o registraciji privrednih subjekata, „Službeni glasnik RS”, broj 55/04.

15. Zakon o Agenciji za privredne registre, „Službeni glasnik RS”, broj 55/04.

16. Zakon o privrednim društvima, „Službeni glasnik RS”, broj 125/2004.

17. Zakon o preduzećima, „Službeni list SRJ”, broj 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01, 36/02.

18. Evropska povelja o malim preduzećima (European Charter for Small Enteri-ssess).

383

LISTA AUTORA (Abecedno)

• Babić prof. dr Blagoje, Institut za međunarodnu politiku i privredu

• Bjelić dr Predrag, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Đogović mr Saša, Institut za tržišna istraživanja, Beograd

• Gnjatović prof. dr Dragana, Megatrend Univerzitet

• Grečić prof. dr Vladimir, član AEN

• Ilić dr Silvana, Fakultet za menadžment Zaječar, Megatrend Univerzitet

• Jovancai mr Ana, Megatrend Univerzitet

• Kapor prof. dr Predrag, Fakultet za poslovne studije, Megatrend Univerzitet

• Knežević dr Mirjana, Ekonomski fakultet u Kragujevcu

• Kovačević prof. dr Mlađen, redovni član AEN

• Madžar mr Lidija, Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju

• Madžar prof. dr Ljubomir, redovni član AEN

• Maksimović dr Ljiljana, Ekonomski fakultet u Kragujevcu

• Mićić mr Vladimir, Ekonomski fakultet u Kragujevcu

• Miletić mr Dalibor, Visoka strukovna škola za menadžment i biznis Zaječar

• Milovanović dr Gordana, Ekonomski fakultet u Kragujevcu

• Mitić mr Sanja, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Nikolić dr Goran, Institut za evropske studije u Beogradu

• Petrović dr Predrag, Telekom Srbija

• Popovčić-Avrić prof. dr Snežana, Fakultet za ekonomiju, finans. i administr.

• Raičević prof. dr Miroslav, Institut za ekonomsku diplomatiju

• Rakita prof. dr Branko, Ekonomski fakultet u Beogradu

• Stojanović prof. dr Dragan, Ekonomski fakultet u Kragujevcu

• Stojanović prof. dr Ivica, Fakultet za poslovne studije, Megatrend Univerzitet

• Veselinović dr Petar, Ekonomski fakultet u Kragujevcu

• Vučićević mr Milena, Elektrosrbija Beograd

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

339.92(497.11)(082)339.5(497.11)(082)

EKONOMSKO-finansijski odnosi Srbije sa inostranstvom : nužnost nove strategije : Kragujevac, 15. oktobar 2009. / [organizatori] Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu. - Beograd : Ekonomski fakultet, 2009 (Beograd : Čugura print). - 383 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm

Prema predgovoru Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu nastavili su svoju već desetogodišnju tradiciju održavanjasavetovanja posvećenog ekonomsko-finansijskimodnosima sa inostranstvom održanom 15. oktobra 2009. u Kragujevcu. - Tiraž 250. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad.

ISBN 978-86-403-1010-91. Научно друштво економиста са Академијом економских наука (Београд) 2. Економски факултет. Београдa) Међународни економски односи - Србија - Зборници b) Спољна трговина - Србија - ЗборнициCOBISS.SR-ID 171133708

Documents

Okrugli sto 10 2009 - University of Belgradendes.ekof.bg.ac.rs/downloadsakta/zbornik2009deo2.pdf15. oktobra 2009. u Kragujevcu, najviše zastupljene teme bile su: (a) uzroci i posledice