Opasne materije mogu izazvati zagadjenje ivotne sredine, naruiti zdravlje ljudi, naneti tete ekosistemima, privredi i drugim delatnostima

VISOKA POSLOVNA KOLA STRUKOVNIH STUDIJA

LESKOVAC

SEMINARSKI RADTema: OPASNE SUPSTANCEProfesor:

Student:

Tatjana eki

ore Pavlovi

Broj indeksa: 11215

Menadment u biznisu

Leskovac, 2013.SADRAJ:1SADRAJ:

2UVOD

31.APSORPCIJA OTROVA

42.DEJSTVO TOKSINIH SUPSTANCA

73.EKSPLOZIVNOST - ZAPALJIVOST

104.KUMULACIJA I ELIMINISANJE OTROVA

104.1.KUMULACIJA OTROVA

104.2.ELIMINISANJE OTROVA

115.TOKSINOST

13ZAKLJUAK

146.LITERATURA

UVODOpasne supstance mogu izazvati zagaenje ivotne sredine, naruiti zdravlje ljudi, naneti tete ekosistemima, privredi i drugim delatnostima. Broj opasnih supstanca neprekidno raste pa je i sve vea opasnost od ovih supstanci.

Opasne supstance se definiu kao eksplozivne, zapaljive, oksidirajue, otrovne, gadne, zarazne, korozivne, kancerogene i radioaktivne supstance koje se koriste, skladite, ili proizvode u procesu rada. Opasnim supstancama smatraju se i sirovine od kojih se proizvode opasne supstance i otpaci ako imaju osobinu tih supstanca. Opasne supstance poseduju veliki broj fiziko-hemijskih osobina. Od veeg znaaja su: eksplozivnost-zapaljivost i toksinost.1. APSORPCIJA OTROVA Pod apsorpcijom otrova podrazumeva se proces prodiranja otrova iz spoljanje sredine u organizam oveka. Bez apsorpcije otrova nema trovanja, a mehanizam, brzina i slika trovanja u neposrednoj su zavisnosti od koliine i brzine apsorbovanog otrova u krvotok i njegovog raznoenja po itavom organizmu. Otrovi mogu dospeti u organizam najee preko: organa za disanje (respiratorno, inhalaciono), koe i sluzokoe (perkutano) i organa za varenje (peroralno).

Plua predstavljaju najslabiju prepreku za apsorpciju gasova i para. Imaju veliku povrinu koja je u kontaktu sa spoljnom sredinom. Ulazak otrova u krvotok plua je najkrai put prema srcu i mozgu, to iskljuuje primarnu hemijsku detoksikacionu funkciju jetre. Brzina disanja, u jedinici vremena, takoe ima veoma bitan uticaj na prodiranje otrova u organizam. Zapremina vazduha koji prolazi kroz plua, za jedan minut, zove se pluna ventilacija. Prosena vrednost jednog udisaja je 0,5 dm3 vazduha. Prosean broj udisaja, za jedan minut u stanju mirovanja je dvadeset, pa je ukupna zapremina udahnutog vazduha 10 dm3. Svako poveanje fizike aktivnosti prati porast plune ventilacije, tako da pri poveanim naporima pluna ventilacija moe da se povea i na 100 dm3/min. Apsorpcija u pluima realizuje se procesom difuzije, odnosno gasovi se uvek kreu iz prostora gde je vea koncentracija (vazduh) prema sredini gde je koncentracija manja (krvotok). Proces razmene gasova obavlja se u pluima gde je velika povrina kontakata vazdunih puteva (90 - 120 m2) kroz koje neprekidno cirkulie krv.

Perkutana apsorpcija moe se definisati kao prolaz otrova sa spoljne strane koe u krvne sudove koe, a time i u cirkulaciju krvi. elije koje se nalaze u slojevima koe uestvuju u apsorpciji otrova, a otrov prodire kroz kou na nekoliko naina i to kroz: epidermalne elije, dlane folikule, lojne i znojne lezde. Najbre prodiranje je kroz dlane folikule, lojne i znojne lezde. Meutim, dlani folikuli i lojne lezde su prisutni u koi u razliitom broju i relativno su retki, a njihova povrina je do 1% ukupne povrine koe. Zbog toga je najvanije prodiranje kroz epidermalne elije. Na perkutano prodiranje toksinih supstanca utiu i lokalni faktori: temperatura, protok krvi vlanost koe i dr. Najosetljivija mesta na koi, kroz koja najbre prodiru otrovi jesu prelazi koe i sluzokoe, delovi bogati dlakama i pregibi bogati znojnim i lojnim lezdama (ispod pazuha, ispod kolena, usne, oni kapci). Najvaniji delovi tela koji mogu biti kontaminirani otrovima su otkriveni delovi: vrat, ake i lice sa ukupnom povrinom oko 0,19 m2. Koa ima ulogu ulaznih vrata, ali takoe i ulogu u eliminaciji otrova preko znojnih lezda, odnosno ulogu razgradnje i neutralizacije otrova u hemijskoj interreakciji svojih enzima sa otrovima.

Digestivni sistem ima jako sloenu anatomsku strukturu, a u pojedinim delovima ima razliite pH vrednosti i poseduje razliite fermentne sisteme, pa otrov koji prolazi kroz ovaj sistem naii e na razliite fizioloke uslove. Hemijske supstance koje se ne rastvaraju u kiselinama prolaze kroz eludac bez apsorpcije i tek u crevima pod uticajem bazne sredine dolazi do njihovog rastvaranja i apsorpcije. Pojedini otrovi dolaskom u eludac potpuno gube otrovnost, ili se ona bitno smanjuje (otrovi zmija, insekata i toksini bakterija). Hrana u ustima ostaje vrlo kratko. Odreena hemijska jedinjenja, meutim, mogu biti apsorbovana u ustima i dospeti direktno u krv. Na ovaj nain izbegnuto je delovanje eludanih sokova i detoksikaciona funkcija jetre, to moe uticati na efikasnije dejstvo otrova. U usta se apsorbuju: alkohol, cijanidi, fenol, nikotin i druga jedinjenja. U elucu, otrovi dolaze u dodir sa postojeim sadrajem eluca, pa ako otrov reaguje sa ovim sadrajem, onda se koliina otrova moe menjati tako da moe doi do poremeaja brzine apsorpcije otrova. Produkti ovih reakcija, koji se deavaju u organizmu mogi biti transformisani, tako da mogu biti manje ili vie toksini u odnosu na primarno jedinjenje. U praznom elucu otrov neposrednije deluje sa sluzokoom, zbog ega se bre apsorbuje u krvotok. Iz eluca se apsorbuju odreena jedinjenja (lipidno rastvorljiva jedinjenja) i nejonizovane molekule organskih jedinjenja putem proste difuzije. Otrov dalje iz eluca prelazi u tanko crevo, gde se i vri glavna apsorpcija otrova. Apsorpcija otrova iz debelog creva je znatno manja nego iz tankog. Posle apsorpcije otrova u digestivnom sistemu otrov se apsorbuje u krv, a potom odlazi u jetru.

Jetra predstavlja glavnu laboratoriju za unitavanje otrova u organizmu. Dinamika apsorpcije otrova poinje u ustima prve sekunde, a zavrava se u debelom crevu i posle deset sati. Apsorpcija otrova u krivi je do: 1% u ustima, 2% u elucu, 88 % u tankom crevu i 9 % u debelom crevu. Znaci trovanja javljaju se obino kasno, a bolesno stanje traje dugo.2. DEJSTVO TOKSINIH SUPSTANCIU odnosu na broj komponenata elija sa kojima reaguju, toksine supstance mogu se svrstati u dve grupe:

u prvu grupu spadaju supstance, koje mogu da reaguju sa veim brojem komponenata elija; njihova selektivnost je mala, otrov deluje sa velikim brojem sekundarnih elemenata elija i na taj nain se rasipa, pa manji broj molekula moe da izazove toksine efekte i

u drugu grupu spadaju supstance koje reaguju samo sa jednom komponentom elije, ovi otrovi se ne troe na interakcijama sa nebitnim elementima elija, pa trovanje izazivaju u izuzetno niskim koncentracijama.

Na dejstvo otrova izuzetno su osetljivi fermenti (biokatalizatori elija), koji su po sastavu belanevine. Otrovi na ove fermente deluju kao inhibitori. Toksine supstance mogu da deluju na organizam:

lokalno, dejstvo se ispoljava na mestu kontakta otrova i organizma,

opte toksino, nastaje kada se toksina supstanca apsorbuje na mestu dodira u krv ili limfu, a cirkulacijom se dovodi do odgovarajuih organa i tkiva, zbog ega dolazi do opteg toksinog stanja organizma,

povratno (reverzibilno), zatrovani organizam se posle elimiminacije ili razgradnje otrovne supstance (etanol) potpuno oporavlja i postaje funkcionalno sposoban kao pre trovanja,

nepovratno (ireverzibilno), u organizam pod dejstvom toksinih supstanca dolazi do nepovratnih reakcija i

refleksno, toksina supstanca izaziva podraaj refleksnim putem na odbrambenu akciju kod susednih organa koji nisu u kontaktu sa otrovom (prekid disanja kod nadraaja nervnih zavretaka gornjih disajnih organa hlorom) .

Prilikom dejstava dveju ili vie toksinih supstanci moe doi do:

sinergizma i

antagonizma.

Sinergizam otrova je toksikoloki pojam po kome dva ili vie otrova deluju na ivu supstancu u istom smislu izazivajui smrt ili onesposobljavanje ivih bia. Otrovi koji ovako deluju su sinergisti.

Sinergistiko dejstvo dva ili vie otrova moe se ispoljiti u dva oblika:

a) Sinergizam adicijom (aditivnim dejstvom) ili sumiranjem efekata, nastaje kada se toksina dejstva samo adiraju ili sumiraju:

0,5 LD50 otrova A + 0,5 LD50 otrova B = 1LD50AB

Aditivno dejstvo dva sinergista nastaje onda kada se polovinom poznate srednje smrtne doze (LD50) jednog (A) i polovinom takve doze drugog (B) otrova unetih u organizam istovremeno, postie isti efekat (50% smrtnosti), koji bi se postigao da je dat samo jedan otrov u vrednosti njegove srednje smrtne doze (LD50)(40).

Sinergisti, iji se efekti samo adiraju, na organizam deluju na istom mestu, u istom smislu i sa istim mehanizmom toksinog dejstva.

b) Sinergizam potenciranjem, nastaje kada se toksini efekti dva sinergista uzajamno potenciraju, pa prilikom primene netoksinih koliina oba otrova prouzrokuju toksine efekte ili smrt ljudi:

0,2 LD50 otrova A + 0,2 LD50 otrova B = 1LD50 AB

Pri potenciranju efekta dejstva dva sinergista, sa manje od polovine srednje smrtne doze jednog otrova (A) i manje od polovine srednje smrtne doze drugog otrova (B), unetih u organizam istovremeno, postiu se efekti srednje smrtne doze, to bi se inae postiglo posle primene jedne cele srednje smrtne doze jednog ili drugog otrova.

Antagonizam je hemijska, odnosno fizioloko-biohemijska pojava u kojoj dve ili vie hemijskih supstanca u organizmu deluju u suprotnom smislu. Dva hemijska jedinjenja, uneta istovremeno u organizam meusobno umanjuju ili potpuno ponitavaju efekte dejstva (40).

Antagonizam se moe javiti u vie oblika:

fizioloki antagonizam,

kompetativni antagonizam i

hemijski antagonizam.

Dve supstance mogu delovati na isti bioloki sistem, ali u suprotnom smislu. Tako na primer: jedna supstanca deluje na centralni nervni sistem depresivno, dok neka druga uzbuuje nervni sistem. Ovaj antagonizam poznat je kao fizioloki ili funkcionalni antagonizam. Jedna supstanca moe da spreava ili ponitava efekte dejstva druge supstance delujui na iste receptore, kao na primer leenje trovanja organofosfornim pesticidima upotrebom antidota. Ovaj antagonizam poznat je kao kompetativni antagonizam. Korisno dejstvo atropina zasniva se u tome to blokira odreene receptore u glatkim miiima, sranoj muskalaturi i na taj nain spreava delovanje acetilholina na ove strukture. Afinitet atropina prema receptorima u odnosu na acetilholin je za 10 do 100 puta vei. Jedna hemijska supstanca moe direktno da deluje na drugu u direktnoj reakciji i da se tako stvara novo jedinjenje neotrovno po ivi organizam. Ovaj oblik je dobio naziv hemijski antagonizam. Primer je dejstvo protiv otrova na arsen.

Bez obzira na koji nain je otrov dospeo u organizam, on e dospeti u krv, a putem nje e biti raznesen po celom organizmu. Otrov izaziva vei broj promena u krvi kao to su:

promena pH vrednosti,

promena broja krvnih zrnaca i

hemijske reakcije sa komponentama krvi.

Bilo koji kontakt otrova i krvi, bez obzira koliko on dugo trajao, izazvae odgovarajue promene sastava i funkcije krvi. Znamo da je pH vrednost krvi u intervalu od 7,35 do 7,45. Ovaj interval pH vrednosti je od izuzetne vanosti za krvne elemente i normalnu funkciju krvi. Pri dejstvu na primer hloroforma dolazi do pada pH vrednosti krvi. Odreene supstance kao to su benzen i iva usporavaju koagulaciju krvi. Mnogi otrovi dovode do morfoloke promene i promene u broju crvenih krvnih zrnaca. Tako se, pri trovanju arsenom, poveava broj krvnih zrnaca. Mnogo ei je sluaj smanjenja broja crvenih krvnih zrnaca, kao to je sluaj trovanja olovom, benzenom i sl. Veliki broj toksinih supstanca stupa u hemijsku reakciju sa centralnim atomom hemoglobina (gvoe), to dovodi do poremeaja prenosa kiseonika po celom organizmu, pa tako nastaje poremeaj disanja. To je sluaj sa ugljen(II) oksidom, hloratima, nitritima i dr.

Otrovi na digestivni sistem mogu delovati:

direktno i

indirektno.

Direktno delovanje je karakteristino za korozivne otrove (jake kiseline, baze) koji izazivaju povrede sluzokoe ili zidova digestivnog sistema. Kod slabijeg dejstva, otrovi mogu izazvati pojaano luenje sekreta ili hemijsku upalu sluzokoe. Indirektno delovanje ispoljava se preko nervnog sistema, to moe dovesti do pojaanog teranja na povraanje, proliv ili kompletno smirenje digestivnog sistema.

to se tie jetre, nema intoksikacije (trovanja) koje ne ispolji manja ili vea oteenja jetrinog tkiva; primer za to je hronino trovanje etanolom, izraenog kod alkoholiara. Posledica tog trovanja je ciroza jetre, pod kojom se podrazumeva smeuranje, skupljanje, otvrdnue. Sva toksina jedinjenja oteuju jetrino tkivo. Toksine supstance deluju na srce direktno i indirektno. Direktno deluju odreena sredstva koja su biljnog porekla, a njihovo delovanje se ispoljava u malim dozama (urevka, oleandra i dr.). Indirektno dejstvo se ispoljava preko nervnog sistema zbog poremeaja opteg stanja organizma.3. EKSPLOZIVNOST - ZAPALJIVOST Pri primeni zapaljivih gasova i tenosti moe doi do stvaranja smea odreenih gasova, odnosno para zapaljivih tenosti sa vazduhom. Koncentracija gasova, odnosno para zapaljivih tenosti moe doi i do 100%. Zapaljivi gasovi i pare zapaljivih tenosti koje su prisutne u smei sa vazduhom u dovoljnoj koncentraciji, u prisustvu izvora paljenja, reaguju sa kiseonikom iz vazduha i sagorevaju (38).

Eksplozija nastaje pri naglom sagorevanju, praenom oslobaanjem velike koliine toplote sagorevanja i naglim poveanjem pritiska gasova sagorevanja. Gasovi i pare zapaljivih tenosti, koje naglo sagorevaju u vazduhu, zovu se zapaljivi gasovi, odnosno zapaljive pare, a njihova smea sa vazduhom zove se eksplozivna smea. Kao primer moe se uzeti sagorevanje metana:

Ova eksplozivna smea (9,5 % zapreminskih metana), pri paljenju eksplodirae najveom jainom, jer dolazi do potpunog sagorevanja.

Eksplozivna smea koja sadri toliko zapaljivog gasa i kiseonika iz vazduha, da nastupi potpuno sagorevanje, zove se stehiometrijska smea. Meutim do eksplozije moe doi i kada je koncentracija nia, odnosno via od stehiometrijskog odnosa. Zapaljivi gasovi i pare imaju podruje eksplozivnosti unutar kojeg oni mogu pri zapaljenju izgoreti, a zavisno od koncentracije, pritisak eksplozije e biti manji ili vei.

Za smee su karakteristine dve granice eksplozivnosti:

donja granica eksplozivnosti (DGE) i

gornja granica eksplozivnosti (GGE).

Donja granica eksplozivnosti je ona najnia koncentracija zapaljivih gasova ili para, koja mora postojati u smei sa vazduhom, da moe doi do sagorevanja. Ako je ova koncentracija u smei nia od te granice do eksplozije nee doi, bez obzira na jainu izvora paljenja. Gornja granica eksplozivnosti je maksimalna koncentracija zapaljivih gasova ili para u smei sa vazduhom koja jo moe sagorevati. Smee, koje imaju veu koncentraciju od navedene, takoe su bezopasne za eksploziju, ali ovakve smee na graninoj liniji sa okolnim vazduhom mogu lagano izgarati bez efekta eksplozije. Razliite zapaljive supstance imaju razliite granice eksplozivnosti. Tako su za vodonik granice eksplozivnosti 4 - 75 % zapreminskih. U sluaju vodonika eksplozija nee doi u smei sa vazduhom ako je koncentracija vodonika nia od donje granice eksplozivnosti (4% zap.), odnosno ako je via od gornje granice eksplozivnosti (75%zap.). U podruju izmeu gornje i donje granice eksplozivnosti doi e do eksplozije, ali eksplozija e biti utoliko slabija ukoliko je koncentracija blia granici eksplozivnosti. Eksplozija se poveava pribliavanju stehiometrijskoj koncentraciji, da bi najaa bila pri stehiometrijskoj koncentraciji. Donja granica eksplozivnosti karakterie se velikim vikom vazduha, dok se gornja granica eksplozivnosti karakterie velikim vikom zapaljive supstance. Pri stehiometrijskoj koncentraciji odnos gorive supstance i vazduha jednak je teoretskom odnosu. Eksplozivne supstance mogu se pojaviti u obliku gasa, pare, magle i praine. Eksplozivne granice jedne iste komponente nisu konstantne. Porastom temperature smanjuje se donja, a poveava gornja granica eksplozivnosti.

Eksploziju mogu izazvati uzronici koji izazivaju i poar: atmosferski i statiki elektricitet, trenje, oksidacija, plamen, ar, iskra, neispravni elektrini ureaji i druga slina sredstva. Jedan od estih uzronika eksplozivne smee je statiki elektricitet. Nastaje kada se na jednom mestu skupi vea koncentracija elektriciteta da se preko iskre prazni, tako da moe zapaliti odreenu smeu. Do pranjenja dolazi zbog poveanja potencijala tela na kome se sakuplja statiki elektricitet. Na provodnicima koji su povezani sa zemljom nema zadravanja ni skupljanja statikog elektriciteta. Do pojave statikog elektriciteta najee dolazi kod kainih prenosnika, transportnih traka, odnosno gde neki neprovodni supstancal klizi preko drugog, a moe se sakupiti i na ljude, koji se kreu izolovani od zemlje (39).

Sakupljanje statikog elektriciteta spreava se: uzemljenjem, odravanjem odreene vlage u vazduhu, poveanjem provodljivosti malo provodnih supstancala i slinim metodama .

4. KUMULACIJA I ELIMINISANJE OTROVA4.1. KUMULACIJA OTROVA Odreeni otrovi sporo se eliminiu iz organizma, odnosno manje doze e se nagomilavati u organizmu i na kraju e te nagomilane koliine dovesti do pojave trovanja. Ova pojava zove se kumulacija, a za otrove koji mogu na ovaj nain dovesti do trovanja kae se da deluju kumulativno. Kumulacija otrova u masnom tkivu srazmerna je njegovoj rastvorljivosti u lipidima, tako je najvea koncentracija DDT naena u masnom tkivu. Hemijske supstance najverovatnije se deponuju u neutralnim mastima pomou prostog fizikog procesa rastvaranja, a da pri tome, zavisno od vrste deponovanog otrova ne deluju na organizam. Poznato je da se olovo kumulira u kotanom tkivu, ali je malo poznato o prirodi kumulacije, mada se smatra da olovo zamenjuje kalcijum u kotanoj reetki. Otrovi deponovani u kostima nisu toksini, ali njihov ponovni izlazak u krvotok utie na poveanje koncentracije otrova, a time i na tetno delovanje. U odreenim uslovima dua upotreba manjih koliina otrova moe dovesti do navikavanja organizma na taj otrov. Lica koja unose manje koliine otrova u duem vremenskom intervalu postaju manje osetljiva prema otrovu i mogu podneti vee doze, koje bi kod drugih lica izazvale smrt.

4.2. ELIMINISANJE OTROVAToksina jedinjenja iz organizma mogu biti izbaena preko vie organa: bubrega, plua, eludano crevnog sistema, koe, mleka, znoja i suza. Bubreg je glavni organ za izbacivanje otrova iz organizma. Izbacivanje otrova putem bubrega u najveem broju sluajeva predstavlja osnovni put izbacivanja, a koristi se isti mehanizam kao i za izbacivanje normalnih metabolitikih ostataka iz organizma. Otrovi koji su dospeli do jetre, transportuju se pomou ui u creva i izbacuju iz organizma. Kroz kou se izluuje veliki broj toksinih jedinjenja: etil alkohol, aceton, fenol, i druga slina jedinjenja. U znoju se nalazi tri puta vea koliina vodonik sulfida nego u mokrai. Znojenjem se takoe izbacuju iva, bakar, arsen. Meutim izbacivanje otrova na ovaj nain nije od presudnog znaaja. Odreena toksina jedinjenja koja su ula u organizam kroz respiratorni sistem, eliminiu se iz organizma istim putem (CO).

Neki otrovi se u organizmu u izvesnoj meri mogu razloiti, ali retki su sluajevi da se neka supstanca u organizmu do kraja razgradi. To je sluaj sa etanolom, koji se oksidacijom razlae na CO2 i H2O. Produkti, koji su nastali razgradnjom toksinih supstanca smatraju se produktima detoksikacije, pod uslovom da su netoksini ili manje toksini od polazne supstance.

Sisarima je svojstveno da odreene supstance mogu iz organizma da eliminiu mlekom, kao to je to sluaj sa organohlornim pesticidima. Tako ovi pesticidi mogu dospeti u organizam odojeta, odnosno mlekom krava u bilo koji organizam. Posebno je opasno izluivanje majinim mlekom, jer sistem detoksikacije kod beba nije dovoljno razvijen pa bezopasne doze mogu izazvati teka trovanja.5. TOKSINOST Toksikologija je nauka o toksinim (otrovnim) supstancama i o njihovom delovanju na ljudski organizam. Ona izuava: dobijanje toksinih supstanca, hemijsko dejstvo, dejstvo na organizam oveka i pruanje prve pomoi.

Ekotoksikologija ili toksikologija ivotne sredine opisuje tetne efekte koje mogu zagaujue supstance da izazovu na ive organizme u ivotnoj sredini, odnosno kada tetna supstanca nanosi tetu ekosistemu tada se radi o njenom ekotoksinom dejstvu. Za ekotoksikologiju bitna su ona dejstva koja unose promene u funkcionisanju i strukturi ekosistema. Toksinost je svojstvo ili stepen otrovnosti (bioloke aktivnosti) neke supstance za ivotinje ili biljke. Toksino dejstvo neke supstance jeste pojava tetnih efekata koji se ispoljavaju u raznim patolokim stanjima u oveku ili ivotinji (82).

Pri delovanju otrova dolazi do stvaranja novog stanja, odnosno kompleksa: otrov-iva supstanca. Toksina reakcija moe imati reverzibilni karakter, odnosno kompleks otrov-iva supstanca moe da disocira na prvobitne elemente, pa nastaje detoksikacija.

U potpunosti ne postoji jedinstvena definicija otrova, jer jedna hemijska supstanca zavisno od uslova (doza, mesto dejstva i drugih uslova) moe biti i hrana i lek i otrov. Tako otrov moe delovati kao lek, a lek kao otrov, to zavisi od doze leka ili otrova. Neke supstance su otrovne za oveka, ali nisu otrovne i za ivotinje. Velebilje je otrovno za oveka ali ne i za zeca.

Otrovnost jedne iste supstance za oveka zavisi od: apsolutne unete koliine, koncentracije, oblika u kojem je uneta, naina unoenja, otpornosti organizma i dr. Jedna ista supstanca moe biti neophodna organizmu u malim koliinama, u neto veim i tano odreenim dozama lek, dok u veim dozama otrov (arsen).

Postoji vei broj definicija otrova:

sve je otrov i nita nije lieno otrovnosti, samo doza otrova moe ga uiniti skrivenim,

otrov je supstanca koja u malim koliinama, dovedena u dodir sa ivim organizmom, prouzrokuje naruavanje zdravlja ili unitenje ivota,

otrovi su supstance sposobne, pri delovanju na ivi organizam, da izazovu nagle poremeaje normalnih ivotnih funkcija tj. trovanje,

otrovi su supstance koje izazivaju povreivanje organizma nemehanikim putem,

otrovi su supstance koje izazivaju patoloke promene hemijskim putem i

otrov ili otrovna supstanca, uslovno se naziva takvo hemijsko jedinjenje koje, uneeno u organizam u malim koliinama, deluje na njega hemijski ili fiziko-hemijski i pri odreenim uslovima moe da prouzrokuje bolest ili smrt.

Ove definicije nam govore da su otrovi odreene hemijske supstance koje utiu na fizioloke poremeaje organizma, pri emu nastaje trovanje ili smrt. Pod trovanjem ili intoksikacijom podrazumeva se poremeaj funkcije organizma pod uticajem otrovnih supstanca, to moe izazvati naruavanje zdravlja i smrt.

Otrovi mogu biti: mineralnog, biljnog, ivotinjskog i sintetikog porekla. U otrove mineralnog porekla spadaju soli tekih metala kao to su: iva, olovo, bakar, cink, mangan i dr. Otrove biljnog porekla sainjavaju: organske kiseline, alkaloidi, organski rastvarai, estri i dr. Otrove ivotinjskog porekla ine: zmijski otrovi, otrovi korpiona, otrovi raznih insekata, dok u sintetike otrove ubrajamo pesticide, plastine mase i slina jedinjenja. Pojedina hemijska jedinjenja mogu izazvati smrt oveka u malim koliinama dok druga u znatno veim. Podelu otrova na osnovu toksinosti izvrili su Gleson i saradnici.

Toksine supstance u ivotnu sredinu mogu dospeti u vidu pare, gasa, aerosola, rastvora i sl. ivi svet moe biti jednokratno ili viekratno eksponiran razliitim toksinim supstancama prisutnim u ivotnoj sredini. Ako je koncentracija toksine supstance u atmosferi dovoljno visoka da izazove toksini efekat, govori se o akutnoj ekspoziciji, a ako je koncentracija toksine supstance niska, a ekspozicija dugotrajna, onda je to hronina ekspozicija. Toksini efekat zavisi od: koncentracije toksine supstance, duine vremena ekspozicije (izloenosti), zdravstvenog stanja organizma, fiziko-hemijskih osobina toksine supstance i metabolizma toksine supstance u organizmu.ZAKLJUAK

Opasne supstance su supstance koje imaju vrlo toksina, oksidirajua, eksplozivna, ekotoksina, zapaljiva, samozapaljiva i druga svojstva opasna po ivot i zdravlje ljudi i ivotnu sredinu.Pod opasnim supstancama podrazumevaju se sve supstance u tenom, vrstom i gasovitom stanju, koje nastaju obavljanjem delatnosti i sadre materije, odnosno hemijske elemente i njihova jedinjenja, koja svojim osobinama i hemijskim reakcijama ugroavaju ivotnu sredinu, ivot i zdravlje ljudi.

Prema standardima EPA (amerika agencija), opasne supstance se definiu kao odredjeni vrsti otpad ili kombinacija vrstih otpadaka, koji u odnosu na koliinu, koncentraciju, ili fizika, hemijska i infektivna svojstva, mogu izazvati ili u velikoj meri poveati smrtnost kao i porast hroninih i akutnih oboljenja, ili ukoliko se tretiraju na neodgovarajui nain mogu u znatnoj meri izazvati negativne efekte na zdravlje ljudi i kvalitet ivotne sredine. Ova se definicija primenjuje i na tene i gasovite materije.6. LITERATURA1. . (2000.): I ISO14000, 2000.

2. . (1999.): , ,3. www.dominomagazin.com

4. http://krize.medijskestudije.org

5. www.ecologija.org.rs/casopis.htm

6. http://www.reciklaza.in.rs

7. http://www.cpc-serbia.org

PAGE 14