VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJALESKOVAC

SEMINARSKI RADTema: OPASNE SUPSTANCE

Profesor: Student:Tatjana Đekić Đorđe Pavlović

Broj indeksa: 11215Menadžment u biznisu

Leskovac, 2013.

SADRŽAJ:

SADRŽAJ:..........................................................................................................................1

UVOD..................................................................................................................................2

1. APSORPCIJA OTROVA............................................................................................3

2. DEJSTVO TOKSIČNIH SUPSTANCA....................................................................4

3. EKSPLOZIVNOST - ZAPALJIVOST.......................................................................7

4. KUMULACIJA I ELIMINISANJE OTROVA........................................................10

4.1. KUMULACIJA OTROVA.........................................................................................10

4.2. ELIMINISANJE OTROVA.......................................................................................10

5. TOKSIČNOST..........................................................................................................11

ZAKLJUČAK....................................................................................................................13

6. LITERATURA.........................................................................................................14

1

UVOD

Opasne supstance mogu izazvati zagađenje životne sredine, narušiti zdravlje ljudi, naneti štete ekosistemima, privredi i drugim delatnostima. Broj opasnih supstanca neprekidno raste pa je i sve veća opasnost od ovih supstanci.

Opasne supstance se definišu kao eksplozivne, zapaljive, oksidirajuće, otrovne, gadne, zarazne, korozivne, kancerogene i radioaktivne supstance koje se koriste, skladište, ili proizvode u procesu rada. Opasnim supstancama smatraju se i sirovine od kojih se proizvode opasne supstance i otpaci ako imaju osobinu tih supstanca. Opasne supstance poseduju veliki broj fizičko-hemijskih osobina. Od većeg značaja su: eksplozivnost-zapaljivost i toksičnost.

2

1. APSORPCIJA OTROVA

Pod apsorpcijom otrova podrazumeva se proces prodiranja otrova iz spoljašnje sredine u organizam čoveka. Bez apsorpcije otrova nema trovanja, a mehanizam, brzina i slika trovanja u neposrednoj su zavisnosti od količine i brzine apsorbovanog otrova u krvotok i njegovog raznošenja po čitavom organizmu. Otrovi mogu dospeti u organizam najčešće preko: organa za disanje (respiratorno, inhalaciono), kože i sluzokože (perkutano) i organa za varenje (peroralno).

Pluća predstavljaju najslabiju prepreku za apsorpciju gasova i para. Imaju veliku površinu koja je u kontaktu sa spoljnom sredinom. Ulazak otrova u krvotok pluća je najkraći put prema srcu i mozgu, što isključuje primarnu hemijsku detoksikacionu funkciju jetre. Brzina disanja, u jedinici vremena, takođe ima veoma bitan uticaj na prodiranje otrova u organizam. Zapremina vazduha koji prolazi kroz pluća, za jedan minut, zove se plućna ventilacija. Prosečna vrednost jednog udisaja je 0,5 dm3 vazduha. Prosečan broj udisaja, za jedan minut u stanju mirovanja je dvadeset, pa je ukupna zapremina udahnutog vazduha 10 dm3. Svako povećanje fizičke aktivnosti prati porast plućne ventilacije, tako da pri povećanim naporima plućna ventilacija može da se poveća i na 100 dm3/min. Apsorpcija u plućima realizuje se procesom difuzije, odnosno gasovi se uvek kreću iz prostora gde je veća koncentracija (vazduh) prema sredini gde je koncentracija manja (krvotok). Proces razmene gasova obavlja se u plućima gde je velika površina kontakata vazdušnih puteva (90 - 120 m2) kroz koje neprekidno cirkuliše krv.

Perkutana apsorpcija može se definisati kao prolaz otrova sa spoljne strane kože u krvne sudove kože, a time i u cirkulaciju krvi. Ćelije koje se nalaze u slojevima kože učestvuju u apsorpciji otrova, a otrov prodire kroz kožu na nekoliko načina i to kroz: epidermalne ćelije, dlačne folikule, lojne i znojne žlezde. Najbrže prodiranje je kroz dlačne folikule, lojne i znojne žlezde. Međutim, dlačni folikuli i lojne žlezde su prisutni u koži u različitom broju i relativno su retki, a njihova površina je do 1% ukupne površine kože. Zbog toga je najvažnije prodiranje kroz epidermalne ćelije. Na perkutano prodiranje toksičnih supstanca utiču i lokalni faktori: temperatura, protok krvi vlažnost kože i dr. Najosetljivija mesta na koži, kroz koja najbrže prodiru otrovi jesu prelazi kože i sluzokože, delovi bogati dlakama i pregibi bogati znojnim i lojnim žlezdama (ispod pazuha, ispod kolena, usne, očni kapci). Najvažniji delovi tela koji mogu biti kontaminirani otrovima su otkriveni delovi: vrat, šake i lice sa ukupnom površinom oko 0,19 m2. Koža ima ulogu ulaznih vrata, ali takođe i ulogu u eliminaciji otrova preko znojnih žlezda, odnosno ulogu razgradnje i neutralizacije otrova u hemijskoj interreakciji svojih enzima sa otrovima.

3

Digestivni sistem ima jako složenu anatomsku strukturu, a u pojedinim delovima ima različite pH vrednosti i poseduje različite fermentne sisteme, pa otrov koji prolazi kroz ovaj sistem naići će na različite fiziološke uslove. Hemijske supstance koje se ne rastvaraju u kiselinama prolaze kroz želudac bez apsorpcije i tek u crevima pod uticajem bazne sredine dolazi do njihovog rastvaranja i apsorpcije. Pojedini otrovi dolaskom u želudac potpuno gube otrovnost, ili se ona bitno smanjuje (otrovi zmija, insekata i toksini bakterija). Hrana u ustima ostaje vrlo kratko. Određena hemijska jedinjenja, međutim, mogu biti apsorbovana u ustima i dospeti direktno u krv. Na ovaj način izbegnuto je delovanje želudačnih sokova i detoksikaciona funkcija jetre, što može uticati na efikasnije dejstvo otrova. U usta se apsorbuju: alkohol, cijanidi, fenol, nikotin i druga jedinjenja. U želucu, otrovi dolaze u dodir sa postojećim sadržajem želuca, pa ako otrov reaguje sa ovim sadržajem, onda se količina otrova može menjati tako da može doći do poremećaja brzine apsorpcije otrova. Produkti ovih reakcija, koji se dešavaju u organizmu mogi biti transformisani, tako da mogu biti manje ili više toksični u odnosu na primarno jedinjenje. U praznom želucu otrov neposrednije deluje sa sluzokožom, zbog čega se brže apsorbuje u krvotok. Iz želuca se apsorbuju određena jedinjenja (lipidno rastvorljiva jedinjenja) i nejonizovane molekule organskih jedinjenja putem proste difuzije. Otrov dalje iz želuca prelazi u tanko crevo, gde se i vrši glavna apsorpcija otrova. Apsorpcija otrova iz debelog creva je znatno manja nego iz tankog. Posle apsorpcije otrova u digestivnom sistemu otrov se apsorbuje u krv, a potom odlazi u jetru.

Jetra predstavlja glavnu laboratoriju za uništavanje otrova u organizmu. Dinamika apsorpcije otrova počinje u ustima prve sekunde, a završava se u debelom crevu i posle deset sati. Apsorpcija otrova u krivi je do: 1% u ustima, 2% u želucu, 88 % u tankom crevu i 9 % u debelom crevu. Znaci trovanja javljaju se obično kasno, a bolesno stanje traje dugo.

2. DEJSTVO TOKSIČNIH SUPSTANCI

U odnosu na broj komponenata ćelija sa kojima reaguju, toksične supstance mogu se svrstati u dve grupe:

u prvu grupu spadaju supstance, koje mogu da reaguju sa većim brojem komponenata ćelija; njihova selektivnost je mala, otrov deluje sa velikim brojem sekundarnih elemenata ćelija i na taj način se rasipa, pa manji broj molekula može da izazove toksične efekte i

4

u drugu grupu spadaju supstance koje reaguju samo sa jednom komponentom ćelije, ovi otrovi se ne troše na interakcijama sa nebitnim elementima ćelija, pa trovanje izazivaju u izuzetno niskim koncentracijama.

Na dejstvo otrova izuzetno su osetljivi fermenti (biokatalizatori ćelija), koji su po sastavu belančevine. Otrovi na ove fermente deluju kao inhibitori. Toksične supstance mogu da deluju na organizam:

lokalno, dejstvo se ispoljava na mestu kontakta otrova i organizma, opšte toksično, nastaje kada se toksična supstanca apsorbuje na mestu dodira u

krv ili limfu, a cirkulacijom se dovodi do odgovarajućih organa i tkiva, zbog čega dolazi do opšteg toksičnog stanja organizma,

povratno (reverzibilno), zatrovani organizam se posle elimiminacije ili razgradnje otrovne supstance (etanol) potpuno oporavlja i postaje funkcionalno sposoban kao pre trovanja,

nepovratno (ireverzibilno), u organizam pod dejstvom toksičnih supstanca dolazi do nepovratnih reakcija i

refleksno, toksična supstanca izaziva podražaj refleksnim putem na odbrambenu akciju kod susednih organa koji nisu u kontaktu sa otrovom (prekid disanja kod nadražaja nervnih završetaka gornjih disajnih organa hlorom) .

Prilikom dejstava dveju ili više toksičnih supstanci može doći do: sinergizma i antagonizma.

Sinergizam otrova je toksikološki pojam po kome dva ili više otrova deluju na živu supstancu u istom smislu izazivajući smrt ili onesposobljavanje živih bića. Otrovi koji ovako deluju su sinergisti.

Sinergističko dejstvo dva ili više otrova može se ispoljiti u dva oblika:

a) Sinergizam adicijom (aditivnim dejstvom) ili sumiranjem efekata, nastaje kada se toksična dejstva samo adiraju ili sumiraju:

0,5 LD50 otrova A + 0,5 LD50 otrova B = 1LD50AB

Aditivno dejstvo dva sinergista nastaje onda kada se polovinom poznate srednje

smrtne doze (LD50) jednog (A) i polovinom takve doze drugog (B) otrova unetih u organizam istovremeno, postiže isti efekat (50% smrtnosti), koji bi se postigao da je dat samo jedan otrov u vrednosti njegove srednje smrtne doze (LD50)(40).

Sinergisti, čiji se efekti samo adiraju, na organizam deluju na istom mestu, u istom smislu i sa istim mehanizmom toksičnog dejstva.

5

b) Sinergizam potenciranjem, nastaje kada se toksični efekti dva sinergista uzajamno potenciraju, pa prilikom primene netoksičnih količina oba otrova prouzrokuju toksične efekte ili smrt ljudi:

0,2 LD50 otrova A + 0,2 LD50 otrova B = 1LD50 AB

Pri potenciranju efekta dejstva dva sinergista, sa manje od polovine srednje

smrtne doze jednog otrova (A) i manje od polovine srednje smrtne doze drugog otrova (B), unetih u organizam istovremeno, postižu se efekti srednje smrtne doze, što bi se inače postiglo posle primene jedne cele srednje smrtne doze jednog ili drugog otrova.

Antagonizam je hemijska, odnosno fiziološko-biohemijska pojava u kojoj dve ili više hemijskih supstanca u organizmu deluju u suprotnom smislu. Dva hemijska jedinjenja, uneta istovremeno u organizam međusobno umanjuju ili potpuno poništavaju efekte dejstva (40).

Antagonizam se može javiti u više oblika: fiziološki antagonizam, kompetativni antagonizam i hemijski antagonizam.

Dve supstance mogu delovati na isti biološki sistem, ali u suprotnom smislu. Tako na primer: jedna supstanca deluje na centralni nervni sistem depresivno, dok neka druga uzbuđuje nervni sistem. Ovaj antagonizam poznat je kao fiziološki ili funkcionalni antagonizam. Jedna supstanca može da sprečava ili poništava efekte dejstva druge supstance delujući na iste receptore, kao na primer lečenje trovanja organofosfornim pesticidima upotrebom antidota. Ovaj antagonizam poznat je kao kompetativni antagonizam. Korisno dejstvo atropina zasniva se u tome što blokira određene receptore u glatkim mišićima, srčanoj muskalaturi i na taj način sprečava delovanje acetilholina na ove strukture.

Afinitet atropina prema receptorima u odnosu na acetilholin je za 10 do 100 puta veći. Jedna hemijska supstanca može direktno da deluje na drugu u direktnoj reakciji i da se tako stvara novo jedinjenje neotrovno po živi organizam. Ovaj oblik je dobio naziv hemijski antagonizam. Primer je dejstvo protiv otrova na arsen.

Bez obzira na koji način je otrov dospeo u organizam, on će dospeti u krv, a putem nje će biti raznesen po celom organizmu. Otrov izaziva veći broj promena u krvi kao što su:

promena pH vrednosti, promena broja krvnih zrnaca i hemijske reakcije sa komponentama krvi.

6

Bilo koji kontakt otrova i krvi, bez obzira koliko on dugo trajao, izazvaće odgovarajuće promene sastava i funkcije krvi. Znamo da je pH vrednost krvi u intervalu od 7,35 do 7,45. Ovaj interval pH vrednosti je od izuzetne važnosti za krvne elemente i normalnu funkciju krvi. Pri dejstvu na primer hloroforma dolazi do pada pH vrednosti krvi. Određene supstance kao što su benzen i živa usporavaju koagulaciju krvi. Mnogi otrovi dovode do morfološke promene i promene u broju crvenih krvnih zrnaca. Tako se, pri trovanju arsenom, povećava broj krvnih zrnaca. Mnogo češći je slučaj smanjenja broja crvenih krvnih zrnaca, kao što je slučaj trovanja olovom, benzenom i sl. Veliki broj toksičnih supstanca stupa u hemijsku reakciju sa centralnim atomom hemoglobina (gvožđe), što dovodi do poremećaja prenosa kiseonika po celom organizmu, pa tako nastaje poremećaj disanja. To je slučaj sa ugljen(II) oksidom, hloratima, nitritima i dr.

Otrovi na digestivni sistem mogu delovati: direktno i indirektno.

Direktno delovanje je karakteristično za korozivne otrove (jake kiseline, baze) koji izazivaju povrede sluzokože ili zidova digestivnog sistema. Kod slabijeg dejstva, otrovi mogu izazvati pojačano lučenje sekreta ili hemijsku upalu sluzokože. Indirektno delovanje ispoljava se preko nervnog sistema, što može dovesti do pojačanog teranja na povraćanje, proliv ili kompletno smirenje digestivnog sistema.

Što se tiče jetre, nema intoksikacije (trovanja) koje ne ispolji manja ili veća oštećenja jetrinog tkiva; primer za to je hronično trovanje etanolom, izraženog kod alkoholičara. Posledica tog trovanja je ciroza jetre, pod kojom se podrazumeva smežuranje, skupljanje, otvrdnuće. Sva toksična jedinjenja oštećuju jetrino tkivo. Toksične supstance deluju na srce direktno i indirektno. Direktno deluju određena sredstva koja su biljnog porekla, a njihovo delovanje se ispoljava u malim dozama (đurđevka, oleandra i dr.). Indirektno dejstvo se ispoljava preko nervnog sistema zbog poremećaja opšteg stanja organizma.

3. EKSPLOZIVNOST - ZAPALJIVOST

Pri primeni zapaljivih gasova i tečnosti može doći do stvaranja smeša određenih gasova, odnosno para zapaljivih tečnosti sa vazduhom. Koncentracija gasova, odnosno para zapaljivih tečnosti može doći i do 100%. Zapaljivi gasovi i pare zapaljivih tečnosti koje su prisutne u smeši sa vazduhom u dovoljnoj koncentraciji, u prisustvu izvora paljenja, reaguju sa kiseonikom iz vazduha i sagorevaju (38).

Eksplozija nastaje pri naglom sagorevanju, praćenom oslobađanjem velike količine toplote sagorevanja i naglim povećanjem pritiska gasova sagorevanja. Gasovi i pare zapaljivih tečnosti, koje naglo sagorevaju u vazduhu, zovu se zapaljivi gasovi, odnosno zapaljive pare, a njihova smeša sa vazduhom zove se eksplozivna smeša. Kao primer može se uzeti sagorevanje metana:

7

Ova eksplozivna smeša (9,5 % zapreminskih metana), pri paljenju eksplodiraće najvećom jačinom, jer dolazi do potpunog sagorevanja.

Eksplozivna smeša koja sadrži toliko zapaljivog gasa i kiseonika iz vazduha, da nastupi potpuno sagorevanje, zove se stehiometrijska smeša. Međutim do eksplozije može doći i kada je koncentracija niža, odnosno viša od stehiometrijskog odnosa. Zapaljivi gasovi i pare imaju područje eksplozivnosti unutar kojeg oni mogu pri zapaljenju izgoreti, a zavisno od koncentracije, pritisak eksplozije će biti manji ili veći.

Za smeše su karakteristične dve granice eksplozivnosti: donja granica eksplozivnosti (DGE) i gornja granica eksplozivnosti (GGE).

Donja granica eksplozivnosti je ona najniža koncentracija zapaljivih gasova ili para, koja mora postojati u smeši sa vazduhom, da može doći do sagorevanja. Ako je ova koncentracija u smeši niža od te granice do eksplozije neće doći, bez obzira na jačinu izvora paljenja. Gornja granica eksplozivnosti je maksimalna koncentracija zapaljivih gasova ili para u smeši sa vazduhom koja još može sagorevati. Smeše, koje imaju veću koncentraciju od navedene, takođe su bezopasne za eksploziju, ali ovakve smeše na graničnoj liniji sa okolnim vazduhom mogu lagano izgarati bez efekta eksplozije.

Različite zapaljive supstance imaju različite granice eksplozivnosti. Tako su za vodonik granice eksplozivnosti 4 - 75 % zapreminskih. U slučaju vodonika eksplozija neće doći u smeši sa vazduhom ako je koncentracija vodonika niža od donje granice eksplozivnosti (4% zap.), odnosno ako je viša od gornje granice eksplozivnosti (75%zap.). U području između gornje i donje granice eksplozivnosti doći će do eksplozije, ali eksplozija će biti utoliko slabija ukoliko je koncentracija bliža granici eksplozivnosti. Eksplozija se povećava približavanju stehiometrijskoj koncentraciji, da bi najača bila pri stehiometrijskoj koncentraciji. Donja granica eksplozivnosti karakteriše se velikim viškom vazduha, dok se gornja granica eksplozivnosti karakteriše velikim viškom zapaljive supstance. Pri stehiometrijskoj koncentraciji odnos gorive supstance i vazduha jednak je teoretskom odnosu. Eksplozivne supstance mogu se pojaviti u obliku gasa, pare, magle i prašine. Eksplozivne granice jedne iste komponente nisu konstantne.

Porastom temperature smanjuje se donja, a povećava gornja granica eksplozivnosti.

8

Eksploziju mogu izazvati uzročnici koji izazivaju i požar: atmosferski i statički elektricitet, trenje, oksidacija, plamen, žar, iskra, neispravni električni uređaji i druga slična sredstva. Jedan od čestih uzročnika eksplozivne smeše je statički elektricitet. Nastaje kada se na jednom mestu skupi veća koncentracija elektriciteta da se preko iskre prazni, tako da može zapaliti određenu smešu. Do pražnjenja dolazi zbog povećanja potencijala tela na kome se sakuplja statički elektricitet. Na provodnicima koji su povezani sa zemljom nema zadržavanja ni skupljanja statičkog elektriciteta. Do pojave statičkog elektriciteta najčešće dolazi kod kaišnih prenosnika, transportnih traka, odnosno gde neki neprovodni supstancal klizi preko drugog, a može se sakupiti i na ljude, koji se kreću izolovani od zemlje (39).

Sakupljanje statičkog elektriciteta sprečava se: uzemljenjem, održavanjem određene vlage u vazduhu, povećanjem provodljivosti malo provodnih supstancala i sličnim metodama .

9

4. KUMULACIJA I ELIMINISANJE OTROVA

4.1. KUMULACIJA OTROVA

Određeni otrovi sporo se eliminišu iz organizma, odnosno manje doze će se nagomilavati u organizmu i na kraju će te nagomilane količine dovesti do pojave trovanja. Ova pojava zove se kumulacija, a za otrove koji mogu na ovaj način dovesti do trovanja kaže se da deluju kumulativno. Kumulacija otrova u masnom tkivu srazmerna je njegovoj rastvorljivosti u lipidima, tako je najveća koncentracija DDT nađena u masnom tkivu.

Hemijske supstance najverovatnije se deponuju u neutralnim mastima pomoću prostog fizičkog procesa rastvaranja, a da pri tome, zavisno od vrste deponovanog otrova ne deluju na organizam. Poznato je da se olovo kumulira u koštanom tkivu, ali je malo poznato o prirodi kumulacije, mada se smatra da olovo zamenjuje kalcijum u koštanoj rešetki. Otrovi deponovani u kostima nisu toksični, ali njihov ponovni izlazak u krvotok utiče na povećanje koncentracije otrova, a time i na štetno delovanje. U određenim uslovima duža upotreba manjih količina otrova može dovesti do navikavanja organizma na taj otrov. Lica koja unose manje količine otrova u dužem vremenskom intervalu postaju manje osetljiva prema otrovu i mogu podneti veće doze, koje bi kod drugih lica izazvale smrt.

4.2. ELIMINISANJE OTROVA

Toksična jedinjenja iz organizma mogu biti izbačena preko više organa: bubrega, pluća, želudačno crevnog sistema, kože, mleka, znoja i suza. Bubreg je glavni organ za izbacivanje otrova iz organizma. Izbacivanje otrova putem bubrega u najvećem broju slučajeva predstavlja osnovni put izbacivanja, a koristi se isti mehanizam kao i za izbacivanje normalnih metabolitičkih ostataka iz organizma. Otrovi koji su dospeli do jetre, transportuju se pomoću žuči u creva i izbacuju iz organizma. Kroz kožu se izlučuje veliki broj toksičnih jedinjenja: etil alkohol, aceton, fenol, i druga slična jedinjenja. U znoju se nalazi tri puta veća količina vodonik sulfida nego u mokraći. Znojenjem se takođe izbacuju živa, bakar, arsen. Međutim izbacivanje otrova na ovaj način nije od presudnog značaja. Određena toksična jedinjenja koja su ušla u organizam kroz respiratorni sistem, eliminišu se iz organizma istim putem (CO).

Neki otrovi se u organizmu u izvesnoj meri mogu razložiti, ali retki su slučajevi da se neka supstanca u organizmu do kraja razgradi. To je slučaj sa etanolom, koji se oksidacijom razlaže na CO2 i H2O. Produkti, koji su nastali razgradnjom toksičnih supstanca smatraju se produktima detoksikacije, pod uslovom da su netoksični ili manje toksični od polazne supstance.

Sisarima je svojstveno da određene supstance mogu iz organizma da eliminišu mlekom, kao što je to slučaj sa organohlornim pesticidima. Tako ovi pesticidi mogu

10

dospeti u organizam odojčeta, odnosno mlekom krava u bilo koji organizam. Posebno je opasno izlučivanje majčinim mlekom, jer sistem detoksikacije kod beba nije dovoljno razvijen pa bezopasne doze mogu izazvati teška trovanja.

5. TOKSIČNOST

Toksikologija je nauka o toksičnim (otrovnim) supstancama i o njihovom delovanju na ljudski organizam. Ona izučava: dobijanje toksičnih supstanca, hemijsko dejstvo, dejstvo na organizam čoveka i pružanje prve pomoći.

Ekotoksikologija ili toksikologija životne sredine opisuje štetne efekte koje mogu zagađujuće supstance da izazovu na žive organizme u životnoj sredini, odnosno kada štetna supstanca nanosi štetu ekosistemu tada se radi o njenom ekotoksičnom dejstvu. Za ekotoksikologiju bitna su ona dejstva koja unose promene u funkcionisanju i strukturi ekosistema.

Toksičnost je svojstvo ili stepen otrovnosti (biološke aktivnosti) neke supstance za životinje ili biljke. Toksično dejstvo neke supstance jeste pojava štetnih efekata koji se ispoljavaju u raznim patološkim stanjima u čoveku ili životinji (82). Pri delovanju otrova dolazi do stvaranja novog stanja, odnosno kompleksa: otrov-živa supstanca. Toksična reakcija može imati reverzibilni karakter, odnosno kompleks otrov-živa supstanca može da disocira na prvobitne elemente, pa nastaje detoksikacija. U potpunosti ne postoji jedinstvena definicija otrova, jer jedna hemijska supstanca zavisno od uslova (doza, mesto dejstva i drugih uslova) može biti i hrana i lek i otrov. Tako otrov može delovati kao lek, a lek kao otrov, što zavisi od doze leka ili otrova. Neke supstance su otrovne za čoveka, ali nisu otrovne i za životinje. Velebilje je otrovno za čoveka ali ne i za zeca.

Otrovnost jedne iste supstance za čoveka zavisi od: apsolutne unete količine, koncentracije, oblika u kojem je uneta, načina unošenja, otpornosti organizma i dr. Jedna ista supstanca može biti neophodna organizmu u malim količinama, u nešto većim i tačno određenim dozama lek, dok u većim dozama otrov (arsen).

Postoji veći broj definicija otrova:

sve je otrov i ništa nije lišeno otrovnosti, samo doza otrova može ga učiniti

skrivenim, otrov je supstanca koja u malim količinama, dovedena u dodir sa živim

organizmom, prouzrokuje narušavanje zdravlja ili uništenje života, otrovi su supstance sposobne, pri delovanju na živi organizam, da izazovu nagle

poremećaje normalnih životnih funkcija tj. trovanje, otrovi su supstance koje izazivaju povređivanje organizma nemehaničkim putem, otrovi su supstance koje izazivaju patološke promene hemijskim putem i

11

otrov ili otrovna supstanca, uslovno se naziva takvo hemijsko jedinjenje koje, unešeno u organizam u malim količinama, deluje na njega hemijski ili fizičko-hemijski i pri određenim uslovima može da prouzrokuje bolest ili smrt.

Ove definicije nam govore da su otrovi određene hemijske supstance koje utiču na fiziološke poremećaje organizma, pri čemu nastaje trovanje ili smrt. Pod trovanjem ili intoksikacijom podrazumeva se poremećaj funkcije organizma pod uticajem otrovnih supstanca, što može izazvati narušavanje zdravlja i smrt.

Otrovi mogu biti: mineralnog, biljnog, životinjskog i sintetičkog porekla. U otrove mineralnog porekla spadaju soli teških metala kao što su: živa, olovo, bakar, cink, mangan i dr. Otrove biljnog porekla sačinjavaju: organske kiseline, alkaloidi, organski rastvarači, estri i dr. Otrove životinjskog porekla čine: zmijski otrovi, otrovi škorpiona, otrovi raznih insekata, dok u sintetičke otrove ubrajamo pesticide, plastične mase i slična jedinjenja. Pojedina hemijska jedinjenja mogu izazvati smrt čoveka u malim količinama dok druga u znatno većim. Podelu otrova na osnovu toksičnosti izvršili su Gleson i saradnici.

Toksične supstance u životnu sredinu mogu dospeti u vidu pare, gasa, aerosola, rastvora i sl. Živi svet može biti jednokratno ili višekratno eksponiran različitim toksičnim supstancama prisutnim u životnoj sredini. Ako je koncentracija toksične supstance u atmosferi dovoljno visoka da izazove toksični efekat, govori se o akutnoj ekspoziciji, a ako je koncentracija toksične supstance niska, a ekspozicija dugotrajna, onda je to hronična ekspozicija. Toksični efekat zavisi od: koncentracije toksične supstance, dužine vremena ekspozicije (izloženosti), zdravstvenog stanja organizma, fizičko-hemijskih osobina toksične supstance i metabolizma toksične supstance u organizmu.

12

ZAKLJUČAK

Opasne supstance su supstance koje imaju vrlo toksična, oksidirajuća, eksplozivna, ekotoksična, zapaljiva, samozapaljiva i druga svojstva opasna po život i zdravlje ljudi i životnu sredinu.Pod opasnim supstancama podrazumevaju se sve supstance u tečnom, čvrstom i gasovitom stanju, koje nastaju obavljanjem delatnosti i sadrže materije, odnosno hemijske elemente i njihova jedinjenja, koja svojim osobinama i hemijskim reakcijama ugrožavaju životnu sredinu, život i zdravlje ljudi. Prema standardima EPA (američka agencija), opasne supstance se definišu kao odredjeni čvrsti otpad ili kombinacija čvrstih otpadaka, koji u odnosu na količinu, koncentraciju, ili fizička, hemijska i infektivna svojstva, mogu izazvati ili u velikoj meri povećati smrtnost kao i porast hroničnih i akutnih oboljenja, ili ukoliko se tretiraju na neodgovarajući način mogu u znatnoj meri izazvati negativne efekte na zdravlje ljudi i kvalitet životne sredine. Ova se definicija primenjuje i na tečne i gasovite materije.

13

6. LITERATURA

1. Јовановић Л. (2000.): Рециклажа као битан елемент одрживог развоја I – ISO14000, Аранђеловац 2000.

2. Јовановић Л. (1999.): Екоменаџмент у функцији заштите животне средине у градовима, Еколошки покрет Новог Сада,

3. www.dominomagazin.com4. http://krize.medijskestudije.org5. www.ecologija.org.rs/casopis.htm6. http://www.reciklaza.in.rs7. http://www.cpc-serbia.org

14