Osnovi Ekonomije - Prirodni Izvori i Ekonomija Životne Sredine 2

VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA LESKOVAC

OSNOVNE STRUKOVNE STUDIJE

SEMINARSKI RAD

Predmet: OSNOVI EKONOMIJE

TEMA: PRIRODNI IZVORI I EKONOMIJA ŽIVOTNE SREDINE

Mentor: Student:

Prof. dr Žika Stojanović Nikola Đorđević

Broj indeksa: 12382

Smer: Turizam i ugostiteljstvo

Leskovac, 2014.

Sadržaj

Uvod ...................................................................................................................................3

Prirodni izvori i ekonomija životne sredine .......................................................................41. Agenda 2000 .......................................................................................................42. Upravljanje zaštitom životne sredine ..................................................................53. Održivi urbani razvoj ..........................................................................................74. Metode i instrumenti ekomenadžmenta u planiranju održivog razvoja ..............85. Optimalna alokacija resursa i okruženje ...........................................................116. Problem erozije zemljišta i politika ..................................................................137. Pesticidi – problem i politika ............................................................................158. Nacionalna strategija upravljanja otpadom sa programom pribižavanja Evropskoj Uniji ................................................................................................16

Zaključak ...........................................................................................................................18

Literatura ...........................................................................................................................19

2

Uvod

Domaćinstvo je osnovna potrošačka jedinica koja u savremenim uslovima života povećava potrošačke aktivnosti, a time i količinu otpadaka. U razvijenim zemljama sveta već odavno postoje planovi kako smanjiti zagađenost ekosistema.

Najveći zagađivači planete su industrije i termoelektrane. U nekim zemljama postoje trajna skladišta koja se nalaze duboko u unutrašnjosti zemlje. Takva skladišta služe za uskladištavanje nuklearnog otpada i drugih opasnih ostataka.

Jedan od negativnih primera je bacanje ovakvih otpadaka u more i narušavanja života u moru. Posledica ovoga je izumiranje pojedinih vrsta životinja na zemlji, javljanje različitih deformiteta, menjanje lanca ishrane i slično.

Jedna od razvojnih šansi poljoprivrednih gazdinstava Srbije je proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane. Proizvodnja se bazira na principima zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine u agrokomplesima. Srbija je bogata prirodnim resursima i ima mnogobrojne prednosti koja bi mogla iskoristiti na ovom polju ali zbog manjka finansijskih sredstava ova oblast proizvodnje se ne razvija visokom stopom rasta.

U zadnje četiri decenije ideja o proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane dobija na značaju usled razvoja saznanja o štetnosti primene pojedinih preparata i opšteg porasta interesovanja za probleme zaštite životne sredine i kvaliteta života.

Ukupna površina pod organskom proizvodnjom u našoj zemlji u 2005.godini iznosila je 18 800ha (0.3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta).

Strategijom razvoja poljoprivrede iz 2005. godine i nacrtom Plana strategije ruralnog razvoja 2008-2013. jedan od prioritetnih ciljeva je unapređenje proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane. Oblast je regulisana sa 15 zakonskih akata:

Oblast organske proizvodnje (9 akata) Oblast zdravstveno bezbedne hrane (1 akt) Oblast genetski modifikovanih organizama (5 akata)

Zemljište je prirodni resurs, neobnovljiv, neumnoživ i neproširiv. To je proizvod prirode. Kao prirodna i ekonomska kategorija zemljište je ograničeno dobro koje nije sposobno da se uvećava po površini. Radi zaštite životne sredine neophodno je kontrolisati i pratiti kvalitet ekosistema (voda, vazduha i zemljišta).

3

Prirodni izvori i ekonomija životne sredine

1. Agenda 2000

U EU, Agendom 2000, po prvi put, definisana je politika ruralnog razvoja u drugom stubu zajedničke agrarne politike (CAP), kao jedinstvene regulative za prostor integrisane Evrope u periodu 2000-2006. godine.

Ciljevi Agenda. 2000:1

1. Konkurentnost, sigurnost i kvalitet poljoprivredne proizvodnje2. Stabilnost dohotka poljoprivrednim domaćinstvima3. Zaštita životne sredine4. Alternativna mogućnost zapošljavanja i sticanja prihoda

Agenda 2000. je bila nastavak reforme iz 1992.godine u pravcu:2

1. Zamena cenovne podrške sa merama podrške dohodku farmera putem direktnih plaćanja

2. Uspostavljanje dugoročne i konzistentne ruralne politike

Pored procesa restrukturiranja u poljoprivrednom sektoru, politikom ruralnog razvoja, definišu se propisi ekološke zaštite životnog prostora i veoma širokih potreba stanovništva u ruralnim područjima.

Ciljevi politike ruralnog razvoja mogu se objediniti u tri definisana područja:3

1. Poboljšanje konkurentnosti u sektorima poljoprivrede i šumarstva; 2. Poboljšanje ekoloških standarda životnog prostora i okoline; 3. Poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima i podsticanje

diversifikacije ekonomskih aktivnosti.

Implementacijom politike ruralnog razvoja predložen je program koji sadrži 22 obavezne mere, koje članice Evropske Unije i kandidati za članstvo moraju da ugrade u svoje nacionalne programe ruralnog razvoja.

Zemljama kandidatima za ulazak u Evropsku Uniju omogućen je po programu specijalni predpristupni fond za poljoprivredu i održivi ruralni razvoj (IPA). Sredstva iz programa

1 Todić, dr Dragoljub, Ekološki menadžment u uslovima globalizacije, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002, str. 174.2 Todić, dr Dragoljub, Ekološki menadžment u uslovima globalizacije, Megatrend univerzitet

primenjenih nauka, Beograd, 2002, str. 174.3 Todić, dr Dragoljub, Ekološki menadžment u uslovima globalizacije, Megatrend univerzitet

primenjenih nauka, Beograd, 2002, str. 174.

4

IPA imaju autonoman karakter i na raspolaganju su zemljama kandidatima tokom cele faze priprema za ulazak u članstvo EU.

IPA program ima cilj da pomogne održivi poljoprivredni i ruralni razvoj u državama srednje i istočne Evrope. On treba da pomogne u rešavanju problema prouzrokovanih dugoročnim prilagođavanjima poljoprivrednog sektora i seoskih područja, u periodu tranzicije iz starih (centralno-planskih) oblika funkcionisanja poljoprivrede u savremene tržišne uslove funkcionisanja, koji odgovaraju standardima Evropske Unije.

Pored predpristupnih fondova, Srbiji stoje na raspolaganju finansijska sredstva Evropske Unije, koja se daju zemljama, bezpovratno, pre potpisiva Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji.

2. Upravljanje zaštitom životne sredine

Zagađivanje životne sredine otpacima nebiološkog porekla u svetu je sve intenzivnije, tako da je neophodno sprovoditi mere za očuvanje kvaliteta življenja i obezbeđenje uslova za biološki opstanak.

Razvoj proizvodne i potrošne sirovine, proizvoda i energije, dostižu takve razmere da utiču na narušavanje balansa između količina izdvojenih štetnih materija i sposobnosti prirode da iste apsorbuje.

U velike zagađivače se ubrajaju: PET, HDPE, LDPE, PP ambalažna pakovanja. 4

Za pakovanje proizvoda, bira se ambalaža koja svojim karakteristikama ispunjava tehnološke uslove. Odabrana ambalaža se potom procenjuje sa ekonomskog aspekta i vrednuje prema tehno-ekonomskim kriterijumima. Tako vrednovana ambalaža se podvrgava proceni ekološkog statusa. Ovde se procenjuje uticaj ambalaže u čitavom životnom ciklusu, od upotrebe sirovina, preko procesa izrade i upotrebe ambalaže, do postupka sa iskorišćenom i odbačenom ambalažom.

Najveći efekat zaštite životne sredine može da se postigne primenom odgovarajućih postupaka sa iskorišćenom i odbačenim ambalažnim pakovanjima.

Ambalažna pakovanja su veoma vredna sekundarna sirovina i faza ambalažnog otpada podrazumeva sve postupke prerade odbačenih ambalažnih pakovanja u cilju dobijanja novih proizvoda. Samo onaj deo koji nije moguće reciklirati, postaje ambalažni otpad, koji se trajno skladišti u podzemnim skladištima.

Važno je reći da se preradom iskorišćene ambalaže smanjuje masa i zapremina ambalažnog smeća više desetina puta. Istovremeno, obezbeđuju se sirovine ili proizvodi koji imaju određenu ekonomsku, ali i znatno veću ekološku vrednost. Iz tih razloga se,

4 Todić, dr Dragoljub, Ekološki menadžment u uslovima globalizacije, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002, str. 176.

5

papirna, kartonska, drvena ambalaža, sve više koriste u proizvodnji papira, kartona i drugih proizvoda.

Recikliranjem se prvenstveno štiti životna sredina, ali i ostvaruje određen profit. Na to ukazuju i statistički podaci, koji prikazuju ukupnu godišnju štetu u Srbiji, od približno 3*108 eura, prouzokovanu nepropisnim upravljanjem otpada.

Vrednost godišnje štete je ekvivalentna vrednosti od 1.1% društvenog bruto proizvoda Srbije.

Potrebno je povećati stopu ponovnog iskorišćavanja i reciklaže ambalažnog otpada (papir, plastika, metal i staklo).

Prema podacima Republičkog zavoda Srbije za statistiku, Agencija za reciklažu i nezavisnih istraživača, podaci o sakupljenoj količini otpadnih materijala, reciklaži, proizvodnji, uvozu i izvozu u Srbiji, za 2005. godinu, su sledeći:

Slika.1 Veličina tržišta sekundarnih materijala u tonama.KategorijaKategorija SakupljenoSakupljeno PrerađenoPrerađeno ProizvodnjaProizvodnja IzvozIzvoz UvozUvoz

Papir 144,944 105,978 523,205 39,593 447Metal 307,971 337,145 376,319 143,975 173,149Staklo 31,262 12,446 16,371 18,816 0Bakar 22,5 15 17,5 7,5 0Aluminijum 20 60 110 7,5 47,5Plastika 15 5 15 10 0UkupnoUkupno 541,677541,677 535,389535,389 1058,3951058,395 227,384227,384 221,096221,096

Izvor: www.stat.gov.rs, viđeno: 18.05.2014. u 15.41.

Prema ovim podacima možemo zaključiti da je uvoz papira znatno veći od izvoza, kao i sakupljene i prerađene količine papira. Prerađen je samo deo prikupljenog papira.

Kod kategorije metala možemo zaključiti da je prerađeno više metala nego što je prikupljeno, što je posledica velikog uvoza.

Staklo je prikupljeno i prerađeno u vrlo malom iznosu. Izvoz je minoran, dok uvoza stakla nije ni bilo.

Bakra je sakupljeno znatno više nego što je prerađeno. Izvoz je bio zadovoljavajući, a uvoza nema.

Aluminijuma je prerađeno znatno više nego što je prikupljeno, što je posledica isuviše velikog uvoza u odnosu na izvoz.

Što se tiče plastike prerađena količina je manja od sakupljene, što je rezultat postojanja zadovoljavajućeg izvoza, dok uvoza plastike nema.

6

http://www.stat.gov.rs/

Proizvodnja je, osim u slučaju bakra i plastike, u velikoj meri premašivala sve ostale pozicije.

U Srbiji funkcioniše 500 malih privatnih firmi, koji se bave proizvodnjom ili uvozom ambalaže.

Prednosti našeg tržišta za ovo polje poslovanja su sledeće:5

Strateško pozicioniranje na tržištima Evrope, Azije i Bliskog Istoka, Duty free pristup slobodnoj trgovinskoj zoni u Jugoistočnoj Evropi, Srbija nije članica Evropske Unije stoga je veća fleksibilnost i prednosti za

investiranje, Najniža poreska stopa na profit preduzeća u Evropi, Obrazovana i jeftina radna snaga, Relativno stabilna privreda, Stabilna monetarna politika i brza primena ključnih makroekonomskih zakona, Liberalni propisi u spoljnoj trgovini i stranom ulaganju i Relativno jednostavne procedure za osnivanje preduzeća i započinjanje

proizvodnje, uključujući režim boravka stranaca, registraciju preduzeća i carine.

3. Održivi urbani razvoj

Održivi razvoj je put koji obezbeđuje korišćenje dobara na način koji zadovoljava potrebe razvoja sadašnjih generacija, a obezbeđuje i buduće generacije da i one zadovolje svoje potrebe.6 Briga za održavanje i poboljšanje kvaliteta životne sredine i zaštite zdravlja ljudi sve više raste. Postizanje učinaka u zaštiti životne sredine zahteva od svih aktera prihvatanje obaveze da se sistematski pristupi uvođenju sistema upravljanja zaštitom životne sredine (Environmental Management System (EMS)) i njegovom stalnom poboljšanju.

Urbani prostor plaća visoku cenu razvoja i bez uvažavanja ekoloških zakonitosti i poštovanja osnovnih ekoloških kriterijuma dalji razvoj, jednostavno ne bi ni bio moguć. Svedoci smo da je stanje kvaliteta životne sredine u gradovima sve problematičnije. U tom cilju treba preduzeti dve vrste aktivnosti:7

1. već degradiranu sredinu treba dovesti u stanje koje ne ometa funkcionisanje života,

2. zaštititi je na postojećem nivou kvaliteta.

5 Todić, dr Dragoljub, Ekološki menadžment u uslovima globalizacije, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002, str. 179.

6 Stošić – Mihajlović, dr Ljiljana, Strateški aspekti ekonomskog, ekološkog i prostornog razvoja i investiranja, FIM, Kruševac, 2007, str. 125.7 Stošić – Mihajlović, dr Ljiljana, Strateški aspekti ekonomskog, ekološkog i prostornog razvoja i

investiranja, FIM, Kruševac, 2007, str. 125.

7

Obe aktivnosti se mogu postići sistemom mera usmervanja i upravljanja. Sistem različitih mera koje, kroz sistem organizacije društva, obezbeđuju kvalitetniju životnu sredinu može se definisati kao upravljanje životnom sredinom. Prilikom sprovođenja ovih mera u praksi mora se poći od organizacione, finansijske i pravno-legislativne konsolidacije u oblasti zaštite životne sredine.

Ekološki sistem poseduje karakteristike dinamičnog i otvorenog sistema u kojem antropogeni uticaj konstantno narušava postojeću ravnotežu u njemu i preti da jednog dana ravnoteža bude uspostavljena na štetu ljudi. način korišćenja raspoloživog prostora u okvirima formiranja i razvoja urbanih naselja predstavlja jedan od bitnih faktora kojima čovek svesno utiče na stanje u svom ekosistemu.8

Održivi razvoj grada može se posmatrati samo kroz integralnost ekonomskog, socijalnog, komunalnog i ekološkog razvoja.9 Jasno je da se principi održivog razvoja moraju sprovoditi prilikom planiranja ili rekonstrukcije urbanih naselja, kao i pri samom gradskom funkcionisanju. Pri tome se ne sme zaboraviti da grad predstavlja poseban entitet i kompleks prirodnih uslova i fizički izgrađenih struktura. U urbanom prostoru dominiraju ekonomski, socijalni, komunalni i ekološki problemi pa je iz tog razloga potrebno postizanje konsenzusa razvoja ove četiri oblasti. Postizanje ciljeva integralnog i održivog razvoja grada obezbeđuje se uravnoteženim razvojem i odnosima između ove četiri komponente. To je preduslov za postizanje suštitnki kvalitetnog nivoa života u gradu.

4. Metode i instrumenti ekomenadžmenta u planiranju održivog razvoja

Porast svesti o značaju životne sredine i mogućnosti uticaja na životnu sredinu povećao je interes za razvoj metoda za bolje razumevanje i smanjenje štetnih uticaja na životnu sredinu. Međunarodni standardi (koji su i kod nas prevedeni) opisuju principe i okvire za sprovođenje zaštite životne sredine uz poštovanje propisanih minimalnih zahteva. Upravljanje zaštitom životne sredine je jedan od osnovnih zadataka sadašnjih i budućih generacija.

Opšte je prihvaćen stav da ekomenadžment ima pet osnovnih funkcija: planiranje, organizovanje, kadrovsku politiku, rukovođnje i kontrolu procesa. Razvoj sposobnosti kod ljudi koji se bave ekomenadžmentom uslovljen je obrazovanjem i obukom. Može se izdvojiti da ekomenadžer može da se javi u šest uloga: 10

Regulator - ponašanje menadžera kreiraju drugi ali i on utiče na ponašanje drugih, Inovator - menadžeri nastoje da stvore promene i da se prilagode promenama koje

su drugi izazvali,

8 Stošić – Mihajlović, dr Ljiljana, Strateški aspekti ekonomskog, ekološkog i prostornog razvoja i investiranja, FIM, Kruševac, 2007, str. 126.



8

Katalizator - inovacije koje se prihvataju moraju što je moguće više ispunjavati i zahteve za rastom efikasnosti,

Opunomoćeni staratelj - menadžment mora da se štedljivo odnosi prema potrošnji resursa,

Posrednik - posreduje između sistemskih zahteva i zahteva okruženja, Vođa - naučnim tehnikama rukovođenja, ali i emocionalnom povezanošću sa

podređenima motivisati podređene da maksimalno obavljaju zadatke.

Preko Adižesovog modela idealnog menadžera pokazano je da se svi potrebni kvaliteti nikada ne mogu sresti u jednoj osobi, što postaje jasno zašto nema idealnog menadžera, što se ne bi moglo reći i za menadžment. Sledeće osobine se mogu vrlo lako kompletirati u menadžerskom timu:11

Proizvođač - "majstor svog zanata", da bi ovo postigao mora poznavati sve tajne svoje primarne profesije: tehnologiju, marketing, finansije ili neke druge oblasti, sem toga mora biti svestan kada radi dobro,

Upravnik - nije dovoljno da poznaje način kako se nešto "proizvodi" naročito kada to treba da uradi neko drugi. Mora biti izvrstan upravljač, dakle čovek koji planira, koordinira i kontroliše sprovođenje,

Preduzetnik - neophodno je da ostvaruje funkciju preduzetništva, neophodnost postojanja ove funkcije navodi dinamična okolina u kojoj se neprestano pojavljuju nove prilike i opasnosti. Menadžer mora biti sposoban da menja ciljeve i strategije, da brzo odlučuje a time i rizikuje. Mora biti sposoban da prepozna, predvidi novi tok stvarnosti i da ga iskoristi,

Integrator - pod integracijom se podrazumeva proces u kojem rizik pojedinca postaje rizik grupe. Zadatak integratora je da nađe kompromis između zahteva i mogućnosti organizacije i pojedinaca i time ih međusobno približi.

Proces planiranja je izražen u izuzetno složenim aktivnostima, koje mogu ostaviti dugoročne posledice na veliki broj ljudi. U najkraćem urbani ekomenadžment: 12

predstavlja skup aktivnosti vezanih za fizičke promene u prostoru koje se preduzimaju u cilju unapređenja kvaliteta življenja sa ekonomskog, ekološkog i socijalnog aspekta i podizanja efikasnosti rada komunalnih sistema i ostalih urbanih funkcija,

obuhvata elemente planiranja zemljišta, stanovanja, finansiranja i socijalnog razvoja,

mora biti zasnovan na potpunim informacijama o postojećem stanju i na raspoloživoj dokumentaciji, a odluke koje se donose baziraju se na analizi i dijagnozi postojećeg stanja,

omogućava stvaranje ravnoteže između ekonomskog, ekološkog i socijalnog razvoja čije pokazatelje i podatke treba ugraditi u planove i standarde,



9

artikuliše javni interes i definiše mere za njegovu zaštitu, a sve eventualne promene usmerava prema parametrima koji služe za zaštitu javnog interesa,

predstavlja metod prikupljanja sredstava za ekonomsku valorizaciju zemljišta kao resursa i njegovu reprodukciju i uređenje u cilju daljeg racionalnijeg korišćenja.

Ekomenadžment predstavlja deo dobre poslovne prakse kod svih organizacija koje imaju jasnu strategiju i cilj zasnovan na stalnom poboljšanju svojih procesa. Za organizacije koje se bave planiranjem održivog razvoja gradova ono predstavlja izazov i način za dokazivanje i opredeljenje za nove pristupe, nove filozofije, nov način mišljenja, kritički i naučni pristup, spremnost i osposobljenost za promene, za napuštanje polovičnosti i preduzimanje poslovnih i drugih poduhvata sa boljom efketivnošću i uz opštu afirmaciju delotvorne prakse.

Metode i instrumenti za upravljanje životnom sredinom su sistematizovana sredstva za pribavljanje informacija o životnoj sredini i pomoć pri donošenju odluka o ekološkom učinku tekućih ili planiranih aktivnosti u cilju zaštite i unapređivanja životne sredine, odnosno ostvarivanja ciljeva održivog razvoja. Ova sredstva mogu biti korišćena od strane svih društvenih subjekata (bilo iz privatnog ili javnog sektora), u tim delatnostima i na svim nivoima, počev od lokalnog, preko regionalnog, nacionalnog pa do internacionalnog.13

U praksi se primenjuje veći broj sredstava ekomenadžmenta, odnosno upravljanja ekološki održivim razvojem. Neki od instrumenata se koriste kao zakonska obaveza, neki su standardizovani na naivou nacionalnih ili međunarodnih standarda i njihova primena je dobrovoljna, a ostali se nalaze u fazi razvoja i usavršavanja. Metode i alti se mogu razvrstati na različite načine, zavisno od tumačenja održivosti. U nekim pristpuima održivosti, instrumenti su više tehnički orijentisani na utvrđivanje ekološkog kapaciteta prostora i uticaja ljudskih aktivnosti na životnu sredinu, dok u drugim pristupima, pored tehničkih alata značajno mesto zauzimaju politička sredstva, koja imaju za cilj stvaranje uslova za adekvatnije uključivanje javnosti u procese odlučivanja o životnoj sredini i razvoju. Za okvir ove studije, čine se pogodnim da se metode i instrumenti za upravljanje životnom sredinom razvrstaju u nekoliko grupa:14

Identifikacija i analiza stanja životne sredine, Korišćenje informacija za definisanje politika i akcija, Procena efekata politika i akcija, Upravljanje akcijama i informisanje o pitanjima održivog razvoja, Stvaranje društvene klime za održivi razvoj. Osnovne karakteristike pojedinih metoda i insturmenata prikazane su u narednoj

tabeli.

Strateška procena životne sredine može imati više oblika:15



15 Stošić – Mihajlović, dr Ljiljana, Strateški aspekti ekonomskog, ekološkog i prostornog razvoja i

10

Sektorski (strategije razvoja saobraćaja, energetike, vodoprivrede), Prostorni (procena prostornih planova na državnom, regionalnom i lokalnom

nivou), Indirektni (ekološkoocenjivanje naučnih programa, planova za privatizaciju

javnih preduzeća, itd.) Obuhvat strateške procene životne sredine podrazumeva ispitivanje kvaliteta:

voazduha, voda, zemljišta, biodiverziteta, kao i recikliranje otpada. Pored toga, može da obuhvata procenu uticaja više izvora (kumulativna procena uticaja) i procenu socijalnih uticaja.

Kumulativna procena uticaja uzima u obzir uticaje koji pojedinačno mogu biti prihvatljivi, ali kumulativno neprihvatljivi zbog akumulacije u vremenu i prostoru, sinergizma, indirektnih i interaktivnih efekata. Procena socijalnih uticaja obuhvata procenu uticaja većih projekata, programa i planova na socijalni status stanovništva, koji se odnosi na zdravstveni aspekt, ekonomske aktivnosti, ekonomski status društvenih grupa, političku efikasnost.

5. Optimalna alokacija resursa i okruženje

Država ima glavnu ulogu kod regulacije upotrebe neorganskih, azotnih đubriva. Ona postavlja gornju granicu na godišnjem nivou (F). Ta granica se odnosi na primenu određene količine đubriva po jedinici površine.

Dugoročna funkcija profita:

π = Pq-C(q,F)-TE

P- cenaq- autputC- trošak koji zavisi od količine autputa i upotrebe neorganskih đubrivaTE- transfer prihoda

Uvek postoje dva alternativna nivoa upotrebe đubriva na godišnjem nivou. Proizvođač odlučuje da li će upotrebiti nizak ili visok nivo đubriva. U zavisnosti od njegove odluke dobijaju se i različiti rezultati na istim zemljišnim površinama. Cena autputa se formira usled zakona ponude i tražnje i ona je u ovom hipotetičkom primeru jednaka za obe varijante proizvodnje.

Dolazi se do zaključka da niskim nivou upotrebe đubriva obim proizvodnje će biti manji nego kod proizvođača koji ulaže više sredstava za đubrenje.

Pojedini proizvođači nekontrolisano upotrebljavaju đubrište te time mogu i da naruše i ceo ekosistem. Nakon bacanja azotnih đubriva na površinu zemlje ona se samo delimično isccrpljuju za useve, dok drugim delom se ispiraju putem kiša.

investiranja, FIM, Kruševac, 2007, str. 134.

11

Na takav način oni dospevaju u vodni režim te se time ovde javljaju eskterni troškovi. Oni se odnose na troškove prečišćavanja vode za piće, troškovi koji se javljau kao posledica lečenja ljudi od raznih bolesti, troškovi za lečenje životinja i slično.

Eksterni troškovi nemaju efekta na nivo proizvodnje hrane jer oni nisu potekli od strane poljoprivrede.

Koji je optmalan odnos između proizvodnje hrane i čiste pijaće vode? Zavisi od:16

1. Spremnosti društva da izdvaja novac za hranu u zavisnosti od stepena zagađenosti vode;

2. Spremnosti društva da plati za vodu različite čistoće;3. Iznos poreza koji bi trebao biti prikupljen kako bi se obezbedilo sprovođenje

državne regulative.

Prehrambeni višak koji se dobija iz potrošačkog i proizvođačkog viška predstavlja maksimalni iznos novca koju su potošači i ponuđači inputa spremni platiti za privilegiju da koriste i proizvode hranu u zaisnosti od dozvoljenog korišćenja azotnih đubrva.

Društvo neće uvek hteti da plati za privilegiju da koristi i proizvodi hranu, njihova odluka zavisi od stepena zagađenosti vode.

Ako se u vodi za proizvodnju hrane nalazi minimalna količina nitrata, koja neće imati za posledicu određene štete u biljnom i životinjskom svetu tada neće postojati ni opasnost za životnu sredinu.

Problem nastaje kada je količina nitrata škodljiva ne samo za biljni i životinjski svet već i za čoveka.

Maksimalni iznos novca koje je društvo spremno da plati za ponudu pitke vode zavisi od količine ostataka nitrata koje ona u sebi sadrži. Na ovaj način se javljaju troškovi odstranjivanja ostatka iz vode i troškovi koji se odnose na opasnost po ljudsko zdravlje korišćenjem ovakve vode. Ukoliko je voda zagađenija, društvo je logično manje spremno da plati za nju.

U uslovima nepostojanja državne regulative farmeri će primeniti veće količine azotnih đubriva od optimalnih kako bi imali bolje prinose. Osnovi problem je to što farmri ne uzimaju u obzir društvene troškove degradacije pijaće vode.

Za tržišni sistem u kom postoje državni programi koji povećavaju efikasnost kažemo da je to neuspešno tržište. Državna regulativa kod upotrebe mineralnih đubriva se koristi kako bi se smanjio stepen zagađenosti vode. Na ovaj način stvaraju se veći porezi i više cene hrane, ali se ostvaruje i neto korist a to je veća čistoća vode za piće. Da bi tržište bilo neuspešno treba da budu ispunjena dva zahteva:17

16 Đukanović, dr Mara, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996, str. 172.17 Đukanović, dr Mara, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996, str. 172.

12

1. Moraju postojati eksterni troškovi;2. Morju postojati neke forme državne intervencije i voditi ka spremnosti društva da

plati za usluge životne sredine i tržišni autput.

Direktna regulativa nije jedini način za ograničavanje upotrebe azotnih đubriva. Jedna od alternativa je da se uvedu dovoljno visoki porezi koji bi doveli do potpunog prestanka korišćenja azotnih đubriva. Druga alternativa bi se odnosila da je država spremna da plati određenu količinu novca onim farmerima koji su spremni da se uzdrže od korišćenja mineralnih đubriva.

Potrebno je uvesti kontrolu kvaliteta okruženja uopšte ali je za to potreban ogroman broj informacija kao što su:18

1. Informacije koje se odnose na koristi koje ostvaruje društvo prilikom upotrebe onih proizvoda čijom proizvodnjom se povećava tok zagađivača u okruženju;

2. Informacije o troškovima rastućeg priliva reziduala;3. Informacije o poreskim opterećenju sprovođenja državnog programa.

Ovakve informacije je jako teško prikupiti jer ne postoji nigde nijedna baza podataka koja bi nam otkrila koliko su ljudi spremni da plate za uzdisanje vazduha različite čistoće. Isto tako nemoguće je predvideti stepen zagađivanja površinskoih vodotokova jer to zavisi i od obima padavina.

Zagađivanjem celokupnog ekosistema dolazi do narušavanja ozonskog omotača i ovaj problem će sadašnje generacije ostaviti kao nasleđe budućim generacijama.

6. Problem erozije zemljišta i politika

Erozija je pomeranje zemljišta pod dejstvom dve sile, vode i vetra. Na ovaj način se odnosi površinski sloj zemljišta koji sadrži organske i hranljive materije a one su važne za ishranu biljaka. Erozija može zemljište da učini nepodesnim za obradu i da poveća troškove proizvodnje. Takođe, može se desiti da se zemljište lošijeg kvaliteta nanese na zemljište koje je kvalitetnije i da se na ovakav način smanji produktivnost zemljišta.

Postoji i vodna erozija koja ima nekoliko negativnih efekata:19

1. Taloženje zemljišta u koritima vodotokova ugrožava životinjski svet i smanjuje rekreacione pogodnosti (plivanje, plovnost i ribarenje);

2. Povećava troškove prečišćavanja vode koja se koristi za potrebe stanovništva i industrije;

3. Smanjuje se biljni i životinjski svet u jezerima i vodnim rezervoarima;4. Stimuliše se rast i razvoj algi te se time smanjuje stanište za ribe;5. Nataloženo zemljište može tokom vremena uticati na pojavu poplava.


13

Postoje dve vrste problema koje se javljaju erozijom zemljišta:20

1. Povećani troškovi poljoprivredne proizvodnje zbog niže produktivnosti zemljišta;2. Troškovi izvan poljoprivredne proizvodnje koji se javljaju usled sedimentacije

zemljišta.

Troškovi koji nastaju van farme su veći od troškova koji nastaju na farmi.Državna intervenicja usled erozije nije potrebna jer postoji tržište za poljoprivredno zemljište. U slučauju erozije povećava se profit zbog smanjenja proizvodnje ali se smanjuje i vrednost farme.

Profit:π = π(E) E-količina zemljišta koja je izgubljena u eroziji

Prodajna vrednost farme:

V=V(E)

Troškovi koji se javljaju na farmi utiču na smanjenje vrednosti farme. Kako zemljište erodira prinosi opadaju ukoliko tehnički progres i inputi - substituti ne kompenziraju taj pad prinosa. To je vrlo skup proces jer se gornji sloj zemlje koji je erodirao zamenjuje nanošenjem novog sloja zemljišta.

Isto tako se mogu upotrebiti supstituti za plodnost zemljišta kao što su mineralna đubriva koja su takođe skupa.

U slučaju državne intervecije pažnja države treba da bude usmerena na troškove koji se javljaju van farme. Ti troškovi se odnose na gubitak rekreacione vrednosti, oštećenja jezera i vodnih ležišta, narušavanje vodnih transportnih sistema, povećani troškovi tretmana vode za industriju i stanovništvo i slično.

Ovi troškovi nisu sadržani u ceni koju stanovništvo plaća za hranu.

Stručnjaci iz savetodavnih službi bi trebalo da upozoravaju na problem erozije zemljišta i proporučuju tehnike za zaštitu zemljišta od erozije. Tehnike za zaštitu mogu uključivati podizanje višegodnišnjih zasada, izgradnju vetro-zaštitnih pojaseva, razne metode obrade zemljišta (paranje umesto oranja) i konstrukciju sistema za zadržavanje vode.

7. Pesticidi - problem i politika

Pesticidi predstavljaju sredstva za suzbijanje korova, insekata i biljnih bolesti. Nakon Drugog svetkog rata počelo je intenzivno korišćenje pesticida iako su se oni na tržištu

20 Đukanović, dr Mara, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996, str. 174.

14

pojavili 1924.godine. Pojava pesticida je posle II svetkog rata uticala na povećanje obima proizvodnje u poljoprivrednoj proizvodnji.

Većina pesticida je otrovna za ljude. Neki od njih čak bi mogli biti i smrtonosni za čoveka. Danas se sve više ljudi okreću prema zaštiti životne sredine i pokazalo se da su pesticidi u velikoj meri degradirali životnu sredinu. Pesticidi se nalaze u hani koju jedemo, u vazduhu kojeg udišemo pa čak i u vodi koju pijemo.

Prema nekim podacima pesticidi mogu biti uzrok kancerogenih bolesti, reproduktivne anomalije i takođe mogu uzrokovati poremećaje u centralnom nervnom sistemu.

Efekti o dugoročnom korišćenju niskih doza pesticida nisu dostupni, dok na kratak period se efekti ne mogu uočiti.

Sve države sveta regulišu upotrebu pesticida posredstvom ovlašćenih agencija koje registruju pesticide. Takve agencije određuju vreme trajanja i uslove korišćenja pesticida i zabranjuju njihov promet na tržištu ako sadrže opasne materije iznad propisanog limita.

Ovlašćene agencije mogu da registruju neki proizvod samo ako ne uzrokuje neprihvatljive rizike za ljude i životnu sredinu. Registracija predstavlja licenciranje proizvoda.

Maksimalno dozvoljena količina ostataka u pesticidima se naziva tolerancija. Ona se utrvrđuje na osnovu toksičnosti pesticida i to za sve proizvode jer je to uslov za registraciju proizvoda.

Na proizvodu može biti označena i karenca a ona se odnosi na vremenski period koji mora da protekne od momenta poslednje primene pesticida pa do trenutka kada proizvod se može koristiti u lancu ishrane.

Zbog zabrinutosti primene hemijske tehnologije dolazi do problema razvoja održive poljoprivrede. Danas se govori o neophodnosti promocije održivog poljoprivrednog i ruralnog razvoja. Ovim pitanjima se bave međunarodne organizacije (Ujedinjene Nacije, FAO, Svetka trgovinska organizacija i druge). Ove organizacije u prvi plan ističu potrebu povećanja proizvodnje hrane i unapređenja prehrambene sigurnosti na ekološki zdrav način, uz održivo upravljanje prirodnim resursima.

Jedan od prvih autora koji je izrazio brigu za prehrambenu sigurnost i za održivost poljoprivrednog i ruralnog razvoja bio je Maltus21. On je krajem XVIII veka isticao da će oskudica hrane biti jeden od vodećih problema u svetu.

Međutim do toga nije došlo zahvaljujući ubrzanim tehnološkim progresom koji je poznat kao zelena revolucija. Ovom revolucijom je došlo do povećanog obima proizvodnje hrane za stalno rastuću populaciju u svetu i time je prevaziđena Maltusova sumnja i predviđanje vezano za buduću oskudicu hrane u svetu.

21Zakić, dr Zorka, Stojanović, dr Žaklina, Ekonomika agrara, Ekonomski fakultet, Beograd, 2009, str. 34.

15

Istovremeno su pokrenuta i pitanja vezana za prehrambenu sigurnost, kvalitet okruženja i održivosti rasta i razvoja agrosektora.

Državna regulativa bi verovatno bila efikasnija da je legalizacija pesticida strožija i kada bi se uključilo oporezivanje primene hemikalija u poljoprivredi.

Prošle godine je u Evropu i Severnu Ameriku iz Azije uvezena intenzivna bubamara, Harmonia axyridis. Donešena je iz Azije kako bi se ubacivala u staklenike gde ljudi gaje povrće i da bi uništavale vaši na biljkama na ekološki način. Međutim, posle kratkog vremena je ovakva bubamara pokazala svoje drugo lice.

Ova vrsta je veoma efikasna u suzbijanju lisne vaši, te zbog toga druge bubamare ostaju bez hrane. Dodatan problem je što se ponekad hrani i larvama drugih bubamara koje su na nekoj teritoriji odomaćene.

Krajem leta i tokom jeseni ona se ponekad hrani i zrelim voćem i grožđem. Ako ove bubamare uđu u preradu vina, zbog alkaloida koje ima u sebi, vino gubi kvalitet. Vrsta je sklona okupljanju u grupe radi prezimljavanja, a kao jedno od pogodnih mesta se navode upravo grozdovi grožđa.

Iz ovakvih razloga potrebno je finansirati istraživačke programe koji bi podpomogli da se poljoprivreda razvija sa ciljem da se pronađu supstituti za hemijske proizvode koji će biti manje rizični po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

8. Nacionalna strategija upravljanja otpadom sa programom pribižavanja Evropskoj Uniji

Klasifikacija otpada:22

Kontrolisani:

1. Kućni2. Komercijalni3. Indrustrijski4. Medicinski

Nekontrolisani:23

Poljoprivredni Iz rudarstva


16

Postojeće stanje u Srbiji:24

1. 7.5 miliona stanovništva po popisu iz 2002.godine (bez Kosova i Metohije)2. 0.8 kg/stanovniku na dan otpada3. Organozovano sakupljanje otpada za 5 miliona stanovnika4. 260 000-400 000 tona opasnog otpada godišnje5. 9 600 tona ingektivnog medicinskog otpada po godini

Najveći problem kod nas predstavlja opasan i toksičan otpad koji nije dozvoljeno odlagati na komunalne deponije i ne može se reciklirati. Takav otpad je eksplozivan, ekotoksičan, zapaljiv, reaktivan, infekrivan, korozivan i toksičan. Procenjeno je generisanje opasnog otpada od oko 460 000 tona/god.

Trenutno su raspoloživa rešenja:25

1. Privremeno skladištenje2. Izvoz na tretman

U centrima za tretman se opasan otpad tretira u sličnim postrojenjima u Evropi, on se može proširiti ukoliko rastu potrebe za ovim tretmanima. Profitabilnost centra je 3-9 %, otvara nova radna mesta, investicije u centar su oko 100 miliona eura i on vrši tretman opasnog otpada na ekološki najprihvatljiviji način.

Procenjene godišnje količine otpada po vrstama tretmana:26

1. Spaljivanje 85 000t2. Fizičko-hemijski tretman 43 000t3. Odlaganje na deponiju 42 000t4. Izvoz (živa, specijalni otpad…) 7 000t

Svi ovi tretmani imaju svoju cenu, ali zbog zaštite životne sredine niti jedna cena nije prevelika. Samo putem ovakvih tretmana će i Srbija biti bliža Evropskoj Uniji.

Zaključak

U Vašingtonu, 19.11.2007.godine, Srbija se našla na 31. mestu najvećih zagađivača vazduha sa ukupnom emisijom ugljen-dioksida od 37.2 milona tona godišnje. Na 12. mestu među zagađivačima vazduha se našla u Evropi.

24 Đukanović, dr Mara, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996, str. 179.25 Đukanović, dr Mara, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996, str. 180.26 Đukanović, dr Mara, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996, str. 180.

17

Termoelektrana „Nikola Tesla“ u Obrenovcu godišnje emituje 18.7 miliona tona ugljen-dioksida. U Evropi termoelektrana „Nikola Tesla“ zauzima peto mesto na listi najvećih zagađivača životne sredine među elktranama u Evropi. U Srbiji su pored ove elektrane najveći zagađivači vazduha termoelektrana „Kolubara“ i grad Beograd.

Elektrana sa najvećom emisijom ugljen-dioksida u Evropi je nemački „Janšvalde“ sa 27.4 miliona tona, zatim poljski „Belhatov“ sa 25.5 milona tona i britanski „Draks“ sa emisjiom 23.7 milona tona.

Najveći zagađivači u Evropi su Nemačka na prvom mestu, zatim Velika Britanija i Poljska. Najveći svetski zagađivači su SAD, Kina i Rusija.

Održivi razvoj podrazumeva da se ne smeju iscrpljivati resursi da sledeće generacijie nemaju od čega više živeti. Na taj način se promoviše da ako se seče šuma, da se posadi nova ili još popularniji primer održivog razvoja je recikliranje papira što podrazumeva da se umesto seče novih stabala za novi papir, pravi novi papir od starog papira.

Zbog održivog razvoja ne sme se dozvoliti korporacijama da privatiziraju svetske resurse. Korporacijama nije u interesu blagostanje ljudskog roda, već jedino finansijska moć za njihovu korporaciju. Ekonomska politika korporacija je uspešna samo kratkoročno, dok održvi razvoj zahteva dugoročnu ekonomsku politiku, kojoj nije interes «profit odmah i sada, pod bilo koju cenu» , već joj je u interesu stabilnost društva.

Održivi razvoj omogućava da svaki član društva ima osiguranu egzistenciju i slobodan pristup resursima. Pod slobodnim pristupom reursima se nepodrazumeva da dođe do toga da korporacija kupi izvor pitke vode i onda nabija cene i odlučuje kome će dati vodu, a kome ne. Pod tim terminom se misli da taj izvor vode bude društveno vlasništvo i da će se cena vode formirati prema interesima društva, a ne interesima korporacija.

Globalizacija ostvaruje kako pozitivne, tako i negativne efekte na životnu sredinu. Ona može produbiti ekološke probleme, ali i pružiti nove metode za njihovo uspešno rešavanje.

Ekolozi strahuju da će još veća liberalizacija trgovine limitirati mogućnost korišćenja trgovinskih mera, kao načina za regulisanje ponašanja onih zemalja koje odbijaju da ispunjavaju svoje ekološke obaveze. Međusobna povezanost i uzajamna zavisnost između ekonomskih i ekoloških problema zahteva koordinirane nacionalne politike i međunarodnu kolektivnu akciju.

Literatura

Đukanović, dr Mara, Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996.Zakić, dr Zorka, Stojanović, dr Žaklina, Ekonomika agrara, Ekonomski fakultet, Beograd, 2009.

18

Stošić – Mihajlović, dr Ljiljana, Strategije lokalnog ekonomskog razvoja, FIM, Kruševac, 2007.Stošić – Mihajlović, dr Ljiljana, Strateški aspekti ekonomskog, ekološkog i prostornog razvoja i investiranja, FIM, Kruševac, 2007.Todić, dr Dragoljub, Ekološki menadžment u uslovima globalizacije, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002.

19

Documents

Osnovi Ekonomije - Prirodni Izvori i Ekonomija Životne Sredine 2