PRINCIPI EKONOMIJEUVOD : Priroda i metod ekonomije

Šta je ekonomija? Najčešće upotrebljavana definicija ekonomije koju je definisao L.Robbyns:Ekonomija je nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava podobnih za alternative upotrebe.Nastanak ekonomije kao nauke vezuje se za škodskog ekonomistu Adama Smith-a i njegovo delo „Bogatstvo naroda“. Ekonomisanje predstavlja nužnost.Ekonomija predstavlja upotrebu retkih resursa u cilju zadovoljenja neograničenih ljudskih potreba. Ekonomija proučava čovečanstvo u običnom privrednom životu. Ekonomija proučava kako društva koriste retke resurse u proizvodnji vrednih roba i njihovu distribuciju između različitih grupa.

Dva ključna atributa u ekonomiji su :1. Retkost resursa (oskudica resursa) – prohtevi (želje i potrebe ljudi) su veći od ograničenih raspoloživih

resursa koji služe za njihovo ispunjavanje. Želje su beskonačne (infinitivne), a izvori su ograničeni (finitivni). Većina ekonomista smatra da ukoliko nema retkosti resursa - nema ni ekonomije. Zbog toga se ekonomija definiše kao nauka o retkosti.

2. Alternative i odlučivanje (izbor) – nemogućnost zadovoljenja svih potreba upućuje na donošenje odluke o izboru. Donose se relevantne odluke između više alternativa (opcija) i odabir jedne isključuje primenu druge alternative.

Šta ekonomija izučava?Ekonomija izučava pojave (fenomene) iz ekonomskog domena (cene, troškove, nezaposlenost, inflaciju, novac, kamatnu stopu, itd..), ali isto tako se okreće područjima koji ne pripadaju isključivo ekonomiji (kriminal, porodični odnosi, rat, politika, pravo ..) i za razumevanje ovih pojava koriste ekonomsku analizu (primenjuju ekonomski način mišljenja).

Ekonomija predstavlja način mišljenja, zato što ekonomista posmatra, interpretira i analizira stvarni svet. Koncept ekonomskog načina mišljenja može se naučiti posmatranjem ekonomiste kada se bavi ekonomijom, razmišljanjem šta on radi, i šta je suština u rešavanju ekonomskog problema. Gledaj, razmišljaj, identifikuj.

Zbog čega se ekonomija izučava?Alfred Marshall je prvi dao svomo udžbeniku naziv „Prinicipi ekonomije“, bavio se problemima siromaštva za koje je mislio da predstavljaju koren mnogih društvenih problema. Drugi ekonomisti polaze od eksplanatorske i prediktivne snage ekonomije – mogućnosti objašnjenja i predviđanja. Treći ekonomisti izučavaju ekonomiju da bi usvojili izvesne ideje koje oblikuju stvarni svet.

John Maynard Keynes : Ideje ekonomista i političkih filozofa, i kada su tačne i kada su pogrešne, snažnije su nego što se to obično razumeva. Zbilja je svet vođen nečim višim. Praktični čovek, koji veruje da je sasvim oslobođen bilo kojeg intelektualnog uticaja, najčešće je rob nekog ekonomiste koji više nije u životu.

Većina ideologija savremenog sveta oblikovane su od strane ekonomista iz prošlosti : Adama Smitha, Davida Richarda, Johna Stuarta Milla, Karla Marxa i John Maynarda Keynesa.

1

Postojanje ekonomskog načina mišljenja podrazumeva razmišljanje u izrazima:1) Retkosti i njenih efekata – stanje u kojem prohtevi prevazilaze ograničene resurse. Ono što

obezbeđuje korist naziva se dobro, i ono može biti opipljivo i neopipljivo. Podela resursa na četiri grupe: zemlja (prirodni resursi), rad (sklop fizičkih i mentalnih sposobnosti ljudi u procesu proizvodnje), kapital (proizvedena dobra koja se mogu koristiti kao inputi u daljoj proizvodnji) i preduzetništvo (obdarenost ljudi u organizovanju zemlje, rada i kapitala u proizvodnji dobara).

2) Oportunitetni trošak – predstavlja najvredniju mogućnost ili alternativni gubitak kada je izbor učinjen.3) Šta bi moglo biti – ljudi poseduju sposobnost razmišljanja u pravcu prošlosti (šta je bilo), sadašnjosti

(šta je sada) i budućnosti (šta će biti). Pored ovoga ekonomisti poseduju sposobnost da razmišljaju i šta bi moglo biti.

4) Troškova i benefita (dobiti) – ukoliko se prevazilaze marginalni troškovi, postoji marginalna korist ili dobit (benefit).

5) Marginalnih odluka – racionalni donosilac odluka preuzima akciju onda kada je ispunjen uslova da postoji marginalna dobit.

6) Nenameravani efekti – nije redak slučaj da promena okolnosti ponekad dovodi do nenameravanih efekata. Ekonomisti moraju stalno da razmišljaju i u pravcu nenameravanih ili neočekivanih efekata.

Metodologija:Činjenice, principi ili teorije i politika predstavljaju proceduralnu osnovu koju ekonomisti koriste.Ekonomista prikuplja činjenice relevantne za specifičan ekonomski problem, utvrđuje ekonomske principe i na osnovu njih sastavlja ekonomsku politiku.Induktivni i deduktivni metod – kod prvog se polazi od činjenica ka teoriji, a kod drugog od teorije ka činjenicama (od pojedinačnog ka opštem, od opšteg ka pojedinačnom).Ekonomska teorija ili ekonomska analiza predstavlja izvođenje principa.

Ekonomska teorija deli se na dva nivoa analize :I Mikroekonomija – poslovanje sa specifičnim ekonomskim jedinicama (individualna industrija, firme, domaćinstva)II Makroekonomija – posluje sa ekonomijom u celini (ukupni nivo zaposlenosti, ukupni dohodak, opšti nivo cena..)

Ekonomski ciljevi – najvažniji su: ekonomski rast, puna zaposlenost, ekonomska efikasnost, stabilnost nivoa cena, ekonomska sloboda, itd...

Pozitivna ekonomija – ekonomija se smatra pozitivnom naukom, ona operiše sa činjenicama i izbegava vrednosne sudove, razmatra šta jeste. Kao kontrast postoji normativna ekonomija koja se temelji na praktičnim savetima na pitanja ekonomske politike, ona uključuje vrednosne ocene i izaziva subjektivne osećaje šta bi trebalo biti.

Bitni ekonomski domeni :1. Proizvodnja – stavlja se na prvo mesto jer bez proizvodnje ne postoji ekonomija. Postoje dva tipa

proizvoda : materijalni i nematerijalni (usluge) proizvodi.2. Potrošnja – proizvodnja nalazi svoje ispunjenje realizacijom potrošnje. Svaka potrošnja je istovremeno

proizvodnja- zadovoljavanjem naših potreba potrošnjom proizvodimo sebe.3. Razmena – mesto razmene je tržište.4. Raspodela – npr raspodela zadataka prethodi proizvodnji, ali takođe se javlja i nakon proizvodnje kada

se vrši raspodela sredstava.2

I TRŽIŠTE

1. ZNAČAJ I EKONOMSKI SMISAO TRŽIŠTA

TRŽIŠTE je sistem ulaza i izlaza. Ulaze predstavljaju tražnja, ponuda i cene. Izlazi su sporazumi između kupaca i prodavaca kao i realizacija istih. TRŽIŠTE predstavlja dominantan mehanizam raspodele (alokacije) i razmene dobara. Ono postaje dominantni oblik raspodele tek u modernitetu. Kada tržište realizuje određene delatnosti sa nižim troškovima nego drugi aranžmani, ili sa istim troškovima, ali na kvalitativniji način, tada govorimo o alokativnoj ili statičkoj efikasnosti.Tržište povezuje proizvodnju, potrošnju, razmenu i raspodelu.

Postoje još i sledeći oblici raspodele:1) Reciprocitet – u predmodernim društvima, veoma bitan oblik razmene dobara. Danas postoji u vidu

davanja poklona i dobrotvornih davanja.2) Redistribucija – predstavlja koncentrizaciju moći kod centralne instance (nadležne vlasti). Nadležna

vlast vrši prikupljanje, raspodelu i preraspodelu dobara. Ekstremni oblik je staljinizam kao oblik državnog socijalizma. Danas se redistribucija koristi u kriznim situacijama kada je neophodna koncentracija ekonomskog napora.

Tržište danas preferiramo zbog ekonomskih i političkih razloga koji su tesno povezani.

Argumenti tržišta:1. ARGUMENT EFIKASNOSTI – Tržište predstavlja izvanredan mehanizam razvijanja ekonomske

efikasnosti.Tržište daje povratne informacije (sistem povratne sprege) ekonomskim subjektima koji podešavaju svoje ponašanje na način ''probe i grešaka'' - mogućnost učenja na tržištu.

2. ARGUMENT KONKURENCIJE – Na tržištu deluju bezlične snage i zakonitosti. To znači da su svi subjekti izloženi istim mehanizmima i zakonitostima. Tržište disciplinira svoje aktere i razvija motivacione mehanizme u sklopu konkurencije.

3. ARGUMENT PRILAGOĐAVANJA - Tržište predstavlja mehanizam neprestanog prilagođavanja i selekcije. Opšte načelo je da se ekonomski subjekti moraju brzo i efikasno prilagođavati.

4. ARGUMENT USKLAĐIVANJA PRIVATNOG I JAVNOG INTERESA – Ekonomski subjekti u tržištu vide mesto gde mogu legitimno realizovati svoje lične težnje. Posredstvom tržišnih mehanizama se realizuju i javni interesi, bez obzira na činjenicu da akteri slede svoje lične interese. Tržište realizuje i javni interes, bez obzira što se akteri svesno, namerno ne usmeravaju na njihovu realizaciju.

5. ARGUMENT JEDNAKOSTI – Na tržištu se susreću jednaki subjekti koji raspolažu jednakim startnim pozicijama.

3

6. ARGUMENT DECENTRALIZACIJE – Informacije u tržišnom mehanizmu strujaju nezavisno od bilo kakve centralne instance. Na tržištu spontani i decentralizovani procesi posreduju između ekonomskih subjekata, prema tome kooridinacija se odvija na decentralizovan način.

2. KARAKTERISTIKE TRŽIŠTA

1) TRŽIŠTE NIJE ANONIMNI MEHANIZAM - Na tržištu nalazimo partnere koji su međusobno povezani informacijskim mrežama i kojima je bitan međusobni identitet. Tržište podrazumeva mnoge relacije između prodavaca, kupaca i potrošača. Mnogi momenti igraju ulogu u izboru poslovnih partnera kao npr. prošlo iskustvo sa poslovnim partnerima, reputacija. Izbor poslovnih partnera zavisi i od troškova ili sposobnosti partnera. „Neanonimni“ momenti svugde igraju ulogu.

2) TRŽIŠTE JE SKUP INSTITUCIONALNIH MEHANIZAMA - Svako tržište sadrži posebnosti i užlebljeno je u postojeće kulturne i pravne institucije. Postoje takvi momenti koji se moraju uzeti u obzir, jer se bez njih ne može realizovati ekonomski uspeh. Ove posebnosti se mogu pokazati na nacionalnim, regionalnim ili lokalnim tržištima. Npr. razlikuje se evropsko i japansko tržište.

3) TRŽIŠTE JE DINAMIČKA KATEGORIJA I POSEBAN PROCES KOJI SE ODVIJA U VREMENU - Valja negirati statičku interpretaciju tržišta. Tržište znači neprestane mogućnosti realizacije. Tržište se neprestano menja shodno nastupima ekonomskih subjekata i njihovim odnosima. Tehnološke izmene menjaju tržište. Nove komunikacione i informacione tehnologije dinamiziraju tržišne okvire. Dinamička efikasnost: kapacitet tržišta da promoviše novu tehnologiju koja smanjuje troškove, poboljšava kvalitete usluga, kreira nove robe.

4) TRŽIŠTE I KREATIVNA FUNKCIJA – Ekonomski subjekti svojim nastupom kreativno nadopunjuju okvire tržišta, stvaraju nove tehnologije, nova dobra, nove mogućnosti. Svaka nova inicijativa uvodi mogućnosti daljih promena. Parametri tržišta direktno zavise od nastupa subjekata. U pogledu kreativnosti naročito je bitan preduzetnički kapacitet ekonomskih subjekata. Preduzetnik je važan subjekat ekonomisanja.

5) TRŽIŠTE JE INFORMACIJSKA STRUKTURA - Informacije su veoma bitan element svakog oblika ekonomisanja i one prethode procesu odlučivanja. Time se može objasniti da postoje posebne ekonomske institucije koje se bave posredovanjem informacija. Treba uzeti u obzi informacijske tehnologije, kao i činjenicu da tok informacije u sve većoj meri određuje putanje ekonomisanja.

6) TRŽIŠTE JE ODREĐENO NEIZVESNOŠĆU – Ekonomski subjekti se pri donošenju odluka suočavaju sa neprirodnim događajima. Subjekat ponude ne može unapred znati kako će reagovati potrošač. Matematički gledano, kod situacija sa neizvesnostima verovatnoća nije poznata. Neizvesnost ne može nestati sa tržišta, jer se radi o konstuktivnoj kategoriji. Može se smanjiti sakupljanjem informacija i učenjem iz prošlih iskustava. Rizik – ekonomska okolina u kojoj se određeni događaji ostvaruju uz određenu verovatnoću. Kod rizika postoji mogućnost diversifikacije ili razastiranja rizika.

3. EKONOMSKI SUBJEKTI, RACIONALNOST, ANOMALIJE I EMOCIJE

4

Racionalnost ekonomskih subjekata je ponašanje koje je konzistentno i u skladu sa pravilima koja regulišu preferncije ekonomskih subjekata. Iza mnogih uspešnih ekonomskih poteza stoji ispoljavanje ekonomske racionalnosti. Racionalnost se često izjednačava sa samointeresom.

Razlikujemo subjekte koji pokazuju averziju spram rizika i subjekte koji su skloni prihvatanju rizika. Problem je u tome da se prihvatanje rizika ne može objasniti racionalnim merilima. Istraživači problematike su istakli da ekonomski subjekti rado preuzimaju prizike ako treba da izbegnu gubitke. Ali ako je uloga dobit u nekoj igri, tada ekonomski subjekti pokazuju averziju prema riziku. U slučaju gubitka ekonomski subjekti se ne mogu opisati šemama racionalnosti.

Anomalije u odnosu na racionalizam:1. Efekat referencijalne tačke – pojedinci ne vrednuju alternative u terminima celokupne imovine, nego prema određenoj referentnoj tački, često prema postojećem stanju.2. Efekat ''potonulih troškova'' – subjekti pokazuju sklonost da ne uzimaju u obzir sadašnje vrednosti nego ranije troškove.3. Efekat angažovanosti – više vrednujemo stvari prema kojima smo vezani, ili prema kojima pokazujemo odanost.4. Ekekat uokvirenja – način definisanja jednog problema i forma u kojoj se daju informacije ima uticaja na pojedinačne odluke - ljudi više vrednuju dobitak od 100€ ako su ga dobili u dve rate nego ako su ga dobili odjednom.5. Predrasuda važenja – trenutni događaji se precenjuju kada se donose odluke.6. Efekat reprezentativnosti – postoji nesporazum za verovatnoću koja je vremenski bliža.7. Efekat alternativnih troškova – novac koji se troši iz ''džepa'' obično ima veću vrednost.8. Efekat izvesnosti – rezultati koji se postižu sa većom izvešnošću imaju veću težinu.

Bitno je naglasiti da ove anomalije ne stvaraju neminovno loše ekonomske odluke. Možemo ih analizirati i kao osnove eventualnog razvoja. Ukoliko bi svi odlučivali racionalno tada bismo živeli u svetu u kojem nije moguć nikakav razvoj.

U današnjoj ekonomskoj teoriji se više ne smatra da su emocije suprotnost racionalnosti i ne tvrdi se da emocije dovode do nazadovanja, naprotiv one mogu da formiraju naše odluke. Postoje mnogobrojni problemi koji se ne mogu rešavati samo na osnovu samointeresa, i tada emocije uskaču u pomoć.

Bitno je proširiti ekonomsku analizu na ljudsko ponašanje koje nije neutralno i podrazumeva zavidljivost, altruizam i druge emocionalne reakcije.

Ekonomija se bavi odnosom između ljudi posredstvom stvari, to znači da se pojedinačne preferencije prema stvarima određuju i na osnovu naših odnosa prema ljudima.Na osnovu ekonomske analize možemo govoriti o eksternalijama. Samo naglašavamo da su eksternalije određene odnosima između ljudi.

Bitna emocija je zavisnost. Postoji slaba forma (ako ja nemam neka nema ni niko drugi), i jaka forma zavisnosti (ako se čini zlo drugome čak i pod cenu da ćemo nauditi sebi).

Mnogi ekonomisti tvrde da zavidljivost ograničava rast i inovaciju. Pre nego što preduzetnik ispolji svoju inovaciju, zavidljivost ga može potpuno blokirati. U zemljama gde je velik broj zavidljivih ljudi, možemo očekivati pad proizvodnje i učinaka uopšte. Zavidljivost se jače pokazuje u grupama čiji se članovi međusobno

5

poznaju. Razlog je u tome što oni koji pripadaju jednoj zajednici utrkuju se za ograničene resurse ili potrošačke mogućnosti.

4. PROŠIRENJE POJMA TRŽIŠTA KVANTITATIVNIM MERILIMA

1) OBIM TRŽIŠTA je merni broj koji karakteriše apsorbcionu snagu tržišta koja se sastoji od proizvoda i usluga.

2) TRŽIŠNI VOLUMEN označava sumu ostvarenih prodaja ili realizovanih usluga. 3) TRŽIŠNI POTENCIJAL je suma teorijski mogućih ostvarenja usluga ili prodaje. 4) PARTICIPACIJA NA TRŽIŠTU se može matematički izraziti na način: participacija na tržištu = sopstvena

prodaja/tržišni volumen. Stopa participacije zavisi od veličine tržišta. Stepen tržišne participacije možemo oceniti: na većim tržištima povećanje participacije od nekoloko odsto je pozamašan uspeh, dok na malim i visoka stopa participacije može biti ekonomski neuspešna.

5. KRITERIJUM EFIKASNOSTI ZA TRŽIŠTE I TRŽIŠNI PROPUSTI

PARETO-EFIKASNOST je generalni kriterijum za određivanje efikasnosti ekonomskih institucija. Pareto-efikasnost sadrži negativni i pozitivni uslov. Negativni uslov je da se distribucija dobara odvija na taj način da posle izvršene distribucije niko ne dospeva u lošiju situaciju. Pozitivan uslov je da barem jedan ekonomski subjekat dospeva u bolju situaciju. Tada govorimo o poboljšanju koje je Pareto-relativno. PARETO-OPTIMUM postoji u ekonomiji ukoliko ne možemo sprovesti ni jednu redistribuciju, a da bar jedan od ekonomskih subjekata ne dospeva u lošiju ekonomsku situaciju. Pareto-optimalnost ima problematične posledice. Po logici Pareto-optimalnosti mogli bismo reći da je ekonomija na optimalnoj stazi: ne možemo poboljšati stanje najsiromašnijim ljudima u društvu, a da se pri tome ne pogorša stanje najbogatijima. Po logici pareto- optimalnosti može se reći da je jedna ekomoja na optimalnoj putanji, ali istovremeno proizvodi neprihvatljiva stanja.

Pareto-princip ispravljamo Rawlsovim principom koji kaže: Politika je poželjna ako ispravlja situaciju onih koji su u najlošijoj situaciji, tj. prolitika je pozitivna ukoliko koriguje vrednosti najlošije varijable.Rawslov princip podrazumeva da se postojeće nejednakosti u društvu mogu prihvatiti samo ako to služi dobru svakog pojedinca, kaže da se mogu tolerisati samo one nejednakosti koje motivišu na rad i proizvodnju.

6. TRŽIŠNI PROPUSTI

Drugi fenomen koji ćemo upoznati su TRŽIŠNI DEFICITI. Radi se o fenomenu koji označava situaciju da tržište ne stvara određene robe ili ih stvara na ''ne-optimalnom nivou''.

Razlozi koji objašnjavaju nesavršenost tržišta su:1. Imperfektnost informacija – Problem je asimetrična dostupnost informacijama. Nisu svi ekonomski

subjekti u istim pozicijama u pogledu mogućnosti raspolaganja sa neophodnim informacijama. 6

Asimetriju je nemoguće eleminisati, ali u određenim oblicima može dovesti do neefikasnosti tržišta. Ekonomski subjekti nisu sveznajući u tom smislu, da bi raspolagali sa svim važnim informacijama. Svakom ekonomskom subjektu stoji na raspolaganju „nesavršen set“ informacija. Dobijanje informacija zahteva od ekonomskih subjekata korišćenje resursa.

2. Javna dobra i javna zla – O javnim dobrima govorima kada ne postoji ekskluzivnost, jer se drugi ne mogu isključiti iz uživanja. Tržište ne stvara javna dobra, pa se zbog toga ona smatraju tržišnim propustom.Privatna dobra imaju osobine isključivosti i rivaliteta, sadrži ih privatni akt dok su drugi isključeni iz njihove upotrebe. Za privatno dobro vezuje se pojam ekskluzivnog zadovoljenja potreba. Pojam „slepi putnik“ vezuje se samo za javna dobra.Slepi putnici- troše određena dobra, bez obzira što nisu doprineli stvaranju dobara (uživaju blagodeti iako ne doprinose tome). Bilo bi nerazumno prepustiti alokaciju svih dobara – analiza slepog putnika ima široku primenu. Ona se koristi u domenu tzv. kolektivnih delanja. Suština je u tome da pojedini ekonomski subjekti učestvuju u poduhvatu koji je koristan za sve samo uz postojanje određenih oblika ponude ili posebnih momenata koji važe kao stimulatori.

3. Eksterna ekonomija – Treba da se setimo da tržište usklađuje privatne i javne interese. U pogledu troškova to znači da su cene jednake društvenim troškovima. Npr. saobraćajno preduzeće zagađuje vazduh šireg područja - to su negativne eksternalije. Eksternalije nastaju kada se neka osoba bavi aktivnošću koja utiče na dobrobit drugih, a druga osoba niti plaća niti dobija bilo kakvu kompenzaciju povodom tog efekta. Ako je efekat tog posmatrača nepovoljan, to je negativna eksternalija, a ako je pozitivan to je pozitivna eksternalija.Negativne eksternalije su negativne posledice koje je izazvao jedan ekonomski subjekat, a odnose se na širu okolinu čiji subjekti moraju podneti nastala opterećenja. Poreski obveznici moraju podneti troškove uprkos tome što nisu učestvovali u stvaranju negativne eksternalije. Tržišne cene u sličnim situacijama ne odražavaju stvarne troškove. Eksterna ekonomija predstavlja širi koncept od javnih dobara.

4. Distribucione nejednakosti – Ovaj aspekt tržišnog propusta nije opšte prihvaćen. Ekonomisti koji se priklanjaju rešenju smatraju da je distribucija dohotka zapravo javno dobro. Tržište prepušteno samo sebi će produkovati probleme u vezi sa fenomenom slepog putnika, javnih dobara i nekompletnih tržišta. Stvaraće se takve nesrazmere koje nisu u skladu sa opštim pristupom u odnosu na distributivnu pravdu.

5. Tržišni propusti u vidu „zavisnosti od staze“ – ono što je prvo ostaje dominantno, staza koja je započeta ne napušta se. Inicijalni (prvi) potrošači određuju način ponašanja kasnijih potrošača.Neki ekonomisti govore o naznačenom fenomenu kao o novoj ekonomskoj paradigmi, dok drugi dovode u pitanje njegov značaj.

Argumentacija u prilog fenomenu se oslanja na nelinearne dinamičke matematičke modele i povlači se značaj: 1) Istorijskih određenja za ekonomske kategorije i2) Zavisnosti ekonomskih situacija od početnih uslova.Dakle, osnovnu sadržinu fenomena pronalazimo u nedeterminisanosti tehnoloških staza.

Fenomen ima tri vida: 7

1. Početna situacija određuje tehnološku stazu koju ekonomski subjekti ne mogu napustiti bez troškova (blaža varijanta)

2. Kod druge varijante fenomena radi se o tome da se doneta odluka ne pokazuje efikasnom odn., kasniji tokovi navode na pogrešnost početne odluke. Ekonomski subjekti moraju da računaju na troškove da bi izmenili „stazu“ na kojoj se kreću.

3. U trećoj varijanti početna odluka dovodi do neefikasnog outputa, ali se neefikasna odluka, uz određeni napor, može korigovati. Mogućnost ispravke nije sagledana, drugačije rećeno, greška se mogla korigovati, ali je korigovanje izostalo.

Tržište ne preferira uvek najbolja tehnička rešenja u datom trenutku, jer su na tržištu prisutni elementi koji nisu povezani sa optimalnošću.Proširivanje obima tržišta srazmerno menja i verovatnoću prilagođavanja već postojećim tehnološkim rešenjima. Fenomen nas opominje da je tržište „ukotvljeno“ u istorijske relacije i postoje staze tržišta koje nisu orijentisane na optimum.Fenomen pokazuje da postoji unutrašnja nepredvidivost prihvatanja tehničkih rešenja na tržištu i „potencijalna neefikasnost“.

Primer ovog propusta: BETA je bila bolja u odnosu na VHS, ali ipak tržište nije preferiralo bolju mogućnost. VHS je dominantan oblik video-rekordera, jer su inicijalni potrošači odredili način ponašanja kasnijih potrošača. Procesi prilagođavanja od strane potrošača su sprečili prodor i osvajanje terena od strane tehnički superiornijih rešenja.

II NE-TRŽIŠNA SFERA, NE-TRŽIŠNI PROPUSTI

1. DRŽAVNA I JAVNA DOBRA

Za razliku od tržišta gde dohoci postoje u cenama, na ne-tržištu dohoci se stvaraju na osnovu taksi, donacija ili drugih necenovnih resursa.Razlika privatno/javno se ne podudara sa distinkcijom (razlikom) državno/privatno. Ne treba poistovetiti javnu i državnu sferu.

U Evropi je razlika javno/privatno mnogo češće prisutna nego razlika tržišna/ne-tržišna sfera. Moguće je da postoje firme koje su privatne, a ipak su zaštićene od strane države različitim regulacijama, tarifama i kvotama (npr. militarna industrija u Južnoj Koreji).

Državna preduzeća uglavnom obezbeđuju ekonomiju povezanu sa javnim dobrima čije stvaranje nije povezano sa visokim nivoom profitabilnosti. Javna preduzeća povezana su sa javnom sferom, jer se bave takvim delatnostima koje su od opšteg značaja.

Država može ustupati realizaciju javnih funkcija privatnim preduzećima (kao npr. uklanjanje nepravilno parkiranih vozila ili realizacija gradskog prevoza).

Državne firme mogu da budu organizacije koje su usmerene na profit, a privatne firme mogu da imaju dimenzije koje nisu okrenute prema tržištu.

8

Menadžeri privatnih firmi slede jedan cilj - profitabilnost, dok menadžeri državnih firmi često slede protivrečne ciljeve i nemaju dovoljni nivo autonomije.

Tradicionalno razlikujemo: Izdatke države kojima se vrši preraspoređivanje dohotka Izdatke koji se referiraju (podnose) neposredno na dobra i usluge

o Čista javna dobra koja se troše kolektivno (nacionalna odbrana) io Javno proizvedena javna dobra (usluge železnice, obrazovanje, zdravstvena zaštita).

Uzevši u obzir ove momente, možemo naglasiti da rasprava o veličini države treba da uzme u obzir i zadatke sa kojima se ona suočava. Značaj države se razlikuje od zemlje do zemlje i održava političku ideologiju kao i tradiciju u datoj zemlji.

2. NE-TRŽIŠNI PROPUSTI

Javna politika sprovodi uticaj na ne-tržišnu sferu u sledećim domenima:1. Regulatorne usluge – regulacija delovanja koja imaju posledice na okolinu, regulacija

međudržavnog prevoza (kod federalnih država)2. Čista javna dobra – nacionalna odbrana, itd.3. Kvazi-javna dobra - (obrazovanje, poštanske usluge, itd.)4. Administracija transfernih plaćanja – (programi blagostanja, socijalna sigurnost itd.)

Neophodno je da funkcionisanje tržišta ima ne-tržišne preduslove.Bez nasupa državnog ansambla u određenim domenima ni tržište ne može da dođe do izražaja. Na osnovu Greenwald-Stiglitzove teoreme (teorema fundamentalne ne-centrabilnosti) možemo reći da efikasna tržišna alokacija dobara traži određene oblike državne intervencije.

Osim osnovnog angažmana (da se oporezivanjem svojih građana dolazi do monetarnih jedinica sa kojima se utiče na alokaciju resursa i utiče na odluke domaćinstva i firmi) nastup države može preferirati određene grane, može doprineti nastanku nesporazuma.

Jedna mogućnost je da određeni ekonomski subjekti ili određena grupa ekonomskih subjekata dobijaju monetarnu podršku od strane države. Međutim, mnogim ekonomskim subjektima ne odgovara ovakva situacija, jer se teško može ograničiti broj uživaoca beneficija. Zato nastoje da različitim uticajima ograničavaju broj onih koji mogu da budu podržani od strane države.

Druga mogućnost je da određena industrijska grana nastoji da ograničava potencijalne konkurente. Ekonomska organizacija može nastupati u cilju ograničavanja ulaza konkurenata. Mogućnost ograničavanja ulaza konkurenata nisu svugde iste. U nekim industrijskim granama teško je kontrolisati supstitutivne robe (zajedničko korišćenje automobila pri svakodnevnim putovanjima može biti konkurent autobusima).

Odnosi ponude i tražnje u ne-tržišnj sferi su drugačiji. Uslove tražnje određuju sledeći momenti:

1) Odnos javnosti prema propustima tržišta – javnost je bila zainteresovana za mogućnosti korekcije tržišnih pobačaja. U 70im godinama počinje kritičko suočavanje sa učincima države i naglašavanje preopterećenosti ekonomije usled širokog nastupa državnog ansambla.

9

2) Uticaj političkih i drugih organizacija – svest o propustima tržišta kristalizuje se u nastupu različitih potrošačkih grupa, koji svojim nastupom utiču na odnos javnosti prema tržištu.

3) Vremenski okviri u kojima politički akteri uobličavaju nastup – povezano sa činjenicom da su politički akteri izabrani na određeni rok, nastaju protivurečnosti između kratkog i dugog roka. Često tržišni propusti iziskuju analizu koja je usmerena na dugi rok, dok su politički akteri aktuelni u kratkom roku i oni su skloni da se koncentrišu na kratkoročne koristi, štete i troškove.

4) Asimetrija između subjekata plaćanja i subjekata uživaoca beneficija – već spomenuti problem „slepog putnika“ podvrsta je ovog problema. Radi se o tome da se određene beneficije odnose na sve ili veći broj subjekata, a troškovi se plaćaju samo od strane određene grupe ljudi.

Uslovi ponude u ne-tržišnoj sferi:1) Ne- tržišne outpute je teško definisati – često su oni posredujući proizvodi (license, dozvole…). Teško

je izračunati doprinos intermedijalnog outputa kvalitetu finalnog proizvoda. Merenje kvaliteta je veoma teško u ovom domenu.

2) Ne-tržišni outputi se proizvode od strane jednog subjekta koji je predviđen zakonom– pojava smanjenja ili čak nepostojanja konkurencije što otežava vrednovanje.

3) Teškoće u identifikaciji tehnologije koja se koristi ili ako je data tehnologija znana ona je protivrečna – u nekim domenima skoro je nemoguće identifikovati tehnologiju koja se koristi (npr. u domenu obrazovanja)

4) U manjoj meri postoje momenti koji signaliziraju neuspehe ili krah određene politike – na tržištu su isti signali jasni i nedvosmisleni, u ne-tržišnom domenu isti signali se ne ispoljavaju na površini u dugom roku.

Ne tržišni deficiti su:1. Asimetrija između troškova i dohodaka: redudantni i povećavajući troškovi - Na tržištu postoje čvrste

veze između troškova i dohodaka. Sa ne-tržišnim aktivnostima ta veza se oslabljuje, jer se baziraju na necenovnim resursima. To znači da se vrednost ne-tržišnih outputa ne vezuje za troškove proizvodnje. Ista situacija rezultira konstantnim povećanjem troškova. Na tržištu ekonomski subjekti će povećati sferu proizvodnje i nastojaće da smanje troškove ili zbog postojeće ili zbog potencijalne konkurencije ili zbog izuzetne mogućnosti u pogledu dodatnog profita. Za razliku od ekonomskih subjekata akteri u ne-tržišnoj sferi povećavaju output, mada je nova vrednost manja od povećanih troškova.

2. Internalije i organizacioni ciljevi – Javni sektor mora razviti interne kriterijume, a to su standardi koji služe u ne-tržišnim organizacijama da regulišu i vrednuju učinke personala.Situacija u ne-tržišnoj sferi mora biti drugačija, jer je odnos između ponude i tražnje drugačiji. U ne-tržišnoj sferi nema negativne povratne sprege koja bi signalizirala odrđene nepovoljne tendencije, ili ona funkcionise samo u dužem roku. Internalije određuju kvalitet outputa ne-tržišne sfere.Možemo uporediti internalije i eksternalije:Kod eksternalija određeni socijalni troškovi nisu sadržani u kalkulativnom računu ekonomskih subjekata i ti troškovi se prebacuju na šire okruženje.

10

Kod internalija se susrećemo sa pojavom da orgaizacioni (privatni) troškovi dominiraju nad nastupom subjekata odluke u javnoj sferi. Internalije u ne-tržišnoj sferi odražavaju privatne ciljeve dotičnih subjekata. U ne-tržišnom okruženju nastaju veći jedinični troškovi ili slabiji kvalitet ne-tržišnog outputa.

a) U većini slučajeva nedostaje kriterijum profita. Postoje firme koje pripadaju javnom sektoru, ipak su izložene disciplini tržišta. U nedostatku profitabilnosti dotični subjekti se priklanjaju internom kriterijumu koji se može odrediti kao „što veći budžet“. Ako se ovaj kriterijum prisvoji, tada se doprinos i učinak svakog subjekta meri s obzirom na doprinos povećanju budžeta.

b) U ne-tržišnim sektorima je tehnički kvalitet često cilj različitih operacija. Kriterijumi troškova u maloj meri dolaze do izražaja, jer dotični subjekti ne tendiraju ka maksimiziranju neto dohotka. Organizacioni pritisak prema novim, kompleksnim tehnologijama igra dominantnu ulogu.

c) U ne-tržišnoj sferi informacije omogućavaju subjektima da zadobiju povoljne pozicije u strukturi moći.Govori se o informacijama kao o eksternalijama. Vrednost informacije neposredno zavisi od mogućnosti subjekata da utiču na tok događaja i da praktikuju moć. Ograničavanje strujanja informacija i korišćenje informacija predstavljaju vodeće vrednosti. Javlja se kontrolni mentalitet koji se pouzda u direktnu kontrolu i nastoji da sakuplja što veći broj informacija u cilju sprovođenja kontrole.

3. Derivirane eksternalije – Nastojanje države da koriguje propuste tržišta generiše nepredviđene,

sporedne efekte. Te derivirane eksternalije nastaju u sferama koje nisu direktno povezane sa domenom koji predstavlja predmet državne intervencije. Subjekti ne-tržišne sfere dužni su da sagledavaju sve moguće posledice i da neprestano odmeravaju pozitivne i negativne derivirane eksternalije.

4. Distribucione nejednakosti – Nastupom subjekata ne-tržišne sfere nastaju razlike u pogledu ispoljavanja moći i mogućnosti korišćenja privilegija. Država može uneti nesrazmere u odnosima. Državno potpomognute firme uživaju monopolsku poziciju, prema tome imaju veći uticaj na donošenje odluka državnih organa.

3. EKSKURS. NAZNAKA O KORUPCIJI KAO EKONOMSKOM FENOMENU

Po Kaufman-Siegelbaum korupcija je ''zloupotreba javne moći u cilju sticanja privatne dobiti'', (zloupotreba dobara naručioca (dozvole, takse…) od strane agenta). Drugačije rečeno korupcija je:1. Ako neki ekonomski subjekat ilegalno dolazi do novca ili njegovog naturalnog pandana2. Ukoliko podmićeno lice realizeuje interese nekog ekonomskog subjekta ili organizacije i to protiv interesa lica ili organizacije koje zastupa.3. Ukoliko se lice koje se podmićuje raspolaže sa moći i to ili na osnovu nedovoljnosti tržišta ili na osnovu institucione pozicije koja može opunomoćiti dato lice sa dickrecionim pravima

Usled korupcije dolazi do deformisanja tržišta. Posledica je gubitak u domenu blagostanja (umesto racionalizacije troškova korupcija vrši ispravljanje cena), i postoji negativno dejstvo na motivacije. Što je liberalnije tržište, manji je prostor za korupciju.

11

III ODNOSI PONUDE I TRAŽNJE, POTROŠNJA

1. TRAŽNJA

Tražena količina nekog proizvoda predstavlja količinu koju su kupci spremni i u stanju da kupe. Na traženu količinu proizvoda utču mnogi faktori, ali od svih je najznačajnija cena. Necenovni uticaj na tražnju :

1) Dohodak – novčana naknada koju dobijaju ekonomski subjekti2) Preferencije – ispoljava se kao izbor između raznih opcija3) Cene supstituta i komplemenata4) Očekivanja – pozitivna i negativna ( smanjenje i povećanje cene)5) Broj potrošača

Tražnja potrošača zavisi od cene dobara i usluga i dohotka potrošača. U određenim okolnostima povećavanje dohotka uslovljava i povećanje tražnje ili pad tražnje uslovljava i pad dohotka. Takva dobra se nazivaju normalnim dobrima.Promena tražnje ima isti pravac, kao i promena dohotka.

Ako imamo relativni pad tražnje uprkos povećanju dohotka onda dovorimo o inferiornim dobrima. Radi se o ekonomskoj kategoriji koja odražava slabi kvalitet. Dohodak opada, iako tražnja raste.

Engelova kriva – povezujemo tačke koje pokazuju kretanje dohotka i tačke koje pokazuju kretanje tražnje, ako polazimo od datih fiksiranih cena, možemo nacrtati krivu koja pokazuje odnos između dohotka i tražnje.

Jedna od najpoznatijih ekonomskih zakonitosti- Zakon tražnje : Ukoliko je sve ostalno nepromenjeno, pad cena izaziva porast tražnje, a rast cena izaziva pad tražnje. (tražnja je u negativnoj korelaciji sa cenom)

Svaka promena koja povećava tražnju za dobrima koje kupci žele da kupe pri datoj ceni, pomera krivu tražnje udesno. Svaka promena koja smanjuje tražnju za dobrima koje kupci žele da kupe pri datoj ceni, pomera krivu tražnje ulevo.

Postoji značajan izuzetak kada se cene smanjuju, a da se pri tome tražnja ne povećava. Tu govorimo o Gifenovim dobrima (statusna dobra). Pad cena pokazuje da dotična dobra više ne otelovljavaju statusne simbole koji su povezani sa visokom cenom.Preferencija –pojava da je dato dobro poželjnije od drugog dobra za potrošača, odnosno korisnost koju pruža je veća u odnosu na onu koja pružaju druga dobra. Ukoliko se preferira a spram b tada se može reći da je korisnost koja proističe iz a veća nego korisnost koja proitiče iz b.

Pored dohotka i cene, tražnju određuju i relacije između različitih roba. Govorimo o supstitutivnim i komplementranim robama.

12

Supstitivne robe su robe koje se mogu altrenativno koristiti. Ako raste cene jedne, povećaće se tražnja druge robe. Komplementarne robe - jednu robu možemo koristiti samo ukoliko koristimo i drugu robu. Ako se povećava cena jedne, smanjuje se tražnja za drugom. (npr. auto i benzin)

Očekivanje je takođe bitna ekonomska kategorija. Očekivanja se vezuju za budućnost, predstavljaju ubeđenja ekonomskih subjekata u odnosu na budućnost. Usled neizvesnosti koja proizilazi iz budućnosti ekonomski subjekti stvaraju očekivanja. U pogledu tražnje pretpostavka je da potrošači uobličavaju očekivanja u odnosu na budućnost povodom cene i dohotka. Ako potrošači očekuju enormno poveđavanje cena, tada će povećati tražnju u sadašnjosti, i obratno.

Tržišna tražnja je suma svih pojedinačnih tražnji.

2. BUDŽETSKA PRAVA I KRIVE INDIFERENTNOSTI

Budžetska prava – govori o tome kakve kombincije dobara potrošač može da kupi pri datom dohotku. Lokaciju i nagib krive određuje cena. To znači da je nagib budžetske krive određen kao odnos između dve cene.

Krive indiferentnosti – pokazuju kombinacije dva dobra u odnosu na koje je ekonomski subjekat indiferentan (nema preferenciju u odnosu na jedno ili drugo dobro; podjednako je zadovoljan i svejedno mu je koju će tačku odabrati). Potošač je najracionalniji ako bira kombinacije između dva dobra da realizuje najvišu krivu indiferentnosti. Krive indiferentnosti pokazuju potrošačke korpe koje potrošaču pružaju jednak stepen zadovoljstva.

Četiri svojstva krivih indiferentnosti:3. Potrošač uvek preferira višu u odnosu na nižu krivu indiferentnosti4. Krive indiferentnosti imaju opadajući nagib – nagib predstavlja stopu po kojoj je potrošač spreman da

jedno dobro zameni drugim5. Krive se nikada ne seku ,jer potrošač uvek preferira da ima više dobara nego manje,6. Krive su konveksne (udubljene) .

Bitna dimenzija je promena dohotka potrošača. Ukoliko cena ostaje ista, promena u dohotku će biti paralelna sa budžetskim ograničenjem. Povećanje dohotka će pomeriti budžetsko ograničenje na desno.

3. POTROŠAČKI VIŠAK

Najvišu cenu koju je potrošač spreman da da za neku robu zovemo cenom tražnje.Potrošački višak je razlika između pune vrednosti nekog dobra i isplaćenog novca od strane potrošača. Potrošačev (potrošački) višak ukazuje na korist koju potrošač može da ima od učešća na tržištu.

Ekonomski značaj potrošačkog viška je u tome da pokazuje kako se menja dobrobit potrošača u odnosu na delovanje monopola, institucija, taksi, poreza, itd.

Potrošač će kupovati sve dok cena na osnovu tražnje neće biti ista sa tržišnom cenom.

13

4. VAŠAR TAŠTINE, STATUSNA I KLUPSKA DOBRA

Klupska dobra su dobra koja nisu ni javna, a nisu ni privatna, negde su između.Pripadnost nekom klubu može da motiviše želja razlikovanja, ali i želja za pripadnošću, kao i konformizam. Sa povećavanjem broja članova kluba uživanje se može i povećati, ali posle izvesnog vremena članstvo gubi ekskluzivnost.Klupska dobra se često ponašaju i kao statusna dobra. Odluke potrošača se ne mogu izvesti samo iz korisnosti dobara, jer dobra sa kojima ekonomišemo imaju i simbolička svojstva, te reprezentuju bogatstvo, ekskluzivnost.

Taština, ponos i laskanje drugih imaju ekonomske posledice. Taština okupira ljude u celosti, i fizički i psihički.Taština je u bliskoj vezi sa statusom (što se povezuje sa željom da se bude poštovan i priznat). Ponekad je status nevidljiv, ili se skriva (npr. oni koji su završili fakultete u prestižnim engleskim univerzitetskim gradovima prepoznaju se po načinu govora). U nekim drugim situacijama statusu se želi dati jači vizuelni izraz. Moda je otelovljena taština, a statusno dobro je spoljni izraz taštine.

U slučaju statusnog dobra računamo na potrošnju koja je vidljiva od strane drugih, odnosno potrošnja je primetna, upadljiva.Sa modom se može kupovati određeni status. Koristeći modu kupujemo ulaznicu u određene slojeve ili društvo.

Sekundarna tržišta (tržišta već korištenih dobara – second-hand) - Kod ovog tipa tržišta žele se prevazići ograničenja koja nameću statusna dobra sa visokom cenom. Roba neke cenjene modne marke koja potrošač nabavlja na pijaci izražava njegovu želju da se imitacijom priključi ljudima sa statusom. To načelno može dovesti do poremećaja na primarnom tržištu, tj. može se javiti nestašica tražnje zbog postojanja secon-hand tržišta.

Postoji mehanizam koji se deluje protiv toga na način da neprestano povećava brzinu menjanja mode i tako sprečava da jedan model predugo pokazuje ekskluzivnost. Neko dobro izlazi iz mode, ako je cena tražnje koju nudi jedna reprezentativna grupa potrošača ispod cene ponude.

Korist koju oseća potrošač nije nezavisna od koristi koju uživa drugi potrošač. U nekim situacijama visoka cena ima prestižnu vrednost.

Diderot-efekat – radi se o društvenoj komplementarnosti rada kod kojih uživanje jedne robe utiče na korisnost drugih roba. Korišćenje jedne robe motiviše potrošača da menja odnos između postojećih dobra.

Želimo da se naša materijalna i duhovna dobra nekako harmonizuju, i iz toga proizilaze sledeće mogućnosti:1. Potrošač je konzervativan, ostaje pri datim obrascima, ne rizikuje da razbije dotad postojeće okvire,2. Radikalni potrošač će bez obzira na sve okolnosti da izmeni svoje potrošačke obrasce,3. Neko namerno manipuliše Diderot-efekat, to se iskorišćava za simboličke ciljeve, nametajući da onaj ko kupi dato dobro postaje potupno nov čovek. Na tome se zasnivaju mnoge reklame, nesigurnom čoveku se stvara osećaj da će postati uspešan i na taj način se motiviše dodatna kupovina što proizvodi čitav ciklus kupovine.

14

5. SLUTSKY JEDNAČINA

Svaka promena cene se može pretvoriti u dohodovni efekat i efekat supstitucije. Ako je roba srazmerno jeftinija, dakle potrošač će je zameniti za skuplju robu. Promena u kvantitetu tražnje od koje dolazi usled ekstra dohotka jest efekat promene cene.

EFEKAT DOHOTKA – pomera potrošača na višu ili nižu krivu indiferentnosti (budžet potrošača može kupiti više nego kao kada raste dohodak potrošača, sa odgovarajućim efektom u odnosu na kvantitet tražnje).

EFEKAT SUPSTITUCIJE – je zapravo promena cene koja menja izgled budžetskog ograničenja, ali ostavlja potrošača na istoj krivi indiferentnosti (potrošač se okreće prema dobru koje je skuplje).

Ukoliko je inferiorno dobro tada će dohodovni efekat da smanji efekat supstitucije.

SLUTSKY JEDNAČINA :CENOVNI EFEKAT = DOHODOVNI EFEKAT + EFEKAT SUPSTITUCIJE

6. PONUDAPonuđena količina nekog dobra je ona količina koju su prodavci u stanju i spremni da iznesu na tržište.Na ponudu utiču mnogi faktori, ali najvažniji je cena. Drugi faktori koji utiču na ponudu su :

1) Cene inputa – povećanjem cene inputa ponuda opada2) Tehnologija – naprednija i savremenija tehnologija dovodi do smanjenja troškova preduzeća pa se

povećava ponuda3) Očekivanja – očekivanje da će se cena povećati u budućnosti dovešće do toga da preduzeće trenutno

uskladišti proizvodnju i čeka momenat kada cena poraste4) Broj prodavaca – manje prodavaca znači manju ponudu na tržištu.

Ako raste cena nekog dobra, prodaja postaje profitabilnija pa je ponuđena količina velika.Osnovna zakonitost kod ponude je: Ukoliko je sve ostalno nepromenjeno, veće cene proizvode rast ponude, i obrnuto, niže cene proizvode pad ponude. Cena i ponuda su direktno srazmerne.

Kao i kod tražnje očekivanja proivođača igraju bitnu ulogu. Ni ponuda ni tražnja se ne manifestuju nezavisno od drugih pondua i tražnji. Subjekti na strani ponude uzimaju u obzir kontekst u kojem nude svoje proizvode. Uzima se u obzir broj konkurenata, kao i roba i cene po kojima oni nude tu robu.

Ako previoznik očekuje da će se povećati tražnja za specijalnim uslugama, tada će nastojati da intenzivira realizaciju usluga. Ako očekuje da će se u budućnosti povećati cena prevoza tada će u sadašnjosti smanjiti ponudu. Prevoznik uvek uzima u obzir npr. broj drugih prevoznika. Isto tako, on uzima u obzir cene drugih roba ili usluga. Ako prevoznik nudi usluge koja se upotpunjuje uslugom drugog prevoznika tada on vrši integraciju cene usluga prevoznika B u svoje kalkulacije.

Ravnotežna cena je reperna tačka za ekonomsku analizu (tačka koja se nalazi u preseku krive ponude i tražnje). Ona reprezentuje jednakost između ponude i traženih količina.

15

Postojeće cene se odmeravaju u odnosu na pojam ravnotežne cene. Ako su cene ispod ravnotežnog nivoa tada je tražnja veća od ponude. Posledica toga su nestašice i tendencija rasta cena kako bi dostigle ravnotežni nivo. U suprotnom slučaju (ako se cene više od ravnotežnog nivoa), tražnja je manja od ponude i tada se stvaraju viškovi i cene će opadati i težiti ravnoteži. Figura ravnoteže pokazuje samo odnos između cene i količine.

Ponuda i tražnja se manifestuju u konkrenim vremenskim okvirima i nose na sebi pečat prošlosti i budućnosti.

Tržišna ponuda je suma svih ponuda.

7. ELEMENTI TEORIJE KOMPETITIVNIH CENA

Za kompetitivne cene kažemo da čiste tržište što znači da efikasno alociraju postojeće robe. Kompetitivne cene usmeravaju proizvodnju na efikasan način. Cene predstavljaju informacije za potrošače.

Kometitivne cene se vezuju za takmičenje na tržištu u datoj industrijskoj grani. U idelanom slučaju kompetitvne cene deluju kao ''ne-lični'' mehanizam, jer ni pojedini prodavci ni pojedini kupci nemaju presudan uticaj na uobličavanje cena. Kupci i prodavci zajedno određuju nivo i dinamiku cena.

Idealno stanje pretpostavlja da nema ni viška ni nestašica na tržištu. Kompetitvne cene izjednačuju količine nuđene i kupljene količine od strane kupaca.

U idealnoj ravnoteži resursi neke industrijske grane ne daju veće prinose od resursa drugih industrijskih grana. To se zove fenomen izjednačavanja prinosa (cene su izjednačene sa graničnim troškovima).

Moramo uzeti u obzir i vremensku dimenziju. Vremenska dimenzija ima uticaja na mogućnosti alternativnog koršćenja nekog resursa. Ovde govorimo o vremenskom okviru u kojem se realizuje preusmerenje, pregupisanje nekog resursa. Na osnovu toga govorimo o dugoročnim i kratkoročnim cenama.

Krakim rokom nazivamo vremenski preiod u kojem se ne ostvaruju značajne promene u okviru date firme. Proizvodnja se u okviru kratkog roka može izmeniti samo na taj način da data firma realizuje proizvodnju na intenzivniji način. U okviru kratkog roka samo se varijabilni proizvodni faktori mogu alternativno koristiti (npr rad).

Dugi rok je vremenski okvir u kojem ekonomski subjekti mogu doneti bilo koju odluku podrazumevajući i napuštanje date industrijske grane. Ako je reč o dugom roku tada valja uzeti u obzir prinose svih resursa. Analiza se može izvesti samo ako se odvoji dugi i kratki rok.

Tražnja i ponuda su obrnuto srazmerne.

8. PRINCIPI OBRAZOVANJA CENAOptimalna cena je predmet čestih razmatranja u mikroekonomiji. Ako uzmemo u obzir očekivanja ekonomskih subjekata, tada ne možemo potvrditi da postoji opšta sklonost tržišta da bude u ravnoteži.

Iza figure ravnotežne cene stoji pretpostavka o racionalnosti ekonomskih subjekata koji samosvesno projektuju svoje interese i na savršen način podešavaju postojeća sredstva u odnosu na ciljeve. U mnogim situacijama ekonomski subjekti se ne ponašaju shodno obrascu racionalnosti.

16

Spomenućemo 3 principa obrazovanja cena:1. Obrazovanje cene na osnovu troškova – iza ove prakse stoji zamisao da dobro obavljena proizvodnja

zaslužuje adekvatan dohodak. Ovo je princip koji se najviše koristi u praksi. Ako firma nije u mogućnosti da utiče na obrazovanje cena, tada se ona mora prilagođavati postojećim cenama. Postavlja se pitanje koliki obim usluge firma mora predstaviti na tržištu da bi ostvarivala profit. U okviru obračunavanja troškova uzimamo u obzir fiksne i varijabilne troškove, obim proizvoda. Na osnovu toga određujemo tačku pokrivanja, za koju kažemo da se povezuje sa novoom proizvodnje i da se posredstvom nje cena izjednačava sa ukupnim trokovima.

2. Određivanje cene u odnosu na tražnju – zbog dinamičke dimenzije tražnje, ona se može razlikovati u zavisnosti od toga da li je proizvod tek uveden na tržište ili je već prisutan na tržištu. Uvođenje robe na tržište iziskuje najveću koncetraciju od strane proizvođača (da li će novi proizvod biti prihvaćen).a) Strategija prodora – odražava cenu koja se pojavljuje u situaciji uvođenja dobra ili usluge na tržište.

U cilju toga da proizvođač obezbedi ulaz na tržište moguće je projektovati niže cene, čak i ispod nivoa troškova. Firma koja to učini ima uobličena očekivanja u odnosu budućnost. Smanjuju se škartovi i troškovi; nivo cena može se korigovati ako firma zadobije lojalnost potrošača.Ova praksa može biti opasna je takva firma može biti optuživana od strane konkurencije zbog tzv. dampinških cena.

b) Strategija podrivanja odražava cene sa ciljem stvaranja ekstraprofita. Ciljaju se potrošači koji prihvataju visoku cenu u pogledu statusnih dobara, ili firma očekuje da će se inovacija proširiti na tržištu pa će je prihvatiti i druge firme, pa pokušava ostvariti u samom startu što veći obim profita.Ako je cena ujedno i informacija,tada je jasno da upravo visoke cene govore o visokom kvalitetu. Za obrazovanje cene važne su reakcije potrošača.

ELASTIČNOST I DOHODAK

Elastičnost: odnos između tražnje i cene definišemo koeficijentom elastičnosti.Koeficijent pokazuje odnose između promene cene i promene tražnje. E=0 – tražnja je neelastična u odnosu na cenuE≤1 – tražnja je blago elastična u odnosu na cenuE≥1 – tražnja je elastičnaOnovne namirnice su neelastične jer se uprkos povećanju cena potražnja neće smanjiti. Kod luksuznih roba će se povećanje cene u značajnoj meri raflektovati na tražnju.

Unakrsna elastičnost – koeficijent pokazuje kako promena cene jedne robe utiče na tražnju druge robe (komplementarne robe).

o Kod elastične tražnje povećavanje cena i smanjivanje kvantiteta tražnje ukupno gledavši smanjuje i dohodak (smanjivanje kvantiteta > povećanja cene)

o Kod neelastične tražnje ukupna dinamika povećava i ukupni dohodak (smanjivanje kvantiteta < povećanja cene)

o Ukupni dohodak ostaje isti (smanjivanje kvantiteta = povećanje cene)

17

3. Obrazovanje cena s obzirom na konkurente – subjekat ponude mora da računa i na druge ekonomske subjekte koji se javljaju na strani ponude. Posle sagledavanja dinamike cena firma donosi odluku da će pratiti strategiju drugih firmi, ili će sama obrazovati cene. Ako se firma A pojavi na tržištu tada će morati uzeti u obzir cene firmi B, C…koje su već na tržištu. Posle sagledavanja dinamike cena, firma A može olučiti da li će pratiti strategiju drugih firmi ili će kreirati svoju. Ako firma A ima visoku tržišnu participaciju, tada ona verovatno neće pratiti tuđe strategije. I firma sa malom stopom participacije može kreirati svoju strategiju cena tako što će razviti specijalan proizvod koji se razlikuje od osnovnog, ili da se orijentiše na specijalne segmente tržišta. Na tržišnu svakodnevnih usluga i ponude, postoje ograničene mogućnosti za diferencijaciju proizvoda.

4. Targetna stopa cene povraćaja – koriste je lideri na tržištu ili monopolisti. Firma nepresstano mora menjati cene u zavisnosti od tražnje.

5. „Skidanje sa kajmaka“ – je cenovna strategija kada se postavlja visoka cena, a posle se cena smanjuje. Cilj strategije je da se realizuje potrošački višak. Limiti strategije : moguća je samo kada se firma suočava sa neelastičnom krivom tražnje. Ukoliko je dugoročna tražnja elastična tržišna ravnoteža će se više postići pri promeni kvaliteta, nego pri promeni cena. Postoje i zakonska ograničenja. Strategija može da privuče konkurente. Može da se izgubi reputacija.

Cenovne tačke postoje za tražnju koja je visoka. Tražnja nije uvek linearna funkcija cene, nego više izgleda kao serija talasa. Razlozi za postojanje cenovnih tačaka:

1. Cenovna tačka supstitucije – pojavljuje se pri ceni robe koja ima bliske supstitute;- kada cena te robe raste iznad cene bliskog supstituta, obim tražnje se naglo smanjuje.

2. Cenovna tačka na osnovu običaja - Ljudi su naviknuti na plaćanje određene cene;- povećanje cene neke robe iznad ovog nivoa može prouzrokovati drastičan pad prodaje.

3. Perceptualna cenovna tačka – kada se cena poveća iznad 990 din, pada tražnja jer se cena od 1000 din uzima kao značajno veća cena.

IV KONCEPT TROŠKOVA, PONAŠANJE PROIZVOĐAČA

1. ELEMENTI TEORIJE TROŠKOVA

Opšti koncept minimalizacije troškova - osnovno pravilo je da se uzimaju u obzir svi troškovi. Stoga zadatak minimalizacije troškova zavisi od troškovne funkcije. Ona pokazuje minimalne troškove za dati output na osnovu datih cena. Promenljive koje igraju ulogu u donošenju odluke zovu se derivativne faktorske tražnje (pokazuju odnos između cena i outputa, odnosno pokazuju odnose između faktora proizvodnje).

Prinos i troškovna funkcija – postoji stanovita veza između prinosa i troškovne funkcije. U slučaju konstantnog prinosa polazimo od jedinične troškovne funkcije. U situaciji kada postoji konstantan prenos troškovna funkcija je linearna funkcija outputa.

18

U slučaju rastućeg prinosa trošak je opadajuća funkcija outputa, ali u manjoj linearnosti. To znači da firma recimo dva puta poveža inpute, ali output raste više nego dva puta. Ukoliko raspolažemo sa tehnologijom opadajućeg prinosa tada se troškovna funkcija srazmerno povećava.

Na osnovu navedenog napisaćemo funkciju prosećnih troškova:

Kod tehnologije kontinualnog prinosa su troškovi jediničnog output (izlaza) konstantni, bez obzira na nivo outputa. Ukoliko je tehnologija karakteristična po rastućem prinosu tada su prosečni troškovi po outputu opadajući, odnosno sa povećavanjem outputa tendencija prosečnih troškova je opadajuća.

Rastući prinos i odluke menadžmenta – menadžment mora doneti odluku u okvirima dileme uradi/kupi na taj način da sam firma mora realizovati datu delatnost.Moguće je da rastući prinosi povodom jedne funkcije nisu bili dovoljni da bi postojale specijalizovane firme ili da je realizovana količina isuviše mala da bi specijalizovani trgovac mogao da egzistira na osnovu toga. Moguće je da proizvodnja određenih roba ne dostiže nivo koji je dovoljan za specijalizovanu proizvodnju.U ovim situacijama menadžment mora doneti odluku u okvirima dileme uradi/kupi na taj način da sama firma mora realizovati datu delatnost.

Ako se industrijska grana proširuje, tada se otvaraju mogućnosti za datu delatnost. Tada će se firme odreći da praktikuju datu aktivnost i zadatak preuzima nova firma. Broj firmi koje vrše datu delatnost će se povećavati.

Ako se firme firme odriču date delatnosti tada se menjuju krive troškova firmi. Kriva troškova će sada biti niža u odnosu na originalnu krivu, a nivo kvantiteta proizvoda povodom kojeg smo konstatovali minimalne prosečne troškove biće niži.

Kako objasniti da neke firme ne odustaju od realizacije nekih delatnosti mada one opterećuju firmu sa velikim troškovima? Ako se data insustrijska grana povećava tada postoji mogućnost da firma i nadalje praktikuje delatnost, uprkos troškovima, moguće je da se deo date delatnosti realizuje o okviru te firme, a ostali delovi u drugim firmama.

Fiksni i kvazi-fiksni troškovi Fiksni troškovi se odnose na fiksne faktore, koji se moraju plaćati bez obzira na činjenicu da li firma vrši proizvodnju ili ne. U dugom roku ne postoje fiksni troškovi. Kvazi-fiksni troškovi su nezavisni od nivoa outputa, ali se javljaju kada je proizvodnja firme pozitivna. Varijabilni inputi variraju u zavisnosti od proizvedene količine, a fiksni inputi ne varijraju.

Fiksni troškovi su troškovi upotrebe fiksnih inputa, a varijabilni troškovi su troškovi upotrebe varijabilnih inputa. Npr. troškovi prevoza se ne povećavaju srazmerno sa pređenim putem.

Oportunitetni trošakResursi firme se mogu alternativno koristiti, tj. ekonomski subjekti uvek moraju donositi odluke i o odnosima različitih oblika korištenja resursa. Alternativne upotrebe postojećih sredstava određuje činjenica za koje je vreme moguće date resurse pregrupisati u drugim domenima i koliko troškova se može očekivati za pregrupisanje.

19

Svaka izabrana mogućnost istovremeno znači nerealizaciju druge mogućnosti. Svako korišćenje nekog dobra znači žrtvovanje drugog dobra. Oportunitetni trošak izražava opisanu situaciju. Povećanje proizvodnje nekog odbra uvek nameće oportunitetni trošak za ekonomskog subjekta.

Dugoročni i kratkoročni troškoviPod kratkim rokom podrazumevamo vremenski okvir u kojem firma operira sa fiksiranim proizvodnim faktorima. Kvantitet proizvodnje se može promeniti samo ako firma proizvodi intenzivnije. U okviru dugog roka faktori se menjaju, preduzetnik može doneti odluku da pređe u drugu industrijsku granu. Tako određujemo kratkoročnu i dugoročnu troškovnu funkciju.

Kratkoročna troškovna funkcija reprezentuje minimalne troškove pored kojih se dati nivo outputa može realizovati samo uz promene proizvodnih faktora. Minimalni troškovi kod dugoročne funkcije troškova pripadaju takvom nivou prinosa koji se može dobiti regulisanjem bilo kog faktora proizvodnje.

Minimalni troškovi jediničnog outputa u kratkom roku zavise od raspoložive količine faktora koji su fiksirani. Troškovi dugog roka se mogu menjati u zavisnosti od nivoa outputa uz date cene proizvodnih faktora.

Ukupni troškovi firme se mogu definisati kao suma varijabilnih i fiksnih troškova.

Granični troškovi ili marginalni troškovi su bitna kategorija za identifikaciju optimalnih dimenzija proizvodnje. Posmatramo promenu troškova u odnosu na dinamiku outputa. Graničnim troškovima može se utvrditi efikasnost promene pojedinih faktora proizvodnje.

Marginalni trošak ili GT= promena u ukupnim troškovima/promene u outputu

Ako je marginalni trošak ispod prosečnog tada računamo na pad prosečnih troškova. Kada su oni isti, prosečni trošak se ne menja, a kada je marginalni veći od prosečnog troška tada će se povećavati prosečni troškovi.

Kriva varijiavilnih prosečnih troškova na početku može imati nagib na dole, ali to nije nužno. Kriva će se usmeriti na gore ako firma raspolaže sa fiksnim faktorima proizvodnje.

Kriva prosečnih troškova na početku se smanjuje usled smanjujućih fiksnih troškova; posle toga dolazi do povećavanja u zavisnosti od činjenice da li se prosečni varijabilni troškovi povećavaju

U slučaju prve jedinice outputa granični troškovi i prosečni troškovi su identični Kriva graničnih troškova seče krivu prosečnih troškova i krivu prosečnih varijabilnih troškova u nijhovim

najnižim tačkama.Ako sumiramo sve proizvodne troškove za sve outpute tada dobijamo ukupne proizvodne troškove.

2. KRIVA PONUDE I TRAŽNJE FIRME

Ovde se radi o specifičnim uslovima (output je homogen proizvod, svaki input je sličnog kvaliteta, a grana u kojoj se pojavljuje ponuda ne predstvalja značajan udeo u ekonomiji). Proširenje ili smanjivanje grane utiče na cenu inputa.Ekonomski subjekti koji tek stupaju na tržište nalaze potrebnu količinu inputa. U toj situaciji dugoročna kriva firme je jedna horizontalna prava.. ako pada tražnja i cena pada.

20

U kratkom roku pojedine firme su izložene gubicima jer cene ne pokrivaju prosečne troškove. U dugom roku više firmi pada u stečaj i napušta granu. Ali ukoliko se smanjuje ponuda cena se opet povećava pa firme više neće napuštati datu granu. Krive ponude mnogih firmi nisu ravne linije, nego se npr. povećavaju na desno, a to se dešava granama u kojima novopridošli subjekti sa svojom tražnjom utiču na rast cena inputa, ili tamo gde se usled ograničenih inputa (zemljište) oni koji s kasnije došli moraju zadovoljiti slabijim kvalitetom, lokacijom…

3. TROŠKOVI U FIRMI I PROFIT

Predpostavimo da je profit totalni dohodak minus totalni troškovi. Tako možemo naći output pri kojem se može realizovati najveći profit. Predpostavimo da firma prodaje robu pri ceni P, a proizvodi se kvantitet q1. Pri tome marginalni trošak je niži nego cena – MC < P. Ukoliko se output povećava sa q1 prema q1+1, proizvodi se više jedinica, povećava sa dohodak za P, ali i marginalni trošak. Pošto je P veći od MC, dohodak se povećava više nego troškovi, pa profit raste.Treba da povećavamo output dok se ne realizuje P=MC. Moguće je da postoji i neki drugi optimum za firmu u odnosu na MC=P, ali moguće je da postoje dva kvantite za koje je MC=P. Firma će gledati da li je linija marginalnog troška ispod linije cene kod ta dva kvantiteta.

Ponašanje jedne firme utiče na drugu firmu. Ako sve firme samo malo povećavaju cenu, to će se odraziti na sve firme, a to se zove spoljna ekonomija koja se izražava u novcu, tj. radi se o situaciji da profit jedne firme zavisi ne samo od njenih inputa i outputa, nego i od inputa i outputa drugih firmi.

Ako postojeće firme u nekoj grani stvaraju pozitivan profit, a dolaze nove firme na tržište, raste ponuda, pada cena. Ako se stvara negativni profit, tada firme izlaze iz grane, smanjuju ponudu i povećavaju cenu. Ako raste output npr. autmobila, povećava se tražnja za čelikom, radnicima…kako raste cena inputa raste i prosečni trošak, a rezultat je kriva ponude koja raste.

V TEHNOLOGIJA1. INPUTI I OUTPUTI

Tehnologiju određujemo kao skup svih proizvodnih procesa. Inputi (ulazi) su faktori proizvodnje kao što su : zemlja, radna snaga, kapital i resursi. Kapitalna dobra su inputi koji se stvaraju u toku proizvodnje kao što su : mašine, kompjuteri. U ekonomskim analizama inputi i outputi se posmatraju kao tokovi.

I kod tehnologije razlikujemo kratki i dugi rok. U okviru kratkog roka pojedini inputi su fiksirani. U okviru dugog roka svaki input se može promeniti.

Pažnja se orijentiše na relacije između inputa i outputa. Postavlja se pitanje kakva kombinacija inputa je potrebna da se ostvari određeni nivo outputa. Skup kombinacija između inputa i outputa koji se može ostvariti pri datim tehmološkim uslovima zove se proizvodnim skupom.

21

Drugi bitan momenat je proizvodna funkcija – funkcija dobijena posredstvom graničnih tačaka. Njom se analizira maksimalni output koji se može ostvariti sa datom količinom outputa.Proizvodna funkcija pokazuje kako jedna firma pretvara inpute ( rad, sirovinu,itd) u outpute. Proizvodna funkcija se moće prikazati kao lista mogućih kombinacija inputa i može se prikazati za svaku kombinaciju nastali kvantitet outputa.

Kod tehnologije razlikujemo radno i kapitalno intenzivne tehnologije. Radno-intenzivna tehnologija je kombinacija sa velikom količinom rada i sa malo kapitala. Kapitalno-intenzivna tehnologija je obrnuto, kombinacja sa malom količinom rada i sa puno kapitala.

Ako uzimamo u obzir dva ili više inputa, tada se relacije proizvodnje prikazuju izokvantama. One predstvalju skup kombinacija inputa koji su neophodni da bi se ostvario određeni output. Izokvante se ne seku jer predstavljuju skup različitih kombinacija za dati nivo proizvodnje i one su konveksnog karaktera.

2. KONCEPT TEHNOLOGIJE I GRANIČNI PROIZVOD

Prva karakteristika tehnologije je njena monotonst. To znači da u slučaju ako se ne smanjuje količina inputa, tada se ne smanjuje i količina outputa.

Druga karakteristika je konveksnost, tj. ako se isti output može ostvariti i sa drugom kombinacijom inputa. Izokvante su konveksnog karaktera, time se dokazuje da su moguće supstitucije između kapitala i rada. Ovime dokazujemo da da su moguće supstitucije između rada i kapitala. Istu količinu outputa možemo realizovati na različite načine. Ukoliko sve više smanjuje udeo rada, moramo povećavati udeo kapitala.

Kada govorimo o graničnom proizvodu tada analiziramo uticaj povećvanja pojedinog outputa. Kategorija graničnog (marginalnog) proizvoda je relaciona kategorija, jer određuje odnos između dodatnog inputa i dodatnog outputa.Važan zakon u ekonomiji je zakon opadajućeg graničnog proivoda. On označava situaciju da uključivanje novog faktora proizvodnje smanjuje graničnu proizvodnost datog inputa. Npr. ako zapošljavamo prevelik broj radnika, tada će zapošljavanje svakog novog radnika smanjivati profit. Zakon važi samo ako su drugi inputi fiksirani.

3. PROIZVODNJA U KRATKOM ROKU I OBLICI TEHNOLOGIJE

Ako analiziramo mogućnost iskorištenja jedne proizvodne jedinice kratkom roku, tada se računa na dve tehničke mogućnosti: fiksna sredstva su deljiva ili nedeljiva.

Druga dimenzija ove situacije je da postoje proizvodne jedinice gde se veličina jedinice može prilagoditi varijabilnim proizvodnim faktorima i postoje one kod kojih to nije slučaj. Prve se mogu tehnološki uobličiti, a druge ne mogu. U prvom slučaju govori se o proizvodnim jedinicama koje se tehnološki mogu uobličiti, a u drugom slučaju reč je o proizvodnim jedinicama koje se tehnološki ne mogu uobličiti.

22

Razlikujemo 4 situacije:1 a) Proizvodna jedinica je deljiva i tehnološki se može potpuno menjati. To znači ako se povećavaju količine varijabilnih faktora, tada se njihova proizvodnost smanjuje.2 a) Kada proizvodnja prelazi optimum- povećavaju se varijabilni faktori, smanjuje se njihova granična proizvodnost, a povećava se granična proizvodnost fiksnih faktora.

1 b) Deljiva fiksna sredstva koja se ne mogu tehnološki menjati. Ako u nekoj PJ ima mnogo mašina, ali je za korišćenje svake mašine potrebna fiksna srazmera radne snage i sirovine.2 b) Proizvodnja ne prelazi optimum. Ukoliko PJ radi celim kapacitetom, proizvodnja stiže do maksimuma. Granična proizvodnost varijabilnih faktora bi bila ravna nuli.

1 c) Nedeljiva fiksna sredstva,mogu se tehnološki menjati, važi zakon opadajućeg prinosa.2 c) Isto kao i kod a)

1 d) Nedeljiva fiksna sredstva, ali se ne mogu tehnološki menjati (npr. topionica). Ako postoji samo jedan faktor proizvodnje, a tehnologija se ne može menjati, PJ može funkcionisati samo pri jednom nivou.2 d) Ukoliko se tehnologija ne može menjati, tada je granična proizvodnost varijablinih faktora nula. Ali ako je možemo menjati na izvestan način tada će granična vredost brže da pada, nego u slučaju c).

4. EKONOMIJA OBIMA

Ekonomija obima istražuje odnose između promene u inputu i promene u outputu.

Ako dva puta povećamo input, i output se poveća dva puta tada govorimo o konstantnom prinosu. U slučaju postojanja konstantnog prinosa ekonomski subjekat može povećati svoju delatnost i output će se srazmerno povećati.Izvori prinosa:

1) Tehnologija – količina outputa u količini vremena-produktivnost. Skup određenih sredstava koja su upregnuta u službi određenih ciljeva.

2) Nedeljive robe – Kad god možemo podeliti stvari a da pritom ne utičemo na kvalitet stvari govorimo o nedeljivim robama. Nedeljiva roba je roba koja se ne može podeliti a da se pritom ne menja kvalitet. Znanje je nedeljiva roba.

3) Određeni oblici znanja - Osnovni oblici znanja : 1) Znati šta (know what) – vezuje se za kapacitet objašnjavanja, može se modifikovati2) Znati kako (know how) – vezuje se za ponavljajuću praksu, ne može se modifikovati i predstaviti simbolima - prećutno znanje, implicitno znanje i learning by doing.

Razlika izmeću konstantnog prinosa i zakona opadajućeg graničnog proizvoda Kod konstantnog prinosa ekonomska analiza tematizuje povećavanje outputa u slučaju povećavanja svakog inputa proizvodnje, a ''zakon'' tematizuje povećanje samo jednog inputa, dok drugi ostaju isti. Konstantni prinos je opšte prihvaćen, pa se mnogo više diskutuje o povećanom prinosu.

Ekonomija obima ima uticaj na uspešnost firme jer omogućava uštede povećavanjem inputa proizvodnje.(Npr. kod naftovoda, ako povećamo prečnik za duplo, koristimo duplo više materijala, ali se kapacitet povećava 4 puta.. )

23

Granice povećanog prinosa : 1) Ekološke granice – iscrpljuju se određeni resursi2) Tehnološke granice3) Organizacione granice4) Socijalne granice – poboljšanje tehnologije povlači istiskivanje ljudi - nezaposlenost

Kategorija smanjenog prinosa nam govori da postoji greška u koncipiranju proizvodnje jer povećani input daje srazmerno manje outpute.

Ekonomija obima je pojava koja karakteriše i makroekonomske momente. Ona je rezultat povećane diferencijacije, novih postupaka i zbog toga ona obuhvata sve ekonomske grane. Iz toga proizilazi da je ekonomija obima izvor ekonomskog rasta. (Npr. u masovnoj proizvodnji, više se ne može opisati konveksnim skupovima proizvodnje)U udžbenicima se navodi da je ekonomija obima dimenzija proizvodne funkcije.Ekonomija obima ima svoje granice. (Npr. ako neprestano povećavamo prečnik naftovoda on će se urušiti od svoje sopstvene težine, pa prema tome u ekonomskim granama u kojima se očekuje funkcionisanje ekonomije obima mora se računati na granice ekonomije obima)

Dileme u pogledu objašnjavanja razloga povećanog prinosa Neki ekonomisti smatraju da u svim situacijama kada postoji povećani prinos postoji bar jedna nedeljiva roba. Radi se o situaciji, kada postoji minimum neke proizvodne delatnosti. Nedeljivim faktorima proizvodnje smatramo one inpute koji ne omogućavaju iskorištavanje ispod minimalnog nivoa. Drugi ekonomisti poriču da je nedeljivost uzrok fenomena povećanog prinosa. Oni tvrde da u slučaju ako bi jedini uzrok povećanog prinosa bila nedeljivost, tada uvek postoji neki optimalni nivo proizvodnje koji bi iscrpeo ekonomiju obima. Pri tome su važna dva argumenta:1. Postoji nelinearnost izmeću troškova i kapaciteta. Ovde je bitno da samo prostor omogućava tu vrstu nelinearnosti.2. Zadobijanje znanja na osnovu iskustva ili o učenju na osnovu iskustva. Ista delatnost se može uraditi brže, koristi se manja količina energije, odnosno smanjuju se troškovi zbog akumulacije iskustva. U situaciji kada postoji navedeni oblik učenja nastaje smanjivanje inputa rada u odnosu na jedinični output.

Prisutnost povećanog prinosa u različitim granamaEkonomija obima je značajna u železničkom transportu. Prema nekim ekonomistima, ekonomija obima je rezultat ekonomije gustoće. Prema drugima ekonomika gustoće nije rezultat samo ekonomskih, nego i nekih drugih faktora. U Kanadi postoji relativno nizak stepen gustoće bez visokih jediničnih troškova. Znači da su neki ne-ekonomski faktori isto tako prisutni u železnici.

Generalni značaj fenomena povećanog prinosaTehnologija se kreće slučajnim stazama i ima nepovratne posledice. Male početne razlike tehnološkom domenu proizvode razičite efekte. To znači da krajnji rezultat ne može pretkazati. Ekonomija je kao i sistemi u prirodi otvorenog karaktera, nelinearna i njene staze određuju početni uslovi. Neki ekonomisti tvrde da je haotična.

24

5. Oblici ne-cenovne efikasnosti, X-efikasnost ili tehn. efikasnost

Posoje tri oblika ne-cenovne efikasnosti: 1) dinamička; 2) tehnološka; 3) X-efiksanost

1. Dinamička - povezana je sa mogućnostima ekonomskih subjekata da podupiru ekonomski rast na način da razvijaju nove tehnologije koje smanjuju troškove, poboljšavaju kvalitet proizvoda ili usluge ili kreiraju novi proizvod.

2. Tehnološka - mogućnost ekonomskih subjekata da koriste najbolju moguću tehnologiju u datom trenutku i na osnovu toga da proizvode output pri nižim troškovima ili na višem nivou.

3. X-efikasnost - vezuje se za tretiranje interne efikasnosti ekonomskih subjekata. Do ovog pojama smo došli razmatrajući razloge tehničke neefikasnosti. Prema nekim objašnjenjima X-neefikasnost je rezultat nedovoljne motivacije radne snage. Drugi tvrde da je X-efikasnost jedna vrsta inputa. Ova analiza je danas proširena i na razmatranju odnosa menadžer-vlasnik, kao i na pitanja tržišne snage, tj. monopola.

VI ELEMENTI TEORIJE MONOPOLA

1. STRUKTURA TRŽIŠTA, MONOPOLI

Konkurencija je bitan momenat tržišne ekonomije. Logično je da slabi intenzitet konkurencije ukoliko jedna ili više firmi dominira tržištem. Konkurenciju i monopol odeđujemo s obzirom na strukturu tržišta. Slobodan ulazak na tržište je uslov konkurencije. Broj subjekata na strani ponude i tražnje mora biti dovoljno velik. Predviđa se i uslov da pojedini ekonomski subjekti ne utiču na cene. Naglašava se savršena raspoloživost informacija i homogenost proizvoda – označava konstelaciju da potrošaču nije bitan identitet firme koja realizuje ponudu.

Uslov savršene konkurencije je deljivost dobara ili usluga koje učestvuju u tržišnim razmenama.Ako ne postoji uslov deljivosti tada tržišna participacija neće biti ravnomerna i određeni ekonomski subjekti će zadobiti prekovremenu ekonomsku moć. Svaki akter u ovoj ekonomskoj igri utiče na nivo najamnine. To je upravo smisao uslova deljivosti. O nedeljivosti govorimo kada je nemoguče proizvoditi dato dobro ili uslugu u jednici partikularnog kvantiteta.

Efikasnost postoji ukoliko je resurs u jednakoj meri proizvodan u svakom domenu gde se iskorišćava.Maksimalnost se postiže ukoliko su zadovoljeni sledeći uslovi:

a) resursi se mogu nesmetano pregrupisati između različitih domenab) vlasnici resursa poznaju nivoe outputa.

Na osnovu navedenih uslova registrujemo teškoće i prepreke u odnosu na savršenu konkurenciju.

Postoje različiti propisi i zabrane koje ograničavaju pregrupisanje resursa u nekim ekonomskim domenima.Postoje teorijske orijentacije (teorija kontestabilnosti) koje smatraju da nije neophodno da postoji veliki broj aktera u konkurenciji. Prednosti koje prizilaze iz takmičenja moguće su i na osnovu pretnje potencijalnih ulaznika na tržište.

25

Potpunu i efektivnu konkurenciju možemo očekivati u retkim domenima. Na realnim tržištima se suočavamo sa različitim oblicima monipolskih struktura. Nijedan monopol ne uživa pozicije za sva vremena, postoje mnogobrojne situacije, kada firma koja je ranije raspolagala sa monopolskim pozicijama, gubi pozicije.

2. MONOPOL

Monopol predstavlja tržišno stanje u kojem se na strani ponude nalazi samo jedan prodavac koji je u mogućnosti da odlučujuće utiče na cenu, a na strani potražnje nalazi se mnoštvo kupaca bez mogućnosti izbora drugog dobavljača i uticaja na cenu. Celo tržište je domen monopoliste.

Karakteristika monopola je da vrši izbor nivoa cene i ouputa na osnovu čega može maksimizirati profit.Cena nije datost na tržištu kao u slučaju konkurencije, monopol svojim nastupom određuje nivo cene. Izbor cene od strane monopoliste ograničen je samo potrošačkom tražnjom.

U slučaju konkurentske firme ralunamo na situaciju da ona može sniziti cenuy i tako „zadobiti“ celo tržište. U slučaju monoipolista govoroimo o tome da je celo tržište zapravo njegov domen i ako on snižava cenu tada ovo snižavanje ima uticaja na prodate veličine. Za razliku od konkurentne firme monopolist ne prihvata cene kao datosti, nego ih sam određuje shodno svojim interesima – monopolist nije „price taker“, nego je+ „price maker“.Kriva tražnje je ovde negativno nagnuta. Ova situacija proizilazi iz toga da uprkos povećavanju cene monopolist ne mora izgubiti svoje kupce. Za monopol je karakteristično: margnialni prihod je manji od cene.

Pretopostavimo da monopolist ima cilj da povećava svoju prodaju za jednu dodatnu jedinicu (marginalni prihod). Tada monopolist mora smanjiti cenu svim mogučim kupcima. Svi potencijalni kupci će uživati efekte smanjivanja cene. Matematički dobijamo sledeću situaciju:

Dodatni prihod monopoliste=

jedinična cena koja se zaračunava svakom potencijalnom potrošaču–

prihodi koji se gube zbog smanjivanja cena kod svih prezhodnih jedinica

Prema tome, marginalni prihod je manji od cene.

Razlika između monopoliste i konkurentne firme: Kod potonje firme kriva tražnje reprezentuje beskonačnu elastičnost. Kod monopola maksimalnmi profit se može dobiti ukoliko je ɛ>1.

Monopolisti funkcionišu na ne-opitmalnom nivou outputa: to znači da monopolisti razvijaju proizvodnju na onom nivou na kojem bi potrošači plaćali više za dodatne investicije u odnosu na proizvedene troškove.

Višak profita zapravo pokazuje dodatnu sumu koju bi potrošači isplatili da bi dobili robu koja se plasira od strane monopolista. Razlika između dve cene predstavlja neto dobit monopoliste.

Ako smo došli do zaključka da monopolist proizvodi manje u odnosu na konkurentnu firmu, da može zaračunavati više cene i graničavati proizvodnju, tada moramo klasifikovati negativne efekte:

26

1. neefikasna raspodela postojećih resursa,2. negativne posledice u sferi distribucijev dohotka,3. problem X-efikasnosti,4. negativne tendencije u domenu inovativnosti.

Monopoli mogu sprečavati ulazak drugih firmi. Na osnovu naše analize izvlačimo zaključak da profit monopola može biti veći od oportunitetnog troška.

Monopoli preusmeravaju dohodak od potrošača ka vlasnicima monopola. Menadžment monopolističke firme u manjoj meri je izložen displini tržista. Monopol može oslabiti

intenzitet motivacije datih ekonomskih subjekata. Ako konkurencija deluje u pravcu uvođenja različitih inovacija, tada je ogično zaključiti da u slučaju

monopola slabi motivacija u pogledu uvođenja inovacija.

Pojam cenovne diskiminacije : O prvostepenoj ili savršenoj diskiminaciji govorimo ako monopolist prodaje različite svoje jedinice na

osnovu različitih cena i dotične cene se razlikuju od potrošača do potrošača. U tom slučaju monopolist prodaje jedinicu robe onom potrošaču koji je psreman da da najvišu cenu. Svaki višak pripada proizvođaču/monopolisti.

O drugostepenoj diskiminaciji ili nelinearnom stvaranju cena govorimo kada monopolista različite jedinice svoje robe prodaje na osnovu različitih cena, ali svi koji kupuju iste jedinice plačaju istu cenu. Ovo je diskiminacija na osnovu kvantiteta. Sa većim količinama obezbeđuje kvantitativno snižavanje cene.

Trećestepena diskiminacija postoji ukoliko monopolist prodaje jedinicu svoje robe na različitim cenama različitim ekonomskim subjektima, ali isti čovek dobija svaki količinu date jedinice na osnovu iste cene. (povlasite koje se u javnom prevozu daju starim ljudima, djacima...)

Cenovna diskiminacija postoji kada se realizuje prodaja iste robe (istog prodavca!) pri drugačijim cenama. Cilj cenovne diskiminacije je da se reallizuje potrošački višak. On postoji, jer su određeni kupci spremni da plate više od drugih. Cenovna diskiminacija vrši tranfer viška od potrošača do proizvođača.

Prirodni monopol nastaje ukoliko firma ne može bez značajnog finansijskog gubitka obezbediti efikasno stvaranje outputa. O prirodnom monopolu govorimo ukoliko su stalni troškovi visoki, agranični troškovi niski. Kod prirodnog monopola računamo na prednosti usled ekonomije obima i proizvodnja u dotilnoj granije povezana sa nižim prosečnim troškovima. Rešenje je da država stabilizuje određene uslove.

Ekonomija obima omogućava troškovne prednosti za određene firme. Bitni kriterijum koji se ovde uzima u obzir je minimalni efikasni obim za firme. Pod tim, podrazumeva se nivo outputa koji minimira prosečne trove s obzirom na veličinu tražnje. Monopoli nastaju ukoliko je minimalni efikasni obim veliki u odnosu na obim tržišta. Veličina tržišta i ekonomska politika mogu uticati na obim tržišta. Monopoli mogu nastati i na taj način da se različiti proizvođači dogovore i ograničavaju proizvodnju u cilju toga da se povečava profit. Ova situacija se zove kartelisanje.Monopoli nastaju i dinamikom tržišta. Firma A svojim inovativnim aktivnostima stvara tržište, ona je prvi „ulaznik“ na tržište što joj omogućava da ograničava ulazak drugih firmi.

27

3. MONOPOLISTIČKO TAKMIČENJE

Čist monopol predstavlja retke situacije u ekonomiji. To je situacija kada postoji jedan ekonomski subjekat na strani ponude, bez bliskih supstituta.Uslovi za čist monopol su:

potrebno je da ne postoje bliski supsitituti da postoji jedan proizvođač u određenoj grani da konkurentni ne mogu da opstanu

Konkurencija može proizaći iz situacije kada se pojavljuju supstituti. Odavde proizilazi da kada se definiđe jedna industrijska grana tada polazimo od toga da li je potrošačima omogućen pristup proizvodima firme koja proizvodi supstitute, odnosno industrijska rana je skup alternatnih mogućnosti za potrošače. Supstituti ne moraju biti istovetni, sličnost je dovoljna. (npr. Coca-Cola i Pepsi-Cola, ako jedna firma povećava cene svojih proizvoda, potrošači mogu da potraže drugu firmu.) Ocena potrošača u pogledu niova sličnosti je merodavna.

Zamenljivost je bitna dimenzija tržišta. Na osnovu analzie tražnje kažemo da u slučaju supsitutivnih proizvoda postoji unakrsna elastičnost koja pokazuje odnose između dva proizvoda, kakve promene će izazvati promena cene jednog proizvoda u prodatim količinama drugog proizvoda.

Pojam diferencijacije proizvoda. Supstituti ne moraju biti perfektni. Različitost predstavlja marketnišku prednost na tržištu. Opisana situacija se zove monopolistička konkurencija. Firme koje postoje u nastalom ekonomskom prostoru imaju monopolsku snagu, jer mogu nametati cene, ali učestvuju u konkurenciji zajedno sa drugim proizvođačima za potrošače. Za razliku od monopola ovde govorimo o slobodi ulaska i izlaska na tržište.U sklopu monopolističke konkurencije beležimo veći broj učesnika koji konkurišu. Postoji razlika između slobodne konkurencije i monopolističke konkurencije. Kod monopolističkog takmičenja je reč o heterogenim proizvodima koji se nude. Monopolistička konkurencija je najčešći oblik na tržištu. Zahteva veći napor u odnosu na moedeliranje slobodne konkurencije i čistog monopola. Ovde su neophodna znanja o specifičnim proizvodima i tehnolohije koja se koriste i neophodna su znanja o stretiškim odlukama firmi.

Kod monopolističke konkurencije polazi se od toga da postoji nivo outputa koji se može povezati sa prosečnim troškovima i da to predstavlja optimalni kapaicitet firme. Firma će u kontektsu monopolističke konkurencije i u okviru dugog roka da teži proizvodnji outputa, ali to će biti niži nivo u odnosu na onaj koji minimizira prosečne troškove. Shodno tome, jedinični troškovi će biti viši. Teorema se zove višak kapaciteta monopolistile konkurencije. Ako firma koja je u sklopu monopolističke konkurencije povećava svoj output tada će troškovi po outputu da se smanjju. Smanjivanje troškova po jednici outputa može smanjiti ukupne troškove proizvodnje datog outputa.*Kod monopolističke konkurencije postoji diferencijacija proizvoda i nude se heterogeni proizvodi.*

4. OLIGOPOLI

Ako postoji veliki broj aktera na tržištu, ali njihov broj nije toliko veliki da bi svaki akter predstavljao mali deo tržišta, tada govorimo o oligopolima. Drugačije rečeno: u slučaju oligopola postoji nekoliko firmi koje determinišu tokove na tržištu, ali su u mogućnosti da utiču na formiranje cena. Menadžeri oligopolističkih firmi se obaziru na cene koje postoje na tržitu. U kontekstu slobodne konkurencije konkuretnska firma je mali deo tržišta, shodno tome svojim odlukama ne utiče na tržište.

28

U oligopolima prepoznajemo mnoge današnje ekonomske subjekte na svetskoj ekonomskoj sceni, jer oligopolska struktura održava savremene tokove (ako učešće firme prevazilazi 40% tada se može reči da se radi o dominantnoj firmi). Analiza oligopola je bitna za ekonomiju saobraćaja, jer su mnoge saobraćajne firme oligopolističkog karaktera.Značajno je da oligopoli u konkurentskom nastupu na tržištu koriste retoričku moć reklame, kao i diferencijalne proizvode. Kod oligopola svaka firma mora uzeti u obrzir odluke svojih rivala. Oligopolistilka tržišta su upravo takva tržišta na kojima rivali spoznaju međusobnu zavisnost i donose odluke na osnovu te spoznaje. Strateške odluke menadžmenta su određene međuzavisnim odnosima između firmi. Bitna dimenzija je očekivanje jedne firme u odnosu na odluke druge firme. Identitet aktera je od bitnog značaja.

Cournot-ravnoteža: Ako postoje samo dve firme situacije oligopola pokazuje se kao duopol. Polazi se od toga da svaka firma uzima u obrzir odluke drugih firmi i na osnovu toga donosi odluku o maksimiziranju profita. Ako je dostignuta ova ravnoteža tada menadžemnta:

a) tretira nivo outputa druge firme kao datu,b) na osnovu toga maksimizira profit,c) očekivanja se ostvarjuju,d) optimalni output firme je upravo ona proizvodnja outputa koja se očekuje od strane druge firme.

Zašto je ovde reč o ravnoteži? Zato što u naznačenoj situaciji nijedna firma neće promeniti svoje mišljenje ako spoznaje odluku druge firme.

Kartelisanje – firme, na osnovu dogovaranja određuju maksimalni output i profit. „Neka“ vrsta ravnoteže između članova kartela postoji samo u situaciji ako je granični prihod svugde isti. Ravnoteža postoji ako su granični troškovi isti, u slučaju postojanja troškovne prednosti jedne firme nema ravnoteže. Međutim, treba naglasiti da postoji verovatnost da će članovi kartela kad-tad pokušati da izigraju kartelski sporazum. Na unutrašnjem planu država nastoji da zakonoskom regulativom i drugim uredbama ograniči kartelisanje. Ne treba zaboraviti da su mogućnosti država ograničene, nije moguć uticaj na tokove.

5. SPAJANJAO spajanju goorimo kada nastaje fuzicioniranje dve firme i kada se odgovarajući subjekti dogovore povodom toga da će nastati nova ekonomska jedinica. Posledica spajanaj je povećavanje koncentracije u ekonomiji i odgovarajućim posledicama u pogledu participacije na tržištu i moći koja se stiče participacijom. Osnovna motivaciona struktura spajanja je povećanje profita. Globalna konkurencija je bitna dimenzija (skoro i da ne postoji velika firma u SAD kod koje fuzija nije igala neku ulogu).

Samo oni proizvođači mogu ostati u takmičenju koji mogu sniziti cene, da razvijaju nove modele, ali i da „opkoljavaju“ tržište. To su upravu razlozi koji motivišu firme u različitim oblicima spajanja.

Razlikujemo tri vrste spajanja:1. Horizontalnom integracijom nazivamo spajanje dve firme koje su na istom nivou proizvodnog procesa.

U slučaju horizontalnog spajanja može se računati na ekonomiju oima koja predstavlja motivaciju za ekonomske subjekte.

2. Vertikalnom integracijom nazivamo spajanje firmi koje obuhvataju proizvodnju od osnovnih resursa do kranjeg proizvoda. Prvi tip vertikalne integracije obuhvata raniji proizvodni proces. Kod drugog tipa vertikalne integracije firma se proširuje sa narednom fazom u procesu proizvodnje.

3. Povodom konlomerata valja reći da se radi o spajanju nepovezanih delatnosti. Razlog spajanja se naznačuje u diversifikaciji rizika, svaranjem konlomerata se smanjje intezivnost rizika. Konglomerati mogu nastati na osnovu preuzimanja (takeover). Potonja pojava povezana je sa prisvajanjem jedne

29

firme od strane druge firme. Firma se može preuzeti na taj način da druga firma otkupi dovoljan broj akcija sa kojima dominira nad drugom firmom. Konglomerati mogu da budu fleksibilni u povezivanju sa spoljnim subjektima.

6. DRŽAVA I MONOPOL

Monopoli su predmet državnog nastupa. Neke usluge su predmet državne brige, jer je konkurencija u manjoj meri izražena. Prisutna je troškovna prednost određenih firmi (koje mogu da pokriju svoje troškove na nižem niovu cene nego druge firme), prisutna je ekonomija obima i ekonomija prostora. Ako je u ekonomiji saobraćaja prisutna ekonojima obima i ekonomija postora tada možemo zaključiti da nije poželjno da država pospešuje konkurenciju.Postojali su različiti pristupi koji su odražavali pomake u makroekonomskoj politici:

a) Pristalice savršene konkurencije u avio-prevozu su naglavašale da inputi omogućavaju slobodan ulaz na tržite i slobodan izlaz sa tržišta. Avio-prevoznici koriste javne prostore umesto da ih sami konstruišu. Naglašavano je da se u avio-prevozu vrši zakup nedostatnih inputa, što omogućava ulazak i izlazak u odnosu na tržište bez drastičnih promena u troškovnoj strukturi. Neregulisano tržište u avio prevozu može razviti takve rezultate koji su povezani sa savršenom konkurencijom.

b) Teorija kontestabilnosti za razliku od prethodne teorije, identifikuje ekonomiju obima na tržištu avio-prevoza. Ekonomija obima odražava nedelejivosti koji limitiraju broj firmi koje ulaze na tržište. Za razliku od prethodne teorije ova teorijska orijentacija ne traži da veliki broj firmi konkuriše u sklopu tržišnog takmičenja. Činjenica da samo mali broj firmi deluje na tržištu ne mora biti znak da na dotičnom tržiptu postoji velika tržišna moć.

c) Hipoteza teorije da potencijalni ulaznici zapravo proizvode pritisak na postojeće aktere na datom tržištu. Na kontestabilnom tržištu ulazak je slobodan, a izlazak predstavlja troškove. Potencijalni ulaznici odlučuju se za ulazak kada je profitabilnost veća od normalnog nivoa. Izlazak sa tržišta znači da nema „izgubljenih troškova“. Uslovi za funckionisanje teorije kontestabilnosti:

1. jednak pristup tehnologiji u pogledu razvijanja ekonomije obima,2. nema padajućih troškova, firme mogu da ulaze i izlaze bez značajnih troškova,3. održivost cena, postoji cena koja će važiti u slučaju ulaska najmanje jedne firme i koja

omogućuje profitabilnost.

Uzroci nastanka monopola su: 1. prava ograničenja2. patenti (intelektualna svojina, autorsko pravo)3. kontrola nad izuzetno retkim resursima

Deregulisano tržište pokazuje tendencije spajanja. Pored toga su prisutne tendencije koje svedoče o vertikalnoj i horizontalnoj integraciji u avio saobraćaju. Značajna dimenzija deregulisanog tržišta je i tzv. „hub and spoke system“. Spomenuti sistem koncetriše veliki broj avio operacija u jednoj ili nekoliko lokacija („težišnih tačaka“) i drugi gradovi se serviraju iz njih. Sistem obezbeđuje protekciju od novih ulaznika i ne malu tržišnu snagu. Naročito je izražena protekcija ako data firma kontroliše komunikacijski sistem u težišnoj tački. Pokušaj stvaranja novih tačaka od strane ulaznika pokazalo se neuspešnim.

Postoje nedeljivosti koje su povezane sa sistemom „težišnih tačaka“. Nedeljivost se vezuje i za postojanje javnih medija, štampe u kojima se poruke, reklame emituju. Ekonomija informacija dozvoljava avio-prevoznicima da ponude više od jedne usluge potrošačima – poželjno je da se nudi usluge za različite egmente tržišta (poslovne ljude, turiste).

30

Teorija kontestabilnosti je predskazivala da deregulacija može otvoriti vrata nastanku kontestabilnih momenata koje motivišu subjekte da efikasno proizvode usluge da zadovolje svoje potrošače.Kompleksna struktura – prisustvo ovih oblika troškova uslovljava značaj prakse stvaranja vertikalnih integracija i kompjuterizacije sistema rezervacije.Na dotičnom tržištu možemo računati i na ekonomiju prostora i na ekonomiju obima.Ekononomija obima referira o prednostima koje se zasnivaju na odnosu između veličine aviona i npr. broja letova. Ekonomija prostora govori o prednostima koje se zasnivaju npr. na broju gradova ili podrtržišta kojima se pružaju usluge istovremeno. Na tržištu postoji praksa tzv. grabežljivog stvaranja cena. Postupak je karakterističan po tome da određene firme smanjjuju cenen na nizak nivo da bi oslabile svoje konkurente.

Ramsejevo pravilo: Utvrđivanje cena u saobraćaju podleže regulaciji. Suočavamo se sa fenomenima koji sprečavaju da se primeni granični trošak. Moramo primetiti da se regulacija cena razlikuje s obzirom na različite vidove saobraćaja. Regulacija ima za cilj da zaštiti konkurenciju, ali i da zaštiti potrošače od previsokih cena. Regulacija cena se stara i o visini nivoa najniže i plafonirane cene.

Ramsejevo pravilo je predviđeno za utvrđivanje cena u granama u kojima se pojavljuje veliki broj proizvoda. Stvarna cena je uvek veća od graničnog troška. Više cene važe kao signal za potrošača da redukuju kupovinu dobara čija cena je veća od graničnog troška. Raspon između graničnog troška i stvarne cene je određen reakcijama potrošača. Ako potrošači negoduju zbog isuviše visoke cene tada je to znak da je cena previsoka. Ali pravilo je da se povećava cena iznad graničnog troška sve dok se ne ekoenomski subjekti ne suočavaju sa jakim reakcijama potrošača. To je situacija kada je elastičnost tražnje najniža, shodno tome, uproko rastu cene ne dolazi do poremećaja u tražnji.

Antitrustovska regulacija: radi se o tradiciji u SAD gde uprkos prisustvu individualističke ideologije postoji državni nastup spram monopola. Predstavlja skup nastupa u SAD koji imaju za cilj kontrolu tržišne moći. U ovkiru antitrustovske politike spominju se kao nepravilne poslovne delatnosti:

a) cenovna diskiminacijab) cenovnovno vođstvoc) isključiva distribucija.

Politika koja ima za cilj ograničavanje „nepravilnih poslovnih delatnosti“ zove se „nediskrecionalnom antitrustovskom politikom“. Antritrustovska politika je dokaz toga da mora da postoji i državna intervencija u cilju toga da se reprodukuje tržišna konkurencija.

7. DEREGULACIJA: EFEKTI I PITANJADeregulisana tržišta daleko su više kompleksna nego što je teorija kontestabilnosti pretpostavljala. Ova konstatacija ne negira da je deregulacija imala pozitivne efekte. Deregulisana tržiša više su kompetitivna nego ranije tržišne strukture.Ekonomisti koji analiziraju praksu regulacije iznose ocenu da direktna regulacija uništava uslove konkurencije. Direktna državna regulacija deformiše cenovnu konkurenciju i može pospešivati neefikasnu konkurenciju. Direktna državna regulacija detruira i uslove koji omogućavaju cenovnu elastičnost u odnosu na tražnju. Napuštanje direknte regulacije nie istoznačno sa prepuštanjem ekonomije stihijskim tokovima, štavipse, napuptanje direktne regulacije može značiti i druge oblike državnog angažmana. Državni angažman treba da uzme u obzir nesavršene elemente tržišta, ali ne i da sprečava neperfektnu konkurenciju.

31

Deregulacija stvara posledice koje su predmet diskusija. Predmet rasprave su sledeći momenti:1. oslabljenje kvaliteta usluga,2. intenzifikacija cenovne diskiminacije.

Cenovne diskriminacije su predstavljale jedan od prvih predmeta državne regulacije. Neki ekonomisti smatraju da cenovna diskriminacija odražava intenzifikaciju takmičenja u vidu cenovnih razlikovanja. Drugi naglašavaju da cenovne diskriminacije stvaraju nejedenakosti koej država mora korektovati.

Ni tržište ni država nisu perfektne institucije. Država nije automatski racionalna institucija koja raspolaže odgovorima na mnogobrojne izazove koji proizilaze iz ekonomskog života. Apsolutno definitivna ocena o regulacionoj i deregulacionoj praksi se ne može dati. Učinak državnog ansambla u domenu regulacije i deregulisanja se mora odmeravati u svakom posebnom slučaju. Mogu se odmeravati u okviru dugog roka, jer se efekti ispoljavaju upravu u okviru dugog roka.

VIII EKONOMSKE DIMEZIJE ORGANIZACIJE

1. KOMPLEKSNOST ORGANIZACIJE I RAZLIKA IZMEĐU TRŽIŠTA I ORGANIZACIJE

Organizacije su kompleksnog karaktera. Za jedan sistem kažemo da je kompleksnog karaktera kada se njegovi delovi međusobno odnose na brojne načine. Po nekim ekonomistima tehnologija i ekonomija funkcionišu kao kompleksni sistemi prilagođavanja na određene impulse.

Sistem je dinamička i uređena celina gde su pripadnici istovremeno akteri i primaoci različitih podsticaja. Prilagođavanje znači da akteri uče u kompleksnim sistemima shodno stečenom iskustvu. Svaki sistem ima mnogobrojne organizacijske nivoe. Grupa individualnih radnika može formirati jedan organizacjski nivo. Grupa ekonomskih firmi može načiniti jednu diviziju. Menadžer sagledava celinu različitih organizacijsih nivoa i dobija uvid u celinu organizacijskih domena, jer bez neophodnog uvida može doneti valjane odluke.U svakoj organizaciji postoje norme koji ma je određen život u organizaciji.

Norme predstavljaju određene vrednosti pomođu kojih menadžer/i razrešavaju konflikte između različitih delova. Teorija koja se bavi odnosom između delova i celine u organizaciji zove se teorija hijerarije i služi da se modeliraju situacije u organizacijama i da se modeliraju odluke menadžera. Proces odlučivanja je od značaja za organizaciju. Donošenje odluke posreduju informacije između vrednosti i sistemske metodologije. Menadžer/i, donose odluke na osnovu sinteze između vrednosti i sistemskog pristupa.

Osnovna namena teorije hijerhije i teorije vrednosti je da smanjuju kompleksnost.Bitno je da postoji povezanost između bazičnih vrednosti organizacije i pojedinca. Problemi nastaju kada su organizacijske vrednosti u suprotnosti sa individualnim vrednostima. Razlog tome može biti nedostatak komunikacije između različitih organizacionih nivoa.

Vrednosni obracsi se koncentrišu u organizacionoj kulturi. Uspesi Japana i radoznalost prema osobenostima korporativne kulture u Japanu, posebni, kolektivni obrasci u datoj zemlji koji su se uspešno sjedinili sa idividualističkim kriterijumima Zapada, opominju da kultura prestavlja određujući deo organizacijskih nivoa.

32

Pojam kulture: u najširem smislu ona je povezana sa poretkom značenja koji daje smisao ljudskim aktivnostima. U tom smislu ona prožima sve potojeće institucije, običaje i relacije između ljudi. Organizacije se razlikuju na osnovu kulturnog nastupa, odnosno na osnovu tumačenja kulturnih obrazaca. Organizacijska kultura uobličava identitet date organizacije, ona omogućava formiranje kolektivnih ciljeva kao i identifikaciju pripadnika organizacije sa kolektivnim ciljevima. Bez kolektivnih ciljeva organizacija ne bi imala orijenatciju.

Pojam samo-organizacije: U prirodnim naukama pojam je korišćen za označavanje situacije kada nastaju karakteristike sistema sa mnogobrojnim komponentama i kada te karakteristike održavaju na osnovu relacija jedinica dotičnog sistema. U neoklasičnoj tradiciji tržište je određeno kao samo-organizacija u kojoj se odvija perfektna koordinacija između ekonomskih aktivnosti.

Razlika između tržišta i organizacije: Tržište i organizacija se mogu identifikovati kao (ekonomske) institucije. Pod institucijama podrazumevamo sistem pravila koji određuju uslove odlučivanja datih subjekata. Razlikuju se oblici koordinacije na tržištu i u organizaciji. Na tržištima subjekti se određuju prema cenama, gde subjekti na stran ponude i tražnje prate svoje lične ciljeve nezavisno jedan od drugoga. Na tržištu na kojem bi vladali kriterijumi savršene konkurencije ne bi nastale ni organizacije jer bi bile nepotrebne. U organizacijama postoji hijerarhija. Hijerarhija svedoči o organizaciji kao o strukturi moći. Osnosi menadžera i pripadnika firme su karakteristični po ličnim relacijama. U hijerarhijskoj organizaciji radi se o kolektivno formiranim ciljevima.

U organizacijama se pojedinci odnose međusobno posredovanjem podele rada. Hijerarhijska struktura autoriteta koordinira funkcionalnu podelu rada. Menadžerov zadatak je da stvori relacije u kojim pripadnici firme mogu da se identifikuju sa kolektivnim ciljevima organizacije.

2. MODULARNOST I EKONOMIJA, MODULARNOST KAO PARADIGMA

Mnogi proizvodi danas više nisu serijski proizvodi. Krajnji proizvodi se sastoje iz kombinacija istih modula. Time se firme prilagođavaju kupcima, a ne odriču se ni principa masovne proizvodnje. Ranije je o modularnosti bilo reči samo u tehnološkim procesima, danas je to opšti ekonomski princip.

O modularnosti govorimo ako se jedan proces, usluga ili roizvod rastavljaju na delove, a elemnti se proizvode samostalno, i na kraju se sastavljaju u različitim kombinacijama. U tom smislu se proizvode samostalno, i na kraju sae sastavljaju u različitim kombinacijama. U tom smislu se može reći da je modularnost sistemski pristup.

Ekonomske prednosti modularnosti: raste broj mogućih konfiguracija inputa, što povećava fleksibilnosti sistema proizvodnje. Troškovi u odnosu na kompleksni proizvod ne zavise od veličine serija. Ekonomija obima se ne koristi za proces u celini, nego za pojedine module. Raznovrsnost modula najbitniji momenat snižavanja troškova.

Modularnost se mora isplanirati. Planiranje ima 3 pravila:1. arhitektura – određivanje modula koji će sačiniti sistem2. interface – površine povezivanja, određivanja načina kako elementi ''komuniciraju''3. standardi – mogućnost uklapanja elemenata u sistem (kompatibilnost)

33

Prednosti modularnosti na strani proizvođača:1. maksimalizovanje broja standardnih delova, kompatibilnih s svim verzijoma proizvoda2. firma paralelno može graditi proizvodne module i tako skratiti vreme proizvodnje3. podstrekava inovativnost (olakšava razdvajanje razvoja proizvoda i tehnološki razvoj)4. omogućava mutaciju, tj. sadržinsku promenu nekog proizvoda ili porodice proizvoda5. firma lakše može da odredi dijagnozu o problemima u proizvodnji

Modularnost može imati pozitivan uticaj na obrazovanje cena i na segmetaciju tržišta. Cene mogu da budu elastičnije i lakše se obrazuju posebni delovi tržišta koji su određeni po željama potrošačaPrednosti modularnosti na strani potrošača:1. omogućava se individualizacija proizvoda od strane potrošača2. postoji mogućnost dsaljeg razvoja proizvoda od strane potrošača3. ukoliko doće do kvara, nije nužno izmenit ceo priozvod nego samo određeni deo

Limiti modularnosti: firme koje nastoje da njihovi elementi budu kompatibilni, istovremeno se orijentišu ka tome da isti elementi ne budu kompatibilni sa istim elementima drugih firmi. Problem se javlja i kada se moduli sastave i ceo sistem ne radi. Fleksibilnost i modularnost nisu isto. Da bi modularnost bila fleksibilna, elementi se moraju brzo menjati. Ne razvija se svaki sistem u pravcu modularnosti. Postoje takvi sistemi koji se razvijaju u pravcu veće integrisanosti.Takmičenje u modularnoj okolini: intenzivira se takmičenje, ubrazava konkurencija.

3. MENADŽMENT U ORG. – MENADŽER KAO PREDUZETNIK I FORME VOĐENJA

U XIX veku je vlasnik istovremeno bio i kontrolor, upravljač, nadzornik i preduzetnik. Rane industrijske jedinice su predstavljale male fime i porodične poduhvate. Krajem XIX veka se razdvajaju funkcije upravljanja i funkcije svojine.

Kapitalist je i dalje subjekat svojine, ali nastaje figura menadžera koji realizuje upravljačku funkciju. Postoji tesna veza između menadžera i organizacije. Menadžment (razni menadžeri) je veoma bitan faktor u formiranju ciljeva organizacije i u primeni ciljeva organizacije.

Menadžment je proces planiranja, organizovanja, vođenja i kontrolisanja posla i svih članova organizacije kako bi se postigli definisani ciljevi. Menadžment je specijalnost koja se ondosi na pitanje vremena i međuljudskih odnosa.Menadžeri usmeravaju organizaciju ka ciljevima putem funkcija planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole. Od menadžerskog učinka zavisi da li će organizacija biti uspešna ili ne.Menadžerski učinak je mera koja pokazuje koliko je menadžer efikasan i efektivan u obavljanju svog posla.Planiranje je proces definisanja ciljeva i određivanja podesnog toka akcija kako bi se ciljevi realizovali.Organizovanje je proces angažovanja dvoje ili više ljudi koji rade na strukturisan način kako bi postigli definisane ciljeve.Vođenje je proces usmeravanja i uticanja na radom povezane aktivnosti radi realizacije ciljeva.Kontrola je proces kojim se proverava da li se stvarne aktivnosti podudaraju sa planiranim.

Menadžer da bi bio uspešan treba da poseduje sledeće veštine: veštinu upravljanja promenama, veštinu komuniciranja, veštinu upravljanja konfliktima, veštinu motivisanja i podsticanja timskog rada i veštinu donošenja odluka.

34

Za menadžera se vezuju i procesi planiranja, izbora kadrova, vođenje i organizovanje firme. Navedenim aktivnostima strateški cilj organizacije daje smisao. Kolektivni ciljevi organizacije se ne mogu primenjivati automatski. Menadžer mora pokazivati kreatine kompetencije u pogledu primenjivanja kolektivniih ciljeva.

Menadžer mora tumačiti ciljeve organizacije u posebnim okolnostima. Organizacija ne može da postoji bez imaginacije i koncepcije. On mora imati preduzetničku viziju koja izrasta u poslovni koncept. Koncepcija je preduzetnički input.

Ukoliko postoji imaginacija budućnosti od strane menadžera, kažemo da menadžer primenjuje budućnost u odnosu na sadašnjost.Kada menadžer pokušava projektovati budućnost tada polazi od intuicije, aziranja kao i od čitavog niza neracionalih momenata. Prema istraživanju ključ za predviđanje ekon. budućnosti je odvajanje od racionalnog mišeljnja. Menadžer kao preduzetnik mora ubediti široki krug subjekata da će poslediceodluke biti povoljne u budućnosti.Koncepcija se može realizovati samo posredstvom interne podele rada, koordinacijom između aktivnosti pripadnika firme. Njegov uspeh zavisi od toga u kojoj meri se pripadnici firme mogu prilagođavati koncepciji menadžera. Prihvatanje koncepcije mora promatrati kao proces socijalnog učenja. Činjenica „ne prihvatanja“ firme se ispoljava u izbegavanju obaveza. Na osnovu toga govori se o nnosti neprestenog monitoringa pripadnika firme. Aposlutni monitoring pripadnika firme pretpostavlja autoritativnu formu vođenja.

Participativni oblik vođenja: menadžer ima kraj sebe radnu grupu sa kojom sarađuje. Članovi grupe daju predloge, učestvuju u izradi projekata i razvijaju altenativna rešenja. Autorativni oblik vođenja je danas izložen oštrim kritikama. Smatra se da osnovni princip organizacije više nije kontrola već pokušaj da iz pripadnika firme izvučemo najveći učinak.

4. FORME VOĐENJA SA OSVRTOM NA JAPANSKU KORPORATIVNU KULTURU

Preduzetnička koncepcija menadžera se oformljuje u sklopu kulture date zemlje. Pošto korporativna kultura odražava opšte kulturne obrasce razlikujemo forme vođenja u Evropi, SAD i Japanu.

Evropska forma vođenja: označava je visok stepen apstrakcije, jer svak evropska zemlja ima soje tradicije u vođenju. Individualizam je značajan kao kulturna vrednost, ali se uvažavaju i socijalni aspekti.

Američka forma vođenja: individualizam je veoma izražen kao i specijalizacija u firmi. Također postoji i velika konkurencija zaposlenih za dobijanje povoljnih pozicija u firmi.

Japanska forma vođenja: često se tretira kao paternalistička zbog posebnog odnosa pripadnika prema organizaciji ili prema subjektima koji reprezentuju organizaciju. Kolektivni obrasci, posebna etika koja leži u organizaciji kompatibilna je sa visokom tehnologijom i automatizacijom, kao i naučnom organizacijom u upravljanju preduzećem.

Tzv. sistem radnih sastanaka omogućuje da pripadnici firme iznose svoje predloge bez obzira gde se nalaze na hijerarhijskoj lestici, i oni svedoče shvatanju pripadništva firmi u formi aktivnog učestovanja. Nekada je zaposlenost u japanskim firmama bila doživotna.

35

U Japanu svaka firma dobija ''glavnu banku'' koja nadgleda poslovanje firme. Ako firma zapadne u finansijsku krizu, banka preduzima različite akcije pomoći i spasavanja.

5. DVE ORIJENTACIJE U ANALIZI HIJERARHIJE U ORGANIZACIJI

U organizaciji se odvija hijerarhijska koordinacija. Hijerarhija pretpostavlja asimetriju između subjekata i autorite menadžera koji upravlja aktivnostima zaposlenih. Koordinaciju sprovodi menadžer.Postoje dva glavna pravca povodom hijerarhije:

1. Mehaničko ili mašinsko shvatanje. Pripadnici organizacije ponašaju se shodno ličnim interesima. Menadžmet funkcioniše u cilju da uređuje delatnosti pripadnike firme posredstvom kazni i nagrada. Teorija principal-agent se odnosi na odnose vlasnika i menadžera. Moguće je da postoji konflikt među njima. Vlasnik stvara skup različitih podsticaja za „agenta“ u cilju toga da on preduzme poželjne aktivnosti. Tako, vlasnik stvara različite, novlane i nenovlaane podsticaje za menadžera. Element „vođstva“ zauzima minornu ulogu u sklopu ovog shvatanja. Osnovni cilj menadžera je upravljanje nad „organizacionom mašinom“. Ako menadžer implementira pravi sistem podsticaja i kazni tada nije potreno posebno vođenje zato što će svaki pripadnik firme naći mogućnost za realizaciju ličnih interesa.

2. Raspoređivanje resursa u organizaciji je rezultat pojedničnih odluka menadžera. Osnovna funkcija menadžera je vođstvo i upravljanje. Menadžer podstiče pripadnike organizacije da kooperiraju, da inoviraju, da preuzimaju rizike (ako je potrebno). Funkcija menadžera je da stvara okvire u kojima se prevazilaze obrisi samo-interesa. Menadžer stvara relacije u firmi u kojima pripadnici osećaju angažovanost prema kolektivnim ciljevima. Menadžerova uloga se ne isprljuje manipulacijom ekonomskim ciljevima i formalnom strukturom nego menadžer je i vođa i inspirator u pogledu nastanka vrednosnih orbazaca u firmi. Kao i pristalice gore spomenute teorije i ovde se govori o tome da postoji napetost između pojedinialnih interesa pripadnika firme i grupne efikasnosti. Ova napetost se može nazvati „socijalnom dilemmom“ u firmi. Menadžerov angažman upućuje na regulisanje tih konflikata.

Hijerarhija se ne može uvek izraziti na osnovu veličine firme. Objašnjenje za datu hijerahijsku strukturu nalazi se u ekonomiji obima. Po toj tvrdnji obim implicira hijerhiju ali to nije tačno, jer postoje situacije kada veliki obim ne ide zajedno sa hijerarhijskom organizacijom. Ekonomija se može realizovati i posredstvom ugovornih odnosa bez hijerarhijskih relacija.

Npr. Galoob Toys je karakterističan po velikom obimu ali funkcioniše na osnovu ugovornih, tržišnih odnosa sa 115 zaposlenih koji sklapaju različite ugovore bez implementacije hijrarhije. Troškovi su niski, kvalitet je visok i postoje podsticajij za tehnološke inovacije.Tipičan primer tranformacije tržišnih odnosa u hijerarhijsku strukturu je nastanak vertikalne integracije (nastaje kada se sjedinjuju dve firme pri čemu je jedna firma subjekat ponude za drugu firmu).

Hijerhijska koordinacija koja se odvija u firmi omogućava prevazilaženje propusta tržišta. Postoji sličnost između proizvodnje javnih dobara i ''timskih dobara'' (situaciju u kojoj neko u firmi ulaže velike napore, ali korist prisvajaju i drugi).Proizvodnja javnih dobara zahteva nastup i angažman hijerarhijskog autoriteta (države), proizvodnja timskih dobara traži angažman hijerarhijskog autoriteta (menadžmenta).

36

„Socijalna dilema“ ili „socijalna klopka“ postoji u firmi i to je činjenica koja traži postojanje hijerarhijskog autoriteta.

Osnovni cilj menadžera je da uredi i da reguliše relacije na taj način da pripadnici firme manifestuju napore koji su neophodni za određeni nivo outputa.

6. FIRMA I TEORIJE O FIRMI

1. Firma u sklopu ugovorne tradicije, ili paradigma ugovora:a) Neoklasična teorija firme. Firma predstavlja spasavanje (otelovljenje) proizvodne funkcije. Osnovne

zakonitosti na tržištu se mogu preneti i na situaciju u firmi. Potrošači maksimiziraju korisnost, firma maksimizira profit. Pristalice ove teorije smatraju da postoji „timska proizvodna funkcija“ odražavajući činjenicu da se u firmi odvija timski rad. Menadžeri imaju pred sobom skup proizvodnih mogućnosti i donose odluke na osnovu prepoznatih mogućnosti u cilju maksimiziranja profita.Odnosi između pripadnika firme se regulišu posredstvom ugovora kao i na tržištu. Osnovni mehanizam kooordinacije u firmi je cenovni mehanizam, a ne hijerarhijski autoritet. Cenovni mehanizam je spoljašnjeg karaktera u odnosu na firmu jer se cenovni mehanizmi realizuju na tržištu.

Protiv ove teorije možemo primetiti da u firmama postoje oblici podsticaja koji se ne mogu objasniti samo oslanjanjem na objašnjenja koje nudi tradicionalna ekonomska teroija.

Npr. H. Ford je 1914. Godine povećao najamninu za jedan dan daleko iznad tržišne stope. Ford je postao poznat po uvođenju najamnine od 5$. Najamnina za dan je iznosila 2,34$. On je upravo menjao kvalifikovane radnike sa nekvalifikovanim radnicima koji rade na pokretnoj traci. Kao rezultat tog poteza polovina predviđenog profita organizacije odvojena je za novi plan, suma od 10 miliona $, Razlog preuzetog nastupa vidimo u želji da se pojačava autoritet Ford Motor Company u odnosu na radnike. Rezultat: produktivnost je povećana za 50% uprkos tome što je rad u Fordu bio krajnje dosadan. Plaćanje najmnine tog nivoa bi bilo neefikasno iz perspektive tržišnih mehanizama.

Firme plaćaju više od tržišno određene najamnine u cilju toga da obezbešuju lojalnost i produktivnost zaposlenih. Najamnina koja je viša od tržišne u naznačenom smislu zove efektivna najamnina.

Pripadnik firme ima motiv da ostane u firmi, jer bi u suprotnom morao da se odrekne efektivne najamnine. Ekonomisti smatraju da u firmi postoje odnosi koji se mogu opisati kao „razmena poklona“. Pripadnici firme daju poklone u smislu ulaganja posebnih napora. Za uzvrat zaposleni dobijaju najamninu koja je viša od tržišne, određeni stepen autonommije i fleksibilno primenjivanje pravila.

Novije ekonomske teorije predviđaju različite situacije kada se menadžer ne može orijentisati na maksimizaciju prfita. Jednu tipičnu situaciju vidimo kada se menadžer suočava sa interesima akcionara njegove firme.

Akcionari posredstvom akcija učestvuju u strukturi odlučivanja. Ako je akcionar potrošač firme da li je njemu u interesu da firma pokaže tržišnu moć i da recimo povisuje nabavnu cenu? U datoj situaciji nije logično da će akcionar tražiti od menadžera da makimizira profit.

b) Firma se objašnjava na osnovu transakcionih troškova. Ova teorija je danas postala dominantna. Ugovorni odnosi su određujuči i na tržištu i u firmi. Postoje razlike između institucije tržišta i institucija

37

firme. Sklapanje ugovora povlači za sobom određene troškove kao što su to troškovi u pogledu traženja informacije o poslovnom partneru. Postoje ex ante i ex post troškovi.

Ex ante troškovi su troškovi koji postoje pre transakcije. Ex post tropkovi postoje posle zaključenja ugovora.

Nije maksimalna profitna stopa apsolutni orijentir za ekonomske aktere, nego „prihvatljivi profit“ iz perspektive njihovih aspiracija.. Ekonomski subjekti su ograničeno racionalni, ugovori nikad ne mogu u potpunosti da predvide sve relevantne uslove i sve moguće posledice. Svaki enkonomski subjekat se ponaša shodno razumevanju sopstvenih interesa.Firma je institucija kao što je i tržište zasnovano na institucijama, jer se razmena dobara odvija u oređenom kontekstu.

2. Firma kao skup aktivnosti i kapaciteta, ili paradigma kompetencije.Predstavnici ovog tumačenja smatraju da za firmu nije karakteristično da stvara proizvode i da prodaje proizvode. Firma preduzima određene aktivnosti čiji cilj je da prepoznaju buduće želje i aspiracije potrošača. Firma podrazumeva aktivnosti u domenu istraživanja, razvoja zatim firma otelovljuje koordinaciju između procesa fizičke transformacija neke robe i marketinga istih dobara.

Naznačene aktivnosti realizuju se na osnovu odgovarajućih kapaciteta. Pod kapacitetom podrazumevamo odgovarajuće oblike znanja, određene forme iskustva i odgovarajuće vidove kompentencije. Firma je akumulator produktivnog znnja. Zanje se ne vezuje samo za pojedinca, postoje i grupni, kolektivni oblici znanja. Kapaciteti firme su aktive date firme. (aktive takodje predstavljaju i imovinu nekog vlasnika ili deo imovine)

Predstavnici paradigme kompetencije smatraju da je skup komptencija sličnog karaktera kao navedene aktive, jer kompetencije u navedenom smislu pripadaju datoj firmi kao što aktive pripadaju nekom vlasniku.Kapaciteti jedne firme nastaju na osnovu implementacije tehnologije kao što je elektronika.Aktivnosti koje zahtevaju iste kapacitete definišemo kao slične aktivnosti. Aktivnosti koje predstavljaju različite faze u proizvodnji i koje moraju koordinasati zovu se koomplementarne aktivnosti.

Za razliku od neoklasične teorije predstavnici ove orijentacije smatraju da je ljudska racionalnost nesavršena. Ljudski kapaciteti su u pogledu sagledavanja alternativa, procesiranja ifnformacija limitirani. U tome ova orijentacija ima sličnosti sa transakcionom teorijom firme.

Ona smatra da neoklasična teorija firme ne uzima u obzir da u firmi postoje odnosi koji nisu predmet razmene, samim tim, ne mogu se tematizovati ni u okvirima ugovora. Određene menadžerske i druge kompetencije se ne mogu retvoriti u tržišne kategorije, jer se vezuju za učestvovanje u firmi. Neoklasična teorija ne uzima u obzir procese učenja u firmi, ne uvažava izuzetan značaj tehnologije.

Tehnologija i učenje u firmi se mogu razumeti samo kao dinamički odnosi. Firma je socio-ekonomska organizacija koja se ne može opisati samo tehničkim limitima. Ovaj pravac kritikuje neoklasične ekonomiste, jer je u toj teoriji firma pasivni primalac signala tržišta. Frima nije pasivna organizaciona jedinica nego aktivni subjekat koji uobličava ekonomske tokove. Iza razlike između neoklasične teorije i paradigme kompetencije leži dublja razlika. Za neoklasičnu teoriju osnovni ekonomski problem je raspoređivanje retkih resursa između alternativnih mogućnosti. Efikasnost i optimalanost određuje se na osnovu maksimizacije korisnosti. Za

38

paradigmu kompetencije osnovni ekonomski problem nije raspoređivanje osnovnih resursa, nego stvaranje novih vrednosti.

7. JEDAN TPIČNI KONFLIKT U ORGANIZACIJI, PLEMENSKI KONFLIKT I POZICIJA MENADŽERA U SKLOPU ORGANIZACIJE

„Tribalizam“ koji označava plemenski konflikt je sukobljavanje između različitih delova organizacije. Pri tome, delovi imaju različite ciljeve. Konflikt proizvodi mnogobrojne negativne posledice. Nastaje nestabinost u firmi. Uprkos uloženih napora nema produktivnosti. Slabi autoritet subjekata odlučivanja.

Primer: plemenski konflikt u Fordu. Kada je H. Ford mlađi preuzeo Ford Motor Company smatrao je da je neophodno da zaposli mlade stručnjake. Ambicije mladih stručnjaka koji su predvodili delove firme vremenom su se pokazale opasnom za firmu. Potpredsednik Forda želeo je kreirati politiku decentralizovanih divizija slično General Motors-u. U cilju toga stvorio je poluautonomnu Ford Division koji je vodio Levvis Crusoe. Za tri meseca potpredsednika Crusoe je stekao povoljnu poziciju. Naglapavao je da je njegova divizija autnomna kao „posebna firma“ i ta argumentacija je ubedila i isamog Forda koji je bio impresioniran Crusoe-om. Potpredsednik je sklopio savez sa McNamarom koji je bio ekspert za finansijski menadžement i različite oblike kontrolne tehnike. Nastalo je jedno „pleme“ koje je za polazišnu tačku imalo pretpostavku da su niski troškovi najbitiniji za kreiranje visokog nivoa profita. Minimizacija troškova – za njih je to predstavljalo vodeće načelo. Sa druge strane postojalo je „pleme“ koje je predvodio Crusoe: to je bilo „pleme“ starih proizvođača automobila, inženjera kji su učinili automobilsku industriju slavnom. Oni su smatrali da je razvijanje tehnologije najbitnija dimenzija koja se mora afirmisati u firmi Ford. Umesto minimizacije troškova – tehnološki pomaci i poboljšavanje tehnoloških standarda, to su bili vodeći kriterijumi.Kako se ponašao Ford? Sa jedne strane delegirao je široku autonomiju za predstavnika finansijske sfere. Tačnije, prvo „pleme“ je raspolagalo širokim autoritetom u finansjskoj sferi. Sa druge strane, Ford je delegirao široki autoritet i drugom „plemenu“ u operacionalnoj sferi. Ova solomonska odluka stvarala je probleme jer su se delegirani autoriteti sukobljavali. Primer takvog konflikta: drugo „pleme“ je najavilo želju da se takmiči sa sportskim automobilima General Motors-a sa novim tipom automobila (Thundrebird). Prvo „pleme“ je smatralo da novi tip automobila neće otvoriti vrata visokom nivou profita. Čas je jedno, čas drugo „pleme“ dobijalo bitku. Nikad nije bilo izvesno da će opcija koja je pobedila zaista i najoptimalnija za firmu.Sličan primer je postojao i kod Milton.Inc. koji je imao više autnomnih grupa (npr. grupa koja se bavila poluprovodnicima). Uprkos tome što međuzavisnost između grupa nije bila velika konflikti su bili učestali. Koje zaključke možemo izvesti? Ako u hijerarhijskoj strukturi postoji više nego jedan deo koji može određivati ciljeve i tokove u organizaciji tada se može očekivati konflikt i nestabilnost u organizaciji. Ni hijerahija nije „magična“ formula za razrešavanje konflikata. Menadžer firme mora da kreira takve šeme simulacije kojima se obezbeđuje delegiranje autoriteta bez tog delegiranja dolazi do nestabilnosti u firmi. Osnovni zadatak menadžera je da otkrije mogućnosti u firmi i insipiriše druge subjekte.

8. OBLICI FIRME

1. Firma sa inokosnim vlasnikomRadi se o poslovima koje može realizovati pojedinac koji snosi punu ekonsku i pravnu odgovornost za izvršene poslove. U slučaju nepovoljnih ekonomskih tokova (bankrota), on je dužan da izmiri svoje obaveze čak i svojom ličnom imovinom. To znači veliki rizik, život firme se u potpunosti vezuje za njega, smrću vlasnika nestaje i sama firma. Pojedinac donosi sam svoje ekonomske odluke, što znači da on drži pod potpunom kontrolom domen svojih aktivnosti.

39

2. Partnerstvo (ortakluk) U partnerstvu se srećemo sa većim kapitalom. Subjekti koji se udružuju postaju suvlasnici (npr. udružuju se specijalisti u nekoj oblasti). Kod partnerstva postoji neograničena odgovornost, jer su ortaci dužni da snose punu ogovornost za preduzete radnje. Firma se i kod partnerstva vezuje za ličnost subjekata koji snose velike rizike. Postoji poseban oblik parnerstva a to je partnerstvo sa ograničenom odgovornošću. Najčešće postoji jedan glavni partner koji smosi punu odgovrnost, drugi partneri ne snosi punu odovronost, ali se ovako komplikuju odnosi.

3. KorporacijeTo je pravno lice koje mora posedovati cetifikat o postojanju koji izadje nadležni sud. Na profit korporacije pre isplaćivanja delova suvlasnika plaća se porez. Vlasnici snose odgovornost samo do iznosa unetog kapitala. U slučaju negativnih tendencija sa korporacijom pojednci nisuv dužni da odgovaraju celokupnom imovinom. Pošto nema velikog rizika lagano se može stvoriti velika suma kapitala. Za ulaganje kapitala se dobija akcija (hartija od vrednosti kao predmet kupoprodaje). Time on dobija dividendu. Pojedinac može kupovati i prodavati akcije. Akcionar sa većim brojem akcija ima veću moć. Napuštanje neke korporacije od strane pojedinca ne znači gašenje iste.Poseban oblik koorporacije je tzv. S korporacija u SAD (limitira se broj akcionara, limitira se prihod koji pristiže iz inostranstva, postoji ograničena odgovornost, akcionari se oporezuju kao partneri).

4. Zajednička ulaganja Uglavnom su to kratkoročni projekti. Kada se projekat realizuje, okončavaju se zajednička ulaganja. U zavisnosti od dogovora učesnici učestvuju sa određenim iznosima i snose određenu odgovornost.

5. Kooperative su male firme gde se udružuju ekonomski subjekti u cilju efikasnijeg ostvarivanja interesa na tržištu i u cilju veće proizvodne snage. (npr. Poljoprivredne zadruge)

9. MENADŽER KAO KREATOR OČEKIVANJA U FIRMI: SOCI. DILEMA U FIRMI

Uspeh menadžera zavisi od toga u kolikoj meri je u stanju da bude ubedljiv u odnosu na pripadnike firme. Istraživanja pokazuju da je samo onaj sistem stimulacije uspešan iza kojeg stoje norme unutar firme koje ograničavaju i samog menadžera, jer i on može slediti svoje interese. Menadžer ne raspolaže uvek sa najboljim rešenjima i da je on izložen neizesnostima u samoj firmi (organizacijske neizvesnosti).

Pripadnici firme imaju svoje interese. Ova činjenica onemogućava da se organizaija posmatra kao mašina bez greške. Nije dovoljno da menadžer kreira kratkoročne ekonomske stimulacije u firmi. On mora da motiviše pripadnike firme da kooperiraju.Korporativna kultura je, zasigurno bitan momenat koji postiče kooperaciju u firmi. Korporativna kultura je karakteristična po tome što daje identitet firmi. Postoji korporativna kultura koja pojačava međusobna očekivanja. Menadžment je redukovao hijrerhiju, a to je onemoguđilo menadžerima da rše neposrednu kontrolu, stoga moramo delegiati autoritet na timove.Postoji i nekooperativna korporativna kultura u kojima se ne pojačava međusobno očekivanje. Određeni pojedinac se može različito ponašati u različitim organizacijama-firmama jer su različita očekivanja u tim firmama.

Umesto hijrerahijskog autoriteta grupne i neformalne norme određuju način ponašanja pojedinaca. Podsticanje koopreacije je cnetralan uloga menadžmenta.

40

U organizaciji postoji problem sukba kratkoročnih i dugoročnih interesa. Moguće je da će menadžer dati prednost kratkoročnim poduhvatima na uštrb dugoročnih projekata, jer se motiviše kratkoročnim visokim profitom.

Pripadnik firme uči posredstvom interaktivnog odnosa sa okolinom. Učestvovanje u radnom timu može omogućiti oblike učenja koji se odvija nefomalnim komunikacionim kanalima. U informalnim oblicima komunikacije kultiviraju se vrednosni obrasci korporativne kulture i razvijaju se imlicitne oblike znanja.Komunikacjom menadžer može da stvori sliku o sebi kao o puouzdanom, angažovanom pripadniku firme koji preferira kolektivne interese spram svojih nteresa. Komunikacija može omogućiti poverenje u menadžera.(Važno je stvaranje poverenja između vlasnika i zaposlenih – pripadnika firme u najvišim telima i produktivnosti date firme, stvaranje autnomnih radnih timova, menadžeru predat deo akive firme, investiranje u „ljudski kapital“, posebni oblici stimulacije...)

U firmi postoje eksterni efekti, informacijski problemi i timska međuzavisnost. (Da bi menadžer našao rešenje za problem koordinacije u firmi potrebno je da „ulaže“ sopstvene kapacitete i da neprestano donosi odluke koje su određene neizvesnostima.)

10. KONTROLA MENADŽERA: MOGUĆNOSTI I LIMITI

U firmi i menadžer može ispoljavati samo-interes koji se sukobljava sa kolektinim interesima same firme. Ako menadžer ne maksimizira profit firme tada firma može biti preuzeta od strane druge firme što predstavlja neizvesnost i za menadžera. Troškovi vlasnika ili akcionara su neizbežni. Troškovi su gubici zbog sprečavanja oportunizma menadžera. Hijerarhijski režim je efektivan ukoliko minimizira date gubitke.Menadžer sledi jedan cilj, a to je maksimizacija profita.

Spoljni pritisci, kompetitivni menadžeri koji bi uskočili na mesto akutelnog menadžera osiguravaju da menadžer ne realizuje svoj osnobni interes, nego kolelktivne interese firme.Tržište je važan faktor kontrolisanja menadžera, odnosno tržište kao spoljna sila predstalja mehanizam pritiska za ijerarijsku strukturu firme.

Istraživanje pokazuje da postoje konflikti između akcionara i menadžera u pogledu isplaćivanja profita. Menadžeri pokazuju sklonost da razvijaju firmu na način koji premašuje optimalne mere. Rast obima firme otvara vrata intenzifikaciji moći menadžera i povećava se istovremeno i obim resursa pod njihovom kontrolom.

Akcionari mogu zaustaviti menadžera, ali oni često ne mogu doći do sporazuma jer se sukobljavaju njihovi lični interesi. (Postoje slepi putnici i između akcionara kada je potrebno realzovati kontrolu menadžera.)

Beleže se i situacije kada menadžer sklapa sporazum sa najvećim akcionarima u cilju da se limitira njihovo raspolaganje sa svojinom u vidu specijslnog tretmana. Postoji fenomen „greenmail“ koji izveštava o tome da menadžeri koriste novac firme da potpčaćuju eventualne „napadače“ koji bi mogli da preuzmu firmu.Postoji mogućnost da akcionari prodaju svoje akcije, tada cena akcije pada što otvara mogućnost menadžerima ili menadžerskim timovima da kupe te akcije i na taj način postanu pravi gospodari firme.Postoji i mogućnost da firma bude preuzeta od strane druge firme, što je nesavršeno i ponekad i neuspešno sredstvo kontrole menadžera.

41

U poslovnoj sferi se sumnja da plate menadžera nisu adekvatne, što znači da ih tržište ne nagrađuje na odgovarajući način. To su situacije kada menadžeridobijaju visoku kompenzaciju uprkos slabim ili slabijim uspesima firme. Menadžeri su uvek nesavršeni predstvanici akcionara. Korporacija je kontekst gde se sučeljavaju mnogobrojni subjekti koji imaju osobne interese, stoga, svako rešenje je opterećeno neizvesnostima.

IX ZNAČAJ TRANSAKCIJA TROŠKOVA U EKONOMIJI

1. TRANSAKCIONI TROŠKOVI : OPŠTI ELEMENTI

Teorija transakcionih troškova je određujuća u domenu upravljanja industrijskim/post-industrijskim organizacijama. Tržišna razmena se odvija uz određene troškove. U SAD se smatra da oni iznose oko 40% BDP. Problem eksternalne ekon. je povezan sa spoljnim pozitivnim i negativnim efektima kojima su izloženi subjekti u okolini subjekta A.Primer: Železnica može naneti štetu farmeru usled varničenja. Železnica će se odlučiti za isplatu nadoknade ona je manja od neto prihoda koji se ostvaraju pri sadašnjem obimu. Druga sitacije nastaje kada železnica nije prinuđena da plati nadoknadu. Tada će farmer nastojati da ubedi železnicu da smanji broj obim dleatnosti. Farmer će nadoknaditi gubitak železnici usled samnjene delatnosti. Tada će on po teoriji transkacionih troškova pokušati da kupi određeni deo prava železnice. Svaki eksterni efekat se može „internalizovati“ dogovorom ukoliko su prava svojine dobro definisana i ukoliko transakcije ne predstavljaju troškove.

Situacije u kojima postoje transakcioni troškovi (nabavljanje informacija u pogledu uslova ugovora, spoljni efekti koji će nastati realizacijom ugovara, prinuđivanje partnera da realizuje obaveze koje je primio u ugovoru...)

2. TRANSAKCIONI TROŠKOVI KAO OBJAŠNJENJE ZA NASTANAK FIRMECoase je svojevremeno transakcione troškove opisao kao „marketinške troškove“ koji su objedinjavali troškove pronalaženja relativnih cena i troškove zaključivanja posebnih, odvojenih ugovora u pogledu tržišne razmene.

Firma se pojavljuje kao rešenje problema u okružju troškovnih momenata. Teorija transakcionih troškova razvija analizu koja upoređuje tržišnu i organizacionu koordinaciju.Pored troškova traženja i zaključivanja ugovora javljaju se i troškovi povodom informacija, upravljanja i realizacije ugovornih obaveza. Svaka ugovorna relacija se može kreirati kao kombinacija elemenata tehnologije, cene i upraljačke strukture u kojoj je ugovorni odnos užlebljen.

Uvažavanje transakcionih troškova predstavlja značajan element odluke menadžementa u sklopu klasične alternative uradi/kupi. U slučaju da nema transakcionih troškova tada tržišna razmena ostaje važeća sve dok su troškovi realizacije ugovornih relacija mali ili su u mogućnosti hijerarhijskog upravljanja opterećene različitim problemima.

Strukture upravljanja, dimenzije menadžemnta se pojavljuju u svetlu ekonomisanja sa transakcionim troškovima.

42

Firma je sklop, ekplicitnih i imšlicitnih aktivnosti i znanja koij se mogu ispoljiti samo u sklopu upravljenih procesa.

Firma se ne sastoji samo u „vidljivim“ formama organizacije, kao unutrašnji deo pojavljuje se i „neformalna“, „nevidljiva organizacija“ koaj se svara u toku kooperativne adaptacije između pripadnika firme.

Firma je upravljačka struktura koja ukazuje na kapacitete u cilju realizacije funkcije organizovanja i funkcije tehnologije.

Kada se transakcije sistematično pojavljuju umnožavaju se i slučajnosti i nepredviđene situacije (oportunizam) koje se ne mogu eliminisati tržišnim ugovorima.Firma se struktuira kao prostor upravljanja menadžmenta koji daje odgovore na umnožene ekonomske slučajnosti koje se ne mogu predvideti.

Egzistencija firme se može objasniti na osnovu njenih kapaciteta da smanjuje transakcione troškove. Ekonomski subjekti ne moraju znati apsolutne kvantitete transkaionih troškova. Oni upoređuju transakcione troškove: tržište ili firma. Egzistencija firme se vezuje za specifične oblike iskustva i implicitnog učenja.Osnovni elementi:Ograničena racionalnost – ekonomski subjekti raspolažu sa ograničenom racionalnošćuOportunizam – ispoljavanje ostvarivanja određenog tipa samo-interesa. Oportunizam je nedobronamerno primenjivanje samo-interesa.Važi kao podloga za učvršćivanje hijerarhijskog sistema. Ekonomske institucije kapitalizma u celosti su uspostavljene u cilju da se ekonomizuju transakcioni troškovi. Svaka organizaciona forma je skup relacija između tehnologije i organizacionih funkcija, ali posredstvom upravljačkog režima.

Mendžerske odluke i ''ekonomika idiosinkrazije''

Jedna od bitniih dimenzija transakcije je specifičnost vezana za aktive preduzeća.

Polazi se od toga da je svaki radni proces specifičan i predstavlja u tolikoj meri specifično znanje da se vezuje za određenu firmu. U mnogim ekonomskim relacijama odentitet predstavlja određujući momenat.

Ako su radnici nekog regiona trenirani u posebnim okolnostima, ili ako postoji specijalno znanje radnika vezano za iskustvo u toku rada, tada možemo govoriti o ekonomici idiosinkrazije ljudske sfere. U pogledu troškova idiosinkrazija ljudske umešnosti u okviru preduzeća smanjuje troškove.

Kada postoji odluka menadžera o investiciji u specifične aktive i shodno tomre bilateralno (dvostrano) ugovaranje, onda se mora računati na ex post oportunističko ponašanje partnera. Očekivanja menadžera povodom ex post oportunizma partnera pojačava značaj procesa sticanja poverenja. Određeni kontinuitet u trajanju međusobnog odnosa dovešće do osnaženja poverenja između partnera. Kao rezultat toga, ex post, nestaje veliki broj subjekata na strani ponude i tražnje i stvara se bilateralni (dvostrani) monopol između ugovornih subjekata.

Ako postoje ne-specifične investicije tada je po logici transakcionih troškova, dinamika tržišnih odnosa određujuća. Tada menadžment učestvuje u realizaciji formalnog ugovora koji ispljuje sadržinu ugovora između partnera.

43

3. ORGANIZACIONI I DRUGI ASPEKTI U SVETLU TRANSAKCIONIH TROŠKOVAŽeleznica je otelovljavala logiku različitih korporacionih formi u XX veku. Nastanak moderne korporacije vezan je za železnicu.Fleksibilni odnosi u menadžmentu su omogućili efikasnu vezu između odgovornog lica za divizije i menadžera za funkcionalne, situaciono-zavisne situacije.

Transakciona teorija nudi tri argumenta za objašnjavanje nastanka korporacije:a) Ona predviđa da će u svim onim situacijama kada su tehnološki entiteti manji nego ekonomske

jedinice, prevagnuti organizacioni aspekti naspram tehnoloških aspekata. Organizacioni elementi preduzeća predstavljaju osnov za objašnjenje

b) Očekuje se da će u situacijama prostorne „idiosinkrazije“ (železnica) funkionalne ekonomske operacije suočavati sa problemima koji će inicirati angažman u ugovornim odnosima. To znači stvaranje integracija unutar organizacija

c) Kartelsko dogovaranje ima limite, što pokazuje poslovna istorija druge polovine XIX veka. Menadžement je inspirisan da sprovodi integracije unutrar različitih organizacija.

Radi se o oportunističkim motivima menadžera i o oportunizmu nižih menadžera. Postojeće studije predstavljaju dokaze da je principal-agent problem prisutan, što traži praktikovanje kontrole od strane top menadžera. Naročito je prisutan u slučaju ako se pojavljuju situaciono-zavisne odluke menadžmenta.

Ekonomija prostora traži da u onim situacijama kada su potrošači udaljeni od centara distribucije informacije – postoje specijalizovane agencije koje omogućavaju iskorišćavanje prostorne idiosinkrazije, tj. Pogodnosti određenih lokaliteta.

Stvorena je fleksibilna hijererhija unutar menadžmenta, kontrola najvažnijih statističkih varijabli i shodno tome odgovarajuće administrativno uređivanje odnosa. Principal-agent problem se razrešava vertikalnim ili drugim oblicima integracije.

4. TRANSAKCIONI TROŠKOVI, ISTORIJSKI VIDOVI KOORDINACIJE : MENADŽ. KAO STRATEŠKA JEDINICA

Spominjemo dve forme hijerarhijske organizacije od posebnog značaja: unitarnu (U-formu) i multidivizionalnu (M-forma).

1. U-forma organizacijeJasno se vidi hijerarhijska organizacija koja se zasniva na fukcionalnim momentima. Strateško odlučivanje pripada egzekutivnom uredu koji preuzima i planiranje kontinuirane delatnosti i koordinaciju funcionalno postavljenih domena. Svaki domen je hijerarhijski organizovan.

Ova forma organizacije je bila karakteristična na početku XX veka. Historijski tokovi su pokazali da funkcionalni domeni stvaraju administrativne probleme za koordinaciju i problem zbog slabe racionalnosti. Vrhovni menadžer se ukotvio u svakodnevne operacije i neprestano gubi perspektivu strateškog pogleda.

Kritična tačka je pozivioniranje odgovornosti, kontrole i strateške varijable. Nastup srednjih menadžera je karakterističan u sklopu date organizacije upravo oportunizmom.

44

2. M-forma organizacijeVidimo decentralizaciju odgovornosti. Organizacija hijerarhije organizovana je na operativnim, a ne na funkcionalnim osnovama. M-forma organizacije obezbeđuje motivaciju srednih menadžera u pogledu globalnih ciljeva firme. Strateška varijabla je u funkciji nastupa top menadžera koji su subjekti planiranja. Top menadžeri nadgledaju pojedine divizije i raspoređuju resurse između pojedinih divizija. Pripadnici elitnog domena pomažu nadgledavanje operativnih divizija i daju savete generalnom uredu. Odgovornost se delegira na decentralizovane nivoe.Multidivizionalnim organizacionim kodovima menadžment može da izađe u susret dinamici tržišta i neizvesnostima koje su nastale u okružju sklapanja ugovora.

U sklopu organizacionog projekta pojavili su se u većem broju plaćeni menadžeri koji vezuju svoj život za firmu, srednji menadžeri koji figuriraju u centralnom uredu i podređeni su vrhovnom menadžmentu.Chandler ne naglašava oportunizam kao osnov za objašnjenje relevantnih pomaka, koliko opisuje dinamički kontekst u okviru kojeg ostvaruju se strateške inovacije menadžmenta. Naglašava kreativnu ulogu vrhovnih i srednjih menadžera u donošenju knjigovodsvenih i organizacionih rešenja.

Vertikalna integracija se ne može objasniti kategorijom oportunizma tj. Ne može se ekplicirati pretpostavljenom prirodom ekonomskih subjekata.

Teorija transakcionih troškova tehno-organizacioni sistem objašnjavba samo kao posledicu tržišnih propusta i shodno tome organizacioni dinamiku tumači kao momenat koji treba objasniti.Efikasnost preduzeća zavisi od „sveze između rutine, učenja i invoativnosti“.Dinamiku menadžmenta ne objašnjavamo samo nastalim propustima, nego i uspesima strateških inovacija.

Menadžement može promeniti odnose tržišnih snaga. Menadžment menja institucionalne-ekonomske okvire u kojima se transakcioni troškovi mogu upoređivati. Transakcione troškove možemo promatrati kao transakcione beneficije ili koristi, jer strateški nastup menadžmenta je povezan sa dugoročnim horizontima, što menja i logiku cele argumentacije, jer kratkoročni minimalni transakcioni troškovi mogu imati drugačiji smisao u sklopu dugog vremenskog okvira.

Beneficije nas upućuju na network-paradigmu.

5. TEORIJA TRANSAKCIONIH TROŠKOVA I ORGANIZACIONO BOGATSTVO U DANAŠNJOJ EKONOMIJI: ORGANIZACIONI REŽIMI NA OSNOVU INOVATIVNOSTI

Transakcona teorija je otvorena prema organizacionom bogatstvu koje postoji u ekonomiji. Posebnu pažnju pridajemo kvazi-integraciji ili ne-standardno komercionalnom tržišnom ugovoru koji predstavlja situaciju između tržinih poteza i integracije. U skolpu integrisane firme smanjuje se oportunizam, jer se organizacioni režim ujednačava, stvara se nova firma u kojoj se konflikti i diskusije razrešavaju autoritetom vrhovnog menadžmenta.Posebno mesto zauzima i analiza konglomerata: M-forma konglometara je efikasna u sitaciji kada se radi o raspoređivanju kapitala visoke vrednosti. Ona obezbeđuje efikasnije iskorištavanje ljuskih i neljudskih resursa.

Network paradigma je autonomna forma povezanosti različitih firmi. Radi se o posebnoj organizacionoj formi kod koje istovremeno postoji i konkurencija i kooperacija. Zajedništvo kooperativnosti i takmičenje je moguće u okviru istog networka.

45

Razlozi za zajedništvo (zajedničko istraživanje, zajednički plasman usluga, udruživanje finansijskih snaga za zajedničkimarketing, intenzifikacija mđunarodnmih dimenzija, umnožavaju se internacionalne-network-saveza, mogućnost prisustvovanja „malih“ organizacija koje se odnose na određeni deo ekonomskog i tehnološkog znanja, saradnja između firmi proširuje mogućnost interaktivnog, zajedničkog učenja, zajedničke inovativnosti, neformalna razmena informacija značajna je za tehnološku inovatinvost...)

U networku se susreću međuzavisni ekonomski subjekti koji stvaraju dugoročne veze. Horizontalni odnosi između učesnika, uprkos razlikama u obimu preduzeća, ne mogu se izjednačiti sa stvaranjem odnosa nadređenosti/podređenosti koje su karakteristične za firme. Postoje različiti oblici moći. Efikasnost networka zavisi od komunikativnih sposobosti menadžmenta i do kompetencije strateškog menadžmenta da naprestano proširuje komunikacionu mrežu između partnera. Bitan je identitet partnera u mreži, jer se u network-odnosima stvaraju takvi odnosi koji ne iziskuju kompleksnu troškovima opterećenu kontrolu mogućeg oportunizma partnera.Kao posebni oblici networka spominju se strateški savezi u visokoj tehnologiji koje objedinjavaju velike firme.

6. POVERENJE IZMEĐU EKONOMSKIH AKTERA I NETWORK - PARADIGMAPoverenje ima mnogobrojen ekonomske posledice, posredstvom poverenja se smanjje oportunizam u firmi. Shodno tome smanjuju se i troškovi. Rizik oportunizma uvek postoji pri početnim fazama nastanka network-a.U networku se odvija međusobno prilagođavanje između subjekata koja rezultira zajedničkim usmerenjima između učesnika.

Smanjenje transakcionih troškova postaje rezultat međufimskog povezivanja.Network paradigma, u institucionalnom smislu, razvija institucionalno okruženje u kojem se smanjuju transakcioni troškovi.

Ako je vetikalna integracija važna za transakcioni pristup, za network je važniji obrnuti proces, tj. vertikalna dezintegracija. Kod networka nije reč o stvaranju novih firmi u formi vertikalne intergacije, nego o proširivanju podele rada između različitih firmi i proširivanju specifikacije između firmi.

Umesto vertikalne integracije firme se u sklopu network-paradigme orijentišu na iskorišćavanje kapaciteta koje podrazumeva strogu selekciju između poslova tj. Prepuštanje određenih delatnostiza specijalizovane firme. Network-paradigma razvija multidimenzionalne veze.

Teorija o transakcionim troškovima predstavlja izuzetno značajan analitički okvir za nalizu koordinacijskih procesa u savremenom ekonomisanju. Međutim, strateški menadžment se ne može osloniti iskljuivo na transakcioni pristup, jer on ne uvažava u dovoljnoj meri strateške inicijative koje menjaju okvire u kojima firma deluje, kao što ne pridaju važnost network-ovima koji su dobili na značaju u 80im i 90im godinama.

X TEHNOLOGIJA I INOVACIJA

1. SHUMPETEROVA TEORIJA INOVACIJE I PRED. KAO BAZA ZA DALJA RAZMATRANJAShumpeter je jedan od najbitnijih ekonomista koji je podstakao odnos između tehnologije i ekonomskih relacija. Polazi od toga da potpunu vrednost profita možemo računati na osnovu proizvodnih faktora.

46

Ekonomsko takmičenje obezbeđuje da svi faktori proizvodnje budu isplaćeni na pravi način. Nagrađivanje faktora proizvodnje će se realizovati samo ako ekonomski procesi ostvaruju ciklično u okviru nepromenjeih uslova.

Ekonomski uslovi se menjaju usled preduzetničkih aktivnosti. Shumpeter uvodi preduzetnika u ekonomsku teoriju, NE TREBA IZJEDNAČITI PREDUZETNIKA SA KAPITALISTOM. Za preduzetnika je karakteristično uvođenje inovacija. Treba praviti razliku između invencije i novacije.

Inovacija je prepoznavanje novih mogućnosti. Razlikujemo sledeće vidove inovacija:1. Uvođenje novih proizvoda koji bolje zadovoljavaju dosadašnje potrebe ili zadovoljavaju nove

potrebe2. Nova kombinacija proizvodnih faktora usled čega faktori proizvodnje mogu se efikasnije korisitit3. Novi organizacioni postupci4. Supstitucija jednog resursa sa drugim resursima5. Otvaranje novih tržišta

Shumpeter proširuje pojam inovacije (kombinuje tehnmičke, organizacijske, menadžerske i finansijske inovacije). Preduzetnik u domenu železničkog saobraćaja susrećao sa problemima kako obezbediti finansijske resurse i kako ubediti potrošače da koriste usluge železnice.Shumpeter je isticao da je između ideje i njenog primenjivanja dug put. Zapazio je da je ponuda dugo premašivala tražnju. Preduzetnička funkcija za Shumpetera predstavlja izvesnu formu „vođenja. Njegovo razlikovanje izmđu inovacije, invencije i difuzije široko je prihvaćeno jer omogućuje opisivanje pretvaranja originalne ideje u komercijalnu ideju.

Osnovni pomak Shumpeter vezuje za period u 30-im godinama proslog veka (uvedeneni prvi elementi projekta železnice). Naredni period karakteriše se „difuzijom“ inovacija. Pojam difuzije govori o stepenu proširenja inovacije između firmi. „Elementi“ železnice postali su predmet kalkulacije i planiranja velikih kompanija koje se sve više integrisale parametre tražnje u procesu odlučivanja. Shumpeter smatra da je železnica postala motorna snaga ekonomije i da je postala paradigmatična forma saobraćajnih usluga usled istorjskih slučaja.

Inovacija obezbeđuje profit za ekonomske subjekte jer pri uvođenju novih proizvoda nastupaju novi elemnti vrdnovanja od strane potrošača. Pojavljuju se novi proizvodi. Konkurencija još ne obuhvata dati proizvod i potrošač je spreman da plati visoku cenu. Ukoliko se uvodi novi proizvodni postupak tada će cene jedno vreme biti iste, jer firme nisu uvele inovacije. Firma koja inovira i istovremeno razvija veću proizvodnost imaće cenu koja premašuje proizvodne troškove. Na novim tržištima proizvod se može prodati uz veću cenu, iz novih izvora nabavke resursi se mogu jeftinije nabatiit.

2. NEKE DIMENZIJE KRITIKE SHUMPETEROVE TEORIJE INOVACIJE

Teorija inovacije mora da uzme u obzir interakcije između nauke i tehnologije, kumulativnu prirodu tehnologije kao i izuzetan značaj istraživanja i razvoja (R&D) u velikim korporacijama.

47

Istraživanje i razvoj se definiše kao skup kreativnih delatnosti koje se sistematski preduzimaju u cilju proširenja obima znanja i u cilju toga da se dato znanje može primeniti na novi način.Shumpeter stavlja težišnu tačku na „izuzetnog“ pojedinca koji raspolaže inteligencijom i energijom da sprovede svoje zamisli. Pojedinac-preduzetnik sprovodi svoje ideje specifičnom voljom. Shumpeterova teorija otvara vrata mnogostrukim interpretacijama u domenu tehnoloških inovacija.Uprkos razlikovanja između inovacije, invencije i difuzije u mnogim slučajevima dolazi do njihovog preklapanja. Difuzija tj. proširivanje inovacija nije jednostavan proces, nije samo imitacija. Sama difuzija traži nove inovacije kao i promenu načina primenjivanja tehničkih inovacija.

Naglašavamo značaj anonimnih pojedinaca, naučnika, inženjera, menadžera kojima možemo zahvaliti na proširenju tehničkih inovacija, korišćenjem inovacija dovršili su inovaciju. Takvi primeri se nazivaju: Oblici učenja: učenje posredstvom delatnosti (learning by doing) i učenja kroz upotrebu (learning by using). Odnosno mreža inovacije uključuje i implicitno, prećutno znanje koje smo spomenuli kod razmatranja tehnologije.

Naglašava kumulativnu i kontinuiranu prirodu tehnološkog napretka. Obrađena tehnička inovacija dolazi do široke primeen tek interakcijom širokog broja ljudi i da ta intrakcija dopunjava originalne mogućnosti tehničke inovacije.

Ne samo pojedinac kao inicijator nego i firma kao institucija (mesto akumulacije tehnološkog znanja) predstavlja izvor tehnološke dinamike.

XVI NEZAPOSLENOST I INFLACIJA

1. Nezaposlenost – spada u centralne probleme savremenog procesa ekonomskog žita. Visoka nezaposlenost je zapravo samo drugi izraz za neiskorišćene resurse ekonomije sa svim negativnim implikacijama na ukupnu ekonomsku aktivnost, ali i na način života pojedinca i njegove porodice.

Mnogobrojne studije ukazuju da nezaposlenost ugrožava fizičko i psihološko zdravstveno stanje. Podaci o nezaposlenosti se prikupljaju mesečno, u američkoj ekonomiji koristi se metod Random Sampling (slučajni izbor) i zatim se grupa istražuje. Svakog meseca se intervjuiše oko 60000 domaćinstava (u vezi sa njihovim radnim mestom). Istraživanje obuhvata populaciju stariju od 16 godina i deli ih u tri grupe:

a) Zaposleni – predstavljaju deo stanovništva koji ima šlaćeni posao, sa mogućnošću odsustva u slučaju bolesti, štrajka, odmora...

b) Nezaposleni - predstavljaju deo stanovništva koji nema posao, ali je aktivno u traženju posla i li čekaju povratak na rad. Nezaposlena osoba je ona koja ulaže naporeu nalaženju posla u poslednje četiri nedelje ili koja je otpuštena s posla i čeka da se ponovo pozove

c) radna snaga – zaposleni i nezaposleni – ostali deo stanovništva ne spada u radnu snagu

Stopa nezaposlenosti dobija se kada se broj nezaposlenih podeli sa ukupnom radnom snagom. Zvanični podaci uključuju i honorarno zaposlene ili zaposlene sa skraćenim radnim vrmenom kao da su zaposleni sa punim radnim vremenom. Radnici sa takvim radnim vremenom su ustvari delimično i zaposleni i nezaposleni, prisutna je i tzv. Kategorija obeshrabrenih radnika. To je sloj nezaposlenih radnika koji su bili aktivni u traženju posla ali su odustali nakon neuspeha, tako da ne spadaju u radnu snagu. Broj obeshrabrenih radnika po prirodi stvari raste u uslovima usporavanja ekonomske aktivnosti za razliku od perioda prosperiteta i konjukture.

48

Prisutan je i jedan deo radništva koji daje pogrešne informacije o sopstvenom statusu (ne traže posao a izjašnjavaju se kao da ga traže pa se računaju kao nezaposleni, a ustvari su u grupi radne snage). Poseban slučaj odnosi se na „underground“ ekonomju, gde se radi o pojedincima koji su zaposleni sa punim radnim vremenom, a smatraju se nezaposlenima.

Nezaposlenost iz ugla ekonomije: nakon predstavljanja metoda i načina putem kojih država meri i prati stanje u oblasti taposlenosti, predstoji nam ekonomska interpretacija nezaposlenosti. Time se nameće i nekoliko pitanja: Koji razlozi uzrokuju nezaposlenost, kakva je razika između dobrovoljne i nedobrovoljne nezaposlneosti, odnosno kakva je razlika između različitih vrsta nezaposlenosti i privrednih ciklusa.

Savremeno tržište rada struktuirano je iz tri vrste nezaposlenosti:1) Frikcionalna nezaposlenost posledica je neprekidnog kretanja stanovništva izmeđuregiona i poslova

odnosno različitih faza njihovog životnog ciklusa. Čak i uslovima pune zaposlenosti prisutan je određen deo stanovništva koji traži posao. U kategoriju frikcionalne nezaposlenosti spada i ćenska radna snaga koja se vraća na posao nakon porodiljskog odsustva.

2) Strukturna nezaposlenost javlja se kao posledica neadekvatnog odnosa ponude i tražnje za radom. U ovkiru same tražnje dolazi do raslojavanja, u značenju same tražnje za jednom vrstom posla, odnosno opadanja interesovanja ta drugim vrstama poslova, što ponuda rada ne uspeva relativno brzo da isprati.

3) Ciklična nezaposlenost odraz je stanja u kome je ukupna tražnja za radom nista. Sa opadanjem ukupne potrošnje i proizvodnje praktično rastei nezhaposlenost u svim oblastima. Razlika između ciklične i ostalih oblika nezaposlenosti omogućuje kreatorima ekonomske politike sticanje uvida u opšte stanje na tržištu rada.

Mikroekonomske osnove nezaposlenosti: razlozi nezaposlenosti u tržišnoj ekonomiji predmet su čestih debara. Ekonomija podučava da cene padaju ili rastu u ciljui rasterećenja konkurentnih tržišta („čišćenje tržšišta). Kupci su spremni da kupuju ono što su prodavci spremni da prodaju.

Dobrovoljna nezaposlenost –pokazuje ponašanje nezaposlenosti u uslovima fleksibilnih najamnina. Spremnost firme da zaposli sve kvalifikovane radnike, koji su spremni da rade u uslovima datih nivoa najmnina. Status dovoljno nezaoislenih – izražava želju za zaposlenjem ali po višim najamninama, tj odbijaju da rade po tržišno važećim najamninama.

Frikcionalna nezaposlenost (završsavanjem školoivanja nastupa proces traženja prvog radnog mesta, može se doneti odluka o ostanku kod kuće i čuvanju dece, odbiti ponuđeni posao u cilju traženja boljeg radnog mesta...)

Nedobrovoljna nezaposlenost – problematika nedobrovoljne nezaposlenosti. U fokusu Kejnzovog istraživanja smatrao je da se najamnine ne prilagođavaju u šravcu „čišćenja“ tržišta rada. Raylike između broja radnika koji traže posao i upražnjenih radnih mesta mogu se povećavati, što odgovara savremenom obliku nezaposlenosti. Na suviše visokim nivoima najamnina prisutan je veći broj kvalifikovanih radnika koji žele da rare nego što je tražnja za njima; broj radnika koji žele da rade sa visokim najamninana, ali firme žele da unajme samo broj radnika. U uslovima viška radne snage firme reaguju tako što postavljaju stržije zahteve u odnosu na njihovu umešnost i sposobnost, povećavaju normu i zapošljavaju najkvalifikovanije i najiskusnije ranike.

49

Izvori nefleksibilnosti – teorija nedobrovoljne nezaposlenosti počiva na nefleksibilnim najamninama. Uporište za objašnjejnje nefleksibilnosti najamnina nalazimo u distinkciji između aukcionih i administriranih tržišta.Aukcijona tržita su visooko organizovana i kompetitivna tržišta na kojima se cene kolebaju (oscliliraju gore - dole) u cilju balansiranja ponude i tražnje. Npr seljačka tržišta, spremačice, trgovci...

Temeljni uzork nedobrovoljne nezaposlenosti počiva na administrativnoj strukturi najmanina. Na individualnim tržištima prada pojavlju se višak, odnosno manjak radne snage. Tržišta radne snage reaguju na tržišne uslove tako da najamnine za profesije koje su veoma tražene ipak relativno rastu prema onim strukama čija je traćnja depresirana.

Kratki rok –primer netržišnog raščišćavanja, dugi rok – uravnoteže ponudu i tražnju tako da nezaposlenost i slobodna radna mesta teže nestanu, a u međuperiodu tj. između dugogo i kratkog roka, periodi nezaposlenosti mogu trajati duže.

2. Prirodna stopa nezaposlenosti – predstavlja stopu na kojoj su tržišta rada i proizvoda u ravnoteći. Puna zaposlenost ne podrazumeva 100% zaposlenosti, odnosno imlicira jednu prirodnu stopu nezaposlenosti koja seizjednačuje sa punom zaposlenošću. Većina ekonomista slažu sa prirodnom stopom od 6%. Prirodna stopa nezaposlenosti podrazumeva da je ciklična nezaposlenost jednaka 0. Dok postoji frikcionalna i strukturna nezapolsnoste.Puna zaposlenost ne znači da ekonomija uspeva u realizaciji potencijalnog proizvoda.

Prirodna stopa nezaposlenosti je stopa na kojoj se uzlazni i silazni uticaji na inflaciju cena i najamnina nalaze u ravnoteži.U visini prirodne stope inflacija je stabilna.

Za analizu prirodne stope nezaposlenosti važne su dve stvari:a) Predstavlja stvarni broj nezaposlenih u ekonomiji pune zaposlenosti, što će reći da nije 0. b) Njena bliska veza sa inglacijom. Svaka ekonomija stremi ka niskoj stopi nezaposlenosti što ne znaći da

ove stope nazposlenosti mogu slobodno bez rizika da se spuštaju ispod prirodne stope (2%,3%). Zašto? Jer niske stope nezaposlenosti bi prouzrokovale inflacionu spiralu od 10, 15, 20% godišnje. Otuda prirodna stopa najniža nezaposlenosti koju ekonomija može da upražnjava bez stvaranja nekih većih neizvesnosti u odnosu an neprihvatljive nivoe inflacije. Države izbegavaju niže prirodne stope nezaposlenosti. Ograničenje ekonomske politike očitovano u inflaciji, uzrokuje nivo prirodne stope nezapolsneosti kao najniže stope koja se može podržavati.

3. InflacijaInflacija se pojavljuje kada opšti nivo cena počne da raste (zato se i kaže da je ona opšti skok ili porast cena). Inflacija je u svesti javnosti problem broj jedan, sve dok drugi problem nezaposlenost ne postane akutniji. Stopa inflacije formuliše se kao stopa promene nivoa cena.

Inflacija izražava stopu promene nivoa cena (putem indeksa cena). Pojava suprotna od inflacije je deflacija – podrazumeva opaje opšteg nivoa cena. Dezinglacija označava opadanje stope inflacije.

50

Indeks cena meri se prosekom individualnih cena. Značajniji indeksi cena su CPI (consumer price index), PP (producer price index) i GDP deflator. Indeks potrošačkih cena najčešće se upotrebljava za izraz inflacije.

Oblici infalcije:1. Umerena inflacija predstavlja spori rast cene (jednocifrene sope godišnje inflacije). Stanovništvo ne

žuri da količinu novca koju poseduje pretvori u realnu aktivu, jer novčana aktiva (ili hartije od vrednost)odgovara ealnoj, tj. dobro funkcioniše monetarni sistem.

2. Galopirajuća podrazumeva dvocifrene ili trocifrene stope godišnjeg rasta cena. Ovaj oblik ozbiljno ugrožava ekonomsku aktivnost, ugovori se moraju indeksirati sa indeksom cena ili stranom valutom.

3. Hiperinflacija je pogubna po privredu. Najbolji primer za nju je slučaj Vajmarske Nemačke iz 20-tih godina prošlog veka kada je vlada ispustila iz ruku monetarnu politiku štampala prekomerne količine novca.

Strah od prelaska „puženja“ cena u galop (inflacije u hiprinflaciju). Retki su slučajevi da se umerena inflacija pretvrarala u hiperinflaciju. U vreme ratova ili revolucija, hiperinflacije se ipak javljaju. Galopirajuće inflacije nisu tako retke. Korišćenjem savremene makroekonomske politike, posebno monetarne i fiskalne države su u prilici da inflaciju drže na „uzdi“.

Dejstvo inflacije: s obzirom da je inflacija danas glavni neprijaelj ekonomije, adekvatno prepoznavanje troškova koje ona izaziva je vrlo značajan korak u njenom praćenju i regulisanju. Troškovi inflacije su teško uhvatljivi i prepoznatljivi. U dužim periodima inflacije cene i najamnine nemaju identična kretanja; pojavljuju se promene u relativnim cenama, zahvaljujući kojima su prisutna dva definitivna efekta inflacije:

a) Preraspodela dohotka i imovine između različitih klasab) Distorzija relativnih cena i proizvodnje različitih dobara

Različitost oblika inflacije svakako se odražava i na heterogenost troškova koje ona posledira. Prvo ćemo obratiti pažnju na efekte inflacije na raspodelu dohotka i imovine, a potom i na proizvodnju i zaposlenost.Inflacioni uslovi veoma pogoduju dužnicima (u uslovima fiksnih kamatnih stopa, glavnica duga kao i kamata se obezvređuju).

Redistributivni uticaj inflacije prvenstveno se manifestuje na realnu vrednost imovine. Opadanje inflacije favorizuje kreditore a pogađa dužnike. Efekti inflacije na realnu ekonomiju mogu se posmatrati u dvojakom smislu: kroz uticaj na ukupni proizvod i na alokaciju resursa i ekonomsku efikasnost.

U dugom roku nužno se ne uspostavljaju odnosi između cena i proizvoda, dok su u kratkoročnom kontekstu veze dvoznačne. Savremena makroekonomska teorija stoji na stanovištu da ne postoje nužno korelacione veze između inflacije i nivoa proizvodnje i zaposlenosti.

Drugi aspekt mogućih efekata inflacije je mikroekonomskog karaktera i svodi se na alokaciju resursa i time na ekonomsku efikasnost. Inflacije deformiše relativne cene. Aktiva čije se prihodi značajano deforimišu u uslovima inflatornog dejstva jeste novac (valuta).

Realna kamatna stopa je nominalna kamatna stopa minus stopa inflacije. Realna kamatna stopa veoma utiče na novac iz čega proizilazi da novac materijalizuje se u druge oblike imovine ili aktive. Cene inputa ili dobara koji spadaju u okvir dugoročnih sporazuma (ugovori o radu) odudaraju od generalnog nivoa cena u periodima inflacije.

51

4. Inflacija i nezaposlenostInflacija se pojavljuje u različitim oblicima i veličinama, što uzrokuje prisustvo nesaglasja u vezi sa izvorima inflacije kod teoretičara koji se njome bave. Stopa inflacije koja je očekivana a time i ugrađena u ugovore i neformalne sporazume, naziva se inercijalna ili očekivana stopa inflacije.Osobenost ove stope inflacije je njena dugotrajnost na umerenom nivou (2, 4 ili 8%). Potpuno ugrađena inflacija predstavlja neutralni ekvilibrijum. Iz razloga velike podložnosti ekonomije udarima različite vrse inflacija se pomera sa inercijalnog nivoa naviše ili naniže. Glavni udari dolaze sa strane tražnje i troškova – inflaciji tražnje i inflaciji troškova.

a) Inflacija tražnje – bez obrzira na uzroke rasta agregatne tražnje, značajniji porast agregatne tražnje i prekoračenja produktivnosti ekonomskih potencijala, uzrokovaće odgovarajućim bržim rastom i cena. Inflacija tražnje se svodi na veću potrošnju suprostavljenu ograničenoj ponudi robe.

b) Inflacija troškova – Troškovna inflacija je stanje kada troškovi zadaju cene za vreme visoke nezaposlenosti i slabog korišćenja resursa.

Stagflacija – proces u kome visoka inflacija korača uporedo sa visokom nezaposlenošću.

5. Filipsova kriva – tražio se jednostavniji pristup za osvajanje teorije inflacije (50,60-ih godina), radikalnom inovacijom analize inflacije uvođenje Filipsove krive.

Filipsova kriva je inverzni odnos između stope nezaposlenosti i stope rasta novčanih najamnina. Veća stopa nezaposlenosti - niža stopa rasta najamnina.Postoji „tradeoff“ između stope inflacije i nezaposlenosti. Filipsova kriva pokazuje da stopa rasta najamnina opada sa stopom nezaposlenosti.

Najamnine padaju kada stopa nezaposlenosti prevazilazi prirodnu stopu i raste kada je nezaposlenost ispod prirodne stope.Stopa inflacije = stopa rasta najamnina – stopa rasta produktivnostiProsti ili jednostavni model rane Filipsove krive naziva se „tradeoff“ teorija inflacije. Zbog čega nagodba? Zato što nacija treba da se odluči između nižih nivoa nezaposlenosti i više stope inflacije, ili viših nivoa nezaposlenosti i nižih stopa inflacije. Nagodba nije samo kratkoročnog karaktera već i dugoročnog istovremeno.

Cene i najamnine nisu slobodne već su dirigovne od strane firmi i sindikata. „Tradeoff“ između inflacije i nezaposlenosti ostaje stabilan sve dok se inercijalna inflacija ne menja – promene inercijalne inflacije uzrokuju promenu kratkoročne Filipsove krive.

Hipoteza prirodne stope (accelerationits – Philips curve) koja razlikuje dugoročnu od kratkoročne Filipsove krive. Stalo se na stanoviste da je prirodna stopa nezaposlenosti je ona na kojoj je stopa nezaposlensti konzistentna sa stabilnom stopom inflacije – dugoročna Filipsova kriva je vertikalno usmerena. Ekonomija uvek funkcioniše samo sa odgovarajućom nasleđenom stopom inercijalne ili očekivane inflacije; pod uslovom da nema iznenadnih prekoračenja tražnje ili šokova ponude, stvarna stopa inflacije odgovaraće očekivanoj stopi inflacije.Uslov u vezi sa tražnjom – podrazumeva da je nezaposlenost na nivou prirodne stope, na kojoj je uzlazni pritisak na najamnine, zbog slobododnih radnih mesta, upravo jednak silaznom pritisku na najamnine zbog nezaposlenosti

52

Uslov u vezi sa ponudom – podrazuemva odsustvo neočekivanih promena troškova materijala (hrane, nafte i uvoza) tako da kriva agregatne ponude raste po inercijalnoj stopi inflacije.Oba uslova uzeta istovremeno omogućuju stanje u kojm inflacija raste po njenoj inercijalnoj stopi. U slučaju određenih promena tražnje ili ponude (nezaposlenost ispod prirodne stope) tad inflacija ostvaruje nivo iznad očekivane stope i krece se duž kratkoročne Filipsove krive. Nema velikih razlika između Filipsove krive i hipoteze prirodne stope nezaposlenosti.Hipoteza prirodne stope nezaposlenosti : ispod određene stope – inflacija se povećava, iznad određene stope – inflacija opada.

U Filipsovoj krivi umesto datih odnosa, prisutan je postepeni prelaz. Polismejkeri moraju povećavati nezaposlenost sve dok se ne iznađe tačka u kojoj se inflacija smanjuje i stabilizuje, ili počne opadati’adaptive expectations’ – prilagođavanje inercijalne na stvarnu stopu inflacije tj da se očekivanja za budućnost temelje na iskustvu iz prošlosti (dugoročni ugovori, trogodišnji koji se ugovaraju sindikalno organizovanim industrijama i menjaju u skladu sa inflacijom tek po isteku roka)’rational expecrtations’ – po kojim su ljudi senzitivni i precizni prognozeri, pa se kratki rokovi relativno brzo transformisu u duge rokove.

XIX TRANZICIJA1. FENOMENI I ANALIZA TRANZICIJE

Tranzicija označava skup procesa koji vode društvo iz jedne u drugu, načelno poželjnu situaciju. U ekonomskoj teoriji o tranziciji se govori i u sledećim situacijama:

Tranzicija klasičnih kapitalističkih zemalja, proširivanje demokratije tokom XIX veka Demokratizacija kapitalističkih zemalja posle II svetskog rata (Nemačka, Japan, kasnije Portugal, Grčka,

neke zemlje Latinske Amerike) Tržišne reforme u kapitalstičkim zemljama (Zapadna Nemačka, Južna Koreja, Tajvan, Meksiko 80ih

godina) Post-komunistička tranzicija u Aziji (Kina od kraja 70ih, Vijetnam od kraja 80ih)

Karakteristike post-komunističke tranzicije u Centračnoj i Istočnoj Evropi je dalekosežnost promena. To nas navodi da je neophodno govoriti o političkoj ekonomiji tranzicije.

Tranziciji se može analizirati s obzirom na sledeće argumente: analiza početnih uslova i uopšte nasleđenih okolnosti spoljne okolnosti koje utiču na tranziciju ekonomska politika koja se vodi u sklopu tranzicije ekonmski ishodi

O ekonmskoj politici u sklopu tranzicije govorimo o sledećem vidu.1. makroekonmska stabilizacija. Transformacija se odvija promenom instrumentarijuma makroekonmske politike u cilju stabilizacije makroekonomskih relacija.2. makroekonomska liberalizacija. Proširivanje ekonmske slobode na osnovu oslobađanja od različitih ograničenja.3. fundamentalna institucionalna transformacija: privatizacija državnih firmi, reforma poreskog sistema. Stvaranje berze. Promene pod 2 i 3 zovemo sistematičnim transformacijama. U Cent. i Ist. Evropi naročito izražena točka 3.

Ekonomski ishodi. Radi se o promenama u faktorima koji su predmet ekonomske tranzicije kao npr. stanje u ekonomskom sistemu, u makroekonomiji itd. Drugim rečima radi se o promenama faktora u odnosu na

53

inicijalno stane istih faktora. Ek. ishodi su npr. proporcija privatnog sektora u svojinskoj strukturi posle tramsformacije ekonmske politike.

Socijalni i ekonomski troškovi tranzicije: postoje faktori tranzicije koji proizvode skrivenu ili otvorenu nezaposlenost, pritisak na smenjivanje najamnina radnika. Ovi faktori dovode do socijalnih komplikacija koje se ispoljavaju uštrajkovima ili drugim oblicima socijaln. nezadovoljstva.Iskustveno je dokazano da zemlje za zastupljenijim agrikulturnim sektorom lakše prevalile put prema tranzitornim procesima nego zemlje sa visokom stopom industrijske strukture. Jedan deo nasleđenih okolnosti u Cent. i Ist. Evropi je i značajno prisustvi militarnog sektora. To znači da je militarni sektor proizvodio srazmerno velik obim outputa. To se najviše odrazilo na zemlje koje usu izvozile svoje vojne proizvode (Slovačka), i tamo je on doživeo kolaps, a kod zemalja koje nisu izvozile svoje vojne proizvode to se očitovao u višku stvorenih kapaciteta.

2. DILEME OSMIŠLJAVANJA STRATEGIJE I TAKTIKE TRANZICIJE1. Uloga države u tranziciji

Državni ansambl bivšeg socijalizma je dospeo u kolaps. Ipak, to nije značilo da država nije odigrala bitnu ulogu u tranziciji. To je otvorilo mnoge dileme: u kojoj meri tranzicija može biti spontani proces kojim se upravlja od strane organizovane vlasti. Oni koji su se zalagali za značajno prisustvo navodili su da komunističeke zemlje nemaju vremena, da stvaranje kapitalističkih institucija traži žrtve od ljudi koji neće dobrovoljno prihvatiti brojna ograničenja, odricanje od privilegija koje su stečene u bivšem socijalis. sistemu.

Kritičari prisustva države su iznosili da država mora da mogući prvane okire slobodnog funkcionisanja tržišta, ali ona mora biti ograničena jer pojedinci i grupe najbolje znaju svoje sopstvene interese. Oni su naglašavali da da čak i kratkoročni koncentrisani angažman države nosi sa sobom opasnost da će država dugoročno „opkoljavati“ glavne pozicije u ekonomiji i de će dugoročno opterećivati svojim nastupom tržišnu ekonomiju.

2. Brzina tranzicije, postepenost ili implementiranje šokaZa izučavanje brzine tranicije možemo uvesti pojam maksimalne brzine koji referira o vremenu između početka i postizanje određenih ekonomskih rezultata. Pitanje koji faktori određuju brzinu trancije. Svi subjekti koji učestvuju u tranziciji raspolažu ograničenom racionalnošću i zato će tranzicija uvek biti sporija od optimuma.

a) Radikalna tranzicija – zahteva max brzinu u implementiranju osnovnih momenata tranzicije. Pristalice šok-terapije smatraju da je brzina esencijalna za uspeh tranzicije. Oni su se pozivali na npr. hiperinflatornih procesa za koje je protivmera radikalna tranzicija, zatim mikroekonomska liberalizacija. Pristalice kažu kako je neophodno otkloniti sva birokratska i finansijska ograničenja (sistem slobodnih cena, liberalizacija spoljne trgovine). Privatizacija – razlikujemo spontani rast broja privatnih firmi i prelazak određenih aktiva iz državne u privatnu sferu.

Pristalice radikalne terapije ne prihvataju ocene da brza implementacija rešenju nužno izaziva socijalne komplikacije. Moguće je da će nastati nezaploslenost u kratkom roku, ali u okviru dugog roka situacija se može izmeniti. Produžavanje privatizacije državnih firmi može dovesti do nezaposlenosti jer izostanak privatizacije može doesti do bankrota državne firme i do nužnih socijalnih komplikacija.

54

b) Postepenost – pristalice naglašavaju kulturne momente u ekonomisanju koji se ne mogu brzo stvoriti. Velika državna preduzeća dobijaju kredite i ova situacija guši mogućnost kreditiranja privatnog sektora. Radikalna tranzicija guši privatni sektor i u smislu jer omogućava prisvajanje državne imovine na osnou niskih cena.

Neformalne institucije je teže menjati nego formalne. Tranzicija je istovremeno i destrukcija starih institucija i kreacija novih. Formalne institucije brzo mogu izmeniti neformalne institucije, običaji, pravila ponašanja menjaju se u sklopu dugog roka.

Uspešna tranzicija: I II IIIMakroekonomska Nova Evolucija tržištastabilizacija pravna okolina-monetarna politika -privatizacija -pravila -fiskalna politika -decentralizacija slobodnog tržišta

3. Da li se može postaviti model za tranziciju? Problem postojanja cilja tranzicije.

Tranzicija je političko-ekonomski proces koji zavisi od projekta onih koji iznose proces tranzicije.Problem koji se javlja kod tranzicije je cilj tranzicije.

a) Predstvanici prvog pravca naglašavaju da postkomunističke države svugde uvode kapitalističke instrumente da bi izmenile lošu ekonomsku situaciju.

Nastup zemalja Cent. i Ist. Evrope na svetskom planu sugeriše njihovu globalnu orijentisanost, što svedoči njihovo pridruživanje Svetskoj Banci iMeđunarodnom Monetarnom Fondu, pa su te institucije angažovane u transformacijskim procesima u bivšim socijalističkim zemljama.

Tranzicija je proces čiji je cilj stvaranje institucija zapadno –evropskog tipa, a njihove osnovne komponente su: Stabilna valuta i monetarni sistem koji se zasniva na konvertibilnoj valuti Sloboda međnarodne trgovine i inostranog ulaganja Trgovinski zakoni koji obezbeđuju pravo na privatnu svojinu i slobodu sklapanja ugoora i slobodu

kreiranja firmi Sloboda kretanja kapitala Socijalna mreža koja brani marginalne subjekte društva

b) predstavanici drugog pravca smatraju da istorijske okolnosti postkomunističkih zemalja ne dozvoljavaju transplataciju tržišnih institucija zapadnog modela. Ekonomska struktura zavisi od kulturnih dimenzija i zaključujemo da ni jedna zemlja ne može podariti model Centralnoj i Istočnoj Evropi.

Modeli koji dolaze u obzir: anglosaksonski model

institucije su nastale u okiru dugoročne evolucije u čemu su običaji igrali glavnu ulogu. Postkomunističke zemlje sebi ne mogu priuštiti dugoročnu evoluciju. Tamo gde su uvedene institucije kao u Japanu implementacija je zahtevala radikalne poteze. Privatizaciona politika nije ostvarila soj cilj iako je sitacija bila pooljnija nego u socijalističkim zemljama.

55

švedski modelveliki uspesi kai aktivna politika zapošljavanja nastali su u poljnijim okolnostima. Tome je doprinela i kulturna homogenost stanoništva kao i veoma mala prisutnost korupcije. Švedski model je pretrpeo duboke transformacije jer su njegove institucije dospele u krizu.

nemački modelimplementacija modela se odvijala u posebnim neponovljivim političkim okolnostima. Reflektuje posleratnu strukturu interesa različitih političkih subjekata. U postkomunist. zemljama ne postoji društveni konsenzus kao u posleratnoj Nemačkoj, ne raspolažu sa obimom resursa koji postoji u Nemačkoj. Ipak ovaj model ima najviđše elemenata koji se mogu primeniti u postkomunističkim zemljama.

čileanski modelvojni autoritet implementirao je tržišne institucije u 70im godinama. Te institucije su i ranije postojale i bile su samo revitalizirane. U nekim postkom. zemljama ne postoji nikakva tradicija tržišnog privređivanja. One su prinuđene da stvraju nove institucije bez pozivanja na prošlost.

japanski modelneglešena je korporativna kultura. Japan nikada nije bio kolonizovan i počinje se modernizirati sredinom XIX veka. Očuvao je svoju društvenu strukturu. U postkom. zemljama beležimo raspad ranije društvene strutkure kao i veliku kulturnu heterogenost.

Zaključak:- u post komunističkim tržišnim institucijama se moraju stvoriti i biće rezultat svesnog političkih nastupa- tržišne institucije se moraju nadopuniti sa drugim institucijama- tržišne institucije se integrišuu različite kulturne kontekste

4. Kapitalizam i demokratija u toku tranzicije, harmonija ili sukob?Uvođenje kapitalističkih institucija praćeno je žrtvama (nezapolsneost, pad BDP), tada pretpostavljamo da se mogu iskoristiti instiucije demokratskog poretka u cilju protersta, pitamo se zašto bi ljudi davali potporu ekonmskim reformama koje trže žrtvu sa njihove strane?a) nekompatibilnost između kapitalizma i demokratije. Ako ljudi raspolažu sa demokratskim pravima, između ostalog sa pravima u vezi protesta, tada će se demokratija sukobljavati sa nužnošću implementiranja kapitalističkih institucija. Npr. ekonmski subjekti se opiru tranziijskim procesima zato što su naviknuti na jednakost koja je bila dominantna u socijalizmu.b) politička-ekonomija strpljenja Polaznišna točka je da nema jednoznačne veze između ekonmskih promena i političkih vrednosnih obrazaca. Demokratija ne funkcioniše na tako jednostavan način kako to pretpostavljaju pristalice teze o nekompatibilnosti između kapitalizma i demokratije. Sve zavisi od toga da li oni koji predvode tranziiju mogu da ubede ljude da poveruju u njihov angažman koji će u pogledu ciljea tranzicije biti ostvaren tek u budućnosti. Građani daju neku vrstu kredita reformerima i istovremeno investiraju u budućnost koja može opravdati žrtve u sadašnjosti.

5. Da li je neophodna spoljna pomoć da se omogući potpora tranziciji?a) tranzicije proizvode troškove u kratkom roku. Beneficije tranzicije dolaze do izražaja tek u dugom roku.

Neophodna je strana pomoć da se ublažavaju negativni efekti troškova u kratkom roku, znači da eksterni izvori obezbeđuju smanjenje troškova u toku reforme.

b) Spoljna pomoć omogućava neefikasnoj državi da se održi umesto da dospe u kriznu situaciju. Spoljna pomoć može prourokovati kašnjenje reforme. Eksterni izvori mogu pospešivati i neodgovornu

56

ekonomsku politiku koja je manje stroga prema troškovima. Spoljnji kreditori iusloljavaju način raspolaganja sa dobijenim kreditima. Država koja je promalac kredita suverena je na sojo teritoriji i može izbegavati izvršavanje obaveza.

Osnovni fenomeni svojine u kontekstu privatizacije.Proces privatizacije može se shvatiti tek ako uzmemo u obzir sledeće momente. Prvo, razlikujemo instituciju svojune i konkretnu strukuru svojine. Institucija svojine referira i pravnim mogućnostima koje dozvoljavaju raspolaganje sa svojinom. Neko je vlasnik firme ukoliko ima moć i interes da određuje poslovnu strategiju firme i da prisvaja profit. Struktura svojine govori o konkretnim ispoljavanjima institucije svojine koju realizuju konkretni ekonmski subjeksti u konkretnim društvima. Svojina je uvek povezana sa kategorijom odgovronosti: subjekat svojine mora da snosi odgovornost za preduzete radnje. Svojina je bila slavljena kao garant ekonomske slobode pojedinca.Važni aspekti svojine su:

Karakteristika prava svojine. Pravo svojine omogućava subjektu da raspolaže različitim asoektima svojine.

Karakteristike subjekata svojine. Ako je reč o državnoj firmi, tada bez obzira na pravnu zasnovanost ne možemo reći da je firma privatna.

Autonomija donosilaca odluke o raspolaganju svojinom. Autonomija raspolaganja je bitna dimenzija koja razlikuje ekonomske subjekte u njihovim odnosima prema svojini.

Ciljevi donosilaca odluke u vezi svojine. Radi se o ciljevima koji osmišljavaju aktinosti ekonmskih subjekata. Kapitalistički subjekti su povezani sa profitom.

Privatna svojina ima sva oblika: klasični i neoklasični Klasični: osnovni subjekt je određena ličnost koja upravlja svim radnjama u vezi svojine. Osnovna

motivacija je profit. Neoklasična: radi se o velikim korporacijama. One su upravljane od strane profesionalnih menadžera.

Subjekti svojine mogu angažovati specijalne subjekte koji se bave manipulacijom svojine.

6. Fenomeni i istorijski tipovi tranzicijePrivatizacije označava promenu dimenzije vlasništva. Umesto države privatni sektori postaju vlasnici određenih ekonomskih dobara. Socijalizam, koji je postojao u Cent. i Ist. Evropi stvorio je konfuzne dimenzije vlasništva što je doprinelo istorijskom kolapsu projekta. U Jugoslaviji konfuzija je bila izražena u smislu toga da se nije mogao definisati subjekat sojine koji bi snosio pravnu, ekonomsku odgovornost. Privatizacija je određena forma političkog projekta koji se oslanja na pdređene ekonomske kriterijume. Nijedna zemlja ne može da kopira rešenje drugih. Svaka zemlja koja namreava da osmisli ozbiljan projekat privatizacije mara da bude kreativna i da nađe ravnostežu između univerzalnih pretpostavki i privatizacije i lokalnih posebnosti.Početni uslovi koji određuju tok i mogućnosti svake privatizacije:

Opseg režima svojinskih orava i obim privatnog sektora Tipovi kontrole od strane državne sfere Razvijenost tržišpta kapitala Razvijenost pravne strukture Makroekonmska situacija

Tipovi:57

I Zapadni model – odvijao se u 70im i 80im godinama. Na Zapadu je postojao razvijeni režim privatne i korporativne svojine. Samo manji deo ekonomije se morao privatizovato koji nije iznosio više od 20% BDP. Državni sektor sredinom 80ih je iznosio 10-16%. Zemlje Zapada su raspolagale razvijenim tržištem kapitala kao i sa razvijenom pravnom strukturom. Inicijalna makroekonomska situacija je bila stabilna

II Model Latinske Amerike – na početku je izvršena liberalizacija režima svojinskih prava. Rezultat je povećan broj stranih investicija i povećan obim privatnog sektora. Državni sektor je bio veći nego na Zapadu, ali i takav vid državne sfere omogućio je privatizaciju bez pravnih problema. Makroekonomska sitacija je bila nestabilnije od Zap.

III Model zemalja Trećeg sveta – liberalizacija režima svojinskih prava je bila neophodna. Državni sektor je u elikoj meri bio prisutan u ekonomiji, ali po pravilu poljoprivreda i trgovina nisu bili pod državnom kontrolom. Priatiizacija je značila mnogo veće pravne probleme u odnosu na zemlj Lat. Amerike.

IV Azijske postkomunističke zemlje – Kina (kraj 70ih) i Vijetnam (kraj 80ih). Liberalizacija je bila nužna. I poljoprivreda i trgovina su bile nacionalizovane. Veliki obim državnog sektora. Za razliku od centr. istočnoevropskih zemalja azijske postkom. zemlje su startovale sa povoljnom makroekonomskom sitacuacijom.

V Postkomunističke zemlje Centralne i Istočne Evrope – liberalizacije je bila nužna kao osnova za spontani razvoj privatnih firmi. Državni sektor je iznosio 95-99% (Albanija). Izuzetak su ađarska i Poljska gde je postojao stanoviti privatni sektor. Ekonomska struktura se sastojala od velikog dela industrije i malog dela poljoprivrede. Pravna struktura je bila povezana sa političkom i morala je biti transformisana. Makroek. stabilizacija je predstavljala osn. cilj ek. reforme. Privatizacija se realizuje u jeku ekonmske krize i u roku 6-8 godina BDP pada za 20-30%, a nezapolsenost je oko 10%.

7. Metode privatizacije Privatizacija kroz restituciju (reprivatizacija)

Restitucija je vraćanje privatne svojine u toku kolektivizacije posle II svetskog rata. Ona podrazumeva i vraćanje zgrada, zemljišta i drugih oblika svojine. Opseg zavisi od toga u kolikoj meri je postojla praksa prisvajanja. Npr. u Bugarskoj je restitucija bila veoma važna, dok u Poljskoj nije bila. Iz pravne perspektive ovaj tip privatizacije je najjednostavniji.

Privatizacija na osnovu prodaje državne imovineMnogobrojne fabrike su bile kreirane kao državna svojina u toku socijalističkog perioda, pa nema ranijih vlasnika kojima bi se vratile. Prodaja državne svojine ima za cilj da povećava prihode za državu, da restruktuira celokupnu imovinu i da privlači strane investitore. Kod ovog modela dilema je da li odma prodati firmu ili je rehabilitovati firmu pa je prodati po višoj ceni. U velikoj većini se praktikovao prvi oblik jer je bilo mnogo firmi koje su trebale rehabilitaciju.Mnogo problema je bilo sa prodajom velikih firmi. Ovaj metoda je bio zastupljen u I. Nemačkoj i Mađarskoj. U ostalim zemljama se nije mogao ponoviti jer nije bilo domaćih investitora i postojala je visoka investicija koja je onemogućila štednju.

Vaučerska privatizacija58

Kod vaučerske privatizacije nema novačane nadoknade, državna imovina bez nadoknade se transoformiše u vlasništvo privatnih lica koja dobijaju vaučer koji je kartija od vrednosti i koji se koristi za kupovinu akcija na aukcijama. U socijalističkim zemljama ova privatizacija je bila nužna zbog nerazvijenog privatnog sektora.

Privatizacija odozdoRadi se o oblicima novih firmi na osnovu domaćih i straih invenstitora. Nove privatne firme se beleže naročito u građevinarstvu, uslugama i trgovini. Nove male, firme pokazuju zajedničku strukturu. Preduzetnici su obrazovani, dolaze iz ranijih držanih firmi ili državne birokratije. Dostupnost resursima državnog sektora, ranije komunikac. veze omogućavaju da menadžeri bivših državnih firmi igraju bitnu ulogu u novim firmama.

8. Ko treba da bude novi vlasnik: eksterna ili interna privatizacija?Subjekti vlasničkog prava određeni su opsegom privatizacije koja je realizovana. Najkompleksniji vidovi vlsništva nastali su u zemljama gde je izvršena privatizacija velikih državnih firmi.

Postoje mnogobrojne prednosti angažovanosti inostranih investitora. Oni raspolažu sa neophodnim instrumentima pomoću kojih mogu da pospešuju utihnulu proizvodnost. Raspolažu sa svremenim menadžmentom koji može upravljati procese u firmi.

Usled postojanja obima državne imovine ne može se očekivati da će se stanovništvo isključiti iz procesa privatizacije. Bez obzira na činjenicu da stanovništvo ne raspolaže sa neophodnim kapitalom. Veliki deo imovine je za strane investiture bez bilo kakve vrednosti.

Postoji prekomerna ponuda državne imovine spram slabe tražnje. Strani investitori su profesionalno iznad državnog aparata koji realizuje privatizaciju.Državni aparat pokušava da prebrodi stanje angažovanjem konsultanstkih agencija.Za investitore privatizacija nije socijalna pomoć nego strogi posao. Tome možemo dodati i otpor državnog aparata.Državni aparat se protivrečno odnosi prema privatizaciji.Ekonomske datosti, nužnost prevazilaženja krizne situacije, nameće mu imperative privatizacije. Svaka privatizacija smanjuje njegovu moć.

1. Interna privatizacijaNovi vlasnici su stari pripadnici firme. Moguće je predvideti da se radnicima firme prodaju akcije sa značajnim popustima. Subjekti privatizacije su insider u firmi. Pripadnici firme učestvovali su u životu firme, poznaju performance firme I pokazuju zainteresovanost u pogledu oživljavanja firme.

Kritike upućene internoj privatizaciji iznose – da se metodom interne privatizacije isključuju spoljni subjekti.Interna privatizacija isključuje profesije koja nikad ne mogu učestvovati u deobi državne imovine.

Metod interne privatizacije automatski deprivilegizuje spoljne subjekte. Interna deoba firme omogućava zadobivanje povoljne pozicije od strane menadžera firme koji upravlja procesom interne privatizacije I to na taj način da se ostvaruju njegovi interesi.Za razliku od situacije kada su prisutni inostrani investitori država ne može računati na priliv finansijskih sredstava I ne može računati na priliv deviznih sredstava.

2. Eksterna privatizacija59

Subjekti eksterne privatizacije su van firme koja se privatizuje. Pored spoljnih investitora o kojima je već bilo reči valja spomenuti: ekonomske subjekte – pojedince, ekonomske subjekte – institucionalne investitore kao I celokupno stanovništvo jedne zemlje.

Ako se državne firme prodaju pojednicima država dolazi do prihoda. Između ekonomskih subjekata koji žele da dobijaju akcije neke firme vlada konkurencija, principi tržišta regulišu tok eksterne privatizacije. Oni ekonomski subjekti dolaze do državne imovine koji nude najbolje uslove. Kritičari eksterne privatizacije na osnovu prodaje pojednicima naglašavaju da je ugrađen problem u ovom metodu privatizacije. Eksterna privatizacija ovog tipa pretpostavlja funkcionisanje institucija koje su samo u rudimentarnom obliku u postkomunističkim zemljama: informacijska mreža, finansijsko tržište.

Prethodni metod eksterne privatizacije suočava se sa problemom da stvara nejednakosti. Samo oni pojedinci mogu doći do kupovine državnih firmi koji raspolažu sa kapitalom. Prethodni metod eksterne privatizacije reglektuje postojeće stanje nejednakosti između potencijalnih ekonomskih subjekata. Problem se pokušava prevazići eksternom privatizacijom koja nema u sebi elemnt prodaje I kupovine I samim tim ne postoji element konkurencije (deoba celokupnog stanovništva).

U zapadnim zemljama institucionalni investitori igraju veliku uglogu. Osim penzijskih fondova, različite banke, finansijske posrednike… Radi se o investitorima koji raspolažu sa intrumentarijem za upravljanjem preduzećima I koji su zainteresovani da bivše državne firme prezentuju dobre ekonomske rezultate. Institucionalni investitori poseduju akcije u većem broju firmi I raspolažu sa mogućnostima da kontrolišu finansijski dome firme na odgovarajući način.

U mnogim klasifikacijama eksterne privatizacije predviđaju se holding-kompanije kao posebni oblici razrešavanaj privatizacijskih problema. Holding-kiompanije su firme koje sprovode kontrole nad drugim firmama na taj način što su holding-kompanije vlasnici dela akcije dotičnih firmi.

Postoje dve mogućnosti:a) Holding – kompanija ima 51% akcijab) Holding – kompanija ima manji broj od 51% ali je I to dovoljno da sprovede kontrolu jer postoji veliki

broj akcionara koji su disperzovani.

Holding – kompanije na ovaj način lakše dolaze do kontrole akcionarskih kompnija nego u slučaju da kupe svu fizičku aktivu neke firme. Postoje različiti modaliteti počev od toga da se firma predaje besplatno holding-kompaniji do toga da se firma prodaje holding-kompaniji. Posle toga akcije holding-kompanije se prodaju ili predaju stanovnicima ili strancima. Pristalice rešenja navode da je process brz I lako se može pregledati.Kritičari rešenja sa holding-kompanijom primećuju da su holding-kompanije veoma često “plen” političkih uticaja tj. da je teško odvojiti holding-kompanije od političkih mehanizama I shodno tome od politizacije privatizacije.

60