ОСНОВИ ИСТОРИЈЕ ПИСМА, КЊИГЕ И БИБЛИОТЕКА

I

1. ПИСМО (дефиниција, постанак, значај)Људи су се прво споразумевали мимиком и гестикулацијом и то је

претходило артикулисаном начину споразумевања. Превазилазећи овакав сиромашан и органичен начин комуницирања човек је тражио прикладнији и ефикаснији. Тада је настао језички говор који се састоји од изговарања појединих гласова који се комбинују у слогове, речи и реченице. Лингвистика доводи почетак развоја говора у најтешњу везу са радом и радном делатношћу човека. Људски ум није у стању да поједине ствари памти дуже време и отуда се у заједницама на вишем степену цивилизације јавила потреба за писмом. Писмо представља најважнији инструмент културног живота. Оно је носилац културе и начин конзервирања људског искуства.То је систем конвенционалних знакова којима људи изражавају своје мисли. Писмо је графички приказ језика.

2. ПРЕТЕЧЕ ПИСМА (мнемотехничка средства) Споразумевање мнемотехничким средствима (средства за споразумевање

и подсећање) граница је између непостојања писма и његовог настајања. Људи су се одувек користили различитим предметима за споразумевање – камен, чвор, шкољка. Многи су се одржали до данас: амблеми, чинови, беле заставе, униформе, дакле, знаци којима се нешто даје на знање. Ова средства још нису писмо, али имају улогу и значај писма. Најпознатији од њих су чворови, нанизане шкољке, рабоши.

ЧВОР – један од најстаријих начина преноса мисли или порука. То је тзв. условно писмо, кипу које су користили Инке, Астеци, полинежанска племена. О дрво или један главни биљни гајтан везани су биљни гајтани разних дужина, дебљине и боје. Гајтани су означавали раздобља, а чворови догађаје. Постојао је читав систем бележења догађаја, тако да су помоћу ових чворова сачуване читаве историје, закони и предања индијанских племена.

ШКОЉКЕ - или вампуми су представљале специјалну врсту сликовног писма. Низањем шкољки – служила су се индијанска племена у Сев. Америци и имале су тренутно значење, јер га је знао само онај који ниже. Служиле су само једном, када их је говорник пребирао по рукама подсећајући се шта треба да каже; после су служиле као украс или новац.

РАБОШ или РОВАШ – дрвени штап дужине 1м зарезивао се да би се означила количина неке робе или свршени рад. Штап се делио на два дела и када се они саставе преко њих се урезивао потребан број зареза. Користили су га стари Германи и Кинези. У Србији се некада и порез тако наплаћивао.

3. РАЗВОЈНЕ ЕТАПЕ ПИСМАПосле говора, најважнија појава у културној историји човечанства је

појава писма. Настајало је постепено као плод дуготрајног развоја и сазревања људске мисли и праксе. Писмо је вештина којом човек представља целе речи или поједине гласове видљивим уобичајеним знацима, а у циљу њиховог саопштавања другима или подсећања на њих.

1

Првобитно је изражавао своје мисли преко цртежа. Најстарији цртежи датирају из доба палеолита. То су петроглифи – знаци на камену или пиктограми. Пиктографско или сликовно писмо је у ствари нека врста прича у сликама. Јавило се у различито доба у различитим деловима света, независно једно од другога. Сачувани су у пећинама или стенама пећинских зидова. Алтамира, Дордоња, Јамтланд. Осим камена као материјал за писање служиле су кости, бронза, дрво, кожа...

Следећа фаза у развоју је идеографско или појмовно писмо: цртеж се поједностављује на неколико основних линија, само контуре предмета остају. Идеографско писмо је појмовно тј. систем конвенционалних знакова од којих сваки означава по један појам. Идеограм је упрошћени пиктограм, то је појам, симбол појма. И данас се користе код разних племена у централној Африци и Полинезији; користе га у Египту, Кини, амерички Индијанци.

Трећа фаза је прелазак идеограма у фонограм тј. појмовног у фонографско или фонетско. Идеограм временом постаје представник групе гласова односно речи или назива предмета. Људи почињу да користе одређени знак кад год хоће да изразе одређену гласовну групу, без обзира о ком се предмету радило. Знакови се користе за целе речи – вербални фонограми, поједине слогове - силабички фонограми, поједине гласове - фонетски фонограми. Када писани знак означава појединачни глас то је најсавременији облик писма – данашње алфабетско писмо.

Сва важнија писма старог и новог света развила су се из следећих 5 система: сликовно писмо америчких Индијанаца, кинеско, клинасто, египатско и критско.

4. МАТЕРИЈАЛИ ЗА ПИСАЊЕ Од кад су људи пронашли писмо писало се најразноврснијим

материјалима у камену, глини, дрвету, воску, металу, тканини, папирусу, кожи и папиру. О врсти материјала на коме се писало одлучивао је и крај у којем је неки народ живео. Разликују се тврди, мекани и полумекани материјали.

КАМЕН – се користио од најстаријих времена – зидови пећина, споменици, плоче. Служили су се Вавилонци, Грци, Јевреји, Римљани.

КОСТ – рогови, оклоп, ребра, плећке, шкољке, слонова кост користила се у примитивној средини.

ГЛИНА: плочице и ваљци од печене глине, црепови, опеке, остраконе. Користила се у Месопотамији, Криту, Грчкој, Риму. Развиле су се од мекане глине које су се након отискивања знакова сушиле на сунцу или пекле у пећима.

ЛИШЋЕ (палмино) су користили Римљани, Индијци, Грци... јефтин и једноставан материјал за писање јер га је било у изобиљу; кора, лико (унутрашњи део коре липе, брезе, букве, бамбуса) даске или плоче од дрвета користили су Египћани, Јевреји, Кинези, Римљани за писање закона, јавних наредби, огласа и сл.

ВОСАК се употребљавао налепљен на тзв. воштане таблице. То су мање правоугаоне плоче од дрвета издубљене и премазане воском. Више таквих спојених таблица називало се КОДЕКС. Користиле су се у старом Риму, мање у средњем веку. Представљају прелаз од тврдих предмета ка меканим. Први праузор данашње књиге 2-диптих, 3-триптих, више – полиптих, кодекс малог формата – кодицили.

МЕТАЛИ: племенити и неплеменити, највише олово, бронза, злато, сребро.

2

ТКАНИНЕ: СВИЛА код Кинеза, Јапанаца, Римљана и платно најчешће ланено.

ПАПИРУС се прави од срчике биљке папирус. Користили су га Египћани, Грци, Римљани.

ПЕРГАМЕНТ од прерађене животињске коже. ХАРТИЈА материјал који се појавио у 2 в.п.н.е у Кини, од коре разних

биљака. Потискује из употребе скупи пергамент.

5. ПИСАЋИ ПРИБОР Прибор за писање увек је зависио од материјала на коме се писало. Постоје две основне технике писања: УРЕЗИВАЊЕ знакова у неку тврду површину и писање неком врсте БОЈЕ за урезивање у тврди материјал камен, дрво, кост, користили су се ДЛЕТО и ЧЕКИЋ, шиљци. За мекше материјале глинене, воштане плочице користиле су се различите ПИСАЉКЕ – СТИЛУСИ - дугуљасти штапићи од метала, слонове, кости или дрвета на врху зашиљени. ЧЕТКИЦЕ су употребљавали Кинези и Јапанци. У почетку од длака зечева, а касније и од других животиња. Египћани су користили КАЛАМУСЕ – нека врста цевчице од шупље трстике зашиљене на врху и зацепљене. Њих су заменили штапићи од метала, а затим птичја ПЕРА (гуске, лабуда, гаврана) која се у Европи користе од почетка средњег века па до XИX века. Метална пера су била ретка у старом и средњем веку. Прво модерно челично перо направио је 1790. Зенефелдер. Налив перо је много млађег датума, 1884. у Америци. Користили су разне боје за писање, угаљ, креду.

6. ПАПИРУС КАО МАТЕРИЈАЛ ЗА ПИСАЊЕУ мочварним пределима Нила расла је биљка коју су Грци назвали

папирус. Срчика биљке (део под водом) се резала на танке и дуге траке које су се међусобно лепиле. Дугачка трака папируса 5-20 м савијала се око танког штапа у облику ваљка. Овакви ваљци звали су се грчки килиндрос и лат. волумен. Писало се само с једне стране одзго на доле, с десна на лево, а име аутора и назив дела били су означени на посебном комаду који је висио ван ваљка грч. силибос и лат. индекс. Највећи папирус је Папирус Хариса из 1200. год.п.н.е. Чувани су у ковчежићима или округлим кутијама. Групишу се у 3 скупине: египатски, у Херкуланијуму и Помпеји и средњевековни. Дуго је служио као материјал за писање, јер је био јефтин и лако преносив. Негативне стране: писало се с једне стране, није се могао брисати, неотпоран на атмосферске прилике, незгодан за руковање.

7. ПЕРГАМЕНТКао материјал за писање кожа се користила од 2. в.н.п.е. На њој су

писали Египћани, Асирци, Јевреји, Грци. Кожа потискује папирус у 4. в.н.е код књига, а у 8. веку код докумената. До средине 14. века остаје свакидашњи материјал. Израђиван је од коже ситне стоке козе, овце, јагњади, телади, срна, антилопа. Кожа убијене животиње умакала се у растопину креча и воде, па се сушила, равнала и пеглала, а понекад и фарбала. Назив је добијен по граду Пергаму основаном у 2. в.п.н.е. у коме се усавршила техника и у коме је постојала Пергамска библиотека. Цар Еумен II желео је да створи библиотеку по узору на ону у Александрији, али није био у могућности да користи папирус, јер му је то оспорио египатски цар забранивши продају папируса ван Египта. Пергамент је био скупљи од папируса али трајнији, није се ломио, могло се

3

писати са обе стране и текст се могао састругати па опет писати. Тако су настали ПАЛИМПСЕСТИ – рукописи на пергаменту са којег је избрисан првобитни текст, па написан нови. Увођењем пергамента појављује се и прва књига у данашњем смислу речи. У почетку је савијан у свитке, један лист - фолиум, када се савије – аркус. Писало се мастилом или тушем каламусом од трстике или пером од птице.

8. ХАРТИЈАПочиње да се израђује у Кини у 2. в.н.е. Као сировина за израду папира

користиле су се у почетку нити од коре разних биљака (бамбуса, дуда, пиринчане сламе), а касније се прешло на израду од крпа. Дуго је производња папира чувана као тајна све до 751.године.

Арапи су успели да је дознају и већ 752. год. почињу производњу коју су усавршили проналаском камена за мрвљење крпа, сито од металних жица и бољи лепак за папирну масу – скроб. Прве фабрике су биле у Самарканду и Багдаду. Да означе своје производе поједине фабрике (које су се отвориле широм Европе) већ од 14. века уводе заштитне знакове на папиру – филигране. Год 1799. почиње машинска израда (Луј Роберт), а 1848. почиње производња чистог дрвеног папира (Келер) који је јефтин.

9. ПАЛЕОГРАФИЈАПалеографија је помоћна историјска наука. Проучава порекло, процес

развитка и ширење писма. Испитује настанак и развој старих писама с циљем да омогући исправно читање, одреди место и време настанка старих рукописа и натписа. Латинска палеографија учи како треба читати старе латинске текстове, транскрибовати их, одредити им време и место настанка. Палеографи се служе компаративном методом – упоређују недатиран са датираним. Словенска палеографија проучава почетак и развој словенских писама глагољице и ћирилице.

10. ФИЛИГРАНОЛОГИЈАПомоћна историјска наука која се бави сакупљањем и изучавањем

водених знакова – филиграна. Помоћу њих је могуће утврдити време настанка рукописа, јер су се у европској индустрији хартије врло рано стављали филиграни. Свака већа радионица имала је свој знак и на основу територије где је та радионица могло се одредити и место настанка рукописа.

11. ПИСМА СТАРОГ ВЕКАИз следећих 5 система развила су се сва остала важнија писма:

1.сликовно писмо америчких Индијанаца; 2.кинеско писмо; 3.клинасто писмо, 4.египатско и 5. критско писмо.

СЛИКОВНО ПИСМО америчких Индијанаца се састојало од удица, чворова, слика људи, животиња. Недешифровано је. Боје прецизирају значење појединих знакова. Писмо тече усправно одозго надоле. Користили су га Инке, Маје, Астеци.

КЛИНАСТО ПИСМО је једно од најважнијих писама Мале Азије у старом веку. То је прво познато међународно писмо којим се служило 15 различитих народа. Отприлике у исто време су настали и египатски хијероглифи. На подручју Месопотамије из још старијег писма Сумера и Акађана се развило клинасто писмо. На облик овог писма је утицао и материјал

4

на коме се писало – глина. Ово писмо имало је више стотина знакова. Настарији записи датирају из 3900 г.п.н.е. а највиши степен достигло је у време персијског цара Кира. Године 2000. п.н.е. се раширило по читавој Малој Азији. Оно је у основи слоговно јер један клин или више њих заједно означавају слогове. Вишезначност великог броја знакова утврдио је Сер Хенри Равлисон 1846.године.

ЕГИПАТСКО ПИСМО се јавило у 4. миленијуму п.н.е. Писмо је сликовно али је рано прешло у идеографску фазу и почело уводити фонограме – 24 знака. Уз фонограме су задржали и идеограме. Разликују се три типа овог писма 1. ХИЈЕРОГЛИФИ; света писмена – потпуно СЛИКОВНО монументално које се слика или уклесује; 2. ХИЈЕРАТСКО ПИСМО једноставних облика; СВЕШТЕНИЧКО ПИСМО слике више подсећају на линијске знаке; 3. ДЕМОТСКО ПИСМО најједноставнији облик, писмо најширег слоја, пословног света које се развило из хијератског од 7. в.п.н.е. Одгонетнути су 1822. Жан Франсоа Шамполион упоређивао имена Птоломеја и Бернике-Клеопатре. Која су била написана на сва три језика, па је добио 11 слова.

КРИТСКА ПИСМА – на Криту су пронађени остаци три различита писма - једног сликовног и два линеарна /линеарно А и Б/. Критска цивилизација између 2200 – 1400. г.п.н.е. Старије је сликовно састављено од хијероглифа. Млађе линеарно које има варијанте А и Б разрешио је Енглез Вентрис и утврдио да је критско-микенски језик архаични облик грчког језика. Значај критског писма је у томе што су га Феничани преузели за основу свог фонетског писма које су касније прихватили Грци, а затим и остали народи Запада.

ФЕНИЧАНСКО ПИСМО – Феничани се сматрају творцима фонетског писма (алфабета). Алфабет је систем знакова који обележавају изговор гласова поређаних по утврђеном реду. Алфабет прекида употребу сликовног писма, и уместо слике слово постаје јединица гласовног писма и назива се фонем. Првобитно су писали клинастим писмом транскрибованим у феничанска слова, али им ово није било практично па су их претворили у фонеме. Настало је око 1000 г.п.н.е. Прешло је у друге семитске језике и почело да се прилагођава потребама свакодневног живота. Имало је 22 сугласника и свако слово је имало своје име. Пише се здесна на лево, водоравно.

ГРЧКО ПИСМО је настало од феничанског. Феничанско није имало вокале, па су Грци сувишне феничанске знакове узели за вокале вероватно 8. или 9. в.п.н.е. Грчки алфабети су се међусобно разликовали и у употреби је било између 23-27 знакова. Постојала су 4 основна типа грчаког алфабета: ЕОЛСКО-ДОРСКИ, АТИЧКИ, ЈОНСКИ и АЛФАБЕТ АРХИПЕЛАГА. Временом су се разлике међу њима губиле, да би на крају јонски био прихваћен као јединствен грчки алфабет. У Атини 433 г.п.н.е. писало се здесна на лево, а касније бустрофедонски, да би се у 6. в.п.н.е. прешло на писање слева на десно. Уставно писмо је највише цењено грчко писмо, даљим развојем настаје курзивно, некалиграфско, укошен тип слова. Употребљава се од 3. в.н.е и развило се у два облика: мајускулу (између 2 замишљене линије слова исте висине) и минускулу (4 линије слова неједнаке висине).

12. ЛАТИНИЦА (постанак и развој)Латиница је једно од најзначајнијих и најраспрострањенијих писама.

Сматра се да не потиче директно од Грка, већ да су га Римљани преузели од Етрураца, који су живели у средњој Италији у предримско доба. То се морало

5

десити после 7. в. п.н.е. јер је најстарији латинични напис «ЛАПИС НИГЕР» из 6. в.п.н.е. писан БУСТРОФЕДОНАЛНО (НАИЗМЕНИЧНО С ЛЕВА НА ДЕСНО И С ДЕСНА НА ЛЕВО) са словима етруршчанског облика. Писмо се састојало од 23 слова. Од 300. г.п.н.е. па до данас није се мењао ред ни број слова, само су поједини народи који су је прихватили као своје писмо временом каткад уводили посебна слова за писање посебних гласова свог језика.

Латинично писмо је пролазило кроз многе фазе у свом развоју. Писано је на различитим материјалима (камен, воштане таблице, папирус, пергамент).

ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ЛАТИНСКОГ ПИСМА: Латиничка писма из периода РИМСКЕ ДРЖАВЕ:

1.облик лапидарна капитала (велика правилна слова, писани споменици на камену; разликују се 2 типа квадратна и рустична капитала);

2.облик унцијала (3-8. в.) такође велика слова, али обла (због папируса и каламуса; полуунцијала (5-6. в.) прелаз од унцијала ка курзиву; курзивно писмо: два писма мајускуларни и минускуларни римски курзив. СРЕДЊОВЕКОВНИ ОБЛИЦИ - Сва писма која су се јавила у средњем веку

настала су од минускулног римског курзива са већим или мањим променама и тако добила локална обележја, па се зато називају народним писмима. То су: 1. ВИЗИГОТСКО (Шпанија, 8-12. в.), 2. БЕНЕВЕНТАНСКО (јужна Италија, Далмација, 8-13. в.), 3. МЕРОВИНШКО (Француска, 7-8. в.), 4. ПРЕКАРОЛИНА (делови Италије, Француске и Немачке, 7-8. в.), 5. АНГЛОСАКСОНСКО или ИНЗУЛАРНО (Енглеска, Ирска, 7-8. в.), 6. КУРИЈАЛНО (папска куријала) (Ватикан,7-12. в).

КАРОЛИНА или каролиншка минускула (8-12. в., Европа): слова правилна и калиграфска, писмо читко. Име по Карлу Великом. Молитвеник и Златни псалтир Карла Великог.

ГОТИЦА или готичка минускула (Европа, 13-15 в.): директни наставак каролине: све више угласта, уска са преломљеним угловима.

ХУМАНИСТИКА или хуманистичко писмо (западна Европа, друга половина 14. в.): једноставно, складно писмо. Хуманистичка минускула је основица данашње латинице. У Италији се током 16. в. користила курзивна хуманистика позната као ренесансни курзив или италик. Први их је резао Алдус Мануцијус, па је курзив назван алдуинско писмо или алдино.

13. ЛАТИНИЦА КОД ЈУЖНИХ СЛОВЕНА (беневентана, каролина)БЕНЕВЕНТАНА се користила и у Далмацији. То је угласто писмо

изломљених линија настало у манастиру Беневенто на Монте Касину. Од 8. века је у употреби и у далматинским беневентанским манастирима. Писмо се проширило путем трговачких веза. Употребљавало се као канцеларијско писмо на двору хрватских владара и у самостанима. Постојала су два типа – обли и угласти. Обли се користио у Далмацији. Најлепши рукопис писан овим писмом је Већенегин еванђиластар из 1085. г. из Задра.

КАРОЛИНА је најсавршеније писмо средњег века, једноставно, јасно, практично, а слова правилна, калиграфска. Владала је од 8-12. века, а њоме се много писало и код нас.

6

14. ПОЧЕЦИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ (Црноризац Храбар)Словенско писмо спада у ред млађих европских писама и датира од 9.

века. До тада словенски народи нису имали писмо, него су своје знаке урезивали у дрво. О томе постоје сведочанства Црнорисца Храбара који у свом делу «Сказаније о славјанских писменах» каже да су читали и писали цртама и резама. Пошто су се покрстили служили су се грчким и римским словима, али без правописа. Али ни грчки ни латински алфабет нису имали слова за словенске гласове и то је отежавало писање.

15. ГЛАГОЉИЦА (постанак, типови, споменици)Глагољицаје најстарије словенско писмо, настало у другој половини 9.

века. Претпоставља се да је саставио један од словенских учитеља Константин (Ћирило), уз помоћ брата Методија. Тим писмом је превео Библију на старословенски. Настала је од грчког курзивног минускулног писма и у почетку је имала 40, а после 38 слова. Свако слово имало је двоструку вредност, словну и бројчану.

Глагољица се јавља у два облика: ОБЛА или бугарска, имала је округла, заобљена слова. Њоме су биле писане књиге у Рашкој, Хрватској и Далмацији; и УГЛАСТА или хрватска, јер се у Хрватској променила под утицајем беневентане и готице. Слова су оштрија, угласта са изломљеним линијама У употреби је била од 13. века, а задржала се до 19. века (на острву Крку и до 20. века). Облоугласта је прелазни облик.

СПОМЕНИЦИ: Зоографско јеванђеље, Асеманово јеванђеље -старословенски писани споменик из 11. века, Бечки листићи најстарији глагољски црквенословенски литругијски споменик, 2 пергаментна листића исписана полуоблим словима, потичу с краја 11. и почетка 12. века, Башчанска плоча из 1102. године писана облоугластом глагољицом на каменој плочи; Хрвојев мисал из 1405 год. најлепше илуминиран гљагољски кодекс на пергаменту.

Од краја 14. века када је ушла у администрацију, гљагољица је брзописна са много лигатура (везаних слова) и абревијација (скраћеница).

16. ЋИРИЛИЦА (постанак, редакције, споменици)Ћирилица је национално писмо код Срба и заменила је тешку глагољицу.

Млађа је од глагољице али још увек јој је порекло непознато. Нејвероватније је да је саставио Климент Охридски, владика, један од најпознатијих ученика Ћирила и Методија, а име јој је дао у част свог учитеља.

Састављена је од слова из алфабета грчког унцијалног писма у 9. веку одакле су узета 24 слова (мало измењена) и њима је додато 14 слова из глагољице, за оне гласове којих није било у грчком. Свако слово је имало двојаку вредност – гласовну и бројну. По именима прва два слова настао је назив АЗБУКА.

У ћириличним рукописима разликују се 3 врсте писма: 1. УСТАВ или унцијала (до половине 14. века), усправна, велика слова, употребљавала се у свечаним црквеним књигама, за писање закона, устава; 2. ПОЛУУНЦИЈАЛА или полуустав мање правилно, ситнија збијена слова. Жеља за поједностављивањем. Од 14. века прелази у 3. КУРЗИВ – брзописано писмо свакидашње употребе.

СПОМЕНИЦИ: Самуилова плоча из 993 год., најстарији познати ћирилички споменик, Темнићки натпис је најстарији ћирилички споменик на тлу Србије с краја 10. века или почетка 11. века; познати старословенски ћирилички споменик из 11. века - Хиландарски одломци. Најстарији српски књижевни споменик писан ћирилицом је Мирослављево јеванђеље из 12. века.

7

17. СРПСКА ЋИРИЛИЦА ОД 12. ДО 20. ВЕКАПрви словенски књижевни језик којим су писали Ћирилио и Методије

назива се старо-бугарски, старо-црквено-словенски, старословенски и тај заједнички књижевни језик користио се од 9 – 12. века. Црте народног говора улазиле су у црквену књижевност, мењале књижевни језик а тиме се мењало и писмо. Тако су створене рецензије, редакције: руска, српска, чешка. На црквенословенском језику српске рецензије писана је сва српска књижевност од 12-15. века. Српска рецензија садржи гласовне промене које су сачуване и у нашем данашњем језику.

Црквена ћирилица прву значајну рецензију претрпела је у Русији 18. веку када је Петар Велики избацио грчка слова, и узео слова из латинице, то је тзв. грађанска азбука у Русији која је допрла и до нас преко буквара, руских књига и учитеља у 18. веку. Тако је створена језичка правописна мешавина – рускословенски језик. Под утицајем просветитељских идеја Доситеја Обрадовића у тај језик је продро народни говор тако да почетком 19. века имамо и славеносербски.

Реформа Вука Караџића довела је до једноставне ћирилице засноване на фонетском принципу 1 ГЛАС -1 СЛОВО. Избацио је нека (јери) и додао Ћ, Ђ, Љ, Њ, Ј, Џ. Наравно да је имао доста противника, али и присталица. Званично је прихваћена 1868 .године и као таква постоји и користи се и данас.

II

1. КЊИГА (дефиниција, постанак, значај)Књига је прасловенска реч нејасног настанка, можда од старонордијског

(Кеннинг-белешка). У ширем смислу књигом сматрамо сваки фиксиран језички документ већег опсега, забележен на лако преносивом материјалу. У библиотечком смислу означава самосталну целину, састављену од одређеног броја, између себе повезаних и наштампаних листова.

Јавља се на оном ступњу културе појединог народа, када духовна делатност прелази оквире усмене предаје и тражи трајнија средства да се осигура за будуће генерације. Историја књиге обухвата период од 50 векова. Предуслов за појаву књиге било је постојање писма и подесног писаћег материјала.

2. ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ КЊИГЕКњига је током своје дуге историје стално мењала облике

прилагођавајући се новим материјалима на којима је писана. Али функција јој је увек била иста. Тако је у старом Египту била у облику свитка, писана на папирусу, чувана у посебним кутијама. Асирци и Вавилонци утискивали су клинасто писмо у мале глинене таблице и формирали књиге од њих. Све таблице које су сачињавале једну књигу биле су нумерисане, а често су биле спојене кустодама (последње реч с претходне, прва на следећој плочици). Римљани су пак користили воштане таблице, које су се могле спајати и отварати. То су кодекси. Кодекс је први праузор данашње књиге. Да би се таблице држале заједно

8

пробушили би са стране у дрвеном оквиру две рупе кроз које је била провучена кожна трака. 2 кодекса-диптих, 3-триптих, више –полиптих, мали кодекси-кодицили. Увођењем пергамента као материјала за писање, појављује се и прва књига у данашњем смислу речи. Исписани листови пергамента стављани су између две дрвене плоче, које су се после пресвлачиле кожом, свилом и др., а често и украшавале. Један лист – фолиум, пресавијен аркус. Листови и странице нису означавани, већ су се бројали само свежњеви од којих се пергаментни кодекс састојао.

Књига је у старим временима била ретка, недоступна широким слојевима, драгоцена, јер је њен настанак био условљен бројним предусловима.

3. КАРАКТЕРИСТИКЕ РУКОПИСНЕ КЊИГЕРукописна књига је била веома дрaгоцена, јер је за њену израду требало

много знања, умећа и времена. Облик средњовековне рукописне књиге био је углавном кодекс манускриптус (облик свеске). Текст је писан у два ступца на страници, без одвајања речи (лигатуре). Имао је и абревијације (скраћенице). Рад на књизи је био подељен: текст је исписивао писар, извежбани калиграф и остављао је простор за исписивање иницијала и минијатура, које је радио рубрикатор. Верзале су радили сликари (8-10 пута увећано и богато украшено слово), који су радили и минијатуре. Текст је обично био црн и црвен. Црним се писао највећи део текста, а црвеним оно што се желело истаћи (почетна слова, поглавља, а касније и исправке). Коришћене су и друге боје: зелена, плава, златна. Странице у књизи нису пагиноване, већ су обележавани само табаци, и то словима бројне вредности.

Пресавијањем табака пергамента добијани су различити формати: фолио, четвртина, осмина, шеснаестина, дванаестина, што је зависило од броја и начина пресавијања једног целог листа. Обично су се пресавијала заједно 4 листа и такав свежањ се називао тетрад или кватернион, и последњи свежањ је имао различит број страна од осталих.

Књига је увезивана тако што је стављана у дрвене корице пресвучене кожом, на угловима оковане металом. Књиге намењене или рађене за владаре имале су инкрустације у повезу тј. у кожу је утискивано злато, сребро, драго камење и сл. Утискивање је рађено с толико вештине да су се добијале различите фигуре и шаре што се називало кожни вез. Литургијске књиге су имале свечани или литургијски повез –без метала и инкрустрација, примерен потреби цркве.

Овакве књиге морале су се заштитити, па су сами повези окивани металом, а књиге затваране металним копчама, везиване су за пултове, анатема. Ex libris – дрворез малог формата који има улогу печата власништва, садржи име власника књиге. И данас се користи и ставља на корице, заштитни лист или на насловну страну.

Књига се најчешће налази у служби цркве, владара и богатих феудалаца, па је сходно томе религиозне и филозофскo-религиозне садржине.

Организоване преписивачке радионице, скрипторији. Рукописи су се међу собом разликовали. Најскупоценији кодекси: CODEX ARGENTUS (4. век), CODEX AUREUS (златни), Јустинијанов, Ватикански, Александријски кодекс. 4. КАРАКТЕРИСТИКЕ ШТАМПАНЕ КЊИГЕ Штампање је механичко умножавање текста и слика. Основни моменат је отискивање слике и текста на хартији помоћу пресе и ваљка. Отискивање се врши са клишеа тј. са дрвене или металне плоче у коју је урезан цртеж у негативу.

9

Клише се израђује од дрвета, линолеума, метала, пластичне масе. Сваки од ових материјала има своје особине од којих зависи и начин отискивања, па се разликују и технике штампања: дрворез, бакрорез, циниотез, литографија. Дрворез је најстарија штампарска техника коришћена у 15. и 16. веку. Равне, добро углачане даске исцртане, које су ксилографи ручним алатом издубљивали, и тако изрезбарене плоче су премазиване бојом. Штампа се вршила само на једној страни папира и одштампани листови су се лепили један за други и тако се добијао цео лист штампан с обе стране. Бакрорез – линије и цртежи урезани у плоче и у њима се налази боја, притиском се истисне боја из цртежа на папир. Књига рађена бакрорезом је барокна, великог формата, богато и луксузно украшена у кожном повезу. Штампањем књиге постају бројније и приступачније. Украшаване су као и рукописне.

5. ПРОНАЛАЗАК ШТАМПЕ ПОКРЕТНИМ СЛОВИМАИзум штампе покретним словима један је од најзначајнијих изума у

историји човечанства који је означио прекретницу у развоју многих народа. Штампа се јавила као неопходан предуслов буржоаског развитка, а такође је и изменила садржај писаних дела, јер све већи значај добијају филозофски и научни радови, уџбеници, путописи, романи.

Проналазак штампе покретним словима, употребом справе за ливење и израђивање неограниченог броја потребних слова приписује се Јохану Гутенбергу из Мајнца. Најпознатије и најлепше његово дело је «Библија од 42 реда» чије штампање је почело 1452. а довршено 1455. Штампана је у 2 свеске: 324 листа и 317 листова. Свака страница има 2 ступца са по 42 реда. Штампана је готицом, на латинском језику (бројни украси рађени руком), на пергаменту и папиру у 150-200 примерака. Сачувано 44 примерка = 12 на пергаменту и 32 на папиру, а 18 је потпуних. Године 1457. «Библија од 26 редова» штампана у Бамбергу. Године 1455. изгубио је штампарију у парници и она постаје власништво Јохана Фуста, његовог партнера, који је 1457. штампао Мајнцшки псалтир на којој се први пут налазе подаци о месту, години штампања и грб штампара.

Гутенберг отвара своју штампарију 1459-1467. где наставља рад. Штампа календаре: Турски календар из 1455, Астрономски календар, последња књига је Католикон - зборник латинске граматике и речника. Резао би слова у дрвету и преко тога би прелио легуру олова. Тако је добио матрицу или калуп у негативу, помоћу кога је могао одлити онолико слова колико му је било потребно. Умро је 1468.

6. ИНКУНАБУЛЕ(Палеотипови) Инкунабуле су књиге штампане техником покретних

слова до 1500. године тј. 25.03.1501. Инкунабула лат. incunabula– колевка, почетак или палеотип, грч. палаиос – старни, древни, рађена је по угледу на рукописну књигу 14. и 15. века и има особине старих књига. Текст је штампан у 2 ступца, слова су цртана и резана калиграфски, пагинације и наслова није било, па је свака страница почињала речју incipit (почиње) и explicit (довршен).Ова два елемента су најважнија за описивање и идентификовање старих рукописних књига и инкунабула. Посебни листови с насловом нису постојали (тек у 16. веку постају саставни део књиге) већ су рађени црвени редови уместо наслова и то накнадно. Колофон од 1457. (име, место, година штампања). Биле су великог формата, рађене на пергаменту и папиру, готским словима (касније антиква). Разноврсне садржине. Повезиване дрвеним корицама пресвученим кожом. Тираж

10

100-1000. До данас 45000 разних инкунабула: Гутенбергове, Фустове, Шедерова Нирнбершка хроника света.

7. СРБУЉЕРукописне и штампане књиге црквеног карактера на српскословенском

језику (српска рецензија старословенског) који је чувао одлике српског народног говора.

Србуље су рукописи српско-словенске рецензије као и књиге црквеног карактера штампане у старим српским штампаријама у 15. и 16. веку. Најстарија србуља сачувана је МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (12. век), затим ВУКАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, (13. век), ДУШАНОВ ЗАКОНИК (14. век).

8. СВЕТИ САВАНајмлађи син Стефана Немање – српског великог жупана. Побегао је на

Свету гору где се замонашио. Заједно са оцем, који се повукао из световног живота и такође замонашио, оснивају Хиландар 1198. и тако стварају центар у коме се вековима развијала култура, наука, вера и просвета. Год 1204. се враћа у Србију и посвећује државним пословима. Издејствовао је аутокефалност (самосталност) српској цркви и био је први архиепископ. Ствара културно средиште у манастиру Студеници. Саставља прву српску биографију, Житије св. Симеона (1208.год.), затим пише и Номоканон – законик српске државе, Карејски типик, Хиландарски типик (1195), Службу св.Симеону. Као духовно-световни вођа Срба, под условима свога времена, неоспорно је остварио следеће крупне и судбоносне тековине за српски народ:

1. Mанастир ХИЛАНДАР 2. Старајући се да јерес не угрози духовно здравље он је преко Номоканона

и Типика успоставио организацију и одговарајуће законе у црквеним и државним установама.

3. Систематизовао је српску преписивачку, преводилачку и стваралачку књижевну традицију. Осим тога, први је почео да пише житија и службе на посрбљеном старословенском језику.

9. МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕМирослављево јеванђеље је најстарија сачувана српска књига писана

ћирилицом. То је један од најстаријих и најзначајнијих културних споменика код Словена. Има огромну историјску, језичку, књижевну и уметничку вредност. Писано је за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, највероватније 1180.г. По језичким цртама споменик је српске рецензије. То је кодекс писан на пергаменту, има 181 лист и 296 минијатура и иницијала. Писан је у 2 ступца на страни црном бојом, док су важнији наслови писани црвеном. Минијатуре су рађене пером, а затим превлачене бојом помоћу четкице и на крају украшене златом. Последња страница је палимпсест. Минијатуре имају декоративан, ређе илустративан карактер. Већину украса представљају животиње, а известан број минијатура представља људске фигуре. Садржај је црквеног карактера, намењен за литургију, изборно јеванђеље. Писао га је дијак Григорије, потписан, али га није писао сам, јер је већи део текста писала друга рука. Повезан је у 15. или 16. веку у дрвене корице мрке коже. Текст је писан мрким мастилом и то крупним правоугаоним, нешто издуженим типом уставног писма неуједначене величине.

11

Чувано је у Хиландару до 19. века. Год. 1896. поклоњено је краљу Александру Обреновићу. После мајског преврата је изгубљено са двора, али је пронађено и чува се у Народном музеју у Београду.

10. ШТАМПАРИЈА ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА НА ЦЕТИЊУПрва српска штамарија основана је 1493. године у Ободу на Цетињу.

Радила је у цетињском манастиру. Оснивач је Ђурађ Црнојевић, који је одржавао културне везе са Венецијом и тамо набавио штампарски уређај. У овој штампарији као штампар радио је јеромонах Макарије, који је штампарски занат изучио у Венецији. У почетку је у штампарији радило 7 или 8 људи. Сва ободска издања су штампана на хартији, словима која су била врло хваљена и цењена. У овој штампарији штампано је 6 издања у духу венецијанских ренесансних издања. Ова издања нису сачувана, а најстарије сачувано је Октоих четворогласник из 1493. довршен почетком 1494. године. И остала издања ободске штампарије су такође богослужбене књиге: Октоих осмогласник, 1494 ; Псалтир с последовањем, штампан 1495. године ; Требник (молитвеник), довршен 1495 ; Четворојеванђеље, познато само по препису, штампано највероватније 1495. и Цвјетни триод, вероватно доштампаван 1496. када је штампарија престала са радом.

Прва српска штампарија је била кратког века. Под навалом Турака Ђурађ Црнојевић напушта земљу, а штампар Макарије одлази у Влашку, у град Трговиште и постаје први румунски штампар. После дугогодишњег рада у Влашкој Макарије одлази у Хиландар, где постаје игуман.

11. СРПСКЕ ИНКУНАБУЛЕ(Палеотипови) Инкунабуле су књиге штампане техником покретних

слова до 1500. године тј. 25.03.1501. Инкунабула лат. incunabula– колевка, почетак или палеотип, грч. палаиос – старни, древни, рађена је по угледу на рукописну књигу 14. и 15. века и има особине старих књига.

Прва српска инкунабула ОКТОИХ четворогласник штампана је у штампарији Црнојевића у Ободу на Цетињу 1493. године, а завршена првих дана 1494. године. То је уједно и најстарије сачувано дело ове штампарије. Слова су у њему резана по угледу на слова рукописних књига, текст је имао црвене редове, пагинације није било, већ су обележавани табаци, а уместо бројева употребљена слова са бројном вредношћу. Насловног листа нема, а украси су такође као у рукописној књизи.

Остала издања ове штампарије која такође представљају српске инкунабуле, а која нису сачувана су: Октоих осмогласник, 1494 ; Псалтир с последовањем, штампан 1495. године ; Требник (молитвеник), довршен 1495 ; Четворојеванђеље, познато само по препису, штампано највероватније 1495. и Цвјетни триод, вероватно доштампаван 1496. када је штампарија престала са радом.

12. СРПСКЕ ШТАМПАРИЈЕ ОД 16. ДО 19. ВЕКАУ првој половини 16. века када се штампарство разгранало по многим

европским земљама, Србија је већ одавно била у потпуној власти Турака. Од пада деспотовине, па до оснивања прве штампарије на територији Србије 1536. протекло је 77 година. У том периоду добрим делом је уништена дотадашња

12

тековина наше средњовековне књижевности.Српски калуђери су покушавали да на овом простору отворе штампарске радионице.

Најверодостојнији подаци о штампарији манастира Рујно налазе се у поговору ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉА, по до сада познатим изворима једине књиге штампане у тој штампарији. Ово дело је завршено 1537. године. Приликом штампања коришћена су дрвена слова, књига има око 300 страна, на свакој око 500 слова. Богата је нсловима и иницијалима, знацима на маргинама и црвеним редовима. Коришћена су 2 типа слова: обла и издужена. Табаци су обележавани словним ознакама. Штампањем је руководио монах Теодосије.

У штампарији манастира Грачанице штампана је једна једина књига и то ОКТОИХ ОСМОГЛАСНИК, 1539. године и данас представља велику реткост, а штампао је Димитрије. На полеђини прве стране штампана је слика манастира Грачаница, рађена је у дрворезу.

У периоду између 1544. и 1557. године у манастиру Милешева постојале су 2 штампарије. Прва за чији се рад зна само у годинама 1544. и 1545. штампала је 2 књиге и то ПСАЛТИР и ТРЕБНИК. У другој штампарији 1557. године штампано је попуњено издање ПСАЛТИРА, које представља веома велику реткост, јер постоје 2 коректурне странице.

У београдској штампарији, коју је основао кнез Радиша Дмитровић, штампано је 1522. године ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ, једина до сада позната књига из ове штампарије.

У штампарији манастира Мркшина црква радио је јеромонах Мардарије. Ту су штампани: ЈЕВАНЂЕЉЕ 1562. и ЦВЕТНИ ТРИОД 1566. године. Од нестанка ове штампарије, па до појаве Књажеске књигопечатње 1831. године прошло је пуних 265 година без штампарије на просторима Србије.

Једна од првих установа коју је кнежевина Србија основала, била је штампарија. Кнез Милош је 1830. године дао налог да се у Петрограду набави штампарија. За просвету и културу младе Кнежевине набвка штампарије била је велики догађај. Штампарија је прорадила у Београду, септембра 1831. године. У својој првој години штампала је углавном формуларе, објаве, пасоше, протоколе, али су се истовремено вршиле озбиљне припреме за штампање књига, пре свега црквених за којима је било посебне потребе. Кругу малобројних учених људи, окупљених око Возаревићевог читалишта, штампарија отвара широке могућности. У овој штампарији штампане су прве српске новине у Србији, «Проба Србски Новина» 1832. под редакцијом Димитрија Исиловића. Године 1833. Књигопечатња се сели у Крагујевац и под уређивачком палицом Димитрија Давидовића излази први број «Новина Србских». Новине су углавном објављивале политичке вести из земље и света, званичне указе и наредбе, као и књижевне и забавне прилоге.

13. ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1742-1811)Пре ступања у калуђере Димитрије, био је књижевник, филозоф, педагог

и народни просветитељ, једна од најзначајнијих и најутицајнијих личности српског народа 18. и почетка 19. века. Рођен је у Чакову, у Банату, као маладић побегао у манастир, али се касније раскалуђерио и путовао по свету као приватни учитељ. На путовањима је учио језике, студирао на европским универзитетима, читао тада највеће и најпознатије писце и био један од најобразованијих Срба, својих савременика.Прешао је у Србију 1806, а 1808. организовао Велику школу и 1811. постао први министар просвете у Србији. Своје знање и идеје уносио је у народ да би га ослободио заосталости,

13

просветио и упутио на нове путеве напретка. Рационалиста, родољуб, реформатор, борац против сујеверја, свемоћи цркве, заосталости народа и Доситеј се залагао за јединство наших народа без обзира на верске разлике. Био је за употребу народног језика у књижевности, за ослобођење жене из ропског положаја итд.; писао је народним језиком и створио основу за модерну књижевност код Срба. Дела: Христоитија (збирка поука о лепом понашању), Писмо Харалампију (износи свој књижевни програм, разрађује мисао о народном језику као књижевном), Живот и прикљученија (аутобиографија у којој указује на потребу образовања народа и штетност институције монаштва), Совјети здраваго разума, Собраније и Мезимац (чланци, приповетке, анегдоте, комедије, биографије, песме), Басне (прераде Езопових, Лафонтенових, Лесингових басни са наравоученијима, поукама о моралу и етици) итд.

14. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (1787-1864)Најзначајнија личност српске књижевности прве половине 19. века и

велики реформатор књижевног језика и правописа.Уз помоћ Јернеја Копитара, цензора словенских књига у Бечу, издао је

1814. године прву српску граматику – Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану. У предговору Писменице истиче Аделунгово начело «Пиши као што говориш, а читај као што је написано». Исте године, објавио је Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу (прва штампана збирка српских народних песама). Године 1818. објављује Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима и тиме удара темеље народном језику и његовом вредновању као књижевном српском језику. Рјечник обухвата 26.000 речи из народног говора Вуковог краја. Штампан је Вуковом ћирилицом која се и данас употребљава. Унео је 6 слова која су недостајала за српске гласове ђ, ћ, ј, љ, њ, џ, а 1836. слово х. Уз Рјечник Вук издаје и Српску граматику, са којом почиње нормирање српског књижевног језика. Друго издање Српског рјечника објавио је 1852. године. Исправност његовог рада показала се 1847. када је Бранко Радичевић издао Песме, Петар Петровић Његош Горски вијенац, а филолог Ђура Даничић Рат за српски језик и правопис. Исте године Вук је објавио превод Новог завјета и утемељио српски књижевни израз на народном језику. Овим је доказано да се народним језиком могу писати лирика, епика, полемика као и књиге верског садржаја. Вук се бавио и књижевном критиком.

15. ГЛИГОРИЈЕ ВОЗАРОВИЋМеђу пионирима књижарства у Срба, посебно место припада Глигорију

Возаровићу, који је захваљујући новчаној помоћи Вука Караџића и Персиде Бајић, ћерке кнеза Милоша, изучио књиговезачки занат у Бечу и 1827. године отворио малу књиговезачко-књижарску радњу прву на тлу нове Србије. Налазила се у близини Саборне цркве у Београду. Била је стециште интелектуалаца Београда онога доба. Када је 1832. г. почела са радом прва штампарија у Београду, Возаровић је имао пуне руке посла, а убрзо је приступио и издавачкој делатности. Издао је Доситејева дела, Давидовићев «Забавник», познати алманах «Голубицу» са библиографијом итд. У својој књижари је имао и француске и немачке књиге као и новине. Убрзо је његова радња постала једино место у граду где су се могле прегледати и купити стране

14

књиге и часописи те је 1832. прерасла у читалиште. То је био и зачетак Народне библиотеке у Београду.

16. СЛАВЕНО-СЕРБСКИ МАГАЗИН ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИНАЗахарија Орфелин је био песник, теолог, педагог, преводилац и уметник-

бакрорезац. Две године пошто га је најавио у «Календару» за 1766. годину, Захарија Орфелин је 1768. у Венецији покренуо први српски часопис и први јужнословенски часопис «Славено-сербски магазин». Имао је 3 сарадника, часопис је штампан грађанском ћирилицом и узор му је био први руски часопис. Због лоших услова изашла је само једна свеска магазина. У предговору Орфелин објашњава разлоге за покретање Магазина. Иако није успео да допре до читалаца и да се дуже одржи, Магазин је показао да су Орфелин и други Срби интелектуалци били способни да чине оно што и њихови европски савременици. Штампан на 96 странас а прилозима који нису за потцењивање, добро уређен, на доброј хартији и лепо штампан, савременог повеза Магазин је био добар покушај од великог значаја за српску књижевност новог доба. Чак је и Његош читао Магазин и његову грађу искористио за писање Горскога вијенца. У Магазину преовлађују Орфелинови радови, његови прикази сопствених анонимно издатих књига. Штампан је и превод Теофана Прокоповича, као и приказ једне његове књижице. Запажени су били и историјски прилози, стихови и преводи.

17. ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕМатица српска је најстарија српска књижевна, културна и научна

институција. Повод за оснивање Матице српске био је часопис Сербске летописи. Покренуо га је Георгије Магарашевић 1824. године у Пешти(са ознаком 1825.). Уређиван је у Новом Саду, а штампан у Будиму. Због финансијске и друге подршке часопису, у Пешти је 1826. године основано књижевно друштво Матица српска, које се старало и о издавању књига. Магарашевић је у Летопису започео са објављивањем биографских и библиографских података из области књижевности у рубрици «Смесице». Од 1830. године када је умро Магарашевић, уредништво преузима Милош Светић. Летопис постаје орган Матице српске. 1864. Летопис и Матица трајно су пресељени у Нови Сад (у пештанском периоду часопис је претежно објављивао књижевне текстове и радове из историје).

1835/36 часопис није излазио, а ни Матица није радила. За обнову Матице и Летописа заслужан је Теодор Павловић, који је уређивао часопис до 1841. Летопис је често мењао име, а од 1873. носи данашње. Током 1. и 2. светског рата часопис није излазио. Између два рата часопис задржава књижевни и историјски карактер.

15

III

1. БИБЛИОТЕКА (дефиниција, постанак, значај)Библиотека је установа која прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење

библиотечку грађу. Библиотеке се појављује прилично касно у општој историји културе пошто

су за њихов настанак била потребна 3 предуслова: појава писма, појава књижевних споменика и постанак једног слоја образованих људи. Грчко-латинска реч библиотека (biblion - књига и theke – складиште) и библиотекар (куратор, kustos librorum – чувар књига) у основи су значили збирке и места где су се књиге чувале и особе које су тим збиркама руковале.

У стара времена учитељ је предавао путем изговорене речи, значи човек је био књига. Касније језик укључује и писану реч. Човек ствара слике на дрвету и камену и проналази алфабет. Пише на стећцима, папирусу, палмином лишћу и другом материјалу, који прелазе у књиге, а ове у колекције и библиотеке. Епохални изум штампе покретним словима у 15. веку, чини производњу књига лакшом. Већ тада је мисао о сабирању и чувању књига била дубоко усађена у свести људи. Наиме, мисао о сабирању и чувању књига морала се појавити у време када су књиге биле ретке и када их је било тешко произвести. Тако су настајале библиотеке – складишта и спремишта књига, а библиотекар је највише био ту због чувања и обезбеђења књижног фонда. Осим тога, човек старог века је био толико неписмен и незаинтересован за писану реч, да је она прелазила његова схватања и интересе. Усавршавањем технике штампања, књиге су почеле да се производе у великом броју, људи да схватају њихову вредност. На једној страни су настајале књижаре, колекције књига начињене у сврху зараде, а насупрот њима библиотеке, такође колекције књига, стваране из друштвених разлога, намењене коришћењу.

Утемељивач индијског научног библиотекарства, Рамамрита Рандганатан (1892-1972), формулисао је «5 златних правила библиотекарства» која представљају свеобухватни појам библиотекарске теорије и праксе и могу се и данас примењивати на све врсте библиотека:1. Књиге су намењене коришћењу2. Сваком читаоцу одговарајућа књига3. Свака књига своме читаоцу4. Штедети време читалаца5. Библиотека је организам који се развија

Библиотека је примарна установа у области културе и образовања, те је њен задатак да образује, отклања незнање и указује на даљи развој образовања. Она је организатор коришћења фондова од стране широких народних маса. Циљ библиотеке данас је унапређење коришћења књига и ширење информација. У једнојзаједници библиотека информише људе, оживљава и обезбеђује интелектуални подстицај. Библиотека је основни чинилац у спровођењу плана образовања, друштвеног, културног и економског напретка једне заједнице.

16

2. БИБЛИОТЕКЕ СТАРОГ ВЕКАЉуди су врло рано почели сакупљати и чувати писане споменике, али су

такве збирке пропадале, а често ни вести о њима нису допрле до нас. Најстарије библиотеке су никле у земљама где су настале и најстарије цивилизације, тј. У земљама блиског Истока (Месопотамија, Египат, Мала Азија). О томе сведоче разни натписи, па и остаци самих библиотека. Ископавања која су вршена у појединим местима старог Оријента, открила су остатке библиотека које су постојале уз позната светилишта разних месопотамијских градова – Сипура, Нипура, Урука, Лагаша, Вавилона и др. Сумери, Акади, Асирци и Вавилонци били су писмени.

Најстарији културни споменик Вавилонаца је «Хамурабијев законик» из 20. века п.н.е., откривен1901/02. године уклесан клинастим писмом у камену и данас се чува у Лувру. Библиотеке се јављају прво при храмовима, а фондови су углавном састављени од верских списа. Свештеници су најкулурнији слој.

Једна од најпознатијих откопаних библиотека је Асурбанипалова библиотека «Дом поуке и света» из 7. века п.н.е., која је пронађена у рушевинама асирске престонице Ниниве (откопана 1850. године и данас се налази у Британском музеју у Лондону). Садржи 2.000 плочица различите садржине. Постојали су и посебни каталози ове библиотеке који су делимично сачувани: један према почетку текста сваке таблице и броју редова, и други према називу збирке којој је таблица припадала.

Подаци о библиотекама старог Египта су врло непоуздани: 1. Као прва библиотека помиње се «Кућа књига», о којој се ништа друго не

зна. 2. Друга је библиотека из Ел-Амарне, престонице фараона Аменофиса IV

(14. век п.н.е.). Откопано је 358 таблица дипломатског карактера, писане асирско-вавилонским језиком.

3. Трећа библиотека је била у Теби у храму из доба Рамзеса II (14. век п.н. е.). Једини податак о њој јесте један рељеф над вратима храма, који представља мужа и жену. Муж – господар науке, а жена – управница библиотеке.

4. Остаци четврте библиотеке пронађени су између Асуана и Тебе. Пронађен је њен каталог који је био на самом зиду библиотеке. Он садржи 37 књига од којих су неке служиле уметницима. Постојале су збирке верских списа по храмовима и ове библиотеке су биле истовремено и архиви.

Хетити су први Индоевропљани који се јављају у историји. Живели су у источном делу Мале Азије, у старој римској провинцији Кападокији. Приликом откопавања на 150 км од данашње Анкаре, на месту званом Богазкој, нађено је око 11.000 таблица, од којих 1.090 на асирско-вавилонском језику. Оне садрже дипломатска акта и писане су клинастим писмом. У граду Хату била је државна библиотека са много рукописа на плочицама, старија од Асурбанипалове за 700 година. Она садржи беседе, писма, уговоре, тестаменте итд. Имала је азбучни каталог. На њеним таблицама постоји име писца, наслов дела и име преписивача.

О грчким библиотекама подаци су несигурни и непотпуни. Грчка култура развијала се у градовима–државама. Најзначајнији су били Атина и Спарта. Прве збирке грчких књига помињу се у 6. веку п.н.е. у власништву владара градова-држава. Први скупљачи књига у Грчкој били су атински тиранин Пизистрат и Поликрат са острва Самоса. У 5. веку п.н.е. јављају се приватне библиотеке. Еурипид и Демостен су имали личне библиотеке, а Аристотелова библиотека је била најпознатија. Након ратова Александра

17

Македонског дошло је до стапања грчко- хеленске културе са оријенталном, што је у историји познато као хеленска култура – хеленизам. Из овог периода најзначајније библиотеке су Александријска и Пергамска библиотека.

Пергамска библиотека је основана у Граду Пергаму у Малој Азији. Њени оснивачи су били наследници Александра Македонског, Аталовићи, Атал I или његов син Еумен II у 3. или 2. веку п.н.е. Ова библиотека је имала око 200.000 свитака пергамента. С њом у вези је и почетак употребе коже (пергамента) као писаћег материјала. Сачувани темељи пергамске библиотеке, чије ископавање је завршено 1878. године, указују да су постојале 4 врсте просторија: централна сала за репрезентацију, читаоница, магацини и просторије за спавање. Садржај књига у библиотеци је био разнолик, али је било највише дела из области медицине, јер је Пергам сматран центром медицинске науке тога доба. Велики део пергамске библиотеке је Марко Антоније поклонио египатској царици Клеопатри 31.г.п.н.е.

3. АЛЕКСАНДРИЈСКА БИБЛИОТЕКААлександријска библиотека је најстарија библиотека антике основана око

300. године п.н.е. Основао ју је највероватније Птоломеј I Сотер, египатски владар па се назива и Птоломејска библиотека, мада у историји библиотека и даље постоји дилема ко је њен оснивач: Птоломеј I Сотер – Александров војсковођа, утемељивач египатске династије или пак његов син Птоломеј II Филаделф. Библиотека је замишљена као научно помагало другој великој институцији – Музеју, нека врста универзитета тога доба.

Александријска библиотека је имала 2 дела: старији, такозвану Матицу, која се налазила у краљевској палати Брухејону, и библиотеку Филијалу изван палате , у светишту, храму Серапејону, у којој су били смештени дупликати. Библиотека је бројала између 500.000 и 700.000 свитака. У библиотеци су се преписивали рукописи, вршило њихово критичко упређивање и обрада. Најзначајнији научници који су били на челу ове библиотеке су Зенодот, Клаимах, Аристофан из Византа, Аристарх из Самотраке итд. Најдуже, 20 година, је библиотеком управљао Калимах, познати песник и научник. Калимах је саставио стручни каталог Пинакес (Таблице) који је имао 120 волумена и представљао је пописе са биографским и библиографским подацима о писцима чија су дела чувана у библиотеци. Овај каталог је изгубљен, али је делимично познат из литературе. Каталог се делио на 12 одељака: 6 из области поезије, 5 из области прозе и 1 који је садржавао разне области. Научници сматрају да су Таблице биле нека врста опште националне библиографије старе Грчке, пре свега александријске литературе. Библиотека ја страдала у пожарима у I и IV веку нове ере.

4. РИМСКЕ БИБЛИОТЕКЕПрве римске библиотеке имале су фондове састављене од чисто грчких

класика, јер су их овамо доносиле војсковође после добијених победа. Прву такву библиотеку је у Рим донео Марко Емилије Пауло, римски војсковођа, у првој половини 2. века п.н.е. из Македоније, када је срушено македонско царство. Аристотелову библиотеку је као ратни плен донео Корнелије Луције Сула.

Цезар је имао намеру да оснује јавну библиотеку у Риму али га је смрт претекла. Ту идеју остварио је Полион Гај, римски политичар и писац.

18

Најважнију јавну библиотеку у царско доба оснива цар Трајан, познату под називом Улпија, почетком 2. века н.е. Она је имала 2 одељења: грчко и римско и служила је истовремено и као архив за државна документа.

Октавијан Август оснива 2 нове библиотеке: Октавијану и Палатину. Обе су библиотеке имале грчко и римско одељење књига.

У целој римској држави било је много јавних и приватних библиотека (писац и историчар Плиније Старији, говорник и филозоф Цицерон, Сенека - Неронов васпитач и др.). Римске библиотеке су углавном имале галерије са стубовима и налазиле се близу храмова, са прозорима окренутим истоку. Имале су салу за читање и магацинске просторије за смештај књига. У магацинима су рукописи били одвојени на грчке и римске, ау оквиру њих сређени по гранама знања. У Риму се јавља зачетак специјалних библиотека, нпр. у библиотеци императора Веспазијана налазиле су се само граматичке књиге. У римским библиотекама рукописи су издавани на читање код куће, мада су Римљани радо читали и у читаоницама библиотека. Чести пожари и ратови уништили су најпознатије библиотеке Рима.

5. СРЕДЊЕВЕКОВНЕ БИБЛИОТЕКЕСредњи век почиње сеобом народа, пропадањем римске империје и победом

хришћанства. Основни тип библиотеке у раном средњем веку је манастирска библиотека. Важна карактеристика библиотека средњег века јесте преписивање књига у писарницама такозваним скрипторијима. Најчешће су скрипториј и мала манастирска библиотека били смештени у истој просторији. Број писара је варирао, а обично се спомиње око 12 писара. Радили су у тешким условима. Илустрације је радио илуминатор. За натписе поглавља, као и за почетне речи одељака употребљавала се црвена боја. Писар који је радио црвеном бојом звао се рубрикатор.Најученији монаси били су били коректори. Они су прегледали и исправљали грешке у исписаним текстовима. Књига средњег века је писана на пергаменту, а језик преписивања био је на истоку - грчки, а на западу - латински. Руковођење скрипторијем (писарницом) и библиотеком обављало је једно лице. Библиотекар - librarius је био дужан да књиге уређује и да их инвентарише. На почетку сваког инвентара стајали су описи дела светих отаца, затим савремени писци, а на крају незнабижачки (класични) писци. Повез књига је од дрвених корица, пресвучених пергаментом, свилом, сомотом, јелењом или телећом кожом. Књиге, нарочито литургијске, украшаване су рељефним фигурама, златом и сребром, као и драгим камењем. Тако опремљене књиге биле су посебно драгоцене, па су се везивале ланцима за пултеве. Читаоци су их могли отварати и читати само на ланцима. Овакве књиге су се називале «libri catenati». Прва већа појава везивања књига јавила се у библиотеци Сорбоне у Паризу у 13. веку, и такав начин се задржао у европским библиотекама све до 17. века.

У Италији су се посебно истицале библиотеке манастира Монте Касино и

Виваријум. На заједничким састанцима калуђери су имали обавезу читање књига. У овим библиотекама било је и дела класичних аутора, а књиге су биле поређане по научним областима.

У Шпанији је значајна библиотека Исидора Севиљског (6. и 7. в.н.е.), са доста класичних дела, који је дао преглед настанка и развоја библиотека до тада.

Ирски калуђери су били познати као одлични преписивачи старих рукописа и познаваоци грчког језика. Као мисионари ширили су хришћанство и оснивали

19

су манастире Лискеј и Корби у Француској, Бобио у Италији... Ови манастири имали су библиотеке богате најчешће илуминираним рукописима.

У Француској манастирске библиотеке се развијају у време Карла Великог (8-9 век). Он оснива дворску библиотеку и школу. Најпознатије манастирске библиотеке овог периода су у Туру, Ремсу, Лиону итд., а катедралне у Ремсу и Сартру.

У Енглеској најзначајније су библиотеке у Кентерберију и Рочестеру које су имале каталоге својих књига. Познату библиотеку цркве св. Марије касније је користио Оксфордски универзитет. Књиге су у овој библиотеци по обичају везане ланцима за пултове, а позајмљиване су на читање само уз кауцију. Библиотека је имала своја правила која су регулисала дужност библиотекара, његову плату, деловање библиотеке и др.

У Немачкој најважније манастирске библиотеке биле су библиотека св. Галена, библиотека манастира Рајхенауа на Боденском језеру, а најјача је била библиотека манастира Фулде, са својим богатим скрипторијем и богатом колекцијом књига.

Византијске библиотеке – Царска библиотека у Цариграду (4 . век) са већим бројем латинских књига, фонд око 120.000 књига ; око 20 манастирских библиотека на полуострву Света Гора

Арапске библиотеке – Од 8. века на гласу су биле арапске школе у Каиру, Багдаду, Самарканду и другим градовима, а све су имале добро опремљене библиотеке. Једна од највећих била је у Кордоби, у арапском делу Шпаније која је имала око 60.000 свезака. Преко арапских књига Европљани су сазнали за папир који постепено замењује пергамент као материјал за писање и преписивање књига. Арапи су за библиотеке градили посебне зграде и упошљавали посебно библиотечко чиновништво.

Током 12-14. века развој библиотека је уско повезан са развојем градова и новог грађанског сталежа. Поред калуђера, носиоци културе и писмености сада су племство и грађански сталеж. Надзор цркве опада и јављају се универзитетске библиотеке у Болоњи, Венецији, Паризу, Кордоби, Кракову, Прагу, Оксфорду, Кембриџу, Бечу...

Манастирске библиотеке су једним делом у опадању услед пожара, ратних пљачки, разарања и запуштености. Ничу разни колеџи и универзитети, а са њима и нове библиотеке. Средином 15. века јавља се проналазак штампе покретним словима, чиме настаје преокрет у обиму књижних фондова, јер се до књиге долази лакше и брже. На развалинама манастирских библиотека рађају се нове краљевске и кнежевске библиотеке, приватне библиотеке као и прве велике јавне библиотеке у Италији, Француској и Енглеској.

Зна се да је посебно познату и богату библиотеку имао кардинал и први министар Француске Мазарин 1634. године, бројала је око 45.000 свезака, а након 10 година отворена је јавност и постаје прва јавна библиотека Франуске – Библиотека Мазарина. Касније је постала саставни део фонда Националне француске библиотеке.

У Италији познате библиотеке су Лауренцијана и њен библиотекар Бишони који је саставио каталог њених књига, затим Марцијана венецијанска кнежевска библиотека и библиотекар Марио Занети који је саставио каталог рукописних књига ове библиотеке, затим библиотека Ватикана...

Позната је библиотека Корвина, угарско-хрватског краља Матије Корвина у којој се налазило око 3.000 књига. Њене књиге данас се налазе делимично у

20

Бечкој националној библиотеци, а део је припао Дворској библиотеци у Цариграду.

6. НАЦИОНАЛНА БИБЛИОТЕКА ФРАНЦУСКЕНационална библиотека Француске је наследница Краљевске

библиотеке, коју је 1518. године у Фонтенблу основао краљ Франсоа I. Он је сакупио књиге и рукописе које су ратујући по Италији доносили ранији француски краљеви. Фонд ове библиотеке повећао је обавезним примерком 1537. године (прво увођење обавезног достављања сваке штампане ствари у свету). Године 1567. пренета је у Париз, где је стално остала. Крајем 17. века у овој библиотеци је било 10.000 рукописних и 40.000 штампаних књига. Повећању фонда Краљевске библиотеке допринело је и око 6.500 књига из приватне библиотеке министра Колбера. Основу данашњег фонда чини завештање библиотекара Фака де Пија од око 9.000 свезака. Крајем 17. века обавезни примерак је проширен и на графички отисак. Године 1735. постаје приступачна свакоме ко се бави науком, а 1792. проглашена је Националном библиотеком Француске. Наполеоновим освајањима фондови Националне библиотеке су знатно порасли, тако да је крајем 18. века то била најбогатија библиотека на свету. Током 19. века за њено сређивање заслужан је Леополд Делил, шеф Одељења за рукописе и директор библиотеке.Делил је био научник који је унапредио технику каталогизације рукописа. Његова главна заслуга је што је 54 разна каталога, колико их је библиотека имала, спојио у један ауторски именски каталог. Овај јединствени ауторски каталог почиње се штампати 1897. године. Делил решава питање смештаја књига у магацинима увођењем «numerus currensa», тј смештање књига унутар великих стручних скупина по формату и сигнирањем текућим бројевима према реду долажења. Он такође уводи обавезу полагања библиотекарског испита и услове за примање на библиотекарско место у Националној библиотеци.. После првог светског рата Библиотека добија статус правног лица а с тим и финансијску аутономију. Модернизована је и опрема библиотеке: набављене су металне полице, лифтови за књиге, клима уређаји. Још 1938. библиотека је имала око 100 библиотекара. Значајна делатност се развија у области библиографије и каталогизације, ради се на општем штампаном каталогу књига, каталогу дела о француској историји и месечном билтену француских издања. Од 1921. у њој се издаје француска библиографија и годишњи попис француских докторских дисертација. Врши размену докторских дисертација са осталим европским библиотекама. Данас је Национална библиотека у Паризу центар библиотечког и библиографског рада и представља једну од највећих библиотека у свету. Има 10 милиона библиотечких јединица, око 10.000 инкунабула и 140.000 рукописа. Од 1897. године када је изашао први том генералног каталога штампаних књига, библиотека је до данас штампала 192 свеске. Библиотека поседује централне каталоге рукописа, периодичних издања итд.

7. БРИТАНСКА БИБЛИОТЕКА У ЛОНДОНУБритански музеј, као национална збирка уметничких, научних, литерарних

дела и докумената, основан је 1753. године. За овај музеј откупљивале су се све ретке ствари, ретке књиге, ретке животиње, ретко камење итд.

Музеј је имао два дела: одељење старина и библиотеку.

21

Библиотека Британског музеја основана је уједињењем неколико библиотека, између осталог Краљевске дворске библиотеке као и збирке др Слоуна, личног лекара енглеског краља, која је садржавала око 40.000 књига из ботанике, зоологије и минералогије као и око 3.500 рукописа.

Библиотека је за јавност отворена 1759. године. Као један од најважнијих реформатора модерног библиотекарства истиче се Антонио Паници, библиотекар и директор Библиотеке Британског музеја, италијански емигрант. Према његовом пројекту 1857. године саграђена је зграда у којој се библиотека данас налази. Паници је тражио да се гради одвојена читаоница за читаоце, па је у библиотеци изграђена велика округла читаоница са куполом са 450 места и 25.000 књига у приручној библиотеци. Ова читаоница је била узор многим великим библиотекама у свету. Такође је захтевао да се граде одвојене управне просторије и практични ниски магацини са металним полицама уза зид за смештај књижних фондова (Паницијеве металне полице усавршио је касније 1885. Немац Липман проналаском покретних полица). Паници се бринуо за стално попуњавање фондова библиотеке, осигурао јој је стална средства, уредио питање обавезног примерка и одредио јој задатке као националној библиотеци. Постигао је велике успехе на пољу каталогизације – кратка правила за абецедни каталог у оквиру 91. члана, која су основ савремене каталогизације а од 1905. штампани каталог библиотеке.

Библиотека Британског музеја се у току 20. века развијала као Национална библиотека. Књижни фонд је педесетих година бројао 6 милиона књига, 55.000 рукописа, 2.400 папируса. Фонд има пуно посебних збирки и свака је снабдевена посебним каталогом. Библиотека поседује и неколико наших ретких књига (дела Ханибала Луцића «Складања» и «Робиња» из 16. века и др.).

8. РУСКА ДРЖАВНА БИБЛИОТЕКА У МОСКВИМузеј грофа Румјанцева у Петрограду имао је јавни карактер и своју

библиотеку. Румјанцев је био дипломата, историчар, издавач и аутор више од 40 капиталних радова из области историје, географије и етнографије. Његова библиотека је 1861. пренета у Москву и то је данас државна библиотека Русије и носи име «В. И. Лењина». Године 1939. завршено је велико здање библиотеке. Ова библиотека је данас највећа библиотека света заједно са Конгресном библиотеком у Вашингтону. Године 1968. имала је око 24 милиона књига. У њој се чувају вредни рукописи с почетка 11. века и штампана издања свих земаља света од средине 15. века до данас. Има збирку архива знаменитих руских писаца. У библиотеци се налази научно-истраживачки центар библиотекарства и Научно-истраживачки институт за библиотекарство. Водећа је у области рекомандиране библиографије.

9. КОНГРЕСНА БИБЛИОТЕКА У ВАШИНГТОНУУ 19. веку започела је са радом највећа библиотека у САД, Конгресна

библиотека у Вашингтону. Основана је 1800. године на предлог председника Џеферсона. Конгрес даје 5.000 долара за куповину књига и организовање библиотеке. Два пута је страдала у пожару. Године 1897. добила је нову зграду «Џеферсон» на Капитол Хилу, у којој централно место заузима читаоница, у којој се информациони пулт налази у средини, полице су смештене у круг под куполом, у нишама се налази око 40.000 приручника.

Данас је то национална библиотека чији фонд броји око 170 милиона јединица. Годишње се принови око 1 милион библиотечких јединица. У

22

Библиотеци је запослено нешто мање од 5.000 људи. Од 1895. године Библиотека добија обавезни примерак. Библиотека има значајне колекције књига и рукописа, посебно из историје САД. Конгресна библиотека има велики значај у области каталогизације, јер већ од 1902. године издаје штампане каталошке листиће међународног формата за потребе библиотека. Има сопствени систем библиотечке класификације, тзв. Класификација Конгресне библиотеке од 1879. године који се употребљава у око 13 % америчких, најчешће великих научних библиотека. Поседује највећи централни каталог у којем се налази 20 милиона листића из 2.000 америчких библиотека. Има богату издавачку делатност. Одељење рукописа има драгоцене и ретке примерке (нпр. 1 од 3 потпуна примерка Гутенбергове библије). Право на коришћење фонда ове библиотеке имају сви пунолетни грађани (од 18. године). Управника Библиотеке директно именује председник САД.

10. ЧИТАЛИШТА У СРБИЈИ У 19. ВЕКУПосле устанка и стицања аутономије 1830. г. (Хатишериф), у Србији је

почела да јача грађанска класа која отвара читалишта за своје културно, национално и политичко уздизање. Читалишта се разликују од библиотека по оснивачу, саставу фонда, функцији и задацима...Циљ оснивања читалишта је била заједничка набавка новина и књига, читање и састајање. Убрзо су читалишта постала културни центри за образовање и просвећивање народа и неговање националне свести. Читалишта се ангажују у оснивању позоришта, покретању новина и сакупљању народног и музејског блага. Читалишта се оснивају од 1846. године до краја 19. века. Најновији подаци показују да их је у ово периоду било сигурно 79, а постоје индиције и за више. Прво читалиште било је Београдско читалиште основано 1846., а затим се оснивају читалишта и у другим градовима у Србији - Неготину, Шапцу, Крагујевцу, Пожаревцу, Ваљеву итд. Читалишта никада нису била државне институције, нити су добијала материјалну помоћ, па је њихов настанак и трајање био условљен залагањем и ентузијазмом малог круга људи.

У настанку и развоју читалишта разликују се 4 периода:1. Прва читалишта 1846-1848 – време револуционарних збивања и

полета у области просвете и кутуре. Тако замишљена и основана, она су до краја задржала политички и културни профил. Тада су се у њима зачеле библиотеке и издавачка делатност («Новине београдског читалишта»), која, на жалост, није дуго трајала.

2. Период стагнације у њиховом развоју (1849-1858). Период реакције, после револуција.

3. Покушај обнављања и ширења читалишта (1859-1880). У читалиштима се организују јавна предавања, беседе, посела, забаве с игранкама...

4. Гашење читалишта под утицајем интензивног политичког, друштвеног и економског развоја (1881-1900). Оснива се све више стручних и школских библиотека, повећава се доступност књиге и штампе, те читалишта губе свој основни смисао. Иницијативу грађана замењује држава отварањем јавних, народних библиотека.

11. БИБЛИОТЕКА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРАМанастир Хиландар су 1198. године основали Свети Сава и његов отац

Стефан Немања. Истовремено су поставили основ хиландарској библиотеци

23

где је организован рад на писању оригиналних дела, превођењу и преписивању књига од стране тамошњих калуђера «краснописаца». Фонд хиландарске библиотеке повећаван је преписивањем, куповином и поклонима.

Ова библиотека је достигла највећи развој за време српског царства јер је тада поседовала шта год су српски «народољупци и књижевници» стварали. И када су српске земље пале под власт Турака, библиотека је добијала поклоне у књигама, највише од српских калуђера који су долазили у Хиландар да се тамо склоне, са књигама из својих настрадалих манастира.

Та библиотека била је још половином 17. века толико богата да је могла послати у Москву на поклон књиге, а да тиме не осиромаши. Било је то 1653. године када је руски патријарх Никон молио Хиландарце за помоћ у књигама. Већином су то били дупликати рукописа што сведочи о богатству књижног фонда и разумном пословању са књигама.

Године 1894. калуђер Сава Хиландарац пореклом Чех, прихвата се посла око сређивања библиотеке. Према његовом писању она је тада била смештена крај трпезарије у доста пространој и светлој соби. У њој су били стаклени ормани са књигама. Сава је пописао све рукописе од 12.-19. века и све штампане књиге од 15.-17. века. По његовом попису и опису тада је било 472 рукописне књиге од којих 36 на пергаменту, а 147 штампаних. Попис је подељен на групе: богословске, списе светих отаца, историјске и варије. Он је сигнирао фонд и направио каталог. Архивску грађу је класификовао по годиштима. Током дугог рада пронашао је још 68 словенских манускрипта.

Манастир данас има:1. ризницу (иконе, дела примењене уметности)2. библиотеку и архив (збирке српских, грчких и влашких повеља ; турска

документа ; српска , грчка и турска архивска грађа из 18. и 19. века)Библиотека поседује рукописне и штампане књиге подељене у 4 главне

колекције:1. збирка словенских (ћирилских) рукописа од 12. до 19. века (око 1000

библиографских јединица) 2. збирка грчких рукописа од 11. до 19. века (преко 150)Рукописи су углавном телошке или историјске садржине, украшени

иницијалима, минијатурама и заставицама. У хиландарској збирци налазило се и чувено Мирослављево јеванђеље, сада у Београду, које су Хиландарци поклонили краљу Александру Обреновићу приликом његове посете манастиру Хиландару 1896. године. Затим Јеванђеље патријарха Саве (14. век), Романово јеванђеље (14. век), Беседе Јована Златоустог (15. век)

3. фонд старе српске књиге 15.-18. века, као и грчке, руске, црквенословенске... (Цетињски октоих, 1494., Псалтир с последовањем, Влашки октоих прогласник 1510. год.)

4. фонд новије штампане књиге тзв. «живи фонд» (књиге, часописи, публикације на српском, грчком, бугарском, руском, енглеском...- преко 30.000 свезака).

Велико уметничко благо Хиландара смештено је сада у здање са источне стране које је саграђено 1970. године. На првом спрату сакупљене су иконе, рукописи, повеље и друге манастирске драгоцености, а на другом се могу видети изложена најзначајнија дела ризнице и библиотеке.

24

12. БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕНа самом почетку 18. века постављени су темељи Патријаршијској

библиотеци. Две збирке књига, једна Српске патријаршије у Сремским Карловцима, друга Митрополијe у Београду спојене су у једну библиотеку уједињењем двеју митрополија 1726. године у Београдско-карловачку архиепископију.

Постанак ове данашње Патријаршијске библиотеке везује се за име патријарха Арсенија III Чарнојевића који је приликом велике сеобе 1690. године понео са собом знатан број књига узетих из богате Патријаршијске библиотеке у Пећи. Неки теоретичари као годину оснивања библиотеке узимају годину смрти патријарха Арсенија III 1706. када су ове књиге пописане и чине базу Патријаршијске библиотеке Осетно повећање својих књижних фондова доживеће сеобом књига Београдске митрополије из Београда у Сремске Карловце 1737. за време митрополита Мојсија Петровића. Ове две библиотеке чине почетни фонд данашње библиотеке која тада добија назив Митрополијска библиотека.

За живот библиотеке значајна је 1769. година када је донета уредба да књиге свих почивших архијереја улазе у састав библиотеке.

Највећи успон Патријаршијска библиотека достиже за време мудрог и сналажљивог митрополита Стевана Стратимировића (1790-1836). Он је за библиотеку сам купио 2072 књиге и поклонио своју приватну библиотеку од 2480 томова, преко 200 мапа и цртежа. Када је дошао за митрополита дао је да се испише нови инвентар по коме је затекао свега 425 дела у 527 свезака. Око 1810. под његовим надзором састављен је каталог његове личне библиотеке. Израђен је по струкама и формату.

Патријаршијској библиотеци у Београду многи истакнути књижевници и историчари поклањали су књиге у виду легата. Неке од њих су: Библиотека Захарија Орфелина, Библиотека архимандрита Илариона Руварца, Библиотека богословског друштва «Слога», Библиотека проте Стевана Ђурђевића итд.

Библиотека је своју најтежу судбину доживела 1941. године када су је усташе заплениле и пренеле у Загреб. За време ове сеобе многе су књиге веома оштећене. После рата 1946. године посредовањем др Радослава Грујића враћена је већина књига. Тада управа Српске патријаршије одлучује да библиотеку задржи у Београду, да је смести у просторије Патријаршије и да почне њено уређење. То је поверено тадашњем управнику библиотеке др Љубомиру Дурковићу-Јакшићу.

Од 1949. године Библиотека се налази у просторијама Патријаршије у Београду. Ово је библиотека затвореног типа, али због богатства књижног фонда отворена је за све посетиоце и потпуно је бесплатна. Поред штампаних књига у њој се чува 420 рукописа (целих рукописних књига или делова од 14. до 18. века) и 587 годишта старих новина.

13. НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕОснована је 27.(28.)03.1832. у кући Глигорија Возаровића, књиговесца,

књижара и издавача који је био један од покретача идеје о отварању јавне библиотеке и њен оснивач. Септембра 1832. новозаведена Библиотека вароши београдске, како се онда звала, имала је већ 800 књига. Исте године писмом кнеза Милоша Димитрију Исаиловићу дато је библиотеци право на први обавезни примерак. Убрзо је прешла у састав Правитељствене типографије и

25

под именом Књажевско-типорафска библиотека преселила се 1833. заједно с типографијом (штампаријом) у Крагујевац, а 1835. се вратила у Београд.

Од 1838. припала је Попечитељству просвештенија (Министарству просвете) које је за библиотеку набављало књиге из иностранства. Исте године била је набављена за њу књижница (библиотека) Лукијана Мушицког, са 1066 књига.

Године 1844-45. Милован Спасић први је средио књижни фонд библиотеке и израдио 3 азбучна каталога (српски и словенски, немачки и латинско-романски).

Фебруара 1853. установљено је звање библиотекара за вођење Библиотеке и Музеја при Попечитељству, а децембра исте године за првог «правителственог библиотекара» постављен је Филип Николић, који је ту службу вршио до 1856. Он је стручно уредио библиотеку, издвојио основне и посебне фондове, израдио инвентаре, ауторски и стручни каталог, као и прва Правила за библиотеку.

Године 1856. за библиотекара је постављен Ђура Даничић који је остао на дужности до 1859. Он је 1858. године предложио да се библиотека званично зове Народна библиотека, утврдио је концепцију набавне политике и започео израду текуће годишње националне библиографије.

Од 1861-1869. године библиотекар је био Јанко Шафарик. Он је успео да уреди библиотеку по принципима модерног библиотекарства. Израдио је лисне каталоге, азбучни и стручни и умногоме унапредио рад библиотеке.

Од 1869-1874. библиотекар НБС био је Стојан Новаковић. Законом о штампи 1870. године библиотека је добила право на 3 обавезна примерка, а исте године су Библиотека и Музеј одвојени од Министарства просвете као самостална установа. Зачетник је издавачке делатности. Године 1871. штампана је прва књига Каталога НБС.

Од 1875-1927. године на месту библиотекара НБС смењивале су се веома истакнуте личности јавног и културног живота Србије: Јован Бошковић (1875-1880), Нићифор Дучић (1881-1886), Милан Ђ. Милићевић (1867-1897), Драгиша Станојевић (1898-1900), Стојан Протић (1901), Љубомир Јовановић (1902-1903) и Јован Томић (1904-1927).

1881. године Библиотека се одвојила од Музеја, а 1901. Народна библиотека је Законом преуређена и добила је задатак:

1. да помаже неговање науке у Србији2. да побољшава ширење народног просвећивања3. да среди дотадашњу српску библиографију обеју азбука и да сваке

године објављује нову.После I светског рата у коме је тешко страдала извршено је преуређење

библиотеке. Уведен је numerus currens, са поделом по форматима. Јован Томић је обновио библиотеку и отворио је за јавност 1925. године са фондом од преко 300.000 публикација. После Томића, Библиотеком руководе Милош Зечевић (1928-1935) и Драгослав Илић (1936-1941).

На дан бомбардовања 1941. имала је збирку од 1424 рукописне књиге, повеље, од којих преко 100 на пергаменту из 12-13. века, затим збирку од 2.000 писама (Доситеја Обрадовића, Вука Караџића), 1.800 старих штампаних књига, инкунабула. Изгорела је до темеља, укључујући фонд од око 500.000 јединица, све инвентаре и све каталоге.

Ослобођење 1944. Народна библиотека је дочекала са око 5.000 књига и других публикације. Од маја 1945. почиње интензивно обнављање и

26

попуњавање фондова: Библиотеци су додељене Дворска библиотека, Библиотека сената, део Библиотеке Народне скупштине и Библиотека Друштва св. Сава. Откупљене су многе приватне библиотеке, а стижу поклони из земље и иностранства. Након стручног сређивања и отварања за јавност 1947. године Народна библиотека усмерава своју делатност и на формирање и развој мреже библиотека у Србији, преузимајући старање о усавршавању библиотечких стручњака.

Као национална библиотека НБС која чува културну баштину на првом месту српског народа, преузела је задатке централне, матичне библиотеке, органа научног рада за израду српске ретроспективне библиографије, опис јужнословенских рукописа, издавачку делатност, заштиту библиотечког материјала као споменика културе, израду централног каталога и вођење центра за научну информацију, унапређење библиотечке делатности у свим типовима библиотека и уздизање библиотечког кадра.

У нову, модерну зграду Народна библиотека се усељава 1973. године. систем. Народна библиотека Србије данас поседује фонд од око 4 милиона библиотечких јединица на површини од 16.000 м2 и читаонице са 500 читалачких места. Посебну вредност представљају рукописне књиге од 13-18. века, инкунабуле и старе штампане књиге од 1494-1638. године, збирка отисака са старих српских дрворезих плоча 16-18. века, микрофилмови јужнословенских ћирилских рукописа из земље и иностранства. Поред фонда српске и југословенске књиге и фонда серијских публикација, страних књига и богате референсне збирке, изузетну вредност представљају посебни фондови библиотечког и архивског материјала, старе и ретке књиге, стране књиге до 1700. године, картографске публикације, музикалије, графика и више библиотека целина. НБС има 13 одељења:

1. сектор општих и заједничких послова, 2. сектор за попуњавање фондова, 3. одељење ауторског каталога, 4. одељење периодике, 5. одељење предметног и стручног каталога, 6. одељење посебних фондова, 7. сектор за чување и коришћење фондова, 8. библиографско одељење, 9. археографско одељење, 10. одељење заштите библиотечког материјала, 11. одељење за унапређење библиотечке делатности (матично), 12. центар за научне информације и рефералну делатност и 13. центар за издавачке делатности и репрографију.

У послератном периоду Народном библиотеком су руководили: Душан Милетић (1944-1960), Чедомир Миндеровић (1961-1965), Милорад Панић-Суреп (1966-1968), Светислав Ђурић (1968-1977), Властимир Стевановић (1978-1979), Васо Милинчевић (1980-1982), Милан Милутиновић (1983-1986), Миломир Петровић од 1987, а данас је на челу НБС Сретен Угричић.

14. БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕСрби у Угарској основали су 1826. године у Пешти Матицу српску, чији

је основни циљ био «распрострањеније књижества и просвештенија народа србског, то јест да се књиге србске рукописне на свет издају и распрострањују». Ради остваривања овог циља Матица српска је 1838. године отворила за јавност

27

своју библиотеку смештену у «Текелијанум», завод за помоћ Србима на школовању у Пешти који је основао Матичин председник и покровитељ Сава Текелија. И ова библиотека је свој фонд стварала поклонима (најзначајнији су поклони личне библиотеке Платона Атанацковића и Саве Текелије, затим поклони В. Караџића, Његоша, Јована Суботића) и посебно разменом Летописа Матице српске (покренутог 1824. године). Библиотека МС је најстарија српска библиотека националног значаја и прва јавна научна библиотека у Срба.

Уређивање фондова Библиотеке извршио је њен први библиотекар Тома Теодоровић (1843-1844). Библиотека заједно са Матицом српском пресељава се у Нови Сад 1864. године. Библиотека увећава свој фонд разменом (Нпр. са Руском академијом наука), куповином, откупом и завештањем приватних библиотека. Прима обавезни примерак од 1948. године, а од 1976. проглашена је за централну библиотеку Војводине и носилац је библиотечко информационог система.

Библиотека Матице српске поседује највећу збирку ћирилских рукописних књига, почев од 13. века, значајне рукописне и старе штампане српске, руске, украјинске, грчке, француске, мађарске и румунске књиге. Између осталог «Отоих» Ђурђа Црнојевића из 1494. године, 5 преписа Душановог законика, дела Захарија Орфелина и Јована Рајића у рукопису, велики број писама научних и културних радника и велики број књига на страним језицима. Фондови обухватају око 2.5 милиона књига, часописа и другог библиотечког материјала. Библиотека поседује азбучни и стручни каталог. Опремљена рачунарском техником библиотека преко свог Рефералног центра обезбеђује све потребне информације за културно-историјска истраживања.

Развоју и стручном уређењу Библиотеке Матице српске највише су допринели књижевници Јован Суботић и Јован Ђорђевић и историчар Јован Радоњић, библиотекар од 1899-1905.

15. БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ – САНУ

Године 1842. основано је Друштво српске словесности (данас САНУ) и у његовом Уставу изричито је поменуто оснивање библиотеке. Основу књижног фонда Библиотеке чинили су поклони (Димитрије Тирол, васпитач младих Обреновића), а затим размена која је отпочела публиковањем Гласника друштва српске словесности 1846. године, као и куповина од 1851. године. Библиотека је настојала да прикупи и сачува старе српске књиге и историјску грађу, као и савремене публикације из земље и страних академија и друштава. Назив Библиотеке је током историје неколико пута мењан: Библиотека Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, Српске академије наука и уметности.

Спајањем Српске краљевске академије наука (основане 1886.) и Српског ученог друштва у које је прерасло Друштво српске словесности спојене су 1892. године и њихове библиотеке.Од тада је Библиотека једна од организационих јединица Академије и сви њени задаци везани су за потребе одељења, одбора и комисија. Њен фонд је нарастао разменом са другим академијама и научним друштвима, мање од поклона и легата. Библиотека је била затвореног типа, намењена члановима Академије, изузетно и другим научним радницима, студентима и постдипломцима са препоруком ментора. Чланство је бесплатно. Књиге се не издају ван библиотеке.

28

У периоду после 2. светског рата Библиотека САНУ почиње сређивање својих фондова (1950.), а делимично је отворена за јавност 1952. године. Располаже фондом од преко милион књига, око 10.000 наслова периодике и друге грађе већим делом на страним језицима. Главни део фонда чине издања домаћих и страних академија наука, научних друштава и универзитета. Знатан део фонда обухвата књиге о српском народу, а југославика је заступљена најважнијим издањима. Фонд старе и ретке књиге обухвата око 7.000 свезака, као и више наслова старих и ретких часописа и новина. Значајне су и посебне библиотеке-легати истакнутих научника и јавних радника (Вука Караџића, Михаила Петровића Аласа, Милана Јовановића Батута, Васка Попе, Данила Киша, Бранка Ћопића), као и богат фонд приручне литературе. Библиотека издаје Преглед издања САНУ и Библиографије.

16. УНИВЕРЗИТЕТСКА БИБЛИОТЕКА «СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ»Универзитетска библиотека «Светозар Марковић» у Београду води

порекло од Библиотеке Сербског лицеума, касније Опште библиотеке Велике школе. Библиотека је стварно основана тек 1844. године као Општа библиотека Лицеја, и смештена у једну собу Конака кнегиње Љубице. Библиотекар је био секретар Лицеја - Јанко Шафарик. Основу фонда су чинили поклони, обавезни примерак и куповина. Приликом прерастања Лицеја у Велику школу 1863. године, библиотека је предата Народној библиотеци на чување. Задржана је само стручна литература која је касније чинила основ Опште библиотеке Велике школе.

У међувремену семинарске и кабинетске библиотеке су се шириле и развијале брже од Опште библиотеке: Библиотека хемијског завода, Географског завода, Семинара за француски језик и књижевност, Математичког завода, Педагошког семинара, Српског семинара и др.

Велика школа је прерасла у Универзитет 1905. године, али је одлука о оснивању Универзитетске библиотеке донета тек 1921. године на предлог Павла Поповића. Почела је са радом 1926. године, у првој наменски изграђеној згради у којој је и данас (изградњу зграде помогла је Карнегијева фондација). Први управник Урош Џонић ударио је темеље раду Библиотеке. За време 2. светског рата Библиотека је била затворена, сама зграда тешко оштећена, а из фондова су окупатори однели преко 2.000 ретких књига. У току рата тешко су оштећене или потпуно изгореле многе семинарске и институтске библиотеке.

У послератним годинама Универзитетска библиотека је обновила рад, попунила своје фондове и постепено израсла у једну од највећих библиотека и информационо-реферални центар Универзитета у Београду. Са фондом од око 1,5 милион библиотечких јединица, аутоматизованим каталогом OPAC и другом савременом опремом и могућностима за on line и off line претраживања. Библиотека располаже и вредним фондом старе и ретке рукописне и штампане књиге, архивском грађом, посебним библиотекама-легатима и богатом референсном збирком.

17. ЦЕНТРАЛНА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА «ЂУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ»У Црној Гори није постојала ни једна јавна библиотека све до оснивања

Цетињске читаонице 1868. године. Тек 1893. године књаз Никола одлучује да се на Цетињу, у спомен Ободске прославе, оснује јавна библиотека. Године 1896. донесен је Закон о Књажевско-црногорској библиотеци и музеју. Овим Законом Библиотеци је стављено у задатак да прикупља сва дела на свим

29

језицима која се баве Црном Гором, као и књиге осталих југословенских и словенских народа. Библиотека је била смештена у просторијама Зетског дома, заједно са Музејом, где је остала све до краја 1. светског рата. Основ библиотеци била је Библиотека цетињске читаонице и библиотека црногорских часописа, чије су редакције редовно биле у Зетском дому. За првог државног библиотекара био је постављен професор Филип Ковачевић. Он је 1899. израдио правила за уређење библиотеке, главни и специјални каталог и прве штампане каталошке листиће. Библиотека је имала већи број инкунабула, а поред Октоиха и Псалтира из штампарије Црнојевића имала је и много млетачких издања. Прикључено јој је 8.000 књига из гимназијске библиотеке, тако да она постаје снажна културна установа за народно просвећивање. Међутим, 1. светски рат прекида њено проширење и унапређење. Аустријанци су опљачкали све културне установе у Зетском дому, па и Библиотеку и Музеј.

У периоду између два рата улогу централне научне библиотеке имала је Библиотека Државног музеја на Цетињу, настала 1926. претежно од преосталог фонда некадашње дворске библиотеке.

Актом Министарства просвете НР Црне Горе из 1946. године основана је Земаљска централна библиотека на Цетињу, која је у почетку такође радила при Државном музеју, да би се касније издвојила у самосталну установу. Почетни књижни фонд чинили су делови библиотека Државне учитељске школе, Богословије, Друштва пријатеља Француске, италијанске библиотеке «Данте Алигијери» на Цетињу и неких одузетих приватних библиотека. Временом књижни фонд се увећао добијањем обавезног примерка, затим поклоним и куповином од приватника и институција. Године 1951. библиотека је за своје потребе добила зграду некадашњег Француског посланства, а 1964. добија и зграду некадашње Италијанске легације. Ту је смештен готово целокупан фонд, сем старих књига, рукописа и примерака за музејски фонд. Исте године библиотека добија и данашњи назив – Централна народна библиотека «Ђурђе Црнојевић».

Данас је ова библиотека народна, општенаучна и матична библиотека Црне Горе. Зграда библиотеке је више пута реконструисана, укупне површине 6.500 м2. Библиотека има 3 читаонице: једну општу и 2 посебне (за периодику и за научне раднике). Обавезним примерком добија 15 примерака штампаних ствари из Црне Горе и 1 примерак из Србије. Библиотека располаже фондом од преко милион јединица библиотечке грађе. Формира 2 каталога: ауторски и стручни, као и каталоге појединачних збирки. Објављује часопис «Библиографски вјесник».

30