Tokovi istorije, 3/2015

ТОКОВИ ИСТОРИЈЕЧасопис Института за новију историју Србије

3/2015.

CURRENTS OF HISTORYJournal of the Institute for Recent History of Serbia

3/2015

ИНИС

Београд, 2016.

ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕTHE INSTITUTE FOR RECENT HISTORY OF SERBIA

За издавачаДр Миле Бјелајац

Главни и одговорни уредникEditor-in-chief

Др Гордана Кривокапић Јовић

Редакција – Editorial boardДр Драган Богетић

Проф. др Дубравка СтојановићДоц. др Александар Животић

Проф. др Стеван Павловић (Саутемптон)Проф. др Јан Пеликан (Праг)Др Јелена Гускова (Москва)Др Диана Мишкова (Софија)Др Владимир Гајгер (Загреб)

Др Слободан Селинић

Секретар редакције – Editorial secretaryДр Бојан Симић

Лектура и коректура – Editing and proofreadingБиљана Рацковић

Техничка обрада текста – Text editingМирјана Вујашевић

Редактура текстова на енглеском – English editing and proofreadingВанда Перовић

УДК 949.71YU ISSN – 0354-6497

Издавање часописа Токови историје финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

На основу мишљења Министарствa просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије часопис је ослобођен плаћања општег пореза на промет

САДРЖАЈCONTENTS

3/2015.

ЧЛАНЦИARTICLES

Dragan BOGETIĆDISCORD BETWEEN YUGOSLAV FOREIGN POLICY PRIORITIES AND THE BASICDETERMINANTS OF THE BIPOLAR DETENTE PROCESS 1971–1975 ..................11

Aleksandar R. MILETIĆNON-TARIFF PROTECTIONIST SCHEMES 1918–1928.SOUTHEAST AND EAST-CENTRAL EUROPEAN PERSPECTIVES .............................41

Dušan BOJKOVIĆTHE COMMUNIST PARTY OF YUGOSLAVIA DURING THE AUTOCRATICRULE OF KING ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ .............................................................65

Aleksandar V. MILETIĆ“UNREALIZED NORDIC DREAM”. MILOVAN ĐILAS ANDTHE SCANDINAVIAN SOCIALISTS ........................................................................................89

Aleksandar RAKOVIĆBIJELO DUGME IN CONCERT AT HAJDUČKA ČESMA IN BELGRADE (1977): SOCIAL EVENT OF THE UTMOST IMPORTANCE AND RECOGNITION OF A UNIQUE PHENOMENON .............................................................................................107

He YANQINGTHE IMPLEMENTATION OF THE SINO-U.S. AMBASSADORIAL TALKS AGAINST THE BACKGROUND OF THE GENEVA SUMMIT 1955: PRC’S DIPLOMATIC ACHIEVEMENTS WITH THE HELP OF THE SOVIET UNION ..................................135

IN MEMORIAMДр Надежда Јовановић (1931–2015)Nadežda Jovanović, Ph. D., (1931–2015) ........................................................................165

ГРАЂА SOURCES

Александар ЖИВОТИЋИЗВЕШТАЈ ГЕНЕРАЛА ДРАГУТИНА МИЛУТИНОВИЋА О СТАЊУНА ГРАНИЧНОМ ФРОНТУ ПРЕМА БУГАРСКОЈ 1926. (Aleksandar ŽIVOTIĆ, Docent Ph. D.REPORT OF GENERAL DRAGUTIN MILUTINOVIĆ ON THE SITUATION AT THE FRONT ON THE BORDER WITH BULGARIA IN 1926) .............................169

ПРИКАЗИ REVIEWS

Александар СТОЈАНОВИЋМилош Војиновић. Политичке идеје Младе Босне. Београд, 2015.(Miloš Vojinović. Political Ideas of Young Bosnia. Belgrade, 2015) .....................191

Ненад АНТОНИЈЕВИЋСлађана Бојковић, Милоје Пршић. Извештаји о великом злочину – Документи о аустроугарским злочинима уочи и после Церске битке. Београд, 2014.Слађана Бојковић, Милоје Пршић, Радован Пилиповић. Извештаји о Великом злочину 2, Документи о аустроугарским зверствима уочи и после Колубарске битке. Београд, 2014.(Slađana Bojković, Miloje Pršić. Reports on the Great Crime – Documents on Austro-Hungarian Crimes Committed Before and After the Battle of Cer. Belgrade, 2014.Slađana Bojković, Miloje Pršić, Radovan Pilipović. Reports on the Great Crime 2, Documents on Austro-Hungarian Atrocities Before and After the Battle of Kolubara. Belgrade, 2014) ...........................................................................195

Гордана КРИВОКАПИЋ ЈОВИЋИсторија и географија: сусрети и прожимања. Београд, 2014.(History and Geography: Encounters and Permeation, Belgrade, 2014) ............198

Александар СТОЈАНОВИЋСрпска православна црква у Првом светском рату (1914–1918):одабрана документа. Београд, 2014.(Serbian Orthodox Church in World War I (1914–1918)Selected Documents. Belgrade, 2014) ...............................................................................204

Момчило ИСИЋМилован Митровић. Села у Србији: Промене структуре и проблемиодрживог развоја. Београд, 2015.(Milovan Mitrović. Villages in Serbia: Change of Structure and Problems of Sustainable Development. Belgrade, 2015) ...........................................207

Никола МАРКОВИЋMиодраг Перић. Власи североисточне Србије. Петровац на Млави, 2014.(Miodrag Perić. Vlachs of Northeast Serbia. Petrovac na Mlavi, 2014) ..............217

ИНФОРМАЦИЈЕ О НАУЧНИМ СКУПОВИМАINFORMATION ON CONFERENCES

Јован ЧАВОШКИXXII конгрес Међународног комитета историјских наука (International Committee of Historical Sciences), Ђинан, НР Кина, 23–29. августа 2015. .........................................................................................223

Јован ЋУЛИБРК, Бојан ЂОКИЋ8th Annual Summer Workshop for Holocaust Scholars: „Non-Jewish Jews“ During the Shoah: Fate and Identity (Осма годишња летња радионица за исраживаче холокауста:„Нејеврејски Јевреји“ током холокауста: судбина и идентитет) .................226

Слободан СЕЛИНИЋ, Владимир ЦВЕТКОВИЋНаучна конференција „Polska i Jugoslawia po II wojnie swiatowej“,Uniwersytet Kazimierza Wielkiego w Bydgoszczy, Бидгошћ (Пољска),30. септембар и 1. октобар 2015. (“Poland and Yugoslavia after the Second World War”, University of Casimir the Great in Bydgoszcz, Poland, 30. September – 1. October 2015) ...................231

ЧЛАНЦИArticles

11

УДК 327(497.1)”1971/1975” 327.56(497.1)”1971/1975”

Оригиналан научни радПримљен: 10. 7. 2015.Прихваћен: 24. 9. 2015.

Dragan BOGETIĆInstitute for Contemporary History

[email protected]

Discord between Yugoslav Foreign Policy Priorities and the Basic Determinants of the Bipolar Detente Process 1971–1975*

Abstract: The paper analyzes the determinants and political implications of the different approaches of Yugoslavia and the two superpowers to the policy of bipolar détente and the op-timal strategy of eliminating hotbeds of world crises during the first half of the 1970s. The clear discord between Yugoslav foreign policyon this issue and the current bloc strategy was a serious obstacle to the advancement of political and economic cooperation of Yugoslavia with the big superpowers and the safeguardof Yugoslav independence and nonalignment.

Key words: Yugoslavia, USA, USSR, détente, settlement, North-South, economic development, nonalignment, discri-mination

A new and specific period in the history of international relations, often characterized as an era of bipolar détente between the two super-powers and general relaxation of international tensions began at the be-ginning of the 1970s. For the first time in the post war history of interna-tional relations, an American president visited the Soviet Union and P. R. of China and attended the European Conference on Security and Cooperation.At that time, the PR of China was finally admitted to the United Nations be-coming a permanent member of the Security Council instead of the repre-sentative of the government of the Republic of China in Taiwan.

∗ This article has been written within the framework of the scholarly project Serbian Society in the Yugoslav State in the 20 Century: Between Democracy and Dictatorship, (№ 177016), financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia.

12

ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ 3/2015.

According to the policy endorsed by Belgrade and numerous offi-cial statements made by Tito, such a positive change in international rela-tions represented an important victory for the principals and goals which Yugoslavia and all the nonaligned countries, as well as peace movements and organizations in the world, supported for years. However, when we analyze Tito’s tendency to point out the serious limitations of this pro-cess, and occasionally express open doubt about the peaceful intentions of the superpowers, all in the context of undoubtedly very affirmative statements on the process of the bipolar détente of the two superpow-ers – a certain discord and insincerity of the Yugoslav officials can be noticed. Thus, it seems natural to pose the question: what were the rea-sons for such a discord between the formally propagated and the actually desired; that is,what were the reasons for such an evident discordbetween the numerous Yugoslav appeals to the superpowers to solve their conflicts solely by negotiations and the restrained and somewhat negative Yugoslav perception of certain aspects of the actual bipolar détente.The answer to this question, actually, explains all the specificity and amorphousness of the Yugoslav international position during the first part of the 1970sand the periodical inconsistency of the Yugoslav officials in the implementa-tion of the basic premises of the nonaligned and non-bloc policy.

The new superpowers’ policy on solving world issues and new challenges in the international community, no matter how paradoxical it seemed, actually jeopardized the up to then relatively stable interna-tional position of Yugoslavia and its policy of nonalignment. A new real-ity was established in which Yugoslavia could no longer obtain consider-able political and economic benefits from its role of mediator between the USA and the USSR, and the Non-Aligned Movement was not any more in the position to impose itself as the key player in extinguishing the hotbeds instigated by the clash of the two blocs on the territories of third countries. Belgrade assessed that the bipolar détente would have a pronounced negative impact on the future economic cooperation be-tween Yugoslavia and the USA. There was fear that the Americans would not be so forthcoming in granting economic concessions to Yugoslavia and as cooperative on the issue of Yugoslav financial requests. The USA had previously been exceptionally forthcoming in this regard towards Yugoslavia, because this cooperation was to be a model for economic co-operation with other socialist countries and an incentive to them to lead an independent policy. As the US now established closer relations with the East European countries- its interest for such a strategy diminished.1

1 Aleksandar Životić, Vašingtonski pregovori 1951, Jugoslovensko približavanje SAD, (Beograd, 2015), [Washington Negotiations 1951, Yugoslav Rapprochement to the USA,

Dragan BOGETIĆ

13

DiscorD between Yugoslav Foreign PolicY Priorities anD the Basic Determinants of the Bipolar Detente process 1971–1975

Tito especially expressed a high doze of discomfort, concern and significant reserve towards the process of the bipolar détente because of his fear that the two superpowers would reach an agreement that would be to the disadvantage of Yugoslavia. Namely, since Yugoslavia was still considered a “grey zone” in Europe, not being clear whether it belonged to the socialist bloc countries or not – there wasrealistic fear that the Americans would put Yugoslav interests in the background and abandon the previous strategy of support to Yugoslav independence, in other to secure Soviet concessions on some important European and global is-sues. The current US readiness to accept the Soviet initiative for the con-vening the Conference on European Security and Cooperation that would finally permanently sanction the de facto situation established in Europe in the post war era (especially the integrity of the existing borders) and the tendency of the two superpowers to draw the political map of the world in direct negotiations, contributed to the fears of the Yugoslav of-ficials. Although Tito endorsed the policy of peaceful coexistence among the blocs in conflict and supported the doctrine of the Richard Nixon, the American president, on the need for confrontation to give way to ne-gotiations, there was fear that the underlined joint cooperativity of the two superpowers would eventually result with their agreement at the expense of small countries.2

(Belgrade, 2015)]; Ljubodrag Dimić, Jugoslavija i Hladni rat. Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974), (Beograd, 2014), [Yugoslavia and the Cold War. Essays on the Foreign Policy of Josip Broz Tito 1944–1974, (Belgrade, 2014)]; Dragan Bogetić, “Američke analize budućnosti Jugoslavije posle Tita s početka 70-ih godina”, Tokovi istorije [“American Analysis on the Future of Yugoslavia After Tito at the Beginning of the 70s,” Currents of History], 1/2012, 159–174; Robert D. Šulcinger, Američka diplomatija od 1900. godine, (Beograd, 2011), [US Diplomacy Since 1900, (Belgrade, 2011)]; Zbornik radova Jugoslavija u Hladnom ratu, (Beograd, 2010), [Proceedings from Yugoslavia in the Cold War, (Belgrade, 2010)]; Momčilo Pavlović, Dokumenta CIA o Jugoslaviji 1948–1983. Šanse Jugoslavije posle Tita, (Beograd, 2009), (CIA i slom Jugoslavije), Momčilo Pavlović, CIA Documents on Yugoslavia 1948–1983. Chances of Yugoslavia after Tito, (Belgrade, 2009), (CIA and the Collapse of Yugoslavia)]; 125 Years of Diplomatic Relations between the USA and Serbia, (Belgrade, 2008); Josip Moćnik, United States-Yugoslav Relations, 1961–80: The Twilight of Tito’s Era and the Role of Ambassadorial Diplomacy in the Making of America’s Yugoslav Policy, (Bowling Green, Ohio, 2008); Yugoslavia After Tito, “From ‘National Communism’ to National Collapse”, US Intelligence Community. Estimate Products on Yugoslavia. 1948–1990; Ivo Visković, “Odnosi Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država”, Jugoslovenski pregled [“Relations Between Yugoslavia and the United States of America,” Yugoslav Review], XXXII, 1 (1988), 23–45; Dušan Nikoliš, SAD. Strategija dominacije, (Beograd, 1985), [USA. Strategy of Dominance, (Belgrade, 1985)].

2 Leo Mates, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, (Beograd, 1976), [International Relations of Socialist Yugoslavia, (Belgrade, 1976)]; Dragan Bogetić, Jugoslovensko-američki odnosi 1961–1971, (Beograd, 2012) [Yugoslav-American Relations 1961–1971, (Belgrade, 2012)], 321–335.

14


Thus, when Josip Broz Tito visited the USA in October 1971, he had animportant task of convincing President Nixon that the current in-ternal problems of Yugoslavia would soon be localized, the political and economic system consolidated and that Yugoslavia would remain an important factor of stability in Europe and the Balkans. This time, the Yugoslav president was resolute in his attempt to clarify to his hosts the guidelines of the current Yugoslav international strategy and resolve the dilemma of the future American policy towards Yugoslavia. If Nixon’s promise given a year earlier in Belgrade reflected his sincere stance on the readiness of the American government to resolutely support the in-dependence of Yugoslavia and it attempts to resolve the economic crisis, then the American president should not oppose the formalizing of such a course with a special joint Yugoslav-American communiqué, that would in a certain way norm the principals underlining the relations between the two countries and a charter that would demystify the new platform of Yugoslav relations with the countries of the Western bloc.3

In that sense, it could be said that the most important part of Tito’s visit to Washington took place outside the official talks, during the dinner Nixon organized in Tito’s honor in the White House on 28 October 1971. It is a very important and unusual episode, not marked in relevant archival domestic documents but one which is described in detail in the documents of the American State Department.4 Tito’s suspicion that his closest associates, as well as the translator, may be working for the Soviets, and his insufficient knowledge of the English language – complicated communication with Nixon and William Rogers the Secretary of State. In a complicated way (using a whole series of en-igmatic messages) the Americans were asked to confirm in an explicit statement their resolution to continue to give full support to Yugoslav independence and that every attempt to jeopardize it (from the bloc of pro-Soviet countries) would encounter a strong reaction of the USA and NATO. After Nixon finally managed to comprehend Tito’s message with visible efforts and constant consultations with Rogers, Nixon to-gether with the Yugoslav President issued a special Joint Statement at the end of the talks that had a more longstanding, broader and different

3 Arhiv Jugoslavije (AJ), Kabinet predsednika Republike (KPR), I-2/SAD, Politički aspekti odnosa, Kominike, [Archives of Yugoslavia (AY), Cabinet of the President of Yugoslavia (CPR), 1-2/USA, Political Aspects of Relations, Communique]; Ibid., Unutrašnji razvoj i spoljnopolitička aktivnost SAD i SFRJ i njihovo dejstvo na međusobne pozicije i odnose [Internal Development and Foreign Policy Activity of the USA and the SFRY and their Impact on Mutual Positions and Relations].

4 Foreign Relations of United States (FRUS), 1969–1976, Volume XXIX, Eastern Europe, Eastern Mediterranean, 1969–1972, doc. 233, Editorial Note.

Dragan BOGETIĆ

15


character than was usually the case with these kinds of documents.It is a fact, that American presidents would sign such documents only in ex-ceptional circumstances, which says much about its “political weight”. Since this document represented a long term platform for relations between Yugoslavia and the USA and since it precisely formulated the principles of future USA-Yugoslav relations, as was the case with the document signed in 1955 by Tito and Khrushchev in Belgrade after a long Yugoslav-Soviet conflict, this document modeled on the Belgrade declaration was later often mentioned as the Washington Declaration.5

However, judging by the numerous messages the Yugoslav poli-ticians sent to Washington during 1972 and 1973, certain concern was still present in Belgrade that the Americans intended to, in the course of their policy of détente with the Soviets, reach an agreement with them which would be to the disadvantage of Yugoslavia. How much Tito and his associates feared the Soviet intervention,which could be the re-sult of a new phase of East-West relation, could be seen from the talks on this issue, held in outmost secret during 1972 and 1973 between the Yugoslav officials and the new American ambassador Malcolm Toon. Specially indicative were the talk sheld between the American ambas-sador and Stane Dolanc, the Secretary of the Executive Committee of LCY(League of Communists of Yugoslavia), who the Americans all the more saw as Tito’s successor.6 Toon reported to his government on his first meeting with Dolanc on 20 May 1972. During the talks, saying “that the United States only condemned the invasion on Czechoslovakia but refrained from doing anything else”, Dolanc openly asked the American ambassador what the US would do if the USSR attacked some other country that was not a member of the Warsaw pact. Toon answered: “that a whole series of factors would influence such a reaction (among others: which specific country was attacked, what the circumstances of the invasion were, if the people of that country were resolute to de-fend themselves, what the stance of the American public and Congress was) and that because of these factors he was not in a position to give

5 Dragan Bogetić, “Razgovori Tito–Nikson oktobra 1971. Političke implikacije Vašingtonske deklaracije”, Istorija XX veka [“Tito–Nixon Talks October 1971. Political Implications of the Washington Declaration”, History of the XX Century] 2/2011, 159–172.

6 The Americans considered that Tito had a high opinion of S. Dolanc because he was highly respected both in the Party and in the military, and he unreservedly supported the forces fighting against the disintegration of Yugoslavia. His special positive reference within that framework was that “although being a Slovene, he was acceptable to other nations”. - FRUS, 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976, Yugoslavia, doc. 61.

16


a concrete answer to such a complex question”. Dolans expressed his incomprehension of such an answer and suddenly changed the topic.7

Commenting on Dolenc’s behavior and the general situation in Yugoslavia, Toon pointed to “very powerful centrifugal forces in that country” and the concern of the Yugoslav leadership that the USSR would use that opportunityas motive for intervention and political in-volvement. The American ambassador noted that other Yugoslav officials and diplomats also contacted the Americans and asked a similar ques-tion (Minister of Foreign Affairs Marko Tepavac in January 1972, Deputy Minister of Foreign Affairs Jakša Petrić at the beginning of February and Bogdan Osolnik, member of the Foreign Affairs Committee of the Federal Assembly).8

However, at the beginning of the 70s, the Yugoslav side noticed that Brezhnev and his followers also expressed certain interest in the rapprochement of Yugoslav-Soviet relations within the opening pro-cess of the bipolar détente and the need of the USSR to strengthen its position on the Balkans and the Mediterranean. Soviet concern over the improvement of American-Chinese relations and Nixon’s visit to Beijing, as Soviet exceptional interest for the convening of the European Conference on Security – potentially contributed to the heightened interest of the Kremlin rulers for a more broader cooperation with Yugoslavia. However, at the same time, Belgrade assessed that the Soviet leadership basic premise was that the complete collapse of the Yugoslav model of socialism was near and that such a situation would spur the “healthy forces” (Tito was included in them) to join the social-ist bloc and save themselves form the devastating consequences of the economic, national, party and general state crisis. Although Brezhnev and his associates desired such a turn of events, the Yugoslav officials considered that the Soviets were primarily sincerely worried about the possible major international repercussions in case of the breakup of Yugoslavia. The Soviet leadership did not want a situation anywhere in Europe which could created a new crisis in East/West relations. They put a lot of effort in the convening the European Conference on Security and Cooperation which would finally sanction the postwar order and the existing boundaries. Now, after two years of intensive activity, they were close to their goal that Europe and the USA would formally ac-knowledge the state established in Europe after World War II, and the

7 FRUS, 1969–1976, Volume XXIX, Eastern Europe, Eastern Mediterranean, 1969–1972, doc. 236, Telegram From the Embassy in Yugoslavia to the Department of State, Belgrade, April 20, 1972.

8 Ibid.

Dragan BOGETIĆ

17


breakup of the Yugoslav system could induce unfavorable international complications.9 Therefore, during his visit to Yugoslavia in September 1971, Brezhnev offered Tito assistance in remediating the “disturbing situation in Yugoslavia”, remarking “that the Soviet Union does not in-tend or did it ever intend to use force against Yugoslavia”. He insisted on the establishment of Yugoslav-Soviet friendship society, criticized “the anti-Soviet” writing of the Yugoslav press and asked Tito to accept the role of mediator between the USSR and the USA, during his upcoming meeting with Nixon, and convey the Soviet leadership’s message to the American president on their willingness to solve all controversial is-sues through direct negotiations of the two superpowers.10

Besides Yugoslav reservationsin regards to the bipolar dé-tente, due to concerns that the American-Soviet agreement would be to the disadvantage of Yugoslavia, Tito and his associates were also concerned that the bipolar détente between the USSR and USA would give the two superpowers a sort of monopoly on the reso-lution of all important international issues. These issues, official Belgrade assessed, would be resolved from a position of power, jointly acknowledged and respected interests, spheres of influence, the balance of nuclear weapons and negations, which all seemed much like Kissinger’s ideal of an international order based on the balance and consensus of power and the legitimacy of the most pow-erful. Such a system of balance of power in the world was not only in

9 AJ, KPR, I-3-a/SSSR, O unutrašnjoj i spoljnoj politici Sovjetskog Saveza, [AY, CPR, 1-3/USSR, On the Domestic and Foreign Policy of the Soviet Union].

10 AJ, KPR, I-3-a/SSSR, Izlaganje predsednika Tita na proširenoj sednici Izvršnog biroa Predsedništva SKJ, održanoj 3. oktobra 1971. na Brionima, [AY, CPR, I-3-a/USSR, President Tito’s Address made before the Session of the Executive Bureau of the Presidency of the LCY held at Brionion 3 October 1971]; Ibid., Stenografske beleške sa razgovora Josipa Broza Tita, Predsednika SFRJ i predsednika Saveza komunista Jugoslavije i Leonida Iljiča Brežnjeva, generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, održanih u Beogradu, dana 23. septembra 1971. u 9,00 časova, [Shorthand notes of the talks between Josip Broz Tito, President of the SFRY and President of the League of Communists of Yugoslavia, and Leonid Ilyich Brezhnev, General Secretary of the Central Committee of the Communist Party of the Soviet Union, held in Belgrade at 9:00 a.m on September 23, 1971]; Ibid., Stenografske beleške sa završnih razgovora Predsednika SFRJ i predsednika Saveza komunista Jugoslavije druga Josipa Broza Tita i generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Leonida Iljiča Brežnjeva, vođenih 24. septembra 1971. god u 21,00 časova u Karađorđevu, [Shorthand notes of the final talks between Josip Broz Tito, President of the SFRY and President of the League of Communists of Yugoslavia, and Leonid Ilyich Brezhnev, General Secretary of the Central Committee of the Communist Party of the Soviet Union Leonid Ilyich Brezhnev held in Karađorđevo at 21:00 on September 2, 1971].

18


direct collision with the concept of nonalignment, but also contrary to Yugoslav efforts to involve all countries in the resolution of key international issues on equitable basis. Therefore, Tito kept criti-cizing the limitations of the bipolar détente and the tentativeness of the solutions accepted by the superpowers against or contrary to the wishes of other countries. The bipolar détente was, in its es-sence, a negation of the Non-Aligned Movement as an important an independent international factor.11

During the afore mentioned Tito–Brezhnev talks held in Belgrade in September 1971, Brezhnev tried to persuade Tito to forge closer ties with the pro-Soviet bloc countries because the Yugoslav nonaligned policy was allegedly losing its raison d’être by the opening of the bipo-lar détente.12 Negating the significance of the Non-Aligned Movement, he openly expressed his opinion: “Nehru died, Nasser died, you are the only one left. So, there is little chance of you keeping the nonaligned countries together”.13 The Soviet politicians were unanimous in their view that without the existence of a global system of socialism, it would not be possible to conduct the non-aligned policy nor possible to form the Non-Aligned Movement. Consequently, they saw the close bonding of the nonaligned countries to the socialist bloc and the USSR as the basic prerequisite for the survival of such a policy and the realization of its goals. In that spirit, during Tito’s talks held in Moscow in June 1972, the Soviet side presented an assessment of the scope of the bloc policy and the nonaligned countries in the bipolar détente process, as well as the significance of the American President Nixon’s meeting with the Chinese and Soviet officials.14

However, while the direct personal contacts of the leaders of the three most powerful countries were rated as “a significant incen-tive for the relaxation of tension in the world and the strengthening of international cooperation”, when the American Secretary of State

11 Nikoliš, SAD. Strategija dominacije [USA. Startegy of Dominace]; Bogetić, „Američke analize budućnosti Jugoslavije” [“American Analysis on the Future of Yugoslavia”], 159–174; Visković, „Odnosi Jugoslavije” [“Relations of Yugoslavia”], 23–45; Dimić, Jugoslavija i Hladni rat [Yugoslavia and the Cold War], 357–383.

12 AJ, KPR, I-3-a/SSSR, Stenografske beleške sa završnih razgovora [AY, CPR, 1-3-a/USSR, Shorthand notes of the final talks].

13 AJ, KPR, I-3-a/SSSR, Izlaganje predsednika Tita [AY, CPR, 1-3-a/USSR, President Tito’s Address].

14 AJ, KPR, I-2/53, Materijal o poseti J. B. Tita SSSR, jun 1972 [AY, CPR 1-2/53, Material on the Visit of J. B. Tito to the USSR, June 1972]; “Zajedničko saopštenje o jugoslovensko-sovjetskim razgovorima” [“Joint Statement on Yugoslav-Soviet Talks”], Borba, June 11, 1972.

Dragan BOGETIĆ

19


William Rogers visited Yugoslavia the following month,15 the Yugoslav side also expressed “doubt that this time perhaps it is just a case of establishing a new balance of power and not about new prospects for peace”. The Yugoslav officials thought that the best way to remove such doubts was the necessity to resolve “the burning issues and hot-beds of crisis”. They primarily had in mind Vietnam and the Middle East. Thus, they insisted that ‘warfare in Vietnam be replaced by ne-gotiations and the solution found which would be based on the re-spect of the legitimate rights of Vietnam to decide on its fate alone”. Concern was voiced that the negotiations of the superpowers would not accomplish much if other countries did not participate in them, even those who economically and military wise did not play a signifi-cant role in international relations. “We do not expect only the big and powerful countries to govern the world. They are neither that big nor that powerful. It will be easier for the big countries if they accepted the equitable cooperation of the whole international community not only regarding the issues that concern the whole world, but even in respect to the issues that they are mutually concerned about. There is no issue of bilateral relations between the superpowers, that will not have an impact on the whole world. There is no reliable peace be-tween the superpowers, without the guarantee of peace for the small countries. There is no lasting prosperity for the rich countries, with-out the accelerated development of the poor”.16

Roger’s reply to the toast of the Yugoslav Minister of Foreign Affairs showedmuch more cordiality towards the host, then the Yugoslav side expressed towards him, and his flattering appraisal of the relations between the two counties. As to the Yugoslav position that the bipolar détente must expand to the whole international commu-nity, and not be reduced to the negotiations between the superpow-ers – Rogers pointed to the existence of full complementarity between Yugoslav and American views on this question: “We agree that better relations among all countries – the large and small, the weak and pow-erful – will contribute to achieving peace. That is the essence of the ini-tiative undertaken by President Nixon in the Soviet Union and People’s

15 Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije (DAMSP), 1972, Politička arhiva (PA), SAD, f-106, 423 331, Izveštaj o zvaničnoj poseti Jugoslaviji državnog sekretara SAD V. Rodžersa [Diplomatic Archives of the Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Serbia (DAMFA RS), Political Archive (PA), USA, f-106, 423 331, Report on the Official Visit of the USA Secretary of State W. Rogers to Yugoslavia].

16 “Zdravica saveznog sekretara za inostrane poslove Mirka Tepavca u čast američkog državnog sekretara” [“Toast of Federal Secretary for Foreign Affairs Mirko Tepavac in Honor of the American Secretary of State”], Borba, July 8, 1972.

20


Republic of China. That is also an important aspect of President Tito’s nonalignment policy”.17

During Tito’s talks with Rogers held in his residence in Brioni on 9 July, the principals of the Joint Statement signed by Tito and Nixon in 1971 were reaffirmed.18 Since that document specified that the differences be-tween Yugoslav and US views on key international problems must not be an obstacle for their bilateral cooperation, the Yugoslav officials in their talks with American diplomats kept insisting that this document must be respected, as they insisted in the talks with the Soviet politicians that the principles of the Belgrade Declaration from 1955 must be respected. The reaffirmation of the principles of the “Washington Declaration” was significant for Yugoslavia, since the USA announced it would harden its policy towards Yugoslavia because the Yugoslav politicians had a tenden-cy to openly criticize and condemn the American policy and see it as the main source of most of the crises that shook the modern world. Rogers endeavored to convince Tito that both sides were in agreement on this issue. At the beginning of the talks, he emphasized that the principles of bilateral cooperation formulated by the two presidents were a steadfast foundations for friendly and stable Yugoslav-American relations.19

Due to Yugoslav fears that Nixon may have made an agreement with Brezhnev to the disadvantage of Yugoslavia, Rogers thoroughly in-formed Tito on the fine points of the American-Soviet talks and empha-sized a few times the American support to Yugoslav independence and nonalignment and that they did not for a moment abandon this course in Moscow, that is, that there was nothing which that would have nega-tive repercussions on third countries. Rogers drew his host’s attention to the point “that President Nixon asked to come to Yugoslavia to con-

17 “Zdravica američkog državnog sekretara Vilijema Rodžersa” [“Toast of American Secretary of State William Rogers”], Borba, July 8, 1972.

18 DAMSP, 1972, str. pov., f-2, 92, Zabeleška o razgovoru Predsednika Republike sa državnim sekretarom za inostrane poslove SAD Vilijemom Rodžersom, 9. jula 1972. na Brionima [DAMFA, 1972, topsecret, f-2, 92, Note on the talks between the President of the Republic and the US Secretary of State William Rogers in Brioni on July 9, 1972].

19 FRUS, 1969–1976, Volume XXIX, Eastern Europe, Eastern Mediterranean, 1969–1972, doc. 238, Telegram From the Department of State to the Embassy in Yugoslavia, Washington, July 25, 1972; AJ, KPR, I-3-a/107-201, Zabeleška o razgovoru, 9. jul 1972. na Brionima, [AY CPR, I -3-a/107-201, Note on the talks in Brioni July 9, 1972]; DAMSP, 1972, PA, SAD, f-106, 423 331, Izveštaj o zvaničnoj poseti Jugoslaviji državnog sekretara SAD V. Rodžersa, [DAMFA, 1972, PA, USA, f-106, 423 331, Report on the Official Visit of US Secretary of State William Rogers to Yugoslavia]. In the communiqué on the talks that Rogers had with the Yugoslav officals it was said that the Joint Tito and Nixon Statement from 30 September 1971 “represents long term basis for cooperation between the two countries”. - Borba, July 10, 1972.

Dragan BOGETIĆ

21


vince President Tito that we have not made any agreements with the USSR behind our friend’s back”. In that respect, Rogers underscored “that the USA specially strove that the formulation of the documents they adopted with the USSR did not contain stances which could harm third countries or be interpreted as such, that is, which would give the USSR special rights in any region (…) It was made clear to the USSR that détente, as the mentioned principles of independence, sovereignty and noninterference should apply to all countries in Europe and that the USA would not change its position”. Rogers stressed that “there were no private (secret) talks on Yugoslavia”.20 Tito was satisfied with this explanation and said: “that Soviets told him the same thing”. He em-phasized that Brezhnev informed him on his agreement with Nixon to the organize and convene the Conference on European Security and Cooperation.21

However, Tito could not accept that détente as the key de-terminant of modern international relations was exclusively limited to the relations of the two superpowers and territorially to Europe. Brezhnev’s explanation followed, after Tito pointed this out him dur-ing their next meeting in Kiev in mid November 1973, he said that this was actually about: “an exceptionally wise temporary solution” which would allow the communists to outsmart their ideological enemies in the West because “the imperialist are feverishly fighting to encircle socialism from all sides” and “imperialist strive to deceive us wher-ever it is possible, wherever they can they want to install their bases (…) They are, it is a ugly word, they are bastards (scoundrels) (…) They are afraid of the offensive of socialism, because they are aware of the power of the working class”. In addition, Brezhnev explained to Tito that he opted for the policy of a bipolar détente having in mind the original principals of Marxism-Leninism: “Let’s also read Lenin. He supported cooperation with the imperialists. He wrote a letter say-ing that it was possible to form an alliance with every devil, but one should not to allow the devil to deceive you, you should deceive the devil (…) The long term class struggle is in front of us. We conduct a

20 DAMSP, 1972, PA, SAD, f-106, 423 331, Izveštaj o zvaničnoj poseti Jugoslaviji [DAMFA, 1972, PA, USA, f-106, 423 331, Report f-106, 423 331, Report on the Official Visit to Yugoslavia].

21 FRUS, 1969–1976, Volume XXIX, Eastern Europe, Eastern Mediterranean, 1969–1972, doc. 238, Telegram from the Department of State to the Embassy in Yugoslavia, Washington, July 25, 1972; AJ, KPR, I-3-a/107-201, Zabeleška o razgovorima Tito–Rodžers, 9. jul 1972, [AY, CPR, I -3-a/107-201, Note on the Tito–Rogers Talks, 9 July 1972]; DAMSP, 1972, PA, SAD, f-106, 423 331, Izveštaj o zvaničnoj poseti Jugoslaviji [DAMFA, 1972, PA, USA f-106, 423 331, Report on the Official Visit to Yugoslavia].

22


class policy. Some thought that we have started to compromise, that the Soviet Union hasembarked on a road of bowing to the USA”.22

It seems that Brezhnev’s witty remark best illustrates the back-ground of both the Soviet and American approach to the bipolar détente policy. Tito agreed with Brezhnev that the Soviet approach to coopera-tion with the West was a “class approach”.23 But, Yugoslavia insisted that the détente must have a universal character, that all interested countries should take part in it on equitable basis, that it must spread to all geo-graphic areas (not only Europe) and it must involve all issues that burden the international relations (that is, not only the issues that the superpow-ers marked as having current priority of its negotiations).24

One of the key issues that Yugoslavia and the nonaligned countries energetically advocated dealt with the imperative for a radical transfor-mation of the existing system of international relations and overcoming the increasingly wider gap that separated the rich North from the poor South. During the 70s, Tito kept stressing that the bipolar détente policy could notachieve any significant results unless it focused on the resolu-tion of economic backwardness in the world. Thus, he considered that international peace was not sustainable in the circumstances of sharp confrontation between the industrially developed countries and developing countries of the “third world”.25

Since the USA and the USSR ignored such demands, the ones that the nonaligned countries persistently tried to place on the agenda, it was decided at the Summit of the Non-Aligned Countries held in Algiers in September 1973, to launch an initiative for convening a Special Session of the General Assembly of the Unite Nations which would be

22 AJ, KPR, I-2/55, Stenografske beleške sa razgovora vođenih između Predsednika SKJ i Predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i Generalnog sekretara CK KPSS L. I. Brežnjeva, održanih 12. novembra 1973. u Kijevu [AY, CPR, I-2/55, Shorthand notes on the talks held between the President of the LCY and the President of the SFRY Josip Broz Tito and the General Secretary of the CC CPSU L. I. Brezhnev held in Kiev on November 12, 1973].

23 Ibid.24 AJ, KPR, I-2, Put J. B. Tita u Finsku. Nacrt platforme SFRJ za Konferenciju o evropskoj

bezbednosti i saradnji od 8. juna 1973, [AY CPR, I-2. Visit to Finland. Outline of SFR’s Platform for the Conference on European Security and Cooperation from June 8, 1973]; Dimić, Jugoslavija i Hladni rat [Yugoslavia and the Cold War], 357–383.

25 Godišnjak Instituta za međunarodnu politiku i privredu 1974 [Annual of the Institute for International Policy and Economy 1974], 53–60, 909–942; Ljubiša S. Adamović, Džon R. Lempi, Rasel O. Priket, Američko-jugoslovenski ekonomski odnosi posle drugog svetskog rata, (Beograd, 1990) [American-Yugoslav Economic Relations after the Second World War, (Belgrade, 1990)]; Skupovi nesvrstanih zemalja 1961–1974, (Beograd, 1974) [Conferences of Non-aligned Countries 1961–1974, (Belgrade, 1974)].

Dragan BOGETIĆ

23


exclusively dedicated to the issues of economic development.26 In or-der to exert pressure on the two superpowers to finally seriously take into account the demands of the “third world”, Yugoslavia supported two moves worthy of respect that the nonaligned countries undertook which seriously questioned the continuation of the process of the bipo-lar détente and which lead to a profound economic crisis from which the Western world has not recovered to this day. The first move was the introduction of an oil embargo to the Western countries (the ones that supported the Israeli occupation of Arab territories), and the sec-ond was to increase the price of crude oil on the world market four times.27 The impact of these actions was evident – next year a Special Session of the UN General Assembly was held and it adopted, in ac-cordance with the Yugoslav and the nonaligned initiative, a Declaration on the Establishment of the New Economic Orderand International Development Strategy which specify the measures that would lead to the implementation of this project.28

However, the energy crisis caused by the radical actions of the nonaligned countries caused a serious economic crisis, increase in un-employment and inflation in the Western countries, simultaneously the fall of the standard of living and the economic growth rate and in the end turned into a serious political crisis. Thus, it can be said that the bipolar détente was a era when the previous East-West confrontation was some-what eased, but also an ear when a new kind of confrontation began in the international community – the North-South confrontation.

Both superpowers thought that Yugoslavia and the nonaligned countries seriously jeopardized the détente processand the current trend of general relaxation of international tension by its radical policy.

Indeed, such accusations did not explicitly come from Moscow but they were expressed within a broader context on the limited achieve-ments of the nonaligned policy in regards to the initiatives and actions of the “progressive and peace-loving forces” for the advancement of peace

26 AJ, KPR, I-4-a/15, Informacija o IV konferenciji nesvrstanih zemalja; Izveštaj delegacije SFRJ o toku i rezultatima IV konferencije šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja [AY, CPR, I-4-a/15, Information on the IV Conference of Non-aligned Countries; Report of the Yugoslav Delegation on the Course and Results of the IV Conference of the Heads of Sate or Governments of the Nonaligned Countries].

27 Dragan Bogetić, “Nesvrstanost i novi međunarodni ekonomski poredak”, Marksistička misao [“Nonalignement and the New International Economic Order”, Marxist Thought] 1/1979, 159–176; J. S. Singh, A New International Economic Order. Towards a Fair Redistribution of the World Resources, (New York: Praeger Publishers, 1977), 13–14.

28 Declaration on the Establishment of a New International Economic Order: United Nations Assembly document, A/RES/S-6/3201 of May 1, 1974.

24


and security in the world. The Soviet officials even officially declaratively supported the demands of the nonaligned countries for a radical trans-formation of the current international economic order. They did so, in order not to loose influence in the developing countries and thus allow the Chinese leadership to impose itself as the protector of the poor and disempowered Afro-Asian peoples.29

However, American officials strongly condemned this Yugoslav and nonaligned countries’ policy. The new American President Gerald Ford30 and Secretary of State Henry Kissinger strongly attacked the nona-ligned countries for forming a new bloc and bringing the world to brink of a catastrophe at a time when the bloc antagonism between the east and West was weakening and the two superpowers finally entered the détente phase.31

Ford and Kissinger characterized the united stance of the nona-ligned countries in the UN and the manifold increase of the price of oil as well as the demand of the developing countries for the establishment of a new international economic order as the “tyranny of the majority”,

29 AJ, KPR, I-3-1/107-215, Neki aktuelni aspekti međunarodnih ekonomskih odnosa i politike SAD [AY, CPR, I-3-1/107-215, Certain Current Aspects of International Economic Relations and Policies]; AJ, KPR, I-4-c, Predstojeće zasedanje Generalne skupštine OUN o međunarodnim ekonomskim problemima [AY, CPR, I-4-c, Forthcoming Session of UN General Assembly on International Economic Problems]; DAMSP, 1975, str. pov., f-1, 5. Pregled najnovijeg razvoja situacije u svetu [DAMFA, 1975, top secret, f-1, 5. An Overview of the Latest Developments of the Situation in World]; AJ, KPR, I-5-c/29, Tok dosadašnje debate Zasedanja Generelne skupštine UN [AY, CPR, I-5-c/29, Course of the Debate of the Session of the UN General Assembly So Far]; AJ, KPR, I-4-c/2-21, Sedmo specijalno zasedanje UN [AY, CPR, I-4-c/2-21, VII Special UN Session]; AJ, KPR, I-5-b/104-20 [AY, CPR, I-5-b/104-20].

30 In August 1974, G. Ford took office of the US president, after President Richard Nixon had resigned because of the Watergate Affair – the scandal broke out because Nixon’s associates spied on and wiretapped Democratic Party offices and officials.

31 AJ, KPR, I-3-a/107-212, SAD i politika nesvrstavanja. Nastup Predsednika Forda na XXIX redovnom zasedanju GS UN [AY, CPR, I-3-a/107-212, The USA and the Non-aligned Policy. President Ford’s Address to the XXIX Regular Session of the UN General Assembly]; AJ, KPR, I-5-c/21, Sednica Saveta za nacionalnu bezbednost. Primena vojnih mera [AY, CPR, I-5-c/21, National Security Council Session. Use of Military Measures]; AJ, KPR, I-5-b/104-20, Kisindžerov intervju časopisu Busines week, januar 1975. Izjava o mogućoj upotrebi vojne sile [AY, CPR, I-5-b/104-20, Kissinger’s interview to the journal Business Weekly, January 1975, Statement on the Possible Use of Military Force]; AJ, KPR, I-5-c/25, Kisindžerov govor u Misuriju, 15. maj 1975 [AY, CPR , I-5-c/25, Kissinger’s Address in Missouri, May 15, 1975]; Fordov govor na Universitetu Viskonsin instituta za svetske poslove u Milvokiju, 14. jul 1975, [Ford’s Address at the University of Wisconsin, Institute of World Affairs in Milwaukee, July 14, 1975]; H. Kissinger, “A Just Consensus, A Stable Order, A Durable Peace, An Address made before the 28th Session of United Nations General Assembly”, September 24, 1973, Department of State Bulletin October 15, 1973, 470.

Dragan BOGETIĆ

25


and openly threatened to military intervene if the energy situation in the world become critical for the West.32

Since Yugoslavia was specially exposed in advocating this policy, the dispute between the industrially developed countries and the devel-oping countries, inevitably implied a dispute between Yugoslavia and the USA. Washington assessed that Yugoslavia was forced to conform to the general strategy of the Afro-Asian countries in order to keep it leading po-sition in the Non-Aligned Movement. “When the movement becomes more radical, the Yugoslavs are obliged to adopt more radical stances in order to retain their leading position”.33 The disagreement between Belgrade and Washington over the Yugoslav concept for a radical transformation of the existing international economic order was specially intensified in April and May 1974, when the Special Session of the General Assembly of the UN dedicated to problems of raw material and economic devel-opment and issues on overcoming the widening of the gap between the rich North and poor South was convened and held.34 During this session the US expressed an increasingly critical stance towards the Non-Aligned Movement and directly connected it with the economic issues – energy crisis and economic crisis in the Western countries. “Not one country” Kissinger said “or a bloc of counties, can unilaterally shape the future (…) The organizing of a group of countries into a bloc will sooner or later, give rise to the potential victims organizing into a contra bloc (…) The transfer offunds from the developed countries to the developing countries, neces-sary for any hope in progress, can take place only with the support of the technologically developed countries. The policy of pressure and threats will undermine the internal basis of such a support”.35

32 AJ, KPR, I-3-a/107-212, SAD i politika nesvrstavanja. Nastup Predsednika Forda na XXIX redovnom zasedanju GS UN [AY, CPR, I-3-a/107-212, USA and the Policy of Nonalignment. President Ford’s Address to the XXIX Regular Session of the UN General Assembly]; AJ, KPR, I-5-c/21, Sednica Saveta za nacionalnu bezbednost. Primena vojnih mera, [AY, CPR, AJ, I-5-c/21, Session of the National Security Council. Use of Military Measures]; AJ, KPR, I-5-b/104-20, Kisindžerov intervju časopisu Business week, januar 1975. Izjava o mogućoj upotrebi vojne sile [AY, CPR, I-5-b/104-20, Kissinger’s interview to the journal Business Week, January 1975, Statement on the Possible Use of Military Force]; AJ, KPR, I-5-c/25, Kisindžerov govor u Misuriju [AY, CPR, I-5-c/25, Kissinger’s Address in Missouri, May 15, 1975]; Fordov govor na Universitetu Viskonsin [Ford’s Address at the University of Wisconsin].

33 FRUS, 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976, Yugoslavia, doc. 69, Memorandum of Conversation, Washington, June 25, 1974, 2:37–3 p.m.

34 Godišnjak Instituta za međunarodnu politiku i privredu 1974, (Beograd, 1975) [Annual of the Institute for International Politic and Economy 1974, (Belgrade, 1975)], 54–61.

35 H. Kissinger, „The Challenge of Interdependence, Statement made before the Sixth Special Session of the United Nations General Assembly”, April 15, 1974, Department

26


During the talks between Miloš Minić and Kissinger in New York, just before the VI Special Session of the UN General Assembly on 15 April, Kissinger said that the USA was ready to help the developing countries but that this issue should be approached from a practical and not ideo-logical position. Minić agreed with this stance, but pointed out that un-sustainability of the existing system of international economic relations which “disfavors developing countries”. In his opinion, it was difficult to maintain peace in the world in the circumstances where the gap between the developed and undeveloped countries was constantly increasing, when the prices of industrial goods (coming from the developed coun-tries) kept increasing but the prices of raw material (produced by the other group of countries) kept falling. In reply to Kissinger’s question how he thought it was possible to change such a system, Minić answered that it was possible only with the acknowledgement of the new principles on which the economic relations in the international community should be based – the principles of nondiscrimination, non-reciprocity and pref-erential treatment in favor of the developing countries. Besides that, it had to be ensured that the natural resources of the developing countries should be used exclusively for their development and not allowed for the profit to be channeled to the developed countries.36

The Yugoslav politician considered that the mentioned American strategy “most clearly shows the limitations of détente between the two superpowers” and “an increased danger for the third world countries, especially the nonaligned” and especially “in the areas where the interest of the two superpowers are not clearly delimited thus in reaching their agreements elements of conflict, competition and rivalry are present”. However, such danger also existed in areas which were strictly demar-cated by blocs. Namely, since the bipolar détente implies noninterfer-ence in the existing crisis in the opposite bloc or sphere of interest and the resolution of all issues within such a framework, USSR’s reactions to the interference of the USA into the affairs of other countries were limited and mostly of propaganda character (Chile, Cyprus, etc.) It has been noted that, although the USA had a tendency to interfere in the in-ternal affairs of countries they considered belonged to their sphere of interest in the whole postwar period, they have never publically, form

of State Bulletin, May 6, 1974, 477.36 DAMSP, 1974, PA, SAD, f-124, 418 133, Zabeleška o razgovoru potpredsednika SIV

i saveznog sekretara za inostrane poslove, M. Minića sa državnim sekretarom za inostrane poslove SAD, H. Kisindžerom, 15. aprila 1974. u Njujorku [DAMFA, PA, USA, f-124, 418 133, Note on the talks held between the president the FEC and Federal Secretary of Foreign Affairs M. Minić and the US Secretary of State H. Kissinger in New York, April 15, 1974].

Dragan BOGETIĆ

27


the place of highest authority, proclaimed such actions to be part of their official foreign policy.37 Ford’s statement was in many ways reminiscent of Brezhnev’s statement given at the Fifth Congress of the Polish United Worker’s Party, on 12 November 1968, in which he for the first time pub-lically proclaimed the “Doctrine on the Limited Sovereignty of Socialist Countries”.38

These compatible views were evaluated in Belgrade as a logical consequence of the international strategy of the two superpowers re-sulting from the bipolar détente policy. However, this strategy implied the avoidance of direct confrontations in Europe, but the continuation of the two superpowers interventionist policy on the Afro-Asian continents with the aim of spreading their spheres of interest. That is, the USSR and the USA did not give up the policy of threats and pressure as a means of suppressing undesirable trends in international relations. Ambassador Toma Granfil warned, in his reports from Washington, of a whole series of articles and commentaries in the American Press in which Kissinger and the American officials openly announced a military intervention against the oil producing countries if their policy jeopardized the survival of Western economies. In that regard, Kissinger said in his interview given to Business Week,39 discussing the possibility of a military intervention pointed to its undesirability, he nevertheless added: “What we would do if no other means were possible to avoid the financial bankruptcy and collapse of Western structures, I cannot speculate now. I am certain it will not come to that (…) The third world countries must accept the fact that they live in an interconnected world. They cannot insist on the coop-

37 AJ, KPR, I-3-a/107-212, Neki elementi spoljne politike SAD [AY, CPR, I-3-a/107-212, Some Elements of US Foreign Policy]; Ibid., SAD i politika nesvrstavanja [USA and the Non-aligned policy]; DAMSP, 1974, SAD, f-124, 445 570, Govor predsednika Forda na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija [DAMF, 1974, USA, f-124, 445 570, President Ford’s Address before the UN General Assembly].

38 Namely, on that occasion the Soviet leader justifying the intervention in Czechoslovakia as an action taken in the spirit of the principle of “proletarian internationalism”, said that the protection of the achievements of socialism in each individual country was an international debt of all communists which entailed helping the socialist country in which socialism was endangered. “Brezhnev’s Doctrine” meant that the Soviet Union had an exclusive right to assess whether socialism was endangered in a country or not and then for the sake of its alleged protection – undertake a military intervention. As was the case with the USA, the Soviet authorities had acted in that spirit before but never up till then was such a doctrine openly and publically propagated. - AJ, KPR, I-3-a/SSSR, k. 175, Teorija ograničenog suvereniteta.Javne i interne izjave sovjetskih rukovodilaca i karakteristični napisi u štampi [AY, CPR, I-3-a/USSR, k. 175, Theory of Limited Sovereignty. Public and Internal Statements Made by Soviet Leaders and the Characteristic Writing of the Press].

39 AJ, KPR, I-5-c/21-28, Osvrt na Kisindžerov intervju časopisu Business Week [AY, CPR, I-5-c/21-28, Review of Kissinger’s Interview Given to the Journal Business Week].

28


eration of the western countries and keep waging a war – an economic and political one – against the developed countries”.40 Commenting this and many other statements made in the same spirit (on the detailed elab-oration of an adequate military plan for intervention in case of new oil price increases and the training of military units for desert warfare and taking of oil fields), Granfil expressed his view saying that their meaning “was mostly of psychological-tactical character “and that their purpose was to serve “as a means of applying pressure on and sending a warning to” the oil producing countries “not to go too far” and not to count on the passivity of the US if the West was put in a critical situation. At the same, linking these statements with Fords statement on the justification of the American intervention in Chile, Granfil warned that they were not just “measures of pressure” but also a “realistic option” that can be activated in case of a negative combination of circumstances. Granfil though that the American threats “should neither be underestimated nor dramatized but seen within the context of a serious domestic situation in the USA and in international relations”. He reminded that the US went into the most sever recession in its history since the economic crisis of the 1930s.41

The Yugoslav Ministry of Foreign Affairs paid significant attention to Kissinger’s interview and took seriously his threat to the oil exporting countries and the Non-Aligned Movement in general which supported their policy. They assessed that it “was one more official attempt of the American side to justify and legalize the use of force, even the right to war, in cases when the USA determines that not only are its interests threatened but also those of the western countries in general, regardless of the fact whether they agree with it or not”. What specially concerned the Yugoslav officials was the fact that Kissinger’s blatant attempt to “le-galize” the possibility of using force against the nonaligned countries, did not provoke the expected stormy protests and sharp reactions of officials neither in the nonaligned countries nor in the USSR (the reactions in the West and in the American Congress were much sharper). The Yugoslav leadership interpreted the “mild Russian reaction” as its attempt to pre-serve good relations with the USA at any coast and maintain the cur-rent bipolar détente. In regards to that, the American testing of Soviet

40 DAMSP, 1974, PA, SAD, f-124, 461 944, Telegram Ambasade SFRJ u Vašingtonu Državnom sekretarijatu inostranih poslova, 14. decembar 1974 [DAMFA, PA, USA, f-124, 461 944, Telegram from the Embassy of SFRY in Washington to the Federal Secretary of Foreign Affairs, December 14, 1974].

41 DAMSP, 1974, PA, SAD, f-119, 4475, Telegram Ambasade SFRJ u Vašingtonu Državnom sekretarijatu inostranih poslova, 6. januar 1975 [DAMFA, PA, USA, f-119, 4475, Telegram from the Embassy of SFRY in Washington to the Federal Secretary of Foreign Affairs January 6, 1975].

Dragan BOGETIĆ

29


lenience in this case achieved positive results. Both Ford and Kissinger had reasons to be satisfied. As far as the nonaligned countries were con-cerned, Belgrade assessed that Kissinger with his statement succeeded in causing a certain rift among them and instigated some of the US allies among the OPEC members (Saudi Arabia, Jordan) to redefine their policy towards the other developing countries. The nonaligned countries were now put in an even more delicate situation which required urgent meas-ures to be taken and anecessity to connect with all forces in the world that saw the danger of the current American policy. However, at that mo-ment it seemed difficult to do so.42

On the other side, Washington was not satisfied that Yugoslavia adopteda too “radical stances” regarding American foreign policy and not expressing enough understanding for “vital American interests”. In that sense, the American ambassador to Belgrade Malcolm Toon, report-ing to the State Department his assessment of the current international Yugoslav strategy pointed out that “although the Yugoslavs showed a new awareness and understanding for the sensitive areas of American foreign policy” it should be understood that “the Yugoslav government will always support the communist stance”, “that Yugoslavia is a free and independent communist country that is nevertheless anti-imperi-alistic in its foreign policy course”. In addition, it was evaluated that the whole foreign policy strategy of Yugoslavia was in the function of retaining and strengthening it leadership position in the Non-Aligned Movement.43

An opportunity to resolve and overcome serious disagreements between Yugoslavia and the USA occurred during the mentioned visit of the American Secretary of State Kissinger to Belgrade on 4 November 1974. That was the first visit of such a highly positioned American official to Yugoslavia in 1974, that is, during the period when both sides tried to overcome the unsatisfactory situation in bilateral relations caused by dif-ferent approaches to current hotbeds of world crisis.44

42 AJ, KPR, I -5-b/104-20, Osvrt na Kisindžerov intervju časopisu Business Week [AY, CPR, I -5-b/104-20, Review of Kissinger’s Interview Given to the Journal Business Week].

43 FRUS, 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976, Yugoslavia, doc. 69.

44 AJ, KPR, I-3-a/107-215, Zabeleška o razgovoru Predsednika SFRJ J. B. Tita sa Državnim sekretarom SAD H. Kisindžerom, održanim 4. novembra 1974. godine [AY, CPR, I-3-a/107-215, Note on the talks between the President of SFR of Yugoslavia and US Secretary of State H. Kissinger held on November 4, 1974] i Beleška o razgovoru predsednika SIV - Džemala Bijedića sa Državnim sekretarom SAD dr H. Kisindžerom, 4. XI 1974 [Note on the talks between the President FEC Džemal Bijedić and US Secretary of State Dr. H. Kissinger held on November 4, 1974].

30


During his talks with Tito and the Yugoslav leadership in Belgrade, Kissinger paid respect to the Yugoslav policy of nonalignment and its ac-tive contribution to the greater understanding among nations in search for a peaceful resolution of international problems and conflicts. He stressed that “the USA respects the independence of Yugoslavia, includ-ing its independence from the USA”, and “that this can be solved within a broad framework (…) to make the cooperation long term”.45

Tito and Kissinger agreed that the existing energy crisis cannot be resolved by confrontation but exclusively by constructive cooperation between the developed countries and the developing countries. They agreed that during the VI Special Session of the UN General Assembly a confrontation between these two groups of opposing countries took place but they had a completely different view of who was to blame for this confrontation. According to Kissinger the culprits were the develop-ing countries and according to Tito the culprits were the developed coun-ties. Kissinger saw the solution in closer united approach of consumers in regards to the oil producers and criticized the “egoism of the oil pro-ducing countries”. He asked Tito: “What good will the high prices do for the producers, if inflation makes all the good they want to buy more ex-pensive. The money they have earned has to a great extent lost its value. A rational solution must be in the interest of both sides, the consumers and producers”. Tito on the other hand justified the synchronized action of the nonaligned countries for the radical transformation of the exist-ing system of economic relations and the use of oil as a powerful lever in spurring the developed countries to take into account the demand of the developing countries. He underscored that it was the “undeveloped countries who suffered the most. They are the hardest hit. The USA and the USSR were not hit that much”.46

Kissinger agreed that those countries were hit the hardest but he pointed out that they “cannot just press a button and the problem will be solved overnight (…) The injustices that took place in the previous century can not be corrected overnight (…) not even in five years. The atmosphere of confrontation is not a good way to continue”. He said that “if the proposals are reasonable, we will support them”, but having in mind that the developing countries have gone too far in their demands so “the proposals have become unreasonable” the USA is forced to vote against them. Kissinger supported a “comprehensive approach” of resolving the situation that was not conducive to anyone. He stressed that it was a unique paradox that “the USA favored

45 Ibid.46 FRUS, 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976,

Yugoslavia, doc. 71. Memorandum of Conversation, Belgrade, November 4, 1974.

Dragan BOGETIĆ

31


global planning, but the Soviet Union favored a free market”. He announced that he would endorse the undertaking of concrete measures that will allow them to break the vicious circle of confrontation that was utterly “useless”.47

The cooperativeness that the USA and the USSR showed in re-solving the contentious issues that burdened relations in Europe – dur-ing the final summit stage of the Conference on European Security and Cooperation, was of great significance for the improvement of relations between the two countries. The Final Act of the conference, often called the European Charter, due to its far-reaching importance, was adopted in Helsinki where the summit was held from 30 July to 1 August 1975. This document has in its essence taken the role of peace agreement the su-perpowers did not manage to agree on after the end of the Second World War. The principles of the nonaligned policy have to a great extent been incorporated into the Final Act ( respect for full sovereignty, sovereign equality and territorial integrity of all states, refraining from the threat or use of force, non intervention in internal affairs), as well as the goals the nonaligned countries supported: overcoming the bloc division, de-mocratization of international relations, indivisibility of world peace – linking the security in Europe with the security of the rest of the world.48

Tito and the other Yugoslav representatives, who took a very ac-tive part in the Conference were satisfied with the results of the gather-ing on the whole. Thanks to the relatively united activity of the group of seven nonaligned and neutral countries (Yugoslavia, Cyprus, Malta, Sweden, Finland, Austria and Switzerland) among which Yugoslavia was specially active – the Conference adopted the proposal on the need for a continuation of the conference and the need to hold periodic meetings of the representatives of the Ministry of Foreign Affairs even after the Conference was finished. The final decision on this was postponed for the first meeting of this kind, that was to take place in Belgrade in 1977. Thus, special recognition was paid to Yugoslavia, not only for its con-structive initiatives at the CSCE but also for its mediating role in times when it seemed that it would be difficult to attain mutually acceptable compromises between the confronted blocs.49

47 Ibid. 48 Šulcinger, op. cit., 304; Đuro Ninčić, “Evropska povelja”, Međunarodna politika

[“European Charter”, International Policy], 1–16 August 1975; Ljubivoje Aćimović, “Evropski principi”, Međunarodna politika [“European Principles”, International Policy], 1 October 1975.

49 AJ, KPR, I-4-d, Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji, Godišnjak Instituta za međunarodnu politiku i privredu 1975, (Beograd, 1976) [AY, CPR, I-4-d,“Conference on European Security and Cooperation”, Annual of the Institute of International Policy and Economics 1975, (Belgrade, 1976)], 34–36, 63–94.

32


Nevertheless, Tito in his speech delivered before CSCE expressed a doze of skepticism on the future scope of decisions adopted at the con-ference, if the omnipresence of the current bipolar détente and the domi-nant role of the two superpowers was still felt: “our expectations will only be realized if this process is spread to all parts of the world and includes all the most important international issues and if all countries equally participate in it, regardless of their size, degree of development and socio-political system. The current positive trends in the political relaxation of tensions would very quickly be faced with a crisis, if the detente was reduced to communication between the blocs instead of be-coming a form of communication of all peoples on the basis of respect, independence, sovereignty, equality and noninterference in the internal affairs”.50

The officials in Belgrade kept expressing a large doze of skepti-cism towards all forms of international settlements that were a reflection of the bipolar and not a multilateral détente. However, they thought that CSCE in regards to its general achievements did significantly transcend the bloc and regional barriers. The Yugoslav delegation focused a large part of its activity on achieving a consensus about the stance that the European cooperation and European security be discussed and regulat-ed within a broader geographic and political framework. Special impor-tance was given to the inclusion of the Mediterranean component into the concept of European security, since it was difficult to ensure security while the Mediterranean was the scene of confrontation of the super-powers and the hotbed of violent local conflicts (the Middle East crisis, the Cyprus crisis). The Yugoslav efforts in regards to these issues were adopted and incorporated in the Final Act, in the Preamble of the chapter dedicated to issues of security and the Principle Ground Rules of the op-erating section on the military aspects of security.51

Tito and his associates saw the basic weakness of the Final Act adopted in Helsinki in the fact that because it was a compromise of the three global political approaches (Eastern, Western and the third world), it was too general, broadly formulated, imprecise, unclear and based on partial solutions. That was understandable to a certain extent because the complex issues considered, required first a general agreement to be reached in principle and then to move on to a concretization. Thus they

50 “Govor predsednika Tita na Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju” [“President Tito’s Address before the Conference on European Security and Cooperation”], Borba, August 1, 1975.

51 Godišnjak Instituta za međunarodnu politiku i privredu 1975, (Beograd, 1976) [Annual of the Institute of International Policy and Economics 1975, (Belgrade, 1976)], 90.

Dragan BOGETIĆ

33


had high hopes for the Belgrade meeting to be held in 1977 where it was expected that each group of issues, that have broadly been regulated by the Final Act in Helsinki would be fully treated.52

Immediately after the Helsinki conference, Tito had another op-portunity to influence the superpowers in that direction and to once more express his impressions and discuss the main topics of the Helsinki Conference in his meeting with President Ford in Belgrade. Both states-men manifested a high dose of cooperation regarding these and other important issues connected to the advancement of bilateral cooperation. Thus, that meeting played an important role in the efforts of both sides to improve the Yugoslav-American relations and suppress the mutual disa-greements into the second plane.

Tito, supported Ford’s opinions on the “positive impact of the Helsinki concept” on the resolution of key international problems, and ex-pressed his view on the role of the forthcoming Conference on European Security to be held in Belgrade in 1977. He boasted: “All the international conferences held in Belgrade have been successful. For example, the first conference of nonaligned countries”.53

Ford replied with dissatisfaction at the mentioning of the nona-ligned countries: “Now they are bigger than the two blocs. It is the big-gest bloc now. I think that dividing the world into blocs is not the best way to deal with problems. In the kind of world we live in today, “there can no longer be the kind of confrontation and military activity which took place during your time and mine. I will dedicate myself to eliminat-ing all sources of conflict that can lead to military confrontation. That will be our orientation”.54

Tito and the Yugoslav leadership taking part in the talks with Ford energetically opposed the American president’s view that the Non-Aligned Movement was a third bloc and that the nonaligned countries had provoked a new confrontation and conflict in the world. Džemal Bjedić reacted first: “No, it is not a bloc’, and then Tito interrupted saying: “Yes, it is not a bloc’. Kardelj went even further and warned Ford: “Much

52 AJ, KPR, I-4-d, Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji [AY, CPR, I-4-d, Conference on European Security and Cooperation].

53 AJ, KPR, I-3-1/107-215, Stenografske beleške sa razgovora Predsednika Republike Josipa Broza Tita sa Predsednikom SAD, Njegovom ekselencijom gospodinom Geraldom R. Fordom, održanih 3. avgusta 1975. u Beogradu [AY, CPR, I-3-1/107-215, Shorthand notes of the talks held between the President of the Republic Josip Broz Tito and his Excellency Mr. Gerald R. Ford in Belgrade August 3, 1975]; FRUS, 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976, Yugoslavia, doc. 73, Memorandum of Conversation, Belgrade, August 3, 1975.

54 Ibid.

34


depends on you for it not to become a bloc. We should talk and not con-front each other”. Kissinger tried to overcome the undesirable tension in the talks and the unpleasant atmosphere that was increasingly felt in the communication between the two delegations noting at the expense of the nonaligned countries: “You have become a powerful bloc we must count on, especially as ‘discipline’ in your bloc is better than in ours”. Accepting Kissinger’s conciliatory tone, Tito replied: “The discipline has been a lit-tle shaky lately but I think we shall cope with the situation, it is not good to be exclusive”.55

Returning to the topic that was only superficially addressed at the beginning of the talks, the forthcoming Conference on European Security and Cooperation that was to be held in Yugoslavia in 1977, Kardelj point-ed out the significance of the consultations and contacts Yugoslav diplo-mats hadwith the politicians of participant countries and especially to the cooperation with the USA. Minić added as far as the cooperation with the USA is concerned “the ministries and embassies of the two countrie-shave had close communication and consultations for a longer time” and “that it had proved to be very useful and that we can further intensify such contacts”. Ford and Kissinger agreed. Kissinger said that they: “at-tach great importance to the understanding between Yugoslavia and the USA, given the standingof Yugoslavia in the Non-Aligned Movement”. That was one of the reasons why Kissinger stressed: “We will do our best to stay in close contact”. By that he was not referring to the prepa-rations for the Conference in Belgrade but the VII Special Session of the UN General Assembly, dedicated to the problems of economic develop-ment that should be held in September (we hope that we will continue our consultations and that we will consult before the special session next month)“.56

It was of great significance for the USA that Yugoslavia use its in-fluence on the nonaligned countries and developing countries and try to convince them to abandon their radical demands for the establishment of a new international economic order.57 Kissinger followed up on Minić’s

55 AJ, KPR, I-3-1/107-215, Stenografske beleške sa razgovora Predsednika Republike Josipa Broza Tita [AY, CPR, I-3-1/107-215, Shorth and notes of the talks held between the President of the Republic Josip Broz Tito]; FRUS, 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976, Yugoslavia, doc. 73, Memorandum of Conversation, Belgrade, August 3, 1975.

56 Ibid.57 At that time, the prevailing stance of the American administration which was utterly

ungrounded was that the Yugoslav leadership in the Non-Aligned Movement was called into question by the radically inclined nonaligned countries (Algeria, Iraq, Syria, Libya) who asserted themselves as authentic representatives of the “third

Dragan BOGETIĆ

35


initiative reminding him that the two of them had previously arranged “to be in contact before the Special Session, because we would like to avoid confrontations between the nonaligned and developed countries. It is our wish that the Special Session be a really constructive one”.58

As far as the Yugoslav side was concerned, it specially positively rated that Ford agreed that the confrontation between adversely grouped countries could be avoided only if all the countries involved in interna-tional affairs participated together with a universal approach in address-ing all questions that endanger world peace (and not just the ones the two superpowers are interested in). Thus, the joint statement of the two presidents said: “President Tito and President Ford also emphasized that the interdependence of all peoples and countries, the developed and the developing ones, is one of the essential factors in the search for a just an-defficient economic development. Reviewing the urgent problems facing mankind in the area of international economic relations, they agreed on the need to increase their efforts to find equitable solutions on the basis of improved international cooperation and respect for the interests of all countries.”59

However, the Yugoslav-American summit in Belgrade was fol-lowed by a period when due to a whole set of domestic factors in the USA and the USSR and new challenges on a broader international scale, the process of the bipolar détente gradually declined. Ford himself admitted that the term “détente” was prone to be misused and he stopped using it.60 The world was once again confronted with the dramatic Cold War tensions and sharper confrontations of the two superpowers. During this

world” and “third bloc” in an uncompromising battle for the rights of the poor South antagonized against the rich North. In that spirit, the officials in Washington considered that the new priorities of the Non-aligned Movement, directed at the radical transformation of the existing system of international relations, inevitably led to the marginalization of Tito’s role in the movement and the favoring of Algerian President Boumediene who suddenly took a prominent position as the host at the Summit of Nonaligned Countries at which the project for the new international economic order was launched. - AJ, KPR, I-5-c/23, Neke američke ocene politike nesvrstanih zemalja; Ibid., I-5-c/14, Samit u Alžiru [AY, CRP, I-5-c/23, Some American Assessments on the Polices of the Non-aligned Countries; Ibid., I-5-c/14, Summit in Algiers].

58 AJ, KPR, I-3-1/107-215, Stenografske beleške sa razgovora Predsednika Republike Josipa Broza Tita [AY, CPR, I-3-1/107-215, Shorthand notes of the talk held between the President of the Republic Josip Broz Tito]; FRUS, 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976, Yugoslavia, doc. 73, Memorandum of Conversation, Belgrade, August 3, 1975.

59 “Zajednička jugoslovensko-američka izjava“ [„Joint Yugoslav-American Statement“], Borba, August 5, 1975.

60 Šulcinger, op. cit., 305.

36


new period in international relations, the USA significantly changed its attitude towards politics and nonalignment. Grouping the nonaligned countries into the pro-Soviet, pro-Chinese and pro-American, the USA attempted to provoke divisions and confrontations in the Non-Aligned Movement, the ultimate goal being to breakup the movement and para-lyze the joint actions of the nonaligned countries in the United Nations and in a broader sphere of international relations. Such circumstances seriously jeopardized the up to then relatively positive trend of improve-ment of Yugoslav-American cooperation, that was characteristic for the final phase of the bipolar détente. The culmination of such a negative turn of events took place when the American ambassador Laurence H. Silberman was proclaimed persona non grata in Yugoslavia and recalled from Belgrade during the summer of 1977.

Sources and Literature

Unpublished sources

– Arhiv Jugoslavije (AJ), Kabinet predsednika Republike (KPR), [Archives of Yugoslavia (AY), Cabinet of the President of Yugoslavia (CPR)]

– Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije (DAMSP), Politička arhiva (PA)]

Literature

1. Aćimović, Ljubivoje. “Evropski principi”. Međunarodnapolitika, 1. ok-tobar 1975.

2. Bogetić, Dragan. “Razgovori Tito–Nikson oktobra 1971. Političke implikacije Vašingtonske deklaracije”. Istorija XX veka 2/2011, 159–172.

3. Bogetić, Dragan. Jugoslovensko-američki odnosi 1961–1971. Beograd, 2012, 321–335.

4. Bogetić, Dragan. “Američke analize budućnosti Jugoslavije posle Tita s početka 70-ih godina”. Tokovi istorije 1/2012, 159–174.

5. Declaration on the Establishment of a New International Economic Order: United Nations Assembly document, A/RES/S-6/3201 of May 1, 1974.

6. Dimić, Ljubodrag. Jugoslavija i Hladni rat. Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974). Beograd, 2014.

Dragan BOGETIĆ

37


7. Foreign Relations of United States (FRUS). 1969–1976, Volume XXIX, Eastern Europe, Eastern Mediterranean, 1969–1972.

8. Foreign Relations of United States (FRUS). 1969–1976, Volume E–15, Part 1, Documents on Eastern Europe, 1973–1976.

9. Godišnjak Instituta za međunarodnu politiku i privredu 1974. Beograd, 1975, 1976.

10. Kissinger, Henry. „The Challenge of Interdependence, Statement made before the Sixth Special Session of the United Nations General Assmbly”, April 15, 1974. Department of State Bulletin, May 6, 1974, 477.

11. Mates, Leo. Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije. Beograd, 1976.

12. Moćnik, Josip. United States-Yugoslav Relations, 1961–80: The Twilight of Tito’s Era and the Role of Ambassadorial Diplomacy in the Making of America’s Yugoslav Policy. Bowling Green, Ohio, 2008.

13. Nikoliš, Dušan. SAD. Strategija dominacije. Beograd, 1985.14. Ninčić, Đuro. “Evropska povelja”. Međunarodna politika, 1–16. av-

gusta 1975.15. Singh, J. S. New International Economic Order. Towards a Fair

Redistribution of the World Resources. New York: Praeger Publishers, 1977.

16. Šulcinger, Robert. Američka diplomatija od 1900. godine. Beograd, 2011.

17. Visković, Ivo. “Odnosi Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država”.Jugoslovenski pregled XXXII, 1 (1988), 23–45.

38


Резиме

Драган БОГЕТИЋИнститут за савремену историју, Београд

Несагласје између југословенских спољнополитичких приоритета и садржајних одредница процеса биполарног

детанта 1971–1975.

Апстракт: У раду су анализиране детерминанте и по-литичке импликације различитог прилаза Југославије и двеју суперсила политици биполарног детанта и оп-тималној стратегији елиминисања жаришта светских криза током прве половине 70-их година прошлог века. Видно одступање по овом питању у политици Југославије у односу на актуелну блоковску стратегију представља-ло је озбиљну препреку на путу унапређења политичке и економске сарадње Југославије са великим силама и очу-вања југословенске независности и несврстаности.

Кључне речи: Југославија, САД, СССР, детант, нагодба, Север–Југ, економски развој, несврстаност, дискриминација

Колико је било тешко ванблоковским земљама да на прави начин реагују на актуелне међународне изазове који су попримали све сложеније обрисе, упоредо са настојањима двеју суперсила да избегну непосредну конфронтацију опредељујући се за директне преговоре – најбоље се може сагледати на примеру Југославије.

Југославија се у склопу своје несврстане спољнополитичке оријентације перманентно залагала за ублажавање хладноратов-ских тензија и упућивала бројне апеле за успостављањем директ-них личних контаката између лидера двеју суперсила. Али, када је коначно остварен овакав значајан обрт у међународним односима, она је премa њему испољавала резервисан став, критиковала њего-ву ограниченост, а повремено и отворено изражавала своју сумњи-чавост у погледу мирољубивих намера великих сила. Та евидентна несагласност између формално пропагираног и стварно жељеног била је условљена читавим низом посебних спољнополитичких

Dragan BOGETIĆ

39


приоритета којима се Југославија руководила током прве половине 70-их година прошлог века.

Први фактор који је узроковао негативан однос југословен-ских званичника према биполарном детанту произилазио је из њи-ховог страха да ће Југославија у новонасталој ситуацији изгубити важну улогу коју је до тада имала у међународним односима – улогу посредника између два супротстављена блока. У условима детанта Југославија није више могла извлачити огромне политичке и еко-номске бенефите из те своје улоге и бити кључни актер у гашењу пожара изазваног сударом САД-а и СССР-а на просторима трећих држава.

Тито је посебно испољавао велику дозу нелагодности, забри-нутости и значајне резерве према процесу биполарног детанта, због страха од евентуалне нагодбе лидера двеју суперсила која би ишла на штету Југославије. Наиме, пошто је Југославија и даље представљала својеврсну „сиву зону“ у Европи – за коју се није та-чно знало да ли припада табору социјалистичких држава или не – чинила се реалном бојазан да ће Американци, ради постизања со-вјетских концесија око неких важних европских и светских питања, потиснути у други план интересе Југославије, одустати од дотада-шње стратегије подржавања југословенске независности и препус-тити је аспирацијама просовјетског блока држава.

И, на крају, оно што је посебно сметало југословенском руко-водству било је то што се биполарни детант САД-а и СССР-а сводио на својеврсни монопол те две силе у међународним односима у ре-шавању такорећи свих важнијих питања. Стога је Тито стално крит-иковао ограниченост биполарног детанта и провизорност решења која су усвајале две суперсиле мимо или чак против воље осталих држава. Биполарни детант у својој бити је представљао негацију Покрета несврстаности као важног и самосталног међународног фактора.

41

УДК 339.5.012.435(4-11)


Aleksandar R. MILETIĆInstitute for Recent History of Serbia

[email protected]

Non-tariff Protectionist Schemes, 1918–1928Southeast and East-Central European Perspectives∗

Abstract: This article focuses on non-tariff, i.e. unorthodox trade protectionist schemes imposed by governments of Bulgaria, Yugoslavia, Czechoslovakia and Poland in the after-math of WWI. The policies of state intervention in the four countries are analyzed from a comparative perspective, and presented in a global context of changes. Equal consideration is given to the legal framework of policy and the ways it was applied in reality.

Key words: trade protectionism, deglobalization, non-tariff trade barriers, Southeast Europe, East-Central Europe

Apart from what might be considered regular or tariff-based pro-tectionist schemes,1 the first post-war decade witnessed the advent of a wide range of new and unorthodox non-tariff measures in the domain of trade controls. The scale of the application of these measures, and the in-

∗ This article has been written within framework of the scholarly project Tradition and Transformation – Historical Heritage and National Identity in Serbia in 20th Century (No. 47019), funded by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia. Apart from the Ministry, the research was funded by Mediterranean Program of the European University Institute in Florence and Imre Kertész Kolleg in Jena.

1 On tariff-based trade controls I wrote an article: Aleksandar R. Miletić, “Deglobali-zation in the Periphery. Tariff Protectionism in Southeast and East-Central Europe, 1914–1928”, Tokovi istorije 3/2014, 69–87.

42


tensity of the state involvement, were particularly high in the newly-cre-ated nation states in the territories which used to be under the control of the Central Powers during the war. During the war, under the regime of the continental and maritime blockades imposed by the Entente Powers, these countries/territories were cut-off from their traditional sources of raw materials and food, this caused scarcity and an unprecedented scale of state control over available supplies of goods. This tendency would continue even after the war was over: Bulgaria and the successor states of Imperial Germany and Austria-Hungary (Austria excluded) imposed the highest levels of tariff protection and the most severe trade restric-tions in Europe during the inter-war period. These were exceeded only by the revolutionary Bolshevik practices in the domestic and foreign trade of the Soviet Union. Yet, the USSR which was for certain geopolitical reasons (and due to the nature of its regime) almost completely excluded from the European and world trade system during the 1920s represents a unique case.

This article focuses on the series of upheavals in international trade caused by the violence of the WWI that eventually undermined the economic and institutional foundations of European prewar capitalism. In more general terms, it was for the first time in modern history that large-scale violations of what were formerly conventional rules of the market economy occurred simultaneously in almost all European coun-tries; important elements of this global retreat from the market economy continued by inertia in the years following the war. These global changes were even more dramatic in the economic periphery of Europe, part of which will be covered by this article. The trade policies of the four coun-tries of Southeast and East Central Europe represent basic units of re-search and accordingly the contents of this article.

Yet, the very fact that the individual nation states policies are an-alyzed within separate sections of the article does not imply that there were no comparative perspectives established between them. On the contrary, throughout the text, the comparative approach will be applied whenever referring to particular policy patterns. Namely, after elaborat-ing on Yugoslav trade controls in the first section, the Polish model of restrictions is explained in the second section in comparison with the Yugoslav case. In the third section of the paper, the Bulgarian policy pat-tern will undergo detailed comparison with both the Yugoslav and Pol-ish model. In the case of Czechoslovak trade restrictions, analyzed in the fourth section, the comparison includes all the countries involved. The overall assessment of the policy patterns, results and conclusions are presented in the fifth section.

Aleksandar R. MILETIĆ

43

NoN-tariff ProtectioNist schemes, 1918–1928

To some extent, the comparative approach was made easier by the similarities in the four countries’ policy patterns, which came as a re-sult of common war experiences and analogous traumatic conditions that these countries (i.e. their populations) went through. In the immediate post-war period, these states might have been quite different in terms of their institutional capacity, social or economic structure, ethnic diversity etc., yet they all went through similar phases of post-traumatic recovery and stabilization after the war. The extent to which the national legisla-tions and institutional frameworks of the four countries correspond to each other is astonishing. The state, society, and the economy interacted intensively in these processes, which were “recasting” the institutional basics of pre-war European patterns of economic organization. This ar-ticle will provide insight into these dynamics within turbulent areas of Southeast and East-Central Europe by taking into account the striking phenomena related to the large-scale state interventions in these econo-mies.

The research topics covered by the article have been largely un-der-researched and neglected by the regional scholarship. The techni-calities and development of state intervention in the economy in East-Central and Southeast Europe after the First World War have only been analyzed in a broad and general way, and without a detailed examina-tion of particular phenomena. In the great monographic syntheses of the economic history of the region, some of the features under study were only briefly mentioned as a component of the pan-European trend of post-war stabilization between 1918 and 1923.2 Published analyses have not gone beyond the reconstruction of the general framework of the macro-economic measures, statistics, trends and tendencies. While Lampe and Jackson put emphasis on monetary policies and foreign trade performance, Berend and Ranki focused primarily on structural changes in agriculture and general economic performance. Teichova’s great mon-ographs cover mainly macro-monetary problems and the most general economic features. As important an issue as housing rent-control sys-tems has never been the subject of a scholarly study in any of the four countries, while in the domain of control over population movement and

2 John R. Lampe, Marvin R. Jackson, Balkan Economic History, 1550–1950. From Imperial Borderlands to Developing Nations (Bloomington: Indiana University Press, 1982), 329–402; I. Berend, G. Ranki, Economic Development in East-Central Europe in the 19th and 20th centuries, (New York: Columbia University Press, 1974), 171–201; Alice Teichova, The Czechoslovak economy, 1918–1980 (London, New York: Routledge, 1988); Alice Teichova, “East-central and South-east Europe 1919–39”, The Cambridge Economic History of Europe, vol. VIII, (Cambridge: University Press, 1989).

44


labour migration, only some isolated aspects have been explored. Only in the area of trade controls does one find more scholarly works, and even then, only on the nation-state level.

Yugoslav trade restrictions

The Yugoslav trade policy was developed in chaotic war-time cir-cumstances, and within the complex process of the creation of the new South Slavic state. In reality, the first trade measures implemented by the new state were anticipated and enacted by Serbian authorities (even before the final military breakthrough on the Macedonian frontline took place)at a time when Serbian territories were still occupied by the Cen-tral Powers.3 Namely, in July 1918, the Serbian government (in exile), in a session held on the Greek island of Corfu, decreed an order prohibiting exports of foodstuff from the (still occupied!) country. On 26 September 1918, during the decisive military operations in Macedonia and Southern Serbia, another measure, essential for providing the country with food supplies from abroad, was decreed by the Serbian government. That reg-ulation exempted the most important foodstuff from tariff taxation ac-cording to Serbian customs regulations. These two compatible measures were reinforced when a new Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes, was created out of Serbia, Montenegro, and the Southern-Slav territories of Austria-Hungary. No other policy could have been expected in a country in which the population had just emerged from the horrific deprivation caused by wartime blockades. Among them, the population of Dalmatia was particularly affected by the maritime blockades along the former Austro-Hungarian Adriatic coastline that lasted until March 1919.

According to these initial measures it is apparent that the Yugo-slav state authorities were eager to keep the foodstuffs solely for the do-mestic market, yet, it soon became obvious that these were the only ex-

3 A detailed “Report on the work of the Ministry for Trade and Commerce” will be applied as the main narrative guideline and the most important archival source for the reconstruction of the developments of Yugoslav trade affairs and policy. The report was written in the second half of the 1930s as a part of the preparation for the Yugoslav state jubilee, namely the 20th anniversary of the new state. It was to provide necessary documentary material for a publication, which would mark the anniversary. Regardless of the actual context, the report itself was written in a highly professional manner and with impressive detail and valuable information. The text was produced by professionals, after certain time distance, and probably for that reason one will not find much panegyric undertones, but rather a critical account on the state policy. If not indicated otherwise, this source will be used in elaboration of the Yugoslav foreign trade policy. In: AY, Collection of Vojislav Jovanović - Marambo (335)-99.


45


changeable goods that could be bartered on the foreign market. Namely, due to the transportation problems, the markets of the countries which could pay with hard currency were inaccessible. Only neighboring states, and particularly Austria, Hungary and Romania were within the range of Yugoslav transportation facilities. Since the national currencies of all these countries were destabilized by high rates of inflation, the bilateral barter-trade arrangements appeared as the only possible option in trade transactions. The barter agreements however could only be arranged and carried out with an approval of the state authorities.

Yet, in the Yugoslav trade policy the problem lay in a great number of institutions, and in differentlevels of authority, which at-tained the right to issue these licenses.4 Although only the Ministry of Finance was legally permitted to allow the import or export of certain goods, this right was exercised also by other Ministries, provincial gov-ernments, and their departments. Owing to loose state control and the chaotic post-war circumstances, the required documents were provided even at the local administrative level – by the municipal authorities in some larger Yugoslav towns. A particular complication came from the huge prerogatives assumed by the provincial governments for Vojvodina (Banat-Bačka-Baranja), Bosnia-Herzegovina, Croatia-Slavonia, Dalmatia, and Slovenia;these were hangovers from Habsburg rule, but continued functioning even after the new Yugoslav state was created. Some of these governments or their departments survived until 1924. In the domain of trade arrangements these provincies were autonomous to such a degree that a question remains as to whether the domestic trade complications in Yugoslavia during 1919 and 1920 could rather be regarded within the domain of foreign or inter-state trade arrangements, as noticed by one contemporary observer.5 In legal terms, trade was placed under the con-trol of the state, the only problem was that “the state” itself has not yet been defined and consolidated in the domain of its authority and range of powers.

This lack of a unified and integrated trade policy continued even after a new central institution for trade control was established in March 1919. This was founded with an aim to concentrate control and admin-istration of foreign trade in one place, and was officially designated as the Central Administration for Foreign Trade Affairs (CAFTA); this in-

4 „Питање надлежности“, Политика [“Issue of Jurisdiction”, Politika], 4193, 5 October 1919.

5 See more in: Aleksandar R. Miletić, “Unutrašnja trgovina u Kraljevini SHS 1919 godine”, Tokovi istorije [“Internal Trade in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes in 1919”, Currents of History] 3–4/2003, 13–17.

46


stitution was bitterly criticized by contemporaries. Particularly harsh were accusations and commentaries published by the Trgovinski glasnik [Commercial Herald], the organ of the Belgrade Trade Chamber. Accord-ing to the numerous articles and commentaries of the journal, the CAFTA was allegedly “over-bureaucratizing” the procedure with trade licenses, while at the same time it was incapable of imposing its jurisdiction over the foreign trade. Far more serious accusations, however, were raised in the domain of the misuse of power and widespread corruption within the procedure for the issuingof export licenses.

The Yugoslav CAFTA was entrusted with the power to control and facilitate the country’s foreign trade. However, as it appears from the numerous complaints, this office, i.e. its officials, demonstrated their own sense of agency in the domain of trade affairs.6 The abuse of the sys-tem came from the discretionary rights given to officials, which opened the door for corruption and financial exploitation of applicants. In this particular domain, export licenses became an item of “trade” among in-terested individuals. The Trgovinski glasnik wrote on this issue in No-vember 1919:

“After the barter agreements were concluded with German Aus-tria and the Republic of Czechoslovakia, the number of goods which were allowed for export gradually increased, yet, in the same time, the number of individuals who could take advantage of the barter arrangements in-creased also. [...] It seems as if a whole system of illegal procedures de-veloped in order to provide somebody with the import or export license, only to sell it or to pass it on to another person for a large sum of money.”7

The license trade regime became notorious for the wide-spread corruption involved in its procedures and conduct. Allegedly, CAFTA of-ficials established their own networks of people, usually connected with political power, but with no experience in either foreign trade or trade at all. The Trgovinski glasnik was complaining about these political net-works which were depriving real traders of their jobs. It was highly un-likely that anyone would be granted a license without the intervention of politicians. Those who obtained licenses often served only as intermedi-aries who could pass these on to another person, or to an actual trader. Of course, the whole “procedure” was accompanied with (extra-) institu-

6 See: “Афера с извозницама”, Политика [“Affaire with Export Licenses”, Politika], 4205, 17 October 1919. The corruption allegations against the CAFTA can also be found in the aforementioned “Report on the Work of the Ministry of Trade and Commerce” In: AY, 335-99.

7 „О контроли извоза и увоза“, Трговински гласник [“On Controls over Exports and Imports”, Trgovinski glasnik], 19 June 1919.


47


tional bargaining between the parties involved, and even with something that resembled the public auctioning of licenses. It seems that much more actual “trade” was involved in the CAFTA procedures for obtaining necessary papers than in the trade itself:

“At the very beginning, it was noted that the licenses for export of large quantities of dried plums had been issued to individuals who had no previous experience in trade affairs; these licenses were later resold. In the Parliament there wastalk about an MP who after many appeals had man-aged to obtain an import license from the Minister for Nourishment, alleg-edly in order to import three freight cars of sugar for his district. He resold it later at a high price. On one occasion, a young man, a non-trader, who was related to a certain powerful man was issued an approval for export of 400 freight cars of dried plums and jam, and 300 freight cars of plum brandy, to the region of Timisoara [Romania], and for the import of one freight car of sugar, 5 freight cars of flour, and 1000 head of oxen from this region. Recently this young man was publicly offering this license for sale.”8

Since the CAFTA proved completely inefficient in the domain of control, and probably because of the aforementioned complaints and ac-cusations, it was dissolved in November 1919, only six months after it was established. The new system of trade controls which were inaugu-rated in the course of 1920 was a more realistic one, at least in domain of perceiving the basic administrative limits of “human infrastructure”.9 Namely, instead of the procedure of issuing individual licenses based on the state officials’ arbitrary decisions, the new system introduced a gen-eral ban on the export of certain goods for certain period of time by the Ministry of Trade and Industry. In this way, the system was more flexible to a certain extent, and the state could manage to control the business of export, or imports of certain goods, in accordance with the situation on the domestic market. Moreover, in this way the state policy did not rely on the arbitrary decisions of the untrustworthy state officials any longer. In addition, the new provisions were to combat the autonomous trade policies of the provincial governments whose jurisdictions were gradu-ally decreasing in scale and authority in the course of 1920. By the end of that year both domestic and foreign trade of Yugoslavia were completely out of jurisdiction of the provincial authorities.

8 Ibid.9 It was in August 1919 that Trgovinski glasnik had already advocated for such model

of control as a more suitable one in terms of preventing corruption “by providing unfortunate licenses that were easy to abuse” as it was previously case. See in: „За слободну трговину“, Трговински гласник [“For a Freedom of Trade”, Trgovinski glasnik], 12 August 1919.

48


The introduction of the export tariffs in October 1919, and a strong commitment to charge import tariffs, proved to be significant novelties in the Yugoslav trade policy introduced at the end of 1919.10 In general terms, the reintroduction of the export tariffs in global trade relations after the First World War is one of the striking curiosities of inter-war period. During the period of prosperous 19th century capital-ism, export taxation, being harmful to trade, had been almost completely abolished in most of European economies; in Great Britain it was termi-nated in 1842, in France in 1857 and in Prussia in 1864.11 In 1914, on the eve of the war only few countries from the economic periphery of Europe still retained some of the remnants of export taxation. In Spain it was levied on coke, in Romania on forest products, in Serbia on oxen and goat skins. The inter-war period witnessed a restoration of export taxation, which was functional for the state policies mainly for fiscal reasons as an important source of cash revenue. It was also useful in slowing down the export rates for the goods which were critically needed for the domes-tic population. The extensive taxation on exports was applied mostly by the countries on the “economic periphery” of Europe including all four countries under review. Today, just as during the inter-war period, ex-port taxation found application in some developing countries (such as China, Russia, and Argentina) mainly for fiscal reasons.

The first Yugoslav export tariffs were imposed in October 1919, mainly on agricultural and forest products.12 During the period of re-construction and post-war recovery these were to curb exports and to serve the country’s fiscal policy. When the food provisions ceased to be a top priority for domestic policy – namely after the harvests of 1919 and 1920 – the export taxation of agricultural products was kept chiefly for fiscal reasons. Considerable rates of the taxation came as consequence of incredible price divergences that occurred between European coun-tries and regions. According to a calculation by the Trgovinski glasnik, the price divergence ratio between domestic prices in Yugoslavia and Swit-zerland was not less than 6–7.5 against 1 in favor of Switzerland’s mar-

10 “Raspis ministarstva finansija o naplaćivanju izvozne carine za raznu robu” [Order of the Ministry of Finance on export taxation for different kinds of goods of 17 October 1919], Službene novine 121, 24 October 1919.

11 See: Goode et al., “Role of Export Taxes in Developing Countries,” Staff Papers – International Monetary Fund, Vol. 13, No. 3 (Nov., 1966), 454–455 and article “Tariff”, Encyclopædia Britannica Online, retrieved on 05 Dec. 2009, http://www.britannica.com/EBchecked/topic/583535/tariff

12 “Raspis ministarstva finansija o naplaćivanju izvozne carine za raznu robu” [Order of the Ministry of Finance on export taxation for different kinds of goods of 17 October 1919], Službene novine 121, 24 October 1919.


49


ket prices! The author of the article claims that the profit was enormous, even taking into account huge freight costs between these two countries. On each 100 kilograms of the grain exports a trader would gain around 35 Swiss Francs at a net profit or about 50 percent of its market price in Switzerland. The net income was so immense that additional tariff taxa-tion could not harm traders’ interests. Not only did the official organ of the traders association, Trgovinski glasnik, not complain against the in-troduction of export tariffs, but these were justified as an expected eco-nomic measure.13

The fiscal contribution of export tariffs was paramount only im-mediately after the war in 1919 and 1920. For instance, in 1920, the ex-port tariff revenues were slightly higher than those raised from import tariffs, no matter that exports accounted for only around 40 percent of the value of that year’s imports. The export tariffs contributed signifi-cantly to the budget incomes of Yugoslavia in 1920 when these totaled around 10 percent of all the revenues. However, in following years the fiscal importance of the export tariffs declined. In 1921, these contrib-uted to revenues of no more than 5 percent, and later the percentage became even smaller.

The Polish model of trade controls

The Polish foreign trade was subjected to restrictions and con-trols similar to those applied in Yugoslavia. In Poland one also finds un-orthodox trade policy measures such as export tariffs, a licensed export/import system, bans on export/import, barter arrangements and above all, the government’s right to make arbitrary exceptions in the applica-tion of any of these measures. However, notable differences existed at the institutional level of state intervention, and the degree and the time-span of the application of these measures. In the next few paragraphs we will see how the Polish system of trade controls developed.

Since the dissolution of Polish predecessor countries (the three Central and Eastern European Empires) in 1918 was directly connect-ed with inadequate provisions of food stuff and other basics items, one of the first priorities of the new Polish authorities was to impose their own system of control over trade affairs. Many trade-control measures had already been applied by the Partition countries; in the new Polish state these were maintained at the level of the provincial government.

13 „Извозне царине“, Трговински гласник [“Export Tariffs”, Trgovinski glasnik], 2. October 1919.

50


The provincial governments, in charge of the former Partitions, were based in Poznan (for the German Partition), Warsaw (for the Russian), Krakow and Lvov (for the Austrian), and Cieszyn (for the Upper Silesian autonomous region made up of previous Austrian and Prussian territo-rial units). All these governments created special institutions designed to control exports from, and imports to, their territories. In April 1919 a huge step towards the unification of the system was undertaken when the Galician offices for trade control in Lvov and Krakow were placed un-der the jurisdiction of the Warsaw based State Commission for Imports and Exports (SCIE).14 In November 1920, the SCIE was renamed and re-organized into a General Bureau for Imports and Exports (GBIE) which was designed to become a nation-wide institution for trade control.15 The German Partition was the only remaining territory outside of its control, as the Poznan provisory government was by far the most autonomous in the domain of economic policy. Not before autumn 1921 was this prov-ince integrated into the economic and tariff policy of the united Poland.16 The problems with integration of Upper Silesia were connected with is-sues of plebiscite and special economic arrangements foreseen by the Treaty of Versailles. In this particular context, the Polish situation is com-parable to, and almost simultaneous with, the Yugoslav complications arising from the more or less self-governing provincial governments in 1919 and 1920.

A similarity with the Yugoslav case applies also to the initial trade measures applied in the immediate post-war period. Given the ur-gency of providing food provisions and all kinds of supplies for the new state’s population and economy, trade control jurisdiction of the Warsaw based SCIE was limited mainly to control exports, while imports were more than welcomed in the war-torn country. In Poland, due to an ongo-ing war with Ukrainian and Russian Soviet Republics (1919–1920), the provisioning problems became even more dramatic. Zigmunt Miduch, a contemporary analyst, remarked that the Polish imports policy in this

14 Landau and Tomaszewski, op. cit., 325.15 “Rozporządzenie Ministra Przemysłu i Handlu, Ministra Skarbu, Ministra

Sprawiedliwości, Ministra Kolei Żelaznych, Ministra Poczt i Telegrafów oraz Ministra b. Dzielnicy Pruskiej z dnia 30 października 1920 r. w przedmiocie organizacji i przepisów postępowania urzędów oraz izb przywozu i wywozu”, Dziennik Ustaw Rzeczypospolitej Polskiej [Official Gazette of the Republic of Poland, “Order By Ministers of Industry and Trade, of Finance, of Railways, and of former Prussian Partition, of 30 October on issue of Organization of Exports and Imports”], Item 703, No. 107, 22 November 1920.

16 Ferdynand Zweig, Poland between Two Wars. A Critical Study of Social and Economic Changes, (London, 1944), 28.


51


formative period was compelled “to move towards protectionism” in the domain of industrial goods, but at same time towards “liberalism […] in the domain of importation of the foodstuff and basics.”17 On the other hand, when the issues of export policy are regarded, state interests were quite reversed.

In Poland, as in Yugoslavia, the licensing system was adopted with the aim of controlling trade. Yet, while in Yugoslavia it lasted for no more than 6 months, in Poland it went through a much longer history of administrative use. Almost two years after the creation of the state, each shipment of both imports to and exports from Poland, still required procedural approval, and the issue of a license by the central trade au-thorities (GBEI for the former Russian and Austrian Partition, and cor-responding institutions in the Upper Silesia and the German Partition). This was probably a consequence of the war with the Soviet Republics that lasted up to the end of 1920. In the course of 1921, a certain liber-alization of the trade regime occurred when the authorities established a list of the goods that could be traded without restrictions. For all other products, still encompassing the main agricultural products, a general ban and the complicated procedure for licensing exports was still in force. From time to time, some changes would occur within the list of the products, but by and large the main principle of controls governed by the Warsaw based MBEI remained the same. The first significant attempts to stimulate exports of foodstuff caused huge social turmoil during second half of 1923.18

The institutional framework of the GBEI and licensing system of trade control in Poland were terminated in May–June 1924 as a part of the restructuring of the general state policy in this domain. Instead of individual licenses issued for each transaction of trade, the government was given the right to impose a general ban on the export/import of some goods for certain period of time. This was the same solution which was applied in Yugoslavia after the abolishment of the licensing system. Yet, it seems as if the Polish government could not function long with-out it. After the Second Polish Republic entered a sort of tariff war with Germany in 1925, the bureaucratic complications became once again an integral part of almost every trade action. A list of products that were

17 Zygmunt Miduch, “Polska polityka celna i traktatowa”, Bilans gospodarczy dziesięciolecia Polski odrodzonej II. [“Polish Policy of Customs and Trade Agreements”, Economic Balance of the Two Decades of the Reborn Poland], eds W. Schramm and E. Taylor, (Poznan, Wydawnictwo Powszechnej Wystawy Krajowej, 1929), 70.

18 Zbigniew Landau, Jerzy Tomaszewski, Gospodarka Polski międzywojennej 1918–1939. (I volume) [Economy of Inter-war Poland 1918–1939], (Warsaw: Ksiąžka i Wiedza, 1967), 333–334.

52


forbidden to be imported was made public, and government bodies were authorized to give licenses in each individual case. An additional prob-lem with these restrictive measures was that although they only aimed at trade with Germany, the control shad to be extended to all suspicious cargos. Almost the entirety of Polish foreign trade was affected in reality, since the German goods could arrive through intermediary traders from other countries. In each individual case it was necessary to investigate the origin of the goods which took much time and paperwork. This over-bureaucratized and cumbersome system remained in power until the end of the period under study.19

The export tariffs in Poland went through a history of gradual implementation by the fiscal authorities. At the very beginning, export taxation was applied in a form of an ad valorem quasi tariff imposed on certain exported goods. According to the numerous orders published in the Polish official state journal, this peculiar institution was very much in use throughout the period between October 1922 and May 1924. This was not a regular tariff charge, since there was no such institution ac-cording to the official 1919 tariffs legislation, but a kind of taxation that was meant, at the beginning, only for the administrative costs of the state personnel engaged in the state facilitated exports businesses. Under this pretext and in this form it was levied on goods exported to Yugoslavia, Austria and Czechoslovakia, at a rate of 2 percent of the amount of the purchase price of the exported goods.20

It seems that the developed form of the later “exports taxation” evolved from this initial procedure. In October 1922, it was charged in the form of taxation imposed on the export of geese at a rate of 60 percent of the export profit. The taxation was introduced by an order of the Min-ister of Finance “in accordance with the Minister of Trade and Industry” and “after obtaining opinion of the GBEI”.21 The same procedure and the same semantic formula were applied in an order of January 1923, when a tax of 50 percent on profits was imposed on the exportation of sugar. In June 1923, another order established a 30 percent profit taxation on the export of millet, 30 percent on buckwheat, 50 percent on beans, 60 per-cent on peas, and the same percentage for both slaughtered and livestock poultry. The export taxation on barley and barley bran was 60 percent, and on treacle it was established at 50 percent in May 1924 when the last

19 Ibid., I, 333–334; II, 285–286.20 Alfred Siebeneichen, Reglamentacja handlu w Polsce [State Regulations on Trade in

Poland], (Warszawa: Min. Przemysłu i Handlu, 1920), 28.21 Dziennik Ustaw, Item 893, no. 97, 11 November 1922.


53


such measure was inaugurated.22 After the new tariffs system and new legislation on tariff administration were enacted in May 1924, the export taxation ceased to exist as the Polish authorities finally introduced the institution of export tariffs. It is difficult to give an estimation of the fiscal benefits that came from these quasi-tariffs “export taxation” since it was not listed separately in the budget but rather within other administra-tive taxes’ revenues. Taking into account the fact that it was calculated on the basis of the actual profit, it might help compensating for the negative impact of the high rates of inflation.

Bulgarian non-tariff trade controls

In Bulgaria, the post-war trade policy continued basic restric-tions imposed during the war. In 1919 and 1920, control over both for-eign and domestic trade was placed under strict control of the war-time military dominated Directorate for the Economic Affairs and Social Plan-ning (DEASP), which replaced in April 1918 the Committee for Economic Affairs and Social Planning (CEASP), it was established in March 1915 in anticipation of the Bulgarian entry into the war. In institutional terms, the directorate was placed within the Ministry of War, but it was also under the control of the Bulgarian government. By an order of 27 April 1918 it was renamed the directorate. According to the Law on Social Planning, of 4 March 1915, the committee was to consist of 14 members who represented the interests of the industrial and trade chambers and the state ministries. The committee had a much broader jurisdiction and more executive powers in the domain of internal rather than in the for-eign trade. An exceptional right of declaring bans on exports of certain goods remained with the central government; the committee could de-clare bans only in accordance with the government.23

However, the “social planning” in Bulgaria started even before the committee was founded. By the decrees issued between 29 July and 12 August 1914, the Bulgarian government forbade the export of grain, wool, and other agricultural products. Exceptions from the ban were pos-sible only with an approval, i.e. license issued by the Ministry of Trade

22 Dziennik Ustaw, Item 74, No. 11, 1 February 1923; Ibid., Item 457, no. 61, 21 June 1923; Ibid., Item 787, no. 100, 5 October 1923; Ibid., Item 1104, No. 133, 23 December 1923; Ibid., Items 444 and 446, No. 42, 21 May 1924; Ibid., Item 487, No. 48, 10 June 1924. The last order was decreed on 15 May 1924 before the tariff system was passed by the parliament.

23 “Law on Social Planning”, Dăržaven vestnik, 54, 7 March 1915.

54


and Commerce, of each individual case.24 A part of this jurisdiction was later shared with the committee, while a general ban on exports and imports was introduced when the country entered the war. The license system in Bulgaria thus, can be traced from July 1914 onwards. Since the task of providing supplies for the Bulgarian war machine and the provi-sioning of the civilian population became ever more complicated by the end of the war export bans were extended to more and more goods and materials. Yet regardless of these measures, much of the goods ended up with the Central Powers whose authorities had high expectations of, and demands from, Bulgarian agriculture.25

The devastating influence of the war is evident in the Bulgarian trade balance when compared to that of 1911: the calculation shows that total imports tonnage decreased by around 7 times, while overall export tonnage shrunk by 52 times! The tonnage gradually increased in next few years, however the exports tonnage came up to only 37.7 percent of the 1911 level in 1924, while that year imports rose to only 68.6 percent. Apart from the general problems related to transportation, currency, and exchange, this balance was certainly also connected with a restrictive trade policy. Namely, in Bulgaria, even after the war was over, the system of bans and licenses continued to function. After the war, foreign trade controls functioned through the government authorized lists of the items banned from being exported or imported. These items could be traded only with special licenses issued by the directorate. As we learnt from the order issued by the DEISP these lists were updated on a monthly basis and published in its official organ.26

According to the same source, the state controlled not only the items of trade but also the traders’ profit. It was set at 8 percent for gross selling and 20 percent for retailers.27 Moreover, in domain of the grain trade a new revolutionary institution was inaugurated by the Law on the Trade with Grains and its Products, and for [Food] Provisioning of November

24 “The Decree on Ban on Grain exports” of 29 July 1914, Dăržaven vestnik, 177, 4 August 1914; “The Decree on Ban on export of wool”, of 3 August 1914, Ibid., no. 178, 8 August; “The Decree on Ban of Flour exports” of 12 August 1914, Ibid., 181 (15 August). See also: Ikonomika na Bălgaria do socialističeskata revolucija [Bulgarian Economy before the Socialist Revolution], ed. Ljuben Berov, (Sofia, 1989), 387.

25 Ikonomika na Bălgaria, 391.26 “Дирекцията за стопански грижи Заповед Бр. 460, 22 май 1920”, [The Directoriat

for Economic Affairs and Social Planning, Order No. 460 of 22 May 1920], Известия на Дирекцията за стопански грижи и обществена предвидливост, [Journal of the Directorate for Economic Affairs and Social Planning], 26, 10 June 1920. See the Article 23 of the order.

27 Ibid., see the Article 2.


55


1919.28 This law established a complete and unrestricted state monopoly in the domain of foreign trade, while on the domestic market a certain role was still to be played by private companies and individual traders.

The implementation of the state monopoly was entrusted to a Consortium for Grain Exports founded by the capital assets of the Na-tional, Agrarian and Cooperative Banks of Bulgaria. The Consortium had the exclusive right of exporting grains from the country; the individual traders or trading companies could sell grain products abroad, but only with approval from the Consortium. Backed by the state, and supplied with sufficient amounts of money assets, the Consortium was capable of buying up all the available grain stocks designated for exportation. The profit seems to be guaranteed since global prices were much higher than domestic ones, which were set by the law on the grain trade. Only ten percent of prospective profits were to be shared between the bank’s co-founders and 90 percent was intended for the “Fund for the Improve-ment of Agriculture”. In first instance these assets were intended for modern type grain elevators necessary for the storage of large quantities of grain.29

The consortium went through several legislative modifications which aimed at strengthening the positions of agricultural coopera-tives in the domain of exports. In ideological terms, the very concept of the consortium was the materialization of the program of the Bulgar-ian Agrarian Movement. In technical terms it aimed at gaining the best possible price on the global market. This sort of a state-facilitated trade eliminated many previous market mechanisms related to a liberal mar-ket economy. It was proven however that Bulgaria was surprisingly inde-pendent in its management of trade, especially for a country that had just lost the war, and was under extensive control of the Entente powers. Let us observe how this control functioned in trade affairs.

Bulgarian trade policy, unlike that of the other three countries, provides interesting material related to the attempts at restoring the premises of liberalism in trade policy by an institutional framework fore-seen by the Paris Treaty Conference. In this particular case it was the Inter-Allied Control Commission, designed by Neuilly Treaty of August 1919, that was constantly opposing the interventionist trade policies of the Bulgarian government. In the domain of foreign trade, the commis-sion decisively contributed to the abolition of the Grain consortium, and was resolutely against the introduction of new import and export tar-iffs. This sort of external influence in internal affairs of the country was

28 In: Дьржавен вестник, 200, 5 December 1919.29 Articles 2, 7-20 of the law of November 1920. In: Ibid.

possible only because of Bulgaria’s limited sovereignty. Under huge pres-sure from the commission, the consortium was terminated at the end of 1920.30 Probably not by accident, at the same time, Bulgaria’s trade system based on profit control, licensing, and administrative bans, was gradually also abandoned.31

Freedom of trade was officially proclaimed and the export tariffs system, founded by legislation in 1921 and 1924, was the only remain-ing systematic unconventional trade policy measure applied in Bulgaria after 1920, and by the end of period under study. The export tariffs found a broad application and ranged from 6 to 30 percent for food products, and went as high as 50 and even 100 percent in the case of some strategic goods or raw materials. In addition, from time to time, the government declared bans on exports or imports of some goods, but this was rather an exception than a systematic trade policy.32 The licensing system was finally liquidated in 1926, after the stabilization of the Bulgarian national currency, when tariff protectionism could replace non-tariff measures.33

Czechoslovak policy pattern

Due to its advanced industrial production and early monetary stabilization, the trade policy of Czechoslovakia was slightly different in comparison with the other three countries. In general terms, however, the principal institutional features of the trade protectionist policy including application of non-tariffs measures can also be found in the Czechoslova-kian model.. This was particularly true for the chaotic circumstances dur-ing the first months after the new state was proclaimed. One of the first

30 Ikonomika na Bălgaria, 416; John D. Bell, Peasants in Power: Alexander Stamboliski and the Bulgarian Agrarian National Union, 1899–1923, (Princeton: Princeton University Press, 1977), 170; Румен Аврамов, Комуналният капитализьм. Из бьлгарското стопанско минуло, I, [Rumen Avramov, Communal Capitalism. From Bulgarian Economic History, I], (Sofia, 2007), 587–588.

31 “Свободен внос. Заповед Бр. 933, 26 X 1920”, [“Freedom of Import, Order No. 933, 26 October 1920”], Известия на Дирекцията за стопански грижи и обществена предвидливост, [Report of Directorate for economic problems and social planning], 48, 29 October 1920; “Отменяват се заповеди и се вьзстановяват свободен износ и свободна тьрговия”, [“The Orders Are Being Abolished and A Freedom of Export Trade and the Commerce Are Established”], Ibid., 53, 30 November 1920.

32 Рахам Берахов, Индустриалният протекционизмъ у нас [Raham Berahov, Our Industrial Protectionism], (Sofia: Kooperativna pečatnica Napred, 1927), 66–67.

33 Динко Тошев, Индустриалната политика на Бьлгария след пьрвата светвна война [Dinko Tošev, Industrial Policy of Bulgaria after the First World War], (Varna, 1943), 48–49.

56



57


measures of the new authorities was to impose strict controls over both the export and import of all goods. No goods could enter or exit state ter-ritory without a license issued by the Imports and Exports Commission established by an order of the Czechoslovakian Ministry of Commerce of 22 November 1918.34 A priority was placed on controls over exports of foodstuff and coal. The situation was much more complicated when it came to machinery, semi-manufactured goods, and the raw materials necessary for maintaining industrial production.

A scale of priorities for exports and imports of these items was sig-nificantly different from those applied by the predecessor Habsburg re-gime. Nobody could understand this complexity better than businessmen, or at least this reasoning influenced Czechoslovakian authorities when they established a sort of a corporatist trade-control model. The new regime was established by an order of 26 February which inaugurated Industrial Exports and Imports Cartels for each branch of industrial production.35 Founded on the corporatist principles, with the unrestricted membership of all industrial sectors engaged in specific production, these cartels were entrusted with the authority to decide on applications for export or import licenses. Very soon, it proved that this was not a very fortunate solution since the problems and divisions existed within cartels themselves.

The decision-making process was not always efficient, nor was it transparent, and many misuses occurred with the licenses, this similar to the practice in other countries under review here. The Czechoslovakian exports and imports cartels seem to be quite far away from the presup-posed ideal of a corporate governing body. By June 1920, these cartels were replaced by a special Foreign Trade Bureau established as state en-actment of the law of June 24, 1920. This institution continued with the practice of individual applications and licenses for every export or import transaction on the international market, yet in the course of time it was entrusted with fewer and fewer jurisdictions as more and more trade be-came free of non-tariff measures. For almost all export items the licens-ing was abolished by the autumn of 1921, and for the majority of import goods by mid-1920s. In 1928, only 1 percent of exports- and 10 percent

34 The principal source for Czechoslovakian trade policy applied here are two studies written by thecontemporary Czechoslovakian analyst Ferdinand Peroutka: “The Commercial Policy and the Tariff”, Czechoslovakia: A Survey of Economic and Social Conditions, ed. Josef Gruber, (New York, 1924), 127–137 and “Foreign Trade”, Ibid., 110–126. Other sources, mainly of legal provenance, used for these topics will be indicated in the text.

35 „Nařízení o dovozních a vývozních syndikátech (no 100/1919)” [“Order on export and import cartels (no. 100/1919)”], Sbírka zákonů a nařizení ČSR of 3. March 1919.

58


of import items still required a license from the authorities.36 The only unconventional trade measure which remained in use in Czechoslovakia throughout the period was export taxation, imposed on some crucial ag-ricultural export goods (sugar, hops, malt, and spirits). According to the contemporary Czechoslovakian economist Vilibald Mildschuh, the state collected more than 6 billion koruna from this source during the period between 1919 and 1921.37 The amount is indicative as it totals about one third of the annual Czechoslovakian budget for 1921.

Concluding remarks

One of the distinct features of the four countries’ trade polices was the existence of all the distinctive institutional patterns of non-tariff trade control, which have been applied in the turbulent post-war peri-od (i.e. the license system, contingent quota system, barter agreements, export tariffs, bans, import tariffs). Such scale and degree of unortho-dox trade restrictions could not be found in other European regions of that time (USSR excluded). In this regard the four countries in this study proved to be among the most interventionist with respect to the degree of tariff protection, and unconventional (i.e. the non-tariff policy meas-ures applied in foreign trade). Yet, is it feasible to construct a develop-mental typology of these restriction patterns? In other words, can we de-fine criteria upon which one of these measures is to be considered more or less liberal or statist than the other one?

For that purpose we could accept the League of Nations’ criteria appliedin this respect. Namely, according to the expertise, proposals, and appeals, of the dozens of the international conferences organized under the auspices of the League of Nations during the 1920s, it seems that the moderate imports tariff policy was the only acceptable and legitimate measure of trade protection. The excessive import tariffs, export tariffs, quota contingents, and trade prohibitions, were all considered inappro-priate and damaging from the point of international trade. However, it is difficult to compare these measures in the domain of a scale of “damage”, which depended not only on the institutional pattern that was applied,

36 Aleš Skřivan, “K charakteru, rozsahu a zaměření československého vývozu v meziválečném období”, [On Main Features, Volume and Orientation of Czechoslovak Export during the Inter-war Period], Acta Oeconomica Pragensia 7 (2007), 368, 371.

37 Peroutka, “The Commercial Policy and the Tariff”, 131; Vilibald Mildschuh, “Currency Conditions”, Czechoslovakia: A Survey of Economic and Social Conditions, ed. Josef Gruber, (New York, 1924), 188.


59


but also on the degree of taxation, or the extent of contingent restrictions. For instance, moderately high import tariffs under some circumstances might cause much more difficulties for trade than very low export tariffs. In the same way, very high export tariffs might restrict trade far more than would be possible with quota limitations.

For all these reasons, apart from the general League of Nations’ principles, it is not possible to construct a feasible universal system of de-velopmental typology in the domain of foreign trade restrictions. In the domain of post-war stabilization, however, abolishment or alleviation of any of the unorthodox measures will be considered as an indication of normalization and recovery. As it regards Southeast and East-Central Eu-ropean countries under study it can be safely concluded that many of the unconventional means of trade controls were abolished by mid-1920s as a response to stabilization of their national currencies. This refers to licensing schemes, administrative bans on exports/imports and barter arrangements brokered by the state. Due to a prolonged war period and a sort of tariff-war with Germany, Poland proved to be a notable excep-tion in broader European terms. Regardless of the administrative efforts which were inclined towards normalization this country maintained un-conventional trade controls throughout the period under review. This re-fers also to export tariffs which were gradually reduced yet in legal terms maintained during that period. Therefore, the four countries under study contributed immensely to the breakdown of the international trade mar-ket in the interwar period.

Sources and literature

Unpublished sources

Arhiv Jugoslavije (AY), Collection of Vojislav Jovanović - Marambo (335)-99.

Newspapers and magazines

– Държавен вестник (Sofia)– Dziennik Ustaw Rzeczypospolitej Polskiej (Warsaw)– Известия на Дирекцията за стопански грижи и обществена

предвидливост (Sofia)– Политика (Belgrade)– Службене новине Краљевине СХС (Belgrade)– Трговински гласник (Belgrade)– Sbírka zákonů a nařizení ČSR (Prague)

60


Literature

1. Аврамов, Румен. Комуналният капитализьм. Из бьлгарското стопанско минуло I. Sofia: Fondacia Bălgarska nauka i kultura, Cen-tar za liberalni strategii, 2007.

2. Bell, John D. Peasants in Power: Alexander Stamboliski and the Bul-garian Agrarian National Union, 1899–1923. Princeton: Princeton University Press, 1977.

3. Берахов, Рахам. Индустриалният протекционизмъ у нас. Sofia: Kooperativna pečatnica Napred, 1927.

4. Berend, I., G. Ranki, Economic Development in East-Central Europe in the 19th and 20th centuries. New York: Columbia University Press, 1974.

5. Беров, Любен. Икономика на България до социалистическата революция. Sofia: Nauka i izkustvo, 1989.

6. Goode, Richard, Lent, E. George and P. D. Ojha. “Role of Export Ta-xes in Developing Countries”. Staff Papers – International Monetary Fund, Vol. 13, No. 3 (Nov., 1966), 453–503.

7. Lampe, John R., Marvin R. Jackson, Balkan Economic History, 1550–1950. From Imperial Borderlands to Developing Nations. Blooming-ton: Indiana University Press, 1982.

8. Landau, Zbigniew and Jerzy Tomaszewski. Gospodarka Polski międzywojennej 1918–1939, I volume. Warsaw: Ksiąžka i Wiedza, 1967.

9. Miduch, Zygmunt. “Polska polityka celna i traktatowa”. Bilans gos-podarczy dziesięciolecia Polski odrodzonej II, eds. W. Schramm and E. Taylor. Poznan: Wydawnictwo Powszechnej Wystawy Krajowej, 1929.

10. Mildschuh, Vilibald. “Currency Conditions”. Czechoslovakia: A Survey of Economic and Social Conditions, ed. Josef Gruber. New York, 1924.

11. Miletić, Aleksandar R. „Deglobalization in the Periphery. Tariff Pro-tectionism in Southeast and East-Central Europe, 1914–1928”. Tok-ovi istorije 2014/3, 69–87.

12. Miletić, Aleksandar R. “Unutrašnja trgovina u Kraljevini SHS 1919 godine”. Tokovi istorije 3–4/2003, 13–17.

13. Peroutka, Ferdinand. “The Commercial Policy and the Tariff”. Czech-oslovakia: A Survey of Economic and Social Conditions, ed. Josef Gru-ber. New York, 1924.

14. Peroutka, Ferdinand. “Foreign Trade”, Czechoslovakia: A Survey of Economic and Social Conditions, ed. Josef Gruber. New York, 1924.

15. Siebeneichen, Alfred. Reglamentacja handlu w Polsce. Warszawa: Min. Przemysłu i Handlu, 1920.


61


16. Skřivan, Aleš. “K charakteru, rozsahu a zaměření československého vývozu v meziválečném období”. Acta Oeconomica Pragensia 7 (2007), 367–382.

17. “Tariff”, Encyclopædia Britannica Online. Retrieved on 05 Dec. 2009. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/583535/tariff

18. Teichova, Alice. The Czechoslovak economy, 1918–1980. London, New York: Routledge, 1988.

19. Teichova, Alice. “East-central and South-east Europe 1919–39”, The Cambridge Economic History of Europe, vol. VIII. Cambridge: Univer-sity Press, 1989.

20. Тошев, Динко. Индустриалната политика на Бьлгария след пьрвата светвна война. Varna: Godišnik na VTU, 1943.

21. Zweig, Ferdynand. Poland between Two Wars. A Critical Study of So-cial and Economic Changes. London: Secker & Warburg, 1944.

62


Резиме

Александар Р. МИЛЕТИЋИнститут за новију историју Србије, Београд

Модели нецаринског протекционизма, 1918–1928.Компаративне перспективе земаља

југоисточне и источне средње Европе

Апстракт: Овај чланак бави се нецаринским или некон-венционалним видовима трговинског протекционизма који су установиле и одржавaле бугарске, југословенске, чехословачке и пољске власти у првој деценији после Првог светског рата. Политике државне интервенције разматране су из компаративне перспективе а у оквиру глобалног контекста промена у међународној трговини. Истоветна пажња посвећена је законском оквиру спро-вођене политике и начину на који се она спроводила у пракси.

Кључне речи: трговински протекционизам, деглобали-зација, царинска заштита, бартер-контингенти, југоис-точна Европа, источна средња Европа

Предмет анализе ове студије су тзв. неконвенционалне или неуобичајене трговинске рестрикције које су настале у међународ-ној трговини као последица глобалних поремећаја које је изазвао Први светски рат. У англосаксонској економској литератури не-конвенционалним се сматрају све трговинске рестрикције изузев умерених увозних царина. Оне укључују претерано високе ставке увозних царина, систем дозвола за увоз/извоз, административ-не бартер аранжмане, извозне царине, као и административне за-бране увоза или извоза. Уколико се као критеријум „нормалности“ одвијања трговинских послова узму прокламовани стандарди Лиге народа, тада се они поклапају са перцепцијом конвенционалних и неконвенционалних трговинских рестрикција коју налазимо у ан-глосаксонској литератури.

У земљама које су предмет анализе у овом чланку норма-лизација трговинских прилика поклапа се са тренутком стабили-зације њихових националних монета средином двадесетих година прошлог века. Тада су углавном укинуте административне мере


63


контроле над спољном трговином. Једини изузетак представља Пољска, која је била суочена најпре са исцрпљујућим ратом против Совјета, а затим и са једном врстом царинског рата са Немачком у другој половини 20-их. Иако су и њене власти у неколико наврата покушавале да либерализују спољну трговину или да је барем осло-боде непосредне државне контроле, то није било могуће под овим околностима. У Пољској су стога мере административне контроле над спољном трговином остале на снази све до краја периода којим се бави ова студија. Једина мера „неконвенционалне“ трговинске контроле која је остала у употреби у све четири земље до краја два-десетих година биле су извозне царине. Њихова реална вредност и учешће у фискалним приходима, међутим, континуирано су се смањивали.

Четири земље југоисточне и источне средње Европе при-мењивале су у првој деценији међуратног периода све познате об-лике неконвенционалних трговинских рестрикција и у том смислу представљају европски куриозитет. Наиме, у другим европским ре-гијама, изузимајући једино драстичне економске експерименте које су примењивале власти СССР-а, није био забележен тако драстичан ниво државне интервенције у трговинске односе. На један или дру-ги начин, четири земље које су предмет студије у значајној мери су допринеле тренду деглобализације међународне трговине у међу-ратном периоду.

65

УДК 329.15(497.1)”1929/1933” 323(497.1)”1929/1933”


Dušan BOJKOVIĆ[email protected]

The Communist Party of Yugoslavia during the Autocratic Rule of King Aleksandar Karađorđević

Abstract: This paper presents the results of research made on the stance of the leadership of the Communist Party of Yugoslavia towards the Yugoslav regime during the dictator-ship of King Aleksandar Karađorđević, followed by the prob-lem of cooperation between communists and Ustaše and the changes in Party’s territorial organization at the beginning of the 1930s. Both archival and published sources of Party’s central, provincial and regional subdivisions, as well as news-paper articles and relevant literature have been covered in the research.

Keywords: Kingdom of Yugoslavia, Communist Party of Yugo-slavia, “dictatorship”, Great-Serbian hegemonism, banovinas

The promulgation of “dictatorship” and the division of state into banovinas

During the second half of the 1920s, the political stage of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (hereinafter referred to as: SCS) was marked by numerous tribulations. Fierce conflicts among the rul-ing parties in the National Assembly undoubtedly pointed to a rift in a society divided over numerous “burning” issues, among which the Croa-tian issue presented itself as the most significant. Polemical discussions among the People’s Radical Party’s and Peasant-Democratic Coalition’s (hereinafter referred to as: PDC) MPs reached a critical point in 1928. In a heated and tense atmosphere, inside the National Assembly, after a

66


set of mutual accusations, insults and threats, on 20 June, Puniša Račić, killed Pavle Radić and Đura Basariček and wounded Ivan Pernar, Ivan Granđa and Stjepan Radić, who succumbed to the wounds on 8 August.1 That event had, according to Branko Petranović, “definitely sealed the fate of parliamentarism in the Kingdom of SCS”, and opened the door to absolutism.2 At the same time, we should keep in mind King Aleksandar’s permanent aspiration to absolute rule.3

The dilemma whether to “amputate” Croatian territories and form a new state which would encompass all “Serbian lands” or estab-lish absolute rule, was resolved by King Aleksandar’s decision to imple-ment the latter solution. Finally, the “Law on Royal Power and High State Administration” from 6 January 1929 annulled the Vidovdan Constitu-tion of 1921 and proclaimed the King as “the holder of all authority in the country” while the “Law on the Protection of Public Safety and State Order” abolished public political life and banned the activity of politi-

1 More on this subject: Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, I–III, (Београд, 2002), [B. Gligorijević, King Aleksandar Karađorđević, I–III, (Belgrade, 2002)], II/301–311; I. Dobrivojević, Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra 1929–1935, (Beograd, 2006) [State Repression and the Period of King Aleksandar’s Dictatorship 1929–1935, (Belgrade, 2006)], 37–43. By the verdict of the Court of Appeal in Belgrade, dated October the 15th 1929, Puniša Račić was sentenced to twenty years of prison. The verdict itself says, among other things, how Račić “fired from a revolving gun mark ‘Steyr’ at the former MP, now deceased Stjepan Radić and with a single shot inflicted upon him a physical injury, which correlates to the final cause of death of the deceased Stjepan Radić”, [Archives of Yugoslavia (hereinafter referred to as: AY), Administration of Penitentiaries funds (Požarevac, Sremska Mitrovica, Maribor): items of the convicted communists, box no. 1, document no. IV]. However, there is an opinion in modern historiography that the wounding of Stjepan Radić was not life-threatening from the medical point of view, and that the tragic outcome has occurred in conjunction with Radić’s chronic alcoholism and a severe case of diabetes. - B. Petranović, Istorija Jugoslavije, I–III, (Beograd, 1988) [History of Yugoslavia I–III, (Belgrade, 1988)], I/174–175; Ђ. Станковић, Изазов нове историје, I–II, (Београд, 1992–1994) [Đ. Stanković, Challenges of New History, I–II, (Belgrade, 1992–1994)], I/132–133.

2 Petranović, Istorija Jugoslavije, I/175.3 As an indicator of King Aleksandar Karađorđević’s absolutistic nature it has often

been mentioned that in the period from 1918 till 1929, out of the 24 government cabinets in total, only two were “disbanded” by the National Assembly, while the others were “toppled” by the monarch himself. - Љ. Димић, Историја српске државности, том III: Србија у Југославији, (Нови Сад, 2001) [Lj. Dimić, History of Serbian Statehood, vol. III: Serbia in Yugoslavia (Novi Sad, 2001)], 98–107; Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1929–1931, приредили Љубодраг Димић, Никола Жутић, Благоје Исаиловић (hereinafter referred to as: Записници МС КЈ), (Београд, 2002), Уводна студија, XXXII, [Minutes from the Session of the Ministerial Council of the Kingdome of Yugoslavia 1929–1931, edited by Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Blagoje Isailović (hereinafter referred to as: Minutes MC KY), (Belgrade, 2002), Introductory Study, XXXII].

Dušan BOJKOVIĆ

67

The CommunisT ParTy of yugoslavia during The auToCraTiC rule of King AleKsAndAr KArAđorđević

cal parties and religious associations.4 In the 6 January proclamation, the King stepped forth as the guardian of national and state unity, which was greeted “with relief and approval”, “by most of the people”.5 A whole set of laws adopted during 1929 and 1930 paved the road to the implementation of national unification, enshrouded in a veil of Yugoslav national identity.6 The ideology of integral Yugoslav national identity was further strengthened by the “Law on the Name and the Division of Kingdom into Administrative regions” passed on 3 October 1929. The new name of the country – Kingdom of Yugoslavia – symbolically presented the re-jection of the previous concept of preservation of tribal (ethnic) plural-ism within a unique “Yugoslav nation”.7 The same law proclaimed the division of country into nine territorially-administrative regions.8 Even

4 B. Petranović, M. Zečević, Jugoslovenski federalizam. Ideje i stvarnost, tematska zbir-ka dokumenata, I–II, (Beograd, 1987) [Yugoslav Federalism. Ideas and Reality, the-matic collection of documents, I–II, (Belgrade, 1987)], I/293–303.

5 Stanković, op. cit., I/128; Dobrivojević, op. cit., 51–52; Ч. Попов, Велика Србија. Стварност и мит, треће издање, (Сремски Карловци – Нови Сад, 2007) [Č. Popov, Great Serbia. Reality and Myth, third edition, (Sremski Karlovci – Novi Sad, 2007)], 225–226.

6 More on this topic: I. Dobrivojević, „Sudstvo i sudije u doba Šestojanuarskog režima kralja Aleksandra (1929–1935)“, Tokovi istorije [“Judiciary and Judges in the Sixth of January Dictatorship of King Alexander 1929–1935”, Currents of History], 3–4/2005, 29; Б. Петрановић, Југословенско искуство српске националне интеграције, (Београд, 1993) [B. Petranović, Yugoslav Experience of Serbian National Integration, (Belgrade, 1993), 37–39]; Petranović, Istorija Jugoslavije, [History of Yugoslavia], I/176–185; T. Stojkov, Opozicija u vreme šestojanuarske diktature 1929–1935, (Beograd, 1969) [Opposition in the Time of the Sixth January Dictatorship 1929–1935, (Belgrade, 1969)], 53–72; Dimić, op. cit., 137–143; Љ. Димић, Срби и Југославија. Простор, друштво, политика (поглед с краја века), (Београд, 1998) [Lj. Dimić, Serbs in Yugoslavia. Territory, Socoety, Politics (a view from the end of the century, (Belgrade, 1998)], 124–135; Записници МС КЈ, Уводна студија [Minutes MC KY, Introductory Study], XL–XLI.

7 Записници МС КЈ [Minutes MC KY], 100.8 In article no. 2 of the “Law on the Name and the Division of Kingdom into

Administrative Regions” from 3 October 1929 the following banovinas are listed: Banovina of Drava with an administrative seat at Ljubljana, Banovina of Sava with an administrative seat at Zagreb, Maritime Banovina with an administrative seat at Split, Banovina of Vrbas with an administrative seat at Banja Luka, Banovina of Drina with an administrative seat at Sarajevo, Banovina of Danube with an administrative seat at Novi Sad, Banovina of Vardar with an administrative seat at Skopje, Banovina of Morava with an administrative seat at Niš, Banovina of Zeta with an administrative seat at Cetinje. Area of the City of Belgrade with Zemun and Pančevo was separated as a special administrative unit under the jurisdiction of the Ministry of Interior Affairs. - Алманах Краљевине Југославије. IV јубиларни свезак: 1929–1931 (hereinafter referred to as: Алманах КЈ), друго издање, (Загреб, 1932) [Almanac of the Kingdome of Yugoslavia, IV jubilee volume: 1929–1931 (hereinafter referred to as: Almanac KY), second edition, (Zagreb, 1932)], 143.

68


though the new administrative borders were justified by “the most ob-jective” criteria,9 the forming of banovinas was undertaken primarily with the aim of achieving a tighter centralization of government rule and the prevention of further development of disintegrative processes and separatism. The omnipresent rule of the King hindered banovinas from achieving higher degree of autonomy. In accordance with the new national identification, government officials said that this division es-tablished a precondition “for our people – within the harmony of na-tional unity – to completely enjoy a free and peaceful life, to completely devote themselves to cultural and economic advancement, and as such, to be of greater use to the international community, thus remaining a completely reliable element of international peace”.10

Disregarding the natural and historical boundaries, banovi-nas broke up old provinces, which – in an administrative sense – lost their outlines and names which had lasted for several centuries. Dur-ing the drawing of new “internal borders” a lot of attention was paid to the strengthening of Serbian national element in the banovinas by securing the majority of Orthodox Christians.11 On the other hand, contrary to Slovenia, which was contained within the boundaries of the Banovina of Drava, and contrary to the “Croatian lands” (Slavo-nia, Croatia, Dalmatia) which in most part were contained within the Banovina of Sava and Maritime Banovina, and contrary to Montene-gro, Macedonia and Vojvodina, whose historical continuity was not drastically jeopardized by the creation of larger administrative units (Banovinas of Zeta, Vardar and Danube), the territory of Serbia and Bosnia and Herzegovina was broken up respectively into five and four

9 At the XXIII session of the Ministerial Council held on 3 October 1929 it was said that with the new division of the country into banovinas “the central government is now unburdened and administration [...] is simplified and more effectively organized” and that by transferring “many important jurisdictions from the central body, [...] a more expedient accomplishment of many tasks, which were delayed because of the present constitution” would be enabled. It was highlighted that during the establishment of new areas’ borders “great care has been taken that the new borders be natural”, that is to say “they took in consideration communications and natural connections of certain areas and their respective centers. Finally, an attempt was made for the new division to be adjusted to the needs of the other administrative bodies. [...] New areas were named primarily after the great rivers which flow through those areas, since these names are already well known among the people, and they very clearly mark certain banovinas.” - Записници МС КЈ [Minutes MC KY], 99.

10 Ibid., 100.11 B. Petranović, M. Zečević, Agonija dve Jugoslavije, (Beograd, 1991) [Agony of Two

Yugoslavias, (Belgrade, 1991)], 90–91.

Dušan BOJKOVIĆ

69


banovinas.12 By identifying the Serbian issue with the problem of the Yugoslav state’s survival, the ruling regime was willing to sacrifice the interest of the Serbian people by fragmenting its national territory into eight banovinas and offering it a Yugoslav national identity, the new national identification. Therefore, there is an opinion in modern historiography, according to which the new administrative arrange-ment was the most damaging to the interest of the Serbian people.13 Thus, the introduction of King Aleksandar’s absolute rule further strengthened the already existing stereotypes about Serbian hegemo-ny in a mutual state and its tendency towards total domination among the existing anti-Yugoslav national and religious elements.

Communists and the “6 January regime”

Beside a few of “bourgeois politicians” (Dragoljub Jovanović, An-ton Korošec, Svetozar Pribićević, Vlatko Maček) the regime’s oppression was primarily focused on communists and their sympathizers. Members of the Communist Party of Yugoslavia (hereinafter referred to as: CPY) and the League of Communist Youth of Yugoslavia (hereinafter referred to as: LCYY) were exposed to frequent persecutions and arrests. Already during 1929, the Central Committee (hereinafter referred to as: CC) had ceased operating as a monolithic leadership, while during April of the next year the Politburo was relocated abroad. Among the victims of the “white terror” were the CPY’s Organizational Secretary Đuro Đaković and the secretary of the Red Help Nikola Haćimović, who according to the official report, were killed on 25 April 1929 at the Austrian-Yugoslav

12 Concerning the “breaking up” of Serbia in 1929, there had already been a previous division of country into smaller administrative units. Upon the implementation of the “Statute of the Division of Country into Administrative Areas” from April the 26th 1922, observed from within the borders of 1914, there were 15 out of 33 administrative units in total on the territory of Serbia. - Уредба о подели земље на области, Закон о општој управи, Закон о обласној и среској самоуправи, приредио др Михаило Илић, треће издање, (Београд, 1927) [Decree on the Division of Country into Regions, Law on General Administration, Law on the Regional and District Self-government, edited by Dr. Mihajlo Ilić, third edition, (Belgrade, 1927)], 11–16; B. Petranović, M. Zečević, Jugoslavija 1918–1984. Zbirka dokumenata, (Beograd, 1985) [Yugoslavia 1918–1984. Collection of Documents, (Belgrade, 1985)], 184–185.

13 B. Gligorijević, „Unutrašnje (administrativne) granice Jugoslavije između dva svetska rata 1918–1941“, Istorija 20. veka [“Internal (Administrative) Borders of Yugoslavia Between the Two Wars 1918–1941”, History of the 20th Century], 1–2/1992, 30–32; Popov, op. cit., 181.

70


border, during an escape attempt.14 The Party’s internal organization network was almost completely destroyed.15 However, this small, well organized Party with capable members – further strengthened by influx of young and well-disciplined members, who were fanatically loyal to the ideals of the world revolution, well-adjusted to non-parliamentary forms of struggle and highly conspiratorial modes of operation – managed to stand up to the regime with more success than it did in the early 1920s when “Obznana” (1920) and the “Law for the Protection of Public Secu-rity and Order in the Sate” (1921) were passed.

The deep crisis which shook the Yugoslav state during 1928 was seen by communists as an unequivocal indicator of the breakdown of the “bourgeois system”, while the murder and wounding of Croatian MPs was placed within the context of Serbian hegemony over Croats and other peoples and national minorities.16 Puniša Račić was presented in Party’s announcements, as “an agent [...] of the ruling Serbian bourgeoisie and a clique of the court and generals”,17 while the Croatian provincial lead-ership of the CPY kept emphasizing that with “the murder of the lead-ers of Croatian Peasant Party in the ‘National’ Assembly on October the 20th, the bourgeois government had shown [...] the way in which it wants to suppress Croatian agrarian movement in Croatia [underlined in the document itself – D. B.]”18

The events that occurred in the National Assembly placed the Croatian issue – which already had a dominant position in the national politics of most of the bourgeois parties and the CPY – at the focus of almost all political factors in country. The shots fired in the Parliament marked for the communists in Serbia the beginning of the armed strug-

14 More on this subject: Преглед историје Савеза комуниста Југославије, (Београд, 1963) [Overview of the History of the League of Communists of Yugoslavia, (Belgrade, 1963)], 161–179.

15 К. Николић, „Терористичка делатност Комунистичке партије Југославије у Краљевини СХС (1921–1930)“, Историјски гласник [K. Nikolić, “Terrorist Activity of the Communist Party of Yugoslavia in the Kingdome of SCS (1921–1930)”, Historical Herald], 1–2/1993, 99.

16 D. Lukač, Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918–1941, (Beograd, 1972) [Workers’ Movement in Yugoslavia and the National Question 1918–1941, (Belgrade, 1972)], 245–248.

17 AY, fund of Communist Youth International (hereinafter referred to as: CYI), 1928/55.

18 AY, fund of Central Committee of the League of Communists of Yugoslavia (hereinafter referred to as: CC LCY), Corpus Croatia, I/2. The leadership of the CPYs Local Committee in Zagreb said that after the events that occurred in the National Assembly, Stjepan Radić was poisoned in a hospital, on the order of the Yugoslav regime. - AY, fund of Communist International (hereinafter referred to as: CI), 1928/69.

Dušan BOJKOVIĆ

71


gle for the national emancipation of Croats. The secretariat of the CPY for Serbia issued a proclamation on the same day, aimed at the “work-ing people of towns and countryside”, which assessed that “it was high time for the Croatian people to shatter those shameful fetters and to gain freedom and its national emancipation in an open fight against the rulers in Belgrade”. That emancipation would be expressed in the formation of the “independent Croatian republic”.19 The slogan of “independent Croa-tia”, without the mention of the rest of Yugoslav provinces, was posted in the proclamation of the CPY’s Local Committee in Zagreb, regarding the death of Stjepan Radić on 8 August 1928.20 Representatives of the LCYY held an opinion that “never before had the Croatian people been so exploited, so cheated and murdered as under the bloody Serbian gov-ernment of financial magnates” concluding that “this [1928] regime was worse than Russian tsarist regime”.21 According to historical research, during the second half of 1928, a more serious resistance against the re-gime, through organization of protests and strikes, was offered by the communists, but only in Zagreb, while in other cities there was only pas-sive resistance, due to undeveloped connection between Party cells.22 In a wider perspective the Yugoslav communists spoke about the creation of a “federation of free worker-peasant republics”, which would encom-pass Yugoslavia, Bulgaria, Romania, Greece and Albania.23

Leaders of the world workers movement within the Communist International (hereinafter referred to as: CI, Comintern) have insisted on armed combat to be organized inside the Serbia itself, which was viewed

19 In the proclamation of the provincial Party subdivision in Serbia, full solidarity with the Croatian people had been expressed: “In that justified struggle against the hegemonistic bourgeoisie and militaristic monarchy, which is the greatest enemy of, not only Croatian people, but of the Serbian working people as well, the working class of Yugoslavia, together with Serbian workers at its front, shall be alongside the Croatian people with both its body and soul.” - AY, CI, 1928/42.

20 The text of the proclamation of the CPY’s Local Committee in Zagreb on August the 8 1928, mentions that Stjepan Radić perished because of “the Great-Serbian fascist power holders” which first “wounded him in the Parliament and then poisoned him in a Belgrade hospital”. On the day of Stjepan Radić’s funeral the Local Committee in Zagreb announced a general workers strike “as a sign of protest against barbaric and murderous government, which beats, poisons and murders its political adversaries”. - AY, CI, 1928/69.

21 AY, fund of the Central Committee of the League of Communist Youth of Yugoslavia (hereinafter referred to as: CC LCYY), 1928/11, 1.

22 B. Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, (Beograd, 1992) [Comitern, the Yugoslav and Serbian Question, (Belgrade, 1992)], 243–244; S. Cvetković, Idejne borbe u KPJ, (Beograd, 1985) [Ideological Conflicts in the CPY, (Belgrade 1985)], 209–210; Lukač, op. cit., 249–264.

23 AY, CI, 1928/50, 1.

72


as a political center and a stronghold of monarchy and “ruling Belgrade oligarchy”. A “letter for Serbia” sent from Moscow in July 1928, said that “Yugoslav working masses outside of Serbia should hear the words of our workers and peasants from Serbia proper, and be assured that they are also fighting against the hegemony of Serbian bourgeoisie”.24

At the end of the 1920s and the beginning of the 1930s, besides frequent accusations against the politics of the “Serbian bourgeoisie”, the CPY also criticized the military leadership, the “court clique” and King Aleksandar as the personification of Yugoslav regime. For the com-munists, the Yugoslav monarch – “bloody eunuch King Aleksandar the Last” – was with “his lowly bootlickers – the generals” a representative of “big industrialists and landowners”.25 In the proclamations of provincial subdivisions of the CPY, there were mentions of “the bandit gang head-ed by bloody and devious King Aleksandar”, which “has been plunder-ing and killing for a whole ten years”,26 while according to the opinion of representatives of the “progressive youth”, the Serbian bourgeoisie had strengthened its positions, “discarded the Croatian bourgeoisie like a drained peace of lemon and openly started to persecute and exploit Croatian bourgeoisie and Croatian paupers”.27

Such strong statements made by the CPY against the Yugoslav regime and especially against the “Serbian bourgeoisie” were direct results of the process of bolshevization of the Party. During the 1920s, and especially after 1924, when the Comintern undertook to resolve the “Yugoslav issue”,28 there were struggles within the CPY against “faction-

24 AY, CI, 1928/61. Communists from Serbia proper were told that “the masses in Serbia should be explained that it is in their best interest to take part in a mutual struggle with the Croatian people, against the mutual enemy”. - AY, CI, 1928/76а, 7.

25 AY, CC LCY, Corpus Serbia, I/9.26 AY, CI, 1928/46.27 AY, CC LCYY, 1928/11, 1–2.28 Besides the involvement in internal issues of the CPY at the beginning of the 1920s,

Comintern strove to directly influence the situation in the Kingdom of SCS. CI saw the power with which it was possible to act against the “Great-Serbian” regime in the political activity of the Stjepan Radić, who was working on the internationalization of the Croatian issue since the 1922. At the invitation of the representative of the world workers movement, the leader of the Croatian Peasant Party came to Moscow at the beginning of June 1924, where he signed an agreement on the cooperation of the CPP and the Peasant International. CI directed its activity towards the “faction wars” – an internal issue of the CPY – at the beginning of 1925. By assuming the role of the “supreme arbitrator”, the Comintern formed a Commission for the Yugoslav Issue, on March the 25th, whose members were, among the others, Joseph Stalin, Dmitry Manuilsky and Georgy Zinoviev. - More on this subject: G. Vlajčić, Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje [Yugoslav Revolution and the National Question], (Zagreb, 1984), 143–156, 180–194.

Dušan BOJKOVIĆ

73


ism”, “social democratic remnants”, “liquidationism”, “petty bourgeoisie tendencies”, “anarcho-communist activities”, “opportunism”, “disloyalty”, “reformism”, and so forth. As far as the role of Comintern in the so-called “faction wars” within the CPY is concerned, there are numerous stud-ies that show the “introduction of discipline” via the political isolation of prominent individuals of the older generations, who were adjusted to the pre-war methods of political activity and could not accept the abolition of pluralism in deliberation, under the slogan of building a monolithic world workers movement.29 In the process of eliminating “left wing” and “right wing” tendencies within the CPY, there was a particularly fierce struggle against the “group of Sima Marković”, whose center was located in Belgrade.30

The aforementioned period (1924–1928) was marked by a radi-cal shift in politics of the CPY towards the Yugoslav community. The the-sis of “national unity” of Serbs, Croats and Slovenes was discarded, while the pro Yugoslav attitude from the beginning of the 1920s quickly faded away.31 The transformation of attitudes of the CPY in the spirit of disso-lution of the Kingdom of SCS – viewed as a “Versailles” creation – coin-cided with the growing crisis in the country. Simultaneously, stereotypes were formed, on the hegemony of the Serbian, that is, the “Great-Serbian bourgeoisie”, and Serbian people as a whole. Therefore, it is no coinci-dence that the conclusions of the Fourth Congress of the CPY, held in Dresden – four months after the events in the National Assembly had occurred – presented the highpoint of anti-Yugoslav, anti-Serbia and, as a final instance, general anti-Serbian sentiment in the Party. The policy of breaking up the mutual state by enforcing the people’s right to self-determination and their complete emancipation was verified in 1926, at the Third Congress of the CPY and was further strengthened by the con-clusion that the same right be given to the national minorities. In relation to that principle, there were mentions at the Fourth Congress of the CPY about the right of Hungarians and Germans in Vojvodina and Albanians (“Arnauts”, “Shqiptars”) in Kosovo and Metohija. Concerning the latter – according to the Yugoslav communists – “one third of the Albanian popu-lation was under the rule of the Great-Serbian bourgeoisie against which it pursues the same oppressive regime, as it does in Macedonia”, along

29 B. Jakšić, Svest socijalnog protesta. Ogled o međuratnom jugoslovenskom marksizmu, (Beograd, 1986) [Conscience of the Social protest. Essays on the Inter-war Yugoslav Marxism, (Belgrade, 1986)], 158.

30 AY, CI, 1927/17; AY, CI, 1927/25; AY, CI, 1927/29; AY, CI, 1927/62; AY, CI, 1928/7...31 More on this subject: Д. Пешић, Југословенски комунисти и национално питање

(1919–1935), (Београд, 1983) [D. Pešić, Yugoslav Communists and the National question (1919–1935), (Belgrade, 1983)], 82–244.

74


with the permanent tendency “to occupy northern parts of Albania”. Rep-resentatives of the CPY expressed “the solidarity of workers and peasants for other peoples of Yugoslavia, and above all Serbia, with Albanian nation-al-revolutionary movement under the guidance of the Kosovo Committee”, calling for “the working class to whole heartedly support the oppressed and fragmented Albanian people in their struggle for the independent and unified Albania”. It is worthy noticing that the term “Albanian areas”, within Party’s rhetoric, included the areas “occupied in Macedonia and Kosovo”.32

Introduction of King Aleksandar’s absolute rule on 6 Janu-ary1929, along with the institution of a tighter central administration in the country, followed by a wave of persecutions of both proven and suspected opponents of the regime, convinced communists even more in the “correctness” of their attitudes. Filip Filipović pointed out the “class character [...] of the union between Serbian, Croatian and Slovene great financial bourgeoisie under the monarchial hegemony”.33 Within the Party, there was an opinion that the “autocracy in Yugoslavia” presents a “veil for the dictatorship of the Belgrade stock market”.34 Institution of the dictatorship also presented a “brutal assault on the working class: it presents a barbaric exploitation of peasantry and further national op-pression; it presents the weakening of petty bourgeoisie and firing of a great number of staff members”.35

Beside what was already said, Party leaders spoke about the influ-ence of foreign “capitalist” factors on the situation in the Kingdom of SCS. According to the words of Josip Čižinski (“Milan Gorkić”) “the royal-military overthrow in Yugoslavia was not an independent and isolated fact, but a link in a common chain of politics of international imperialism”.36 Thus, the at-tempts made to establish the central government in the mutual state were in concordance with the politics of the creation of “anti-Soviet block” in the Balkans. Filip Filipović wrote that “with the help of a wild and ruthless white terror, the bourgeoisie tries to maintain and solidify the rule of its class.

32 Историјски архив Комунистичке партије Југославије, том II: Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919–1937 (hereinafter referred to as: ИА КПЈ), (Београд, 1949) [Historical Archive of the Communist party of Yugoslavia, vol. II: Congresses and national Conferences of CPY 1919–1937, (hereinafter referred to as: HA CPY), (Belgrade, 1949)], 152–163, 183.

33 F. Filipović, Sabrana dela, I–XIV, (Beograd, 1987–1989) [Collected Works, I–XIV, (Belgrade, 1987–1989)], XI/30.

34 AY, CI, 1929/4а, 3.35 Filipović, op. cit., XI/36.36 Revolucija pod okriljem Kominterne. Izabrani spisi Milana Gorkića, priredio i

predgovor napisao Božidar Jakšić, (Beograd, 1987) [Revolution Under the Auspices of the Comintern. Selected Writings of Milan Gorkić, compiled and preface written by Božidar Jakšić, (Belgrade, 1987)], 131–137.

Dušan BOJKOVIĆ

75


[...] After ten years of bloody rule of its class, the Great-Serbian bourgeoisie openly treads on parliamentarism, the constitution and other products of bourgeois-democratic revolutions”, because “it wants to be more independ-ent towards special interests of certain capitalist groups; it wants to carry out politics which suit the interests of international imperialism [underlined in the document itself – D. B.] and Yugoslav upper bourgeoisie”. Therefore “military coup d’état greatly increases danger of war”, so “dictatorship” is a sign for “an uproar for the international proletariat as well”. Belgrade was the center of “militarism” for the communists, so much more, because it was the “main center of the Russian military White Guard emigration”.37

In the CPY’s rhetoric of the inter bellum period, the thesis of the preparation for war, by the “Great-Serbian bourgeoisie”, aimed at the institution of total dominance in the Balkans, did not fade, despite the ideological redirections and the dynamics according to which the Party’s official politics were changing.38 For the sake of defending “the first coun-try of socialism”, the communists emphasized the slogan: “War against war”.39 Expecting a quick breakdown of the Yugoslav state and the “Ver-sailles system” in general, representatives of the CPY have, beginning from the 1928, paid special attention to “working in the army”. At the Fourth Congress of the Party, the army of the Kingdom of SCS was seen as a “part of the bourgeois state apparatus, which the proletariat was obliged, not to democratize, but to crush”. Exceptionally negative disposi-tion of the CPY towards the military leadership was based on the already existing stereotypes about the “Great-Serbian bourgeoisie”, since “in Yu-goslavia, most of the officers came from the ruling [Serbian] nation”. On the other hand, it was assessed that “most of the soldiers [...] came from the oppressed nations”, and therefore “the conditions for revolutionary activity were very favorable”.40

37 Filipović, op. cit., XI/31, 92–93, 189.38 Communists believed that “the policy aimed at involving Yugoslavia in a war against

USSR were also determined by the attitude of French and English imperialism towards Yugoslavia. These two countries were inclined to help the rule of the Great-Serbian bourgeoisie and militaristic monarchy as a main stronghold of their imperialism and the strongest military power in the Balkans, and also to give armament loans and loans for the construction of strategic railways and to reconcile the differences between the ruling bourgeoisie and the bourgeoisie of the oppressed nations, and finally to suppress revolutionary movements of working class, peasantry and oppressed nations”. - ИА КПЈ [IA CPY], 189.

39 During the 1920s and the beginning of 1930s, Yugoslav communists said that “proletariat has a homeland that it has to defend – the Soviet Union – the homeland of the working class of all countries (underlined in the document itself – D. B.). - AY, CI, 1927/24–8, 13.

40 ИА КПЈ [IA, CPY], 194–195.

76


The communists considered the Yugoslav monarch to be a per-sonification of “dictatorship” and “militarism”. This opinion, which was common for the CPY, the separatist movements and most of the bour-geois politicians, was further strengthened by King’s manner, his life-style, his work methods and his political activity. Among the recollec-tions of the contemporaries it was noted that King Aleksandar appeared in public dressed in military uniform, almost every time, often carrying his personal arms (saber, pistol) and that he often had very close connec-tions with his officers.41 By appointing division general Petar Živković, commander of the King’s Guard and leader of the “White hand” officers’ league, to the position of Prime Minister, the communists’ judgment of King Aleksandar as a militaristic “dictator” was only reinforced.

Beside the strong influence of military factor (“militarism”) and pronounced absolutism (“dictatorship”), fascism was, according to the communists, a third pillar of King Aleksandar’s absolute rule. By examin-ing the “ten year results” of life in a mutual state, communists considered that the “process of spreading fascism”, which began in 1920, by passing “Obznana” and “breaking of the CPY”,42 was running simultaneously with the “preparation” of the conditions for the introduction of the absolute

41 Both the study of memoirs and historiography agree in assessment that King Aleksandar, like his father Petar, was “born as a soldier”, and that “his first court was a military tent, where he was educated and developed as a person”. The development of his personality was highly influenced by the seven year long experience in the Balkan Wars and World War One (1912–1918), at the end of which he was crowned with victorious glory as the “Avenger of Kosovo”. Years spent on the front have developed in Aleksandar Karađorđević a sense of discipline and a tendency towards an energetic, direct, and commanding communication with people. Those wartime years also introduced him to the world of non-parliamentary mode of rule and inspired disdain towards political parties and their leaders. In the years after 1918, the Yugoslav monarch was inclined towards absolute rule, not wanting to accept the role of a formal representative of the state, limited by the Constitution and the Parliament. More on this subject: Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић [Gligorijević, King Aleksandar Karađorđеvić], I/3–304; Petranović, Zečević, Agonija dve Jugoslavije, 155–158, [Agony of Two Yugoslavias], 155–158; Записници МС КЈ, Уводна студија [Minutes MC KY, Introductory Study], XXX–XXXIII.

42 AY, CC LCY, 1928/10, 1. A report from Slovenia says that as early as 1922, a “fascist movement was detected in that province, presented by an indigenous organization ‘Orjuna’” (AY, CI, 1923/28, 1). According to the communists “the international Fascist movement was exceptionally well received in Yugoslavia, among the Yugoslav bourgeoisie of all tribes (ethnic groups)”. In addition “the ruling [Serbian] bourgeoisie organizes a fascist organization for the combat against all other nations and tribes, in order to implement its hegemony through terror”, [AY, CI, 1923/29–9, 6]. It was also pointed out that in the fight against the workers, the regime “is starting to use fascism on a greater scale (underlined in the document itself – D. B.)” - AY, CI, 1923/69, 1.

Dušan BOJKOVIĆ

77


rule of King Aleksandar. Even though in the Yugoslav case “fascism is try-ing to hide the dictatorship’s class character”, representatives of the CPY believed that the “the primary mission” of fascism and “fascist dictator-ship” which “thirsts for workers’ blood”43 was “the destruction of revolu-tionary vanguard of working class”.44

Simultaneously as it was fighting “class combat” against the “militaristic-fascist dictatorship”, that is the “Great-Serbian” bourgeoi-sie, the CPY was emphasizing the national issue as the key issue for the resolving of existing crisis in the country. At the end of 1920s, national politics of the Party were based on the thesis of the supremacy – “hegem-ony” – of the Serbian bourgeoisie over other peoples. Therefore accord-ing to Josip Čižinski, “it was through autocracy that the concentration of the entire Yugoslav financial bourgeoisie under the leadership of its Serbian part [...] Disregarding the fact that there are five Croats and one Slovene45 within the government, we can view the overthrow as the end [...] of the ruling function of the Serbian bourgeoisie. Participation of the members of the Croatian upper bourgeoisie within the new government does not reduce the national-oppressive character of the Great-Serbian dictatorship.”46 Filip Filipović considered the Kingdom of Yugoslavia to be a “great dungeon for all the oppressed peoples within it”, that is “the darkest circle of Dante’s Balkan Inferno”.47

The Communists thought that “not only did the ten year long bloody regime of Great-Serbian bourgeoisie fail to solve the national and the peasant issue, but it even worsened national differences with-in Yugoslavia”.48 Responsibility for the entire crisis in the country was borne by King Aleksandar, who “as an obedient and loyal instrument of the Great-Serbian bourgeoisie, energetically [...] worked on the con-centration of all upper bourgeoisie elements of Yugoslavia under the hegemony of the Great-Serbs. With that aim he actively worked on the breaking up of national and religious parties.”49 Even though the promo-

43 AY KOI, 1929/50, 1.44 Filipović, op. cit., XI/30, 91–92.45 Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и

Краљевине Југославије (1835–1941), приредио Душан Мрђеновић, (Београд, 1988) [Constitutions and Governments of the Principality of Serbia, Kingdome of Serbia, Kingdome of the SCS (1835–1941), edited by Dušan Mrđenović, (Belgrade, 1988)], 267–268; Записници МС КЈ [Minutes of MC CY], 3–4.

46 Revolucija pod okriljem Kominterne. Izabrani spisi Milana Gorkića [Revolution Under the Auspices of the Comintern. Selected Writings of Milan Gorkić], 138–139.

47 Filipović, op. cit., XI/84, 228.48 AY, CC LCY, 1928/10, 1.49 Filipović, op. cit., XI/69.

78


tion of the integral Yugoslav national identity as the new state ideology was performed at the expense of all national parties and associations, and carried out in all Yugoslav provinces, the communists believed that the Serbs and Serbia were in a highly privileged position. By identifying Yugoslav national identity with “Great-Serbianism”, leaders of the CPY, after 6 January 1929, were saying that “all national, cultural and sport organizations in Croatia, Slovenia, Montenegro, Bosnia, Dalmatia and Vojvodina have been banned and their property confiscated. Instead of those organizations, fascist ‘Yugoslav’ ones were founded.”50

Beside the struggle for “national emancipation” of Croats, Slo-venes and Montenegrins, at the end of the 1920s, a decision was made that “the Party must strengthen its activity within the national revolu-tionary movement of Macedonians, Albanians and so forth”.51 In the aim of expanding the “revolutionary base” in the CPY’s rhetoric, peoples’ right to self-determination was expanded to cover national minorities. On the ideological plane the process of grouping all “oppressed peoples” in the aim of struggle against the “ruling nation” was on its way. Therefore, the CPY’s Central Committee for Serbia called for the overthrow of the “main enemy of militaristic-fascist dictatorship and Great-Serbian monarchy”,52 while the Party literature said how “never before was the hatred of op-pressed nations – Croats, Macedonians, Slovenes, Montenegrins, Albani-ans, Germans, Hungarians, towards Serbiaas great, as it is now [1930]”.53

Negative notions within the CPY about the Kingdom of SCS/Yu-goslavia as an “expanded Serbia” created in a violent manner have arisen from the central world workers movement.54 Already at the middle of

50 Ibid., XI/183–184.51 AY, fund Red Syndical International, 1929/2, 4.52 AY, CC LCY, Corpus Serbia, I/5.53 AY, CC LCY, 1930/2, 4.54 Vlajčić, op. cit., 142–143. The term “Great Serbia” appears in a negative context for

the first time at the so called “High Treason Trial” in Zagreb in 1908. Ljubomir Tadić mentions that the entry “Great-Serbian” was taken from the “vocabulary of Austro-Hungarian anti-Serbian propaganda”. - Љ. Тадић, О „великосрпском хегемонизму“, (Београд, 1992) [Lj. Tadić, On the “Great Serbian Hegemonism”, (Belgrade, 1992)], 59–60. On the other hand, in the years that preceded the unification of Serbs, Croats and Slovenes, “Great Serbia” was most often mentioned by Serbs – both from Serbia proper and outside of it – but not in an affirmative or neutral way, and definitely not in a negative one. During the autumn of 1914, the state leadership of the Kingdom of Serbia was praising the “Serbian idea” aimed at the creation of powerful Slavic state in the Balkans, which would unite all Serbs, Croats and Slovenes. They considered that after the war, such a “strong and great Serbia, enlarged by Serbian and Croatian lands from Austro-Hungary” could secure a “balance in the Adriatic, and in certain way, in the Mediterranean as well”. (quoted in: Dimić, op. cit., 9–12]. About the development of Serbian national program and “Great Serbia”, more at: Popov, op. cit.

Dušan BOJKOVIĆ

79


the 1920s there were mentions of the “dictatorship of Old Serbia55 over the newly included areas”.56 The Comintern warned that the strengthen-ing of the position of the ruling regime could awaken the “the national oppression of Croats, Slovenes, Macedonians, Albanians, Montenegrins etc.”, which would turn the Kingdom of SCS into a “Great Serbia in which [the regime] would try to denationalize all non-Serbian peoples”.57 By completely accepting the directives of CI, Yugoslav communists, after the events that occurred in the National Assembly in 1928, called for the “op-pressed” and “working” people to fight against the “Serbian monarchy”.58

Terrorism in the CPY’s activities and cooperation with Ustaše movement

Party leadership viewed the introduction of King Aleksandar’s absolute rule as a signal to raise the social revolution.59 During January 1929, Filip Filipović wrote how “numerous signs show that Yugoslavia is at the brink of civil war”, while in addition the duty of the Party was to “provide political support to individual armed insurgencies, to keep them in unison and coordinate their activity, to connect them with the revolutionary combat of the city proletariat, to subordinate them to the common combat plan of the working class in the aim of overthrowing the military dictatorship”60 The leadership of the CPY through its proc-lamation of 16 February 1929, called for the “working class”, “petty and middle peasants” and “working masses of the oppressed nations” to em-brace armed combat “in order to overthrow the bourgeois dictatorship and institute the rule of workers and peasants”.61

However, circumstances in the Kingdom of Yugoslavia in the first half of 1929 were not in accordance with the expectations of the CPY. Even though the opinion that “with the introduction of absolutistic dicta-torship the Yugoslav bourgeoisie did not manage to improve its shaken position at all” was still persistent, the leadership of the Party was forced to a conclusion at the extended session of CC’s Politburo in May 1929 that “the revolutionary situation was not ripe”.62 By temporarily suppressing

55 This is a reference to the Kingdom of Serbia within the pre-1912 borders.56 AY, fund The Peasant International, 65, 3.57 AY, fund Balkan Communist Federation, 94, 2.58 AY, CC LCY, 1929/13.59 D. Pešić, op. cit., 249–251; Proleter, 1, (March 1929), 3.60 F. Filipović, op. cit., XI/33, 64, 79, 99–101.61 AY, CI, 1929/29, 4.62 AY, CI, 1929/33, 1–6.

its direct action slogan, the CPY did not lose its revolutionary essence, but the thesis on an armed insurrection, after May 1929, returned its revolutionary character, instead. The idea of the violent overthrow of the state structure was still present among the communists, which saw the growth of “national dissatisfaction” in the numerous problems of the Yu-goslav economic, social and political scene.63 Besides that, consequences of the economic crisis, whose duration coincided with the “6 January dic-tatorship”, was ignored in the Party propaganda.

Comintern stated its position on the raising of a revolution in Yu-goslavia, quite late. In a letter sent to the leadership of the CPY on 30 May 1930 stands that the slogan of armed insurrection “still remains as a slogan of mass agitation, but that it is not an action slogan. Agitation for that slogan, in contemporary conditions, needs to explain, to the pub-lic masses, both the political need for an armed struggle for the over-throw of fascist dictatorship and the forms of practical preparation for the armed insurgence”.64

The aforementioned attitude of the Comintern simultaneously implied the condemnation of “individual terror” as a mean of struggle of the CPY against Yugoslav regime. According to historical research, “ter-rorist disposition” among the communists, which was particularly ex-pressed during 1929 and 1930, was a result of conviction and well meas-ured politics of Party leadership.65 In this period members of the LCYY and the CPY who lost their lives in an armed conflict with the police, during arrest, were celebrated in the Party newspapers as heroes of the working class.66 However, after 1930, these actions were discarded as an “expression of petty bourgeois despair”. Party leadership concluded that “individual terror” cannot be of any use to the “working class and peo-ple’s struggle”, but causes “direct harm”, instead.67Contrary to undertak-ing individual acts, leadership of the CPY encouraged “penetration into the masses”, that is, working on winning over “the masses of the working people”.68

Communists found allies in their struggle against the “Belgrade power-holders” primarily within the Ustaše members, who also had a

63 Already in October 1929, it was assessed that there is a “deep revolutionary brewing among the working masses” which are “radicalizing” and “activating”. - Filipović, op. cit., XI/156.

64 AY, CI, 1930/18а.65 Gligorijević, Kominterna [Comintern], 245–247; Nikolić, op. cit., 145–146.66 AY, CYI, 1929/37.67 Revolucija pod okriljem Kominterne [Revolution Under the Auspices of the Comintern],

392–393.68 Proleter, 28, (December 1932), 2.

Dušan BOJKOVIĆ

81


strong anti-Yugoslav disposition. The communists did not view the Croa-tian Party of Rights (hereinafter referred to as: CPR) as a fascist one, but as a “bourgeois-nationalist party which possesses a left wing [...] quite close to us”.69 Planting reliable Party members into this “left wing” of the Ustaše movement was supposed to provide a permanent connection with the leadership of the CPR and in a further perspective take control of the entire movement.70 Principally, the communists condemned the cooperation of Ustaše with Italy and other “imperialistic powers”. How-ever, according to Josip Čižinski, “a temporary strategic compromise with the [foreign] imperialism [...] is permitted” in order to depose the Yugo-slav regime.71 Therefore, the communists were acquiring their weaponry through fixed smuggling channels, leading from Italy to Hungary, through Yugoslav territories at the end of 1920s and beginning of 1930s.72

Leadership of the CPY expressed special solidarity with the Ustaše movement in September of 1932, during the so called Insurrec-tion of Lika. The Communists marked this unsuccessful attack on a police station in Brušmani carried out by few Ustaše members as an uprising against the Yugoslav authorities. “The fact that the Ustaše movement is starting its actions in Lika and North Dalmatia – the poorest areas of Yu-goslavia” meant, according to the Party leadership, that the social-eco-nomic and national moments “play a great role in that movement”. Local subdivisions of the CPY were told that it was the “duty [...] of all commu-nist organizations and every communist to support, organize and lead that movement”.73 However, contrary to all expectations, there was no further escalation of the Insurrection.

Beginning of the transformation of the CPY’s territorial organization structure

Anti-Yugoslav attitudes within the CPY were particularly aug-mented after the division of the state into banovinas in 1929. Party lead-ership believed that the “Great-Serbian bourgeoisie” wanted “to destroy every single national and historical characteristic of certain areas [...], to fragment national provinces and to suppress all legal possibilities for leading struggle for national emancipation”.74 In their opinion, banovinas

69 AY, CYI, 1929/28.70 Gligorijević, op. cit., 258–270; B. Nikolić, op. cit, 151–152.71 AY, CYI, 1929/24.72 Gligorijević, op. cit., 245.73 Proleter, 28, (December 1932), 2–3.74 Filipović, op. cit., XI/83.

82


“in essence” present the “crown of national oppression”, since the Law of 3 October “practically created Great Serbia [underlined in the document itself – D. B.]”.75By neglecting the real situation, the communists said that the formation of nine banovinas – “pashaluks”76 – “actually denotes the breaking up of Croatia, Bosnia, Macedonia, Montenegro, Vojvodina and Slovenia”.77 Despite the rhetoric of the CPY, there can be no word about the “atomization” of the aforementioned provinces (except Bosnia and Herzegovina), because through the institution of new “inner borders, the historical continuity was not particularly broken up. In addition, among the preserved historical sources of Party provenance there is no mention of the division of Serbia into five banovinas.

During the 1920s and the beginning of 1930s, there were no par-ticular discussions about situation in “Old Serbia” within the CPY.78 Due to regime’s oppressive measures,79 part of the leadership had already left the country in the 1929, while the rest of the CC soon stopped acting as a unique body. Occasional reports from the 1931, assessed that the Party “is not active, it does not show signs of life”.80 The Comintern undertook to address the situation within the CPY, as late as the middle of 1932, by performing the first “purge” of Yugoslav members and by forming a temporary leadership in Vienna, headed by Josip Čižinski.81 During the second half of 1932, the CPY was working on the restoration of Party structures in the country.82

Concerning the introduction of new administrative measures in the south of the country, the communists believed that “in order to colo-nize these areas as soon as possible” the territory of Kosovo and Metohija

75 AY, CC LCY, 1930/2, 3. The thesis of the CI and the CPY about the Kingdom of SCS as a “Great Serbia” was close to the positions of the CPP. Discussing with the leaders of Comintern in Moscow during June 1924, Stjepan Radić asserted that “in the current composition of the Peasant International [...] there can be no representative of Yugoslavia, because there is no Yugoslavia at this moment, only a militaristic and bandit Great Serbia under the name of Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes”. - AY, CI, 1924/37, 2.

76 AY, CI, 1930/2; Proleter, 8, (1 December, 1929), 1.77 AY, CI, 1929/62, 6. 78 The term “Old Serbia” encompassed areas of former Kosovo eyalet, excluding

Macedonia.79 More on this subject: Dobrivojević, Državna represija [State Repression], 256–280.80 AY, CI, 1931/4, 4. One report from January 1935 about the attitude of Party structures

in a country says that during “1931, the CPY did not have its organization”. - AY, CI, 1035/20, 5.

81 Gligorijević, op. cit., 248–253.82 Преглед историје Савеза комуниста Југославије [Review of the History of the

League of Communists of Yugoslavia], 161–190.

Dušan BOJKOVIĆ

83


“was split into three banovinas: Morava, Zeta and Vardar. [...] Dictator-ship set the same goal as in the redistribution of land in Croatia, Bosnia and Dalmatia – the creation of Great-Serbian supremacy in the majority of banovinas and extension of aggressive political, economic and nation-al oppression.”83

After 3 October 1929, the CPY did not adapt its territorial organi-zation structure to the new situation in the field, but instead it kept its old division into provincial, district, regional, county and local commit-tees. This principle, based on the negation of the domestic politics of the Yugoslav authorities, was abandoned only in the area of “Old Serbia”. So the process of separating Metohija, Kosovo and Sandžak from the CPY’s PC for Serbia and the inclusion of the aforementioned areas into Monte-negrin provincial organization was under way.84 By deciding to separate the aforementioned areas from within the CPY’s PC for Serbia, the com-munists acted in the spirit of “undoing the injustice”, committed in the period of wars from 1912 to 1918 by the “Great-Serbian bourgeoisie”, which “with the help of French imperialism conquered so many non-Serbian peoples by force”.85 In that manner, leaders of the CPY wished to move closer to the “national-revolutionary” movements of the “op-pressed” peoples, by which they especially meant the “Montenegrins” and the “Arnauts”. In the latter case, the national policy of the CPY suf-fered a complete defeat during interbellum, because the communists did not manage to “penetrate into the Arnaut masses”.


Sources

− Архив Југославије. Фонд Управа казниона (Пожаревац, Сремска Митровица, Марибор): предмети осуђених комуниста (Archives of Yugoslavia. Administration of Penitentiaries funds (Požarevac, Sremska Mitrovica, Maribor): items of the convicted communists)

− Фонд Балканска комунистичка федерација (Archives of Yugosla-via. Fund Balkan Communist federation)

− Архив Југославије. Фонд Централни комитет Савеза кому ни-стичке омладине Југославије (Archives of Yugoslavia. Fund of the Central Committee of the League of Communist Youth of Yugoslavia)

83 Proleter, 10, (20 January 1930), 5.84 AY, CI, 1932/173–а; 1933/480.85 AY, CC LCY, Corpus Serbia, I/7, 1.

84


− Архив Југославије. Фонд Централни комитет Савеза комуниста Југославије, Збирка Србија (Archives of Yugoslavia. Fund of Central Committee of the League of Communists of Yugoslavia, Corpus Ser-bia)

− Архив Југославије. Фонд Централни комитет Савеза комуниста Југославије, Збирка Хрватска (Archives of Yugoslavia. Fund of Cen-tral Committee of the League of Communists of Yugoslavia, Corpus Croatia)

− Архив Југославије. Фонд Централни комитет Савеза комуниста Југославије (Archives of Yugoslavia. Fund of Central Committee of the League of Communists of Yugoslavia)

− Архив Југославије. Фонд Црвена синдикална интернационала (Archives of Yugoslavia. Fund Red Syndical International)

− Архив Југославије. Фонд Комунистичка интернационала (Ar-chives of Yugoslavia. Fund of Communist International)


− Proleter (1929–1932)

Literature

1. Алманах Краљевине Југославије. IV јубиларни свезак: 1929–1931, друго издање. Загреб: Комисиона наклада Надбискупске тискаре, 1932.

2. Vlajčić, Gordana. Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje. Za-greb: Centar za kulturnu djelatnost, 1984.

3. Gligorijević, Branislav. Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje. Beograd: ISI, 1992.

4. Глигоријевић, Бранислав. Краљ Александар Карађорђевић, I–III. Београд: Завод за уџбенике, 2002.

5. Gligorijević, Branislav. „Unutrašnje (administrativne) granice Ju-goslavije između dva svetska rata 1918–1941“. Istorija 20. veka 1–2/1992, 27–34.

6. Димић, Љубодраг. Историја српске државности, том III: Србија у Југославији. Нови Сад: САНУ, 2001.

7. Димић, Љубодраг. Срби и Југославија. Простор, друштво, политика (поглед с краја века). Београд: Стубови културе, 1998.

Dušan BOJKOVIĆ

85


8. Dobrivojević, Ivana. Državna represija u doba diktature kralja Ale-ksandra 1929–1935. Beograd: ISI, 2006.

9. Dobrivojević, Ivana. „Sudstvo i sudije u doba Šestojanuarskog režima kralja Aleksandra (1929–1935)“. Tokovi istorije 3–4/2005, 28–53.

10. Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1929–1931, приредили Љубодраг Димић и други. Београд: Службени лист СРЈ – Архив Југославије, 2002.

11. Историјски архив Комунистичке партије Југославије, том II: Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919–1937. Београд: Култура, 1949.

12. Jakšić, Božidar. Svest socijalnog protesta. Ogled o međuratnom jugoslovenskom marksizmu, Beograd: Institut za međunarodni radnički pokret, 1986.

13. Lukač, Dušan. Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918–1941. Beograd: ISI, 1972.

14. Николић, Коста. „Терористичка делатност Комунистичке партије Југославије у Краљевини СХС (1921–1930)“. Историјски гласник 1–2/1993, 91–101.

15. Petranović, Branko i Momčilo Zečević. Agonija dve Jugoslavije. Beo-grad: GIAP „Dragan Srnić“, 1991.

16. Petranović, Branko i Momčilo Zečević. Jugoslavija 1918–1984. Zbirka dokumenata. Beograd: Rad, 1985.

17. Petranović, Branko i Momčilo Zečević. Jugoslovenski federalizam. Ideje i stvarnost, Tematska zbirka dokumenata, I–II. Beograd: Pro-sveta, 1987.

18. Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije, I–III. Beograd: Nolit, 1988.19. Петрановић, Бранко. Југословенско искуство српске наци она-

лне интеграције. Београд: Службени лист СРЈ, 1993.20. Пешић, Десанка. Југословенски комунисти и национално

питање (1919–1935). Београд: Рад, 1983.21. Попов, Чедомир. Велика Србија. Стварност и мит. Треће

издање. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижница Зорана Стојановића, 2007.

22. Преглед историје Савеза комуниста Југославије. Београд: Култура, 1963.

23. Revolucija pod okriljem Kominterne. Izabrani spisi Milana Gorkića, priredio Božidar Jakšić. Beograd: Filip Višnjić, 1987.

24. Станковић, Ђорђе. Изазов нове историје, I–II. Београд: ВИНЦ, 1992–1994.

25. Stojkov, Todor. Opozicija u vreme šestojanuarske diktature 1929–1935. Beograd: Prosveta, 1969.

86


26. Тадић, Љубомир. О „великосрпском хегемонизму“. Београд: Стручна књига, 1992.

27. Уредба о подели земље на области, Закон о општој управи, Закон о обласној и среској самоуправи, треће издање, приредио Михаило Илић. Београд: Издавачка књижница Геце Кона, 1927.

28. Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941), приредио Душан Мрђеновић. Београд: Нова књига, 1988.

29. Filipović, Filip. Sabrana dela, I–XIV. Beograd: ISI, 1987–1989.30. Cvetković, Slavoljub. Idejne borbe u KPJ. Beograd: ISI, 1985.

РезимеДушан БОЈКОВИЋ

Комунистичка партија Југославије у периоду личне власти краља Александра Карађорђевића

Апстракт: У раду су представљени резултати истражи-вања: односа руководства Комунистичке партије Југо-славије према режиму током шестојануарске диктатуре Александра Карађорђевића, потом проблема сарадње ко-муниста са усташама и промене у територијално-органи-зационој структури Партије почетком тридесетих година. Анализом су обухваћени архивски и објављени извори централног, покрајинских и обласних партијских актива, као и написи у штампи и релевантна литература.

Кључне речи: Краљевина Југославија, Комунистичка партија Југославије, „диктатура“, великосрпски хегемо-низам, бановине

Убиство и рањавање посланика Сељачко-демократске ко-алиције у Народној скупштини 20. јуна 1928. означили су врхунац политичке кризе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Након завођења личног режима 6. јануара 1929. краљ Александар Ка-рађорђевић је наступао као чувар народног и државног јединства, док је укидање парламентаризма правдано увођењем реда у поли-тички живот путем уклањања посредника између суверена и наро-

Dušan BOJKOVIĆ

87


да. Усвајање новог назива државе – Краљевина Југославија – сим-болично је означило одбацивање концепта очувања племенских обележја „југословенске нације“. Брисање старих граница међу историјским покрајинама и увођење административне поделе на бановине 3. октобра 1929. требало је додатно да учврсти и центра-лизује Краљевину.

Предводници Комунистичке партије Југославије су у до-гађајима из 1928. и 1929. најпре видели остварење услова за спро-вођење социјалне револуције. У партијској штампи указивано је на заоштравање класних супротности у земљи, апсолутистичку при-роду владавине краља Александра, фашистичку и милитаристичку суштину југословенског режима и на неповољан положај несрпских народа и националних мањина. Kомунисти су игнорисали нове ад-министративне границе у Краљевини, задржавајући у територијал-но-организационој структури Партије ранију поделу на покрајинске и обласне комитете. Изузетак је начињен једино на простору „Старе Србије“, па су упоредо са обновом партијских структура током 1932. и 1933. Косово, Метохија и Санџак издвојени из састава Покрајин-ског комитета КПЈ за Србију и придодати црногорској покрајинској организацији.

89

УДК 327(497.1:48)”1952/1954”(093.2) 329.14(48)”1952/1954”(093.2) 32:929 Ђилас М.”1952/1954”(093.2)


Aleksandar V. MILETIĆInstitute for Recent History of Serbia

[email protected]

“Unrealised Nordic Dream”.Milovan Đilas and the Scandinavian Socialists

Abstract: At the beginning of 1950s, Yugoslavia faced the ideological problem of “justifying” its complicated foreign policy position, due to its conflict with the Eastern Bloc and the growing need for the cooperation with the West. While trying to solve this issue, Yugoslav leadership started estab-lishing contacts and cooperation with the Western European Left. The aim of this paper is to present one episode of Milo-van Đilas’s foreign policy activities related to the establish-ment of the first steps for cooperation between Yugoslav communists and a representative of Scandinavian socialists in the period of 1952–1954.

Key words: Milovan Đilas, Scandinavian socialists, Yugoslav communists, Yugoslavia, Scandinavia

After the Informbiro (Cominform) Resolution in 1948, Yugoslavia was in a difficult international situation. The complexity of the situation was reflected in the fact that Yugoslavia, as a socialistic country, could no longer rely on aid and support from the East (the USSR and its satellites), but neither could it start cooperation with the capitalist West, first due to ideological reasons, since such an activity would mean an indubitable

* This article has been written within the framework of the scholarly project Serbs and Serbia in the Yugoslav and International Context: Internal Development and Position within European/World Community (№ 47027), financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia.

90


compromise within the international labour movement. That is why the Yugoslav political confrontation with the East, as the conflict was esca-lating, directed its government more intensely towards searching for an “alternative” cooperation in the foreign policy field, and which, it was ob-vious, should have been sought on the opposite side of the world already divided into blocs. The West European Left was an important “link” for the Yugoslav undertaking in the period of establishing political connec-tions with the West. The importance of cooperation with the West Eu-ropean Left is reflected in the practical, political and ideological sphere.

The visits of Western political representatives to Yugoslavia, as well as the visits of Yugoslav political officials to Western countries, were important for the introduction and connection of the Yugoslav govern-ment with the West.1 The Yugoslav side consciously initiated such meet-ings and visits, since each political contact and connection in the West was precious support for the current policy. Even though the contacts with some of the representatives of the Western European movements and left parties had already existed, and some individuals had visited Yugoslavia (even before 1948),2 more serious activities began in 1950.

1 See: Ljubodrag Dimić, Jugoslavija i Hladni rat. Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974), (Beograd: Arhipelag, 2014) [Yugoslavia and the Cold War. Essays on the Foreign Policy of Josip Broz Tito 1944–1974, (Belgrade: Arhipelag, 2014)]; Dragan Bogetić, Jugoslavija i Zapad 1952–1955. Jugoslovensko približavanje NATO-u (Beograd: Službeni list SRJ, 2000) [Yugoslavia and the West 1952–1955. Yugoslav Rapprochement to NATO, (Belgrade: Službeni list SRJ, 2000)]; Darko Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu. Odnosi s velikim silama 1949–1955 [Yugoslavia in the Cold War. Relations with the Superpowers], (Zagreb: Globus, 1988); Волтер Лакер, Историја Европе, 1945–1992, (Београд: Clio, 1999), [Walter Laqueur, Europe in Our Time, a History 1945–1992, (Belgrade: Clio, 1999)]; Spoljna politika Jugoslavije 1950–1961, urednik S. Selinić, (Beograd: INIS, 2008), [Foreign Policy of Yugoslavia 1950–1961, еdited by S. Selinić (Belgrade: IRHS, 2008)]; Velike sile i male države u hladnom ratu 1945–1955. Slučaj Jugoslavije, urednik Lj. Dimić, (Beograd: Filozofski fakultet, Arhiv SCG, INIS, 2008), [Superpowers and Small Countries in the Cold War 1945–1955. The Case of Yugoslavia, еdited by Lj. Dimić (Belgrade: Faculty of Philosophy, Archive of SCG, IRHS, 2008)]; Југославија у Хладном рату, уредник А. Животић, (Београд: ИНИС, 2010), [Yugoslavia in the Cold War, еdited by A. Životić, (Belgrade: IRHS, 2010)]; D. Bogetić, “Jugoslovensko približavanje Zapadu u vreme sukoba sa Kominformom”, Istorija XX veka [“Yugoslav Rapprochement to the West during the Conflict with the Cominform”, History of the XX Century] 1/1998, 61–67; Milovan Đilas, Vlast i pobuna, (Beograd: Književne novine, 1991) [Power and Rebellion, (Belgrade: Književne novine, 1991)].

2 See: Archives of Yugoslavia (АY), Cabinet of Marshal of Yugoslavia (CMY), 1-2-а/120, Marshal Tito Receives British Labour Delegates and Secretary in the British Government G. Henry, S Bing and G. Word Snows (Belgrade), 6 September 1946, 1–4; АY, CMY, 1-2-а/121, Marshal Tito Receives British Labour Delegate Conny Zilliakus, (Belgrade), 7 September 1946, 1–4; АY, CMY, 1-2-а/122, Marshal Tito Receives British Labour Delegate John Platts-Mills (Belgrade), 8 January 1947,

Aleksandar V. MILETIĆ

91

“Unrealised nordic dream”.Milovan Đilas and the scandinavian socialists

Among the Western European Left, the British Labour Party was the most important, as well as the French Socialists (SFIO), German Social-Democratic Party (SDP), etc. Scandinavian socialist also had an impor-tant position, especially the Swedish and Norwegian party. Milovan Đilas, the president of the Commission for International Relations of the Cen-tral Committee of the Communist Party of Yugoslavia (CC CPY), was given the task of establishing aforementioned contacts.

Political contacts with the Swedish Social-Democratic Party (Sveriges socialdemokratiska arbetareparti – SAP), were establish in the mid-1951. The relationships were developing without any difficulties, so that the visit of a SAP representative to Yugoslavia3 was arranged in spring of the following year. However, contrary to other Western Euro-pean Left parties, a strong theoretical dispute with the representatives of Yugoslav communists characterized the relationship with the SAP.

The proposal for the visit of a SAP representative to Yugoslavia was made by the Yugoslav side. At the meeting of a Yugoslav representa-tive with the SAP secretary Sven Aspling4 and SAP secretary for the in-ternational affairs Kaj Björk in Stockholm in March 1952,5 it was decided that a Swedish socialist and journalist Kaj Björk6 would pay a visit to Yugoslavia in April. The goal of this visit was to introduce the Yugoslav society and political system to the SAP representative. Yugoslavia was

1–3; АY, CMY, 1-2-а/124, Marshal Tito Receives Group of British Parliamentarians, Labour Delegate (Belgrade), 6 October 1947, 1–11; АY, CMY, 1-2-а/128, Marshal Tito Receives Member of the British Parliament Conny Zilliakus, (Belgrade), 4 September 1949; АY, CMY, 1-2-а/130, Marshal Tito Receives Former delegate of the British Parliament Conny Zilliakus by (Belgrade), 30 April 1950.

3 АY, 507/IX, Central Committee of League of Communists of Yugoslavia (CC LCY), Commission for the International Relations and Correspondence (CIRC), Sweden, 125/II-14, Record of the Conversation with the Secretary of the Swedish Social-Democratic Party Sven Aspling, on 26 January 1952; АY, 507/IX, CC LCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Record of the Phone Conversation with Sven Aspling.

4 Sven Gustav Aspling (1912–2000), Swedish socialist politician and journalist. Born in Filipstad. Before WWII, he worked as a journalist in the Swedish daily Värmlands Folkblad. Organizational Secretary of the Swedish Social-Democratic Party (SAP) from 1946 and a general secretary from 1948. He was a representative of the SAP in the Swedish parliament (1956–1985) and the Minister of Social Affairs (1962–1976). He died in Stockholm in 2000.

5 АY, 507/IX, CC LCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Record of the Conversation with Sven Apsling and Kaj Björk, 5 March 1952.

6 Kaj Ake Björk (1918–), a Swedish socialist politician, diplomat and journalist. Born in Goteborg. He was a Secretary for International Affairs in the Swedish Social-Democratic party (1947–1955). He edited social-democratic newspapers Tiden and Ny Tid. He was a delegate in the upper chamber of the Swedish Parliament (1965–1973), a SAP representative in the Socialist International and a Swedish ambassador in China. He lives in Goteborg.

92


completely unknown to the Swedish socialists, and while arranging the visit, Björk defined his fields of interests and issues to be discussed with the representatives of Yugoslav communists. Björk primarily wanted “to obtain a general picture of Yugoslavia” and “to discuss the Yugoslav for-eign policy position”. He then added that, “as for the theoretical issues, he was especially interested in a discussion about socialism and democ-racy” and the Yugoslav experience in those matters, that he wanted to be introduced to “the work of mass organizations and the press”, and that he wanted to pay a visit to an industrial facility.7 Kaj Björk stayed in Yugo-slavia for two weeks, from 8 to 22 April 1952, and on the day he arrived, he dined with Milovan Đilas, Rodoljub Čolaković and Vladimir Dedijer.8 During his stay, Björk was enabled to stay in several cities (Belgrade, Sa-rajevo, Zenica, Zagreb, Rijeka, Ljubljana and Bled) and thus visit some industrial facilities and meet a number of prominent individuals.9

During the aforementioned visit to Yugoslavia, Kaj Björk had an opportunity to speak with some of the party leaders. A month-long theo-retical discussion with Rodoljub Čolaković had started on that occasion and developed later on, which opened a number of issues primarily from the area of theory, ideology and political practice, on which Yugoslav communists and Swedish social-democrats profoundly disagreed. The basic issue that was discussed, and generally the problem that was the “point of misunderstanding” was the question of parliamentary democ-racy and the single-party system. They had a great influence both on the official political cooperation of the two parties, and the state cooperation of Sweden and Yugoslavia in that period, since the SAP leadership made it perfectly clear to the Yugoslavs “that we in principle tend to cooperate only with foreign parties that share our basic attitude towards political democracy and are members of the Socialist International”.10 However, this did not mean that communication and “exchange of experience”, even through unofficial cooperation ceased to exist; quite the contrary, the connections and contacts deepened in the following months, and the friendship between the two parties was cherished and emphasized.

7 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Record of Kaj Björk’s Arrival, a Representative of the Swedish Social-Democratic Party.

8 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Agenda of Kaj Björk’s Stay in Yugoslavia, 1.

9 Read more: АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Material on Kaj Björk’s stay in Yugoslavia from 8 to 20 April 1952 and the Correspondence between CPY and SAP.

10 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Letter of Sven Aspling, general secretary of the Swedish Social-Democratic Party to the Commission for International Affairs of CC CPY, 12 May 1952.


93


This has been confirmed by the documents which clearly showed that the Swedish Social-Democratic Party was concerned with maintaining mutual contacts and connections with the Yugoslav com-munists, regardless of the fact that such a practice, for reasons “of prin-ciple” and ideological consideration for other parties (the members of the Socialist International), should not have been formalized. In his letter, addressed to the Foreign Policy Commission CC CPY, on 12 May 1952, Kaj Björk expressed the desire (besides official detachment from direct political cooperation for the aforementioned reasons), “to share information that are of mutual interest” and proposed the theoreti-cal discussion that should have been led in the Swedish social- demo-cratic weekly Tiden (the editor in chief was Björk), and in “a Yugoslav weekly”.11 A positive reply from the Yugoslav side soon arrived in the letter written by Milovan Đilas, on behalf of Foreign Policy Commis-sion of CC CPY on 13 June, addressed to the SAP secretary Sven Aspling. Having understood the political conditions that prevented “direct co-operation”, Đilas accepted the theoretical discussion, emphasizing that “it is a very convenient form to explain and introduce the attitudes and aspects of some of the most important issues of the labour movement, and to comprehend political democracy”, and he finished the letter with the following words: “the CPY has never, and certainly not today, stood on non-democratic positions, neither when it comes to its internal life, nor to the development of its country, and the fact that it was necessary for Yugoslavia to take a revolutionary path, has not proved yet that such a path has to be completed by the establishment of non-democratic so-cial forms, like in the USSR. Both the internal and international posi-tions of Yugoslavia are completely different from the one in the USSR twenty or more years ago. However, those are precisely the issues that can be illuminated both for you and us only through a discussion”.12 Thus, the challenge for a theoretical discussion was accepted, and Ro-doljub Čolaković (with whom Kaj Björk had already stared the discus-sion during his stay in Yugoslavia)13 was officially appointed as an inter-locutor on the Yugoslav side. The topic of the discussion was “socialism and democracy”, and in the following several months of its duration, it revealed the profound differences between Yugoslav communists and Swedish Social-Democrats in the matters of democracy and the multi-

11 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Kaj Björk’s Letter to Janez Stanovnik, 12 May 1952.

12 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Milovan Đilas’s Letter to Sven Aspling, General Secretary of the Swedish Social-Democratic Party.

13 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-14, Vladimir Dedijer’s Letter to Kaj Björk.

94


party parliamentary system of the western type (i.e. the possibility for it to be established in Yugoslavia).14

Due to the lack of sources (primarily archival material), we can-not precisely offer a general picture of the cooperation with the Norwe-gian socialists, i.e. Norwegian Labour Party (Arbeiderpartiet – AP). How-ever, it can be determined from the limited sources that the cooperation with the AP was fairly dynamic, and that the activities in that area were present from 1951, when the contacts were established. The AP delega-tion stayed in Yugoslavia in the same year, and in the following period, Yugoslav and Norwegian journalists paid mutual visits and strength-ened the cooperation. The report of the Commission for International Relations (December 1953), stated that “contrary to other parties in the Scandinavian countries, as well as many others, this party has been most persistent in their contacts with us”.15 The review of the cooperation with Norwegian socialists is important for our topic because of an invitation addressed to Milovan Đilas in mid 1953 to visit Norway, and the proposal of AP to, while on the journey, visit both Denmark and Sweden. Some de-tails of the proposal to Milovan Đilas can be ascertained in the notes from the conversation with Haakon Lie,16 secretary of the AP. The document shows that the visit would follow an invitation of the AP, and its goal was “contact and mutual exchange of opinions with the party leadership, the representatives of the government and labour organizations, etc.” The visit should have had a private character. Lie considered it useful for Đilas to visit both Denmark and Sweden. Thus, it was arranged for Đilas’s visit to last for about 7 days, and together with Denmark and Sweden about 12 days. Meanwhile, Đilas, besides meeting with the AP leadership and the representatives of the government and labour organizations, would have the opportunity to visit industrial facilities and factories. The Scan-dinavian parties would bear all costs, while Đilas would bear only the costs of the arrival and return. The general secretary of the AP empha-sized the importance of the visit to Scandinavia as a whole. There was an attempt, during the conversation, to indirectly associate this with the

14 Read more: АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-16, Contribution to the Topic “Socialism and Democracy Published in Sweden and Yugoslavia as Agreed with LCY and SAP.

15 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Working Groups of the Commission, S/a-19, On Previous Relations with the Socialists, (from the beginning – including 1953) 31 December 1953, 4–5.

16 Haakon Steen Lie (1905–2009), a Norwegian socialist politician. Born in Christiania (today’s Oslo). At the beginning of the 1920s, he joined the Norwegian Labour Party (AP). During WWII he was an active member of the Norwegian Resistance Movement. After the war he performed the duties of a general secretary of the AP (1945–1969). He died in Oslo in 2009.


95


potential change of the Norwegian and Danish foreign policy course to-wards the Atlantic Treaty, i.e. the potential creation of the alliance of the Scandinavian countries on the basis of neutrality, which Lie denied as the possibility of future politics of Norway, as well as other Scandinavian countries.17 Beside the need for the AP and CPY to come together, some of the political benefits of this visit were especially emphasized in a tel-egram sent form Oslo to the Ministry of Foreign Affairs in August 1953. Having received a recommendation from the AP leadership, the Yugoslav embassy “highly recommended to comrade Đilas” to accept the invita-tion for the visit to the Scandinavian countries, “all the more so as Nor-wegian Labour Party is now the Executive of the Social International”.18

So, in the last few months before Milovan Đilas was dismissed, the agreement on his visit to Sweden and Norway had been reached. The proposal was offered by the Yugoslav side (via the Commission for the International Affairs and Vladimir Dedijer), but originally it had referred to the Swedish Social-Democratic Party (SAP). The motive was a recent theoretical discussion led by Rodoljub Čolaković, a member of CC LCY and Kaj Björk, the AP secretary for foreign affairs.19 Since the invitation

17 Diplomatic Archives, Ministry of Foreign Affairs of Republic of Serbia (DАМFARS), Political Archive (PА), 1953, Norway, f. 64, no. 415178, The Record of the Conversation of Consul P. Popović with the General Secretary of the Norwegian Labour Party, Haakon Lie in Oslo on September 1953. In the annual report of the Yugoslav embassy in Oslo from December 1953, a special part refered to the cooperation with the Norwegian Labour party and LCY in which Đilas’s visit to Norway was the most important topic: “As to the continuation of the cooperation on the mutual introduction of the Norwegian Labour Party and the League of Communist of Yugoslavia, which actively started in 1951 when the delegation of the Labour Party and trade union visited our country, this year the initiative for comrade Đilas to visit Norway and possibly Sweden and Denmark at the beginning of the following year, came from the Labour Party... The visit would be of purely private character, and its goal would be to establish closer contacts between the AP and the LCY and possible talks on issues of mutual interest. According to the proposal, which comrade Đilas accepted, comrade Đilas with two or three members of the League would spend about 10 days in Norway, coming into contact with the party and political individuals and public officials, as well as with the representative of the workers’ and other organizations, and would visit some important Norwegian industrial centers”. - DАМFARS, PА, 1953, Norway, f. 64, no. 417481, Annual Report of the SFRJ Embassy in Oslo for 1953, 24 December 1953, 5.

18 DАМFARS, PА, 1953, Norway, f. 64, no. 411769, Telegram from Oslo to the Ministry of Foreign Affairs on 27 August 1953.

19 In the conversation with the Yugoslav ambassador in Sweden, Vladimir Dedijer, commenting on the dispute Čolaković – Björk and its disadvantages, proposed that, for the sake of better acquaintance, Milovan Đilas pay a visit to the Scandinavian countries, and hold a lecture similar to the one delivered in London in January 1951. - АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, The Record of the Conversation of Comrades Dedijer and Stojaković with Dr. Darko Černej, Our Ambassador in Sweden

96


from the Norwegian Labour Party was in the meantime issued to Milo-van Đilas to pay a visit to Norway (which has already been mentioned), the Norwegians suggested that Milovan Đilas visit Sweden and Denmark as well, while on the way to their country (as their socialists guest).20 Having been informed about Norwegian Labour Party proposal, Sven Aspling, the SAP secretary, responded positively to the Norwegian pro-posal in a letter addressed to Milovan Đilas on 28 December1952 and officially invited Đilas to visit Sweden together with Norway.21 This was the last invitation issued to Milovan Đilas as a Yugoslav official to visit a foreign country. The visit should have been realized in February 1954. However, due to Milovan Đilas’s dismissal, it never took place. Officially, Sven Aspling’s invitation was handed to Milovan Đilas on 5 January 1954 by Jödahl, the Swedish ambassador in Belgrade. On that day, Milovan Đilas, as a Yugoslav official, had his last meeting with a foreign representative.22 In 45 minute long talks during which Đilas and Jödahltouched discussed various current issues, the last manifesta-tion of his views before a foreign representative, prior to his dismissal from the government could be perceived. This document proves that the Swedish were undoubtedly aware of Milovan Đilas’s position and that they followed his critical writings. As it was indicated in the report on the talks, at the beginning the Swedish representative, having congratulated Milovan Đilas on his recent election for the President of the Federal As-sembly23 and the establishment of the details for the visit, said “that it might be dangerous for him, a Swedish socialist, to declare that comrade Đilas’s articles confirm Swedish methods. The Swedish observe every problem practically and do not feel the need to don every single political step with the veil of ideology. He then added that the articles were very interesting. When he arrived in FPRY, some foreign diplomats told him that he had arrived too late, since the most important period of the de-velopment of Yugoslavia had already passed. However, he is not of such opinion.”24 These words of the Swedish representative clearly showed

Held in the Commission for the International Affairs on 8 July 1953.20 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Vladimir Dedijer’s Telegram, 3 October

1953.21 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Letter from Sven Aspling to Milovan

Đilas, 28 December 1953.22 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Record of the Meeting of Comrade Đilas

with the Swedish Ambassador Mr. Jödahl, 5 January 1954 (from 11:00 to 11:45).23 On 25 December 1953, Milovan Đilas was unanimously elected President of the

Federal Assembly of the SFRJ (SFRY).24 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Record of the Meeting of Comrade

Đilas with the Swedish Ambassador Mr. Jödahl, 5 January 1954 (from 1. to 11:45), 1.


97


that foreign representatives were (however, Jödahl did not say who those “foreign diplomats” were) actively following the development of the po-litical situation in Yugoslavia, and therefore the activities of Đilas himself, and that they noticed the end of a political “course” that was marked by the democratization of society, “the most interesting period of the devel-opment of Yugoslavia”, and which was abruptly interrupted in the last few months. The end of Đilas’s public political activities, which were a symbol and embodiment of the democratic reforms, was thus implicitly announced. Đilas’s “era” was definitely over, although his articles were “fairly interesting” to the Swedish representative. We will also point out Jödahl’s remark that Sweden strictly sep-arated ideological issues from the “practical”, i.e. political ones, where Đilas opposed him with his attitude that “the theory and practice are in-separable”, and that “the lack of theory represents one of the greatest weakness of the Western socialist parties.”25 Djilas than mentioned the theoretical dispute between Čolaković and Björk, believing that, although the dispute itself “was not of great interest for him”, Björk dominated over Čolaković, regardless of the fact that “the latter was closer to him”.26 Đilas also emphasized that, at that moment, a new form of patriotism was being created, i.e. “national unity” quite different from the Soviet one, which was ”a great-Russian and pure bureaucratic creation”, and that “this process had not been understood by the West”.27 At the end of the conversation, Đilas told the Swedish representative that “he person-ally felt best in 1949 when we were ‘arguing’ with the Russians. Now the things are developing slowly” adding that “the battle against the bureau-cratism is not over yet. It might be over ideologically but not politically and practically.”28 It was more than clear to which foreign policy course Đilas actually adhered to, where he “placed” himself politically and ideo-logically with his activities throughout the previous years, that is, what the normalization of the relations with the USSR could possibly mean to him and a possible major shift in the foreign policy. It could be noticed, from the talks Milovan Đilas had with Jödahl, the Swedish ambassador in Belgrade, that, at least when it came to Swed-ish diplomats, that Đilas’s articles were “registered” as part of an overall

25 Ibid., 2.26 Ibid.27 Speaking about it, Đilas attempted to clarify to Jödahl the notion of the national

unity: “Consider Trieste, for example, the West believed that only the Slovenians had been interested in the issue. However, it proved that both Serbian and Macedonian farmers, etc. were interested in it. There is no more danger of the nationalism that we have experienced it in the past “. - Ibid.

28 Ibid., 5–6.

98


movement of democratic society reforms (“the articles are fairly interest-ing”), although “some foreign diplomats” noticed that in the last months those reforms had been abruptly stopped (“the most interesting period of the development in Yugoslavia has already passed”).29 Since he presuma-bly had already sensed the course of events, Jödahl interviewed Đilas care-fully. When asked “if his articles encountered considerable opposition”, Đilas replied that “they encountered some opposition, but not a very seri-ous one”, and that “some comrades considered the articles were published prematurely”, adding that “the articles are not of general theoretical im-portance.” Also, when replying to a Jödahl’s remark, as stated in the docu-ment, Đilas “confessed that his articles have had a political goal and that he is a politician.” Having received such an answer, the Swedish minister repeated to Đilas, who wanted to proceed with theoretical explanation of his attitude, “the weak interest of the Swedish socialist party in theoretical questions”.30 Đilas then steered the conversation back to his articles, when Jödahl remarked that his latest articles had been “written in lighter style”.31 This suggests that the Swedish delegate inconspicuously but actively fol-lowed Đilas’s writings. Before ending the conversation, Jödahl added that he “heard some rumours” that Đilas had abandoned his old ideas.32 All this indicated that the Swedish diplomatic representatives in Yugoslavia ac-tively but unobtrusively followed Đilas’s activity, and therefore the course of events that would officially start the “Đilas affair” in a few days to come.

Đilas finished the talks with the Swedish minister before noon. In the evening of the very same day, the members of the national secu-rity service picked Đilas up from a cinema and took him to Ranković and Kardelj for an interview, thus, the “affair” unofficially started.

The very next day after publishing the Executive Committee (EC) CC LCY report and the public pursue of “the Đilas case”, the Norwegian press wrote about the case in a “sensationalist way”, according to the tel-egram from the Yugoslav representative citing the article from the Nor-wegian Labour Party newspaper Arbeider Bladet, with the title “Political Dispute: the Vice-President Milovan Đilas Exposed to Sharp Criticism” and with subtitle “The First Idealist of the Country Acted Against the Central Leadership and the Party”. The telegram also stated that the cap-tion under Đilas’s picture read “Milovan Đilas Before the Fall?!”33 The last foreign representative Đilas had talked with, the aforementioned min-

29 Ibid., 1.30 Ibid., 2–3.31 Ibid., 3.32 Ibid., 5.33 DАМFARS, PА, 1954, Yugoslavia, f. 45, no. 4460, Telegram to the Secretariat of

Foreign Affairs from Oslo, 11 January 1954.


99


ister Jödahl, demanded a meeting with some of the Yugoslav diplomatic representatives. Thus, on 13 January, Jödahl got in touch with Miroslav Kreačić, a Yugoslav diplomat and consul of the embassy in Stockholm. Kreačić’s records of the conversation showed that the Swedish delegate was bewildered by the course of events, and that he said on that occasion that “he received the assignment via telegram to urgently send reports on the whole case, and that it is very difficult for him since he does not have enough elements”. Kreačić avoided the detailed discussion on the issue, referring the interlocutor to the scheduled party plenum during which “the issue would be resolved”. On the other hand, the Swedish del-egate did not vehemently insist on it, which Kreačić recorded: “He did not force the discussion and out of the particular questions, he asked only if the EC report meant that the Marshal did not agree with Đilas’s attitudes. When I confirmed, he added that it was obvious that, in our country, such issues were resolved in a completely different way than in the USSR”. Jö-dahl added that he had had a meeting with Dedijer as well and that, on Jödahl’s statement “that he hoped there would be no change regarding the visit to Sweden and Norway”, Dedijer replied “So do I”.34

In the meantime, the Norwegian press, especially the social-dem-ocratically oriented one, proceeded with writing about “the Đilas case”. The newspapers began publishing more and more analytical texts on Milovan Đilas and his critical writings. In the telegram sent to the Secre-tariat of Foreign Affairs by the Yugoslav embassy in Oslo on 14 January 1954, it was stated that “in last three days the whole Norwegian press is writing a lot about comrade Đilas’s articles and the report of the CC. On 12 January the aforementioned Arbeider Bladet, the Labour Party news-paper, published three analytical articles, one of which was titled “From Dictatorship to Democracy”, and which gave an overview of the events at the Sixth Congress and Đilas’s biography. According to the information from the telegram, the article stated that “Đilas is more progressive that the official party line”, but with the assessment that “nothing dramatic will happen”.35 The Stockholm delegation informed SFA on 19 January that the Swedish press had conveyed the news about the CC CPY plenum (January 16–17) on the first pages of the agency news, and that it dealt “mostly with Tito’s speech”. The press was also mentioned, but poorly, publishing “combinations regarding Đilas’s visit to Scandinavia”.36

34 DАМFARS, PА, 1954, Yugoslavia, f. 45, no. 4441, Record of the Conversation with the Swedish Ambassador Jödahl on 13 January 1954.

35 DАМFARS, PА, 1954, Yugoslavia, f. 45, no. 4460, Telegram to the Secretariat of Foreign Affairs from Oslo 14 January.

36 DАМFARS, PА, 1954, Yugoslavia, f. 45, no. 4634, Telegram to the Secretariat of Foreign Affairs from Stockholm, 19 January 1954.

100


According to the information in the telegram sent to SFA from Stockholm on 20 January, a Swedish social-democrat Kaj Björk, previ-ously informed about Đilas’s dismissal, stated in the conversation with a certain Yugoslav diplomat that “he completely understood that Đilas had gone too far” and that his ideas were “too demanding and premature”. Björk also expressed his doubts on Đilas’s visit to Scandinavia. The same telegram also stated that the General Secretary of Swedish Social-Dem-ocrats, Sven Aspling, “told the internal circle of social-democrats that he grieved for what had happened because he appreciated Đilas as a ‘great democrat’ and because ‘he was preparing to use the visit to have an open discussion about all issues’. The unsigned author of the telegram consid-ered that Đilas should have replied to the invitation.37

Since he was dismissed from the government in the meantime, Đilas cancelled his journey to the Scandinavian countries. He did so in a letter addressed to Kaj Björk on 20 January 1954. With confused and chaotic handwriting, which obviously revealed his current psychologi-cal state, Đilas wrote: “I am very grateful for the kindness of the leader-ship of your party who invited me as a representative of the Socialist Alliance of Working People of Yugoslavia (SAWPY) to visit your country and share opinions with the leadership of your party. However, as you might be informed from the press, my personal position in the SAWPY has considerably changed recently. The opinion that I would hold in the arranged contacts would no longer have the support of the SAWPY, because my views are different from theirs. Hence it is rather under-standable why my arranged visit must be cancelled.”38 Đilas handed this letter to Maria Vilfan, requesting it to be delivered to delegate Jö-dahl, who should have sent it to Björk. In regards to this, the meeting of the Commission for International Affairs was summoned on 20 January 1954, where it was decided that Đilas’s letter should be delivered to the Swedish delegate and to “have a talk with him”.39 The next day, Vilfan immediately met with Jödahl and conveyed to him that “Đilas’s case” would not affect the further cooperation with Scandinavian social-dem-ocratic parties and that the Commission for the International Relations of the SAWPY was writing directly to their secretary to inform him that

37 DАМFARS, PА, 1954, Yugoslavia, f. 45, no. 41557, Telegram to the Secretariat of Foreign Affairs from Stockholm (unsigned), 20 January.

38 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Milovan Đilas’s Letter to Kaj Björk, 20 January 1954.

39 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Working Groups of the Commission, S/a-19, Report on the Meeting of the Commission for the International Relations of SFRY Held on 20

January 1954, 2.


101


the cooperation would continue.40 A letter from the Commission to the SAP leadership was soon to follow, in which the reasons for cancelling Đilas’s journey were fully explained (or better to say clarified). The let-ter stated that “For a long time, comrade Đilas did not concur with the leading people from our League (LCY) in particular purely theoretical issues… it was discussed with him, but no one called him to account for it, nor intended to do so. It followed immediately after he had trans-ferred to the field of practical politics, to the issues on whose resolution depended not only the development of socialism in Yugoslavia, but also, to a great extent, its existence as an independent country. Those were primarily issues of organizational character and issues dealing with the form of Yugoslav democratic development. Đilas proposed differ-ent resolutions on these issues at the Sixth Congress and thus opposed the decisions of the Congress.”41 Further on, Đilas’s “abstract” theoreti-cal stand, which was not in accordance with the political reality and which harmed “the power of socialism”, was emphasized in the letter.42 Then, Đilas was accused of “ violation of party discipline”,43 disloyalty to the party leadership and personal arrogance, and his attitudes were qualified as “dangerous to unity”, LCY, SAWPY and the country.44 At the end, it was stated that “Nevertheless, Đilas was not expelled from the League of Communists, due to the fact that he confessed before his comrades’ criticism that his views had been harmful for the country and its socialistic development.45 The letter was finished with wishes for further cooperation.

Đilas’s fall had repercussions in Scandinavian socialist circles. As an example, we point out the Swedish social-democratic newspaper Morgon-Tidningen, of 4 February 1954, which devoted its editorial to “the Đilas case”, under the title of “Intermezzo Đilas” At the beginning of the text, Đilas was presented to readers in the following way: “Milovan Đilas, a 43 year old veteran of Tito’s heroic time, had reasons for express-

40 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Record of the Conversation of Comrade Maria Vilfin with the Swedish Minister Jödahl on 21 January 1954.

41 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Letter of the Commission for the International Relations to the Swedish Social-Democratic Party Leadership, 1.

42 Ibid. 43 There is an eye-catching sentence here which is related to the previous statements

that Đilas could express his views at the highest party forums, which was later crossed out by hand. The statement goes as following: He did not want that, as he did not want to stop publishing his own articles when the attention was drawn to the harmful consequences his articles can have.” - Ibid., 2.

44 Ibid. 45 Ibid., p. 2–3.

102


ing his opinion with more discomfort. He was elected the President of Parliament last year, and, burdened with his leading position, he is now dismissed from all duties in the government, expelled from the Parlia-ment, withdrawn from the position of the most probable Tito’s succes-sor. He only seems to have the rank of a colonel general, assigned to him during the battle in the Bosnian Mountains”.46 The insightful editorial-ist of Morgon-Tidningen further attempted to analyze the whole “case” in layers. Referring to the writings of Yugoslav party newspapers, the author of this text perceived Đilas’s fall as following: “When one reads the documents of the “Đilas Affair”, which were published by Borba, the mouthpiece of the Yugoslav Communist Party, one cannot but have the impression that Đilas’s fall is not in the forefront of a private individual’s issue. Not in the way for this free-minded Montenegrin to be deemed as a leader of an opposition that jeopardizes the regime and must be ren-dered innocuous. No, the standpoint remained that Đilas is presented as a remorseful leader for all communist regimes, who, to his misfortune, got depressed having encountered his own propaganda that has buried him”.47 Evaluating the context of Đilas’s criticism in regard to the official policy, the author emphasized slight “absurdity” of his political position: “What Đilas published in his articles in Borba… is actually a trenchant from of what has been presented as more or less official clarification of last year’s brave change of the political course in the country”.48 Accord-ing to this author, Đilas jeopardized the strong (Sovietized) bureaucratic apparatus with his critical activities, which led to his dismissal, since many people “saw the cessation of relations with the USSR with vacilla-tion and followed Tito only out of loyalty to the party (…) Suddenly it be-came clear that they personally faced retreat (…) In such a situation Tito had only one possibility if he wanted to retain power: to return to the previous political position. He sacrificed Đilas as a symbol of his loyalty to the people who brought him to power”.49 However, he did not give any chance to the Yugoslav leadership to return to the Soviet positions, writ-ing that “Tito precisely knows what the fate of an infidel is, and knows that Moscow will consider him as one” and that “tactics” are possible in the political sense, but in ideological sense, it is a completely different matter”, and “is out of question”: The Yugoslav path does not go to the East but to the West – but not as quickly as Đilas (and Tito as well) de-

46 АY, 507/IX, CC LCY, CIRC, Sweden, 125/II-18, Morgon Tidningen, 4. II 1954, “Intermezzo Đilas”, 1.

47 Ibid. 48 Ibid.49 Ibid., 2.


103


ceived themselves; it is not half-hearted work and the veering is bound to happen, what the recently finished episode has just proved”.50 At the end of the editorial, the author wondered whether Tito would deprive Đilas, whom he called a “failed successor”, of his political role “for a long time”.

In the telegram from the Yugoslav embassy in Stockholm ad-dressed to the Secretary of Foreign Affairs on 8 February it was reported that Sven Aspling, the general secretary of the Swedish Social-Democrats and Kaj Björk, a secretary for foreign relations, “show a lot understand-ing for the resolution of ”the Đilas case”. Regarding Đilas’s planned visit to the Scandinavian countries, it was reported that “there was no pres-sure to realize the visit by sending other officials, because unless they were the highest ranking ones it would be considered that the less im-portant ones were sent. We consider that we should wait for a while.”51

Planning the visit to the Scandinavian countries was Đilas’s last foreign policy activity before his was dethroned. Three days after the Third Plenum, on 20 January 1954, the Commission for the Internal Re-lations of the SAWPY was summoned, the main topic was “the Đilas case” in the context of the current activities.52 Out of four agenda items, three were devoted to Milovan Đilas, and other issues were under the item “Varia”. Firstly, Đilas’s and Dedijer’s journey to the Scandinavian coun-tries was reconsidered. This issue was assessed as important (especially for Norway as the initiator of the visit), because it affected the relations with the three Scandinavian countries (Bebler even conveyed that the Danes had felt insulted due to the cancellation of Đilas’s visit). In the end, the resolution on the continuation of the cooperation was adopted, re-gardless of the Đilas’s case and his absence, but without imposing that issue on the Scandinavians.53

Immediately after his was dethroned, Đilas would write his per-sonal and emotional essay, titled “The Nordic Dream”, in which he ex-pressed his personal experience of the overall situation of his decline from power, and the title itself would be a reminder of his last planned foreign policy activity in which he did not participate.

50 Ibid., 2–3.51 DАМFARS, PА, 1954, Yugoslavia, f. 45, no. 41557, Telegram to the Secretariat of

Foreign Affairs from Stockholm, 8 February 1954.52 АY, 507/IX, CCLCY, CIRC, Working groups of the Commission, S/a-19, Report on the

Meeting of the Commission of the International Relations Held on 20 January 1954.53 Ibid., 1–2.

104



Unpublished sources

1. Archives of Yugoslavia (АY), fond: 507/IX, Central Committee of League of Communists of Yugoslavia (CC LCY), Commission for the Interna-tional Relations and Correspondence (CIRC):

- Cabinet of Marshal of Yugoslavia (CMY), - Commission for the International Relations and Correspond-

ence (CIRC).2. Diplomatic Archives, Ministry of Foreign Affairs of Republic of Serbia

(DАМFARS), Political Archive (PА), 1953–1954.

Literature

1. Bekić, Darkо. Jugoslavija u Hladnom ratu. Odnosi s velikim silama 1949–1955. Zagreb: Globus, 1988.

2. Bogetić, Dragan. Jugoslavija i Zapad 1952–1955. Jugoslovensko približavanje NATO-u. Beograd: Službeni list SRJ, 2000.

3. Bogetić, Dragan. „Jugoslovensko približavanje Zapadu u vreme su-koba sa Kominformom“. Istorija XX veka 1/1998, 61–67.

4. Velike sile i male države u hladnom ratu 1945–1955. Slučaj Jugoslavi-je, zbornik radova, urednik Lj. Dimić. Beograd: Filozofski fakultet, Arhiv SCG, INIS, 2008.

5. Dimić, Ljubodrag. Jugoslavija i Hladni rat. Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974). Beograd: Arhipelag, 2014.

6. Đilas, Milovan. Vlast i pobuna. Beograd: Književne novine, 1991.7. Југославија у Хладном рату, зборник радова, уредник А. Живо-

тић. Београд: ИНИС, 2010.8. Лакер, Волтер. Историја Европе, 1945–1992. Београд: Clio, 1999.9. Spoljna politika Jugoslavije 1950–1961, zbornik radova, urednik S.

Selinić. Beograd: INIS, 2008.


105


Резиме

Александар В. МИЛЕТИЋИнститут за новију историју Србије, Београд

„Неостварени нордијски сан“.Милован Ђилас и скандинавски социјалисти

Апстракт: Почетком 50-их година Југославија се, услед сукоба са „источним блоком“ и све веће потребе за поли-тичком сарадњом са Западом, суочавала са идеолошким проблемом „правдања“ свог компликованог спољнопо-литичког положаја. У покушају решавања овог питања, југословенско руководство је успоставило контакте и сарадњу са западноевропском левицом. Овај рад сагле-дава једну епизоду у спољнополитичкој делатности Ми-лована Ђиласа која се односи на прве кораке сарадње ју-гословенских комуниста и представника скандинавских социјалиста, у периоду 1952–1954.

Кључне речи: Милован Ђилас, скандинавски соција-листи, југословенски комунисти, Југославија, Скандина-вија

Југославија се после сукоба са СССР-ом нашла у незавидној политичкој и идеолошкој позицији. Југословенском руководству је велики проблем представљала чињеница идеолошке „компро-митације“ због сарадње једне социјалистичке земље са капита-листичким Западом. Стога се морало прибећи тражењу идеолошке „алтернативе“ за сарадњу са Западом. Тако се као повљно решење наметнула сарадња са западноевропском левицом. Сарадња КПЈ и партија левице са Запада отпочела је 1950. и врло брзо забележи-ла завидан успех. Успостављене су везе са Лабуристичком партијом Велике Британије, Социјалдемократском партијом Немачке, фран-цуским социјалистима и др. Главни руководилац ових процеса био је Милован Ђилас, у својству председника Спољнополитичке коми-сије Централоног комитета КПЈ. Партије западноевропске левице са којима је успостављена сарадња биле су и партије скандинавских социјалиста, пре свих шведска и норвешка. Везе Ђиласа са сканди-навским социјалистима трају од 1952. до 1954. године, до момента

106


када је дошло до његовог пада са власти. Односе са скандинавским социјалистима обележила је, пре свега, снажна теоретска полеми-ка, али и потреба за упознавањем руководстава са друштвом, по-литичким системом и другим аспектима живота у другој земљи. Тако је дошло до посета представника скандинавских партија Ју-гославији. У идеолошком погледу, разлика између југословенских комуниста и скандинавских социјалиста огледала се у различитом схватању питања демократије, зато је Ђилас подржао иницијати-ву за покретање теоретске дискусије која ће се једно време водити између шведског социјалдемократе Каја Бјорка и Родољуба Чола-ковића. Средином 1953. руководство Радничке партије Норвешке упутило је позив Миловану Ђиласу да посети Норвешку и упозна се са политичким и друштвеним приликама. У томе је југословен-ско руководство видело шансу за продубљивање међудржавне са-радње са скандинавским земљама, па је југословенска дипломатија иницирала продубљивање контаката са другим партијама како би Ђилас посетио и остале земље Скандинавије. Тако је утаначено да он фебруара 1954. посети Норвешку, Шведску и Данску. Званичан позив Шведске социјалдемократске партије му је уручен преко шведског посланика у Београду Јодала, 5. јануара 1954. Био је ово уједно и последњи позив из иностранства Миловану Ђиласу као ју-гословенском функционеру да посети неку страну земљу. Међутим, после његовог смењивања јануара 1954, посета је привремено од-ложена, како би се Ђиласу нашла адекватна замена. Смена је имала буран одјек у скандинавској штампи, као и у социјалистичким пар-тијама. Ситуација је решена тако што је представницима сканди-навских партија објашњена Ђиласова „негативна“ улога, а сарадња неометано настављена.

107

УДК 785.6:784.067.26(497.1)”1977”(093.2) 316.723:784.067.26(497.1)”1970/...”(093.2)


Aleksandar RAKOVIĆInstitute for Recent History of Serbia

[email protected]

Bijelo dugme Concert in Hajdučka česma in Belgrade (1977):Social Event of the Utmost Importance

and Recognition of a Unique Phenomenon*

Abstract: This paper shows how the concert at Hajdučka česma established Bijelo dugme as a unique Yugoslav phe-nomenon. The event is presented in analogy with Beatlema-nia and mass gatherings of the hippies in the West. Based on research, the paper proves the soundness of the analogy. The study is written on the basis of archival documentation avail-able at the Archives of Yugoslavia (Arhiv Jugoslavije – AY), the Historical Archives of Belgrade (HAB), Yugoslav press (daily, youth, party, political, music, entertainment), interviews with contemporaries, Serbian, Yugoslav and foreign scholars and other literature.

Key words: Bijelo dugme, Concert at Hajdučka česma, League of Socialist Youth of Yugoslavia, rock and roll, phenomenon

In the mid-sixties of the 20th century and especially after the Bel-grade Guitar Festival in 1966 (Gitarijada), rock and roll was accepted as the music of the Yugoslav youth. By then, the idea that rock and roll cul-

∗ This article has been written within the framework of the scholarly project Serbs and Serbia in the Yugoslav and International Context: Internal Development and Position within European/World Community (№ 47027), financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia.

108


ture did not interfere with the socialist ideology and could be used for the benefit of Yugoslav society has been generally accepted among the Communist party authorities and the Socialist youth organization. The rise of a political hippie movement in the West which promoted Neo-Marxism, pacifism, anti-imperialism and decolonization, further con-firmed the link between Yugoslav socialism and rock and roll.1

On the one hand, the Yugoslav rock and roll bands were build-ing their careers, partly but importantly, by refreshing the memory of the Yugoslav socialist revolution in a rock mode. During the seventies, the in-tegration of rock and roll into the Yugoslav social system, which played a role in the suppression of ethnic, cultural and social differences among the youth, was so explicit that the League of Socialist Youth of Yugoslavia (Savez socijalističke omladine Jugoslavije), whose program was based on the policy of the League of Communists of Yugoslavia, imposed on the Musical Youth of Yugoslavia (Jeunesses Musicales Yougoslavie) to introduce rock and roll as an extracurricular activity in music education of Yugoslav youth.2 Thus, it happened that Yugoslav rock and roll of the seventies, perceived as an unu-sual social phenomenon, became mainstream culture on the whole territory of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia in the eighties.

On the other hand, the leaders of the hippies Gerome Ragni (co-author of the musical Hair) and John Lennon expressed their respect for the freedoms in the Yugoslav society and socialist self-management. Dur-ing his stay in Belgrade in 1969 at the performance of Hair at Atelje 212, Ragni said for Borba daily: “Everyone here [in Belgrade] is so positive, kind, and beautiful. Everything seems to be about eating, drinking and singing. I see nothing of those issues that ‘Hair̕ deals with. No wastelands and no need for young Yugoslavs to seek refuge in drugs”.3 In 1971, John Lennon said for the Zagreb weekly Vjesnik u srijedu: “I do not belong to

1 Aleksandar Raković, Rokenrol u Jugoslaviji 1956–1968: izazov socijalističkom društvu, (Beograd, 2011) [Rock and Roll in Yugoslavia 1956–1968: A Challenge to the Socialist Society, (Belgrade, 2011)], 463–523, 533–566. See also: Zoran Janjetović, Od internacionale do komercijale: popularna kultura u Jugoslaviji 1945–1991, (Beograd, 2011) [From the „International“ to the Commercial: Popular Culture in Yugoslavia 1945–1991, (Belgrade, 2011)]; Radina Vučetić, Koka-kola socijalizam: amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina 20. veka, (Beograd, 2012) [Coca-Cola Socialism: Americanisation of Yugoslav Popular Culture of the Sixties of the 20 Century, (Belgrade, 2012)].

2 Aleksandar Raković, „Savez socijalističke omladine Jugoslavije i Muzička omladina Jugoslavije u sporu oko rokenrola (1971–1981)“, Tokovi istorije [“League of Socialist Youth of Yugoslavia and the Jeunesses Musicales Yougoslavie in Dispute on Rock and Roll (1971–1981)”, Currents of History] 3/2012, 159–189.

3 “Jedan trenutak sa Džeromom Regnijem i Džemsom Radom”, [“A Moment with Gerome Ragni and James Rado”], Borba, June 22, 1969.

Aleksandar RAKOVIĆ

109

Bijelo Dugme ConCert in HajDučka česma in BelgraDe (1977):soCial event of tHe utmost importanCe

anD reCognition of a unique pHenomenon

the communist or any other party, but all my sympathies are on the side of communism. I believe in communism as a system of the future of hu-manity. Of course, I believe in a real communism (...) the one that you, Yugoslavs, are trying to create”.4

Heterogeneous Yugoslav rock and roll scene has produced a mul-titude of long-haired bands two of which had a leading role in the sev-enties: Korni grupa from Belgrade (1970–1974) and Bijelo dugme from Sarajevo (1974–1978). Both bands were socially engaged and included socialist motives in their work. Korni grupa never acquired the status of a unique Yugoslav phenomenon although it was the leading band of a Yugoslav rock and roll phenomenon in that period. Their music was per-ceived as too complicated,5 and the band was also aware of the fact that in the pursuit of perfection they become unlistenable for that part of the audience who wanted to listen to a simpler music.6

In contrast, Bijelo dugme merged rock and roll and Yugoslav folk music. In the seventies, Bijelo dugme (trans. White Button) was in a hard rock, hippie and glam mode. Their studio albums, “Kad bi’ bio Bijelo dugme” (1974), “Šta bi da si na mom mjestu” (1975), “Eto! Baš hoću!” (1976) and “Bitanga i Princeza” (1979) reached hundreds of thousands of copies. Bregović boasted that that Bijelo dugme had sold as many re-cords as there were gramophones in Yugoslavia.7 In 1976 Sergije Lukač wrote for Belgrade political weekly NIN that Bijelo dugme won over the youth by “newly composed folk songs plugged into the highest voltage” as well as “business people of Yugoslav shows and managers of disco-houses”, and in one year they sold 600,000 records and held 200 con-certs.8 In 1975, Bijelo dugme held over a hundred concerts day after day.9

4 “Bitlsovski san bila je puka laž” [“The Beatle Dream Was a Mere Lie”], Vjesnik u srijedu, August 4, 1971. About Lennon and Yugoslav socialism see in detail: Aleksandar Raković, „Džon Lenon, levičarski aktivizam i jugoslovenski socijalizam“, Tokovi istorije [“John Lennon, Leftist Activism and Yugoslav Socialism”, Currents of History] 3–4/2013, 251–265.

5 “Kad se raskopča ’Bijelo dugme’” [“When Bijelo dugme Is Unbuttoned”], Mladost, September 16, 1977.

6 An interview of Aleksandar Raković with Bojan Hreljac, February 12, 2011.7 Nenad Stevović, Kad bi̕ bio Bijelo dugme [If I Were Bijelo dugme], (Kragujevac, 2005),

39, 89; Petar Janjatović, Ex YU rock enciklopedija 1960–2006, (Beograd, 2007) [Ex YU Rock Encyclopaedia 1960–2006, (Belgrade, 2007)], 31–33; Ivan Ivačković, Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika, (Beograd, 2013) [How We Used to Sing: Yugoslavia and Its Music, (Belgrade, 2013)], 129; Dušan Vesić, Bijelo dugme: Šta bi dao da si na mom mjestu, (Beograd, 2014) [Bijelo dugme: What Would You Give to Be Me, (Belgrade, 2014)], 88, 121.

8 „Bijela dugmad“, Pro Musica no. 84/1976, 21.9 Amir Misirlić, Bijelo dugme, (Beograd, 2005), 26.

110


Back in that time, Bijelo dugme raised Yugoslav patriotism and a socialist attitude more than any other band. Goran Bregović and Željko Bebek said to Džuboks that they were the members of the League of Com-munists.10 In 1974, thousands of young people sang a song devoted to Yu-goslav President Josip Broz Tito “Druže Tito, mi ti se kunemo” with Bijelo dugme, “Yugoslav pop-group of the year”.11 On New Year’s Eve of 1976 Bijelo Dugme performed very shortly for President Tito at the Croatian National Theatre in Zagreb.12 The youth organization press supported the work of the members of Bijelo dugme on youth work action (vol-untary youth work brigades) “Kozara 76”.13 Jugokoncert, the state con-cert agency of Yugoslavia, organized their tour in Poland in April 1977.14 Goran Bregović took part in the work of the Conference of the League of Socialist Youth of Bosnia and Herzegovina and asked the youth organiza-tion in 1977 to give him space for social engagement and allow him social responsibility because he could be heard by thousands of young people.15 Immediately after the concert at Hajdučka česma in Belgrade in 1977, the lead singer of Bijelo dugme Željko Bebek in the show “Vibracije” at Stu-dio B radio station said that the band was “the most Yugoslav variant”.16 Then, in 1978 Bijelo dugme received a plaque of the Ninth Congress of the League of Socialist Youth of Bosnia and Herzegovina for exceptional results in gathering youth.17 And so on.

In August 1975, Mladost weekly wrote about Bijelo dugme as “an exceptional phenomenon”.18 This phenomenon was perceived but it took another two years before the extraordinary event that fully recognized Bi-jelo dugme as a unique Yugoslav social phenomenon. Therefore, the con-cert at Hajdučka česma in Belgrade (August 28, 1977) made Bijelo dugme a unique phenomenon within already recognized phenomenon of Yugo-slav rock and roll culture. Their Yugoslav patriotism was desirable and

10 „Hit 74 – super-spektakl muzičkih super-starova” [“Hit 74 – Super Spectacle of Musical Super Stars”], Džuboks, January 1, 1975.

11 “Praznik naše pop-muzike” [“Holiday of Our Pop Music”], Mladost, November 28, 1974.

12 Vesić, op. cit., 95.13 “Zvuci našeg podneblja” [“The Sounds of Our Country”], Naši dani, June 15, 1978. 14 Vesić, op. cit., 128.15 “Dobili smo ludu, generacijsku borbu” [“We Got a Crazy, Generation Conflict”],

Mladost, February 11, 1977. 16 “Bijelo dugme in Studio B”, Džuboks, October 1977.17 “Za izuzetne rezultate plaketa” [“Plaque for Exceptional Results”], Naši dani, June

23, 1978. 18 “Šta bi dao da si na mom mjestu?” [“What Would You Give to Be Me?”], Mladost,

August 1, 1975.

Aleksandar RAKOVIĆ

111



well received. However, the phenomenon of Bijelo dugme was so strong that some within the youth organization intended to relativize it because it could threaten the “social ideals”. The phenomenon was known as Dug-memania (Button mania): the intense fan frenzy, hundreds of thousands records sold, tens of thousands young Yugoslavs attended their concerts, many of them interested in representation of Yugoslav patriotism provid-ed by band members. Bijelo dugme combined a Yugoslav version of Beatle-mania (in terms of popularity and number of followers) and “Woodstock Nation” (in terms of musical expression, physical expression and number of followers, but not as a counter-culture) and it could not get by without a corrective – phenomenon YES, but idealization and idolatry NO.

Introduction to the Theme of the Concert at Hajdučka česma

In the first half of 1977, the biggest Yugoslav rock and roll band Bijelo dugme was at a turning point. Ipe Ivandić (drummer), Zoran Redžić (bass player) and Vlado Pravdić (keyboard player) began their military service in 1976. The relations between two remaining members Goran Bregović (guitarist) and Željko Bebek (singer) became tense and they cancelled the Yugoslav tour in the summer of 1977 which was supposed to engage three new members. Their relations were so bad that the spirit of break-up could be felt hovering above the band.19

According to Goran Bregović, their conflict was not caused by the growing glory; it was rather discontent over the absence of three old friends. However, after the return of Ipe Ivandić and Zoran Redžić, and the arrival of a new keyboard player Lazar Ristovski, Bijelo dugme decid-ed to hold a concert at Hajdučka česma in Belgrade, overcome personal pride and return to the path of success.20 Radio DJ and journalist Slo-bodan Konjović wrote that Bijelo dugme needed an incentive to regain confidence and avoid an immediate break-up.21 Konjović underlined that the concert at Hajdučka česma gave them the needed incentive and gave credit to the rock and roll journalist and critic Petar Peca Popović.22 It was Popović who suggested Bijelo dugme should play in the open air at Hajdučka česma (trans. Brigand’s Fountain),23 a location around a small spring in the woods at the foot of the Košutnjak hill.

19 “Sukob nas je opametio” [“The Conflict Made Us Wiser”], Ilustrovana politika, September 13, 1977.

20 Ibid.21 “Više od koncerta” [“More than a Concert”], Politika, August 30, 1977.22 “Samopotvrda jednog mita” [“Self-Confirmation of a Myth”], Džuboks, October 1977.23 Vesić, op. cit., 140.

112


Bregović explained for Politika ekspres that the “farewell” reference to the concert at Hajdučka česma was only temporarily because he was start-ing military service, and the farewell was for a year. Despite the fact that the crisis in the band was publicly known and frequently written about, Bregović had a need to emphasize: “There is no reason for the break-up when we are at the top. We have reached the peak of technical possibilities, sounding bet-ter than ever”.24 Beside Belgrade, the farewell concerts were supposed to be held in Goražde, Višegrad, Borike, and Sarajevo.25

The concert at Hajdučka česma in Belgrade was written about and analysed by daily newspapers: Politika, Večernje novosti and Politi-ka ekspres, weekly of the Socialist Youth of Yugoslavia Mladost, political weekly NIN, music magazine Džuboks, entertainment magazine Ilustro-vana politika – the press published in Belgrade, whereas the weekly of the League of Communists of Yugoslavia and the League of Communists of Serbia Komunist and the daily newspaper of the Socialist Alliance of Working People of Yugoslavia Borba wrote nothing about the concert at Hajdučka česma probably because it was not deemed to be serious enough for their readers. The Socialist Alliance of Working People of Yu-goslavia (Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije) was the largest socio-political organization in Yugoslavia, established within the agenda of the League of Communists of Yugoslavia for better promotion of self-managed socialism within “the widest masses of the working class peo-ple and civic society in spite of their specific ideological beliefs”.26

Zagreb daily Večernji list and Sarajevo daily Oslobođenje did not say a word about the concert at Hajdučka česma. Instead of writing at least something about the event, Večernji List wrote that Bijelo dugme acted “inappropriately” towards the Zagreb audience because “at five minutes to twelve” it cancelled the concert in “the capital of the Socialist Republic of Croatia” scheduled for August 25, 1977: “Once role models for a professional approach to music, which they were, and which, after all, made them famous, just tarnished their name once more”.27

Weeks after, the concert at Hajdučka česma was not mentioned in the journals of the League of Socialist Youth in Croatia and Bosnia and Herzegovina, Polet and Naši dani. They might have ignored it, especially

24 „’Dugmići’ čvrsto ušiveni” [“Dugmići – Sewed on Well“], Politika ekspres, August 28, 1977.

25 Ibid.26 Radoš Smiljković, Društveno-političke organizacije u SFRJ, (Beograd, 1979) [Socio-

Political Organizations in SFRY, (Belgrade, 1979)], 267–268.27 „Bijelo dugme iznenada otkazalo koncert u Zagrebu. Neslavno za kraj” [“Bijelo

dugme Suddenly Cancelled Concert in Zagreb, Infamously for the End”], Večernji list, August 29, 1977.

Aleksandar RAKOVIĆ

113



in Zagreb, because they were dissatisfied with Bijelo dugme. However, the reason might have also been the fact that the audience did not expect the concert at Hajdučka česma to turn into an extraordinary event and therefore, the editors of some papers outside the Yugoslav capital did not send their reporters or correspondents to report on the concert at Hajdučka česma.

The Course of the Concert at Hajdučka česma

The organizers of the concert at Hajdučka česma were the Tour-ist Organization of Belgrade and the Tourist Organization of Sarajevo. The concert was advertised in the media and Politika wrote about “the giant power of propaganda machine”. On the day of the concert a plane was flying over Belgrade pulling a banner “Bijelo dugme”.28 Concert or-ganizers were given permission to throw leaflets from airplanes,29 and 20,000 to 30,000 people were expected to come.30 Goran Bregović said that Bijelo Dugme expected about 50,000 visitors.31 Entrance to the con-cert was free, and the organizers invested more than 300,000 dinars (30 million old dinars),32 or about 38,000 West German marks.33 According to the currency exchange in 1977 (1 US dollar = 18.45 Yugoslav dinars),34 the organizers’ expenses were more than 16,260 US dollars. There was no revenue.

Early in the morning, while the technical staff was preparing the stage and sound equipment for the concert of Bijelo dugme, the first visitors started arriving and spreading mattresses and blankets by the stage to occupy the best positions. In the afternoon hours, Bel-grade Transportation Company (Gradsko saobraćajno preduzeće, GSP) introduced fourteen additional buses, eight additional trams and

28 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’“ [“Phenomenon called Bijelo dugme”], Politika, August 29, 1977.

29 “Sukob nas je opametio” [“The Conflict Made Us Wiser”], Ilustrovana politika, September 13, 1977.

30 “Više od koncerta” [“More than a Concert”], Politika, August 30, 1977.31 “Sukob nas je opametio” [“The Dispute Made Us Wiser”], Ilustrovana politika,

September 13, 1977.32 Ibid.33 Vesić, op. cit., 140.34 About the exchange rate of the Yugoslav dinar see: Biljana Stojanović, “Exchange

Rate Regimes of the Dinar 1945–1990: An Assessment of Appropriateness and Efficiency”, Workshops No. 13: Proceedings of the Österreichische Nationalbank Workshops, (Vienna, 2008), 222.

114


twelve minibuses to enable the audience from the city centre to reach Hajdučka česma in the suburb of Topčider.35 The police (milicija), mili-tary police and brigade were in charge of the security at the concert at Hajdučka česma.36

The support bands chosen by Bijelo dugme were: Leb i Sol from Skopje, Korak from Sarajevo, Zebra (which did not perform) and Zdravo from Belgrade, and as well Belgrade musician Slađana Milošević.37 Bel-grade band Тako also performed.38 The presenter at the concert was Ljubomir Žakula.39 Support bands started playing at 5 p.m.40 The first to perform was Leb i Sol and Radio Belgrade reported that there was about 30,000 people at that moment. The bands played one after another, and the last one was Slađana Milošević whose performance was interrupted by the arrival of Bijelo dugme.41

As the support bands were playing, the number of visitors was changing by the minute.42 In addition to the crowded public transporta-tion and private cars, the river of visitors flowed toward Topčider: “The valley at Hajdučka česma was turning into a boiling cauldron”. When there was no more space, the visitors started climbing the trees.43 The crowd was so great that it blocked the rails in Topčider and temporarily blocked the rail traffic.44 The program was occasionally interrupted with information about children, fifty of them, that were lost at the concert and should wait for their parents at the stage.45

35 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’“ [“Phenomenon Called Bijelo dugme”], Politika, August 29, 1977.

36 “Organizatori bez sluha!” [“Organizers Have No Ear for Music”], Večernje novosti, August 29, 1977.

37 „’Dugmići’ čvrsto ušiveni” [“Dugmići Sewed On Well”], Politika ekspres, August 29, 1977.


39 “Tako ti je mala moja kad svira Bosanac” [“That’s How It is, Baby, When a Bosnian Plays”], Ilustrovana politika, September 6, 1977.

40 “Više od koncerta” [“More than A Concert”], Politika, August 30, 1977.41 “Tako ti je mala moja kad svira Bosanac” [“That’s How It Is, Baby, When a Bosnian

Plays”], Ilustrovana politika, September 6, 1977.42 Ibid.43 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’“ [Phenomenon Called Bijelo dugme”], Politika,

August 29, 1977.44 „’Dugme’ okupilo 70.000 ljudi” [“70,000 People Gathered to Hear Dugme”], Politika

ekspres, August 29, 1977.45 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’“ [Phenomenon Called Bijelo dugme”], Politika,

August 29, 1977; “Tako ti je mala moja kad svira Bosanac” [“That’s How It Is, Baby, When a Bosnian Plays”], Ilustrovana politika, September 6, 1977.

Aleksandar RAKOVIĆ

115



At 8 p.m. when Bijelo dugme came out at the stage “the crowd went hysterical”.46 Several girls were taken backstage in a state of shock. Girls in the audience were shaking and crying.47 The police back-up ar-rived to maintain order.48 The soldiers could be seen asking military police officers to extend their permissions until midnight and handing them papers with permission from the cheering crowd.49 Politika ekspres reported: “Those moments, however, can hardly be described in words. The screams of weaker sex seemed to prevail over the noise made by boys. The pieces of clothes flew, the audience swayed like stalks of grain. Police cordons, barely managed to keep seventy thousand young people who were trying to break through to the stage itself. The performance was interrupted more than once, the organizers tried in vain to reason with boys and girls, security guards intervened, but the hysteria already peaked”.50 Radovan Raka Marić, the associate of Bijelo dugme, said for Ilustrovana politika that he feared “that everything would crush and that everybody would go after them”.51 Duško Pavlović, Bregović’s friend, tes-tified that Bebek asked the audience not to tear down the stage and the audience calmed down.52

The influence of Bijelo dugme was best illustrated by the follow-ing fact. Neither police nor military police could calm the audience. But when Željko Bebek addressed the audience, saying: “Now let us all sit down. We will also sit down”, according to Politika it had immediate ef-fect: “He sat on the stage. A few seconds of uncomfortable silence fol-lowed. Then a murmur rushed through seventy thousand visitors, and each one of them tried to sit”.53 Bijelo dugme finished the concert at 10 p.m. and the band sat in a car that was supposed to make its way through the crowd. However, the fans of Bijelo dugme raised the car, and accord-


47 “Tako ti je mala moja kad svira Bosanac” [“That’s How It is, Baby, When a Bosnian Plays Music”], Ilustrovana politika, September 6, 1977.

48 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’“ [“Phenomenon Called Bijelo Dugme”], Politika, August 29, 1977.

49 “Tako ti je mala moja kad svira Bosanac” [“That’s How It Is, Baby, When a Bosnian Plays”], Ilustrovana politika, September 6, 1977.

50 „’Dugme’ okupilo 70.000 ljudi” [“70,000 People Gathered to Hear Dugme”], Politika ekspres, August 29, 1977.


52 Duško Pavlović, Bijelo dugme, (Gornji Milanovac, 1980), 65. 53 “Tako ti je mala moja kad svira Bosanac” [“That’s How It Is, Baby, When a Bosnian

Plays”], Ilustrovana politika, September 6, 1977.

116


ing to Ilustrovana politika, carried it along “three hundred meters”.54 The crowd around Hajdučka česma lasted until midnight.55

Only five incidents were recorded which was rather a symbolic number when one bore in mind the fact that it was the most massive gathering of young people.56 Slobodan Konjović wrote for Politika that the technical organization of the concert and location were inadequate and that it was pure luck that major incidents were avoided.57 In contrast, a famous journalist Bogdan Tirnanić wrote for NIN that he felt safe in the crowd, much safer than at a football match or in a city bus.58

Mladost wrote that the concert at Hajdučka česma was attend-ed by over 70,000,59 and possibly as many as 100,000 people.60 Mladen Zvonarević, a social psychologist from Zagreb, in the paper “Pop music – Al-ienation and De-alienation”, written for the Tenth Yugoslav Colloquium on Leisure Time (Deseti jugoslavenski kolokvij o slobodnom vremenu, January 31– February 3, 1979) and for the purposes of the League of Socialist Youth of Yugoslavia, stated that the concert of Bijelo dugme at Hajdučka česma gathered “about a hundred thousand people, mostly young”.61

Goran Bregović stated that there were 70,000 people.62 Music magazine Džuboks also estimated that there were more than 70,000 peo-ple and probably about 100,000 which, according to them, was more than on all Yugoslav festivals put together in the past ten years.63 Ilustrovana politika reported that the performance of Bijelo dugme was attended by between 70,000 and 100,000 visitors.64 Večernje novosti which had four

54 Ibid.55 „’Dugme’ okupilo 70.000 ljudi” [“70,000 People Gathered To Hear Dugme”], Politika

ekspres, August 29, 1977.56 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’“ [“Phenomenon Called Bijelo dugme”], Politika,

August 29, 1977.57 “Više od koncerta” [“More Than a Concert”], Politika, August 30, 1977.58 “Koncert kod Hajdučke česme” [“Concert at Hajdučka česma”], NIN, September 4,

1977.59 “Na 11.000 vati” [“At 11,000 Volts”], Mladost, September 2, 1977.60 “Kad se raskopča ‘Bijelo dugme’“ [“When Bijelo dugme Is Unbuttoned”], Mladost,

September 16, 1977.61 AY, Savez socijalističke omladine Jugoslavije, [The League of Socialist Youth of

Yugoslavia], Fond 114, Fascicle 130.62 „Sukob nas je opametio” [“The Conflict Make Us Wiser”], Ilustrovana politika,

September 13, 1977.63 „Koncert kod Hajdučke česme je veliki korak za Bijelo dugme, ali još veći za domaću

rock muziku“ [“The Concert at Hajdučka česma Is a Giant Step for Bijelo dugme, but an Even More Giant Step for Domestic Rock Music”], Džuboks, October 1977.


Aleksandar RAKOVIĆ

117



reporters at Hajdučka česma announced that the concert was attended by 80,000 fans.65 Politika reported that the concert at Hajdučka česma was seen by “more than seventy thousand young people”.66 Politika ek-spres also reported that the concert at Hajdučka česma was attended by more than 70,000 young people.67

On the other hand, Bogdan Tirnanić, who was at Hajdučka česma with a TV Belgrade crew, wrote for NIN that there were about 40,000 young people at the concert.68 Immediately after the end of the concert, Slobodan Konjović said for “Vibracije” at the radio station Studio B that there were about 50,000 people.69

It was hard to tell the exact number of the people who attended the concert of Bijelo dugme at Hajdučka česma. Belgrade daily newspapers experienced in covering the football matches and mass gatherings, evalu-ated that the number of visitors of the concert at Hajdučka česma amount-ed to more than 70,000 people. However, the press and documentation of the League of Socialist Youth of Yugoslavia reported that the concert at Hajdučka Česma was attended by approximately 100,000 visitors.

Interpretation of the Success of the Concert at Hajdučka česma and the Phenomenon of Bijelo dugme

After the concert at Hajdučka česma, the public underlined the already observed phenomenon of Bijelo dugme, but now fully recognized and better interpreted. In the title of a report about the event at Hajdučka česma, Politika stressed: “The phenomenon called Bijelo dugme”.70 In Džuboks Slobodan Konjović referred to the fans of Bijelo dugme as a “movement”, and Bijelo dugme as “a national phenomenon”. It was also written that radio, television, film and press “suddenly realized the essen-tial power of a rock ritual”.71 Marko Lopušina wrote for Mladost that the

65 „’Dugme’ ostaje i postaje veće” [“Dugme Is not Disbanding It Is Becomes Bigger”], Večernje novosti, August 29, 1977.


67 „’Dugme’ okupilo 70.000 ljudi” [“70,000 Gathered to Hear Dugme”], Politika ekspres, August 29, 1977.

68 “Koncert kod Hajdučke česme” [“Concert at Hajdučka česma”], NIN, September 4, 1977.

69 “Bijelo dugme u Studiju B” [“Bijelo dugme in Studio B”], Džuboks, October 1977.70 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’“ [“Phenomenon Called Bijelo dugme”], Politika,

August 29, 1977.71 “Samopotvrda jednog mita” [“Self-Confirmation of a Myth”], Džuboks, October 1977.

118


concert of Bijelo dugme at Hajdučka česma and a forty-day tour of Kragu-jevac band Smak confirmed “the final triumph of the quality of Yugoslav rock style”, which was “the phenomenon of youth culture”. Lopušina em-phasized that after the concert at Hajdučka česma Yugoslav rock and roll received important recognition because the media comments regarding the event were serious.72

The phenomenon of Bijelo dugme, but also the phenomenon of the Yugoslav rock and roll, could also be seen in the fact that the director Mića Milošević recorded inserts for the film “Nije nego” at the concert at Hajdučka česma. A famous Yugoslav director Jovan Ristić Rica was film-ing at the same place.73 Aleksandar Tijanić, influential journalist, wrote that Bijelo dugme gave Belgrade bands a lesson and reduced Belgrade to a “music periphery”.74 Zlatko Daniš, pop-music editor at Radio Sarajevo, said that the departure of “extraordinary” Belgrade band Korni grupa from the scene, whose powerful music was hardly acceptable by the au-dience, and the departure of Zagreb band Time, opened the space for the dominance of Bijelo dugme which was finally established in the concert at Hajdučka česma.75

Bogdan Tirnanić wrote about the phenomenon of Bijelo dugme first dealing with the audience which was said to be twelve to sixteen years old and which was running away from the world of adults in a group of peers where it was easier to overcome the crisis of identity and adolescent frustration. The music of Bijelo dugme, wrote Tirnanić, had a “therapeutic effect” on adolescents because it “de-alienated” them as it was the case with the fans of rock and roll in the fifties and sixties. Tirnanić also wrote about the phenomenon of Bijelo dugme band by ana-lyzing the music and the character of the band leaders. Tirnanić therefore stressed that the success of Bijelo dugme derived from the combination of “undoubted social vitality” of neo-folk music and rock and roll. He con-cluded that Goran Bregović was “the first authentic artistic personality of our rock music” and that “real success of rock music could not have happened in our society until such a person appeared”.76

Bratimir Braca Minić wrote for Džuboks that the success of Bijelo dugme was also in the fact that they appeared at the moment when a new

72 “Nova dimenzija” [“New Dimension”], Mladost, September 16, 1977.73 “’Dugmići’ čvrsto ušiveni” [“Dugmići Well Sewed”], Politika ekspres, August 28, 1977.74 “Beogradska pop pustinja” [“Pop Wasteland of Belgrade”], Ilustrovana politika,

September 1977.75 “Kad se raskopča ‘Bijelo dugme’“ [“When Bijelo dugme Unbuttons”], Mladost,

September 16, 1977.76 “Koncert kod Hajdučke česme” [“Concert at Hajdučka česma”], NIN, September 4,

1977.

Aleksandar RAKOVIĆ

119



generation of rock and roll audience was growing up and was younger than the band, unlike the fans of Korni grupa, Indexi from Sarajevo and Time who were the same age as the members of these bands. Minić also said: “One massive need and massive desire found its satisfaction in Bijelo dugme. We experienced the Yugoslav version of Beatlemania – belated, but for our cir-cumstances no less eventful! Its climax, probably, was at Hajdučka česma.”77

Slobodan Konjović wrote for Politika about the concert of Bijelo dugme at Hajdučka česma: ‘Concert’ is really an outdated word in rock terminology and the only reason we still use it is our inability to find an alternative, because everything that happened this Sunday evening on the slopes of Košutnjak was beyond the academic rigidity and traditional understanding of the relationship between performer and audience im-plied in this term”.78

Večernje novosti reported that the concert at Hajdučka česma was a follow-up of “the earlier guitar festivals” and that the concert of Bijelo dugme was such an event “that could not be described but only heard and seen”,79 that Bijelo dugme “proved to be the best and most popular pop band of all times”.80 For Politika, the concert at Hajdučka česma was an event of “extreme proportions”, “musical pilgrimage”, “modern Kaaba”, “so far the largest music gathering of young people in our country”.81 The Džuboks poster from the concert at Hajdučka česma bore the inscription: “The Biggest Pop Event in Europe”.82 Džuboks qualifications of the event might seem pretentious, but they were not.

In addition to the analogy that was drawn between the Yugoslav context of Dugmemania and Beatlemania, when it comes to the concert at Hajdučka Česma there were two more analogies be taken into account: 1) The Belgrade Guitar Festival in 1966 (Gitarijada); 2) Mass gatherings of the hippies at rock and roll festivals in the United States and the United Kingdom (1967–1970).

Tomislav Badovinac, then President of the People’s Youth of Yu-goslavia/the League of Socialist Youth of Yugoslavia, testified that the

77 „Koncert kod Hajdučke česme je veliki korak za Bijelo dugme, ali još veći za domaću rock muziku“ [“Concert at Hajdučka česma Is a Giant Step for Bijelo dugme, but an Even More Giant Step for Domestic Rock Music”], Džuboks, October 1977.

78 “Više od koncerta” [“More than a Concert”], Politika, August 30, 1977.79 “Dugme s kamatom” [“Dugme With an Interest Rate”], Večernje novosti, August 30,

1977.80 „’Dugme’ ostaje i postaje veće” [“Dugme Is Not Disbanding and It Is Become Bigger”],

Večernje novosti, August 29, 1977.81 “Fenomen zvani ‘Bijelo dugme’” [“Phenomenon Called Bijelo dugme”], Politika,

August 29, 1977.82 Džuboks, October 1977.

120


Belgrade Guitar Fest in January and February 1966, for which he gave his consent, was a prelude to the performance of a rock band Elipse on May 24, 1966 in Belgrade Youth Centre (Dom omladine Beograda) on the occa-sion of President Tito receiving the Relay of Youth (Štafeta mladosti). Badi-novac underlined that the performance before Tito affirmed rock and roll as the music of Yugoslav youth.83 Mladost announced the “identity card” of rock and roll bands, participants of the guitar festival, presenting them as exemplary youth.84 In 1966, a sexologist Dr Aleksandar Kostić wrote for NIN about the “phenomenology of a guitar festival”.85 The Belgrade Com-mittee of the League of Communists of Serbia after the Belgrade Guitar Festival (1966), made an analysis of “The youth in contemporary social events – some of the issues and problems of Belgrade youth” in which the party admitted that the Yugoslav rock and roll bands formed a “cultural movement”.86 Therefore, the Belgrade Guitar Festival in 1966 was a crucial moment in the history of Yugoslav society when it comes to the relation-ship towards the youth. Rock and roll was established as a phenomenon and observed as a movement. This phenomenon survived to the end of socialist Yugoslavia and received an upgrade by establishing Bijelo dugme as a phenomenon by itself whose audience, after the concert at Hajdučka česma, was described as a movement by Slobodan Konjević.

Therefore, I cannot agree with Bogdan Tirnanić that an “explo-sion” of the Yugoslav rock and roll came with Bijelo dugme because “his-tory of our attempts in the rock sphere was the history of a long series of failures, mistakes and misunderstandings”.87 I cannot agree with Darko Glavan and Dražen Vrdoljak that before Bijelo dugme “pop and rock mu-sic existed, but had been moving for years along the line which took it to the periphery of the mass occupation” and that “Yugoslavia discovered rock music twenty years after its appearance”.88

83 From e-mail correspondence of Aleksandar Raković with Tomislav Badovinac, February 25–27, 2011.

84 “Slobodanka Miščević ima pravo da svira” [“Slobodanka Miščević, Has the Right to Play”], Mladost, January 26, 1966.

85 “Naši domaći ‘bitlsi’” [“Our New Beatles”], NIN, February 27, 1966.86 HAB, Fond Gradski komitet Saveza komunista Srbije – Beograd, [The Belgrade

Committee of the League of Communists of Serbia], Fascicle 209. - Analysis „Mladi u savremenim društvenim zbivanjima – neka pitanja i problemi omladine Beograda“ [“The Youth in Contemporary Social Events – Some Questions and Problems of the Belgrade Youth”] was done on the basis of tests conducted in the spring of 1966. A memo dated on October 15, 1966 ref. no. 05-6/20.

87 “Koncert kod Hajdučke česme” [“Concert at Hajdučka česma”], NIN, September 4, 1977.

88 Darko Glavan, Dražen Vrdoljak, Ništa mudro: Bijelo dugme – autorizirana biografija [Nothing Wise: Bijelo dugme – an Authorized Biography], (Zagreb, 1981), 14.

Aleksandar RAKOVIĆ

121



When it comes to mass gatherings of hippies in the United States and the United Kingdom expressing countercultural attitude towards An-glo-American imperialism, let us mention the most important. The Monte-rey Pop Festival in California (June 16–18, 1967) gathered 200,000 people, which was a prelude to the gathering of about 100,000 hippies around San Francisco known as the “Summer of Love”. Further, the Woodstock Festi-val in New York State (August 15–18, 1969) gathered about 500,000 visi-tors89 and at the Altamont Festival in California (December 6, 1969) about 300,000 people.90 there were about 600,000 people (August 26–30, 1970) at the third festival on the Isle of Wight in the United Kingdom in 197091 Let us now see a comparative table that says a lot.929394

The percentage of those present at the biggest rock and roll festivals / concerts in the total population of the home country for Woodstock in

the United States (1969), Isle of Wight in the United Kingdom (1970) and Hajdučka Česma in Yugoslavia (1977)

Woodstock The Isle of Wight Hajdučka Česma

Attendants ≈ 500,000 ≈ 600,000 70,000 ≤ x ≤ 100,000

Citizens 203,235,298 (USA)92 55,928,000 (UK)93 20,522,602 (YU)94

Percentage ≈ 0,25% ≈ 1,07% 0,34% ≤ x ≤ 0,49%

Therefore, we can see that the percentage of visitors compared to the population of the home country was such that for the Yugoslav

89 Robert Walser, “The Rock and Roll Era”, The Cambridge History of American Music, (Cambridge, 2004), 364–365.

90 Mark Hamilton Lytle, America’s Uncivil Wars: The Sixties Era from Elvis to the Fall of Richard Nixon, (Oxford – New York, 2006), 336.

91 Gina Arnold, “Nobody’s Army: Contradictory Cultural Rhetoric in Woodstock and Gimme Shelter”, Countercultures and Popular Music, ed. Sheila Whiteley, Jedediah Sklower, (Surrey–Burlington, 2014), 129.

92 According to the census in the United States: 1970 Census of Population: Characteristics of the Population, U.S. Department of Commerce, May 1972, VIII.

93 Julie Jefferies, The UK population: past, present and future, Office for National Statistics, 2005, 7. - The total population of the United Kingdom in 1971 is statistically shown as: 55,928.0.

94 According to the census in the Socialist Federal Republic of Yugoslavia (1971). See: Savezni zavod za statistiku, Popis 1991. (sa osvrtom na rezultate ranijih popisa 1921–1981) [Census 1991 (with a view on results of previous censuses 1921–1981)], CD, (Beograd: Savezni zavod za statistiku [Belgrade: Federal Bureau of Statistics], 1998).

122


community the concert at Hajdučka česma had to be just as striking as the festivals at Woodstock and the Isle of Wight for their local communi-ties. Dušan Vesić, rock journalist, said: “For the older generations, it was important who was at Woodstock and for us it became equally important who was at Hajdučka česma. If one was old enough to be there, one must have been there. No excuses”.95 Of course, the festivals in the United States and the United Kingdom had a global character, while similar events in Yugoslavia did not. However, the possibility that these events can be es-timated quantitatively testify that the concert at Hajdučka česma was a Yugoslav social event of the utmost importance.

League of Socialist Youth of Yugoslavia, Bijelo dugme and the Concert at Hajdučka česma

According to the tasks which the League of Socialist Youth of Yu-goslavia gave to their official authorities, and which on March 18, 1977 were explicitly underlined, Mladost had an obligation “to be engaged on all important matters of interest for the young generation and society in general”.96 Among other things, it also included addressing the phenom-enon of Bijelo dugme, especially after the concert at Hajdučka česma.

Mladost wrote that the history of the Yugoslav rock and roll and pop music can be divided into the period before and after the concert of Bijelo dugme at Hajdučka česma. Official newspaper of the League of Socialist Youth of Yugoslavia underlined that it was a comprehensive so-ciological, psychological, philosophical, ecological and political phenom-enon.97 It was an opportunity for the officials of the youth organizations, experts and journalists to discuss this topic.

After the concert at Hajdučka česma, Azem Vlasi, the President of the Conference of the League of Socialist Youth of Yugoslavia said that Bijelo dugme was “a unique phenomenon” and “therefore deserved to be thoroughly analysed and closely examined as a new discovery for a good portion of our youth”. Vlasi obviously had a need to compliment the members of Bijelo dugme who responded to calls of youth organizations to play, participate in work actions and other youth events. He particu-

95 Vesić, op. cit., 140.96 АY, Savez socijalističke omladine Jugoslavije [The League of Socialist Youth of

Yugoslavia], Fond 114, Fascicle 121. - A draft concept released by NIP Mladost as the theme for the session of the Presidency of the Conference of the League of Socialist Youth of Yugoslavia, March 31, 1977, no. 360.

97 “Kad se raskopča ‘Bijelo dugme’“ [“When Bijelo dugme Is Unbuttoned”], Mladost, September 16, 1977.

Aleksandar RAKOVIĆ

123



larly underlined that Goran Bregović was a hardworking member of the League of Socialist Youth.98

Vesna Pešić, a sociologist, made an analogy between the concert at Hajdučka česma and the Woodstock Festival. Pešić said that the au-dience which was present at Hajdučka česma, “simply used the chance for free and spontaneous gathering, without mediation of any single so-cial institutions”. Vukoje Bulatović, the director and chief editor of Poli-tika spoke about the analogy with musical events in the West and asked whether the concert at Hajdučka česma was “phenomenon similar to those that occur abroad or it had elements of our mentality”.99

On the other hand, Lev Kreft, member of the Secretariat of the League of Socialist Youth of Yugoslavia, said that the Yugoslav youth does not see Bijelo dugme as “a substitute for true social ideals”. He particu-larly underlined that the enthusiasm of young Yugoslavs towards rock and roll “did not mean that we, by analogy with some events in the West (which also belonged to the past), had fallen into Dugmemania”.100

So we see that the analogy between Bijelo dugme and “past phe-nomena” in the West – Beatlemania and “Woodstock Nation” – aroused suspicion in the part of the League of Socialist Youth of Yugoslavia. Dur-ing the sixties, Yugoslav press reported that the Beatles were the most important remnant of “the wreckage known as British Empire”.101 For the need of the Analytical Department of the Central Committee of the League of Communists of Serbia in May 1968 Rajko Danilović submitted an analysis entitled “Youth New Left in Europe and America and some conceptual developments in this regard in our society”, which said that the hippie movement, under the new left, was most radical and could have a revolutionary role in the United States.102

Beatles who were more popular than Queen Elizabeth and the hippies who acted against US presidents Lyndon Johnson and Richard Nixon because of the intervention in Vietnam – could have made Lev Kreft underline that Bijelo dugme could not be “a substitute for true so-

98 Ibid.99 Ibid.100 Ibid.101 “Olupina zvana Britanska imperija” [“Wreckage Known as the British Empire”], NIN,

December 10, 1967. - Taken from Spiegel and Newsweek.102 HAB, Fond Gradski komitet Saveza komunista Srbije – Beograd, [The Belgrade

Committee of the League of Communists of Serbia], Fascicle 520 – The analysis „Omladinska nova levica u Evropi i Americi i neka idejna kretanja u vezi s tim u nas“ [„The New Left Youth in Europe and America and Some Ideological Trends Connected With It In Our Country”], Analytical Department of the Central Committee of the League of Communists of Serbia completed this analysis in May 1968.

124


cial ideals”, although in case of Bijelo Dugme it was not as nearly possi-ble to speak of counterculture. On the contrary, when it comes to young people, Bijelo dugme glorified socialist values more strikingly than oth-ers. However, on the top of the social ideals of socialist Yugoslavia, there was a supreme leader, President Josip Broz Tito. Bijelo Dugme could have been a social phenomenon, but no ideal and/or idol of young Yugoslavs.

According to Mladen Zvonarević who, at the Tenth Yugoslav Col-loquium on Leisure Time (January 31 – February 3, 1979) in Dubrovnik submitted a report called “Pop Music – Alienation and De-alienation”, also written for the purposes of the League of Socialist Youth of Yugo-slavia, said that in the “broader social context” Bijelo dugme were like the Beatles in the world. However, Zvonarević intended to relativize the popularity of Bijelo dugme by limiting their influence to young people between the age of thirteen and seventeen, “almost exclusively” in urban areas and to the girls who had crush on the band members. Therefore, Zvonarević wrote, “the great importance” given to Bijelo dugme and even rock and roll was “unjustified”. Zvonarević underlined that only “ob-sessed” girls could see the members of Bijelo dugme as “their idols”.103 On the same occasion, the research team led by Darko Glavan submitted a report called “The Motives for ‘the Use of’ Rock Music” which concluded that the Yugoslav youth listened to rock and roll in order to be informed, entertained and relaxed and that there was no idolatry in that.104

While the League of Socialist Youth analyzed the phenomenon of Bijelo Dugme, the member of the youth organization Goran Bregović, who was thought decent by Azem Vlasi, decided to break the image of an exemplary youth. In a radio show “Vibracije” on Studio B, two hours after the concert at Hajdučka česma, Bregović said that the public had a wrong impression about Bijelo dugme. He underlined that rock and roll was not a passing phase in their lives, that they would not get a haircut and start to live a normal life. He denied he was a good student and explained that for Bijelo dugme rock and roll was “the only way they knew”.105

Also, in his interview to Ilustrovana politika after the concert, Bregović insisted he did not want to be seen as “exemplary” because he no longer passed exams as he did earlier during the university studies. He underlined that music was the only way he wanted to live.106 Bregović

103 AY, Savez socijalističke omladine Jugoslavije [The League of Socialist Youth of Yugoslavia], Fond 114, Fascicle 130.

104 Ibid.105 “Bijelo dugme u Studiju B” [“Bijelo dugme in Studio B”], Džuboks, October 1977.106 “Sukob nas je opametio” [“The Dispute Make Us Wiser”], Ilustrovana politika,

September 13, 1977.

Aleksandar RAKOVIĆ

125



was even more explicit in an interview for Džuboks: “Everything around us, around Bijelo dugme, is rock and roll. Rock and roll is not only in that what we play, not only in the music. Rock and roll is the way we live. So, all that money that has come and that we will spend unscrupulously (...) All that glory that we have and that will also be spent unscrupulously; all those people who are around us and who love us, will reject us one day (...) all that energy that we will spend in the beds of these crazy girls hanging around us (...) All that is what we play, all that is rock and roll”.107

At that moment, Bregović either took off on the wings of the con-cert at Hajdučka česma or maybe wanted to present himself as a bad guy interested in nothing but rock and roll, women and money (and also at-tributed these qualities to other members of the band) in order to set up a barrier towards young people who looked upon him and Bijelo dugme as their idols, which was considered inappropriate in the youth organi-zation (i.e. the party structures). Youth organization fully recognized the phenomenon of Bijelo dugme, nurturing it to a large extent and the re-warding the band, but could not allow idolatry that Bijelo dugme seemed to inspire in a “small portion” of the youth.

In recent publications, we can see comparisons and analogies between Josip Broz Tito, on the one hand and Goran Bregović and Bi-jelo dugme on the other hand. For example, in 2015 Radovan Raka Marić stated: “Bijelo dugme was more popular than Tito”.108 Ivan Ivačković wrote that there were those who called Goran Bregović “Tito of the Yu-goslav rock and roll”.109 Ljubiša Stavrić and Vladimir Sudar assessed that Bregović was a kind of “Tito of music”.110 However, it is certain that the Yugoslav teenagers in urban areas had mostly thought and dreamed of Bijelo dugme from 1974 to the end of the seventies. So, it was limited to a certain period of time and a certain part of population. In the overall Yugoslav context, Bijelo dugme could not have been more popular than Tito in the seventies.

107 Goran Bregović, Džuboks, October 1977.108 “Bijelo dugme je bilo popularnije od Tita” [“Bijelo dugme Was More Popular than

Tito”], Nedeljnik, Maj 21, 2015.109 Ivačković, op. cit., 134.110 Ljubiša Stavrić, Vladimir Sudar, Kad sam bio Bijelo dugme [When I Was Bijelo dugme],

(Beograd, 2005), 31–32.

126


League of Socialist Youth as a publisher of literature on Bijelo dugme

The League of Socialist Youth stood behind three books dealing with the phenomenon of Bijelo dugme and the Yugoslav rock and roll that were written in the second half of the seventies (two of these were published in the early eighties). In the books on Yugoslav rock and roll Bijelo dugme takes a crucial or very important role.

In 1976 and 1977 Darko Glavan and his colleagues Velibor Jerbić, Stoja Lukić and Vladimir Tomić, were given the task, within the Research Department of the Centre of Social Activities of the League of Social-ist Youth of Croatia (Znanstveno-istraživački odsjek Centra društvenih djelatnosti Saveza socijalističke omladine Hrvatske), to study the socio-cultural importance of pop music. It is a research team that has already been mentioned as the author of “The Motives for ‘the Use of’ Rock Music” presented at the Tenth Yugoslav Colloquium on Leisure Time (January 31 – February 3, 1979) in Dubrovnik. The research was entrusted to the Croatian Cultural Institute (Zavod za kulturu Hrvatske), the Centre of So-cial Activities of the League of Socialist Youth of Croatia and the Croatian Institute for Education and Pedagogy (Zavod za prosvjetno-pedagošku službu). The research team led by Glavan, conducted surveys with those who attended the concerts of the Rolling Stones (June 21–22, 1976) and Bijelo dugme (1977).111 It was the concert of Bijelo dugme in the spring of 1977 which the Zagreb press rated as poor.112 Finally, the research of Glavan and his associates was published by the Centre of Social Activities of the League of Socialist Youth of Croatia as a book titled Pop glazba i kultura mladih 1 (Pop Music and Youth Culture 1) (Zagreb, 1978).

At about the same time Mišo Kulić, a philosopher and sociolo-gist of culture from Sarajevo, wrote the feuilleton “Izazov rok kulture” (The Challenge of Rock Culture) (December 1976 – March 1977) for the official weekly of the League of Socialist Youth of Yugoslavia Mladost in which he positively rated domestic rock music as the Yugoslav phenom-enon because “rock music had a socially integrating role”.113 He edited his feuilleton and published it as a book Rok kultura u izazovu (Rock Cul-ture under Challenge) (Sarajevo, 1980), published by the City Conference of the Literary Youth of Bosnia and Herzegovina (Gradska konferencija

111 Darko Glavan, Velibor Jerbić, Stoja Lukić, Vladimir Tomić, Pop glazba i kultura mladih 1 [Pop Music and Youth Culture 1], (Zagreb, 1978), 7, 9, 14, 55–56.

112 „’Bijelo dugme’ iznenada otkazalo koncert u Zagrebu. Neslavno za kraj“ [Bijelo dugme Suddenly Cancelled the Concert in Zagreb, Infamous for the End”], Večernji list, August 29, 1977.

113 “Ljubav, najprisutnija” [“Love, the Most Present of All”], Mladost, March 18, 1977.

Aleksandar RAKOVIĆ

127



Književne omladine Bosne i Hercegovine). He concluded that the concert of Bijelo dugme at Hajdučka česma “which was attended by nearly one hundred thousand people”, was the culmination of the interest of the Yu-goslav youth in rock and roll.114

The League of Socialist Youth also published the book on the phenomenon of Bijelo dugme. Precisely, Darko Glavan and Dražen Vrdol-jak published a book Ništa mudro: Bijelo dugme: autorizirana biografija (Nothing Wise: Bijelo dugme: Authorized Biography) (Zagreb, 1981) in “Polet-rok” edition issued by the Centre of Social Activities of the League of Socialist Youth of Croatia.

On the other hand, the book Istina o Bijelom dugmetu (Truth about Bijelo dugme) was published by the author Danilo Štrbac in Bel-grade, 1977. In 1980, Duško Pavlović wrote a book Bijelo Dugme (Gornji Milanovac, 1980) which was published by Džuboks. The League of Social-ist Youth was not behind these books.

During the sixties, party organs supported the research and anal-ysis of the attitude of Yugoslav youth towards rock and roll and the coun-terculture that can be found only in archival funds, whereas in the seven-ties the research and analysis of the same type were published as books, available to the public, and published by the youth organization acting under the guidance of the party. Here we have two intertwined and in-separable phenomena of the seventies: 1. Phenomenon of Yugoslav rock and roll 2. Phenomenon of Bijelo dugme. The phenomenon of Yugoslav rock and roll lasted continuously from 1966 to 1991 (and possibly from 1964) and the unique phenomenon of Bijelo dugme over the seventies. With the maturing of audience and band members entering the age of thirties they moved from hard rock towards a softer sound. Thus, during the eighties, Bijelo dugme was a part of a phenomenon of the Yugoslav rock and roll scene but no longer a unique phenomenon.

114 Mišo Kulić, Rok kultura u izazovu [The Challenge of Rock Culture], (Sarajevo, 1980), 88.

128



Unpublished sources

– Archives of Yugoslavia (AY). Savez socijalističke omladine Jugo-slavije (The League of Socialist Youth of Yugoslavia), Fond 114, Fascicle 121. A draft concept released by NIP Mladost as the theme for the session of the Presidency of the Conference of the League of Socialist Youth of Yugoslavia, March 31, 1977, no. 360.

– Archives of Yugoslavia (AY). Savez socijalističke omladine Jugo-slavije (The League of Socialist Youth of Yugoslavia), Fond 114, Fas-cicle 130. The paper by Mladen Zvonarević “Pop music – alienation and de-alienation” presented on January 31 – February 3, 1979.

– Archives of Yugoslavia (AY). Savez socijalističke omladine Jugo-slavije (The League of Socialist Youth of Yugoslavia), Fond 114, Fascicle 130. The paper by Darko Glavan and others “The motives for ‘the use of’ rock music” presented on January 31 – February 3, 1979.

– Historical Archives of Belgrade (HAB). Fond Gradski komitet Saveza komunista Srbije – Beograd (The Belgrade Committee of the League of Communists of Serbia), Fascicle 209. The analysis „Mladi u savremenim društvenim zbivanjima – neka pitanja i prob-lemi omladine Beograda“. A memo dated on October 15, 1966 ref. no. 05-6/20.

– Historical Archives of Belgrade (HAB). Fond Gradski komitet Saveza komunista Srbije – Beograd (The Belgrade Committee of the League of Communists of Serbia), Fascicle 520. The analysis „Omladinska nova levica u Evropi i Americi i neka idejna kretanja u vezi s tim u nas“, completed in May 1968.

– Author’s interviews with contemporaries: Dr Tomislav Badovinac (February 25–27, 2011) and Bojan Hreljac (February 12, 2011)


– Borba (Belgrade)– Džuboks (Belgrade)– Ilustrovana politika (Belgrade)– Komunist (Belgrade)– Mladost (Belgrade)– Naši dani (Sarajevo)

Aleksandar RAKOVIĆ

129



– NIN (Belgrade)– Polet (Zagreb)– Politika (Belgrade)– Politika ekspres (Belgrade)– Pro Musica (Belgrade)– Večernje novosti (Belgrade)– Večernji list (Zagreb)– Vjesnik u srijedu (Zagreb)

Literature

1. Arnold, Gina. “Nobody’s Army: Contradictory Cultural Rhetoric in Woodstock and Gimme Shelter”. Countercultures and Popular Mu-sic, edited by Sheila Whiteley and Jedediah Sklower, 123–137. Sur-rey–Burlington: Ashgate, 2014.

2. Glavan, Darko et alteri. Pop glazba i kultura mladih 1. Zagreb: Cen-tar društvenih djelatnosti Saveza socijalističke omladine Hrvatske, 1978.

3. Glavan, Darko and Dražen Vrdoljak. Ništa mudro: Bijelo dugme – autorizirana biografija. Zagreb: Centar društvenih djelatnosti Saveza socijalističke omladine Hrvatske, 1981.

4. Hamilton Lytle, Mark. America’s Uncivil Wars: The Sixties Era from Elvis to the Fall of Richard Nixon. Oxford – New York: Oxford Uni-versity Press, 2006.

5. Ivačković, Ivan. Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika. Beograd: Laguna, 2013.

6. Janjatović, Petar. Ex YU rock enciklopedija 1960–2006. Beograd: samizdat [Self-publishing], 2007.

7. Janjetović, Zoran. Od internacionale do komercijale: popularna kultura u Jugoslaviji 1945–1991. Beograd: Institut za noviju istor-iju Srbije, 2011.

8. Jefferies, Julie. The UK population: past, present and future. Lon-don: Office for National Statistics, 2005.

9. Kulić, Mišo. Rok kultura u izazovu. Sarajevo: Gradska konferencija Književne omladine BiH, 1980.

10. Misirlić, Amir. Bijelo dugme. Beograd: Sinex, 2005.11. Pavlović, Duško. Bijelo dugme. Gornji Milanovac: Džuboks, 1980.

130


12. Raković, Aleksandar. Rokenrol u Jugoslaviji 1956–1968: izazov socijalističkom društvu. Beograd: Arhipelag, 2011.

13. Raković, Aleksandar. „Savez socijalističke omladine Jugoslavije i Muzička omladina Jugoslavije u sporu oko rokenrola (1971–1981)“. Tokovi istorije 3/2012, 159–189.

14. Raković, Aleksandar. „Džon Lenon, levičarski aktivizam i jugo slo-venski socijalizam“. Tokovi istorije 3–4/2013, 251–265.

15. Smiljković, Radoš. Društveno-političke organizacije u SFRJ. Beo-grad: Sloboda, 1979.

16. Stavrić, Ljubiša and Vladimir Sudar. Kad sam bio Bijelo dugme. Be-ograd: Via connect, 2005.

17. Stevović, Nenad. Kad bi̕ bio Bijelo dugme. Kragujevac: Klub kul-ture, 2005.

18. Stojanović, Biljana. “Exchange Rate Regimes of the Dinar 1945–1990: An Assessment of Appropriateness and Efficiency”. Work-shops No. 13: Proceedings of the Österreichische Nationalbank Workshops, edited by Peter Mooslechner and Ernest Gnan, 197–242. Vienna: Österreichische Nationalbank, 2008.

19. Štrbac, Danilo. Istina o Bijelom dugmetu. Beograd: samizdat [Self-publishing], 1977.

20. Vesić, Dušan. Bijelo dugme: Šta bi dao da si na mom mjestu. Beo-grad: Laguna, 2014.

21. Vučetić, Radina. Koka-kola socijalizam: amerikanizacija jugoslo-venske popularne kulture šezdesetih godina 20. veka. Beograd: Službeni glasnik, 2012.

22. Walser, Robert. “The rock and roll era”. The Cambridge History of American Music, edited by David Nicholls, 345–387. Cambridge: Cambridge University Press, 2004.

23. 1970 Census of Population: Characteristics of the Population VIII, Washington: U.S. Department of Commerce, May 1972.

24. Popis 1991. (sa osvrtom na rezultate ranijih popisa 1921–1981). CD, Beograd: Savezni zavod za statistiku, 1998.

Aleksandar RAKOVIĆ

131



Резиме

Александар РАКОВИЋИнститут за новију историју Србије, Београд

Концерт Бијелог дугмета код Хајдучке чесме у Београду (1977): друштвени догађај од највећег значаја

и признање самосвојног феномена

Апстракт: Рад показује како је Бијело дугме после кон-церта код Хајдучке чесме утврђено као самосвојан југо-словенски феномен, а сам догађај приказан у светлу ана-логије са битлманијом и масовним окупљањима хипика на Западу. Истраживање потврђује утемељеност ових аналогија. Рад је писан на основу архивске грађе из Ар-хива Југославије и Историјског архива Београда, домаће штампе (дневне, омладинске, партијске, политичке, му-зичке, забавне), разговора са савременицима, домаће и стране научне и стручне литературе.

Кључне речи: Бијело дугме, концерт код Хајдучке чесме, Савез социјалистичке омладине Југославије, рокенрол, феномен

Средином шездесетих година 20. века, а изричито након Прве велике београдске гитаријаде (1966), рокенрол је прихваћен као музика младих Југословена. У партијским органима и омла-динској организацији до тада је потпуно сазрело мишљење да се рокенрол култура не коси са социјалистичком идеологијом и да би могла да се усмери за добробит југословенског друштва. Појава по-литичног хипи покрета у западном свету, окренутог неомарксизму, пацифизму, антиимперијализму и деколонизацији, додатно је по-тврдила везу између југословенског социјализма и рокенрола.

С једне стране, југословенски рокенрол састави су своје ка-ријере, мањим али важним делом, градили и тако што су рокерским приступом освежавали сећање на југословенску социјалистич-ку револуцију. Интеграција рокенрола у југословенски друштве-ни систем, која је играла улогу и у сузбијању етничких, културних и социјалних разлика међу омладином, била је толика да је Савез социјалистичке омладине Југославије (чија је програмска оријен-

132


тација била заснована на политици Савеза комуниста Југославије) током седамдесетих наметнуо Музичкој омладини Југославије да уведе рокенрол као ваннаставну активност у музичком образовању младих Југословена.

Разнородна југословенска рокенрол сцена изнедрила је мно-штво дугокосих састава, од којих су током седамдесетих два има-ла лидерску улогу: Корни група из Београда (1970–1974) и Бијело дугме из Сарајева (1974–1978). Оба састава су била друштвено ан-гажована и у њиховом раду је било и изразитих социјалистичких мотива. Међутим, Корни група није досегла самосвојaн статус југо-словенског феномена, већ је у своје време била на челу феномена југословенске рокенрол целине. Сматрало се да је музика Корни групе преквалитетна за укус просечног слушаоца и да је распад тог састава отворио пут новом рокенрол звуку чији је носилац било Бијело дугме.

Бијело дугме – које је спојило хард рок, хипи и глем моду с народном музиком – продавало је стотине хиљада плоча и свира-ло стотине концерата годишње током година своје доминације. Политичка ангажованост саставa, било да је реч о концертима или другим видовима јавних наступа, издигла је југословенски патри-отизам и социјалистички став на највиши могући ниво популарне културе. Феномен групе Бијело дугме примећен је у омладинској штампи 1975. али тада није утврђен. Требало је да прођу још две године и да се догоди нешто несвакидашње – њихов наступ код Хајдучке чесме у Београду (28. август 1977) где се окупило између 70.000 и 100.000 младих – да сарајевски састав буде у потпуности утврђен као самосвојан југословенски друштвени феномен, у окви-ру већ прихваћеног феномена југословенске рокенрол културе.

О томе су брујали дневна, политичка, забавна, музичка и омладинска штампа. Стручњаци и новинари су се утркивали ко ће боље протумачити феномен зван Бијело дугме. Коначно, таква мишљења је после концерта код Хајдучке чесме за Младост на из-вестан начин ауторизовао Азем Власи, председник Конференције Савеза социјалистичке омладине Југославије, рекавши да је Бијело дугме „својеврстан феномен“ те да „зато и заслужују да се подроб-но анализирају и да се подробно проучи то ново откриће за добар део наше омладине“. Први човек омладинске организације је својим ставом дао посебну тежину прихватању Бијелог дугмета као југо-словенског друштвеног феномена.

Иако је југословенски патриотизам Бијелог дугмета био по-жељан и добродошао, феномен је после концерта код Хајдучке че-

Aleksandar RAKOVIĆ

133



сме постао толико јак да су неке струје у омладинској организацији имале намеру да га релативизују због бојазни да би могао да угрози „друштвене идеале“. Кроз Бијело дугме су се смешали југословенска верзија битлманије (у смислу популарности и бројности следбени-ка) и „нације Вудстока“ (у смислу музичког израза, физичке експре-сије и бројности следбеника, али никако и као контракултура) а то није могло да прође без коректива – феномен ДА, али идеализација и идолатрија НЕ.

На врху лествице друштвених идеала социјалистичке Југо-славије морао је да буде врховни вођа, председник Јосип Броз Тито. Бијело дугме је могло бити друштвени феномен, али никако идеал младих Југословена. Вођа састава Горан Бреговић као да је после концерта код Хајдучке чесме схватио како је дошао моменат да у јавности разбије слику о себи као о примерном омладинцу и пред-стави се у другом светлу: као поклоник рокенрола кога занимају новац, слава и жене. То нипошто нису биле особине које би красиле угледног социјалистичког омладинца. Бреговић је после Хајдучке чесме отишао на одслужење војног рока па је и тиме галама, макар за неко време, утихнула.

Док су током шездесетих партијски органи стајали иза ис-траживања и анализа о односу југословенске омладине према рокен ролу и контракултури, који се данас могу наћи само у архив-ским фондовима, седамдесете су отвориле пут да истраживања и анализе истоветног типа буду објављиване као књиге, доступне свима, и то у издању омладинске организације. И овде можемо го-ворити о бављењу са два испреплетана и нераскидива феномена седамдесетих: југословенским рокенролом и групом Бијело дугме. Ипак, отклон од хард рока и искорак ка мекшем звуку, ступање у тридесете године живота и сазревање њихове публике, учинили су да Бијело дугме током осамдесетих буде део јединственог феноме-на југословенског рокенрола али не више и самосвојан феномен.

135

УДК 327(510)”1955”(093.2) 327(510:73)”1955”(093.2) 327(510:47)”1955”(093.2)

Оригиналан научни радПримљен: 26. 11. 2015.Прихваћен:14. 2. 2016.

He YANQINGInstitute for China Studies

University of Malaya

The Implementation of the Sino-U.S. Ambassadorial Talks against the Background of the Geneva Summit 1955: PRC’s Diplomatic

Achievements with the Help of the Soviet Union

Abstract: This article uses the newly declassified archives of the Chinese Foreign Ministry, some other Chinese archi-val materials and some declassified archives of the United States to reexamine the process of implementing Sino-US ambassadorial talks and analyze the links between these talks and the four-power Geneva Summit in 1955, with particular attention dedicated to the mutual cooperation and mutual support between China and Soviet Union. In contrast to previous scholarship, this article believes that the Soviet Union exercised a more important role in the process of implementation of the Sino-US ambassadorial talks. This process was a perfect example of the “honey-moon” period of the Sino-Soviet relationship in the mid-1950s. This article also discovers that some of the first cracks in the Sino-Soviet relationship also appeared dur-ing the golden years of the Sino-Soviet alliance.

Key words: Geneva Summit, Geneva spirit, Sino-US ambassadorial talks, Sino-Soviet relations

The very first summit of great powers after the Second World War, which was co-sponsored by the United States, the Soviet Union, the United Kingdom and France, was held on July 18–23 1955, in Geneva.

136


The government of the People’s Republic of China (PRC) held this sum-mit in very high esteem. The following statement was made by Chinese officials: “The four-power Summit, following the Korean armistice con-ference in Geneva last year and this year’s Asian-African Conference, once again proved that the resolution of international disputes could only come through negotiations. If every country could hold negotia-tions in a sincere spirit, and could work together through joint efforts, every international problem could be resolved in a gradual and smooth way”.1 Later, this spirit of mutual cooperation was colloquially dubbed as the “Geneva spirit” by the PRC and the Soviet Union. Of course, the “Geneva spirit” came about under Soviet Union’s vigorous advocacy and it meant peaceful negotiations between states living under differ-ent systems. A week after the closure of the Geneva Summit, China and the United States began to implement protracted and rather famous Sino-U.S. ambassadorial talks.2 At first, the location of these talks was also in Geneva. Did the Geneva Summit have any influence on the begin-ning of the series of ambassadorial talks between these two countries? How did China finally decide to sit at the table with the United States after the three-year war in Korea, PRC’s bombardment of the off-shore islands in the Taiwan Straits, and a very long period of mutual hostili-ties? Did the implementation of Sino-US ambassadorial talks have any connection with the Soviet Union and its policies?

Research on the Sino-U.S. ambassadorial talks is not new in the fields of diplomatic history studies and political science. And a signifi-cant part of this research focused its attention on the following ques-tions: the general role of these talks,3 the decision-making process in

1 This comes from Premier Chou En-lai’s speech at the second session of the First National People’s Representative Meeting on July 30, 1955. People’s Daily, July 31, 1955.

2 On August 1, 1955, the People’s Republic of China (PRC) and the United States started a series of ambassadorial-level talks in Geneva to discuss the repatriation of nationals and other issues of mutual concern. Because the two countries did not have formal diplomatic relations, these talks were the principle form of contact between them for sixteen years and 136 different meetings were held. According to the place of these talks, the whole series of talks could be divided into the Geneva Talks (lasting from 1955 to 1957) and the Warsaw Talks (lasting from 1958 to 1970). They ended when the U.S. President Richard Nixon visited China and set the stage for the eventual U.S. recognition of the People’s Republic.

3 According to their different attitudes about the role of the talks, American researchers can be divided into two different fractions. Kenneth T. Young, who is probably the first American scholar who did research on the ambassadorial talks, is also one of the famous scholars in the positive-attitude fraction. He analyzed ten meetings of the Sino-US ambassadorial talks from September–November 1958. His attitude is

He YANQING

137

The ImplemenTaTIon of The SIno-U.S. ambaSSadorIal TalkS agaInST The backgroUnd of The geneva SUmmIT 1955: prc’S dIplomaTIc

achIevemenTS wITh The help of The SovIeT UnIon

the United States,4 the process of the talks and their characteristics.5 However, research and analysis of the decision-making process in

that these talks, which lasted 12 years, “proved to be worthwhile. This has played a useful role in easing tensions and controlling crises”. Young further stressed that these ambassadorial talks provided for both sides the most important experiences before the reconciliation negotiations later. These negotiations were unique and paradoxical. And these talks slowly cultivated some kind of trust which was vital to the stability of the international situation. Kenneth T. Young, Negotiating with the Chinese Communists: The United States Experience, 1953–1957, (New York: McGraw-Hill, 1968). - Harry Harding and Appu K. Soman also affirmed that the ambassadorial talks have promoted the final normalization of Sino-American relationship. Harry Harding and Ming Yuan, Sino-American Relations, 1945–1955: A Joint Reassessment of a Critical Decade, (Wilmington, Delaware: Scholarly Resources, 1989); Appu K. Soman, Double-Edged Sword: Nuclear Diplomacy in Unequal Conflicts: The United States and China, 1950–1958, (Praeger, 2000). - Another fraction, represented by some of the historical participants in the Sino-American relations, such as Alexis Johnson, Jacob Beam and Henry Kissinger, was inclined to consider the talks as useless. Because there were few new concepts that these talks had put forward. Jacob Beam, Multiple Experience: An American Ambassador’s Unique Perspective on East-West Issues, (New York: W.W. Norton 1978); Alexis Johnson, The Right Hand of Power: The Memoirs of an American Diplomacy, (Englewood Cliffs, N.J.: Prentice Hall, Inc., 1984). In China, most scholars regarded these talks as useful, same as was the official attitude of the PRC government which was embodied in: The Diplomatic History of PRC, 1949–1956,ed. by Pei Jianzhang, (Beijing: The World Knowledge Press, 1998) and The Diplomatic History of PRC, 1957–1969, ed. by Wang Taiping, (Beijing: The World Knowledge Press, 1998). They believed that the ambassadorial talks proved to be a unique channel of communication between the two sides which proved to be working. As one of the Chinese witnesses, Wang Bingnan, who was the Chief Representative of China in the nine-year-long Sino-U.S. ambassadorial talks, believed these talks were a form of special communication that proved to be more effective for contemporary relations than some other official diplomatic contacts. Wang Bingnan, Retrospect of the 9-year Talks between China and the US, (Beijing: The World Knowledge Press, 1985), 93.

4 Due to the possibility of easier access to the official archives, scholars have done a lot research on Washington’s decision-making process. Besides the achievements as mentioned above, such as Kenneth T. Young’s, a lot of other works are alsooutstanding. For example, Steven M. Goldstein’s article: “Dialogue of the Deaf? The Sino-American Ambassadorial-Level Talks, 1955–1970”, Re-examining the Cold War: US-China Diplomacy, 1954–1973, Collected in Robert Ross & Jiang Changbin eds, (Cambridge: Harvard University Press, 2001), 200–237; Yafeng Xia’s article: “Negotiating at Cross-Purposes: Sino-American Ambassadorial Talks, 1961–1968”, Diplomacy and Statecraft, 16:2, June 2005, 297–329 and his book: Negotiating with the Enemy: U.S.-China Talks during the Cold War, 1949–1972, (Bloomington, IN: Indiana University Press, 2006); Dayong Niu’s: Warsaw Ambassadorial-Level Talks between China and the United States, 1961–1963 (Historiography at the Peking University, 2000).

5 Although many scholars are interested in the Sino-American ambassadorial talks, most of them considered the Geneva talks as more worth studying, especially concerning the agreement on the citizens returning to their original countries and interactions regarding the Taiwan crisis in 1958. Besides that, the 135th and 136th Ambassadorial Talks in 1970 have also attracted much attention because they were preludes of the Sino-American rapprochement.

138


China are still inadequate, generally due to the lack of Chinese govern-ment archives.6 As for the question about Soviet Union’s influence on the process of decision-making in China, there is much less research.

In this article, the author will analyze the implementation pro-cess of the Sino-U.S. ambassadorial talks against the background of the Geneva Summit. This process was also an outstanding reflection of the real relationship existing between China and the Soviet Union in the mid-1950s. Inside China, contemporary research in the field of Chinese diplo-matic history studies has been divided into different fractions according to their different fields of interest: different countries. This kind of divi-sion is so deep that there are few cross achievements among the different fractions. Thus, there is also a vacuum zone in Chinese diplomatic his-tory studies. The triangle relationship between China, the Soviet Union and the U.S. in 1955, also falls into that category. This article is going to explore this vacuum zone and it will try to give a new perspective to the Sino-Soviet and Sino-U.S. relations.

First of all, let us turn to the time before the implementation of Sino-U.S. ambassadorial talks. The direct contact between the govern-ments of the People’s Republic of China and the United States after the Korean War took place in the shadow of the Soviet Union. A year before, during the Geneva Conference on Korea and Indochina (April 26 – July 20 1954), the PRC government not only ascended on the international stage as a superpower for the first time, but also Beijing achieved certain re-sults: it came into direct contact with the Americans. But the direct con-tact came through the Soviet side which passed on messages between the Chinese and U.S. delegations. According to the reminiscences of Wang Bingnan,7 who was in charge of internal affairs of the Chinese delega-

6 One of the main papers that aims at analyzing Beijing’s decision-making process in the Sino-US ambassadorial talks is Zhang Baijia and Jia Qingguo’s article: “The Steering Wheel, Shock Absorber and Surveying Instrument in Antagonism: Sino-American Ambassadorial Talks Seen from the Chinese Perspective”, Contemporary China History Studies, Vol. 1, 2000. Zhang Baijia and Jia Qingguo mentioned in their article: “The Chinese leaders would like to ease their relations with the U.S., while improving their international position through the talks. After 1956, the Chinese government began to lose their higher expectation in ambassadorial talks; reversely they resorted to American civics, actively promoted ‘the People’s Diplomacy’ between China and U.S. In the Warsaw talks, China utilized the ambassadorial talks as a microphone. At the end of 1960s, Chinese leaders intended to normalize the Sino-American relationship, so they utilized the ambassadorial talks as a political probe. Beijing changed its conception and treatment of the talks in different periods.”

7 Wang Bing-nan was Secretary General of the Chinese Delegation at the Geneva Conference. And he was appointed as Chinese ambassador to Poland in March, 1955. At the ambassadorial post in Poland, he was concurrently the Chief Representative of China in the nine-year-long Sino-US ambassadorial talks.

He YANQING

139



tion in Geneva, this was how things happened: “One day Molotov came to find our Prime Minister Zhou Enlai and told Zhou that he had invited the delegation of the United States to dinner before their Secretary of State John Foster Dulles arrived to Geneva. During this dinner, he had a personal conversation with the deputy head of the U.S. delegation Walter Bedell Smith and he had found out that Smith had a critical view on some policies of the U.S. government. According to Molotov’s statement, Smith had an opinion that the hostile policies which the United States pursued towards the PRC were unrealistic”.8 Inspired by this message, the Chinese delegation seized the opportunity to get in touch with Smith. At that mo-ment, the United States government urgently requested the repatriation of American soldiers and civilians held inside Chinese borders. Therefore, Beijing government also called for direct contact between the two gov-ernments of China and U.S., not via third party. Although Washington worried about the prospect that direct contact with China could cause some misunderstanding inside the U.S. government concerning the pol-icy of refusal to recognize the PRC government. However, the issue of returning the U.S. citizens home was so important that they could not refuse to hold talks with Beijing. It was agreed to talk to the Chinese under the sponsorship of the British charge d’affaires in Beijing Baron Trevelyan. From June 5 to 21 1954, Beijing and Washington conducted four talks at the consular level. Then, from July 16 to 21 1954 both sides sent liaisons and were in contact twice. After the end of 1954 Geneva Conference, regular contacts at the consular level had been realized and the first direct contact started on July 29, 1954. This kind of contact con-tinued until July 1955. In order to avoid any misunderstandings concern-ing these contacts between Washington and Beijing, U.S. Sectary of State Dulles specifically pointed out in his telegram to the U.S. Embassy in the United Kingdom: “Arrangement for informal exchange information with Chinese Communists at subordinate Consular level in Geneva is merely an extension of the staff level conversations at the Geneva Conference on re-detained Americans. No negotiations or representations contemplat-ed at Geneva. Geneva arrangements in no way intended to interfere with the British representation of American interests in Communist China.”9 Even so, the PRC government had still made a “small hole” on the tightly closed door, a channel to observe Washington and make contact with it. Such a breakthrough happened under the influence of the Soviets, inten-tionally or not.

8 Wang Bingnan, Retrospect of the 9-year Talks between China and the U.S., 19.9 Foreign Relations of the United States (FRUS), 1952–1954, Vol. 14, Washington:

United States Government Printing Office, 1985, 515.

140


After that, the Soviet Union continued to work closely with China and Moscow used various international forums to contribute to the di-rect talks between the governments of PRC and the U.S.

The Preparation of the Geneva Summit and thePossibility of Sino-U.S. Ambassadorial Talks

In the second half of 1954, just when the Soviet Union was actively preparing to participate in the coming Geneva summit, the First Taiwan Strait Crisis unexpectedly broke out. Therefore, the Soviet Union was preoccupied with crisis mediation. Soviets tried to seize the opportunity of this Summit to help the PRC carry out some of the appeals and get into direct touch with the U.S.

As for the Summit topics which the Soviet government had pre-pared, some of the Chinese’s requirements were also included. At the end of 1954, the Moscow government sent the documents of the coming Geneva Summit to Beijing and solicited some of the Chinese views on them. On January 1, 1955 Chinese Foreign Ministry sent a formal reply to Moscow as “Our Answer to the Central Committee of CPSU about the Four-Nation Summit in Geneva”. In this reply, the Chinese side expound-ed: “We fully agree with the position of the CPSU Central Committee and its basic expectation for the Summit”. But according to their estimate, Chinese officials also said: “Even though the Americans are not prepared to solve any substantive issues at this summit, our sincere initiatives and active movements to ease the tension in the world would somewhat contribute to the success of the Summit. In the end, the meeting could achieve a certain degree of agreement”. The only suggestion put forward by the PRC government was that “the Far Eastern problems should be considered as one of the important topics at the Geneva Summit”.10

As for the Taiwan Strait issue, the PRC government agreed with the opinion of Moscow: “We agree with the CPSU Central Committee’s view that it should contribute a lot to the realization of the Sino-U.S. direct talks, since that is the most likely way to achieve peaceful negotiations. As for the other ways, such as holding a special five-superpower summit to discuss the Taiwan issue and the Far Eastern problems, we also wel-come that, but we look upon them as the indirect method which could be used in the right moment in time. In addition, we think that the beginning of direct negotiations between China and the U.S. could be implemented by the envoys of both countries that are stationed in Moscow, New Delhi

10 Chinese Foreign Ministry Archives (PRC FMA), Record ID: 111-00065-02.

He YANQING

141



or London”.11 As for the release of American pilots, which had been previ-ously raised by the Soviet Union in its letter to CPC, the Chinese side also expressed full agreement with its content. Beijing’s reply to Moscow was: “We agree with the views of the CPSU Central Committee concerning this problem. Sometime around the Geneva Summit, we are ready to reveal the news to the Indians that we will soon release the Americans”.12

Thus, the PRC and the USSR shared the consistent and common interest with regards to the problem of lessening international tensions. They held necessary contacts and cooperated with regards to the issue of realization of Sino-U.S. direct talks. In addition, in order to create an at-mosphere of détente between the East and the West, which could prove to be beneficial to the success of the Geneva Summit, the Soviet Union expressed its utmost interest in China’s ‘own’ problem of releasing the captive American pilots, which was also an issue of the greatest impor-tance for the United States.

As a key suggestion to incite the direct talks between China and America, a Ten-Nation Meeting which included the PRC, the U.S., the U.K., the USSR, France, India, Burma, Indonesia, Pakistan and Ceylon was pro-posed by Molotov in his statement about easing tensions in the Far East area on February 2, 1954. Beijing government immediately acknowl-edged the importance of Molotov’s proposal, while Zhou Enlai expressed his opinion on the issue of tensions in Asia and the Taiwan Strait’s prob-lem to India’s ambassador to China Nedyam Raghavan in the famous West Flower House of the Sea Palaces. That time Zhou said: “If there were an international meeting to discuss these problems, the United State would have to talk with Chinese face to face. And we will not refuse to talk with the Americans during such a meeting… Since it is the Americans who have caused such tensions in the Far East, it is not us China, therefore it is the Americans who really need to talk directly to China. We can talk dur-ing an international meeting, also joined by other countries. But now the Americans hide behind and incite Chiang Kai-shek’s government to step forward and start negotiations with others. This is a plot to engage us into a two-China discussion on one hand, and put their responsibility on us on the other”.13 In addition, the People’s Daily continually published news about endorsements on the Ten-Nation Meeting proposed by Moscow coming from the governments and media of Indonesia, Romania, India

11 PRC FMA, Record ID: 111-00065-02.12 Ibid.13 The Diplomatic History Research Office of the PRC Ministry of Foreign Affairs, Zhou

Enlai Diplomatic Activities Memorabilia, 1949–1975, (Beijing: The World Knowledge Press, 1993), 100.

142


and Burma.14 But the Washington government had no interest in such an international meeting which excluded the Chiang Kai-shek government and eventually they refused to attend it.

As for the famous statement of Zhou Enlai at the Bandung Conference in which the Chinese government expressed its desire to “sit at the table and negotiate with the Americans” for the first time, Moscow immediately demonstrated its support and appreciation for China’s proposals. Zhou’s statement was issued on April 23, 1955, during the meeting of the heads of delegations of India, Pakistan, Burma, Sri Lanka, Thailand, Philippine, Indonesia and China. With regards to the Taiwan Strait Crises which was developing at that time, Zhou said: “Relations be-tween the Chinese People and the American People are friendly. Chinese people are unwilling to fight with the United States. Chinese government is willing to negotiate with the United States. We can sit down and dis-cuss the problems to lessen tensions in the Far East, especially in the Taiwan Strait Crisis”.15 It was in this statement that Zhou Enlai officially expressed Beijing’s approval of the Ten-Nation Meeting proposal of the Soviet Union. Zhou said: “With regards to the form of negotiations be-tween China and the United States, the Chinese government believes that the proposal of the Soviet Union on the Ten-Nation Meeting is accept-able. But we are also willing to consider other forms of negotiations.”16 Moscow also demonstrated its official support for China’s attitude on Sino-U.S. direct talks. Later on, Moscow strongly emphasized that “the Soviet delegation will support comrade Zhou Enlai’s proposal on April 23 concerning the direct talks between China and the United States”.17 Such close interactions could show the depth of trust and corporation between Beijing and Moscow on the issues of lessening of tensions in the Taiwan Strait and implementing the agenda of the Sino-American direct talks.

But the attitude of the U.S. government toward direct talks with the PRC was negative. On April 26, 1955, three days after Zhou’s state-ment in Bandung, Secretary of State Dulles made a statement during a press conference. Dulles did not deny the possibility of direct talk with Chinese, but he said: “Whether or not that was a sincere proposal remains to be seen. Perhaps the Chinese Communists were merely playing a prop-aganda game. But we intend to try to find out.” However Dulles refused

14 People’s Daily, February 16, 1955, 1; People’s Daily, February 18, 1955, 1.15 The Literature Research Center of the CPC Central Committee, Zhou Enlai Chronicle,

1949–1976, Vol. 1, (Beijing: The Central Literature Press, 1997), 470.16 Zhou Enlai, “Report on the Asian-African Conference”, The People’s Daily, May 17,

1955. 17 PRC FMA, Record ID: 206-00061-07.

He YANQING

143



to enter into any multilateral or bilateral discussions with the Chinese Communists without the presence of the Chinese Nationalists. He said, “We are not going to deal with the rights of the Chinese Nationalists, and their claims, in their absence.” In addition, Dulles believed that the very “first thing” of such talks was to “find out whether there is a possibility of a cease-fire in the region”. So Dulles regarded “a cease-fire as the indis-pensable prerequisite to anything further”.18

The Chinese government initially expressed intense criticism of the Dulles’ statement, but sometime later, it took further steps to ease tensions and seek a peaceful settlement of the Taiwan Strait issue. As for Dulles’ statement, Zhou Enlai insisted that “China is not at war with the United States, the cease-fire problem is completely irrelevant.”19 And then he announced: “At any time, the Chinese government cannot accept that the Chiang Kai-shek clique participates in any international confer-ence. There are only two possible ways for the Chinese people to liberate Taiwan: war and peace. If it is possible, the Chinese people are willing to use peaceful means.”20 It seemed that there was no possibility for com-promise on China’s side. However, a few days later, there was a change expressed during Zhou Enlai’s conversation with V. K. Krishna Menon, India’s representative to the United Nations. Zhou said: “We have never said that we refuse to negotiate with Chiang Kai-shek. On the contrary, we said we are willing to negotiate with him on April 23, during the Bandung Conference. But we did not express this attitude publicly and we will an-nounce this when the appropriate time comes. Cease-fire is the problem between the central PRC government and the Chiang Kai-shek clique. We will undertake direct negotiations with Chiang Kai-shek. But these ne-gotiations are totally different from the international negotiations held between China and the United States.”21 In addition, China adopted a pro-active stance when it announced the release of four American pilots on May 30. Such action demonstrated China’s sincere hope forpeaceful and direct talks with the U.S. In addition, this move also raised further con-cern about the re-detained Americans inside the U.S.

Recognizing that the proposal for the Ten-Nation Meeting could not be achieved, the Soviet Union put forward another proposal to finally

18 FRUS, 1955–1957, Vol. 2 (1986), 519–520. 19 Zhou Enlai’s conversation with Trevelyan, The Literature Research Center of the

CPC Central Committee, Chou En-lai Chronicle, 1949–1976, Vol. 1, (Beijing: The Central Literature Press, 1997), 477.

20 Zhou Enlai, “Report on the Asian-African Conference”, People’s Daily, May 17, 1955.21 Zhou Enlai Diplomatic Activities Memorabilia, 1949–1975, (Beijing: The World

Knowledge Press, 1993), 111.

144


launch the Sino-U.S. direct talks. That was the Five-Power Conference. This proposed conference was misunderstood by the Americans imme-diately. Washington was worried that Moscow could use such a confer-ence as an alternative to the Geneva Summit. Such misunderstanding had existed for a few days until Dulles discussed this with Molotov on May 14, 1955, and took notice of Moscow’s real intentions. In Dulles’ report toU.S. President Eisenhower that day, he said: “One of Molotov’s most significant remarks was that they would propose a five-power confer-ence. This clearly indicated that they would not stipulate that this first four-power conference should itself be a five-power conference.”22 From then on, Washington did not worry about the possibility that Moscow could refuse to attend the four-power summit in Geneva. However, there were serious worries that the representative of the Soviet Union would put forward the Five-Power Conference during the Geneva Summit or talk about some other issues related to the direct negotiations between America and Communist China. Some U.S. senators even estimated that the biggest difference during the Geneva Summit might be rooted in Far Eastern problems.23

Moscow’s proposal of a Five-Power Conference had a substantial impact on Washington’s actions around the Geneva Summit. To counter such a proposal, Washington mainly undertook three different actions. The first one was to form the common consensus among the Western al-lies. For example, on May 31, 1955, Eisenhower wrote to the U.K. Prime Minister Anthony Eden and requested London to maintain a consensus with Washington during the Geneva Summit.24 The second action was to prepare the counter proposal for the Summit. Dulles did a lot of prepa-ration for the topics supposed to be discussed during the Summit and reported them back to Eisenhower on June 18: “1. global disarmament, atomic and conventional; 2. unification of Germany; 3. European secu-rity; 4. satellite liberation; 5. international Communism; 6. trade”. Dulles especially emphasized “satellite liberation” and “trade”, since he believed that the former would be strongly opposed by the Soviets, while the lat-ter would be most attractive to them.25 The third action was to offer an opportunity of direct talks to the Chinese, and let Moscow’s proposal of

22 Department of State, Eisenhower and Marshal Zhukov‘s meeting in Geneva, July 20, 1955, reproduced in Declassified Documents Reference System (DDRS), Document Number: CK3100270862.

23 In the Bipartisan Legislative Meeting Pre-Geneva Summit Conference on July 12nd, 1955, Senator Clements stated his concerns about this problem. DDRS, Document Number: CK3100408884.

24 DDRS, Document Number: CK3100436248.25 DDRS, Document Number: CK3100190453.

He YANQING

145



a Five-Power Conference on Far Eastern issues lose any meaning of ur-gency. On July 8, Eisenhower sent a message to the Indian Prime Minister Nehru and expressed his willingness to hold ambassadorial level talks with Beijing. Then, couple of hours later, in a telegram from Dulles to the U.K. Foreign Minister Harold Macmillan, Dulles said he was “all ready to request your Government as representing US interests at Peiping to make suggestion to Chou En-lai” about the direct talks between the U.S. and PRC. He also urged Macmillan to “get something under way soon, as suggested, so that it will be in the works before we get to Geneva and, as you suggest, will provide the best answer to the Russians”.26 This action was just fitting into the original intentions of Moscow and Beijing.

Although Washington proposed a direct dialogue with Beijing, it was still not willing to discuss additional issues except the problem of stranded Americans in China, which only made Beijing somewhat disap-pointed. After some communication with Macmillan and Nehru, Dulles modified his suggestion to Beijing on July 11, which was then orally conveyed to Zhou Enlai by the British charge d’affaires O’Neill two days later. This proposal finally looked like this: “Your and our consular repre-sentatives at Geneva have been engaged in intermittent talks during the past year regarding the repatriation of civilians who desire to return to their respective countries. The results have been disappointing to us. It has been suggested that it would aid in settling this matter if these talks were conducted on a more authoritative level, and that this could facili-tate further discussion and settlement of certain other practical matters now at issue between the two of us. If you think well of this, we will des-ignate a representative of ambassadorial rank to meet on the above basis with your representative of comparable rank at Geneva on a mutually agreeable date.”27 Dulles especially said in his telegram to Macmillan: “The oral message had omitted any expression of reference to the pro-viso in President’s letter to Nehru that ‘we could not deal with the rights of third parties in their absence’. We leave this thought implicit in the phrase ’practical matters now at issue between the two of us’ in the hope that this treatment will give a lesser impression of rigidity.”28 In other words, the United States would not like to discuss any issues beyond the problem of repatriation of civilians, particularly the situation regard-ing Taiwan. The American side only raised the level of the talks between the U.S. and the PRC, but they did not extend the scope of these talks. The Chinese had a clear view about the true attitude of U.S. and they felt

26 FRUS, 1955–1957, Vol. 2, 640–641.27 FRUS, 1955–1957, Vol. 2, 642–643.28 Ibid., 643.

146


deeply disappointed about it. In the telegrams from the Chinese Foreign Ministry to its embassies in Warsaw, Geneva and Moscow on July 18, it was said: “Proposal of the U.S. government is the result of various pres-sures. The U.S. wants to sway the international public opinion in its favor, so that it could solve some practical problems. Even if these problems cannot be solved, it could use it to criticize our delay. The true meaning of such a suggestion is to avoid the mounting pressure on discussing the situation in Taiwan and rejecting Mr. Menon’s mediation on this issue. The U.S. also neglected our suggestion of direct contacts between the ambassadors of China and U.S. at the capitals of USSR, UK or India. But if the Sino-American ambassadorial talks suggested by them can only solve some specific issues they care about, then the U.S. may agree to take ad-ditional steps to discuss about other issues too. In general, the U.S. is tak-ing a swing policy; it will depend on its real interests to get into talks.”29

Beijing did not really like the suggestions brought forward by Washington, but also it could not reject them altogether. Therefore, with the Soviet backing, Beijing attempted to change the agenda of these talks and compel the U.S. to give certain concessions during the period of the Geneva Summit.

Cooperation between China and the Soviet Union during the Geneva Summit and the Implementation of Sino-U.S. Ambassadorial Talks

Beijing government did not attend the Geneva Summit, but it had a full exchange and discussion on the Summit with the Soviet Union and it hoped that the Soviet Union would put pressure on the United States to force Washington do give some concessions on the ambassadorial talks. Beijing agreed to talk with Washington at the ambassadorial level when the latter expressed its willingness for such solution through the British charge d’affaires. But China also tried its best to avoid making concessions according to American expectations, thus letting the Soviet Union put forward the topic of the Far East during the Geneva Summit. The Chinese Foreign Ministry then stated: “The ambassadorial talks will aim at solving some practical problems and strengthen the pressure on the United States. Therefore, these talks might be a prelude for high-lev-el negotiations between China and the United States, which could then lessen tensions in the Taiwan Strait. However, these talks cannot hinder the discussion on the Taiwan Strait issue during the Geneva Summit; this should also contribute to the proposal put forward by Soviet Union dur-

29 PRC FMA, Record ID: 111-00014-01.

He YANQING

147



ing the Summit. It should also improve the mediating efforts of the USSR, the U.K. and India between the U.S. and China.”30

In order to achieve this purpose, at first Beijing made a pro-posal to begin the ambassadorial talks during the session of the Geneva Summit, so that the Chinese side could cooperate with the Soviets during this conference. Thus, if the United States was unwilling to discuss the situation in the Far East and boycotted Soviet proposals, then it should agree to directly talk with China on these issues later on. The proposed date for Sino-US ambassadorial talks by Beijing was July 21, and the Geneva Summit was going to start on July 18 and close on July 23. The Chinese Foreign Ministry instructed its negotiators: “At the first meet-ing, you should try to ascertain the issues whether the Americans will upgrade the ambassadorial talks to a higher level and whether they are prepared to talk about the issue of easing tensions in the Taiwan Strait area. Therefore, we can coordinate our actions with the Soviet Union in Geneva and let the existing pressure on the U.S. produce some favorable results.”31 That is to say, because of the previous exchanges of opinion, Beijing was convinced that the Soviet representatives would propose the Far Eastern issue to the Geneva Summit. In order to coordinate with Moscow’s action, the copy of Beijing’s instructions to its relevant embas-sies and the English copies of the Sino-U.S. exchanged letters were also sent to Moscow on July 18.32 On the same day, People’s Daily published an editorial: “Welcome, the Four-Power Summit”. The editorial pointed out that “the summit should work to end the ‘Cold War’, restore mutual trust between countries, and further lessen tensions in the international situ-ation…Therefore, we believe that the Four-Power Summit should discuss the Far Eastern situation, since it is of special importance to the Chinese people and the people of Asia.”33

The Soviet Union was, indeed, actively preparing to meet China’s demands and present the Far Eastern issue at the Geneva Summit. At midnight on July 18, Moscow sent a document to Zhou Enlai whose title was Position of the Soviet Union Delegation at the Geneva Summit. This document conveyed to Beijing the following ideas: “As for Asia and the Far Eastern problems, the Soviet government prepared to propose to the Summit to discuss the following questions: a) restoration of China’s le-gitimate rights in the United Nations, b) the Taiwan issue. The Soviet del-

30 Telegram from the Chinese Foreign Ministry to its embassies in Warsaw, Geneva and Moscow on July 18, PRC FMA, Record ID: 111-00014-01.

31 Ibid.32 PRC FMA, Record ID: 111-00009-03.33 People’s Daily, July 18, 1955.

148


egation will try to make the Taiwan issueone of the most important ques-tions to be raised at this meeting. Because we believe that the solution of this problem would be necessary and imperative to the normalization of the Far Eastern situation in general and to the consolidation of peace in this area... If the U.S. representative would reject to discuss this problem because of the absence of the Chang Kai-shek group, then we would point out that the Chiang Kai-shek group cannot be considered as one party of this international conflict, so it should not be invited to the meeting.”34 Although the Soviet government generously agreed to cooperate with China, it also had a more realistic assessment of the actual effectiveness of the Geneva summit: “In the current situation, it is difficult to expect that the Summit could obtain a common consensus on the specific pend-ing issues.” “Nevertheless, there will be some important personal con-tacts among the four-power leaders. We will pay more attention to this aspect, and we will try to make the Geneva talks have further contribu-tions to the easing of international tensions.”35

However, the situation in Geneva was worse than what the Soviet Union or China had expected. First, Washington did not agree to Beijing’s proposal on the opening date of the Sino-U.S. ambassadorial talks. On July 15, U.S. Department of State received a message relayed through the British Foreign office that Zhou Enlai had accepted Washington’s pro-posal to conduct further negotiations in Geneva at the ambassadorial level, while the Chinese side also proposed that the first meeting should be held on July 21. The Acting Secretary reported this to Eisenhower and he later expressed great interest in this message but felt it “might create serious complications” if these talks would commence during the meeting of the Heads of Government in Geneva. After further dis-cussions, Eisenhower agreed that the earliest acceptable date would be July 25.36 But later, the Assistant Secretary of State for Far Eastern Affairs Walter S. Robertson insisted that the talks with Chinese Communists could not start until the heads of four powers had left Geneva. Therefore, Washington officially asked Beijing to start the first meeting on August 1.37 Second, the Far Eastern issue which the Soviet delegation proposed during the Geneva Summit was unanimously opposed by the three Western Powers. On the morning of the Summit’s second day, that was July 19, the Plenary Meeting of the Summit passed a resolution which

34 PRC FMA, Record ID: 206-00061-07.35 Ibid.36 FRUS, 1955–1957, Vol. 2, 655.37 Tao Wenzhao, The History of Sino-U.S. Relations, 1949–1978, (Shanghai: Shanghai

People’s Publishing House, 2004), 190.

He YANQING

149



indicated that the Summit agenda should only include the questions that all four-power heads had interest to discuss or they had discussed on an earlier date. There were four issues that could be included into the conference agenda: a) Germany; b) European security; c) disarmament; and d) expansion of contacts between the East and the West.38 From then until the closing meeting on July 23 in the afternoon, the Soviet proposal about the Far East was never discussed during the formal sessions of the Summit. In fact, there were no other specific agreements reached by this Summit, besides the “Instructions from Heads of Four Powers to their Foreign Ministers”. The four heads of state could only promise to hold a meeting of Foreign Ministers in order to continue further consultations regarding the above mentioned issues. However, the Soviet Union vigor-ously propagated the success of the Geneva Summit and it pointed out that this summit had set up a base for “sincere contacts and mutual re-spect” among the heads of these four powers. Moscow also believed that the success of the Geneva Conference owed much to “the spirit of coop-eration and mutual understanding”.39

Under these new conditions, China reluctantly adopted new strategies to continue cooperation with the Soviet Union. First, Beijing government pointed out to the unreasonable conditions put forward by Washington in its proposal on the ambassadorial talks, so the Chinese side consciously delayed its answer to American demands concerning the date of the meeting. At the same time, Moscow pretended that it knew nothing about the Sino-U.S. direct talks and continued to exert pressure on the West to discuss the situation in the Far East in international fo-rums. On July 18, Zhou Enlai received another American message through consul D. W. O’Neill. The message was put together in an identical way: “As a result of communication between Peiping and Washington through the diplomatic channels of the United Kingdom, it has been agreed that the talks held last year between consular representatives of both sides at Geneva should be resumed at the ambassadorial level in order to assist in settling matters concerning the repatriation of civilians who desire to return to their respective countries and to facilitate further discussions and settlement of certain other practical matters now at issue between both sides. The first meeting of ambassadorial representatives of both sides will take place on August 1, 1955, in Geneva”. After Zhou Enlai read this message, he changed his calm attitude and launched some fiery criti-cisms of the U.S. message : “Why did they use the word ‘Peiping’? China

38 The People’s Daily, July 21, 1955.39 Bulganin, “Report on the Results of the Four Powers Geneva Summit, August 4, 1955,

the Third Session of the USSR Supreme Soviet”, The People’s Daily, August 6, 1955.

150


has an old saying – ‘Name has to follow the owner.’ Americans are always unreasonable. But you, our British friend, as a matter of courtesy, should have declined even to transmit such a proposal.” In addition, Zhou Enlai expressed his regret that the Americans had refused to consider July 21 as the date for the first ambassadorial talks. He also did not give any for-mal reply to the U.S. proposal on the August 1 timetable. His harsh atti-tude not only frightened O’Neill, but also shattered American and British expectations. Thus, the Americans had to primarily hold consultations on China’s stance with the heads of other powers meeting in Geneva, particularly with the Soviet delegation. For example, Dulles discussed a number of matters about China with Marshal Bulganin on July 21, 1955, in Geneva. During this meeting, Bulganin suggested to his American counterparts to “get in touch with the Chinese People’s Government” as if he knew nothing about the previous contacts between Beijing and Washington through British diplomatic channels. And he also pretended not to understand the true meaning of the word “Peiping” to Chinese Communist leaders. However, Bulganin did pose a question with Dulles that raised most concern in Beijing, “whether you will just discuss about nationals staying on both sides or you will also broaden the scope of your talks”.40 On July 22, Dulles recalled that the “Chicoms have not yet agreed to the Geneva meeting” and he was concerned that “they have changed their mind”. Macmillan’s words further disturbed Dulles. Macmillan thought Beijing’s acceptance might “have been to get to Geneva when the Conference was in session, and when the date was put after its adjourn-ment, they might have decided not to go ahead”.41 Washington did not receive Beijing government’s reply on the text of press announcement until July 23, the very last day of the Geneva Summit. American officials only found out that there were just two words which the Chinese had altered. It was “Peking” instead of “Peiping” and “conducted” instead of “resumed”.42 After a bit of haggling, Beijing and Washington finally re-leased a press announcement on the coming Sino-U.S. ambassadorial talks on July 25.

Second, the Chinese government adjusted the negotiation tac-tics for the ambassadorial talks and attempted to make the talks more suitable to the new international situation. On the same day as the press announcement on Sino-U.S. ambassadorial talks was released, Chinese Foreign Ministry set up the Geneva Talks Steering Group which was di-rected at researching the background of the Sino-U.S. negotiations and

40 FRUS, 1955–1957, Vol. 2, 670–671.41 Ibid., 672–673.42 Ibid., 675.

He YANQING

151



shaping the proposals for the Chinese negotiation’s plans. This group was headed by Zhang Hanfu who was one of the Vice Foreign Ministers. Its main members included Qiao Guanhua, He Fang, all famous Chinese diplomats, as well as Ling Yun who was one of the Vice Ministers of the Chinese Public Security Ministry.43 On July 26, Chinese Foreign Ministry handed this report to Zhou Enlai. The report had the following title – “The Supplement Request for Instructions for the Geneva Talks”: “The original program was formed under the assumption that the Sino-U.S. ambassadorial talks would begin on July 21. So it had taken into account some steps to coordinate actions with the Soviet delegation at the Geneva Summit. But now, the four-power meeting had ended, thus these specific instructions were not necessary any more. So we have to adjust our tac-tics as these talks will start on August 1. Our new plan should aim at increasing the pressure on the United States, trying to solve some practi-cal problems through the talks, preparing for higher level talks between China and U.S. which can then ease the tensions in the Taiwan Strait area. However, Sino-U.S. ambassadorial talks cannot hinder mediation efforts which are pursued by the Soviet Union, Britain and India. We should en-sure that these talks be conducive to improving such mediation efforts”.44 In addition, this report proposed some concrete steps to be taken during the first meeting: “We should still be ready to propose two following is-sues during the first proposed meeting of the talks: problem of the repa-triation of their nationals. At Bandung China recommended to sit down and make an effort to ease the tensions in the Taiwan Strait as a pre-paratory work for the negotiations, but since the four-power meeting has ended, some concrete steps should be made accordingly. For example, if the representatives of the United States claim not to have the authority to discuss the second issue, we should still tell that to the press, but not immediately after the meeting on the same day”.45

Third, the Chinese government adjusted its attitude towards the outside world under the “Geneva spirit” which was also readily advo-cated by the Soviet Union. Beijing fully endorsed the propaganda of the “Geneva spirit” and it also hoped to seize the opportunity to draw a new pattern for China’s diplomacy in a relatively friendly international atmos-phere. On July 30, 1955, Zhou Enlai gave a speech at the second meeting of the First Session of the Chinese People’s Congress on the topic of “The Current International Situation and Our Foreign Policy”. He stated: “The USSR, the U.S., the UK and France held their first summit after the Second

43 Biography of Zhang Hanfu, (Beijing: The World Knowledge Press, 2003), 306–307.44 PRC FMA, Record ID: 111-00009-04.45 PRC FMA, Record ID: 111-00009-04.

152


World War in Geneva this month… The summit will further promote re-laxation of international tensions, rebuild the necessary trusts between the great powers, and it will also inspire the peace-loving peoples and countries all over the world to make greater efforts for the consolidation of lasting peace”. As for the coming Sino-U.S. ambassadorial talks, Zhou Enlai also said: “As long as both sides express sincerity during consul-tations, these talks will promote the reconciliation between China and the U.S. First of all, the issue of civilians from both sides finally returning home should be solved in a reasonable way… But we also expect that these talks will produce other effects as both sides announced in their press statement: facilitating further discussions and settlement of cer-tain other practical matters now at issue between both sides”.46 Before dawn on July 31, the Chinese Foreign Ministry gave instructions to the Chinese representatives present at the Sino-U.S. talks and it also pro-posed a fundamentally new tactic during this first meeting: “At the begin-ning of tomorrow’s meeting, you can suddenly announce that we have released 11 illegal U.S. military personnel a short time ago. This move will remove any complaints coming from the U.S. representatives about our insincerity and it will put additional pressure on them to make the next move. Then, you should seek solutions to some specific issues at the meeting, as if you were making preparations for the high-level negotia-tions between China and the U.S. Our concessions disguised under this initiative will also compel the U.S. to become more isolated and passive”.47 Later that day, Zhou also met with the Soviet charge d’affaires in Beijing and passed on a memorandum to him: “The First Meeting of the Sino-U.S. Ambassadorial Talks in Geneva on August 1”. This memorandum pre-sented in details China’s stance and strategy concerning this meeting.48 This meant that the continuous close cooperation between Beijing and Moscow was carried on.

On August 1, 1955, the first meeting of the Sino-U.S. ambassa-dorial talks was finally held in Geneva. China gave full recognition of Soviet Union’s assistance during the process of preparing the ambassa-dorial talks. People’s Daily published an editorial dedicated to the Soviet Union’s contributions in “ending the Cold War”. The editorial stated: “The Chinese people warmly welcome the Soviet government’s initiative to support China which is doing its best to ease the situation in Asia and the Far Eastern area. The Soviet government has always been maintaining

46 People’s Daily, July 31, 1955.47 These instructions were sent out at 3am, July 31, 1955. PRC FMA, Record ID: 111-

00014-03.48 Zhou Enlai Diplomatic Activities Memorabilia, 1949–1975, 121–122.

He YANQING

153



peace in Asia. Its efforts have already exercised an important role in eas-ing the situation in Asia and it will always play a significant role in this area. After the end of the Geneva four-power Summit, it is quite possible that the spirit of mutual understanding and cooperation, which was em-bodied in the Summit, will relax the explosive situation in the Far East. Therefore, the Sino-U.S. ambassadorial talks, which started on August 1, are held under favorable circumstances.” In addition, the editorial said: “If both sides of Geneva talks follow the ’Geneva spirit’, whose core con-cept is ‘replacingforce by negotiations’ and taking a conciliatory attitude towards negotiations, then these talks could present a favorable way to solve problems in Asia and the Far Eastern area.”49

Indeed, in the process of the four-power Summit in Geneva, the Soviet Union closely cooperated with China on Far Eastern issues. First of all, Soviet representatives had been trying to discuss the Far Eastern problems during some of the formal meetings of the Summit. Second, when they had to give up on this issue at the formal forums in Geneva, they had repeatedly discussed Far Eastern problems and the China prob-lem on some personal occasions. Soviet initiative did put more pressure on the United States, while the concrete developments of the internation-al situation made the Americans attach more importance to the China problem. Therefore, the Sino-U.S. ambassadorial level talks took place in Geneva shortly after the Summit had ended.

Conclusion: The Sino-Soviet Relations Embodied in theImplementation Process of Sino-US talks

From the five-power Geneva Conference in 1954 to the four-pow-er Geneva Summit in 1955, Beijing adhered to the “negotiations rather than force” rule, which was at the core of the “Geneva spirit”, and actively pursued the implementation of ambassadorial level talks with the United States in a more relaxed international atmosphere after the Korean War, acquiring generous assistance from the Soviet Union. This process re-flected the high level of Sino-Soviet cooperation, solidarity and co-ordi-nation in international relations. However, there were also certain incon-sistencies, due to their particular interests and some small differences in their stances. But as the two main members of the Socialist Camp of the world, both China and Soviet Union set their goals on their overall objec-tives, ignoring any differences between them.

49 “Keeping Work For Ending the Cold War”, People’s Daily, August 6, 1955.

154


First, the close coordination between the governments of the PRC and the USSR in promoting Sino-U. S. direct talks reflected some of the key features characteristic for the golden years of Sino-Soviet rela-tions, also known as the “honeymoon period” of Sino-Soviet relations. The Soviet Union never forgot to assist China’s international position during that time. During the Geneva Summit, although their proposal on discussing the Far Eastern issue was rejected by the three western powers, the head of the Soviet delegation still emphasized in his closing statement: “There is one matter that made us, the Soviet delegation, feel regret. Asia and the Far Eastern area problems have not been given due attention during this summit. Thus, some urgent problems cannot be de-layed any more, such as the recognition of the People’s Republic of China as the only lawful representative of China in the United Nations, recog-nition that the Chinese people have indisputable rights concerning the Taiwan issue, realization of the Geneva Agreement on Indochina, and so on. These problems have to be resolved in accordance with the interests of the people of Asia and the Far East, as well as in accordance with the international peace and security.”50 Besides this official statement, Soviet representatives used this opportunity provided by the Geneva Summit to discuss with their American counterparts all outstanding issues con-nected with China. For example, the Soviet Minister of Defense, Marshal Georgy Zhukov, utilized his close personal relationship with Eisenhower in order to discuss with him the China issue a couple of times. On July 20, Zhukov had lunch with Eisenhower and he told the American President that he had thought the settlement of the Chinese problem had “great im-portance for the relaxation of tensions”. “There was, first of all, the ques-tion of China’s membership in the UN”, Zhukov reminded Eisenhower, indicating that PRC’s absence from that international organization meant that “a nation of 600 million people was not represented in this organization.” “Then, of course, there was the question of Taiwan itself”, added the Soviet Marshal. He felt that the delay in settling these issues was “not advantageous even to the United States”.51 On July 23, Zhukov made another reference to China during his next meeting with the U.S. President. He said that he believed that the Chinese had no intention to resort to armed force, since “they have been waiting patiently for set-tlement of these matters and if some hope could be given to them there was no doubt that they would continue to wait with patience.” Therefore, Zhukov felt that the initiation of direct talks between the United States

50 People’s Daily, July 25, 1955.51 DDRS, Document Number: CK3100207051- CK3100207064.

He YANQING

155



and China “would give such hope”.52 In short, the Soviets utilized the dip-lomatic language which the Chinese side also used and they took some steps which China had also taken.

Chinese diplomats had a more intuitive understanding of the developments taking place inside the Sino-Soviet friendship during this period. For example, in one of the reports which was sent by the Chinese Embassy in Moscow to the Chinese Foreign Ministry at the end of May, 1955, Chinese diplomats in the USSR said: “During the past six months, due to the relaxation of the international situation and the development of the Sino-Soviet friendship, there have been more and more friendly activities between our two countries every single day. The Soviets have taken a number of new practices which never happened in the past while communicating with us.” These “new practices” included: “The Soviet Foreign Ministry was extending warmer welcomes and farewells to dif-ferent Chinese delegations which were only passing thorough the Soviet Union; the Soviet Foreign Ministry was inviting Chinese diplomats to at-tend more and more friendly activities, some of them even going “beyond the formal diplomatic routine”.53 By the end of 1955, the Chinese embas-sy in Moscow reported again: “Over the past year, the Sino-Soviet rela-tions have been closer; all kinds of personal exchanges are very frequent now”.54 At that time, Chinese citizens travelling to Western countries having no diplomatic relations with the PRC got their visas through the Chinese Embassy in Moscow, while Western citizens travelling to China had to get their visas through their own embassies in the Soviet Union. In 1955, the Beijing governmentset up a specific information-exchange station in Moscow which was aiming at contacting embassies of Western countries in Moscow. If the Chinese government was planning some im-portant diplomatic initiatives, it would always tell Moscow in advance, conducting consultations with Soviet officials and seeking for their ad-vice. Moscow was also willing to share sensitive information with Beijing.

However, even during the Golden Period of the Sino-Soviet re-lationship, certain differences still existed between the two communist powers. As mentioned above, in order to fight against the Soviet pro-posal of a Five-Power Conference to solve the Far Eastern problems, the United States prepared six corresponding proposals to be discussed at the Geneva Summit. One of their intentions was to compel the Soviets to give up on their Far Eastern proposal in exchange for U.S. abandon-ment of the proposal concerning the communist satellites. A passage of

52 DDRS, Document Number: CK3100207065- CK3100207069.53 PRC FMA, Record ID: 117-00456-05.54 PRC FMA, Record ID: 118-00558-02.

156


Bulganin’s statement could reflect such an exchange. In his report on the Geneva Summit at the Third Session of the Supreme Soviet of the USSR: “Unfortunately, the proposal raised by us that the meeting should also discuss Asian and Far Eastern issues was not accepted, even though these issues were obviously pressing due to the real situation in this area. But, of course, the Soviet delegation could also not agree to discuss the issues concerning Eastern European countries and ‘international communism’. We had to point out that if such issues were discussed at this summit, it meant that we would interfere into the domestic affairs of East European countries.”55 So, maybe we can speculate: the issues about Eastern European countries and “international communism” were more important to the Soviet Union than the issues concerning Asia and the Far East, even though the latter had been repeatedly stressed by the Chinese. This was a kind of sacrifice of Beijing’s interests, China’s full coordination of its policies with Moscow notwithstanding. At that time, China desper-ately wanted to ensure that the Sino-U.S. ambassadorial talks take place during the Four-Power Summit.

On the other hand, the Chinese did adhere to a basic rule in dip-lomatic practices – an “independent foreign policy”. This meant that if Soviets touched upon some issues relating to China’s national interests, the Chinese side would be uncompromising and stick to its own opin-ion. In Chinese political terminology, Soviets touched upon some “soft nails”. For example, on December 12, 1954, Soviet Ambassador to China Pavel Yudin conveyed to Zhou Enlai some of the reflections made by British diplomats on the issue of the trial of 13 U.S. spies who had been arrested in China. It was obvious that the Soviets wanted to mediate this problem. On December 16, Zhou Enlai gave an answer to Yudin in which he said: “This is our domestic affair and we refuse any interfer-ence coming from any country”. Yudin decided to press on, so he ques-tioned Zhou why would China then welcome the Secretary General of the UN Hammarskjold to come to China and discuss this issue. Zhou re-plied: “If we reject him (Hammarskjold), we will fall into a passive situa-tion, and they (Americans) will continue to take actions through neutral countries in Asia. For example, Ceylon would certainly put forward this question at the Colombo Meeting. That will be unfavorable for us and will affect our attendance of the Asian-African Conference next year.”56 Moscow was disappointed with Beijing’s refusal. Even through some of the personal contacts with the Americans, some Soviet officials could not

55 Bulganin, “Report on the Results of the Four Power Geneva Summit, August 4, 1955, the Third Session of the USSR Supreme Soviet”, The People’s Daily, August 6, 1955.

56 Zhou Enlai Diplomatic Activities Memorabilia, 1949–1975, 95.

He YANQING

157



hide their disaffection with some of the Chinese policies. In an informal meeting, when Dulles mentioned that there had been a lot of MIGs in China, Bulganin answered: “We are not giving them MIGs anymore. We find the more we give them, the more they want.”57Although we cannot exclude that Bulganin’s statement was a deliberate gesture towards the Americans, it could also be a kind of real reflection of the Soviet disen-chantment with China’s impatience.

The US had never forgotten to “drive a wedge” between the USSR and the PRC since 1949. Washington would never give up this aim, even when it had direct contacts with the PRC. In the mid-1950s, with the rise of China’s international status, the independence of initiative in Chinese diplomacy was also increasing. But the intelligence community of the United States found, ”While this Soviet acknowledgment of China’s in-ternational position has given rise to some speculation about future dif-ferences and difficulties between the two powers, as of year’s end there were virtually no significant cracks visible here in the monolithic facade of relations between the two.”58 Therefore, while there were some unhar-monious voices in Sino-Soviet relations in 1955,the main stream was still true friendship.

All in all, the close relationship between China and the Soviet Union could be also seen in the propaganda of following words – “Geneva spirit”, which embodied the same goals both countries shared in their efforts at easing international tension. Both of these countries needed firm guarantees of peace and stability in order to achieve their domes-tic reconstruction. After Stalin’s death, the Soviet Unionbegan gradual changes as to pull their domestic system away from Stalinist demands. Moscow had to pay more attention to increasing domestic production and improving people’s living standard, while China had to do the same, but the situation was far more pressing due to the consequences of the Korean War. Beijing made it clear that the main purpose of the so-called “independent and peaceful foreign policy” was “to construct our country into a prosperous, powerful and wealthy socialist country”.59 In addition, China had basically completed the domestic social changes, while the Chinese Communists had consolidated their regime by the end of 1954. Therefore, Zhou Enlai announced with much self-confidence: “Now, we

57 FRUS, 1955–1957, Vol. 2, 670–671.58 American Consulate General, Hong Kong, DESP, No. 1612, Analysis of Sino-Soviet

Relations in 1954, March 28, 1955, MF2523166-0105, Main Library of the University of Hong Kong.

59 Zhou Enlai,“Current International Situation and Our Foreign Policy – Speech at the Second Session of the First Session of the National People’s Congress of the PRC”, People’s Daily, July 31, 1955.

158


have gone through a preliminary reorganization, ‘our house’ has been cleaned up, so we can ‘invite some guests to come home’ now.”60 From the Geneva Conference in 1954 to the Bandung Conference and the Sino-U.S. ambassadorial talks in 1955, China had gradually exercised a much different role in its international entanglements. Full-time propaganda of the “Geneva spirit” also took place during this period. However, by the late 1950s, some of the more radical reforms also occurred in China; the Great Leap Forward was a particularly famous one. Chinese diplomatic policies had by then turned to the “left” and communist revolution had become a paramount goal by then. Negotiations and relaxation of ten-sions were not considered as a favorable orientation of China’s inter-national strategy. Propaganda of the “Geneva spirit” also cooled down. These obvious changes could be also observed through the data pub-lished in the People’s Daily. In 1955, the number of articles and reports which praised the “Geneva spirit” and seen it as the core spirit of coun-try’s international activities was 111. That number was 43 in 1956, 8 in 1957, 0 in 1958, and only 2 in 1959. After 1960, People’s Daily rarely mentioned the “Geneva spirit”. But there was one exception. In 1967, there was an article in the People’s Daily which mentioned this expres-sion and it was titled The Counterrevolutionary Face of Sholokhov. It said the following: “From the ‘Geneva Spirit’ to the ‘Moscow Spirit’, Sholokhov and Khrushchev, one master and one servant, echoed each other, walked on a more and more despicable path of betraying Communism. They have become loyal lackeys of imperialism”. The meaning of the “Geneva spirit” had totally changed. The evolution of this term in China can also reflect the specific path of development of the Sino-Soviet relationship, from friends to enemies.

Although there were no definite and unified conclusions about the historical role of the Sino-U.S. ambassadorial talks, one could not deny two things: first, it was of diplomatic importance, since it was an initiation of long-term contacts between the two sides that ultimately led to China’s recognition by Washington in the 1970s. Second, these talks also proved to be a special diplomatic channel between the two sides to discuss some of the outstanding issues and try to diffuse explosive situations. Therefore, the realization of these ambassadorial talks was a diplomatic victory for Beijing and this victory could never been achieved without the close cooperation and coordination between China and the Soviet Union.

60 Zhou Enlai Chronicle, 1949–1976, Vol. 1, 420.

He YANQING

159




Archives and Databases

- Chinese Foreign Ministry Archives (PRC FMA)- Foreign Relations of the United States (FRUS). 1952–1954, Vol. 14.

Washington: United States Government Printing Office, 1985.- FRUS. 1955–1957, Vol. 2 (1986)- Declassified Documents Reference System (DDRS)- American Consulate General. Hong Kong, DESP. No. 1612, Analysis

of Sino-Soviet Relations in 1954, March 28, 1955, MF2523166-0105, Main Library of the University of Hong Kong.

Newspapers

- People’s Daily

Memoirs, Biography and Chronicle

- The Diplomatic History Research Office of the PRC Ministry of Foreign Affairs. Zhou Enlai Diplomatic Activities Memorabilia, 1949–1975. Beijing: The World Knowledge Press, 1993.

- The Literature Research Center of the CPC Central Committee. Zhou Enlai Chronicle, 1949–1976, Vol. 1. Beijing: The Central Literature Press, 1997.

- Biography of Zhang Hanfu. Beijing: The World Knowledge Press, 2003.

Books and Articles

- Young Kenneth T. Negotiating with the Chinese Communists: The United States Experience, 1953–1957. New York: McGraw-Hill, 1968.

- Harding Harry and Ming Yuan. Sino-American Relations, 1945–1955: A Joint Reassessment of a Critical Decade. Wilmington, Delaware: Scholarly Resources, 1989.

- Soman Appu K. Double-Edged Sword: Nuclear Diplomacy in Unequal Conflicts: The United States and China, 1950–1958. Praeger, 2000.

- Beam Jacob. Multiple Experience: An American Ambassador’s Unique Perspective on East-West Issues. New York: W.W. Norton 1978.

- Johnson Alexis. The Right Hand of Power: The Memoirs of an American Diplomacy. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice Hall, Inc., 1984.

160


- The Diplomatic History of PRC, 1949–1956, ed. by Pei Jianzhang. Beijing: The World Knowledge Press, 1998.

- The Diplomatic History of PRC, 1957–1969, ed. by Wang Taiping. Beijing: The World Knowledge Press,1998.

- Wang Bingnan. Retrospect of the 9-year Talks between China and the US. Beijing: The World Knowledge Press, 1985.

- Goldstein Steven M. “Dialogue of the Deaf? The Sino-American Ambassadorial-level Talks, 1955–1970”. Re-examining the Cold War: US-China Diplomacy, 1954–1973, Collectedin Robert Ross& Jiang Changbineds, 200–237. Cambridge: Harvard University Press, 2001.

- Yafeng Xia. “Negotiating at Cross-Purposes: Sino-American Ambassadorial Talks,1961–1968”. Diplomacy and Statecraft, 16:2, June 2005, 297–329.

- Yafeng Xia. Negotiating with the Enemy: U.S.-China Talks during the Cold War, 1949–1972. Bloomington, IN: Indiana University Press, 2006.

- Dayong Niu. Warsaw Ambassadorial-Level Talks between China and the United States, 1961–1963, Historiography at the Peking University, 2000.

- Zhang Baijia and Jia Qingguo. The Steering Wheel, Shock Absorber and Surveying Instrument in Antagonism: Sino-American Ambassadorial Talks Seen from the Chinese Perspective, Contemporary China History Studies, Vol. 1, 2000.

- Tao Wenzhao. The History of Sino-US Relations, 1949–1978. Shanghai: Shanghai People’s Publishing House, 2004.

He YANQING

161



Резиме

Хе ЈЕНЋИНГ

Кинеско-амерички амбасадорски разговори и самит у Женеви 1955. године: Дипломатска постигнућа

НР Кине остварена уз помоћ Совјетског Савеза

Апстракт: У овом чланку ауторка анализира везе између Самита четири велике силе у Женеви и спро-вођења у дело кинеско-америчких амбасадорских разговора. После исцрпне анализе, она закључује да је процес остваривања амбасадорских разговора одражавао висок ниво сарадње и узајамне подр шке Кине и Совјетског Савеза средином 50-их година. Овај период је стога назван „меденим месецом“ у односима између ове две земље. Међутим, током ових златних година неке од првих пукотина у њи-ховом односу почеле су да избијају на површину.

Кључне речи: Самит у Женеви, дух Женеве, кине-ско-амерички амбасадорски разговори, кинеско-со-вјетски односи

Овај чланак користи тек отворена документа из Архива Министарства иностраних послова НР Кине, друге кинеске архивске материјале, као и нека новодоступна документа архива Сједињених Држава, како би изнова истражио процес спровођења кинеско-аме-ричких амбасадорских разговора и анализирао везе између ових разговора и Самита четири велике силе у Женеви 1955, при чему је посебна пажња посвећена сарадњи и узајамној помоћи Кине и Совјетског Савеза. Насупрот скорашњим истраживањима, у члана-ку се износи теза да је Совјетски Савез играо много важнију улогу у процесу спровођења кинеско-америчких амбасадорских разговора. Овај процес је изванредан пример „меденог месеца“ кинеско-совјет-ских односа средином 50-их година. Исто тако, чланак разоткрива и прве пукотине у кинеско-совјетском односу током златних година њиховог савеза.

IN MEMORIAM

165

Др Надежда Јовановић (1931–2015)

Надежда Јовановић је била особена поја-ва у нашем институту, али и у српској, па и ју-гословенској историографији. Спајала је два искуства. Своје животно, школско и научно сте-чено у Совјетском Савезу и оно касније у новој средини, у Београду. Она је била мост и сарадња између две историографије. Та сарадња је траја-ла и била цењена до њеног последњег животног тренутка.

Надежда је рођена у Москви 1931. године. Дипломирала је 1954. на групи за историју Историјско-филозофског факулте-та Карело-финског универзитета у Петрозаводску. Исте године ступила је у Институт за славистику Академије наука Совјетског Савеза у Москви. Ту ће магистрирати и остати до 1964. Тада пре-лази у Београд и запошљава се у Институту за историју раднич-ког покрета Србије, данас Институту за новију историју. У њему ће остати све до одласка у пензију 1997. Нада је докторирала 1969. године а потом стицала сва научна звања све до избора у научног саветника. Поред многих радних задатака на писању монографија, научних саопштења, припреми и објављивању научне грађе, Нада је била и пројектни руководилац. На тој функцији увек је била то-лерантна подстицајна и пуна бриге да се подрже радни и таленто-вани. Била је и полемична и оштра у одбрани аргумената које је износила у Институту и ван њега на научним конференцијама и скуповима. Ми млађи смо некада са стране пратили те унутарге-нерацијске расправе.

За Надежду Јовановић свако ко је познавао или ко је читао њене радове моћи ће рећи да је била одлично образован истори-чар, вредан и научно поштен. О томе сведочи обимно цитирање њених стручних радова. Започела је свој научни рад писањем ис-торије једне мале партије у илегали, трагичним судбинама поједи-наца великих идеала, а потом ширила теме на историју Краљевине Југославије, политичке сукобе и посебно историју Земљорадничке партије и њеног лидера Драгољуба Јовановића. Њени радови о Драгољубу Јовановићу дуго ће представљати врх када је српска ис-ториографија у питању. Њен Јовановић, као каква ходајућа, жива енциклопедија о људима и догађајима, био је незаобилазно место у

166


радовима многих историчара и публициста. О томе сведоче напоме-не у тим радовима и књигама.

У српску и светску баштину Надежда Јовановић је уградила десетину својих монографија, биографија, томове приређене грађе и десетине чланака у домаћим и страним часописима те зборници-ма. Један историчар никад не умире, он ће вечно живети кроз своје дело.

Остају и наша сећања на њу, увек некако исту и предвидљи-ву, радну и ужурбану. Остају сећања на сусрете са живахном пензи-онерком која шета своје омиљене љубимце у Малом Ташмајдану. Обрадовала би се сваком сусрету и посети, за које је желела да дуже потрају. Пратила је, коментарисала је и распитивала се како је у Институту, зашто нико не реагује, не коментарише поједина недо-звољено слаба издања или изјаве историчара.

У разговорима није пропуштала да помене своју Душку, Срлета, своје унуке. Да каже понеку о Хајделбергу, о путовањима, одвојености.

Окончао се један поштен, радан и понекад мукотрпан живот. Свет често није праведно место, или је то веома ретко.

Др Миле БЈЕЛАЈАЦ

ГРАЂАSources

169

УДК 355.02(497.1:497.2)“1926“(093.2) 355:929 Милутиновић Д.(093.2)

Александар ЖИВОТИЋКатедра за историју Југославије

Филозофског факултета Универзитета у Београду

Извештај генерала Драгутина Милутиновића о стању на граничном фронту према Бугарској 1926.

Вишедеценијски сукоб између Бугарске и Србије привреме-но је окончан бугарским поразом 1918. Након потписивања Уговора о миру у Неију граница између две државе је утврђена на линији од ушћа Тимока у Дунав старом српско-бугарском границом, пре-ко Цариброда и Босилеграда, који су ушли у састав новостворене јужнословенске краљевине, до струмичке долине где је извршена мала корекција границе којом је Краљевина СХС добила мањи тро-угао којим се раније бугарска територија „увлачила“ у југословен-ску. Тиме је осигурана безбедност саме Струмице и пруге Београд–Скопље–Солун.1 Истовремено, с доласком на власт владе Александра Стамболијског започело се и са регулисањем међудржавних односа. Политика Стамболијског, усмерена на зближавање с Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, унутар самог бугарског друштва наила-зила је на страховит отпор. Упркос доброј вољи, бугарска влада није успевала да спречи организовање комитских чета које су стајале у блиској вези с низом „добротворних друштава“ на својој терито-рији. Центри комитске акције су се налазили у Ћустендилу, Џумаји и Петричу. У тим местима, бугарске војне и цивилне власти су ак-тивно учествовале у организовању и слању на југословенску тери-торију комитских чета. Влада у Софији је на учестале југословенске протесте одговарала да је спремна да у сарадњи с Краљевином СХС започне заједничку борбу против комита. Југословенски захтеви су ишли у правцу моменталног распуштања комитске организације.

1 Прецизан опис разграничења између Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца према Уговору о миру из Неија закљученом 27. новембра 1919. видети у: Ј. М. Јовановић, Дипломатска историја Нове Европе 1918–1938, II, (Београд, 1939), 234–236; Balkanski ugovorni odnosi 1876–1996. Dvostrani i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj saradnji, verskim i etničkim manjinama, prir. M. Stojković, II tom (1919–1945), (Beograd, 1998), 55–93.

170


Како су се и суседне земље, Грчка и Румунија, сусретале са сличним проблемима, југословенска влада је започела преговоре о могућим заједничким акцијама у циљу осигурања безбедности граница. Бугарска влада је ту акцију предухитрила упутивши Лиги народа представку у којој је своје суседе оптужила за подстицање герил-ских акција. Посебно је захтевано од Лиге народа да предузме кора-ке против југословенске владе, која је претила да ће интервенисати против комита ван својих граница. У образложењу жалбе се наво-дило да Бугарска са својим скромним војним снагама, које је могла да држи према одредбама уговора о миру, није у стању да осигура границу и спречи упаде наоружаних група у суседне земље. Према ставовима бугарске владе, радило се о групама револуционара, по-литичких бегунаца из „поробљених крајева“ који издржавају више од 50.000 избеглица из суседних земаља, а да владе суседних држа-ва својом политиком провоцирају њихов рад. Зато је тражена изме-на одредаба мировног уговора у корист Бугарске и промена режима у пограничним крајевима. Такав корак није наилазио на подршку ни суседа ни великих сила, па је бугарска влада била приморана да флексибилније приступи решавању постојећих проблема. Зато се бугарски премијер Стамболијски запутио у Београд с намером да отвори дијалог између две владе како би се решиле постојеће размирице. Резултат разговора је било потписивање споразума у Нишу 1923, којим је Бугарска преузела обавезу да спречи герилску акцију са своје територије. Истим споразумом, бугарска влада се ин-директно сагласила и са одредбама уговора о миру који је до тада доводила у питање. Споразум с југословенском страном је запечатио судбину владе Стамболијског и њега лично. Он и његови најближи сарад-ници су због наводне издаје бугарске националне идеје осуђени на смрт од ВМРО. Државним ударом 9. јуна 1923, који су организова-ли Официрска лига и ВМРО, збачена је његова влада, а он и њего-ви најближи саборци убијени на изузетно свиреп начин. Иако су присталице Стамболијског очекивале интервенцију југословенске владе, до ње није дошло. Влада Николе Пашића је признала ново-формирану владу Александра Цанкова и ограничила се на прихват бугарских политичких емиграната. Цанковљева влада је одмах по формирању изјавила да ће се придржавати одредаба постојећих уговора, али се у стварности дешавало сасвим супротно. Постојећа међудржавна комисија је функционисала искључиво у оквиру свог мандата. У оквиру ње се расправљало о могућим активностима ус-мереним на ликвидацију комитске акције, али разговори нису да-

Александар ЖИВОТИЋ

171

Извештај генерала ДрагутИна МИлутИновИћа о стању на гранИчноМ фронту преМа Бугарској 1926.

вали резултате. ВМРО је био доминантан у пограничним области-ма. Његови лидери су деловали потпуно јавно ширећи пропаганду кроз јавна гласила и организујући присилно прикупљање новца за активности своје организације. На самом терену, бугарске комитске групе су упадале на југословенску територију и чиниле низ злочина. На другој страни, бугарска влада је ухапсила неколико вођа органи-зације, али је била немоћна пред нараслом, агресивном милитант-ном групом која је била спремна на различите видове насиља – од директног физичког притиска до принудног „опорезивања“ страних предузећа, што је довело до интервенције влада великих сила. Југословенска влада је сматрала да односе с Бугарском треба у потпуности регулисати, не само у циљу превазилажења постојећих проблема већ и у циљу осигурања безбедности на Балкану. И с бу-гарске стране су стизали слични сигнали. Како Цанковљева влада није имала снаге да се избори с низом политичких опонената, њени напори су остали на декларативном нивоу. До новог погоршања од-носа је дошло након атентата у софијској цркви Свете недеље, кад је бугарска влада тражила изручење земљорадничке емиграције, која је оптуживана за организацију атентата, настојећи истовремено да поправи свој међународни положај фалсификованим тврдњама о на-водној угрожености од Совјета. Инсистирање на изручењу припадни-ка земљорадничке емиграције је било праћено оптужбама да влада југословенске краљевине припрема оружани упад бугарских емигра-ната са своје територије у циљу организовања насилне смене власти. Бугарска влада је унутрашњу нестабилност искористи-ла да захтева одобрење појачавања постојећих војних ефектива за око 4.500 људи. На то су оштро реаговале владе из Београда и Букурешта истичући да Бугарска располаже сасвим довољним војним ефективима за очување унутрашње безбедности.2 Након атентата на краља затражено је одобрење појачања војних снага за 10.000 људи. Конференција амбасадора је одобрила бугарски за-хтев, што је наишло на протесте југословенске, грчке и румунске владе као директно заинтересованих страна. Владе балканских зе-маља су успеле да издејствују оснивање посебног војног комитета који би имао задатак да надгледа стање наоружања земаља чије су војне ефективе биле подвргнуте међународној контроли. У посеб-ној контролној комисији за Бугарску је био и југословенски војни изасланик. У исто време, ВМРО је био на врхунцу моћи интензивирајући

2 У том моменту Бугарска је располагала са осам коњичких пукова и 17 жандар-меријских батаљона.

172


упаде и атентате на југословенској, грчкој и бугарској територији. Док је јачала акција ВМРО Цанковљева влада је губила подршку и на унутрашњој и на међународној сцени. Њу је почетком 1926. заме-нила влада Андреја Љапчева. Иако је и нова влада водила званично политику помирења с Краљевином СХС, убрзо по њеном образо-вању су уследиле нове акције ВМРО-а на југословенској територији уз подршку бугарских пограничних јединица.3 У условима кад се ситуација у пограничном појасу убрзано компликовала, министар војске и морнарице дивизијски генерал Душан Трифуновић4 је на терен послао прослављеног ратног коман-данта и члана новоформираног Војног савета5 дивизијског генерала

3 О односима између Бугарске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца оп-ширније видети: Јовановић, Дипломатска историја; К. Тодоров, Политичка историја савремене Бугарске, (Београд, 1938); D. Todorović, Jugoslavija i balkanske države 1918–1923, (Beograd, 1979); V. Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929. Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, (Beograd, 2002); Д. Попов, И. Божилов, Ц. Георгијева, К. Косев, А. Пантев, И. Бајева, Историја Бугарске, (Београд, 2008).

4 Душан Трифуновић (Свилајнац, 1. III 1880 – Нирнберг, 28. II 1942), питомац 29. класе Ниже школе и 12. класе Више школе Војне академије. Завршио гене-ралштабну припрему. До балканских ратова био на дужностима командира вода и батерије у коњичкој артиљерији. У балканским ратовима начелник Штаба Јаворске бригаде и Дунавске дивизије другог позива. У Првом светском рату начелник Штаба Комбиноване, Вардарске и Шумадијске дивизије, помоћник начелника Штаба Прве армије, начелник одсека у Министарству војном и ађу-тант краља Петра. Након рата је био експерт за албанска питања у делегацији на Мировној конференцији и професор тактике на Вишој школи Војне академије. Начелник Обавештајног одељења Главног генералштаба од 10. XI 1921. до 17. IX 1923. Потом био командант коњичке дивизије и од 6. XI 1924. до 24. XII 1926. министар војске и морнарице. На располагању до пензионисања 24. XI 1927. У Априлском рату активиран из резерве и постављен за команданта Седме армије. Умро у немачком заробљеништву 1942. - М. Bjelajac, P. Trifunović, Između vojske i politike. Biografija generala Dušana Trifunovića 1880–1942, (Beograd, 1997).

5 Војни савет је образован наређењем о измени Уредбе о уређењу Министарства војске и морнарице од 20. децембра 1925. Делокруг рада Савета се односио на низ саветодавних питања везаних за организацију оружане силе и њене рат-не припреме. Савет је био директно потчињен министру војске и морнарице. Председник и чланови Војног савета су стајали на располгању министру и за посебне задатке и мисије које би се односиле на студије и упознавања поје-диних граничних фронтова и делова територије по посебним задацима, спе-цијалне инспекције команди, трупа и установа и посебне мисије у иностран-ству. Војни савет је чинила група армијских и дивизијских генерала које је на предлог министра војске и морнарице постављао краљ, један виши официр као секретар Савета и потребно помоћно особље. Краљ Александар Карађорђевић је 30. децембра 1925. за чланове Војног савета поставио армијског генерала Мирослава Милисављевића и дивизијске генерале Драгутина Милутиновића и Душана Пешића. - Службени војни лист, година 44, број 58, 22. 12. 1925, 1; Службени војни лист, година 44, број 60, 31. 12. 1925, 1.


173


Драгутина Милутиновића6 са задатком утврђивања стварног стања на граници и сачињавања предлога мера за успешније осигурање гранич-ног фронта. Претпостављамо да генерал Милутиновић није изабран за овај одговоран задатак само као истакнути војни стручњак и члан Војног савета, чијим члановима су такви задаци и мисије били намење-ни, већ и као искусни ратни командант и један од водећих југословен-ских војних теоретичара. Сем тога, радило се о официру који је током Другог балканског рата командовао Тимочком дивизијом другог по-зива на најосетљивијем делу граничног фронта према Бугарској,7 а по-том као командант Вардарске дивизије штитио прилаз Скопљу на кри-вопаланачком правцу 1915.8 Сем тога, Милутиновић је као командант Албанских трупа 1915. стекао драгоцено искуство везано за заштиту граничног фронта, интервенцију ван граница државе у циљу обезбеђи-вања стратегијских тачака, као и за спречавање упада герилских група на сопствену територију.9 Дакле, генерал Милутиновић није послат на

6 Драгутин Милутиновић (Белошевац, Крагујевац, 28. IX 1865 – Београд, 5. 1941), питомац 17. класе Ниже школе Војне академије и Николајевске гене-ралштабне академије у Петрограду. До балканских ратова обављао командне дужности у пешадији закључно са положајем команданта пешадијског пука. Био начелник одсека у Оперативном одељењу Главног генералштаба, начел-ник штаба дивизијске области и редовни професор Војне академије. На челу Спољног одсека Главног генералштаба био од 1901. до 1902. и Извештајног одсека Главног генералштаба од 1906. до 1909. У балканским ратовима био командант Тимочке дивизије другог позива. У Првом светском рату командо-вао Шумадијском дивизијом другог позива, Албанским трупама, Вардарском дивизијом, Резервним трупама и Подофицирском школом у Бизерти, Првом добровољачком дивизијом у Русији и Јадранским трупама. После рата деле-гат Владе на Цетињу, инспектор пешадије, канцелар краљевих ордена и члан Војног савета. Пензионисан 1927. Истакнути војни писац, историчар и теоре-тичар. - ВА, Досијеи персоналних података, кутија 1121, досије 101, Лични и службени односи и оцене Драгутина Милутиновића. Опширније о биографији генерала Милутиновића: Д. Милутиновић, Шумадијска дивизија другог позива Народне војске у рату 1914–1915, (Београд, 2015), 13–29.

7 О операцијама Тимочке дивизије другог позива у Другом балканском рату опширније видети: Д. Милутиновић, Тимочка дивизија другог позива наро-дне војске у I и II балканском рату, (Београд, 1926); В. Максимовић, Битка на Брегалници 17–25. јуна 1913. год, (Београд, 1926); Ж. Павловић, Битка на Брегалници, (Београд, 1929); М. Лазаревић, Други балкански рат, (Београд, 1955); С. Скоко, Други балкански рат 1913, I–II, (Београд, 1968).

8 О операцијама Вардарске дивизије опширније: Ж. Павловић, Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915, (Београд, 1968); М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, (Београд, 1954); АСАНУ, 11434, Д. Милутиновић, Операције Вардарске ди-визије првог позива народне војске од 8. октобра 1915. до 1. марта 1916.

9 О српској политици према Албанији опширније видети: Д. Батаковић, Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, (Београд, 2006), 333; АСАНУ, 11437, Д. Милутиновић, Моје командовање Албанским трупама 1915.

174


терен само као врхунски војни експерт већ и као изузетан познавалац простора – како терена тако и самог становништва. Драгутин Милутиновић је крајем јуна и почетком јула исте године обишао гранични фронт према Бугарској у Македонији. Стање које је затекао је оцењивао као изузетно неповољно. Као официр који је настојао да прати модерне тенденције у развоју вој-не науке, сматрао је да југословенски систем заштите границе, па самим тим и спречавања упада бугарских комита на југословенску територију, није адекватан. Оштро је критиковао систем утврђи-вања граничних положаја и изградње типских караула који се у том моменту већ увелико израђивао по замисли посебне комисије коју су чинили потпуковник Рудолф Луканц,10 контрактуални виши инжињер Пољански и мајор Брајтенфелд. У складу с пројекцијама будућег развоја ратоводства, предлагао је одустајање од изградње сталних бетонских утврђења сматрајући такав приступ будућем ра-товању остатком средњовековног начина размишљања и вођења рата. Давао је предност изградњи караула од материјала прила-гођених климатским условима тог простора и путних и железнич-ких комуникација уз набавку железничких и аутомобилских тран-спортних средстава који би у случају сукоба, уместо везивања за сталне отпорне тачке које се не могу дуже бранити, омогућили брз маневар снага по дубини и лако пребацивање ради интервенције на угроженим правцима. Истовремено, предлагао је обједињавање команде и управе над свим сегментима и институцијама битним за обезбеђење границе, унификацију наоружања и опреме гранич-них јединица, сврсисходније организовање мреже караула, као и успостављање другачијег система попуне граничних јединица ре-зервним саставом, без ослањања на локално становништво, у чију лојалност је на основу искустава из минулог рата сумњао.11

Предлози генерала Милутиновића су након смене мини-стра Трифуновића, до које је убрзо дошло, и одласка у пензију самог

10 Рудолф Луканц племенити Савенбург (1879–1948) по завршетку Кадетске школе службовао је у 17. крањском пешадијском пуку, а потом као генералштабни мајор од 1916. у аустроугарском генералштабу. По окончању Првог светског рата је ступио у војску новостворене југословенске државе, коју је у чину потпуковника напустио на свој захтев. Активирао се у Домобранству Независне Државе Хрватске, где је 1942. унапређен у чин генерала. Пензионисан је 1943. После Другог светског рата је осуђен на три године затвора. Умро је у затвору 1948.

11 АСАНУ, 11455, Реферат Господину Министру Војске и Морнарице о нађеном стању на граници према Бугарској, а у под-одсецима VIII, VII, VI и V (Крива Паланка, Царево Село, Берово и Струмица) Граничне Трупе, извршен од 16. јуна до 3. јула 1926 г. личним обиласком.


175


Милутиновића наредне године углавном игнорисани и услед раз-личитих потешкоћа, мање објективне а више субјективне природе, остављани по страни. Даљи развој догађаја везан превасходно за интензивирање комитске акције и погоршање југословенско-бугар-ских односа, као и погубне последице одсуства масовније изградње путне и железничке мреже, моторизације војске и осавремењавања војне мисли потврдиле су исправност Милутиновићевих предлога.

РЕФЕРАТ12

Господину Министру Војске и Морнарице о нађеном стању на грани-ци према Бугарској, а у под-одсецима VIII, VII, VI и V (Крива Паланка, Царево Село, Берово и Струмица) Граничне Трупе13, извршен од 16. јуна до 3. јула 1926 г. личним обиласком

12 Оригинал документа се чува у оквиру заоставштине генерала Драгутина Милутиновића у Архиву Српске академије наука и уметности - АСАНУ, сигн. 11455.

13 Прве снаге за обезбеђење границе у Кнежевини Србији су формиране 1833. До 1835. је подигнуто 68 примитивних караула, које су у наредном периоду фортифи-кацијски ојачане. Прве граничне страже су биле задужене за војно, финансијско и санитарно обезбеђење границе. У периоду до Првог светског рата су више пута ре-организоване у складу с измењеним начином употребе и стањем на границама. У почетку су за обезбеђење граничне линије одређена четири батаљона, при чему је сваки батаљон био задужен за чување једног граничног одсека. Велика реоргани-зација јединица за обезбеђење границе је извршена 1887. кад је државна граница подељена на шест пограничних одсека који су били у надлежности Министарства унутрашњих дела. Већ 1894. су поново враћене у војну надлежност. Уредбом о по граничној жандармерији из 1896. пограничне страже су преформиране у жан-дармеријске станице. Гранична трупа као саставни део мирнодопске војске је об-разована 1899. Истовремено, граница је подељена на одсеке – командантске, ко-мандирске и водничке, а јединице су попуњаване добровољцима који су претходно служили редовни војни рок. Служба у граничним јединицама је трајала три године, а постојала је и могућност продужења рока. Седиште прве чете је било у Блажеву, друге у Куршумлији, треће у Медвеђи, четврте у Врању, а изванредног комесара за пограничне страже у Нишу. До балканских ратова је граница обезбеђивана према Османском царству и Бугарској, а касније само према Бугарској. Остали гранични одсеци су били поседнути само финансијском стражом. По завршетку Првог свет-ског рата Гранична трупа је поново била у надлежности војске, изузев у краћем периоду након укидања 1. октобра 1922. и потчињавања људства Министарству финансија с намером образовања финансијске страже. Убрзо је, због сталних не-мира на граници с Бугарском, у Македонији поново образована у јачини од 32 чете. Већ 1923. се започело с распоређивањем граничних чета на границама с Бугарском и Албанијом. Крајем 1925. Гранична трупа је имала 30 чета распоређених искљу-чиво на територији Треће армијске области. Према Албанији је било 10, Бугарској 16 и Грчкој четири чете. Наредне године су формиране и нове чете за обезбеђење границе с Мађарском (пет чета) и Италијом (осам чета). До почетка 1930. Гранична трупа је нарасла на 67 чета.

176


16. јула 1926 г. Члан В. СаветаУ Београдуђенерал Драг. Милутиновић

Дивизиски ЂенералДрагутин МилутиновићЧлан Војнога СаветаПов. Бр. Службено15. јула 1926. год.у Београду

ГОСПОДИНУ МИНИСТРУ ВОЈСКЕ И МОРНАРИЦЕ

(Приликом читања служити се секцијама Крива Паланка, Пљачковица и Струмица-Ђевђелија размера 1:100.000)

Према наређењу Господина Министра Војске и Морнарице Пов. Ђ. Бр. 5294 од 15. јуна 1926. године част ми је поднети свој из-вештај у овоме.

Општи погледи на југо-источни фронт према Бугарској

Ну, пре излагања својих запажаја, као и стања које сам нашао на граничном фронту према Бугарској од Кривопаланачкога (VIII) пододсека па до тромеђе са Грчком на пл. Беласици (V) пододсека нека ми је допуштено бацити ма и летимичан поглед, на наш однос према Бугарима после светскога рата. Дакле, наш однос према Бугарима после Светскога рата, знатно се изменио у нашу корист. Ми смо сада три пута јачи од Бугара у погледу становништва, а у односу војне снаге, јачи смо скоро четири пута.14 Истина је, да број не игра увек пресудну улогу, али код осталих подједнаких погодаба, као што је случај код нас и Бугара (наоружање, морал и т.д), онда се може рећи да је бројност (јачина) фактор који одлучује.15

14 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је према попису из 1921, имала 11.984.911 становника, док је Бугарска 1920. имала 4. 846.971 становника.

15 Према одредбама Уговора о миру из Неија (чланови 64–104), Бугарска је била у обавези да укине општу војну обавезу и да ограничи сопствене војне


177


Према овоме, једва ли Бугари смеју и помислити на једино-борство противу нас. Али, с друге стране Бугари могу бити за нас врло опасни у случају савеза са ма којим од наших суседа - неприја-теља, због свога погоднога географског положаја према нама, као и познатога досадашњега стања у Јужној Србији.16

Одбрана Југо-Источнога фронта према Бугарској

Из искуства ратовања 1915. и 1916. године нама се импера-тивно налаже ово: а) Да проведемо још једну железничку пругу паралелну оној, која већ постоји долином Јужне Мораве и Вардара, а то је железнич-ки крак од Крагујевца (или можда и Ваљева) преко Краљева, Рашке, Н. Пазара на Митровицу који би крак већ био везан код Краљева са уском железницом из Босне, а које (босанске) железнице треба још више везати од Вишеграда преко Руда, Увца, Прибоја, Пријепоља, Сјенице на Н. Пазар. Иначе, железничка пруга долином Ј. Мораве и Вардара због близине бугарске границе (и ако је исправљена граница код Струмице и Босилеграда), која је мања од дана марша (код Грделичке клисуре) увек ће бити изложена кварењу и рушењу, као што су Бугари у 1913. години, а нарочито у 1915. години, већ и ура-дили пресекав нам почетком октобра 1915. године железничку пру-гу заузећем Врања и Велеса, чиме нам је била онемогућена ефика-сна одбрана Јужне Србије.17

б) Да на делу од Куманова до Струмице проведемо и изградимо добре рокадне путеве за аутомобиле (лаке и теретне) који би ишли и то:

снаге на укупно 20.000 људи. Такође, забрањена је мобилизација, реквизиција за војне потребе и постојање војних школа. Бугарска је била дужна да савезницима преда своју морнарицу и укине ваздухопловство. Забрањен је и увоз наоружања, муниције и војне опреме. Истовремено, прописано је да Бугарска не може организовати своје војне снаге у јединице веће од дивизије, при чему је самим уговором одређена до детаља и формација таквих дивизија.

16 Генерал Милутиновић је очигледно имао у виду све израженије приближавање Бугарске Италији у тим моментима, њену подршку комитским акцијама, као и везе ВМРО с Косовским комитетом и екстремном хрватском емиграцијом.

17 Бугарска војска је успела да 16. октобра 1915. заузме Врање и пресече пругу која је спајала Београд и Солун. Убрзо затим, већ 19. октобра су избили на Вардар, а 26. заузели Скопље настављајући операције у правцу Качаничке клисуре. На тај начин је пресечена веза између Србије и Егејског мора, односно солунске луке која је имала стратегијски значај за ратно снабдевање Србије. Исто тако, снажним обухватним нападом је пресечена веза између српске војске и скромних савезничких војних снага у околини Солуна.

178


1. Од Куманова преко Св. Николе (Клисоли) на Штип и 2. Од Штипа преко Радовишта за Струмицу којима би према потреби пре-бацивали наше трупе, кад се већ испољи бугарско јаче надирање, па ма то било у Кривопаланачком, Царевоселском или Струмичком рејону. Дакле, треба организовати што јачу активну одбрану, по-моћу јаких и моћних преносних срестава, као што су железнице, ка-миони, аутомобили18 који би нам пренашали живу силу на јаче угро-жена места према Бугарима у Ј. Србији и т.д, а на граничном фронту избегавати скупе построје као што су бетониране куле и касарне јер оне врло лако могу пасти непријатељу у руке у самом почетку рата и непријатељстава ако ми будемо заузети на две или више страна.

Обилазак на земљишту.

Према споменутом наређењу Господина Министра Војске и Морнарице, отпочео сам са обиласком Кривопаланачкога пододсе-ка (VIII) чије је седиште у Кривој Паланци, и то од његовога левога крила (крајње лево крило споменутога пододсека је 36 гранична чета на босилеградском рејону, а која чета и рејон, улазе у целини у територију Моравске дивизиске области) где се налази 35 гранична чета са четним штабом – станом код цркве села Трнова. Због села Трнова, рејон ове чете се и зове трновски рејон. Овај је рејон у дужи-ни од 30 км. и на њему се налазе 6 караула (Жеравина – кота 1335), Оштра Чука, Велика Коприва, Трнова, Мајор Коста и Жидилово (Аждаја) Карауле се праве, и нису још готове. Свака од њих има кулу са пушкарницама у два ката, као и касарну за становање војника, које су на местима удешене и за одбрану. Граничари овога рејона за сада станују у караулама, које су подигли од материјала, који су имали при руци, као и од материјала од порушених турских караула у 1912. години. Ово су нове карауле постављене готово на местима где су биле раније турске карауле, изузев карауле „Оштра Чука“ (у близини Жеравино) која је постављена – повучена уназад без икак-ве прегледности.

18 О проблемима моторизације Војске Краљевине СХС/Југославије опшир-није видети радове Далибора Денде: „Моторизација коњице у Краљевини Југославији“, Војноисторијски гласник 1/2008, 38–65; „Војни фактор и из-градња фабрике аутомобила у Краљевини Југославији“, Токови историје 3–4/2008, 9–27; „Моторизација тешке артиљерије у Војсци Краљевине СХС/Југославије (1918–1941)“, Војноисторијски гласник 1/2013, 126–144.


179


Четни је штаб у Трнову код цркве, али би требало подићи четни штаб на згоднијем месту за одбрану, као и прегледнијем, као што је већ и пројектовано западно од коте 1120 (село Трново секција Крива Паланка размера 1:100 хиљада). Са овим подизањем би требало пожурити. в) Девебајирски рејон VIII пододсека (34 чета). Седиште четног штаба у с. Жедилово. Почиње од коте 1181 (секција Крива Паланка раз. 1:100.000) па до карауле Велика Бождарица (кота 1580). Има свега 7 караула. На овом рејону прикупља се и превлачи грађа за зидање караула као и кула од бетона. г) Рујенски рејон VIII пододсека са седиштем командира чете на Цар. Врху (кота 2085). И овај рејон има 7 караула које су израђене од бетона (са кулом удешеном у два ката за одбрану, као и касарну за становање војника), изузев карауле „Слово“ где је прикупљена грађа (она је на левом крилу рејона-фронта према Бугарској). На граничној су линији пет караула (Сикирица и Соко), а може се рећи у трећој линији-командирска на Цар. Врху. Друга по реду са левога крила на овоме рејону је караула „Таш-тепе“ (каменити вис). Она је на висини 1920 мет., на месту где је она подигнута, није била раније турска караула. Караула је по-кривена плехом и изложена је страховитом ветру, који сам и ја сам испитао приликом обиласка 22. јуна ове године. Још 28. новембра 1925. године, југо-западни ветар однео је део крова са даскама и плотом. Даске од крова нађене су на 150 м. од карауле, а плех је од-нет у Бугарску, и до данас није нађен јер је украђен-однесен ради коришћења. Караула прокишњава и да прозори (који су узгред буди речено велики и у квадрату направљени са само једним унутра-шњим крилом) нису споља, од стране граничара даскама обложени и заковани, ветар би их избио са рамом и побио можда граничаре. Иначе са оваквим постројем прозора, киша коју увек прати ветар, уноси воду у касарну за становање, тако да је у соби вода. Под-патос је у овој караули као и у другима од бетона, где је сада у јуну хладно (снега и сада има око Рујена и Цар-Врха) Према овој нашој караули – Таш тепе, Бугари имају само зе-муницу, заклоњену од ветра и израђену на супротном нагибу виса, и у којој станују од 1. јуна до краја октобра, а после се Бугари повла-че у Ђурошево (у близини Ћустендила и границе) Трећа по реду на овом рејону је водничка караула „Сикирица“, која је на висини 1880 м. И она прокишњава што сам се ја уверио на лицу места, јер ме је пратила киша приликом обиласка овога рејона. Под-патос од бетона пун је воде, која је ушла на велике једнокрилне

180


прозоре (само са унутрашње стране) јер овде не беху у потпуности обложени прозори споља са даскама, а ветар који увек прати кишу на овим голим висинама уноси у касарну увек и кишу. Четврта по реду је касарна „Сакар баш“ која је подигнута на месту где је била раније турска караула; пета је Рујен (2252 м), па водничка „Соко“ (1920 м) Заноћио сам 22/23. јуна 1926. године на Цар врху (кота 2085) где је седиште командира 35 чете – Рујенски рејон капетана I. класе г. Б. Мажуранића.19 И ова караула прокишњава шта више и у соби-касарни где станује командир. И она је покривена плехом. Све пушкарнице обложио је командир споља плехом иначе тешко би било и лети овде опстати због хладноће и јакога ветра који, према исказу командира, стално дува. (Ложили смо собу сву ноћ да би се 22/23. јуна загрејали) Још су на овом рејону карауле: Мали Рујен и Балташница где се завршава Рујански рејон. И на Рујен (кота 2252), Балташници и Соколу, одкован је блех са крова и однет, па се сами граничари помажу и заштићују од кише и рђавог времена. Бугари се повлаче зими и са Рујена, па и ако имају бетонира-ну земуницу спрам наше карауле. Мештани причају да су Турци само једном оставили зими посаду на Цар-Врху, али у току зиме морали су читав пук из Штипа довести те да откопају покривене снегом на Цар-Врху. На даље су стално повлачили посаде зими са Цар-Врха. Ако се ове наше бетониране карауле оправе, а то треба урадити још овога лета, ипак и после ове потпуне оправке, требало би посаде повући зими, и то са карауле Таш тепе на караулу Сикирицу, а са Рујена

19 Богослав-Давид Мажуранић је као свршени матурант Трговачке академије мо-билисан у аустроугарску армију. Као резервни потпоручник и командир вода борио се на Источном фронту. Са својим водом се предао Русима и убрзо међу првима ступио у Српски добровољачки корпус. Као официр Прве добровољач-ке дивизије борио се у Добруџи против бугарских и турских снага. За показану храброст у тим борбама одликован је руским и румунским одликовањем. На Солунском фронту је био водник митраљеског одељења 3. батаљона 15. пеша-дијског пука Тимочке дивизије. Посебно се истакао у пробоју Солунског фрон-та, па је поново одликован. По завршетку рата, краљ Александар је у својству врховног команданта изашао у сусрет његовој молби и превео га из резерве у активну војну службу. Службовао је у Граничној трупи и пешадијским једини-цама, а пред сам рат 1941. у Главном генералштабу у Београду. У Априлском рату је у чину пешадијског потпуковника командовао 90. пешадијским пуком Врбаске дивизије у саставу Друге армије. Не мирећи се са сломом југословен-ске војске и државе извршио је самоубиство 12. априла 1941.


181


на Сакар-баш. Иначе са ових бетонираних и овако рђавих караула тре-ба зими повлачити посаду у позадња насељена места где људи-грани-чари могу доћи и до намирница, дрва и осталих потреба. На висинама преко 1500 м зими нема никаквога звериња па ни живе душе.

VII Пододсек са седиштем у Царевом селу почиње од карауле Балташнице одакле и почиње Сасенски рејон који се завршава са караулом Шамска Чука (висина 1695 м) На овом рејону има 9 караула и међу караула. Отпочето је зидање караула, али још нису готове, и то карауле: Балташица, Ждрапаница, Мајор Шарановић, Калиманица и Шамска Чука. На свима овим караулама нема још прозора, врата и патоса, нису оле-пљене, и нико у њима не станује. И ове зидане карауле прокишња-вају. Са карауле Шамска Чука (висина 1695 м) однет је цео кров од плеха и две греде, испод крова избачене су од ветра из лежишта, и ако су цементиране. На караули Калиманица кров с јужне стране (од блеха) однешен. Цела 32 чета (Сасенски рејон) силази зими са караула у зим-ски распоред, као и што се три карауле суседне 31 чете (Сива Кобила, Атанасица и Равно) силазе зими најзад у оближња села. Међутим на Рујанском рејону већа је висина, па ипак посада-граничари остају и зими у караулама, ваљда зато што су озидане (али као што напред рекох хладније су због прокишњавања великих једноставних про-зора, пода од бетона и т.д). Даље од Шамске Чуке па југо-источно све до тромеђе нема зи-даних од бетона караула и кула, већ обичних подигнутих сопственим срествима и од материјала на лицу места нађеног материјала од по-рушених бивших турских караула, а које нису стале више од 4-15.000 динара, али су карауле много удобније за становање и одбрану. Па и сам стан (зграда) командира Сасенског рејона у селу Саси (Мали Черговци) не стаје више од 4000 динара, где су поред тога командира капетана I. класе г. Радомира Марковића, смештени и војници у касарни-згради као и коњи у штали. Од карауле Костадиница (секција Крива Паланка) нисам се кретао границом, већ преко села Драмча у Царево село (команда VII пододсека) па преко Пехчева у Берово (седиште команданта VI пододсека) па преко планине Огражде на Таш тепе у Струмицу (се-диште команданта V пододсека) одакле сам наилазио на карауле Штип (секција Струмица) спрам бугарског села Златарево, па преко села Коњарева на тромеђу и натраг преко Струмице на железницу Струмицу, па у Београд, камо сам приспео 3. јула ове године.

182


Исхрана граничара

Као што је познато граничари се хране о свом трошку, њима знатну помоћ указују баште, о којима се старају команданти по-додсека, командири чета, па и сами граничари. На висинама преко 1500 метара не успева готово ништа, али су за те баште у низинама и за те карауле или код самих пододсека (у Кривој Паланци, Царевом Селу и Берову) или код караула где још може успевати лук, кромпир тога четнога рејона. Према исказу команданта пододсека, команди-ра, па и самих граничара њима храна стаје месечно око 500 динара. Значи врло јевтино што је у многоме и мамац за сиромашније људе - обвезнике за ступање у Граничну Трупу.

Мобилизацијски послови

Код команданата пододсека као и командира чета прегледао сам и наређења за њихов рад за случај мобилизације. Команданти по-додсека на случај мобилизације (пошто тада престаје рад Граничне трупе) улазе у састав Оперативних дивизија на чијој се територији налазе са својим четама (VIII Кривопаланачки пододсек – 54 чета – босилеградска улази у састав Моравске Дивизиске Области20 а са остале три чете улази састав Брегалничке Дивизиске Области.21 Не

20 Моравска дивизијска област је формирана 12. фебруара 1883. доношењем нове формације војске на основу новог „Закона о устројству војске“. У момен-ту настанка ове анализе њом је командовао дивизијски генерал Драгољуб Лазаревић. Налазила се у саставу новоформиране Пете армијске области образоване јануара 1926. Чинили су је Штаб који се налазио у Нишу, Штаб Моравске пешадијске бригаде у Пироту са 1. пешадијским пуком у Врању, 3. пешадијским пуком у Пироту и 16. пешадијским пуком у Нишу, Штаб Моравске артиљеријске бригаде у Нишу са 10. и 26. артиљеријским пуком у истом гар-низону, Команда Врањског војног округа у Врању, Команда Пиротског војног округа у Пироту, Команда Прокупачког војног округа у Прокупљу, Неборачки батаљон, Болничарска чета, Возарски ескадрон, Пекарска чета, марвена бол-ница, артиљеријска радионица, санитетско и интендантско складиште у Нишу, привремене војне болнице у Пироту и Босилеграду, убојно складиште у Лесковцу, гарнизонска интендантска складишта у Пироту и Врању, већа ко-манда места у Нишу и мања команда места у Босилеграду, као и дивизијски суд у Нишу, моравска војна музика прве класе у Нишу и гарнизонска војна му-зика друге класе у Пироту.

21 Брегалничка дивизијска област је формирана 16. августа 1913. у склопу при-према за демобилизацију војске после балканских ратова и војнотериторијал-ног уређења новослобођених области. У моменту настанка ове анализе њом је командовао дивизијски генерал Војислав Николајевић. Налазила се у саставу Треће армијске области од њеног настанка1919. Чинили су је Штаб који се на-


183


би га требало цепати. Боље би било да цео пододсек улази у састав једне дивизије из војишних разлога). Било је на местима и кон-традикције у наређењима за рад приликом мобилизације, као на пример код команданта 2. батаљона 22. пука (одкомандованом од Куманова у Криву Паланку) и наређења команданта VIII пододсека. Командант споменутог батаљона показа ми наређење Пов. Бр. 1128 од 26. IV 1925. године, овога команданта пука, у коме му се стављају и граничне чете под команду на случај мобилизације, па да он другог дана мобилизације (пошто преда команду коман-данту 332 пука резервне војске) иде-одлази у састав свога пука у Куманово – мобилизациско место свога пука.22 Међутим, ни коман-дант батаљона (због краткоће у командовању) а још мање коман-дант пука резервне војске може са успехом руководити одбрану гра-ничног фронта код живог команданта пододсека – активног вишег официра који је упознат шта више и са сваким жбуном на гранич-ном фронту. Пошто команданти пододсека остају и даље у саставу са свима својим четама на граничном фронту, то је и природно да се њима у почетку повери чување као и одбрана својих пододсека појачани са мештанима-обвезницима Резервне Војске. Наредио сам и усмено команданту VIII пододсека потпуков-нику г. М. Мојсиловићу, као и команданту 2. батаљона 22. пешади-ског пука мајору Ђ. Милачићу да у овоме смислу учине преставке својим надлежним командама, те да се не стављају гранични по-додсеци под команду одкомандних команданата батаљона у Кривој Паланци, који се другога дана мобилизације, већ повлаче у састав својих пукова, остављајући граничне фронтове. Погледао сам и ратне четне спискове обвезника Резервне

лазио у Штипу, Штаб Брегалничке пешадијске бригаде у Штипу са 22. пеша-дијским пуком у Куманову, 23. пешдијским пуком у Штипу и 49. пешадијским пуком у Струмици, Штаб Брегалничке артиљеријске бригаде у Скопљу са 11. и 27. артиљеријским пуком у истом гарнизону, Команда Кумановског вој-ног округа у Куманову, Команда Штипског војног округа у Штипу, Команда Велешког војног округа у Велесу, Неборачка чета, Болничарска чета, марве-на болница и убојно слагалиште у Скопљу, возарски ескадрон, пекарска чета, артиљеријска радионица, интендантско слагалиште и брегалничка војна музика прве класе у Штипу, привремене војне болнице у Куманову и Штипу, гарнизона интендантска слагалишта у Куманову и Струмици, гарнизона му-зика друге класе у Струмици, као и команде мањих места у Кривој Паланци, Царевом селу, Струмици и Ђевђелији.

22 Према југословенским ратним плановима ратне јединице намењене за осигу-рање границе су чиниле јединице Граничне трупе које су попуњаване обвез-ницима Резервне војске из најближе околине, како би се могле мобилисати у најкраћем временском року (12–24 часа).

184


Војске, по којима се свака од чета према Бугарима појачава са по 50 обвезника, а који треба 12 часова после авизо за мобилизацију, већ да су у саставу својих чета на граничном фронту. За ове се обвезни-ке у четном стану-штабу чувају по 50 пушака Руских23 са извесним бројем муниције (11.500 метака) ма да су граничари наоружани са француском трометном пушком.24 Дакле одмах у почетку неприја-тељства имаћемо двојако наоружање код чета граничне трупе. Ово треба избећи на тај начин, што ће се и обвезницима Резервне војске дати француске трометне пушке.

Људство (ред и Дисциплина) у Граничној Трупи

Код сва четири пододсека (VIII, VII, VI и V) наишао сам у кара-улама и њиховој непосредној околини на примеран ред и чистоћу. Сви граничари имају кревете и чисте постељне ствари. Карауле су им чисте-окречене и свуда опкољене рововима (за стојећ стрелца) подешеним за одбрану. Ово се нарочито односи на карауле подигну-те властитим срествима. Граничари престављају врло дисциплиновану и солидну трупу. Сви су на изглед доброга здравља, кршни и отресити војни-ци. На рапорт излазе живо, рапортирају гласно и осечно. На поз-драв одговарају сложно и громогласно. Највећи је број граничара из топличкога, књажевачкога (сврљишани) и врањскога округа пред-ратне Србије.

23 Пушку система „Мосин–Наган“ су конструисали 1891. капетани Сергеј Мосин и Леон Наган. Пуњена је оквирима од пет метака калибра 7,62 х 54 mm. Дужина цеви је износила 73 cm, а имала је масу од око 4 kg. Ефикасан домет је изно-сио око 800 метара. Имала је посебан оперативан систем који се разликовао од Маузеровог. У Србију је стигла 1914. с првим руским испорукама помоћи у наоружању и војној опреми српској војсци на почетку Првог светског рата. Српски војници су их из милоште звали „московке“.

24 Трометну пушку система „Лабел“ је конструисао 1886. конструкторски тим који је предводио генерал Трамон. У француској војсци се задржала у упо-треби до 1940. Због појединих грешака у конструкцији често се дешавало, посебно код старијих верзија, да експлодира у војничким рукама. Користила је муницију калибра 8 mm. Тежила је око 4,4 kg, а имала је укупну дужину око 130 cm. Имала је ефикасан домет од око 400 метара. Српски војницу су се с њом упознали 1916. кад су их добили у склопу преоружања српске војске на Крфу. Није уживала популарност међу српским војницима пошто је у односу на остале модерне моделе пушака које је српска војска користила у операција-ма током 1914. и 1915. имала скромне тактичко-техничке могућности.


185


Моје напомене и примедбе

Изгледа ми да комисија25 која је била одређена за избор места, као и типа караула није била довољно упозната са атмо-сферским променама, које владају на томе делу граничног фрон-та, као ни са местима где су раније биле турске карауле (које су Бугари порушили у 1912. г), који су узгред буди речено вешти у постављању караула, као и у примени на земљишту приликом од-бране, па је на тим истим местима и требало обновити-подићи и наше карауле. Тип караула (на рујенском и сасенском као и трнавском рејону) мени се не допада. Куле са пушкарницама у два ката, као и касарнама удешеним за одбрану и становање одговара појмовима утврђивања из средњега века, а не сада када имамо загушљиве га-сове, бацаче пламена, као и зрна са загушљивим гасовима из брд-ских и пољских хаубица и топова. Исто тако већ озидане бетониране карауле нису подесне на овим висинама ни за становање. Све без изузетка прокишњавају, кров је на местима однешен, као што сам напред и поименице навео, где и на којој караули, прозори су им сувише велики и квадратни и то само с једнокрилним унутрашњим прозорима-окнима, под им је од бетона, где је и иначе хладно на висинама преко 1000м. Нема се челичних капака с поља за прозоре, у случају напора, а и непогода које овде у велико владају лети и зими и т.д. У једном речју: жали боже новац, као и људску снагу утро-шену и употребљену за подизање овако скупоцених и безкори-сних караула. Куд и камо су боље и симпатичније карауле југои-сточно од Шамске Чуке на пододсецима VII, VI и V, где су карауле прављене од камена и блата, ониске са дебелим зидовима, малим прозорима, па су и покривене како се покривају куће околних мештана (каменом, црепом, сламом, па претиснути лемензима, папратом и т.д) лепо окречене споља и изнутра и опшанчене ро-вовима за стојећег стрелца. Пошто су у већини случајева рађене рукама граничара, а од материјала који је био при руци, то више од 5-14.000 и не стају, према исказима самих команданата пододсека.

25 По чувењу у комисији су били Ђ-Штабни потпуковник Рудолф Луканц (дао оставку, и није више у војсци), контрактуални виши инжињер Пољански и пешад. мајор Брајтенфелд (прим. Д. Милутиновића).

186


Однос Бугарских караула према нашим

Бугарске су карауле размештене према нашима, али су у мањем броју – управо однос је 3:1, т.ј. на наше три карауле долази њихова једна. На Трновском рејону (VIII пододсека – Крива Паланка) приметио је командир да им је бројно стање зими веће (7-8 војника), а лети мање (3-4 војника). Значи да лети одвајају комите од граничара, па их упућују својим суседима у походе (нама, Грцима и Румунима), па им је отуда и бројно стање мање лети него зими. Иначе другачије се не може објаснити ово смањивање посаде на караулама.

Појачање обвезницима Резервне Војске из непосредне околине, појединих граничних чета према Бугарској

Овај начин појачавања граничних чета са обвезницима Резервне Војске26 из непосредне околине, а у року од 12 часова после објаве мобилизације – треба да су у саставу граничних чета, згодан је у погледу брзине, али у погледу поузданости мора се ставити знак питања. Из искуства знам да је XVI кадровски пук који је био попуњен регрутима-војницима из околине Криве Паланке и Куманова у бор-бама у октобру 1915 год., (улази у Кривопаланачки одред27) опао од

26 Према Закону о устројству војске и морнарице из 1923. војна обавеза у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је била општа и лична. Трајала је 30 година. Војни обвезници од 20. до навршене 40. године живота су служили у Оперативној, а од 41. до 50. у Резервној војсци. У случају рата, Резервну војску су чиниле команде армијских области с директно потчињеним јединицама и установама, команде дивизијских области са својим потчињеним саставима, војни окрузи и посадни пукови намењени за поседање граничних утврђења, јединице намењене за осигурање границе и унутрашњости, све позадинске војне команде, јединице и установе, као и војне школе, војни заводи, главна војна слагалишта, војна цензура и све остале позадинске команде, јединице и установе које су биле ван састава армијских и дивизијских области. За њихово наоружање су биле намењене пушке старијих модела. Прописано је да обвезници Резервне војске приликом мобилизације морају добити капу, шињел и опасач, а остатак војне опреме уколико на располагању има потребних средстава. Све до Априлског рата 1941, југословенска краљевина није успела да у потпуности снабде Резервну војску комплетном одећном опремом.

27 Кривопаланачки одред је образован у августу 1915. Одредом је командовао пуковник Петар Мишић. Био је намењен за заштиту кривопаланачког правца, укључујући и Китку и Цар Врх. У његовом саставу су били 12. пешадијски пук другог позива, 2. пешадијски пук трећег позива и 12. пешаијски пук трећег позива с четири пољска Дебанжова топа и шест брдских топова. У Скопљу, Велесу и Куманову се у резерви налазио 18. кадровски пешадијски пук јачине


187


3100 војника после 3-4 дана на јачину од 284 војника. По исказу ко-манданта 16. кадровског пука пуковника Илије Миладиновића, вој-ници из нових крајева (Криве Паланке и Куманова) приликом по-четнога оступања у масама су се предавали Бугарима, па су се шта више и борили у њиховим редовима противу нас као код Страцина, Куманова и т.д.у нашој униформи и са нашим пушкама.28 Бојим се да се то не понови, имајући у виду менталитет нашега живља у Ј. Србији, јер су они и Турке у 1912. години, нас у 1915. години, што значи да се исто може поновити.29

ЗАКЉУЧАК

Мој је закључак да више треба обратити пажњу на активну одбрану у Јужној Србији противу Бугара (удруженим са неким од наших су-седа), ако се обезбеде:

1. Дислокација кадровских трупа у мирно време.2. Просецањем и подизањем потребних нових желе-

зничких пруга, путева као и набавком нових преносних техничких срестава, као што су лаки и теретни аутомо-били, а не трошењем на подизању скупоцених и безцељ-них бетонских караула и касарни на самоме граничном фронту, које никога дуже време не могу задржати а чији брз пад може поколебати морал код наших трупа.

На завршетку пало ми је у очи и ова незгода у погледу што бољега обезбеђења границе у миру па донекле и у рату. Поред

три батаљона с митраљеским одељењем и две брдске батерије. Почетком октобра 1915. Кривополаначки одред је представљао основицу за формирање Вардарске дивизије која је требало да штити прилаз Скопљу од Криве Паланке и Куманова.

28 Претпостављмо да се ради о штампарској грешци или непотпуном сећању генерала Милутиновића. Описани догађај се односи на 18. кадровски пешадијски пук који се под командом пуковника Илије Миладиновића налазио у саставу Кривопаланачког одреда. Истовремено, 16. кадровски пешадијски пук којим је командовао потпуковник Никола Пејчић се налазио у саставу Брегалничке дивизије.

29 Непосредно по отпочињању бугарског напада октобра 1915. започело је масовно дезертирање „кадроваца“ и обвезника Македонаца (углавном коморџија у кадровским пешадијским пуковима) из јединица Трупа Нових области сконцентрисаних на граничном фронту према Бугарској. Сведоци збивања наводе да су Македонци напуштали српске јединице уверени у брзи слом српске државе и сигурну амнестију уколико Србија победи у рату. - Н. Пејчић, Одбрана Вардарске и Качаничке комуникације 1915. год, (Београд, 1923).

188


Граничне Трупе постоји позади, не и у непосредној близини, још и полициска жандармерија, чији су водови у јачини 160-170 жандар-ма, као и управе финансиске контроле са финансиским одељењима и стражарима на самој граници (код карауле Жеравино), као и спо-редне царинарнице (у Кривој Паланци, Царевом Селу, Струмици и ако је затворена граница на тим местима, па немају шта царинити нити прегледати и т.д) са финансима (униформисаним војницима). Једни од ових војника су под Министром Војске и Морнарице, дру-ги су под Министром Унутрашњих Послова, а трећи под Министром Финансија. Све то треба објединити барем на граници Јужне Србије у једним рукама, у смислу заједничке обавезе, акције-борбе противу анти-државних елемената, јер када је дуализам органски порок у ко-мандовању онда је тријализам још штетнији у чувању и обезбеђењу границе. Иначе без трвења и пребацивања не може се обићи, а то све иде на уштрб доброга обезбеђења границе па дакле и Државе.

Члан Војнога СаветаЂенерал

Драг. Милутиновић

ПРИКАЗИReviews

ПРИКАЗИ

191191

Милош Војиновић,Политичке идеје Младе Босне.

Београд: „Филип Вишњић“, 2015.

Обележавање јубиларне стоте годишњице Сарајевског атен-тата и почетка Првог светског рата резултовало је великим бројем објављених историографских радова посвећених овим темама, како у Србији тако и широм Европе и света. Покренуте су, или боље рече-но – оживљене, различите ревизионистичке тенденције, које су, то-ком готово читавог века, најчешће имале политичку позадину. Да је тако, потврдила је и монографија младог српског историчара Мило-ша Војиновића Политичке идеје Младе Босне, која представља један свеж, изворно и теоријски веома солидно утемељен поглед на Гаври-ла Принципа, Владимира Гаћиновића, Трифка Грабежа, Васа Чубрило-вића и њихове другове, политичке идеје и друштвене вредности које су неговали и због којих су 1914. године из темеља протресли Европу. Монографија Милоша Војиновића настала је из мастер рада „Од Мацинија до Кропоткина: Политички узори Младе Босне“, који је израђен под менторством доц. др Милоша Ковића и успешно одбрањен половином 2014. године на Филозофском факултету у Београду. Ова чињеница утицала је на релативно атипичну струк-туру књиге у којој је најуочљивији изостанак предговора. Уместо њега, аутор је своју монографију започео са три уводне целине: „Поглед на Младу Босну и Први светски рат: политика и историј-ско тумачење“ (стр. 9–57); „Напомена о изворима“ (стр. 59–62) и „Шта је Млада Босна“ (стр. 63–68). У првом поглављу књиге Воји-новић се детаљно осврнуо на динамику различитих историјских и политичких тумачења карактера Младе Босне, те узрока и природе Првог светског рата, уз посебно наглашавање исполитизованих ту-мачења младобосанаца у социјалистичкој Југославији и увек при-сутног ревизионизма у Немачкој, било да је реч о Адолфу Хитлеру, Хансу Убесбергеру или савременим равизионистима за које Аустро-Угарска (тј. Хабзбуршка монархија) представља идеал мултиконфе-сионалности и мултикултурности, те својеврсну претечу Европске уније. Осврћући се на историјске изворе које је користио, Војиновић је с правом истакао сложеност проучавања једне, у суштини, кон-спиративне организације. Главну изворну основу његовог истражи-вања чине новински текстови (често уметничког карактера) које су младобосанци објављивали у омладинској штампи, те материјали са њиховог суђења, дневничка и мемоарска литература.

192


Бавећи се теоријским одређењем појма „Млада Босна“ Воји-новић је понудио сопствену дефиницију, према којој се ово име од-носи на лабаво повезане тајне ученичке и студентске групе у Босни и Херцеговини уочи Првог светског рата, које су биле уједињене у мржњи према Аустро-Угарској и жељи за националним и социјал-ним ослобођењем, те уједињењем са Краљевином Србијом. Он је ис-такао да је међу узорима мадобосанаца било националиста, демо-крата, социјалиста и анархиста, и да се идеологија Младе Босне не може поједностављено посматрати само као српски/југословенски национализам. Истражујући и анализирајући корене младобосанаца у више поглавља своје монографије Милош Војиновић поново је истакао неколико кључних формативних фактора, понајвише везаних за со-цијално порекло младих револуционара и карактер аустроуграске власти у Босни. Чињеница да је највећи број истакнутих припадни-ка генерације која је 1914. године започела корениту промену света потицао из сиромашних, често сељачких породица, јасно указује да је борба младобосанаца била бар подједнако социјална колико и на-ционална. Они су презирали сиромаштво и необразованост на коју су генерације њихових предака биле осуђене, као и непостојање икак-ве перспективе за сопствено издизање са дна друштвене лествице у Двојној монархији. Снажној генерацијској свести, осећају припад-ности и повезаности који је красио младобосанце, Војиновић је по-светио и засебно поглавље у својој монографији (стр. 139–188).

Почетком 20. века стварали су се услови за промену стања у Босни и Херцеговини: светао пример Краљевине Србије, државе широких политичких слобода, снажно је привлачио босанску омла-дину, а известан број младобосанаца имао је прилику и да се шко-лује у Србији. Оно што су могли да уоче и доживе у Београду и дру-гим српским градовима било је у великој супротности са оштром репресијом Беча, у коме су друштвени поредак и политичке сло-боде мало узнапредовале у односу на позни средњи век. Анализи-рајући аустроугарски режим у Босни и Херцеговини Војиновић је указао на његов империјалистички, колонијални карактер: порези и државни намети вишеструко су порасли, укинуте су готово све политичке слободе а бечки двор чинио је све како би одржавао и подстицао конфликте међу Јужним Словенима насељеним на оку-пираној, тј. анектираној територији. Укидање културне и просветне аутономије, као и насилна германизација којој је словенско станов-ништво било изложено, развијали су снажну револуционарну свест код омладине. Војиновић је истакао да је антиколонијални концепт

193

ПРИКАЗИ

насилног отпора режиму посебно радикализован у условима Анек-сионе кризе, као и током појачане репресије у време балканских ра-това. У том периоду је најснажније било и уверење младобосанаца да је Србија Пијемонт јужних Словена, у чему је велику улогу имао и Јован Скерлић, који је у Београду окупљао студенте и ученике са целог југословенског простора и инспирисао их идејама слободе и националног уједињења. Сложене друштвене и историјске окол-ности изнедриле су и формулисале политичке циљеве Младе Босне (стр. 189–208), међу којима се свакако истицала национална држа-ва, тј. према речима самог Гаврила Принципа, „јединство јужносло-венских народа, Срба, Хрвата и Словенаца, али не под Аустријом“. Младобосанци су одисали државотворним национализмом: нацију су сматрали за слободу и право на једнакост, а стварање национал-не државе Јужних Словена као ослобођење од империјалистичког ропства, борбу против апсолутизма и борбу за равноправност људи. Како је Милош Војиновић истакао, ти циљеви нису могли бити ос-тварени у парламантарној процедури или кроз политичке инсти-туције Двојне монархије – они су захтевали један вид револуције. У том контексту он посматра и политичке атентате, указујући да они никада нису били уперени против самих личности, већ против си-стема које су те личности представљале, што су, уосталом, изрекли и Гаврило Принцип и Цветко Поповић након Видовдана 1914. године. Школа и књига одиграле су кључну улогу у интелектуал-ном и политичком обликовању босанске омладине. Жељни знања, младобосанци су буквално „гутали“ књиге и брошуре, почев од ан-тичке књижевности и историје, преко француских просветитеља и великана руске књижевности, па све до револуционарне и анар-хистичке литературе до које су најчешће долазили путем брошура или посредно, кроз интерпретације нешто старијих политичких активиста. Животни услови у Босни почетком 20. века учинили су антички концепт тираноубиства веома блиским младобосанцма, који су често умели и да се поистовете са плебсом из доба раног Рима и сукоба патриција и плебејаца. Најснажнији утицаји, како је то уочио и истакао Војиновић, ипак су били они из европске историје и политичких идеја 19. века. Мацини и Гарибалди били су велика инспирација младобосанцима, а сам назив Млада Босна скован је по угледу на Мацинијеву Младу Италију. Узори су траже-ни и у делатности немачких буршеншафта, као и у идејама Јохана Готлиба Фихтеа, а у домену остваривања политичких и социјалних права Француска револуција представљала је дубоку фасцинацију младобосанаца.

194


Младобосанци су били фасцинирани европским идејама и књижевношћу, али је велику улогу у њиховом формирању одигра-ла и национална традиција. Одгајани на народном епском ствара-лаштву и гусларској традицији, њима је био дубоко усађен косов-ски завет. Национална традиција усмеравала их је ка слободи и др-жавотворности, а дух времена и искуства антиимперијалистичке борбе давали су им средства за остварење ових политичких идеја. Младобосанци су страствено читали Бакуњина, Чернишевског и по-себно Кропоткина, упијајући анархистичке и нихилистичке ставо-ве о власти и правима на слободу, усвајајући њихов радикализам и насилни карактер. Ауторима и делима који су пресудно утицали на развој Младе Босне Милош Војиновић посветио је једно од централ-них и најобимнијих поглавља своје монографије (стр. 209–268). У оквиру Закључка (стр. 269–296) аутор је изложио најзна-чајиније резултате свог истраживања, али се и у форми епилога осврнуо на судбину најистакнутијих младобосанаца након Сарајев-ског атената. У монографији Политичке идеје Младе Босне објавље-но је и више занимљивих и за истраживање драгоцених прилога: политички манифест Димитрија Митриновића из 1912. године; два новинска текста Владимира Гаћиновића посвећена успомени на Бо-гдана Жерајића, као и чак 61 фотографија. Монографија Полити чке идеје Младе Босне младог српског историчара Милоша Војиновића представља драгоцену допуну постојећим истраживањима о Младој Босни, Сарајевском атентату, узроцима и поводима Првог светског рата. Аутор је успео да, углав-ном користећи методологију интелектуалне историје и историје политичких идеја, верно реконструише и представи слику једног бурног времена, тешких услова живота, репресије и наде, као и једне генерације која је, не плашећи се ничега, узела судбину у своје руке и (макар за извесно време) преокренула ток историје. Широ-ком конеткстуализацијом идеја и револуционарне праксе Младе Босне у оквиру сродних покрета који су постојали у Европи током 19. и почетком 20. века, Војиновић је успео да из једног готово сас-вим исцрпеног корупса историјске грађе извуче нове и свеже, а на-учно утемељене и вредне закључке и резултате. Све то неспорно ће утицати да његова монографија постане важан део бројних будућих историографских истраживања, а чињеница да је књига написана веома лепим и једноставним стилом свакако ће допринети да она нађе своју публику и изван редова професионалних историчара.

Александар СТОЈАНОВИЋ

195

ПРИКАЗИ

Приказ две књиге у издању Музеја жртава геноцида

1. Слађана Бојковић, Милоје Пршић. Извештаји о великом злочину – Документи о аустроугарским злочинима уочи и после Церске битке.

Библиотека Сведочанства, књ. 2. Београд, 2014.

2. Слађана Бојковић, Милоје Пршић, Радован Пилиповић.Извештаји о Великом злочину 2, Документи о аустроугарским

зверствима уочи и после Колубарске битке. Библиотека Сведочанства, књ. 2/II. Београд, 2014.

Поводом обележавања 100-годишњице од почетка Великог рата, на молбу управе Музеја жртава геноцида, приређивачи су иза-брали одређена документа из књиге: Милоје Пршић, Слађана Бојко-вић, Страдање српског народа у Србији 1914–1918, (Историјски музеј Србије, Стручна књига, Београд 2000) која се односе на страдање срп-ског народа у току удара аустроугарске војске на Краљевину Србију у августу и септембру 1914. године. Приређивачи су објавили сличну архивску документацију о страдању Срба у Првом светском рату од тадашњих окупатора и у књизи: Милоје Пршић, Слађана Бојковић, Р. А. Рајс о злочинима Аустро-Угара-Бугаро-Немаца у Србији 1914–1918, (Историјски музеј Србије, Стручна књига, Београд 1997).

Документа која су одабрана за објављивање, прикупљена су по свим принципа историјске науке и архивистичке струке. Изабра-на документа су извештаји, дописи, телеграми, шифроване депеше, ноте, расписи, представке. Већина њих су оригинали, сем неколико преписа. Аутори докумената су старешине српске војске (командан-ти и командири јединица, начелници штабова и одељења), предста-вници локалних органа власти (председници општинских судова, начелници срезова и округа), чланови српске владе и дипломатски представници Србије, затим чланови Главног истражног одбора за утврђивање злочинстава и штета причињених од аустроугарске вој-ске, српски свештеници, учитељи, санитетско особље. Сви они су своје извештаје, писма и друга акта упућивали надлежним установама, ко-мандама и министарствима, односно дипломатским представници-ма страних земаља. Прикупљена оригинална документа су углавном писана ћирилицом, највећи део руком, врло често и на цедуљама.

Документа су објављена изворно, без лексичких и коректур-них интервенција и прилагођавања савременом правопису, чак и тамо где су неправилности очигледне. Једина интервенција извр-

196


шена је на документима која садрже имена силованих жена. Она су дата иницијално и са посебном ознаком у виду звездице.

Садржаји изабраних докумената пружају могућност да се ко-лико-толико употпуни слика о начину и размерама страдања срп-ског народа у Србији 1914. године.

У страдању српског народа током прве ратне године сачуван је и део архивске грађе о злочинима над свештенослужитељима, нарочито са друге стране Дрине на територији тадашње Аустро-Угарске. Архијереји и митрополит београдски и целе Србије Михаи-ло 6. августа 1914. одлучили су да један део своје архиве пренесу у Крушевац, због угрожености престонице. У току ратне катастрофе која је уследила крајем 1915. године, један део архиве је нестао без трага. Ова чињеница довела је до тога да је тешко реконструисати шта се све тада догодило у животу Цркве. Од сачуваног дела грађе публикује се један мали део који говори о свакодневном животу Цркве током рата и окупације (о материјалној помоћи избеглим свештеницима, о распису Духовног суда за прикупљање података о избеглим свештеним лицима, о избеглицама у манастирима Ма-насија и Јошаница, о наредби митрополита Димитрија београдским свештеницима да се врате на дужност пошто је Београд ослобођен од Аустро-Угара након Колубарске битке).

У првој књизи коју су приредили С. Бојковић и М. Пршић објављено је 38 докумената (23 из Војног архива у Београду и 15 из Архива Србије из Београда). Публикован је један факси-мил документа и 22 фотографије. У другој књизи приређивачи С. Бојковић, М. Пршић и Р. Пилиповић изабрали су за публиковање 32 документа (18 из Војног архива, седам из Архива Србије и се-дам из Архива СПЦ). Публикован је један факсимил документа и 38 фотографија.

Прва збирка докумената: Слађана Бојковић, Милоје Пршић, Извештаји о великом злочину – Документи о аустроугарским злочи-нима уочи и после Церске битке публикована је поводом отварања изложбе Музеја жртава геноцида Р. А. Рајс – Извештаји о Великом злочину. Друга збирка докумената је пратила изложбу Музеја жрта-ва геноцида Аустроугарски злочини уочи и после Колубарске битке 1914. године. Обе поставке су реализоване као учешће Музеја жр-тава геноцида у организовању изложби и других скупова поводом 100-годишњице од Првог светског рата. Напомињемо да је Музеј, пре поменутих, приказао и изложбу Први дан Великог рата – 28. јули 1914. године. Све три изложбе организоване су у 2014. и поче-тком 2015. у Београду, на Калемегдану, на платоу испред Павиљона

197

ПРИКАЗИ

„Цвијета Зузорић“. Изложба Први дан Великог рата – 28. јули 1914. године је гостовала у Народном музеју у Крагујевцу, у галерији Амиџин конак.

Обе збирке докумената о ратним злочинима аустроугарске војске над српским народом и српском војском у првој ратној годи-ни Великог рата, иако невелике обимом, заузеће значајно место у српској историографији о Првом светском рату, која није тако вели-ка колико би требало и колико заслужује ова важна тема из историје српског народа, али верујемо да ће и обележавање 100-годишњице од Првог светског рата утицати да и историчари и други истражи-вачи, као и издавачке куће покажу интерес за писање и објављи-вање монографија, студија, чланака, збирки архивских докумената.

Надамо се и очекујемо да ће и ови мали издавачки подухвати Музеја жртава геноцида бити један битан сегмент у попуњавању ис-ториографске приче, представљене по правилима историограф ске науке и архивистичке струке, не само на основу нових сазнања до којих се долази проналажењем и објашњавањем нових историјских извора већ и, у овом случају, поновним објављивањем значајних ар-хивских докумената о страдању српског цивилног становништва и српске војске 1914. године.

Ненад АНТОНИЈЕВИЋ

198


Историја и географија: сусрети и прожимања,ур. Софија Божић.

Београд: Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ,Институт за новију историју Србије,

Институт за славистику РАН, 2014.

Да ли постоји дубља повезаност између две дисциплине од оне између историје и географије? Ако географија као наука, у бо-гатству свог садржаја, и може да постоји као самостална дисципли-на, историја без географије је немогућа. И модерно схватање гео-графије везује је за друге научне дисциплине. На почетку 20. века географија се већ грана на физичку, људску (антропогеографија), друштвену, културну, етнографију, политичку и историј ску. Термин la geographie humaine је први пут употребио Жан Брун (Jean Brunhes) 1896. године, а 1907. га и озваничио као предавач на катедри за ге-ографију у Лозани. Брунове идеје и концепти који су чинили њего-ву теорију простора били су веома оригинални и против свих оно-времених главних кретања у географској науци, али су са l’école des annales, која их је присвојила, ушли у историјску и географску науку на велика врата. Посебно је у том смислу била значајна појава књи-ге Марка Блоха (Marc Bloch) Caractères originaux de l’histoire rurale française.

У Предговору овом зборнику уредник др Софија Божић даје прегнантан приказ односа људи и њихових заједница и простора у коме живе и који их окружује, и то на временској линији догађања и промена, односно даје приказ односа историје и географије као дис-циплина. Модерна кретања на том пољу започињу са школом ана-ла, Лисјеном Февром и Фернаном Броделом, а у круг тих модерних великана она смешта и српског географа Јована Цвијића и његово капитално дело La Péninsule Balkanique.

Зборник Историја и географијаје сабрао много разноврсног садржаја. Природно, у груписању тема преовладале су географс-ке одреднице, те су студије и прилози подељени на следеће цели-не: Простор (23–225, девет студија), Границе (225–281, три сту-дије), Становништво (281–471, једанаест радова), Урбанизација (471–583, шест студија), Природа и друштво (583–661, четри рада), Картографија (661–727, три студије) и Просвета, наука и култура (727–831, шест радова). Под овим насловима студије су поређа-не, мање-више, на временској линији од старијих времена до са-времености те је тиме постигнута додатна конзистентност сваког

199

ПРИКАЗИ

одељка, уз ону основну постигнуту садржајем. Садржај је, истини за вољу, доста разбијен, али је уређивачком вештином то добрим делом надокнађено. Могло би се рећи да свега неколико текстова флагрантно одскаче од садржаја и подразумеваног смисла поједи-них одељака.

У првом одељку, под насловом Простор, једним од најзначај-нијих термина географске дисциплине, груписани су радови који и по временској дубини и просторној ширини, јачини усредсређе-ности на Балкан, концептуалним решењима, представљају добар увод у целину садржаја. Ту су и неки међу најоригиналнијим и најквалитетнијим радовима у зборнику.

Уводна студија Александра Крстића нам даје једну позно-средњовековну поставку историјско-географског односа са фоку-сом на Посавину и Подунавље Србије, и добра је уводна студија за размишљање о флуидности у одређивању целине јужнословенског простора и у њему посебно оног које је српско, или носи то име.

Географи Вуковић и Вемић представили су глобалне геопо-литичке концепте с прелома 19. у 20. век (Алфред Т. Махан, Хелфорд Џ. Мекиндер, Николас Џ. Спајкмен, Џејмс Фергрив) и у другој полови-ни 20. века (Семјуел Хантингтон, Збигњев Бжежински, Александар Дугин) и у њима положај „српских земаља“, уз анализу тог поло-жаја било да је он формулисан посредно или је као такав дат. То је солидна допуна за важно дефинисање геостратешког положаја Србије у „лепој епохи“, односно на врхунцу империјалних освајања. Контрапункт овом садржају је рад Војина Божинова о администра-тивној подели Битољског вилајета. У ауторовом позитивистичком исказу се анализирају административне и донекле и друштвене ре-форме танзиматске епохе, што постаје посебно занимљиво кад се споји са чињеницом да је турско узмицање из Европе и свеукупно опадање њихове моћи један од главних мотива геополитичких ана-лиза и концепата епохе, бар када је Европа у питању.

Категорија простора је даље уграђена у размишљања о важном војногеографском положају Југославије на почетку хлад-ног рата (1945–1954), где је заправо анализирана војно-политичка реалност деликатног геостратешког положаја Југославије у новим околностима. На овај текст А. Животића се надовезује и следећи М. Милкића о друштвено-географским (како то каже аутор) и економ-ским карактеристикама југословенске зоне Јулијске крајине (1945–1954), која је иначе била једна од тачки сукоба на којима су израста-ли супротстављени војно-политички блокови.

200


Геостратешким питањима се бави и рад о „независном Косову“ у контексту „опадајуће америчке хегемоније“. Тај рад добро кореспондира са радом о положају српских земаља у глобалним ге-ополитичким концептима 20. и 21. века. Ту је и занимљиво географ-ско истраживање о поларизацији простора и обликовању перифер-них области у Србији у периоду од 1991. до 2011. године, погодно за даље мултидисциплинарне анализе, као и мултидисциплинарна студија о историјском развоју и моделима регионализма у држава-ма Европске уније. Поред појмовног одређења и теоријске позади-не, ту су дати модели регионализма, општи осврт на његов исто-ријски развој и посебно су представљени ти феномени у Шпанији, Великој Британији и Немачкој, мора се рећи на завидној светској литератури.

На ову прву групу радова ослања се мање поглавље од три рада по насловом Границе. Сва три рада су изразито истраживач-ка. Први је реконструкција војно-дипломатских активности ради што повољнијег разграничења са Бугарском и Албанијом током 1919–1920; други је занимљиво постављено питање разграничења између Србије и Хрватске 1945. године, као конститутивних репу-блика југословенске федерације, и улога Милована Ђиласа, тада председника Комисије за разграничење између Војводине (Србије) и Хрватске у свему томе. Рад је тако концептуализован да је запра-во испитивана улога М. Ђиласа у „светлу генезе проблема, односно његове политичке и историјске позадине“. Трећи рад је такође тако замишљен да се кроз један мали мотив, мало догађање као што су сабори на југословенско-бугарској граници 1956–1958. разматра шира тема нормализације међудржавних односа флагрантно нару-шених у периоду 1948–1956. године.

Други велики одељак зборника, не само по величини већ и по значају, под насловом Становништво, сабира широк и занимљив спектар географско-историјских тема: чисто демографскa кретања и промене, етнодемографске такође, промене у популационој струк-тури (нпр. националне), миграционе процесе, територијално-де-мографску и функционалну организацију насеља и становништва, доживљај простора из женске перспективе, односно живот женског становништва у градским и сеоским насељима у другој половини 20. века, као и анализу неких специфичних елемената формирања националних идентитета. Једна тема се односи на историјско-гео-графске аспекте здравља становништва. Географски ови садржаји излазе изван оквира Србије, Косова и Метохије, јужнословенског простора, Балкана, и односе се на Московски регион и руски народ.

201

ПРИКАЗИ

Радови колега географа Т. Лукић и Н. Ћурчић, М. Бубало Живковић и Б. Ђерчана, Ж. Бјељца и А. Терзић, као и Љ. Живковић и С. Јовановића о етнодемографској ситуацији на Косову и Метохији на почетку 20. века, о демографским променама у Краљевини СХС/Југославији, о страдању становништва Бачке и Барање 1941. и 1942, као и рад о територијално-демографској и функционалној органи-зацији мреже насеља Неготинске крајине изванредно су корисни за локалну историографију тзв. западног Балкана, за даље продубљи-вање интердисциплинарних приступа, поред тога што још једном сведоче о дубинској повезаности географских и историјских тема. Посебно бисмо истакли значај географских истраживања, у свим правцима, Неготинске крајине, где је географија тла (старе гро-мадне планине испресецане уским и малим удолинама), директно диктирала територијално-демографску и функционалну мрежу на-сеља, која је у крајњој инстанци погодовала развијању индивидуа-лизма (рано успостављена инокосна породица и она, не много број-на, физички удаљена од околних, стиже у локални варошки центар као индивидуа а не члан породичне задруге итд.) и битно утицала на успон нпр. Радикалне странке у овим крајевима у последњим де-ценијама 19. века. Аца Станојевић, један од првака Радикалне стран-ке из ових крајева, парадигматска је личност за то.

М. Маџевиќ и Б. Апостоловска Тошевска направиле су за-нимљиву анализу промена у националној структури Републике Македоније, где се види занимњив неуспех хомогенизације на рели-гијској, односно националној основи, двеју супротстављених заједни-ца, као и процес бројчаног изједначавања које се одвија на деобној ли-нији између македонских и албанских заједница у североисточном, скопском и југозападном региону. Врло су актуелна размишљања Д. Лазаревић, у оквиру већ више деценија грађених концепата и садр-жаја о темама „како је замишљан Балкан“ и „како су инвентовани балкански идентитети“. Она је издвојила два, можда књучна елемен-та „инвентовања идентитета“ као што су проналажење очева осни-вача идентитета тј. нације (националног идентитета) и преузимање или креирање митова о пореклу. Усвојила је Хобсбаумову теорију о „novelty of the nation“, светског феномена после Француске револу-ције, па заправо говори о изградњи националних идентитета и на-ција-држава. Поред излагања уводних идеја и концепата који су јој били подлога за размишљање и анализу, Лазаревићева даје и мало објашњење „традиције измишљања традиција“, да би се даље бави-ла „црногорским случајем“ кроз проналажење „a Foundation Muth“. У оквиру тога говори о „дукљанском наративу“, односно изналажењу

202


мита о пореклу и очевима оснивачима нације, затим о изворима који потврђују посебан црногорски идентитет, о јавном промовисању „дукљанског наратива“ (инвентованог у периоду 1998–2006) у цр-ногорској јавности и његовом прихватању у академским круговима Запада. Богат новим садржајима је рад колеге С. Селинића о поли-тичкој улози националних мањина у Србији 1945–1961. године (око ИБ-а и све амплитуде у односима са СССР-ом до 1961), премда је то тема која би се могла још значајно надограђивати.

Два рада у овом одељку просторно излазе из оквира Балкана и односе се на пољопривреду као историјско-географску основу идентитета руског народа, са разматрањем занимљивих геополи-тичких фактора, као и на историју и географију јавног здравља у Московском региону.

Поглавље под насловом Урбанизација почиње за нас пома-ло егзотичним радом о среским средиштима у области Мордовије у структури царске Русије. Они су били део административне мрже и вршили су контролне функције, односно емитовање моћи у покрајни. Већ ове чињенице чине занимљивим испитивање ових облика царске културе, који су трајали скоро век и по. Испитивана је просторна орга-низација, начин живота грађана, типологија и изглед тих градова.

Студије историчарки Н. Милићевић и И. Добривојевић о пре-именовању градова и улица у Србији 1945–1950. и о миграционим и урбанизационим процесима истих година на том простору и шире (негативне последице масовних миграционих кретања ка градовима, ефекти институционализовања урбанизационих процеса) вредан су истраживачки допринос тим темама. Да ли треба посебно наглаша-вати да су то теме и садржаји на којима се најбоље прате процеси опште модернизације, као и други друштвени и политички процеси.

Урбаниста Наташа Даниловић Христић у својој изврсној сту-дији испитује утицај положаја Београда на историјски дискурс, као и „неизвесност као константу“, што она назива изазовима урбани-зације престонице под утицајем фактора неизвесности. Ми бисмо то назвали судбином једног града, или судбином једног урбаног насеља која га је кретала од паланке до града, тамо-амо. Вредан је пажње и рад о стварним и симболичким историјско-географским одликама Булевара краља Александра кроз студију случаја сече платана. Историјске и географске одлике односе се на идентитет булевара пре и после Другог светског рата, 90-их година и у првој деценији 21. века. И студија која следи, аутора О. Добривојевић и Ж. Бјељца, о генези периурбаног подручја Новог Сада на примеру Ветерника је по нама једна од најизразитије мултидисциплинарних

203

ПРИКАЗИ

студија у зборнику. На упадљиво мање бројној литератури и изво-рима од осталих студија, она даје приказ свеукупног постојања јед-ног насеља у маниру тоталне историје.

Три мање групе текстова, Природа и друштво, Картографија и Просвета, наука и култура, заузимају последњу четвртину збор-ника. Има ту више наоко ексцентричних тема као што је утицај при-родних услова на регионални историјски развој на основу примера Мордовије у 17. веку или историјско-географска анализа утицаја ерупције вулкана Кракатау 1883. на време у Србији. Три студије у одељку Картографије су квалитативно обогатиле зборник модер-ним и, да кажемо, најновијим интерпретацијама мапа. У студији о светским царствима на исламским мапама 9. и 10. века, видимо да оне нису представљале само уопштене географске информације већ су биле облик политичког дискурса, односно оне су манифестовале моћ кроз приказивање светског поретка. И рад о европским карта-ма Косова и Метохије као примарног језгра Старе Србије од 16. до 20. века такође даје вредан допринос, важан за даља размишљања о „замишљању Балкана“ и тугаљиве приче шта је на њему чије. И историографска анализа садржаја на топографским картама Новог Сада у распону од средине 18. века до друге половине 20. века је хвале вредан интердисциплинарни подухват.

Завршно поглавље, Просвета, наука, култура, на истражи-вачки начин се бави темама наставе земљописа/географије у ос-новним школама у Србији у 19. веку и на Београдском универзи-тету у периоду од 1945. до 1960. године, у два одвојена рада, затим утицајем научних дисциплина војне историје и војне географије на израду ратних планова у Краљевини Србији, као и занимљи-вим садржајем о историјским, географским и политичко-правним про сторима и деловању министара просвете Краљевине СХС, те класичном темом о улози и значају школа у формирању и очувању националног идентитета, овога пута Срба у Румунији. Зборник се завршава студијом о географској и историјској позадини порекла народне уметности и заната у региону Нижњег Новгорода.

Наш најпоузданији закључак о зборнику би био да је пону-дио промишљено постављене, односно осмишљено груписане врло разноврсне садржаје, студије, и да радови колега које се баве науком у домену географије, односно географске дисциплине, више нагињу ка интердисциплинарном приступу од оних које су овде понудили историчари.

Гордана КРИВОКАПИЋ ЈОВИЋ

204


Српска православна црква у Првом светском рату(1914–1918): одабрана документа,

приредио Радован Пилиповић,Београд: Архив Српске православне цркве, 2014.

Низ недавно објављених историографских публикација посвећених стогодишњици Првог светског рата употпунио је зборник докумената Српска православна црква у Првом светском рату (1914–1918): одабрана документа, који је на близу 200 стра-на приредио директор Архива Српске православне цркве господин Радован Пилиповић. Научној, али и широј јавности није непознато да су Српска црква и свештенство, заједно са својим народом, дали небројене жртве током Великог рата и имали истакнуту улогу у патриотском и хуманитарном раду. Ипак, већина историограф-ских радова посвећених страдању и улози СПЦ у периоду од 1914. до 1918. године написана је превасходно на основу архивске грађе административног и војног порекла, те дневника и мемоара савре-меника. Богата и разноврсна грађа црквене провенијенције готово да уопште није коришћена, чему је пресудно допринела њена недо-ступност, расутост и лоше стање самих докумената. Вођени жељом да очувају и конзервирају вредну црквену грађу, сарадници Архива Српске православне цркве покренули су низ активности уз помоћ колега из других националних архивских установа и финансијску подршку Министарства културе и информисања. Међу првим зна-чајнијим плодовима ових настојања издвојио се и зборник докуме-ната који је приредио Радован Пилиповић. Књигу Српска православна црква у Првом светском рату (1914–1918): одабрана документа чине уводни текст приређива-ча, осамдесет одабраних докумената, неколико прилога и изводи из рецензија др Радмиле Радић и проф. др Борислава Д. Гроздића. Садржај је богато илустрован великом бројем црно-белих фотогра-фија а поједини документи представљају шематизме и табеларне прегледе, те су тако објављени и у овом зборнику. Уводни текст приређивача, иако насловљен као Увод, запра-во је написан у форми предговора. У њему је Радован Пилиповић дао, на десет страница, сажет преглед најважнијих историјских до-гађаја везаних за Први светски рат и СПЦ, анализирајући са посеб-ним акцентом судбину црквених административних тела, књига и архивске грађе у ратном вихору и послератним годинама. Ова ком-позициона целина омогућава боље разумевање самих докумената и у извесном смислу је штета што није већег обима.

205

ПРИКАЗИ

Срж књиге представља осамдесет одабраних докумената (стр. 15–155), који осветљавају различите сегменте црквене и на-ционалне историје. Највећи део ових докумената потиче из фонда Духовног суда митрополије београдске (Конзисторије) и никада раније није био објављиван, док драгоцену допуну представља и један мањи број докумената, пореклом из других епархијских адми-нистративних центара, фонда проте Стевана Димитријевића који се чува у Архиву Српске академије наука и уметности и неколико при-ватних збирки. Поменути документи осликавају приватни живот, материјалне (не)прилике, друштвени и национални ангажман срп-ског свештенства, положај избеглица 1914. и 1915. године, стање у парохијама (посебно су драгоцени годишњи извештаји), однос српске цркве и војске, пљачкање и уништавање црквене имовине, прогон којем је српски клер био изложен у Аустро-Угарској, као и неколико епизода са Солунског фронта. Документи су у зборнику Српска православна црква у Првом светском рату (1914–1918): ода-брана документа објављени у интегралном препису, праћени ин-формацијом о пореклу, тј. месту чувања и без икаквих коментара и интервенција приређивача.

Трећу композициону целину Пилиповићевог зборника чине факсимили најзанимљивијих докумената и фотографије свештених лица убијених током Великог рата, дати у форми прилога, што сва-како представља драгоцену визуелну допуну постојећем наративу. Сваку фотографију страдалих свештеника прати адекватна легенда која указује на идентитет, место и врсту службе, као и време и место страдања.

У целини сагледан, зборник докумената Српска православ-на црква у Првом светском рату (1914–1918): одабрана документа представља драгоцену допуну постојећем корпусу историјских из-вора везаних за историју Првог светског рата и Српске православне цркве. Приређивачу се може замерити што није класификовао обја-вљена документа (ту сугестију налазимо и у једној од рецензија), као и што бар нека од њих нису била праћена приређивачком обрадом (било кроз наративни опис документа и садржаја на који се односи, било кроз коментаре у научном апарату). Иако изостанак наведе-них елемената делимично отежава употребу објављених црквених докумената у научноистраживачком раду, њихово прикупљање, одабир и приређивање свакако представљају значајан и користан подухват вредан сваке похвале. Ово посебно важи када се узме у об-зир заиста лоше стање у коме се налази деценијама запостављена црквена архивска грађа и када се уочи њено готово потпуно одус-

206


тво из великог броја историографских радова посвећених Првом светском рату. У том смислу треба сагледавати и вредновати и овај зборник, јер он представља само једну (малу) етапу у дугом, муко-трпном али надасве узвишеном послу спашавања црквене архивске грађе као духовног и културног добра, кога се, са својим колегама и сарадницима, Пилиповић прихватио.

Александар СТОЈАНОВИЋ

207

ПРИКАЗИ

Милован Митровић. Села у Србији: Промене структуре

и проблеми одрживог развоја.Београд: Републички завод за статистику, 2015.

Студија проф. др Милована Митровића Села у Србији: Промене структуре и проблеми одрживог развоја представља анализу „про-мена у руралној и аграрној структури и социолошко разматрање проблема одрживог развоја села и пољопривреде у Србији“, првен-ствено на основу резултата Пописа становништва, домаћинстава и станова 2011. и Пописа пољопривреде 2012. године, уз коришћење и података из разних других статистичких публикација, када је то било потребно и могуће.

Уз исцрпан увод, у коме је изнео основне теоријско-мето-долошке приступе у социолошком проучавању села, аутор је своју студију конципирао у пет основних целина, од којих је сваку обра-дио издвајајући најбитнија питања, дајући о њима читаве мале сту-дије, у форми 19 одељака, од којих шест имају и 18 пододељака: 1) Сеоска насеља и становништво у Србији (Сеоска насеља и станов-ништво – морфолошка основа руралне студије; Разлике између села и града; Типологија сеоских насеља; Сеоско становништво и основ-ни демографски процеси, са подтемама: Демогарфски процеси и етнички односи, Процеси деаграризације села и сеоских подручја, Депопулација села и неразвијених региона; Демографска структура села и региона у Србији према резултатима Пописа становништва 2011, са две подтеме: Старост, пол и природни прираштај и Брак, породица и фертилитет); 2) Историјско обликовање аграрне струк-туре у Србији (Од реформе, преко револуције до транзиције и ев-ропских интеграција; Недовршене аграрне реформе и повремене колонизације, Револуционарни откуп и присилна колективизација; Самоуправно удруживање сељака и „подруштвљавање“ пољопри-вреде; Постсоцијалистичка транзиција и „реприватизација“ земљи-шта у Србији; Европске интеграције и земљишна својина у Србији); 3) Аграрна структура у Србији, према резултатима Пописа пољопри-вреде 2012 (Пољопривредно земљиште и воде у Србији, Породична пољопривредна газдинства, Задругарство у Србији); 4) Социјална структура и култура села (Друштвене групе у селу, са две подтеме: Породице у селу и Суседство у селу; Сеоске установе, организације и обрасци културе, са подтемама: Локална сеоска заједница и њена самоуправа, Сеоске школе, просвета и образовање, Здравствене

208


установе и здравствена култура у селу, Култура свакоднeвног живо-та у селу, Контроверзе око менталитета сељака); 5) Будућност села (Будућност села, сељаштва и пољопривреде, са три подтеме: Село се брзо мења, Сељаштво нестаје, али „сељачко“ остаје, Пољопривреда постаје све важнија; Будућност српског села: демографске и друге пројекције; Модели и актери одрживог развоја села у Србији, кроз три подтеме: Филозофија одрживог развоја села у Србији, Шта да се ради?, Шта се овде предлаже?)

Само списак наслова поглавља и потпоглавља показује нам ширину захвата ове Митровићеве студије. Њен додатни квалитет проистекао је и из ауторовог настојања да, кад год је то било мо-гуће, процесе посматра у историјској димензији и да на тај начин објашњава стање села, сељаштва и пољопривреде у Србији поче-тком 21. века, које је утврђено Пописом становништва, домаћинста-ва и станова 2011. и Пописом пољопривреде 2012. године.

Због свеобухватности садржаја студије, ми ћемо указати само на неке ауторове тезе, закључке и предлоге. Констатујући убрзани процес деаграризације, и то чак и у условима „кад инду-стријска производња драматично опада“, Митровић подвлачи да је удео пољопривредног становништва у укупном становништву Србије 1991. године био 17%, а 2011. свега 6,84%, при чему је ин-дивидуалних пољопривредника и помажућих чланова домаћин-ства који раде на пољопривредном имању свега 249.813 лица или 3,5% укупног становништва. Он истиче и да је деаграризација нај-више одмакла у београдском региону, у коме пољопривредно ста-новништво чини само 0,82% укупног становништва. Запажајући да је деаграризација у Србији бржа од урбанизације, он закључује да је и у њој, као и у сличним држава у окружењу, све више оних који се запошљавају изван пољопривреде, али остају да живе на селу и раде на свом пољопривредном газдинству, допуњујући своје прихо-де „непољопривредним пословима“. Митровић посебно упозорава на чињеницу да је Србија захваћена „једним од најпарадоксалнијих кризних транзиционих процеса у којем се деиндустријализација и деаграризација међусобно утркују, доводећи заједно српску при-вреду до опасног амбиса од којег се није лако одмаћи“.

Већи друштвени проблем од убрзаног смањења пољопри-вредног становништва проф. Митровић види у брзом смaњивању становништва у целини, а посебно сеоског. Подвлачећи да је стопа наталитета од 1971. до 2011. пала са 14,4 на 9,1, а стопа морталите-та је порасла са 9,1 на 14,3, при чему је стопа природног прираштаја од позитивних 5,2 спала на негативних 5,2 промила, он наглашава

209

ПРИКАЗИ

да је стопа природног прираштаја у неградским насељима 2011. износила чак –9,8 промила. Као изразити пример депопулације се-оских насеља наводи податак да је 1961. у Србији било 72 села сa мање од 100 становника, а 2011. године чак 1.034, уз констатацију: „Чињеница је да депопулација села, на једној страни, доводи и до девастације сеоских простора, до запуштања природних и других вредних потенцијала (празне сеоске куће, на пример), а на другој, појачава притисак на ограничене капацитете градова.“

Констатујући да је депопулација села и сеоских подручја најизраженија у општинама региона јужне и источне Србије: у оп-штини Црна Трава за 35,1%, Бабушници 21,8%, Мајданпеку 21,2%, проф. др Митровић сматра да демографски слом српског села, а с тим и српског друштва у целини, „није могуће спречити а да се ра-дикално не поправи друштвени положај младих жена, тако да оне које се у селу роде и одрасту у већем броју у селу и остану, у њему заснују породицу, рађају и подижу своју децу“.

Критичан према начину спровођења, али и према резултати-ма аграрне реформе и колонизације у Краљевини СХС/Југославији, као и у социјалистичкој Југославији, Митровић је исти став задржао и анализирајући револуционарни откуп и присилну колективиза-цију. Истиче да су администрирање приликом одређивања откуп-них квота и реперсија у спровођењу откупа „јако дестимулативно“ деловали „на мотивацију сељака за рад и производњу хране“, а да је притисак на сељаке да ступају у сељачке радне задруге (СРЗ) бит-но утицао да они не улажу у производњу, пошто су очекивали да ће морати ући у задруге. Иначе, он је СРЗ оценио као „најгрубљи облик идеолошки мотивисаног политичког уплитања у пољопривреду (и привреду уопште) у социјалистичким друштвима“.

Говорећи о самоуправном удруживању сељака и „подру-штвљавању“ пољопривреде, аутор подвлачи да је у тим околно-стима сељачки економски интерес уважаван „само ако је он био у складу с `интересима` радничке класе“, да је увек „релативизован и условљаван неким другим (обично политичким) интересима или економским интересима `социјалистичке пољопривреде`“. За постсоцијалистичку транзицију и реприватизацију земљишта у Србији, спровођену „без јасно верификованог плана, јасног правног легалитета и демократски успостављеног легитимитета“, он пак каже да изазива хаотичније промене у аграрној структури него пре-тходне аграрне реформе. Посебно се обрушава на Споразум о ста-билизацији и придруживању (ССП), сматрајући да је он у великој мери угрозио целокупну српску привреду, а посебно пољопривреду.

210


Критикујући решавање судбине „пољопривредног земљишта у про-цесима европских интеграција и својине над земљиштем уопште, у условима турбулентних транзиционих процеса“, залаже се за озбиљну јавну рaсправу о закону о пољопривредном земљишту и његовим последицама.

Анализирајући пољопривредно земљиште и воде у Србији, Митровић износи податак да је оно, према Попису пољопривреде 2012, износило 3.861.477 ха, од чега је коришћеног пољопривред-ног земљишта било 89,02%. Управо необрађене и запуштене њиве Митровић сматра једним од највећих проблема с којим се нова агра-на реформа, коју предлаже, „мора озбиљно суочити и решити га аг-рарном и пореском политиком на економски рационалан и социјал-но праведан начин“. Као једну од најзначајнијих препрека у развоју пољопривреде у Србији он види то што се у њој наводњава тек око 3% обрадивог земљишта, да би, с друге стране, истакао и неповољ-ну аграрно-парцелну структуру сељачког поседа, са просечном ве-личином од тек 2,4 ха распоређених на 4,7 парцела.

Видећи задругу као до сада најрационалнију форму обје-дињавања материјалних, духовних, економских, социјалних и кул-турних ресурса у пољопривреди, како би се „активирали расути, скривени и неискоришћени капитали“, Митровић сматра да се она мора на све начине очувати, и то не само у селу и пољопривреди.

Пошто су породица и односи полова и генерација у Србији изложени „глобалистичким тенденцијама, али и локалнимм специ-фичностима које је са собом донела не само по себи трауматична постсоцијалистичка транзиција, него и нарочито разарање државе и друштва у условима унутарњег грађанског рата и спољне агре-сије НАТО“, Митровић закључује да су савремене сеоске породице у Србији „у парадоксалном и веома неповољном стању“, будући да се око њих „обједињују и на противречан начин преламају сва не-гативна дејства глобалних кризних процеса и модерних градских образаца понашања, с традиционалним ограничењима старих, си-ромашних и у сваком погледу маргинализованих сеоских заједни-ца, неразвијених региона, али и подређених полно-генерацијских скупина (жена и младих)“. И поред тога, он подвлачи да српско село, „више него било која друга друштвена скупина“, „чува традицију ло-калне самоуправе“, чију темељну реформу, иначе, заговара.

Схватајући изузетан значај основне школе за село и сеља-штво у Србији, чије је отварање сматрао најсветлијим тренутком у историји сваког села, Митровић је у студији резигнирано закључио да је „данашње затварање сеоских школа мрачно предворје дефи-

211

ПРИКАЗИ

нитивне пропасти села“. Критикујући постојећи просветни систем, поготово основношколски, у коме се мало или нимало пажње по-свећује пољопривредном образовању сеоског нараштаја, он указује на потребу реформисања сеоске школе, „прилагођавањем савреме-ним и будућим потребама и ширег друштва и сеоских житеља“.

Здравље је најуниверзалнија људска потреба, која се „у свим културама и временима увек појављује при самом врху вредоносне лествице“. Митровић нарочито истиче чињеницу да ниво здравстве-не заштите и културе „не зависи само од мреже здравствених устано-ва него и од могућности појединих социјалних категорија да користе здравствене услуге лекара“. Зато он и подвлачи да је, у све сирома-шнијем селу у Србији, сељаштво, поготово старије, више од других изложено здравственим ризицима, у великој мери и због сиромаш-тва и да оно знатно утиче и на његову културу свакодневног живота, која се првенствено огледа у условима становања, исхрани и одевању.

Митровић је веома упечатљиво изнео постојеће контроверзе око менталитета сељака и подвукао да у српском селу више нема „обиља снаге“, али да је његов „социјални (и морални) потенцијал још увек значајан“, зато што „обиља снаге“ нема ни међу другим друштвеним слојевима. Карактеристичан је његов закључак да постојећи друштвени систем у Србији „много више `посељачује` цело српско друштво него што `цивилизује` српско село и грађан-ски `еманципује сељаке`“, као и да савремени глобализацијски про-цеси „делују и тако што суштински мењају традиционални сељачки менталитет и идентитет“. За традиционални пословни менталитет српског сељака, који се увек „опружао према своме губеру“, он каже да је потпуно супротан преовлађујућој пословној етици у држави, „где на донацијама и кредитима почивају плате, пензије и огро-мна друштвена потрошња“. Анализирајући политички менталитет сељаштва, Митровић истиче „традиционално достојанство“ сеоског домаћина у Србији, „који зна за срамоту и од ње доследно чува себе и своје ближње“, али и наглашава лошу страну „овог суштински здравог и етички узвишеног сељачког менталитета“, која се огле-да у томе што је он „готово увек притајен (по обрасцу `срамота ме туђе срамоте`), политички пригушен, али латентно еруптиван, те је подложан манипулативним злоупотребама од стране вештих дема-гога“. Он констатује да сељаштво, и даље, лако постаје жртва поли-тичке манипулације, која се у најновије време нарочито ослања „на све присутне електронске медије“, првенствено телевизију.

У закључном делу студије, под насловом Будућност села, Митровић је прво исцрпно анализирао брзе промене на селу уопште,

212


закључујући да оне разарају и топе „релативно монолитни друштве-но-културни образац традиционалног сељачког живота“, и да с тиме нестаје и сељаштво као јединствени друштвени слој. Полазећи од те-оријске претпоставке да и српско село, као маргинална друштвена средина, мора да следи судбину глобалног српског друштва, он сматра да њега може да задеси чак и најлошији сценарио „даљих структурних промена“. Најтежу судбину предвиђа „најостарелијим и најнеразвије-нијим брдско-планинским и пограничним селима у региону Јужне и Источне Србије“ зато што је у највећем броју њих „депопулација толи-ко већ одмакла да је прешла ону критичну границу после које постаје скоро апсолутно незаустављива, неповратна и непоправљива“.

Митровић сматра да је савремено село у Србији много више зависно од државе него село у ранијем периоду и да је у међувре-мену „увелико социјално девастирано“; да је српска пољопривреда „већ дуго у стању хроничне исцрпљености зато што је деценијама била принуђена да обезбеђује прехрањивање и просто преживља-вање нашег становништва“ а да су селу за развијање пољопривреде потребни одређени услови: „правно и технички уређено земљиште, образована радна снага, већи сточни фонд, јефтинији капитал“, који би потпомогли развијање „трајнијег интереса и здравије мотива-ције младих људи да се баве пољопривредом и да остану да живе на селу“. Да би се то постигло, сматра неопходним „синхронизоване и темељне системске реформе, како на глобалном тако и на локал-ном (општинском и месном) нивоу друштвене организације срп-ског села и пољопривреде“. Нарочито се залаже за извођење нове аграрне реформе, која би се разликовала од свих досадашњих, јер би морала да буде „покренута и спровођена као државни развојни пројекат од националног значаја“, а то подразумева „озбиљну јавну расправу и неспорну сагласност, најпре међу заинтересованим и компетентним актерима о дубини, ширини и моделу аграрне ре-форме, што би се испоставило као приоритетан политички задатак надлежним и одговорним државним органима“.

Искрено забринут за судбину села, проф. др Митровић пред-лаже и конкретна решења: 1) Узети се у памет. П(р)озвати све на-учне институције које се баве селом и пољопривредом (факултете и институте) и ставити им у приоритетан задатак да у свом доме-ну проуче проблеме и што пре одговоре на питање Шта да се ради? 2) Покренути јавну расправу. Стручни одговори на питање шта да се ради у српском селу и пољопривреди тематски би се системати-зовали, ставили на увид најширој јавности и послужили као осно-ва „за озбиљну јавну расправу у којој би се демократски тестирала

213

ПРИКАЗИ

сама идеја аграрне рефроме и алтернативни начини њеног спро-вођења“. 3) Институционализовати пројекат. Народна скупшти-на би требало да формира национални савет за село и пољопри-вреду, као надстраначко, независно и компетентно радно тело за стручно концептуализовање пројекта аграрне реформе, а Влада да формира међуресорно министарство за аграрну реформу, као свој политичко-управни орган за њену оперативну припрему и прак-тично спровођење. 4) Организационо повезати све заинтересоване. Институционализовати активност свих заинтересованих (на ни-воу државе, региона, општина и насеља) у поступцима припреме и спровођења аграрне реформе на одређеном подручју. 5) Укључити сва средства јавног информисања да у свим фазама и на свим ниво-има прате и одговорно обавештавају како се припрема и спроводи аграрна реформа.

Да би се створио миље у коме би се ова његова решења могла и спровести, Митровић се залаже за реформу политичког система, а у оквиру њега: 1) реформу изборног система, тако да се њиме оживи „народна самоуправа“, затим децентрализацију државне управе де-концентрацијом државних органа и преношењем функција „одозго према доле“, од републике на регионе, па онда на општине, градове и поједина насеља; 2) нову националну економију, у духу традиционал-не пословне етике; 3) нову аграрну реформу, ради уклањања „струк-турне неусклађености и развојне блокаде у земљишним односима, у организацији пољопривреде и у просторној организацији мреже насеља у Србији“, при чему је он сва села поделио у пет категорија: угашена, нестајућа, одржива, перспективна и угледна.

У савременим околностима, када села у Србији убрзано не-стају, проф. др Митровић је, прилагођавајући се новим технологија-ма, изнео и интересантан предлог о стварању виртуелне сеоске општине, „која би функционисала на савременим друштвеним мре-жама“, као завичајна комуникативна мрежа, попут својеврсне вир-туелне невладине организације.

Свеобухватна социолошко-демографска студија проф. др Милована Митровића доживела је, међутим, благо речено, чуд-ну оцену и чудан третман од свога издавача. Наиме, оцењујући да она садржајно превазилази „оквире статистичке публикације“, Редакција Републичког завода за статистику изоставила је, без знања аутора, неке делове текста, углавном оне који говоре о де-мографским приликама на Косову и Метохији, али и оне којима се критички говори о власти, нарочито о њеном односу према евро-интеграцијама (изостављани су чак и делови реченица).

214


У неким од изостављених делова текста аутор је, на при-мер, констатовао да се албанско становништво у Србији од 1948. до 1991. увећало скоро три пута, окарактерисавши то као „неза-бележен темпо раста у светским размерама и сасвим супротно од тенденција у суседној Македонији“. Изнео је Митровић и податак да се удео становништва Косова и Метохије у укупном становништву Србије повећао од 8,9% у 1921. на 17% у 1981. години, уз просечну годишњу стопу раста од преко 2%, те да је природни прираштај на Косову и Метохији 25 пута већи него у централној Србији. Додавши овом процесу и механички прилив Албанаца из Албаније на Косово и Метохију и исељавање Срба са овог подручја, аутор је, с правом, закључио да је тиме „нарушена иначе лабилна етничка равнотежа на овим просторима“. На основу статистичких података, проф. др Митровић је доказао да је већ до 1981. на Косову и Метохији изврше-на „етничка сегрегација становништва на штету српског елемента“, те да је било уочљиво „етничко чишћење“ читавих подручја од Срба, које је, према њему, било почетак „злогласног `етничког чишћења` на југословенским просторима“ током деведесетих година 20. века.

Критичан према држави Србији, Митровић је истицао да она „није водила ни националну ни популациону политику на Косову и Метохији, за разлику од албанских националиста, који су демограф-ску експлозију користили као први и најефикаснији механизам остваривања свога старог сепаратистичког пројекта“. Као мањина, тамошње српско становништво морало је, према Митровићу, „да до-бије читав низ позитивних државних подстицаја, да тамо остаје“, а цена тих пројекта, колико год висока, била би неупоредиво мања од оне настале погромом Срба на Косову и Метохији почетком 21. века, поготово од оне која би настала дефинитивним губитком јужне српс-ке покрајине, јер је он у основи немерљив.

Занимљиво је да и ово и нека друга истраживања показују да је сељаштво још увек веома важан политички фактор у Србији. Сеоски бирачи чине око 34% „одговорног бирачког тела“ (оних који редовно користе своје бирачко право) у Србији. Они већином гласају за вла-дајућу партију, која користи механизме државне власти за утицај на локалне прилике и преко директора задруга и разних предузећа (као локалних угледника) „више силом ного милом“ везује сељаке за своју политику. Те исте манипулативне обрасце досад су користиле све владајуће елите: од Пашићевих радикала, преко Титових комуниста и Милошевићевих социјалиста, до постмилошевићевских такозваних демократских власти и најновијих „евроклонираних социјалиста“ и сродних им „напредних радикала“. Иако нема нових социолошких

215

ПРИКАЗИ

истраживања која би поуздано утврдила да ли су се десиле суштин-ске промене у изборном понашању сељака у односу на нову власт, постојеће сондаже јавног мњења, а нарочито резултати последњих избора потврђују да се сељаци придржавају онога што се могло и ра-није од њих чути: „Кад дођете на власт, гласаћемо за вас“.

Међу „сувишне“ делове Митровићевог текста, Редакција Репу-бличког завода за статистику сврстала је и ауторов осврт на државну политику спровођења неопходних структурних реформи, у коме се каже: „То што је данас српска држава историјски недовршена, поли-тички нестабилна и правно несигурна, c ограниченим суверенитетом и угроженим територијалним интегритетом, битно ограничава све структурне реформе које су неопходне за цивилизовани друштвени развој који би био пројектовани циљ српске националне и социјалне стратегије. Упркос реално отежаним околностима, стратегија развоја мора се у односу на те околности поставити проактивно, с циљем да их мења, а не само да им се пасивно прилагођава. Боља времена и повољније околности не вреди чекати, њима се промишљено и храбро мора поћи у сусрет и мењати их низом структурних реформи. Ниједан структурни проблем нити било која развојна блокада неће сами по себи престати да постоје, нити ће их било ко осим нас самих уклонити – јер то је само наш аутентични интерес, за чије остварење треба створити аутономну мотивацију. Ако будемо чекали спољне подстицаје, они ће увек више бити притисци и условљавања да се од-ступи од својих и да се као своји прихвате туђи интереси. То је пут под окупацију и поробљавање, а не у друштвени развој и национални просперитет.

Први предуслов сваке озбиљне стратегије је озбиљна држава, а озбиљну државу може да изгради само озбиљна политичка елита. Такве елите у Србији одавно нема и паклена спирала пропадања води савремено српско друштво у опасан историјски вртлог, у својеврсну црну рупу која прождире све развојне ресурсе. Најочигледнији по-казатељ да смо се таквом историјском понору сувише приближили јесте развојни парадокс да имамо превелике ‘вишкове’ незапослених у социјалној категорији најспособнијих, најстручнијих и најбољих младих људи која би морала и могла да буде главни актер друштве-ног развоја. Будући да су у Србији незапослени и без животне пер-спективе они за послом и бољим животом одлазе у бели свет као ‘пре-кобројни’, а иначе су малобројна групација у друштву које спада међу најнеразвијенија у Европи и најстарија у свету, које има релативно необразовано становништво које већ деценијама није у стању да одр-жи своју просту демографску репродукцију.“

216


И поред тога што је студија проф. др Милована Митровића Села у Србији осиромашена „ревносним“ радом Редакције Републичког за-вода за статистику, она је задржала свој изузетан квалитет, предста-вљајући, како један од рецензената истиче, „образац социолошког истраживања“ села, сељаштва и пољопривреде у Србији, који ће бити „подстицај социолозима млађе генерације за даља истраживања“. Она би, према речима другог рецензента, требало да постане и „не-заобилазно штиво“ за све оне „који имају воље и снаге да се ухвате у коштац са друштвеним проблемима на селу“.

Момчило ИСИЋ

217

ПРИКАЗИ

Mиодраг Перић.Власи североисточне Србије.

Петровац на Млави: Национални савет Влаха – Културно-просветни центар, 2014.

Власи североисточне Србије су аутономна етничка заједни-ца на простору где вековима живе и веже их колективни идентитет, који се манифестује у историји, језику, религији, култури (стр. 3). Према Миодрагу Перићу, настали су симбиозом старих народа који су живели на Балкану и који су се романизовали доласком Римља-на, чиме су ти народи изгубили културни идентитет. „Влах“ је реч немачког порекла, којом су најпре називани Гало-Романи а затим и сви други народи који су говорили романски, блиска француском „Велон“ у Белгији и Велшу који се у немачком језику односи како на Италијане тако и на Французе (стр. 4).

Међутим, у Србији је то пре свега симбол социјалног статуса. Власи су се повлачили пред налетима српских племена и, тако по-тискивани, померали у планине и брдовите крајеве. Перић истиче да се ове две групе нису мешале у почетку, али да су се временом укрстиле. Наглашава и њихову улогу у покрштавању Срба, јер су они већ примили хришћанство пре досељавања и имали контакте са Цариградом (стр. 9).

Након рушења Самуиловог царства, Византија поново ус-поставља власт над делом Балкана и ствара Ius Valahorum који им је гарантовао одређена права и обавезе. У време ширења српске др-жаве, име Влах се јавља у бројним повељама. У свакој се види да су имали мање права него под Византијом.

Перић тврди да су и поред свих најезда, „потомци Трачана, Келта аутохтони Власи на простору северне Србије у својој двоми-ленијумској историји, упркос што је један њихов део посрбљен, очу-вали свој идентитет у преосманском, османском и постосманском периоду, до нашег времена“ (стр. 21).

Почетак 18. века на Балкану обележен је сукобом између Аустрије и Турске. Тада је и етничка слика Балкана почела да се мења. Аустријанци су насељавали Влахе како би себи олакшали ратове, јер су крајеви били ретко насељени. Нарочито од 1718. до 1739. (стр. 33).

„По месту одакле долазе Власи се деле на Угурјане и Царане“ (стр. 33). Ова колонизација није урађена насилно, јер су постојали бројни социо-економски разлози за напуштање огњишта и дола-зак у Србију. Тежак и ропски живот сељака навео их је на одлуку о

218


пресељењу. Ове миграције су настављене у 19. веку у време Милоша Обреновића, који је сматрао да тако расте економски и војни потен-цијал Србије (стр. 35).

Перић износи и једну контроверзну тврдњу. „Сви Власи који су се населили у крајеве Северне Србије немају јединствено порекло. Већи део њихових предака били су Срби, који су због Турске најезде, ратова и насиља током петнаестог и шеснаестог века пребегли из Се-верне и источне Србије преко Дунава у Влашку и Ердељ, Молдавију, тамо су се повласили, односно изгубили српски идентитет, и прихва-тили романски језик и Влашки национални идентитет“ (стр. 37).

У 19. веку одигравају се сви пописи у Србији. Број Влаха је тешко утврдити с обзиром на непрекидно губљење сегмента колек-тивног идентитета (стр. 61). Власи се у државној служби статистич-ки називају Румунима. У време Првог светског рата, Власи су на страни Србије, у склопу Тимочке дивизије, и показују своју оданост и херојство.

Но и поред тога што су их тадашње власти Србије призна-вале као Румуне, код Влаха постоји румунски иредентизам. Он се јавља још у 19. веку. „Носиоци ове пропагандне акције међу Власи-ма, поред убачених агената јављају се најчешће поједини учитељи, свештеници, трговци чија се делатност огледала у растурању поје-диних списа из Румуније и декларисањем Румунске национално-сти“ (стр. 68).

Као и у време Србије која је настала Берлинским конгресом, тако и у Краљевини СХС постоји тензија око питања влашке нацио-налне мањине, конкретно и око поделе Баната. Румунија је захте-вала цео Банат, као и део североисточне Србије у којој живе Власи.

У време окупације Југославије од сила Осовине, Румунија се није укључила у ову поделу само из страха од поремећаја равнотеже односа са Мађарском и Бугарском. „У циљу остварења својих циљева у североисточној Србији, Румунија је активирила мало познат, али у прошлости већ опробан иредентистички апарат који до тада ника-да није имао велику подршку у Букурешту“ (стр. 79). Углавном, они који су ширили пропаганду су били заробљеници у Румунији током рата и пуштени су на слободу уз услов да се изјасне као Румуни.

После Другог светског рата Власи североисточне Србије актив-но учествују у политици земље, као чланови Комунистичке партије, а од пописа послератних година не називају се више Румунима већ Власима.

Ни у самосталној Србији без Црне Горе, питање Влаха није за-вршено. У 2011. Румунија умало није блокирала кандидатуру Србије за чланство у Европској унији. Питање Влаха у Банату је решено, јер

се румунски језик учи у школама. У источној Србији је другачије, тамо се поставља питање људских права Влаха, која нису уживали до 2012. године. Национални савет Влаха је 2012. усвојио влашко писмо и по-правио односе са властима по питању права ове националне мањине.

Међутим, Румунија поставља питање о правима Влаха у сми-слу очувања онога што они сматрају њиховим румунским иденти-тетом. На преговорима Србије и Румуније није дошло до договора, јер Србија штити посебност и аутохтоност Влаха док Румуни настоје да их асимилују. Проблем је делимично решен 2012. потписивањем уговора између два председника, Бориса Тадића и Трајана Басескуа, али је питање Румунске цркве остало нерешено.

Перић тврди да је језик Влаха идиом произашао из балкан-ског латинитета, румунског и некиих нероманских језика. У другом делу књиге анализира се култура Влаха, са жељом да се докаже да су Власи аутохтон народ на просторима источне Србије. Штавише, веровања Влаха имају елемената који се јављају у самртном риту-алу а који су стари две хиљаде година. Код Влаха постоји „регулар-на“ смрт, на коју су сви спремни и коју сви очекују, и „нерегуларна“, када се обредима надокнађује мирна смрт покојника. „Гроб се копа на дан сахране. На дан сахране се прави и сандук, крст, троножац, а ређе и лопар. Мера за сандук и гроб узима се штапом (Мишијаш)“ (стр. 129). Ако брачни друг жели да се касније венча, штап се ломи, а у супротном случају, сахрањује се са покојником. Прекидање жа-лости је такође за науку занимљив и јединствен догађај. Прецима се „намењује“ све што је потребно, а нарочито оно што нису имали. Такође се намењује вода, што је прастари обичај (стр. 138). Поједи-ни Власи чак практикују обичај сахране умрлих на својим имањима. Још један обичај је вредан помена, а то је израда црепуља, што је једно од обележја колективног идентитета (стр. 162). Црепуље про-изводе искључиво жене, а користе се за производњу хлеба, само у одређеним периодима сваке године, који су различити у појединим пределима. Овај обичај није, међутим, био практикован само код Влаха већ и код Срба. Црепуље се једино не праве ако је неко преми-нуо у дому, и то у наредних годину дана (стр. 163).

Једна од посебних карактеристика културе Влаха северои-сточне Србије је и народна ношња. Постоји разлика у ношњи Царана и Угурјана. На разлике су сигурно утицале разне сеобе и померања становништва на Балканском полуострву. „Ношња Влаха Царана у Крајини и Кључу, по многим елементима везује се за ношње Влаш-ке и Молдавије односно суседне Румуније. Карактеристично је да се ношња Влаха Царана подудара са ношњама само у периферним

219

ПРИКАЗИ

220


областима Румуније, и не сматра се типичном Румунском ношњом“ (стр. 171).

Битан елемент народне ношње је свакако појас. Могу се по-делити на појасеве који се праве од конопље и од вуне. Постоје та-кође разне карактеристике ових појасева које варирају од краја до краја. Аутор тврди да се данас ношње Влаха и Срба мало разликују, али да су се у деветнаестом веку јасно очитавале.

Још један карактеристичан део влашке културе је чувени фолклор, чији корени сежу још до келтско-трачанске културе. Он је, по Перићу, штавише јединствен у Европи.

„Од свих иструмената најразноврснија је група аерофоних, од којих се посебно издвајају различити типови свирача (фрула, ду-дук) на којима су појединци одлични извођачи“ (стр. 183). Уз фрулу обавезно иде и велики бубањ. Код Влаха североисточне Србије из-двајају се два иструмента: „вула“, мали бубањ, и пастирска фрула.

Влашке игре су познате по својој веселости. Оне се разликују од српских и румунских и одраз су миленијумске борбе за заштиту свог колективног идентитета. За очување и неговање влашке кул-туре свакако су најбитније културне манифестације, којих током го-дине има много. Најпознатије игре су свакако „Хомољски мотиви“.

На самом крају, можемо позитивно оценити ову књигу, која је у најкраћим смерницама описала карактеристике једног народа, као занимљив допринос како науци уопште тако и самој култури Влаха. Такође у овој монографији су „расветљене“ мало познате чињенице у односима Румуније и Србије, кроз 200 година постојања обе државе, по питању Влаха.

Никола МАРКОВИЋ

ИНФОРМАЦИЈЕ О НАУЧНИМ СКУПОВИМА

Information on conferences

XXII конгрес Међународног комитета историјских наука(International Committee of Historical Sciences),

Ђинан, НР Кина, 23–29. августа 2015.

Конгрес Међународног комитета историјских наука пред-ставља најстарији и најпрестижнији међународни скуп из обла-сти историјских наука на свету, са традицијом од преко 115 година организовања научних конгреса на којим су се одувек разматрала нека од кључних питања еволуције историјске науке и утврђивали неки од водећих трендова у међународним истраживањима. Иначе, организатор овог скупа, XXII конгреса, Међународни комитет исто-ријских наука, представља најрепрезентативније тело које окупља националне историјске комитете из многих земаља света, а формал-но је основан још 1926. у Женеви. Ови конгреси се одржавају сваких пет година, тако да је претходни скуп 2010. био у Амстердаму, док ће наредни бити одржан 2020. у Познању, што је било и одлучено на генералној скупштини Комитета током овог конгреса.

Нажалост, наша земља већ дуго нема свој национални коми-тет, иако се учешће бивше Југославије помињало и овом приликом, али то није спречило организаторе овог научног конгреса да позову др Јована Чавошког, сарадника Института за новију историју Србије, да активно учествује у раду конгреса, не само путем усменог изла-гања свог научног рада већ и непосредним учешћем у раду неких од радних тела комисија које чине саставни део Међународног ко-митета. На тај начин, после дугог низа година, услед бројних објек-тивних околности, српска историјска наука је, ипак, била поново адекватно представљена на највишем међународном научном ни-воу. Узевши у обзир да су земље које имају националне историјске комитете, као Словенија, Хрватска, Грчка, Бугарска, послале само по једног или два представника, тиме је још приметније било учешће историчара из наше земље.

Иначе, ове године конгрес је први пут организован у једној од земаља Азије, односно у НР Кини, у граду Ђинану, седишту про-винције Шандунг, а домаћин је био Шандуншки универзитет, који је целокупно наставно особље и студенте непосредно ангажовао у ор-ганизацији овог скупа. Овогодишњи конгрес окупио је највећи број историчара до сада, близу 3.000 учесника, од чега је око трећина била из више од 90 земаља света. Кинески председник Си Ђинпинг је послао честитку учесницима, а пренела ју је потпредседник ки-неске владе Лиу Јендунг, која је и отворила скуп у име кинеске стра-


223

224


не, док су кинески државни медији непрекидно извештавали са конгреса. Овај скуп је колоквијално назван у медијима „олимпијада историчара“, чиме је наглашена важност и међународна заступље-ност конгреса. Чак је и сам град-домаћин Ђинан, на сваком кора-ку, био украшен поздравима за успешан рад овог научног скупа, од билборда и реклама, па све до натписа на аутобусима и таксијима.

Дневни ред конгреса чинили су панели са главним темама скупа, као и панели са специјалним темама, заједничким сесијама и округлим столовима, који су се тицали најразличитијих области ис-торијске науке. Ове године главна тема скупа тицала се улоге Кине, као домаћина, у глобалној историји, док је друга главна тема била посвећена улози револуција у светској историји. Ове две теме пара-лелно су пратили и панели о историји емоција и историји вредно-сти у глобалном друштву. Прва два дана скупа била су и посвећена главим темама, док су панели са специјализованих тема заузели на-редна четири дана конгреса, као и састанци придружених међуна-родних тела и организација.

Специјализоване теме, заједничке сесије и округли столо-ви, а било их је укупно 64 и окупљали су убедљиво највише учес-ника, покривали су најразличитије области историјских истра-живања: улога историјских уџбеника и писање историје, односи урбаног и руралног кроз историју, историјски развој економије, родне студије, историја медија, проблеми Првог и Другог светског рата, историја хладног рата, историја спорта и туризма, историја сећања, питања међународног поретка, историја граничних про-блема, историја цивилизацијских односа Истока и Запада и многе друге. На сваком од ових панела могло се доста сазнати о садржају и резултатима најновијих истраживања из свих горенаведених области, док је интензивна размена мишљења на овом конгресу још више подстакла даљу сарадњу међу учесницима који се баве сродним областима.

Др Јован Чавошки је учествовао на једном од панела са спе-цијализованом темом, „Нова историја хладног рата“, на коме су учествовале и колеге историчари из Финске, Швајцарске, Холандије, Русије, Италије, Кине. Овај панел је показао нове правце у истражи-вању глобалне историје хладног рата, покривајући најразличитије теме из дипломатске, културне, идеолошке и војне историје овог периода светске историје, чиме је подстакнута даља дебата о при-роди и карактеристикама целокупног хладноратовског конфли-кта. Нарочито се дискутовало о новим правцима истраживања, као и о потреби да се неке од кључних тема из дипломатске историје

225


Хладног рата поново истраже из различитих углова, узимајући у об-зир најновија истраживања и отварање архива широм света.

Рад и презентација др Јована Чавошког о односима НР Кине и водећих несврстаних земаља током првих деценија Хладног рата осветлио је једну мање познату страницу историје и на директан начин повезао историју наше земље и Кине у једном глобалном контексту, што је, у неку руку, био и један општи контекст овог важног међународног конгреса који је тематику Кине увек имао као потку. Рад је привукао знатну пажњу и подстакао је дебату о приро-ди и еволуцији кинеске спољне политике и спољне политике несвр-станих земаља, те се о томе живо дискутовало. Осим тога, др Јован Чавошки је учествовао и у раду Међународне комисије за историју међународних односа (чији је и дугогодишњи члан), а која предста-вља саставни део Међународног комитета за историјске студије. Активно је учествовао и у изборној скупштини, на којој је изабрано ново руководство ове комисије, чиме су створени административ-ни предуслови да се врше припреме за будуће међународне конфе-ренције и конгресе.

Овај конгрес Међународног комитета историјских наука представља даљи корак у развоју најшире могуће међународне са-радње у области историјских истраживања и отвара не само нове могућности за интензивну интелектуалну размену већ и подсти-че нове истраживачке тенденције у историјској науци којима ћемо бити сведоци и наредних година, све до одржавања XXIII конгреса у Познању. Надајмо се да ће и тада српска историјска наука бити достојно представљена својим најновијим страживањима.

Јован ЧАВОШКИ

226


8th Annual Summer Workshop for Holocaust Scholars,„Non-Jewish Jews“ During the Shoah: Fate and Identity,

Јерусалим, 6–9. јула 2015.

У Јерусалиму је од 6. до 9. јула 2015. године, у организацији Међународног института за истраживање холокауста, који је у саставу Спомен-установе Јад Вашем, одржана осма годишња ле-тња радионица за научнике који се баве истраживањем холокау-ста. Ову радионицу је осмислио покојни шеф Института др Давид Банкир (David Bankier), као својеврсни think tank науке о холокау-сту, где би се у слободнијој атмосфери сретали професионалци и имали више времена за излагање и расправу. Тако је и овај пут сва-ки учесник имао на располагању пола сата да представи свој рад, а после тога је долазила на ред такође полусатна дискусија где су постављана питања и давани коментари. Радни језик радионице је био енглески. Овогодишња научна радионица је носила назив Нејеврејски Јевреји током холокауста: судбина и идентитет. Аутори овог из-вештаја су имали част да буду међу осамнаест научника из Израела, Европе и САД-а који су учествовали на овој радионици, а додатна част нам је учињена тиме што је нашом сесијом председавао доајен науке о холокаусту, осамдесетдеветогодишњи Јехуда Бауер (Yehuda Bauer).

Радионицу је у понедељак 6. јула отворио Дан Михман (Dan Michman), садашњи шеф Института, који је на том месту заме-нио покојног др Банкира и чија пуна титула гласи Head of the International Institute for Holocaust Research and Incumbent of the John Najmann Chair of Holocaust Studies, а који је иначе професор Универзитета Бар Илан у Тел Авиву. Он је овако описао тему ра-дионице: „Највећи део истраживања све до данас бави се ‘јасним’ Јеврејима, а не оним који спадају у маргиналне категорије. Ова јединствена радионица бави се људима који су били дефиниса-ни као Јевреји понекад чак и против њиховог идентитета. Било је фасцинантно проучавати како су ригидна идеологија и светона-зор морали да се носе с проблемом како да наметну бирократске дефиниције сложеној стварности: неки случајеви се једноставно нису уклапали у те дефиниције и одједном се на подлози ирацио-налног и смртоносног расизма који су Немци следили види коли-ко је систем у суштини био бесмислен.“ После тога је одржано кратко представљање учесника и тема, и започело се с радом. Добар део учесника је своје постдок-

227

торске студије радио као гост Института, у трајању од једног се-местра, те је било видљиво да су фамилијарни са институцијом, иако су учесници углавном познавали једни друге, с обзиром на то да се ради о прилично уском врху струке. Прва сесија је имала два учесника: били су то Асаф Једидија (Assaf Yedidya) са израелског Ефрата колеџа с темом Aријевска стра-на нејеврејских Јевреја: обраћеници у нацистичкој Немачкој (The Aryan Side of the Non-Jewish Jews: Converts in Nazi Germany) и Марија фон дер Хејд (Maria Von Der Heydt) из Центра за проучавање антисемити-зма берлинског Техничког универзитета с темом “Geltungsjuden” из-међу нејеврејских и јеврејских заједница у Немачкој од 1939. до 1945. године (“Geltungsjuden” between Non-Jewish and Jewish Communities in Germany 1939–1945). Сесијом је председавао Офер Ашкенази (Ofer Ashkenazi) са Јеврејског универзитета у Јерусалиму. Друга сесија је одржана после подне, а своје теме је излага-ло троје учесника: Сузан Браун-Флеминг (Suzanne Brown-Fleming) из вашингтонског Меморијалног музеја холокауста САД-а с темом ”Ко прими свето крштење, он је као и сваки други хришћанин”: Ва-тикан и ’не-аријевски’ католици (“Whoever Receives Holy Baptism is just like other Christians”: The Vatican and ‘Non-Aryan’ Catholics); она је иначе директор програма за научнике у гостима Меморијал-ног музеја холокауста у Вашингтону; Елиот Нидам Орвијето (Eliot Nidam Orvieto), који ради и у Институту и на Универзитету у Тел Авиву, а чија тема је била Нејеврејски Јевреји у манастирима: слу-чај Богородице Сионске у Француској (Non-Jewish Jews in Convents: The Case of Notre Dame de Sion in France); те Јон Попа (Ion Popa) с берлинског Слободног универзитета, који је говорио о Обраћању у хришћанство оних Јевреја који су у Румунији тражили уточиште током холокауста (Seeking Sanctuary Jews’ Conversion to Christianity During the Holocaust in Romania). Попа је аутор веома занимљиве студије о односу Румунске православне цркве према холокаусту, која би требало да се појави током наредне године; један њен део који се бави ратним патријархом Мироном већ је објављен у часо-пису Yad Vashem Studies. Овом сесијом је председавала Дина Порат (Dina Porat), главни историчар Јад Вашема, која предаје на Уни-верзитету у Тел Авиву и један је од водећих стручњака за питања антисемитизма. Нешто пре одржавања радионице десила се и пре-рана смрт још једног од стручњака за исту тему, Роберта Вистрича (Robert Wistrich), чије се име због тога често помињало. Другог дана радионице, 7. јула, у преподневној сесији своје теме су излагале три учеснице: Рејчел Бренер (Rachel Brenner)


228


са Универзитета Висконсин-Медисон с темом Спаситељи и спа-шени у ратној Варшави: сложени међусобни односи (Rescuers and Rescuees in Wartime Warsaw: A Complex Interaction); Катарина Пер-сон (Katarzyna Person) с Јеврејског историјског института у Вар-шави с темом Обраћеници и високо асимиловани Јевреји у јеврејској служби поретка у Варшавском гету (Converts and Highly Assimilated Jews in the Jewish Order Service in the Warsaw Ghetto); самостална израелска историчарка Емуна Нахмани Гафни (Emunah Nachmany Gafny) с темом Живот под лажним идентитетом: јеврејска деца која се крећу по аријевској страни у Пољској (Life under False Identity: Jewish Children Wandering on the Aryan Side in Poland). Овом сесијом је председавао Ави Драјфус (Havi Dreifus), који ради у Јад Вашему и на Универзитету у Тел Авиву. У послеподневној сесији су своје радове излагала два српска учесника: Јован Ћулибрк из Одбора за Јасеновац СПЦ је говорио о Мултипликованости идентитетима: усложеност (не)јеврејства у окупираној Југославији (Multiplicity of Identities: The Complexity of (Non)Jewishness in Occupied Yugoslavia), а Бојан Ђокић из београдског Музеја жртава геноцида о Асими-лацији и мешаним браковима: евиденција жртава и проблеми ис-траживања (Assimilation and Mixed Marriage: Listing of the Victims and Problems of Research). Овом сесијом је председавао Јехуда Бауер који данас носи – углавном почасну – титулу академског саветни-ка Института, као што ју је носио и недавно преминули Израел Гутман (Yisrael Gutman).

Трећег дана радионице, у среду 8. јула, у преподневној се-сији су говорили Михаела Рагам-Блеш (Michaela Raggam-Blesch) са Аустријске академије наука о Несигурној заштити: полујевреји и мешовити бракови у Бечу за време нацистичке владавине (Precarious Protection: Half-Jews and Mixed Marriages during the Nazi Regime in Vienna) а Максимилијан Стрнад (Maximilian Strnad) са Минхенског универзитета о Срећи потребној за преживљавање: немачки Јевреји у мешовитим браковима у последњој фази Шоа 1944/45 (The Fortune of Survival – Intermarried German Jews in the Final Stage of the Shoah 1944/45). Овом сесијом је председавао Амир Тајхер (Amir Teicher) са Универзитета у Тел Авиву. Послеподне је излагало још двоје учесника, Гералдин фон Фријтаг (Geraldien Von Frijtag) са Универзитета у Утрехту с темом Претварајући Јевреје у аријевце: рад Ханса Георга Калмајера у окупираној Холандији 1941–1945. (Turning Jews into Aryans: The Work of Hans Georg Calmeyer in the Occupied Netherlands, 1941–1945), те Јап Коен (Jaap Cohen, NIOD институт за проучавање рата, холокауста и геноцида) с темом

229

Португалска акција: како су холандски Сефарди колективно поку-шали да постану нејевреји током Другог светског рата (The Action Portuguesia: How the Dutch Sephardim Collectively Tried to Become Non-Jews during World War II). Овом сесијом је председавао профе-сор Михман.

Четвртог дана радионице, у четвртак 9. јула, у преподневној сесији којом је председавала Ела Флорсхајм (Ella Florsheim) из Јад Вашема, своје теме су излагале Сузан Урбан (Susanne Urban) која ради у Међународној служби трагања, о Расељенима у сопственој земљи? Немачки нејеврејски Јевреји као расељене личности и њи-хови напори да се наново населе након 1945. године (Displaced in the Home Country? German Non-Jewish Jews as DPs and Their Efforts to Resettle Anew After 1945) и Јоана Михлик (Joanna Michlic), са Уни-верзитета у Бристолу и Универзитета Брандајс: Сивље нијансе јеврејског идентитета: атипичне повести о деци за време холока-уста и после њега (Grayer Shades of Jewish Identity: Atypical Histories of Children during and in the Aftermath of the Holocaust). Поподне их је такође било две, Валерија Галими (Valeria Galimi), са италијанског Универзитета Тускија у Витербу, која је говорила о Нејеврејским Јеврејима како их је видела Република Сало: хапшења, депортације и спасавање у Италији (The “Non-Jewish” Jews Seen by the Republic of Salò: Arrests, Deportations, and Rescue in Italy) и Маура де Бернар (Maura De Bernart), с Болоњског универзитета, која је излагала преко скајпа из јерусалимске болнице, где је доспела два дана ра-није због саобраћајне несреће. Она је упркос своме стању потпу-но изложила свој рад Да ли је италијански антисемитизам био „искупитељски“: случај нејеврејских Јевреја у Мусолинијевом граду, 1922–1945. (Was Italian Antisemitism “Redemptive”? The Case of “Non-Jewish Jews” in the City of the Duce, 1922–1945). Овом сесијом је пред-седавала Јаел Нидам Орвијето (Iael Nidam Orvieto), која је актуелни директор Института, што је углавном техничка функција, али има значајну тежину и иницијативу.

По завршетку радионице, закључке је дала Дина Порат, која је истакла да су на радионици приказани многи аспекти о нејеврејским Јеврејима: лингвистички, бирократски, породич-ни, религијски, економски и др. Такође, организатори су навели да је ово била најбоља и најуспешнија научна радионица до сада. Исти дан, уредник часописа Yad Vashem Studies Давид Силберкланг (David Silberklang) представио је његов нови број – 43/1 – и позвао учеснике да радове које су излагали пошаљу њему на објављивање, пошто није обичај да се објављују зборници радова са ових радио-


230


ница. Часопис, који се сматра главним гласилом науке о холокаус-ту, излази од пре неколико година два пута годишње а, поред из-дања на ивриту и енглеском језику, добио је и своје руско издање, што говори како о продору науке о холокаусту на подручје бившег СССР-а тако и о броју стручњака за холокауст који су дошли из СС-СР-a у Израел с падом Берлинског зида и ишколовали се у Израелу. Радионици је поред учесника редовно присуствовао већи број из-раелских стручњака на овом пољу, зависно од конкретних тема, а посебно је наглашено да су на Универзитету у Хаифи покренуте магистарске двогодишње студије науке о холокаусту, у сарадњи са Институтом Јад Вашема, који је организовао ову радионицу.

Јован ЋУЛИБРКБојан ЂОКИЋ

231

Научна конференција „Polska i Jugoslawia po II wojnie swiatowej“,Uniwersytet Kazimierza Wielkiego w Bydgoszczy, Бидгошћ (Пољска),

30. септембар и 1. октобар 2015.

Трећу годину заредом одржана је међународна научна кон-ференција посвећена југословенско-пољским односима у 20. веку. Организатори су, као и до сада, били Универзитет Казимира Великог из Бидгошћа (Uniwersytet Kazimierza Wielkiego w Bydgoszczy) и Институт за савремену историју из Београда. Пракса је да се конфе-ренција одржава сваке године, уз наизменично домаћинство пољ-ске и српске научне институције. Овог пута домаћин је био пољски универзитет у Бидгошћу. Скуп је хронолошки био ограничен на односе пољске и југословенске (српске) државе и њихов положај у међународној заједници у периоду после Другог светског рата.

Радни део конференције је трајао два дана, док је трећи део скупа искориштен за одлазак у Варшаву и посету Музеју вар-шавског устанка и Институту народног сећања. Током конферен-ције је промовисан и зборник радова са претходног скупа одржа-ног у Београду 2014. (Jugoslovensko-poljski odnosi u XX veku, zbornik radova, urednici prof. dr Momčilo Pavlović, dr hab. Andrzej Zaćminski, dr Dragomir Bondžić, Beograd, 2015). О зборнику је говорио проф. др Момчило Павловић.

Учесници скупа су својим радовима осветлили бројне ас-пекте југословенско-пољских односа у другој половини 20. и на почетку 21. века. Изложени су резултати истраживања билатерал-них односа Југославије и Пољске, али и њиховог места у хладнора-товском свету (Monika Opioła, Michał Kosman, Драган Богетић, Jacek Tebinka, Бојан Димитријевић, Piotr Żurek, Слободан Селинић, Paweł Wawryszuk, Tadeusz Wolsza, Aleksander Lasik, Милан Гулић, Andrzej Zaćmiński, Gordana Đurđev-Małkiewicz, Небојша Стамболија, Ewa Bujwid-Kurek). У овим радовима нису изучавани само политички и дипломатски односи већ и спортска сарадња, питање исељавања Пољака из Југославије, рад југословенских информбироовских емиграната у Пољској, војни односи и др. Велики простор је посвећен узајамном разумевању два друштвена и политичка система и начину на који су важни до-гађаји у једној земљи схватани и представљени у јавности друге земље. Драгомир Бонџић је говорио о погледу из Југославије на догађаје у Пољској 1968, Момчило Павловић о томе како су промене у Пољској 1989. биле доживљаване на страницама српске штампе,


Раде Ристановић је истраживао слику коју је југословенска штампа стварала о Леху Валенси од 1980. до 1990.

Zdzisław Biegański, Mariusz Guzek и Joanna Szczutowska су својим радовима допринели бољем изучавању културних тема у југословенско-пољским односима, при чему је Joanna Szczutowska ставила акценат на лик Николе Тесле као филмског јунака. Јасмина Милановић и Teresa Maresz су сазнања о узајамном разумевању пољског и српског друштва прошириле изучавајући заступљеност пољске историје у српским уџбеницима историје и могућностима за даља проучавања историје два народа.

Посебну групу су чинили радови фокусирани на поједи-не сегменте друштвене и економске сарадње две државе. Милан Кољанин је говорио о сарадњи борачких организација педесе-тих и шездесетих година 20. века, Милутин Живковић о сарадњи братско-партнерских градова Краљева и Зелене Горе, Владимир Цветковић о обнови југословенско-пољских економских односа средином педесетих година 20. века, а Maria Szatlach о пољском из-возу у Југославију.

Више десетина пољских и српских историчара се већ неко-лико година систематски ухватило у коштац са изучавањем југо-словенско-пољских односа. Као и на претходним скуповима, и на овом су резултати које су представили били плод изучавања архив-ских извора, литературе, штампе, сачуваних видео-материјала из прошлости, али и сведочења савременика и учесника значајних до-гађаја и њихових потомака, при чему су знања из југословенских и пољских архива допуњавана и истраживањима у другим европским архивима.

Иза нас су три научна скупа и два зборника радова о југосло-венско-пољским односима у 20. веку. Из године у годину број истра-живача се повећава, сазнања о заједничкој прошлости се проширују, истовремено се откривају и до сада необрађена истраживачка поља и теме, који се нуде као могућности за нова истраживања.

Слободан СЕЛИНИЋВладимир ЦВЕТКОВИЋ

232


233

ПОДАЦИ О АУТОРИМА

Др Драган БОГЕТИЋ, научни саветник Институт за савремену историју, Београд

Др Александар Р. МИЛЕТИЋ, научни сарадник Институт за новију историју Србије, Београд

Душан БОЈКОВИЋ, историчар, Београд

Александар В. МИЛЕТИЋ, истраживач сарадник Међуопштински историјски архив у Чачку

Др Александар РАКОВИЋ, научни сарадник Институт за новију историју Србије, Београд

Др Хе ЈЕНЋИНГ, научни сарадникИнститут за кинеске студије, Малаја

Доц. др Александар ЖИВОТИЋ, Катедра за историју Југославије Филозофски факултет Универзитета у Београду

Др Александар СТОЈАНОВИЋ, научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

Ненад АНТОНИЈЕВИЋ, виши кустосМузеј жртава геноцида, Београд

Др Гордана КРИВОКАПИЋ ЈОВИЋ, виши научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

Др Момчило ИСИЋ, научни саветникИнститут за новију историју Србије, Београд

Никола МАРКОВИЋ, политиколог, Београд

Др Јован ЧАВОШКИ, истраживач сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

Јован ЋУЛИБРК, епископ славонски

234

БОЈАН ЂОКИЋ, стручни сарадникМузеј жртава геноцида, Београд

Др Слободан СЕЛИНИЋ, виши научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

Др Владимир ЦВЕТКОВИЋ, научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

235

СПИСАК РЕЦЕНЗЕНАТА У 2015. ГОДИНИ

проф. др Милан Ристовић, редовни професорФилозофски факултет, Универзитет у Београду

проф. др Драго Роксандић, редовни професорФилозофски факултет, Свеучилиште у Загребу

проф. др Љубинка Трговчевић Митровић, редовни професорФакултет политичких наука, Универзитет у Београду

др Момчило Митровић, научни саветник у пензијиБеоград

др Латинка Перовић, научни саветник у пензијиБеоград

др Миле Бјелајац, научни саветникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Коста Николић, научни саветникИнститут за савремену историју, Београд

др Радмила Радић, научни саветникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Момчило Исић, научни саветникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Бојан Димитријевић, научни саветникИнститут за савремену историју, Београд

др Зоран Јањетовић, научни саветникИнститут за новију историју Србије, Београд

проф. др Дубравка Стојановић, ванредни професорФилозофски факултет, Универзитет у Београду

проф. др Мира Радојевић, ванредни професорФилозофски факултет, Универзитет у Београду

проф. др Драган Булатовић, ванредни професорФилозофски факултет, Универзитет у Београду

др Вера Гудац Додић, виши научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

236

др Олга Манојловић Пинтар, виши научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Драгомир Бонџић, виши научни сарадникИнститут за савремену историју, Београд

доц. др Јан ПеликанКарлов универзитет, Праг

доц. др Саша МишићФакултет политичких наука, Београд

доц. др Александар ЖивотићФилозофски факултет, Београд

др Срђан Цветковић, научни сарадникИнститут за савремену историју, Београд

др Александар Раковић, научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Милан Гулић, научни сарадникИнститут за савремену историју, Београд

др Данијел Кежић, научни сарадникУниверзитет Кристијан Албрехт, Кил

др Александар Р. Милетић, научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Душан Бајагић, научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Александар Стојановић, научни сарадникИнститут за новију историју Србије, Београд

др Иван Бецић, историчарИнститут за српску културу, Лепосавић

др Ивана Добривојевић, научни сарадникИнститут за савремену историју, Београд

др Дмитар Тасић, научни сарадникЦентар за ратне студије, Даблин

Драган Цветковић, виши кустосМузеј жртава геноцида, Београд

Ненад Антонијевић, виши кустосМузеј жртава геноцида, Београд

237

УПУТСТВО ЗА ПРЕДАЈУ РУКОПИСА

- Часопис Токови историје објављује текстове на српском језику, ћириличним писмом, уз резиме на енглеском језику. Аутори из иностранства могу послати текст на свом матерњем језику и у том случају текстови ће бити праћени резимеом на српском језику.

- Прва страна треба да садржи поред наслова рада и име, титулу и звање аутора, годину рођења и институцију у којој аутор ради.

- Сви текстови морају бити праћени апстрактом који не прелази 100 речи, кључним речима и резимеом који не прелази 250 речи.

- Обавезно је коришћење фонта за текст: Times New Roman, ћирилично писмо, величина слова 12, проред 1,5; за фусноте: величина слова 10, проред 1.

- Текстови не треба да буду дужи од 25 страна, тј. једног и по табака (укључујући апстракт, кључне речи, фусноте, табеле и резиме), односно седам страна за приказе.

- Сви прилози (чланци, прикази, грађа, информације) морају бити куцани на компјутеру у MS Wordu и морају бити снимљени у формату MS Word докумената.

- Текстове послати електронском поштом и доставити Редакцији у штампаној верзији.

Прилоге слати на адресу:Институт за новију историју СрбијеРедакција Токова историјеТрг Николе Пашића 1111000 Београд

и електронском поштом на: [email protected]

- Редакција неће разматрати радове који не садрже наведене елементе.

238

- Редакција часописа Токови историје увела је од 2006. године две обавезне анонимне рецензије за сваки достављени рад. Да би рад био прихваћен за штампу, потребно је да обе рецензије буду позитивне и да га оба рецензента препоручују за штампу. Рецензенти (како страни тако и домаћи) морају имати више или исто научно звање као аутор радова.

- Неће се прихватити за штампу они радови који су у било ком облику раније већ објављени.

- Рукописи достављени редакцији часописа Токови историје се не враћају.

УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ ФУСНОТА И ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ (The Chicago Manual of Style)

I Структура чланкаНасловна страна чланка треба да садржи: - име и презиме аутора, годину рођења, титулу и звање аутора,

институцију у којој аутор ради и електронску пошту- наслов рада- иза наслова рада треба да стоји звездица која упућује на напомену у

којој су дати подаци о чланку: у оквиру ког пројекта и у оквиру које институције је настао, ко га финансира (и евентуално захвалнице)

- апстракт- кључне речиОСНОВНИ ТЕКСТ може да има поглавља и потпоглавља са кратким поднасловимаИза основног текста рада треба да стоје: - ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА наведени по азбучном/абецедном реду.

Најпре се наводе необјављени извори, а затим објављени (у штампаном и електронском облику)

- РЕЗИМЕ, у оквиру којег стоје име и презиме аутора, наслов рада, апстракт, кључне речи и сам текст резимеа

II Библиографски подаци у фуснотама и литературиБиблиографски подаци у фуснотама треба да сардрже:- име и презиме аутора- наслов дела: књиге или чланка

239

- назив часописа или зборника у коме је чланак објављен и податке о њему (број часописа, годину издања, за зборник име уредника/приређивача)

- место издања, (издавач), година издања /или датум приступа сајту и његова адреса/

- број стране са које је цитатСви подаци у фуснотама одвајају се запетама, а место издања, издавач и година издања стоје у загради.Библиографски подаци у литератури треба да садрже:- презиме, име аутора- наслов дела: књиге или чланка- назив часописа или зборника у коме је чланак објављен и податке

о њему (број часописа, годину издања, за зборник име уредника/приређивача, број страна на којима се налази чланак у часопису)

- место издања, (издавач), година издања /или датум приступа сајту и његова адреса/

Наведени подаци у литератури одвајају се тачкама.

III Упутство за писање фуснота

НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

А) Архивска грађа

Архив Србије (АС), Фонд Централни комитет Савеза комуниста Србије – Савез комуниста Косова (ЦК СКС – СКК ), к. 4, Транскрипт звучног записа са проширене седнице Извршног комитета Покрајинског комитера СКС за Косово и Метохију дана 23. 1. 1968.

Архив Југославије (АЈ), фонд 837, Кабинет председника Републике (КПР), II–1/175, Посета Источној Србији, 20–22. IХ 1969, Информативни материјал.

Дипломатски архив Министарства спољних послова Републике Србије (ДАМСПРС), 1973, Политичка архива (ПА), САД, ф-124, 445 570, Изјава председника Форда у вези делатности и задатака Централне обавештајне агенције.

АЈ, КПР, I–1/1121, Порука председника Републике Јосипа Броза Тита председнику САД-а Џералду Р. Форду, 6. септембар 1974.

240

Б) Усмена казивања (орална историја)

Autorizovani tekst intervjua sa Marijom Paulom Blagojević i Marijom Jakovljević, u posedu autora, jul 2000.

В) И-мејл и СМС поруке

Петар Петровић, и-мејл послат аутору 15. 3. 2005.

ЦИТИРАЊЕ ИЗ КЊИГЕ

А) један аутор

Андреј Митровић, Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе 1919–1939, (Београд: Српска књижевна задруга, 1974), 54–67.

Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, I–III, (Београд: Стубови културе, 1997), I/235.

Димић, н. д., II/112.

Б) два аутора

Радмила Радић и Момчило Исић, Српска црква у Великом рату 1914–1918, (Београд: Филип Вишњић, 2014), 215.

В) више аутора

Ivan Božiæ i drugi, Istorija Jugoslavije, (Beograd: Prosveta, 2007), 189–201.

Èñòî, 190.

Г) уредник, приређивач или преводилац књиге

Никола П. Пашић, Писма, чланци и говори 1872–1891, приредили Латинка Перовић и Андреј Шемјакин, (Београд: НИУ Службени лист СРЈ, 1995), 55.

Д) институција као аутор

Институт за новију историју Србије, Пола века Института за новију историју Србије 1958–2008, (Београд, 2008), 21.

241

НАВОЂЕЊЕ ПРЕДГОВОРА, ПОГОВОРА ИЛИ ДРУГИХ ДЕЛОВА КЊИГЕ

Миле С. Бјелајац, „Драгиша Пандуровић у свом времену“, у: Генерал Драгиша Пандуровић. Живот и сведочења, приређивач Миле С. Бјелајац (Београд: ИНИС и КИЗ Алтера, 2007), 29.

Бјелајац, „Драгиша Пандуровић“, 33.

ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ

Kemal H. Karpat, Ottoman Population 1830–1914. Demographic and Social Characteristics, (The University of Wisconsin Press, 1985), datum pristupa 8. 6. 2015, http://m.friendfeed-media.com/1d4fdaf358c69c4c02100b94370454097403f76a

ЧЛАНАК ОБЈАВЉЕН У ПЕРИОДИЦИ

Massimo Bucarelli, „A Late Friendship: Italian-Yugoslav Relations in the Second Half of the 20th Century (1947–1992)“, Токови историје 3/2012, 23.

Bucarelli, „A Late Friendship“, 17.

Ј. Јовановић, „Породица и њен васпитни значај“, Хришћанска мисао VI, 1–2, (Београд, 1940), 9.

ЧЛАНАК ОБЈАВЉЕН НА ВЕБУ

Leszeck Kuk, „Cyprien Robert, slavisant angevin et la grande émigration polonaise“, Annales de Bretagne et des pays de l’Ouest, Year 1992, Volume 99, Issue 99-4, 505–515, datum pristupa 28. 8. 2015, http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/abpo_0399-0826_1992_num_99_4_3459

Vesna Dimitrijević, „Serbian Landowners in the Kingdom of Yugoslavia: The Case of Bogdan Dundjerski“, Balcanica XLII (2011), 117–132, datum pristupa 28. 8. 2015, DOI: 10.2298/BALC1142117D

242

ТЕКСТ ОБЈАВЉЕН У ДНЕВНИМ НОВИНАМА

„In memoriam Влајку Коцићу“, Самоуправа, бр. 70, 27. март 1928.Lin Biao, „Renmin zhanzheng shengli wansui“, Peaple’s Daily, September 3, 1965.

ЧЛАНАК ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ РАДОВА

Татјана Цвјетићанин, „Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије“, Слике са Балкана Феликса Каница, приредио Ђ. С. Костић, (Београд: Народни музеј, 2011), 147–149.

Искра Баева, „1968 година – повратна за Източна Европа“, 1968 – четрдесет година после, Зборник радова, ур. Радмила Радић, (Београд: ИНИС, 2008), 35.

МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ И ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

Mr Violeta N. Obrenović, „Srpska memorijalna arhitektura 1918–1955“ (doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju umetnosti, 2013)

Mehmet Celik, Tanzimat in the Balkans: Midhat Pasha’s Governorship in the Danube Province (Tuna Vilayeti), 1864-1868, A Master’s Thesis, The Department of History Bilkent University Ankara, June 2007, datum pristupa 8. 6. 2015, http://www.thesis.bilkent.edu.tr/0003316.pdf

ЗБИРКЕ ДОКУМЕНАТА

Записник са састанка Комисије за верска питања НР Србије 15. 9. 1954, Записници са седница Комисије за верска питања НР/СР Србије 1945–1978. године, приређивачи др Радмила Радић и др Момчило Митровић, (Београд: ИНИС, 2012), 135–138.

Dokument 510. Pariz, 16. XI – Talijanski ministar S. Sonino – Predsedniku vlade V. Orlandu, Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I – 20. XII 1918), priredili dr Dragoslav Janković i dr Bogdan Krizman, Institut društvenih nauka, Odeljenje za istorijske nauke, Serija III – Građa, (Beograd: 1964).

243

Britanci o Kraljevini Jugoslaviji: godišnji izveštaji Britanskog poslanstva u Beogradu 1921–1938, knj. 1: (1921–1930), knj. 2: (1930–1939), priređivač Živko Avramovski, prevodilac Nenad Fejić, (Beograd: Arhiv Jugoslavije, Zagreb: Globus, 1986).

ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ

T. Kić., „Ekmečić, Milorad“, Enciklopedija Jugoslavije, 4, E–Hrv, (Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1986), 9.

„Josip Broz Tito“, Encyclopaedia Britannica Online, datum pristupa 12. 6. 2015, http://www.britannica.com/biography/Josip-Broz-Tito

Проф. Станоје Станојевић, „Влајко Коцић“, Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, I, (Загреб, 1928), 385.

РЕЧНИЦИ

Иван Клајн и Милан Шипка, „ревизионизам“, Велики речник страних речи и израза, (Нови Сад: Прометеј, 2006).

Merriam-Webster, „oral history“, Dictionary and Thesaurus, datum pristupa 2. 9. 2014, http://www.merriam-webster.com/dictionary/oral%20history

АУДИО-ВИЗУЕЛНИ ЗАПИСИ

А) филм или видео-запис

Proslava 10. godišnjice Topličkog ustanka u Prokuplju = Celebration of 10th Toplica uprising in Prokuplje, Jugoslovenska kinoteka, id#JK-EFG115, 1927, datum pistupa 31. 8. 2015, http://www.kinoteka.org.rs/di/efg/Http/EFG/00-efg_S_index01.htm

Ако је у питању видео-касета навести издавача и годину издања.

Б) звучни запис

Govor kneza Pavla emitovan prilikom predstavljanja novootkrivenih

244

snimaka na Kolarcu 18. 10. 2013, Predratni radio govori, Beograd Njujork. Nepoznati snimci iz 1939. i 1942. pronađeni u Americi. Otkupio dr Dragoljub Pokrajac, datum pristupa 28. 8. 2015, http://www.audioifotoarhiv.com/Kolarac/Predratni-radio-govori.html

В) фото-збирке (у штампаном облику)

П. Марјановић, З. Цветковић, Прокупље за сећање, (Прокупље: Народни музеј Топлице, 2013).

КАТАЛОЗИ СА ИЗЛОЖБИ

Дарко Жарић и Драган Лекић, Историја локалне самоуправе у Прокупљу. Изложба поводом 100 година зграде начелства, (Прокупље: Народни музеј Топлице и Историјски архив Топлице, 2010).

Jelica Milojković, „Milena Pavlović Barilli“, Milena Pavlović Barilli 1909–1945. 90 godina od rođenja, Galerija Progres, Beograd, novembar 1999, (Beograd: Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju Srbije, Požarevac: Fondacija Milenin dom – Galerija Milene Pavlović Barilli, 1999), 5–8.

IV Упутство за састављање Извора и литературе

Састављање списка извора и литературе унеколико се разликује од навођења у фуснотама. Обавезно је навести најпре презиме па затим име аутора (уколико их је више, то се односи само на првог аутора).

Уколико се у списку литературе наводи више дела објављених ћириличним писмом, саставити списак по азбучном реду. Уколико је на њему више радова који су објављени на страним језицима тј. латиничним писмом, требало би списак саставити по абецедном реду.

Најпре се наводе необјављени извори, а затим објављени.

245

НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

А) Архивска грађа

Архив Србије. Фонд Централни комитет Савеза комуниста Србије – Савез комуниста Косова.

Архив Југославије. Фонд 837, Кабинет председника Републике.

Дипломатски архив Министарства спољних послова Републике Србије. 1973, Политичка архива (ПА), САД.

Б) Усмена казивања (орална историја)

Autorizovani tekst intervjua sa Marijom Paulom Blagojević i Marijom Jakovljević, u posedu autora. Jul 2000.

В) И-мејл и СМС поруке

Петровић Петар. И-мејл послат аутору 15. 3. 2005.

КЊИГЕ

А) један аутор

Митровић, Андреј. Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе 1919–1939. Београд: Српска књижевна задруга, 1974.

Димић, Љубодраг. Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, I–III. Београд: Стубови културе, 1997.

Б) два аутора

Радић, Радмила и Момчило Исић. Српска црква у Великом рату 1914–1918. Београд: Филип Вишњић, 2014.

В) више аутора

Božiæ, Ivan i drugi. Istorija Jugoslavije. Beograd: Prosveta, 2007.

Г) уредник, преводилац или приређивач књиге

246

Пашић, Никола П. Писма, чланци и говори 1872–1891, приредили Латинка Перовић и Андреј Шемјакин. Београд: НИУ Службени лист СРЈ, 1995.

Д) институција као аутор

Институт за новију историју Србије. Пола века Института за новију историју Србије 1958–2008. Београд, 2008.

НАВОЂЕЊЕ ПРЕДГОВОРА, ПОГОВОРА ИЛИ ДРУГИХ ДЕЛОВА КЊИГЕ

Бјелајац, Миле С. „Драгиша Пандуровић у свом времену“. У: Генерал Драгиша Пандуровић. Живот и сведочења, приређивач Миле С. Бјелајац, 19–90. Београд: ИНИС и КИЗ Алтера, 2007.

ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ

Karpat, Kemal H. Ottoman Population 1830–1914. Demographic and Social Characteristics. The University of Wisconsin Press, 1985. Datum pristupa 8. 6. 2015. http://m.friendfeed-media.com/1d4fdaf358c69c4c02100b94370454097403f76a

ЧЛАНАК ОБЈАВЉЕН У ПЕРИОДИЦИ

Bucarelli, Massimo. „A Late Friendship: Italian-Yugoslav Relations in the Second Half of the 20th Century (1947–1992)“. Токови историје 3/2012, 13–35.

Јовановић, Ј. „Породица и њен васпитни значај“. Хришћанска мисао VI, 1–2, 9. Београд, 1940.

ЧЛАНАК ОБЈАВЉЕН НА ВЕБУ

Kuk, Leszeck. „Cyprien Robert, slavisant angevin et la grande émigration polonaise“. Annales de Bretagne et des pays de l’Ouest, Year 1992, Volume

247

99, Issue 99-4, 505–515. Datum pristupa 28. 8. 2015. http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/abpo_0399-0826_1992_num_99_4_3459

Dimitrijević, Vesna. „Serbian Landowners in the Kingdom of Yugoslavia: The Case of Bogdan Dundjerski“. Balcanica XLII (2011), 117–132. Datum pristupa 28. 8. 2015. DOI: 10.2298/BALC1142117D

ТЕКСТ ОБЈАВЉЕН У ДНЕВНИМ НОВИНАМА

„In memoriam Влајку Коцићу“. Самоуправа, бр. 70, 27. март 1928.

Biao, Lin. „Renmin zhanzheng shengli wansui“. Peaple’s Daily, September 3, 1965.

ЧЛАНАК ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ РАДОВА

Цвјетићанин, Татјана. „Феликс Каниц и античко наслеђе на тлу Србије“. Слике са Балкана Феликса Каница, приредио Ђ. С. Костић, 147–171. Београд: Народни музеј, 2011.

Баева, Искра. „1968 година – повратна за Източна Европа“. 1968 – четрдесет година после, Зборник радова, ур. Радмила Радић, 27–49. Београд: ИНИС, 2008.

МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ И ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

Obrenović, mr Violeta N. „Srpska memorijalna arhitektura 1918–1955“. Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju umetnosti, 2013.

Celik, Mehmet. Tanzimat in the Balkans: Midhat Pasha’s Governorship in the Danube Province (Tuna Vilayeti), 1864-1868. A Master’s Thesis, The Department of History Bilkent University Ankara, June 2007. Datum pristupa 8. 6. 2015. http://www.thesis.bilkent.edu.tr/0003316.pdf

248

ЗБИРКЕ ДОКУМЕНАТА

Записник са састанка Комисије за верска питања НР Србије 15. 9. 1954. Записници са седница Комисије за верска питања НР/СР Србије 1945–1978. године, приређивачи др Радмила Радић и др Момчило Митровић, 135–138. Београд: ИНИС, 2012.

Dokument 510. Pariz, 16. XI – Talijanski ministar S. Sonino – Predsedniku vlade V. Orlandu. Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I – 20. XII 1918), priredili dr Dragoslav Janković i dr Bogdan Krizman. Institut društvenih nauka, Odeljenje za istorijske nauke, Serija III – Građa, Beograd: 1964.

Britanci o Kraljevini Jugoslaviji: godišnji izveštaji Britanskog poslanstva u Beogradu 1921–1938, knj. 1: (1921–1930), knj. 2: (1930–1939), priređivač Živko Avramovski, prevodilac Nenad Fejić. Beograd: Arhiv Jugoslavije, Zagreb: Globus, 1986.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ

T. Kić. „Ekmečić, Milorad“. Enciklopedija Jugoslavije, 4, E–Hrv, 9. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1986.

„Josip Broz Tito“. Encyclopaedia Britannica Online. Datum pristupa 12. 6. 2015. http://www.britannica.com/biography/Josip-Broz-Tito

Станојевић, проф. Станоје. Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, I–IV. Загреб, 1928, 1929.

РЕЧНИЦИ

Клајн, Иван и Милан Шипка. „ревизионизам“. Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј, 2006.

Merriam-Webster. „oral history“. Dictionary and Thesaurus. datum pristupa 2. 9. 2014. http://www.merriam-webster.com/dictionary/oral%20history

249

АУДИО-ВИЗУЕЛНИ ЗАПИСИ

А) филм или видео-запис

Proslava 10. godišnjice Topličkog ustanka u Prokuplju = Celebration of 10th Toplica uprising in Prokuplje. Jugoslovenska kinoteka, id#JK-EFG115, 1927. Datum pistupa 31. 8. 2015. http://www.kinoteka.org.rs/di/efg/Http/EFG/00-efg_S_index01.htm

Ако је у питању видео-касета навести издавача и годину издања.

Б) звучни запис

Govor kneza Pavla emitovan prilikom predstavljanja novootkrivenih snimaka na Kolarcu 18. 10. 2013. Predratni radio govori, Beograd~Njujork. Nepoznati snimci iz 1939. i 1942. pronađeni u Americi. Otkupio dr Dragoljub Pokrajac. Datum pristupa 28. 8. 2015. http://www.audioifotoarhiv.com/Kolarac/Predratni-radio-govori.html

В) фото-збирке (у штампаном облику)

Марјановић, П. Цветковић, З. Прокупље за сећање. Прокупље: Народни музеј Топлице, 2013.

КАТАЛОЗИ СА ИЗЛОЖБИ

Жарић, Дарко и Драган Лекић. Историја локалне самоуправе у Прокупљу. Изложба поводом 100 година зграде начелства. Прокупље: Народни музеј Топлице и Историјски архив Топлице, 2010.

Milojković, Jelica. „Milena Pavlović Barilli“. Milena Pavlović Barilli 1909–1945. 90 godina od rođenja, Galerija Progres, Beograd, novembar 1999, 5–8. Beograd: Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju Srbije, Požarevac: Fondacija Milenin dom – Galerija Milene Pavlović Barilli, 1999.

Издавач:Институт за новију историју Србије

Београд, Трг Николе Пашића 11

Прелом и штампа:Colorgrafx, Београд

Тираж:200 примерака

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

93/94

ТОКОВИ историје : часопис Института зановију историју Србије = Currents of history: journal of the Institute for Recent Historyof Serbia / главни и одговорни уредникГордана Кривокапић Јовић. - 1993, бр. 1/2-. - Београд : Институт за новију историјуСрбије, 1993- (Београд : Colorgrafx). - 30 cm

Је наставак: Токови (Београд) = ISSN0354-1223ISSN 0354-6497 = Токови историјеCOBISS.SR-ID 44343042