Pablo Neruda

100 ljubavnih soneta (1959.)

tampano avgusta 2010.

Naslov originala

Cien sonetos de amor / Pablo Neruda

1

Matilda, ime od biljke, kamena ili vina,

od svega to se raa iz zemlje i traje,

rei u ijem rastu svie,

u ijem letu planu svetlo limunova.

U tome imenu plove brodovi od drveta

okrueni rojem vatre morske modrine,

i ova slova su voda neke reke

to utee u moje zakreeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice

kao da su vrata nepoznatog tunela

to se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,

istrai me, ako eli, svojim nonim oima,

ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

2

Ljubavi, koliko puteva do jednog poljupca,

kakva lutajua samoa do tebe!

Usamljeni vozovi kotrljaju se s kiom.

U Taltalu jo nije svanulo prolee.

Ali ti i ja, ljubavi, mi smo sjedinjeni,

sjedinjeni od odee do korena,

sjedinjeni od jeseni, vode i bokova,

sve dok samo ti i ja ne budemo zajedno.

Misliti da je stajalo toliko kamenja

koje nosi reka, ue vode Boroa,

misliti da smo se, odeljeni vozovima i narodima,

ti i ja jednostavno morali voleti,

izmeam sa svima, s mukarcima i enama,

sa zemljom koja sadi i gaji karanfile.

3

Opora ljubavi, ljubiice okrunjena trnjem,

ipraje izmeu mnogih strasti nakostreeno,

koplje bolova i krunico gneva,

kojim si putem i kako pola u moju duu?

Zato si sunovratila svoj bolni plamen,

odjednom, izmeu hladnog lica mog puta?

Ko ti oznai korake koji te nose k' meni?

Koji cvet, kamen i dim pokazae moje boravite?

Sigurno je da je drhtala stravina no

i zora ispunila sve vreve svojim vinom

i sunce uvrstilo svoju prisutnost nebesku,

dok me okrutna ljubav opsedala neprestano

sve dok, sekui svojim sabljama i trnjem,

u mome srcu ne otvori uareni put.

4

Setie se onog hirovitog klanca

gde su se uspinjali drhui mirisi,

s vremena na vreme ptica odevena

u vodu i tromost: a to je odea zime.

Setie se darova zemlje:

neobuzdanog mirisa i zlatne gline,

trave ipraja, mahnitog korenja,

zaaranog trnja poput maeva.

Setie se rukoveti koju si donela,

rukoveti sene i vode s' tiinom,

rukoveti kao to je kamen s' penom.

I tada bee kao nikada i kao uvek:

poimo tamo gde nas ne eka nita

i naimo sve to nas tamo oekuje.

5

Da te ne takne no, ni vetar, ni zora,

samo zemlja, nevinost grozdova,

jabuke to rastu i sluaju istu vodu,

blato i smole tvog mirisnog kraja.

Od Kvinamalija gde se rodie tvoje oi

do tvojih nogu stvorenih za me na Granici

ti si tamna glina koju poznajem:

u bokovima ti diram ponovo svu penicu.

Moda nisi znala, Araukanko,

i kad ti zaboravih poljupce, pre nego to sam te voleo,

srce se moje sealo tvojih usana,

i bejah poput ranjenika na ulicama

sve dok nisam shvatio da sam naao,

ljubavi, svoje podruje poljubaca i vulkana

6

U umama, izgubljen, otkinuh tamnu granu

i usnama, edan, podigoh njen apat:

moda to bee glas kie koja je plakala,

zvono razbijeno i srce preseeno.

Neto iz daljine to mi se inilo

tegobno skriveno, pokriveno zemljom,

krik priguen beskrajnim jesenima,

odkrinutom i vlanom tminom lica.

Ali tamo, prenuvi se od snova ume,

grana leskova zapeva pod mojim ustima

i njen se bludei miris verao po mom merilu,

kao da me odjednom potrailo korenje

koje napustih, zemlja izgubljena s mojim detinjstvom.

i zaustavih se ranjen skitnikim mirisom.

7

Poi e sa mnom - rekoh - i niko nije znao

gde i kako drhti moja bolna dua

i ne bee za me karanfila i barkarola,

nita, jedino rana ljubavlju otvorena.

Ponovih: poi sa mnom, kao da ve umirem

i niko ne vide mesec na usni to mi krvari,

niko ne vide tu krv to se pela tiini.

O ljubavi, zaboravimo sada zvezdu s' trnjem!

Ali kad sam uo tvoj glas kako ponavlja

Poi e sa mnom - kao da si oslobodila

i bol i ljubav i besnilo zarobljenog vina

to se iz svog potopljenog podruma uspinjalo,

i ponovo na svojim ustima osetih okus plamena,

krvi i karanfila, kamena i paljevine.

8

Kad tvoje oi ne bi imale boju meseca,

dana s glinom, s radom ili s vatrom,

kad ne bi zatoenu uvala okretnost uzduha,

kad ne bi, kao to jesi, bila nedelja ilibara,

kad ne bi, kao to jesi, bila uti trenutak

u kome se jesen penje vinima,

da nisi jo i hleb koji mirisni mesec

mesi nosei svoje brano nebom,

o ljubljena, ne bih te voleo!

U tvome zagrljaju grlim ono to postoji,

i pesak, i vreme, i stablo kie,

i sve ivi zato da bih ja iveo:

ne odlazei daleko mogu da vidim sve:

u tvome ivotu vidim sve ono to je ivo.

9

U udaru vala protiv nepokornog kamena

svetlo se raspada i uspostavlja svoju ruu

i krug mora suava se i postaje grozd,

jedna jedina kap modre soli to pada.

O blistava magnolijo osloboena u peni,

magnetina putnice ija smrt cveta

i veno se vraa da bude i ne bude nita:

razbijena so, zaslepljeni pokret morski.

Sjedinjeni ti i ja, ljubavi moja, utimo,

dok more unitava svoje vene kipove

i obara svoje tornjeve besa i beline,

jer u tkanju tih tkanina nevidljivih

od vode razbesnele i neprestanog peska

branimo jedinu i progonjenu nenost.

10

Nena je lepotica kao da su pesma i drvo,

ahat, tkanine i ito, breskve prozrane,

podigli svoj prolazni kip.

Prema talasu upravlja suprotnu sveinu.

More kupa glatka stopala utisnuta

u oblik tek napravljen u pesku

i sada je njegov enstveni oganj rue

tek mehur na koji sunce i more nasru.

Jao, neka te nita ne takne do soli studene!

Neka ni ljubav ne srui netaknuto prolee.

O lepa, odsjaju nerazorive pene,

neka tvoji bokovi poloe u vodu

novu meru labuda ili utog ljiljana

i neka plovi tvoj kip po venom kristalu.

11

Gladan sam tvojih usta, glasa i tvoje kose

i ulicama hodam ne hranei se, tih,

hleb mi ne daje snage i zbunjuje me zora,

traim tekui zvuk tvojih koraka u danu.

Izgladneo sam za tvojim smehom to klizi,

za tvojim rukama boje besne itnice,

gladan sam bledog kamena tvojih noktiju,

elim ti jesti kozu od netaknutog badema.

elim jesti munju izgorelu u tvojoj lepoti,

nos koji vlada na tvom oholom licu,

elim jesti nestalnu senu tvojih trepavica

i gladan idem i vraam se njuei sumrak

traei te, traei tvoje toplo srce

kao neka puma u samoi Kvitratue.

12

Potpuna eno, putena jabuko, topli mesee,

gusti mirisu algi, blato i svetlo smrvljeno,

kakav se tamni sjaj otvara izmeu tvojih stupova?

Kakva drevna no dira oveka svojim ulima?

Jao, ljubiti je putovanje s vodom i zvezdama,

sa vazduhom utopljenim i grubim olujama brana:

ljubiti je borba munja

i dvaju tela jedinim medom poraena.

Od poljubaca do poljubaca prelazim tvoj mali beskraj,

tvoje granice, tvoje reke i tvoja siuna sela,

i oganj genitalni preobraen u slast

juri osetljivim putevima krvi

sve dok se ne srui kao karanfil noni,

sve dok bude i ne bude jedino munja u sjeni.

13

Svetlo koje se s tvojih nogu penje do kose,

nabreklost koja obavija tvoj neni oblik,

nije od morskog sedefa, ni od hladnog srebra:

ti si od hleba, od hleba koji je ljubila vatra.

Brano je podiglo s tobom svoju itnicu

i izraslo unapreeno srenim godinama,

kada je ito udvostruilo tvoje grudi

ljubav je moja bila ugljen to zri u zemlji.

O, hleb je tvoje elo, tvoje su noge hleb, i tvoja usta,

hleb koji jedem, roen sa svetlom svakog jutra,

ljubljena, topla zastavo pekara,

vatra ti dade poduku krvi,

od brana si nauila da bude sveta,

od hleba si primila govor i miris.

14

Nedostaje mi vremena da slavim tvoje vlasi

Moram ih brojati i hvaliti jednu po jednu:

drugi ljubavnici ele iveti s nekim oima,

ja elim biti samo tvoj frizer.

U Italiji su te nazvali Meduzom

zbog uvojaka i sjaja tvoje kose.

Zovem te: upava moja i razbaruena:

i srce moje poznaje sva vrata tvoje kose.

Kada zaluta u svojoj vlastitoj kosi

ne zaboravi me, seti se da te ljubim,

ne dopusti da odem izgubljen bez tvojih vlasi

u svet mraan na svim svojim putevima

to samo senke poznaje i boli prolazne,

dok se sunce ne popne na toranj tvoje kose.

15

Ve odavno te zemlja poznaje:

jedra si kao hleb ili drvo,

telo si i grozd sigurne supstance,

teka si kao akacija, seme zlaano.

Ne postoji samo zato to ti oi lete

i obasjavaju stvari kao otvoren prozor,

ve i zato to su te od gline umesili i ispekli

u ilanu, u zauenoj pei od cigala.

Bia se rasipaju kao vazduh ili voda i mraz

i neuhvatljiva su, briu se u dodiru s' vremenom,

kao da su pre smrti bila usitnjena.

Ti e pasti sa mnom kao kamen u raku

i tako za nau ljubav to ne bi potroena

zemlja e i dalje iveti zajedno s nama.

16

Ljubim komad zemlje koji si ti,

jer u poljanama planetarnim

nema druge zvezde. Ti ponavlja

umnoavanje svemira.

Tvoje beskrajne oi svetlo su koje imam

sjaja rasutih zvezda,

koa tvoja drhti kao to drhte putevi

kojima meteor putuje u kii.

Od meseca behu za mene tvoji bokovi,

od sunca tvoja usta duboka, i njihova slast,

od toliko gorueg svetla kao med u sjeni

tvoje srce spaljeno dugim crvenim zracima,

i tako prelazim vatru tvog oblika ljubei te,

malu i planetsku, golubicu i geografiju.

17

Ne volim te kao da si rua od soli, topaz

ili strela karanfila koji pronose oganj:

volim te k'o to se vole neke mrane stvari,

potajno, izmeu sene i due.

Volim te kao biljku koja ne cveta i nosi

u sebi, skriveno, svetlo onih cvetova,

i hvala tvojoj ljubavi u telu mi taman ivi

gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajui kako, ni kada, ni odakle,

volim te izravno bez problema i gordosti:

tako te volim jer ne znam voleti drukije,

nego na taj nain na koji nisam i nisi,

blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,

blizu da ti se oi sklapaju s mojim snom.

18

Planinama ide kao to stie lahor

ili bujica to izvire iz snega

i tvoja uzdrhtala kosa potvruje

visoke are sunca u bunju.

Sve svetlo Kavkaza pada na tvoje telo

kao na neku malu i beskrajnu amforu

u kojoj voda menja odeu i pesmu

na svaki prozraan pokret reke.

U brdima stari put ratnika,

a dole pomamna blista kao sablja

voda izmeu zidina mineralnih ruku,

sve dok ti ne primi iz uma iznenada

struak ili munju nekog modrog cveta

i neobinu strelu nekog divljeg mirisa.

19

Dok te golema pena Crnog ostrva,

modra so i sunce u talasima kupaju,

promatram kako leti osa

zaokupljena medom svoga svemira.

Stie i odlazi smirujui svoj let ravan i zlatokos

kao da skliznu s neke nevidljive ice

otmenost plesa, e njenog pojasa,

i ubistva zloudne igle.

Od petroleja i narande njena je duga,

i poput aviona istrauje u travi,

sa umom klasja leti i nestaje,

dok ti izlazi iz mora, naga,

i vraa se svetu puna sunca i soli,

statua blistava i sablja od peska.

20

Runa moja, ti si kesten raseljani,

lepa moja, divna si poput vetra,

runa moja, od tvojih se usta mogu stvoriti dvoja,

lepa moja, poljupci su ti svei kao lubenice.

Runa moja, gde su se skrivale tvoje grudi?

Majune su kao dve merice ita.

Voleo bih na nedrima videti dva meseca,

goleme tornjeve tvoje suverenosti.

Runa moja, more nema tvoje nokte u svom atoru,

lepa moja, cvet po cvet, zvezdu po zvezdu,

val po val, ljubavi, brojao sam tvoje telo:

runa moja, ljubim te zbog tvog struka od zlata,

lepa moja, ljubim te zbog jedne bore na celu,

ljubavi, ljubim te jer si svetla i jer si tamna.

21

O neka sva ljubav u meni slavi svoja usta,

da ne patim vie niti asa bez prolea,

prepustio sam bolu jedino svoje ruke,

sada mi, ljubljena, ostavi svoje poljupce.

Pokri svetlo otvorenog meseca svojim, mirisom,

sva vrata zatvori svojom kosom,

a ja, ne zaboravi, kada se uplakan probudim

zato je to sam u snovima tek izgubljeno dete

to trai izmeu lia noi tvoje ruke,

dodir penice koji mi ti prenosi,

uzdrhtali ushit od snage i od sene.

O, ljubljena, i nita vie no sena

u koju me prati u svojim snovima

i govori mi vreme svetlosti.

22

Koliko puta, ljubavi, ljubljah te odsutnu, bez uspomena,

ne prepoznavi tvoj pogled, ne gledajui te, kentaurko,

u suprotnim krajevima, u podnevu to gori:

bila si jedino miris itarica koje volim.

Moda sam te video, zamislio da prolazi podiui pehar

u Angolu, na svetlosti junskog meseca,

ili si ti bila struk one gitare koju dirnuh

u tmini i koja odjeknu kao neizmerno more.

Voleo sam te i ne znajui, traio sam tvoje seanje,

ulazio u puste kue s lampom, da bih ukrao tvoju sliku.

Ali, znao sam ve kakva jesi. Odjednom,

dok si ila sa mnom dirnuh te i ivot mi se zaustavi:

pred mojim si oima bila, vladala si i vlada.

Kao lomaa u umama vatra je tvoje kraljevstvo.

23

Vatra je bila svetlo, a hleb kivan mjesec,

jasmin udvostrui svoju zvezdanu tajnu,

i strane ljubavi meke i iste ruke

dadoe mir mojim oima i sunce mojim ulima.

O ljubavi, kako odjednom, iz odrpina

sagradila si zgradu slatke postojanosti,

porazila si nokte zloudne i zavidne

i sad smo pred licem sveta kao jedini ivot,

Tako je bilo i jeste, tako ce biti sve dotle

dok, divlja i slatka ljubavi, Matilda voljena,

vreme ne najavi za nas konanu ruu dana.

Bez tebe, bez mene i svetla neemo postojati:

tada, sa one strane zemlje i sene

nastavie ziveti svetlo nae ljubavi.

24

Ljubavi, ljubavi, oblaci na tornju neba

popee se kao pobednike pralje,

i sve je gorelo u modrini, sve bee zvezda:

more, laa i dan prognae se zajedno.

Doi da vidi trenje vode zvezdane

i okrugao klju hitrog svemira,

doi da dirne vatru asovite modrine,

pre nego to se potroe njene latice.

Ovde je samo svetlo, mnotvo, grozdovi,

prostor otvoren vrlinama vetra

sve dok ne otkrije poslednje tajne pene.

I izmeu tolikih nebeskih modrina, potopljenih,

gube se nae oi jedva predskazujui

sile vazduha, kljueve podmorske.

25

Pre nego to sam te ljubio nita ne bee moje:

teturao sam ulicama i stvarima:

nita ne bee vano, a sve bez imena:

svet je bio od vazduha koji je ekao.

Upoznao sam salone pepelaste,

tunele nastanjene meseinom,

hangare okrutne koji su se opratali,

pitanja to su ustrajala u pesku.

Sve bee prazno, mrtvo i nemo,

palo, naputeno i propalo,

sve bee neotuivo strano,

sve bee tue i niije,

dok tvoja lepota i tvoje siromatvo

ne ispunie jesen darovima.

26

Ni boja stranih dina Ikuikve,

ni ue Rio Dulce de Guatemala

nisu izmenili tvoj profil osvojen u itu,

tvoj stil velikog groza i tvoja usta gitare.

O srce, o moja iz sve ove tiine,

od vrhova gde je vladala vinova loza

do opustelih ravnica platine,

u svakoj istoj domovini ponovila te zemlja.

Ali ni plaha ruka mineralnih planina,

ni tibetanski sneg, ni kamen Poljske,

nita nije promenilo tvoj oblik itnog putnika,

kao da kreda ili penica, gitare ili grozdovi

ilana brane u tebi svoje podruje

proglasivi zakone umskog meseca.

27

Gola si tako jednostavna ko jedna od tvojih ruku,

glatka, zemaljska, malena, obla i prozrana,

ima crte meseca, puteve jabuke,

gola si tako tanka kao golo zrno penice.

Gola si tako modra kao no na Kubi,

na kosi ima zvezde i biljke loze,

gola si tako uta i neizmerna

kao leto u nekoj zlatnoj crkvi.

Gola si malena ko jedan od tvojih noktiju,

obla, tanka, ruina sve dok se ne rodi dan

i dok se ne povue u podzemlje sveta

kao u dugaak tunel odee i dela:

tvoja se svetlost gasi, odeva se i ostaje bez lica

i ponovo se pretvara u jednu golu ruku.

28

Ljubavi, od zrna do zrna, od planete do planete,

mrea vetra sa svojim senovitim mestima,

rat sa svojim cokulama krvavim,

ili dan i no klasa.

Kuda proosmo, ostrva, mostovi ili zastave,

violine prolazne jeseni izbodene,

radost je ponavljala usne pehara,

bol nas je zaustavljala svojom lekcijom plaa.

U svim republikama razvijao je vetar

svoju neporonu zastavu, svoju ledenu kosu

i zatim se vratio cvet svome cvetanju.

Ali jesen u nama nikada nije okotala.

U naoj domovini stalnoj nicala je i rasla

ljubav sa svim zakonima rose.

29

Stie iz siromatva koliba juga,

krajeva tvrdih sa potresom i studeni

to su nam, kad su i bogovi silazili u smrt,

dali u svojoj glini lekciju ivota.

Ti si konjic od gline crne i poljubac

tamnog blata, ljubavi, mak od gline,

golubica sumraka to je letela neprestano.

krabica sa suzama naeg jadnog detinjstva.

Devojko, sauvala si svoje srce siromaha,

tabane siromaha navikle na kamenje,

usta to nisu uvek imala hleb i uitak.

Ti si s Juga siromanog, odakle i moja dua:

na njegovom nebu i dalje majka ti pere rublje

zajedno s' mojom majkom. Zato te odabrah, drugarice.

30

Od Arhipelaga ima lance aria,

meso stvoreno vekovima vremena,

vene koje poznavahu more drveta,

zelenu krv palu s neba na seanje.

Niko nee podii izgubljeno mi srce

izmeu toliko korenja, u gorkoj sveini

sunca umnoena surovim besom vode,

tamo ivi sena koja ne putuje sa mnom.

Zato si ti i sila s Juga poput ostrva,

nastanjen i okrunjen perjem i drvima

i ja osetih miris lutajuih gajeva,

naoh taman med koji upoznah u umi,

i dirnuh na tvojim bokovima senovite latice

to su se rodile sa mnom i sazdale moju duu.

31

Sa lovorom Juga i origanom Lote

kruniem te, mala vladarice mojih kostiju

i ne moe ti nedostajati ova kruna

koju je stvorila zemlja sa balzamom i liem.

Ti si, ko taj to te voli, iz zelenih pokrajina:

odande donesmo glinu koja nam tee u krvi,

lutamo gradom izgubljeni kao i mnogi drugi

uplaeni silno da e zatvoriti trnicu.

Ljubljena, tvoja je sena od miomirisa ljive,

tvoje oi skrie na Jugu svoje korenje,

srce je tvoje kao golubica krabice,

telo ti je glatko kao kamen u vodi,

tvoji su poljupci grozdovi s' rosom

i uz te ivim zajedno sa zemljom.

32

Kua ujutro sa nejasnom istinom

ponjava i perja i poetak je dana

bez smera, lutajua kao uboga laa,

izmeu horizonata, reda i snova.

Stvari kao da ele ostaviti tragove,

privrenost bez cilja, hladna naslea,

papiri skrivaju zguvane vokale

i htelo bi vino u boci slediti svoje jue.

Gospodarice, prolazi drhui kao pela,

dirajui podruja izgubljena u seni,

osvajajui svetlo svojom belom snagom.

I tada se ponovo podie svetlost:

stvari se pokoravaju vetru ivota

i red uspostavlja svoj hleb i svoju golubicu.

33

Ljubavi, sada idemo kui

gde se ladole uspinje stepenicama:

pre nego to stigne ve je u tvojoj sobi

golo leto s' nogama kozje krvi.

Nai skitniki poljupci obioe svet:

Armeniju, gustu kaplju iskopanog meda,

Cejlon, golubicu zelenu i Jang Ce koji odvaja

drevnim strpljenjem dane od noi.

I sada se, ljubljena, vraamo morem koje umi

ko dve slepe ptice nekom zidu,

gnezdu dalekog prolea,

jer ljubav ne moe leteti ne zaustavljajui se:

zidu i morskom kamenju odlaze nai ivoti,

i naem kraljevstvu vratie se poljupci.

34

Ti si ki mora i sestriina origanu,

od iste je vode telo tvoje, plivaice,

kuvarice, krv ti je kao iva zemlja

i tvoje su navike zemaljske i cvetne.

K' vodi ti idu oi i podiu valove,

zemlji tvoje ruke i skae semenje,

tvoji duboki posedi, u vodi i zemlji

u tebi se sjedinjuju kao zakoni gline.

Najado, tvoje telo see tirkiz

koji uskrsnuo ponovo cveta u kuhinji

tako da preuzima sve ono to postoji

i najzad spava okruena mojim rukama

to od senovite sene odvajaju, da bi se odmorila,

povre, alge i trave: penu tvojih snova.

35

Odletela ti je ruka u dan, s' mojih oiju

i svetlo ue kao otvoreni grm divlje rue.

Pesak i nebo kucahu kao neka

najvia konica preseena u tirkizu.

Tvoja je ruka takla slogove to su treperili,

pehare i uljanice pune utog ulja,

krunice, izvore i, pre svega, ljubav,

ljubav: kaiice je uvala tvoja ista ruka.

Vee je otilo. No je spustila tajnovita

na ovekov san svoju nebesku auru.

Tuni i divlji miris oslobodi kozja krv.

I vrati se tvoja ruka s' leta letei

da bi stavila perje koje smatrah izgubljenim

na moje oi koje je progutala sena.

36

Srce moje, kraljice konice i celera:

leopardu mali i konca i luka:

rado gledam gde blista tvoje malo carstvo,

oruje od voska, od vina i od ulja,

belog luka i zemlje otvorene tvojim rukama,

od modre supstance upaljene u tvojim rukama

i seoba i seljenja od snova do salate,

zmije savijene poput gumenog creva.

Ti podie miris svojom kosilicom,

ti to rukuje sapunima u peni,

ti koja se uspinje mojim ludim stepenitem,

ti koja se sluzi znakom mog rukopisa

i nalazi u pesku moje belenice

izgubljena slova to traie tvoja usta.

37

O ljubavi, o luda munjo grimizne pretnje,

poseuje me i uzlazi svojim hladnim stepenicama

dvorca koje je vreme okrunilo maglama,

bledih zidova zatvorenog srca.

Niko nee znati da je jedino nenost

sagradila kristale tvrde poput gradova

i da je krv otvarala tunele zlosrene,

a da ne srui zima njeno kraljevstvo.

I zato ljubavi, tvoja usta, koa i svetlo i tvoje boli

behu nasledstvo ivota, sveti

darovi kie i prirode

koja prima i uzdie trudnou semenja,

tajnu oluju vina u podrumima,

bljesak ita u tlu.

38

Tvoja kua zvoni kao voz u podne,

zuje ose, pevaju tiganji,

slap nabraja injenice rose,

tvoj osmeh rasprostire svoj triler palme.

Modro svetlo zida razgovara s kamenom,

stie kao pastir zvidei svoj telegram

i izmeu dve smokve zelena glasa

uzlazi Homer u svojim utljivim cipelama.

Jedino ovde grad nema ni glasa, ni plaa,

ni beskraja, ni sonata, ni usana, ni roga,

uje se jedino razgovor vodopada i lavova

i ti koja se uspinje, peva, tri, koraa, silazi,

sadi, seje, kuva, pribija, pie i vraa se,

ili si otputovala i zna se da poinje zima.

39

Zaboravih ipak da su ti ruke nahranile

korenje polivajui rue zapletene,

sve dok ne procvetae otisci tvojih prstiju

u sveoptem miru prirode.

Motika i voda kao tvoje ivotinje

slede te derui i liui zemlju

i tako je kao da radei oslobaa

plodnost, estoku sveinu karanfila.

Ljubav i ast pela traim za tvoje ruke

koje u zemlji meaju svoje prozrano pleme,

ak i u mome srcu otvaraju svoje ratarstvo,

zbog toga sam, i zato, kamen izgoreli

koji odjednom, s tobom, peva jer prihvata

vodu dubrava voenu tvojim glasom.

40

utnja je bila zelena i svetlo okupano, drhtao je mesec jun kao leptirica

i u junome podruju, s mora i kamenja,

Matilda, prela si podne.

Bila si natovarena cveem gvozdenim,

algama koje vetar juni mori i zaboravlja

jo belim i raspuklim od prodirue soli

i ruke su tvoje podigle klasje peska.

Volim tvoje iste darove, kou nevina kamena,

tvoje nokte ponuene u suncu tvojih prstiju,

usta tvoja rasipna za svu radost,

ali za moju kuu u blizini bezdana

daj mi izmueni sistem tiine,

zastavu mora zaboravljenu u pesku.

41

Nevolje meseca januara kada ravnoduno

podne odreuje svoje jednaine na nebu,

tvrdo zlato kao vino u punoj ai

ispunja zemlju sve do azurnih granica.

Nevolje ovog vremena nalik na groe

maleno i koje skuplja gorko zelenilo,

zbunjene i skrivene suze mnogih dana,

sve dok nevreme ne objavi svoje grozdove.

Da, klice i bolovi, sve ono to drhti

pokopano u praskavom svetlu januara,

sazree, izgoreti, kao to izgoree plodovi.

Jadi e biti podeljeni: dua e poeleti

udarac vetra i dom e ostati ist

sa svojim sveim hlebom na trpezi.

42

Blistavi dani zaljuljani morskom vodom,

skupljeni kao unutranjost nekog utog kamena

iju svetlost meda ne obori nered:

sauvala je svoju istou pravougaonika.

Pucketa, da, as je poput vatre ili pela

i zelen je zadatak da utone u listove,

sve dok gore u visini lice ne bude

iskriavi svet koji se gasi i apue.

e vatre, pomamna gomila leta

koje podie Raj s nekim listovima,

jer zemlja mrana lica ne priznaje patnje

nego sveinu ili oganj, vodu ili hleb za sve

i nita nee smeti da razdvoji ljude,

jedino sunce ili no, mesec ili klasje.

43

Traim tvoj znak meu ostalima,

u otroj i valovitoj reci ena,

pletenice, oi tek utonule,

jasne noge to posru plovei u peni.

Odjednom mi se uini da spazih tvoje nokte,

duguljaste, utekle, neake neke trenje,

zatim tvoja je kosa to prolazi i ini mi se

da vidim kako u vodi tvoj lik od lomae gori.

Gledah, ali nijedna ne imade kucaj tvog srca,

svetlo i mranu glinu iz ume koju si donela,

nijedna nije imala tvoje malene ui.

Ti si jasna i potpuna i jedina meu svima

i tako s tobom idem prelazei i ljubei

iroki Misisipi enstvenog ua.

44

Znae da te ne volim i da te volim,

jer iveti je mogue na dva naina,

re je samo krilo tiine,

a vatra uva polovinu zime.

Volim te da bih te poeo voleti,

da bih ponovo poeo beskraj,

da te ne bih prestao voleti nikada:

zato te jo uvek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam

u svojim rukama kljueve sree

i nesigurnu sudbinu nesrenika.

Moja ljubav ima dva ivota da bi te volela.

Zato te volim kada te ne volim

i zato te volim kada te volim.

45

Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,

jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug

i ekau te kao na nekoj stanici

kad negde daleko usnu vozovi.

Nemoj otii ni samo na sat, jer tada,

u tom satu, spoje se kapi nesanice

i moda e sav dim to trazi svoju kuu

doi da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,

jao, neka ne lete tvoje vee u odsutnosti:

ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

jer u tom asu otii e tako daleko

da u obii zemlju ispitujui

hoe li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

46

Od zvezda kojima sam se divio, okupanih

u rekama i razliitim rosama,

odabrah jedino onu koju sam ljubio

i otada spavam jedino s tamom.

Izmeu valova jedan val, i drugi,

zeleno more, zelena studen, zelena grana,

odabrah samo jedan jedini val:

val neodvojivi od tvoga tela.

Sve kapi i sve korenje,

sve zrake svetlosti dooe,

dooe da me vide pre ili kasnije.

Htedoh za sebe tvoju kosu,

ali od svih darova moje domovine

odabrah jedino tvoje divlje srce.

47

elim da tevidim iza sebe na grani. Malo po malo pretvorila si se u plod.

Nije ti bilo teko da se uspne iz korenja

pevajui svojim slogovima soka.

I tu e biti najpre mirisni cvet,

u statuu poljupca pretvorena,

sve dok ti sunce i zemlja, krv i nebo

ne odobre slast i milinu.

Videu na grani tvoju kosu,

tvoj znak koji sazreva u liu,

pribliavajui listove mojoj ei,

i ispunie moja usta tvojim sokom

poljubac koji je iznikao iz zemlje

tvojom krvlju zaljubljenog ploda.

48

Dvoje srenih ljubavnika samo su jedan hleb,

jedna jedina kap meseine u travi,

idui ostavljaju dve sene zdruene,

jedno jedino sunce prazno u nekoj postelji.

Od svih istina izabrali su dan:

ne svezae se nitima nego mirisom

i nisu razbili ni mir, ni rei.

Srea je prozirna kula.

Vazduh i vino idu s dvoje ljubavnika,

no im poklanja svoje srene latice,

oni imaju pravo na sve karanfile.

Dvoje srenih ljubavnika nemaju kraja ni smrti,

raaju se i umiru vie puta dok ive,

imaju venost prirode.

49

Danas je: sve jue propalo je

izmeu prstiju svetla i oiju sna,

sutra e doi zelenim koracima:

reku zore ne zaustavlja niko.

Ne zaustavlja niko reku tvojih ruku,

ni oi tvojih snova, ljubljena.

Ti si drhtaj vremena to prolazi

izmeu uspravnog svetla i tamnog sunca,

i nebo sklapa nad tobom svoja krila

diui te i nosei prema mojim rukama

tanom, tajnovitom milou:

i zato pevam danu i mesecu,

moru, vremenu i svim planetama,

tvome dnevnom glasu i tvojoj nonoj puti.

50

Kotapos ree da tvoj osmeh pada

poput sokola s nekog oporog tornja

i, istina je, prelazi lie sveta

jednom jedinom munjom svog nebeskog roda

to pada i see i iskau jezici rose,

vode dijamanata, svetlo sa svojim pelama

i tamo gde je ivela tiina sa svojom bradom

praskaju granate od sunca i zvezda,

i rui se nebo sa nou senovitom,

gore na meseini zvona i karanfili

i tre i jure konji sedlarski:

jer si malena kao to jesi

puta da padne smeh s tvog meteora

zadivljujui njime ime prirode.

51

Tvoj osmeh pripada stablu koje odkrinu

grom i jedna srebrna munja

to pade s neba i razbi se o vrh

i raspolovi deblo jednom jedinom sabljom.

Samo u visinama, gde je sneg na liu,

raa se, ljubljena, osmeh kao tvoj.

To je osmeh zraka osloboena u visini,

naslee araukansko, ljubavi moja.

Kordiljerko moja i, sigurno, ilanko,

seci noevima senu svog osmeha,

no, jutro i med podneva,

i neka skau u nebo ptice lia

kad kao jedina svetlost rasipna

tvoj osmeh razbije drvo ivota.

52

Peva, a suncu i nebu svojom pesmom

tvoj glas rasipa ito dana,

govore borovi svojim zelenim jezikom:

cvrkue svaka ptica zime.

More puni svoje podrume koracima,

zvonima, lancima i jecajima,

zvekeu kovine i orue,

zvone tokovi karavane.

Ali sluam samo tvoj glas to se die,

tvoj glas u letu taan poput strele

i sputa se tvoj glas s bremenitou kie,

tvoj glas rasipa najvie sablje,

vraa se tvoj glas natovaren ljubiicama

i zatim me prati nebom.

53

Tu je hleb i vino i sto i soba,

muka ovekova, ena i ivot:

tom je mestu teio vrtoglavi mir,

od tog je mesta gorela zajednika rana.

Slava tvojim rukama to lete spremajui

bele ishode pesme i kuhinje,

zdravo potpunosti tvojih nogu hitrih,

ivela plesaice koja plee s' metlom.

One divlje reke s vodama i pretnjama,

ona izmuena zastava od pene,

ona zapaljiva saa i hridine

danas su ovaj mir tvoje krvi u mojoj,

to korito zvezdano i modro poput noi,

ta jednostavnost nenosti bez kraja.

54

Blistavi razumu, jasni demone

apsolutnog grozda ravnog podneva,

Ovde smo najzad bez samoe i sami,

daleko od bunila divljega grada.

Kad ista linija okrui svoju golubicu

i vatra odlikuje mir svojom hranom

ti i ja podiemo taj nebeski plod.

Razum i ljubav ive nagi u ovom domu.

Besni snovi, reke gorke sigurnosti,

odluke tvre od sna nekog ekia

padoe u dvostrukom peharu ljubavnika.

Sve dok se u ravnotei ne uzdigoe, blizanci,

razum i ljubav kao dva krila.

Tako je sazdana prozranost.

55

Trnje, razbijena stakla, bolesti i pla

opsedaju danju i nou med sretnika

i ne pomae ni toranj, ni putovanje, ni zidovi:

nevolja se ispreila pred mirom usnulih,

bol se penje i sputa i pribliava svoje lice

i nema oveka bez takvog gibanja,

nema roenja, nema ni krova, ni bedema:

treba raunati s tim da se to deava.

Ni u ljubavi ne pomau sklopljene oi,

duboke postelje, daleko od kunog ranjenika,

od onog to malo po malo osvaja svoju zastavu.

Jer ivot udara kao kolera ili reka

i otvara tunel krvarei gde na nas vrebaju

oi jedne beskrajne porodice bolova.

56

Navikni se da vidi iza mene senu

i neka ti ruke izau iz mrnje prozrane,

kao da su u jutru mira bile stvorene:

so ti, ljubavi moja, dade kristalni srazmer.

Zavist pati i umire, sa mojom se pesmom iscrpljuje.

Jedan po jedan izdiu tuni joj kapetani.

Ja kaem ljubav i svet nastanjuju golubovi.

Svaki od mojih slogova donosi prolee.

I tada ti, rascvetana, srce, ljubljena,

na mojim oima, kao nebesko lie,

jesi i gledam te nagnutu na zemlji.

Vidim kako ti sunce prenosi groe na lice,

motrei visinu prepoznajem ti korake.

Matilda, ljubljena, dijademe, dobrodola!

57

Lau te to su rekli da sam izgubio mesec,

ti to su prorekli moju budunost peanu,

rekli su tolike stvari ledenim jezicima:

htedoe zabraniti cvet svemira.

Nee vie pevati buntovni ilibar

sirene, ima jo jedino puk.

I vakahu svoje neprestane papire

elei zaborav za moju gitaru.

I ja im bacih u oi zaslepljujua koplja

nae ljubavi to prikovae tvoje srce i moje,

traio sam jasmin, tragove tvojih stopa,

i izgubih se nou bez svetla pod tvojim veama

i kad me obavi svetlost ponovo se rodih,

gospodar vlastite tmine.

58

Izmeu sabljetina knjikog gvoa

prolazim kao daleki mornar

koji ne poznaje uglove i peva,

jer je tako i kao da nije tako.

Sa izmuenih arhipelaga ponesoh

svoju harmoniku s olujama i rafalima lude kie

i jednu sporu naviku prirodnih stvari:

oni odredie moje umsko srce.

I kad su zubi knjievnosti

bili spremni da prodru moje asne pete,

pooh i ne znajui, pevajui s' vetrom

prema kinim ambarima svog detinjstva,

prema hladnim umama neopisivog juga,

tamo gde se moj ivot ispuni tvojim mirisom.

59

(G. M.)

Ubogi pesnici koje ivot i smrt

progone istom senovitom upornou

i zatim budu pokriveni besutnim sjajem,

predani ritualu i zubu pogrebnom.

Oni - tamni kao kamenii - sada

iza oholih konja isprueni idu

i konano njima upravljaju nametljivci,

izmeu grobara, da bi spavali bez spokoja.

Uvereni da je mrtvac zaista mrtav

pretvaraju sahranu u bednu sveanost

uranima, svinjama i ostalim govornicima.

ekali su njihovu smrt i zatim je uvredie:

samo zato to su mu usta zatvorena

i ne mogu vie potvrditi svoj pev.

60

Ko me je hteo raniti povredio je tebe,

udarac otrova protiv mene upravljen

prolazi kao kroz mreu izmeu mojih dela

i na tebi ostavlja mrlju oksida i besanice.

Ne elim videti, ljubavi, na rascvetalom mesecu

tvog ela mrnju kako me vreba.

Ne elim da u tvom snu tua zloba

zaboravi svoju beskorisnu krunu noeva.

Kuda idem slede me gorki koraci,

gde se smejem grimasa strave ogleda mi lice,

gde pevam zavist proklinje, smeje se i grize.

To je ta sena, ljubavi, koju mi dade ivot:

to je prazna odea to me, hroma, sledi

kao ptije strailo s osmehom koji krvari.

61

Ljubav je vukla svoj rep od bolova,

svoju dugu i statinu munju od trnja

zatvorismo oi da nas nita,

da nas nikakva rana ne rastavi.

Za taj pla nisu krive tvoje oi:

tvoje ruke ne zarie tu sablju:

noge tvoje nisu traile ovaj put:

mrani med dostie tvoje srce.

Kad nas je ljubav kao beskrajni talas

bacila u tvrdi kamen,

umesila nas je jednim jedinim branom,

i pade bol na drugo slatko lice

i tako se u svetlu otvorenog doba

posvetilo ranjeno prolee.

62

Jao meni i nama, ljubljena,

hteli smo samo ljubav i da se volimo,

i izmeu toliko patnje bee odreeno

da samo nas dvoje budemo povreeni.

Hteli smo taj Ti i Ja za nas,

Ti od poljupca i Ja od tajnog hleba

i tako bee sve, beskrajno jednostavno,

sve dok kroz prozor nije ula mrnja.

Mrze oni to nisu voleli nau ljubav,

ni ijednu drugu ljubav, nesreni

kao stolice u izgubljenom salonu,

sve dok se ne pretvorie u pepeo,

a pretee lice koje su imali

ne ugasne u ugaenom sumraku.

SONETO LXIII

No slo por las tierras desiertas donde la piedra salina

es como la nica rosa, la flor por el mar enterrada,

anduve, sino por la orilla de ros que cortan la nieve.

Las amargas alturas de las cordilleras conocen mis pasos.

Enmaraada, silbante regin de mi patria salvaje,

lianas cuyo beso mortal se encadena en la selva,

lamento mojado del ave que surge lanzando sus escalofros,

oh regin de perdidos dolores y llanto inclemente!

No slo son mos la piel venenosa del cobre

o el salitre extendido como estatua yacente y nevada,

sino la via, el cerezo premiado por la primavera,

son mos, y yo pertenezco como tomo negro

a las ridas tierras y a la luz del otoo en las uvas,

a esta patria metlica elevada por torres de nieve.

64

Od tolike ljubavi moj ivot postade ljubiast

i pooh od nemila do nedraga, kao slepa ptica,

sve dok ne stigoh do tvog prozora, prijateljice moja:

ti si tada ula zvuk razbijenog srca

i tamo se iz magle podigoh na tvoje grudi,

nestvaran i ne znajui pooh prema tornju ita,

pojavih se da bih iveo izmeu tvojih ruku,

podigoh se iz mora prema tvojoj radosti.

Niko ne moe rei to to ti dugujem, jasno je

to to ti dugujem, ljubavi, i jeste kao koren

roen u Araukaniji, to to ti dugujem, ljubljena.

I bez sumnje je zvezdano sve to to ti dugujem,

to to sam ti duan zdenac je umskog podruja

u kome vreme sauva svoje skitnike munje

65

Matilda, gde si? Osetih, tamo dole,

izmeu kravate i srca, gore,

neku setu izmeu rebara:

zato jer si odjednom bila odsutna.

Nedostajalo mi je svetlo tvoje snage

i gledao sam, prodirui nadu,

gledao sam prazninu, a to je kua bez tebe,

ostadoe samo tragini prozori.

Tako je utljiv taj krov koji oslukuje

kako padaju kie, drevne i bez lica,

i perje i sve ono to je no zatvorila:

i tako te ekam kao sama kua,

vratie se da me vidi i nastani.

I dok se ne vrati bolee me prozori

66

Ne volim te zato jer te volim

i od ljubavi do nevoljenja stiem

i do ekanja kada te ne ekam,

srce mi prolazi od zime do plamena.

Volim te jedino zato jer te volim,

mrzim te beskrajno i mrzei te molim

i mera moje ljubavi skitnike

jeste da te ne vidim i volim kao slepac.

Moda e pojesti januarsko svetlo,

surova mu zraka, celo moje srce

i ukrasti mi klju spokojstva.

U ovoj prii umirem samo ja

i umreu od ljubavi jer te volim,

jer te ljubim, ljubavi, krvlju i vatrom.

67

Velika kia juga pada na Isla Negru

kao jedina kaplja prozrana i teka,

prima je more i otvara svoje studeno lie

i zemlja razume vlanu sudbinu pehara.

Duo moja, daj mi u svojim poljupcima

gorku vodu ovih meseci, med podruja,

miris okupan hiljadama usana neba,

sveto strpljenje ovog mora u zimi.

Neto nas zove, sva vrata se sama otvaraju,

pripoveda voda dugi um prozorima,

i nebo dole raste dodirujui korenje.

Tako dan plete i rasplie svoju nebesku mreu

s' vremenom, solju, apatom, rastom i putevima,

enom, mukarcem i zimom na zemlji.

68

(Kip s kljuna broda)

Devojica od drveta ne doe hodajui:

sedela je odjednom tamo na opekama,

staro cvee mora pokri njenu glavu,

njezin je pogled imao neto od tuge korenja.

Gledala je tamo nae ivote otvorene,

postojanje i kretanje i kruenje zemljom,

i dan koji skida boju svojih postepenih latica.

Bdela je, ne videi nas, devojica od drveta.

Devojica okrunjena drevnim valovima

gledala je tamo svojim osvajakim oima:

znala je da ivimo u nekoj dalekoj mrei

vremena i vode, valova, zvuka i kie,

ne znajui ivimo li, ili smo iz njenih snova.

To je pria o devojici od drveta.

69

Moda ne biti znai biti bez tebe,

da ne ide reui podne

kao modri cvet, da ne koraa

kasnije izmeu magle i cigala,

da nema onog svetla koje nosi u ruci,

koje drugi, moda, nee videti zlatno,

koje moda niko ne primeti da je raslo

kao rumeno poreklo neke rue,

i da ne postoji, najzad, da nisi dola

opora, uzbudljiva, da upozna moj ivot,

udarac ruinog grma, ito vetra,

i otada postojim jer ti postoji,

i otada jesam, jesi i jesmo,

i za ljubav biu, bie, biemo

70

Moda sam ranjen, a da ne krvarim

jednom od zraka tvoga ivota

i posred ume zaustavlja me voda:

kia koja je pala sa svojim nebom.

Zatim dodirujem prokislo srce:

tamo znam da tvoje oi prodiru

u prostrano podruje mog bola

i apat sene sam se podie:

Ko je? Ko je? Ali bee bez imena

list ili tamna voda to drhti

posred ume, gluva, i na putu,

i tako, ljubavi, doznah da sam bio ranjen

i niko nije govorio, jedino sena,

no koja je lutala, jedino poljubac kie.

71

Od bola do bola prelazi ljubav ostrva svoja

i postavlja korenje koje zatim natapa pla,

i niko, niko ne moe umai koracima

srca koje tri utljivo i krvolono.

Tako ti i ja traimo pukotinu, drugu planetu

gde so nee moi dirnuti tvoju kosu,

gde boli nee moi rasti mojom krivicom

i gde e iveti hleb bez agonije.

Planeta zapletena u liu i daljini,

pusto, kamen surov i nenastanjen,

svojim vlastitim rukama hteli smo sagraditi

tvrdo gnezdo, bez nevolje, bez rane i bez rei,

no ljubav ne bee takva, tu je sumanuti grad

u kome ljudi polako na balkonima blede.

72

Ljubavi moja, zima se vraa u svoje kasarne,

zemlja uvruje svoje ute darove

i prelazimo rukom preko dalekog mesta

na kosi geografije.

Poimo! Danas! Napred, tokovi, brodovi, zvona,

avioni elini od dnevnog beskraja

prema svadbenom mirisu arhipelaga,

po longitudinalnom branu uitka!

Poimo, ustani i okiti se i popni se,

i sii i tri i cvrkui sa vazduhom i sa mnom,

uimo u vozove Arabije i Tokopilja,

tek da bismo odselili prema dalekm polenu,

prema probadajuim selima od prnja i gardenija

u kojima vladaju ubogi kraljevi bez cipela.

73

Moda e se jednom setiti onog otrog oveka

koji je poput noa izaao iz tmine

i koji je znao pre no to smo znali:

vide dim i odlui da bukne vatra.

Bleda ena crne kose

izae kao ulovljena riba iz bezdana

i izmeu to dvoje podigoe protiv ljubavi

maina naoruana bezbrojnim zubima.

ovek i ena zatree planine i vrtove,

sioe k' njivama, uzverae se na zidove

i podigoe na brda svoje grozne topove.

Ljubav je tada znala da se zove ljubav

i kada podigoh oi do tvoga imena

odjednom tvoje srce odredi moj put.

74

Put okupan vodom kolovoza

blista kao preseen za pun mesec,

u jasnoj svetlosti jabuke,

posred voa jeseni.

Magla, prostor ili nebo, skitnika mrea dana

raste sa hladnim snovima, zvucima i ribama,

para ostrva napada okrug

i drhti more pod svetlom ilea.

Sve se povlai kao kovina i skriva se

lie, zima prikriva svoje potomstvo

i slepi smo, neprestano, jedino slepi.

Samo prikovani za reno korito koje uva

tajnu kretanja, rastanka, putovanja i puta:

zbogom, kaplju suze prirode.

75

Ovo je kua i more i zastava.

Lutasmo iza drugih dugih zidova.

Ne naosmo ni vrata, ni zvuka

posle odsutnosti kao posle mrtvih.

I na kraju kua otvori svoju tiinu,

ulazimo da gazimo ostavljeno,

mrtve pacove, prazno zbogom,

vodu to je plakala u cevima.

Plakala je, plakala kua nou i danju,

jecala s' paucima, pritvorena,

rasue se njene crne oi,

i sada je, odjednom, vraamo ivotu,

nastanjujemo je, ali nas ne prepoznaje:

treba da cveta, ali se ne sea.

76

Diego Rivera strpljenjem medveda

traio je smaragd ume u slikarstvu

ili rumenilo, estoki cvet krvi,

skupio je svetlo sveta na tvojoj slici.

Slikao je odluan oblik tvoga nosa,

iskru tvojih divljih zenica,

nokte to raspaljuju zavist meseca,

i usta lubenice na tvojoj letnjoj koi.

Stavi ti dve glave vulkana jarko crvena

od vatre, ljubavi i plemena araukanskog,

i iznad obraza koje pozlati glina

pokri te kacigom neobuzdanog poara

i ostadoe tamo tajno ulovljene

oi na svojoj potpunoj kuli: tvojoj kosi.

77

Danas je danas s teinom prohujalog vremena,

s krilima svega to e tek biti sutra,

danas je Jug mora, staro doba vode

i zadatak nekog novog dana.

Tvojim ustima podignutim k' svetlu ili mesecu

pridruie se latice istroenog dana,

i jue stie zurei svojom tamnom ulicom

da bismo se setili njegova mrtvog lica.

Danas, jue i sutra jedu se hodaui,

pojedimo dan kao goruu kravu,

nae stado eka sa svojim izbrojanim danima,

no svoje brano baci vreme u tvoje srce,

moja ljubav sagradi pe od gline Temuka:

jer ti si hleb svagdanji za moju duu.

78

Nemam: nikada vie, i nemam: uvek. Na pesku

pobeda ostavi noge izgubljene.

Ubogi sam ovek odreen da ljubi blinje.

Ljubim te. Ne znam ko si. Ne dajem, ne prodajem trnje.

Neko e moda znati da nisam pleo vence

krvave, da sam se borio s' porugom,

da sam doista ispunio plimu svoje due.

I da sam podlost plaao golubicama.

Ne poznajem: nikada, jer drugaiji

bejah, jesam i biu, i u ime

svoje nestalne ljubavi proglaavam nevinost.

Smrt je samo kamen, kamen zaborava.

Volim te i ljubim radost na tvojim usnama.

Donesimo drva. Zapaliemo vatru u planini.

79

Nou, ljubljena, vei svoje srce za moje

i neka zajedno u snu razbiju tmine

kao dvostruki bubanj, borei se u

umi protiv gustog zida okupanog lia.

Prolazu noni, crna eravo sna

to hvata niti zemaljskoga groa

tanou nekog neredovitog voza

to sene i kamenje hladno za sobom vue neprestano.

Zato me, ljubavi, vei za isti pokret,

za postojanost to kuca u tvojim grudima

krilima nekog labuda ispod vode,

da bi na zvezdana pitanja ovog neba

na san odgovorio jednim jedinim kljuem

i samo jednim vratima koja zatvori tama.

80

S' putovanja i bola vratih se, ljubavi moja,

tvom glasu, tvojoj ruci to dira ice gitare,

vatri koja prekida jesen poljupcima

i kruenju noi na nebu sumranom.

Za sve ljude sveta traim hleb i carstvo,

traim zemlju za sve ratare bez sree,

i da se ne nada niko miru moje krvi i peva.

Ali bez tvoje ljubavi ne mogu a da ne umrem.

Za sve to svira valcer jasnog meseca,

i pesma gondolijera u vodi gitare

sve dok mi umorna glava ne klone sanjajui:

jer sve su nesanice mog ivota zamrsile

ovu senicu gde ti ruka ivi i leti

uvajui tu no putnika usnuloga.

81

Sada si moja. Poivaj svojim snom u mom snu.

Ljubav, bol i nevolja sada moraju usnuti.

No se okree na svojim nevidljivim tokovima,

a ti si uza me ista k'o ilibar uspavani.

Nijedna nee, ljubavi, spavati s' mojim snovima.

Ii e, ii emo zajedno vodama ovog vremena.

Nijedna nee putovati senom zajedno sa mnom,

samo ti, uvek iva, uvek sunce i mesec.

Sada su ruke tvoje otvorile nene ake,

ispustile nene znakove, a ne zna se kamo,

tvoje se oi sklopie kao dva siva krila,

dok sledim vodu koju nosi, koja me nosi:

no, svet i vetar raspliu svoju sudbinu

i ja sam bez tebe samo jo tvoj vlastiti san.

82

Ljubavi moja, zatvorivi ova nona vrata

molim te, ljubavi, da poe u tamni prostor:

zatvori snove i ui s' nebom u moje oi,

prostri se u mojoj krvi kao iroka reka.

Zbogom, zbogom okrutna jasnoo koja ode

padajui u vreu svakoga prolog dana,

zbogom svakom zraku narande ili sata,

zdravo, zdravo seno, nestalna pratilice!

Na ovom brodu ili vodi, smrti ili novom ivotu,

jo jednom sjedinjeni, usnuli i uskrsnuli,

mi smo samo venanje noi u krvi.

Ne znam ko ivi ili umire, ko se budi

ili odmara, ali tvoje srce poklanja

u mojim grudima darove svitanja.

83

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noi,

nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena

dok raspliem svoje brige

ko mree zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,

ali telo ti die tako naputeno,

traei me uzalud, dopunjujui moj san

kao biljka to se udvostruuje u seni.

Uspravna, bie druga to e iveti sutra,

al od onih granica izgubljenih u noi,

i ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

neto ostaje i vodi nas svetlu ivota

kao da je peat sene obeleio

vatrom svoja tajnovita stvorenja.

84

Jo jednom, ljubavi, mrea dana gasi

dela, tokove, vatre i zveket rastanka,

i noi predajemo penicu povijenu

koju je podne primilo od svetla i od zemlje.

Samo mesec posred svoje iste stranice

podrava stupove irokog ua neba,

postojbina usvaja tromost zlata

i ruke tvoje polako pripremaju no.

O ljubavi, o noi, o kupolo zatvorena rekom

neprobojnih voda i u seni neba

to odvaja i potapa svoje olujno groze,

sve dok ne budemo jedini taman prostor,

pehar u koji pada nebeski pepeo,

kaplja u pulsu spore i duge reke.

85

S' mora prema ulicama juri skitnika magla

kao para goveda pokopanog na mrazu,

dugi se jezici vode skupljaju skrivajui

mesec to nam ivotima obea postati nebeskim.

Rana jeseni, piskutavo sae lica,

kad iznad sela drhte tvoje zastave

pevaju lude ene opratajui se s' rekama

i konji ru i ru sve do Patagonije.

Na tvome je licu veernja povijua

koja tiho raste noena ljubavlju

do glasnih potkova neba.

Saginjem se nad vatrom tvog nonog tela

i ne volim ti samo nedra nego i jesen

to prosipa u magli prekomorsku krv.

86

O juni krste, detelino mirisnog fosfora,

s' etiri poljupca danas probi tvoja lepota,

prepreila je senu i moj eir:

okrugao mesec etao je po zimi.

Tada, s ljubavlju mojom, s ljubljenom, o dijamanti

modroga inja, vedrino nebeska,

ti si se pojavila i no se ispuni

s' tvoja etiri podruma uzdrhtala od vina.

O ustreptalo srebro ribe sjajne i iste,

zeleni krste, perunu blistave sene,

svie na jedinstvo neba osueni,

poivaj u meni, sklopimo nae oi.

Na jedan trenutak spavaj s ljudskom noi.

Upali u meni svoja etiri zvezdana broja.

87

Tri morske ptice, tri munje, troje makaza

presekoe hladno nebo prema Antofagasti

i zato ostade samo uzdrhtali vazduh,

sve je treperilo kao ranjena zastava.

Samoo, daj mi znak svog neprekidnog porekla,

jedva da si put okrutnih ptica

i kucanje to nesumnjivo prethodi

medu i muzici, moru i roenju.

(Samoa koju podrava postojano lice

kao teak cvet rairen bez prestanka,

sve dok ne obuhvati isto mnotvo neba.)

Letela su hladna krila mora, Arhipelaga

u susret pesku severoistocnog ilea.

I no je zatvorila svoj nebeski grom.

88

Vraa se mesec mart sa svojim skrivenim svetlom

i nebom se kliu beskrajne ribe,

nestalan zemaljski dim napreduje oprezno

i stvari jedna po jedna padaju u tiinu.

Sreom, u toj krizi skitnike atmosfere

zdruila si ivote mora i plamena,

alobno gibanje broda zime,

oblik koji je ljubav utisnula gitari.

O ljubavi, ruo to je okupae sirene i pena,

vatro to plee i ulazi nevidljivim stubama

i budi krv u tunelu besanice,

da bi se zatrli talasi na nebu,

da bi more zaboravilo svoja dobra i lavove

i da bi svet pao u tamne mree.

89

Kad umrem elim tvoje ruke na svojim oima:

elim svetlo i ito tvojih ljubljenih ruku,

da me jo jednom dirne njihova sveina,

da osetim nenost to izmeni moju sudbinu.

Hou da ivi dok te, uspavan, ekam,

hou da tvoje ui i dalje sluaju vetar,

da udie miris mora koje smo zajedno voleli

i da nastavi hodati peskom kojim smo hodali.

Hou da ono to volim nastavi iveti,

a tebe sam ljubio i pevao iznad svega,

zato cvetaj i dalje, rascvetana,

da bi dostigla sve to ti ljubav moja nareuje,

da bi sena moja proetala tvojim vlasima,

da bismo tako upoznali i razlog mome pevanju.

90

Pomislih da u umreti, osetih blizinu hladnoe

i od svoga ivota ostavih samo tebe:

usta ti behu dani i noi moje zemaljske,

a tvoja koa republika koju mi poljupci stvorie.

U ovome trenutku gotovo je s knjigama,

prijateljstvom i blagom zgrtanim bez predaha,

s prozranom kuom koju smo skupa sagradili:

sve prestade da postoji osim tvojih oiju.

Jer ljubav je, dok nas ivot progoni,

naprosto visoki talas iznad talasa,

ali jao kad smrt stigne i kucne na vrata.

Ostaje samo tvoj pogled za toliku prazninu,

samo tvoja svetlost da se ne bude vie,

samo ljubav tvoja da zatvori senu.

91

Pokrivaju nas godine kao sitna kia.

vreme je beskrajno i jalovo,

pero soli dira tvoje lice

i kapi su izgrizle moju odeu:

ne razlikuju vreme u mojim rukama

ili let narande u tvojima:

snegom i motikom probija ivot:

tvoj ivot koji je ivot moj.

Moj ivot koji ti dadoh puni se

godinama, kao bujnost nekog grozda.

Vratie se groe zemlji.

A tamo dole vreme e i dalje postojati

i nadati se i padae kia na prah

eljno da izbrie i samu odsutnost.

92

Ljubavi moja, umrem li, a ti ne umre,

ljubavi moja, umre li, a ja ne umrem,

ne ostavimo bolu odvie prostora:

nema ivota do ovoga koji ivimo.

Prah u itu, pesak u pesku,

vreme, voda to luta, nejasan vetar

odneo nas je kao plovee seme.

Moglo se desiti da se ne sretnemo u vremenu.

Ovu livadu na kojoj se naosmo,

o maleni beskraju, vraamo,

ali ta ljubav, ljubavi, nije svrena.

I kao to nije imala roenja,

ni smrti nema i kao duga reka

menja jedino zemlje ili usne.

93

Ako se jednog dana tvoja nedra zaustave,

i neto prestane tei gorei u tvojim ilama,

ako ti glas sa usana sie i ne bude re,

ako ti ruke zaborave leteti i usnu,

Matilda, ljubavi, neka ti usne budu malo otvorene

jer ovaj poslednji poljubac mora trajati sa mnom,

mora ostati zauvek nepomian na tvojim ustima

da bih ga tako sauvao u svojoj smrti.

Umreu ljubei ti luda i hladna usta,

grlei izgubljeni grozd tvoga tela,

traei svetlo tvojih sklopljenih oiju.

I tako, kad zemlja primi na zagrljaj

otii emo spleteni u jednoj jedinoj smrti

da bismo zauvek iveli venost jednog poljupca.

94

Umrem li nadivi me s toliko iste snage

da probudi bes bledila i mraza,

podigni s juga na jug nerazorive oi,

od sunca do sunca da zvone ti usta gitare.

Neu da oklevaju ni smeh, ni tvoji koraci,

ne elim da umre moje naslee radosti,

ne kucaj o moje grudi, ja sam odsutan.

ivi u mojoj odsutnosti kao u nekoj kui.

Odsutnost je kua toliko velika

da e u nju ui preko zidova

i obesiti slike o vazduh.

Odsutnost je kua toliko prozirna

da u te bez ivota videti kako ivi

i, bude li trpela, ljubavi, umreu ponovo.

95

Kao mi, ko se ljubio? Traimo

drevni pepeo spaljenoga srca

i tamo neka padaju redom nai poljupci

sve dok ne uskrsnu nenastanjeni cvet.

Ljubimo ljubav to pojede svoj plod

i sie na zemlju s licem i vlau:

ti i ja smo svetlost koja se nastavlja,

njen neslomivi i osetljivi klas.

Ljubavi koju zakopa toliko hladna vremena,

i sneg i prolee i zaborav i jesen,

pribliimo svetlo jedne nove jabuke,

sveine otvorene jednom novom ranom,

kao da drevna ljubav stupa u tiini

po venosti sahranjenih usta.

96

Razmiljam, ovo doba u kome si me volela

nestae zamenjeno nekom drugom modrinom

i druga koa bie na istim kostima

i druge oi videe prolee.

Niko od onih to su svezali ovaj as,

od onih koji su razgovarali s dimom,

ni vlade, ni trgovci, ni prolaznici,

nee i dalje plesati na svojim koncima.

Nestae okrutni bogovi s' naoarima,

dlakavi mesoderi s' knjigom,

lisne ui i pipipaseiros.

I kad svet bude tek ispran

rodie se u vodi druge oi

i niknue penica bez suza.

97

Treba leteti u ovom vremenu, ali kuda?

Bez krila i aviona leteti bez sumnje:

ve su proli koraci bez pomoi

i nisu podigli noge putnika.

Treba leteti u svakom asu

poput orlova, muva i dana,

treba pobediti oi Saturna

i podii tamo nova zvona.

Sad nisu dovoljne cipele i ulice,

sada ne slui zemlja lutalicama,

sada je korenje prelo no

i ti e se pojaviti na drugoj zvezdi,

sasvim sigurno privremena,

na kraju pretvorena u divlji mak.

98

Ova re, ovaj papir ispisan

hiljadama ruku jedne jedine ruke,

ne ostaje u tebi, ne slui snovima,

u zemlju pada i tamo se nastavlja.

Nije vazno hoe li se svetlo ili hvala

uliti ili izliti iz pehara

ako su bili snaan drhtaj vina,

ako ti je usta obojilo amarant.

Ne eli vie kasni slog

ono to privlai i povlai greben

mojih uspomena, uzbuena pena

eli pisati jedino tvoje ime.

I makar o njemu uti moja mrana ljubav

kasnije e ga izgovoriti prolee.

99

Doi e drugi dani, razumee se

tiina bilja i planeta

i koliko e se istih stvari desiti!

Violine e imati miris meseca!

Hleb e tada biti kao ti to jesi:

imae tvoj glas, tvoje itno poreklo

i druge e stvari tvojim glasom govoriti:

izgubljeni konji Jeseni.

I ako ne bude kako je sueno

ljubav e ispuniti velike bave

kao da je drevni med pastira,

a ti u prahu mog srca

(gde e biti beskrajna skladita)

ii e i vraati se meu lubenice.

100

U sreditu zemlje odvojiu

smaragde, da bih te ugledao

i ti e stajati poput klasja

s' perom vode glasnike.

Kakav svet! Kakav duboki perun!

Kakav brod to plovi u milini!

I ti, moda, i ja, moda topaz!

Nee biti vie deobe u zvonima.

Bie samo vazduh potpuno slobodan,

jabuke noene vetrom,

sona knjiga u senici,

i tamo gde miriu karanfili

stvoriemo odoru to e se opirati

venosti nekog pobednikog poljupca.

Biografija

Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973), ileanski

knjievnik i dobitnik Nobelove nagrade za knjievnost. Svoj

literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lino ime

odvodio je od imena ekog pesnika i pisca Jan Nerude.

Roen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u ileu kao Rikardo

Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes). Poeo je da pie veoma rano.

U 19-toj godini (1923). objavljuje svoju prvu knjigu poezije

Crepusculario, a ve u 20-toj i drugu pod nazivom Dvadeset

poema o ljubavi i jedna pesma bez nade.

Studirao je francuski jezik i pedagogiju. panski graanski rat i

smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja

neizbrisiv trag. Prikljuuje se revolucionarnom pokretu i tada pie

pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom.

1927. - 1935. radi pri ileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940.

godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943.

godine. Vraa se u rodni ile 1945. godine i postaje senator. Zbog

neslaganja sa tadanjim predsednikom ilea biva progonjen.

Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U

ile se vraa 1952. godine gde ivi do svoje smrti 23.

septembra 1973. Objavio je jo desetak knjiga poezije.

Dobitnik je Nobelove nagrade za knjievnost 1971.