UVOD

U datom elaboratu fokusirala sam se na obradi glavnijih segmenata razvoja samog čoveka. Potrudiću se da predstavljenom tematikom pojasnim stadijume čovekovog prvenstveno psihičkog razvoja kroz periodizaciju. U prvom delu, u uvodu, sam se bazirala na obradi razvoja kao pojma, zatim na suštinsku obradu teme, periodizaciju čoveka.

Razvoj se u najširem smislu reči shvata kao promena u karakteristikama organizma i

ponašanja i vrste (filogeneza) i pojedinca (ontogeneza). Filogenetski razvoj je ljudsku vrstu doveo do specijalizacije organske osnove za prilagodljiv i fleksibilan način ponašanja. Najsavršenije promene su se dogodile u nervnom sistemu, posebno korteksu, koje su dovele do mogućnosti stvaranja i upotrebe simbola, čuvanja i prenošenja iskustva sledećim generacijama - što je otvorilo čoveku "put civilizacije" i razvoj osobene psihološke konstitucije i ponašanja. Kod ljudske vrste ontogenetski razvoj je bitno drugačiji od životinjskog, gde svaka jedinka razvija svoj biološki repertoar i svaka generacija počinje "od početka" i stiče individualno iskustvo putem adaptacije - dok kod ljudi na ontogenetski razvoj utiče ne samo biološki plan i individualno iskustvo već bitnu ulogu ima usvajanje socijalnog iskustva (interiorizacija), koje se fiksira i kumulira u proizvodima materijalne i duhovne kulture (eksteriorizacija). Otuda razvoj čoveka čine promene u karakteristikama organizma i ponašanju koje su uslovljene genetskim planom, i nastaju kroz proces sazrevanja ili maturacije, i uslovima (ne)prikladne okoline i uz prisustvo i prenošenje ljudskog socijalnog iskustva - kroz proces socijalizacije, tako da svaka generacija zna više od prethodne. Međutim, da bi dete razvilo simboličke sposobnosti i sve druge potencijale ljudske vrste ono mora od početka i stalno da uči. "Dete je animal educandum – biće koje ne samo da može, već mora da uči i da se vaspitava kako bi realizovalo svoje potencijale ljudskog bića" (Schmidt, 1992). Razvoj je ona vrsta promena za koje je karakteristično:

• da su značajno povezane sa protokom vremena; uzrast ne uzrokuje promeneveć je procesima sazrevanja i psihičkim procesima potrebno vreme da se pojave;• da su kvantitativne i kvalitativne prirode;• manifestuju se u vidu napredovanja, (nazadovanje je patogeneza);• da vode sve većoj diferencijaciji i sve fleksibilnijoj integraciji sistema;• da na ovaj način vode izgradnji sve celovitije povezanih struktura koje funkcionišu u skladu sa svojim specifičnim zakonitostima;• da ovi procesi razvoja vode izgradnji sve bolje ravnoteže i efikasnosti funkcionisanja.

3

1. PERIODIZACIJA PSIHIČKOG RAZVOJA

Periodizacija je podela celokupnog ontogenetskog razvoja na razdoblja, periode, prema nekom usvojenom kriterijumu ili kombinaciji kriterijuma - što zavisi od teorije razvoja koja leži u njenoj osnovi. U proteklom periodu bilo je više pokušaja da se dâ periodizacija psihičkog razvoja. Razvojni psiholozi se uglavnom slažu da iz praktičnih razloga treba individualni razvoj podeliti na uzrasne periode. Do neslaganja dolazi pri izboru sistema klasifikacije i kriterijuma na osnovu kojih se vrši podela. Kroz pristup periodizaciji reflektuju se teorijske polazne osnove autora. Autori koji razvoj shvataju kao stadijalan proces sa kvalitativnim promenama u razvoju, gde se svaki stadijum razlikuje od prethodnog po nastajanju novih struktura opredeljuju se za sistem klasifikacije. Pri izradi periodizacija korišćeni su biološki, psihološki, pedagoški i socijalni kriterijumi - pojedinačno ili u kombinaciji. Oni koji na razvoj gledaju kao na kontinuirani proces, postepeno kvantitativno menjanje i rast bez poseb-nih stadijuma - opredeljuju se za "kriterijum preglednosti" i proizvoljnu, arbitrarnu podelu na uzrasne periode. Prvi pokušaj sistematske analize periodizacija psihičkog razvoja nalazimo kod Vigotskog u radovima koji se bave problemom uzrasne periodizacije dečjeg razvoja 1(Vigotski, 1996-IV str. 193). On postojeće sheme periodizacije razvrstava u tri grupe. U prvoj grupi su pokušaji da se periodizacija dâ na osnovu stupnjevitog razvoja drugih procesa koji su posredno povezani sa individualnim razvojem (na primer: primenom biogenetskog principa - "ontogeneza je rekapitulacija filogeneze"; ili, pedagoškog kriterijuma: podela psihičkog razvoja prema stupnjevima vaspitanja i obrazovanja). Drugu grupu čine pokušaji da se jedna određena karakteristika u razvoju uzme kao uslovni kriterijum podele na periode (na primer: na osnovu dentacije - nicanja i menjanja zuba; na osnovu seksualnog razvoja ili razvoja psihičkih procesa - na primer: saznajnog razvoja). Treću grupu čine pokušaji da se izdvoje suštinske osobenosti samog razvoja i na osnovu toga uradi periodizacija. Vigotskoi ovo označava kao pravu postavku problema, kao pravi pristup, iako u postojećim periodizacijama nije mogao da nađe njegovu uspešnu primenu. Za Vigotskog je osnovni kriterijum periodizacije: princip novih uzrasnih struktura. "Pod novom strukturom treba razumeti onaj novi tip razvoja ličnosti i njene delatnosti, one psihičke i socijalne promene koje se prvi put pojavljuju na datom uzrasnom stupnju i koje, uglavnom, određuju saznanje deteta, njegov odnos prema sredini, njegov unutrašnji i spoljašnji život, čitav tok njegovog razvoja u datom periodu".2 Vigotski posebnu pažnju posvećuje tumačenju prelaska iz jednog razvojnog perioda u drugi. Osnovni pojmovi pomoću kojih objašnjava dinamiku psihičkog razvoja su, pored nove strukture, socijalna situacija razvoja i razvojna kriza. Saglasno njegovoj kulturno-istorijskoj teoriji socijalna situacija je osnovni izvor razvoja - "put na kome socijalno postaje individualno".

Prednosti ili praktični razlozi postojanja periodizacije su u tome što njeno pos-tojanje omogućuje :• identifikovanje karakterističnih razvojnih pojava, razvojnih zadataka i problema određenog uzrasta;

1 Виготски, Л.С. (1977): Мишљење и говор, Београд: Нолит.2 (Vigotski 1996-IV str. 196)

4

• prilagođavanje naučne metodologije za istraživanje uzrasnih karakteristika; • upoznavanje toka i tempa razvoja u pojedinim periodima, što omogućava izradu uzrasnih normi koje služe roditeljima i/ili vaspitačima kao okvir za procenu relativne zrelosti razvoja dece istog uzrasta.

Nedostaci i ograničenja periodizacije su:

• teškoće pri izboru kriterijuma i sistema klasifikacije za određivanje preciznih granica perioda; • privid da je vreme glavna nezavisna varijabla, što može voditi opisu pojava umesto objašnjavanju procesa i uzroka razvojnih promena; razvojne promene jesu značajno povezane sa protokom vremena ali uzrast ne uzrokuje promene već je procesima sazrevanja i psihičkim procesima potrebno vreme da se pojave; • varijacije u tempu razvoja (kako međuličnih - istih procesa kod vršnjaka, tako i unutarličnih - različitih procesa kod iste ličnosti) do kojih dovodi zakon heterohronije i druge psihofizičke zakonitosti razvoja, uslovi života, obrazovanja i vaspitanja i drugi faktori.

Psihički razvoj u ontogenezi podeljen je na sledeće uzrasne periode:

• PRENATALNI PERIOD (od začeća do rođenja); • NOVOROĐENČE (prvi mesec nakon rođenja); • ODOJČE (od prvog meseca do kraja prve godine); • PRVO DETINJSTVO (do 2-3. godine); • RANO DETINJSTVO (do 6-7. godine); • SREDNJE DETINJSTVO (do 9. godine); • POZNO DETINJSTVO (do 12. godine); • RANA ADOLESCENCIJA (do 16. godine); • SREDNJA ADOLESCENCIJA (do 21. godine); • POZNA ADOLESCENCIJA ili RANA ZRELOST (do 25. godine); • SREDNJA ZRELOST (do 50. godine); • POZNA ZRELOST (do 65. godine); • PREDSTARAČKO DOBA (do 70. godine); • STAROST (od 71. godine).

Od brojnih stranih periodizacija, kao ilustraciju, navodimo američku i rusku - koje su u trenutku objavljivanja imale saglasnost razvojnih psihologa svojih zemalja: Sekcija američkih razvojnih psihologa saglasila se sa sledećom podelom: novorođenče (prvi mesec); odojče (prva godina); rano detinjstvo (od 1 do 6 god.); srednje detinjstvo (6 do 10 god.); pozno detinjstvo ili preadolescencija (10 do 12 god.); rana adolescencija (12 do 14 god.); srednja adolescencija (14 do 16 god.); pozna adolescencija (16 do 21 god.); zrelost (21 do 65 god.); starost (65 godina i više) (Ingliš & Ingliš, 1972). Ruski psiholozi prihvataju sledeću periodizaciju: odojče (prva

5

godina života); rano predškolsko detinjstvo (1 do 3 god.); predškolsko detinjstvo (3 do 6 god.); mlađi školski uzrast (6 do 10 god.); preadolescencija (10 do 15 god.); adolescencija: prvi period (stariji školski uzrast 15 do 17 god.), drugi period (17 do 21 god.); zrelost: prvi period (21 do 35 god.), drugi period (35 do 60 god.); predstaračko doba (60 do 75 god.); starost (75 do 90 god.); dugovečnost (90 godi-na i više) (Karpenko, 1990).

1.1 Rani razvoj

U okviru ranog razvoja obuhvaćeni su periodi koji po sadržaju promena i značaju za ukupan ontogenetski razvoj zauzimaju posebno mesto u istoriji pojedinca. Pri tome savremena razvojna psihologija počinje praćenje ranog razvoja od analize prenatalnog perioda, pa do razvojnog uzrasta (2-3 godine) kada dolazi do diferenciranja osnovnih odlika specifičnih za ljudsku vrstu: afektivnog vezivanja, uspravnog hoda, govora, ljudske upotrebe ruke, sposobnosti za socijalnu interakciju i u tom kontekstu osobenog kognitivnog razvoja. Vigotski (1996-IV) ukazuje da sa rođenjem prestaje samo fizička zavisnost deteta od majke, ali ne i biološka i psihološka zavisnost od majke i socijalnog okruženja. Produženi period zavisnosti čini ontogenetski razvoj ljudske vrste fleksibilnijim i prilagodljivijim. Upravo rani razvoj pokazuje sve odlike - prednosti i rizike koje u sebi nosi obrazac ljudske ontogeneze, što je i razlog da se ovom uzrastu posveti posebna pažnja.

1.2 Prenetalni razvoj Razvoj počinje od trenutka oplođenja jajne ćelije - formiranja zigota. Prenatalni razvoj traje oko devet meseci (deset lunarnih meseci) što je približno 1% ljudskog veka životnog ciklusa. Međutim, to vreme je dovoljno da se odigraju fascinantne kvantitativne i kvalitativne promene u razvoju. Dovoljno je reći da novorođenče ima razvijene sve delove tela, koji odmah po rođenju ili nakon relativno kratkog vremena mogu da funkcionišu. Meredit (Meredith, 1957) opisuje ontogenetski rast i razvoj kroz pet karakterističnih promena: • veličine, izgleda (organizam se razvija u odraslog muškarca ili ženu); • brojčano, kvantitativno uvećavanje (od dve ćelije pri oplođenju nastaje 20 triliona ćelija); • svojstva tkiva (najbolja ilustracija je osifikacija - od hrskavice do čvrstih kostiju); • pozicije - lokacije i/ili ugla organa (na primer: kod rasta i razvoja srca, organa za varenje, udova); • relativne veličine (od embriona do odraslog organizma; kod promena proporcija delova tela glava postaje relativno manja a noge relativno duže u odnosu na ukupnu visinu).

1.3 Novorođenče

Saznanja o prenatalnom razvoju nam ukazuju da sa rođenjem ne počinje ni fizički ni psihički život deteta. Rođenje označava prelazak deteta iz uterusa u spoljašnju sredinu. Nakon rođenja dete mora da započne samostalan život koji karakterišu brojne fiziološke funkcije:

6

disanje, varenje, izlučivanje, termoregulacija, san i budno stanje. Period novorođenčeta (prvi mesec postnatalnog života) Vigotski označava kao prvu i "najizrazitiju" razvojnu krizu deteta koja odvaja period prenatalnog razvoja od perioda odojčeta. "Dramatična promena sredine pri rođenju, kada novorođenče dospeva u potpuno novu sredinu, menja čitav njegov život i obeležava početak perioda postnatalnog razvoja" (Vigotski, 1996-IV str. 199). Početak disanja, prolaženje vazduha preko glasnih žica proizvodi zvuk koji čujemo kao prvi dečji plač. Prvo hranjenje novorođenče obavlja urođenim refleksima sisanja i gutanja. Nekoliko časova po rođenju počinje i izlučivanje. Međutim, i pored toga što je beba fiziološki opremljeno za samostalno preuzimanje ovih najvažnijih funkcija javljaju se i znaci koji ukazuju i na teškoće adaptacije na novu sredinu (nepravilno disanje, trzaji, kijanje, drhtanje).

Nedonošče

Nedonošče je naziv za fetalnu bebu - novorođenče koje je pre vremena rođeno (od sedam meseci). Ako mu se obezbedi posebna nega ono nastavlja da se razvija, i to nešto bržim tempom nego da je ostalo u uterusu. Nakon dva meseca posle rođenja ono će biti nešto zrelije od vršnjaka po začeću koji je tek rođen posle normalnog, devetomesečnog razvoja u uterusu. Da li nedonošče može da pristigne u razvoju vršnjaka rođenog na vreme, za kojim je značajno zaostajalo? Nalazi pokazuju da nedonošče postepeno pristiže u razvoju i ove vršnjake i nakon izvesnog vremena ni u fizičkom ni u psihičkom pogledu se ne razlikuje od njih. Za psihički razvoj nedonoščeta povoljnije je normalno ophođenje roditelja bez prezaštićivanja.

2. ADOLESCENCIJA

Psihologija adolescencije, naučno proučavanje razvoja psihičkog života u prelaznom periodu od detinjstva do odraslog doba, konstituisana je u ovom, dvadesetom veku. To znači da adolescencija koja obuhvata: predpubertet, pubertet i kasnu adolescenciju nastaje tek u modernom društvu. Sve do početka 20. veka adolescencija nije bila formalno definisana kao poseban period. Stenli Hol je 1904 publikovao prvu studiju o adolescenciji. Ranije je preovlađivalo shvatanje da sa pubertetom prestaje detinjstvo a počinjao period odraslosti. Savremena razvojna psihologija ne shvata adolescenciju kao artefakt; ona ne prihvata ni stav da je to "period bura i oluja", već o adolescenciji govori kao o periodu odrastanja - kako fizičkog tako i psihičkog. Pri tome se uzima u obzir kulturno-istorijski kontekst i uvažavaju individualne specifičnosti razvoja svakog pojedinca. Mladi danas ranije biološki sazrevaju, što se dovodi u vezu sa porastom zdravstvenog i ukupnog standarda življenja, ali znatno kasnije ulaze u period odraslosti zbog produžene pripreme za zahteve svakodnevnog i profesionalnog života. Razdoblje puberteta odlikuje intenzivan fizički razvoj i dostizanje polne zrelosti. Adolescencija obuhvata i dostizanje ostalih vidova zrelosti - to je period svih razvojnih promena kojima se prelazi od detinjstva do odraslosti. Lakše je odrediti početak adolescencije, po

7

vidljivim telesnim promenama, nego gornju granicu - koju određuje dostizanje relativne psihološke zrelosti: intelektualne, emocionalne, socijalne i psihoseksualne zrelosti.

Razvojni zadaci adolescencije su:

• uspostavljanje novih odnosa sa vršnjacima oba pola; • prihvatanje svog izgleda i uloge pola; • preuzimanje ostalih "uloga"; • formiranje ličnog identiteta; • izgrađivanje emocionalne nezavisnosti; • sticanje ekonomske nezavisnosti; • razvijanje intelektualnih veština; • profesionalno opredeljenje; • postizanje veština komuniciranja; socijalno odgovorno ponašanje; • pripremanje za brak i porodične obaveze; • stvaranje nove slike o sebi koja uključuje nastale promene; • stvaranje vlastitog pogleda na svet i sistema vrednosti. Promene u adolescenciji

3. ODRASLO DOBA

Psihologija odraslog doba se bavi izučavanjem razvoja psihičkog života u prvim postadolescentnim fazama. U okviru savremene razvojne psihologije pokrenuta su pitanja o razvoju sposobnosti prilagođavanja u odraslom dobu na uvećane profesionalne, porodične i društvene zahteve. U srednjoj i poznoj zrelosti treba utvrditi izvore, uzroke i uslove razvojnih promena kod odraslih, koje nisu više pokrenute organskim sazrevanjem i razvojem. Zatim, da li se i koliko sposobnosti prilagođavanja odraslih mogu objasniti promenama unutar pojedinih psihičkih funkcija i/ili promenama u interakciji psihičkih funkcija? Ova pitanja su pokrenuta tek u novije vreme pa se može reći da je psihologija odraslog doba najmanje razvijena, manje razvijena od gerontopsihologije. Interesovanje za psihologiju odraslog doba povećano je sa javljanjem andragoških problema koji traže precizan odgovor na brojna pitanja: kakve su sposobnosti i motivacija za učenje kod odraslih, šta je specifično za procese socijalizacije i adaptacije na promene, kod sebe i svoje okoline, u odraslom dobu. Tada se pokazalo da saznanja o psihičkom životu koja pruža opšta psihologija nisu dovoljna da objasne mogućnosti i ponašanja odraslih i da sistematskim istraživanjima treba utvrditi karakteristike i dinamiku razvoja u ovom životnom dobu.

8

Rana zrelost

To je period između 20 i 30 godina. U psihofizičkom smislu rana zrelost predstavlja punu zrelost. Tada osoba dostiže maksimalan razvoj fizičkih, intelektualnih i emocionalnih karakteristika. Osnovni razvojni zadaci su: • završavanje školovanja; • zapošljavanje i prilagođavanje na radnu ulogu; • uspostavljanje ekonomske nezavisnosti; • izbor bračnog partnera i uspostavljanje bračne zajednice; • stabilizacija odnosa na poslu i u braku; • početak brige za decu.

Iz razvojnih zadataka se vidi da je rana zrelost prihvatanje zahteva odraslog doba i prilagođavanje na njih. Karakteristike ponašanja odraslih zavise od dostignute relativne psihološke zrelosti u koju su uključeni različiti aspekti zrelosti od fizičke do moralne zrelosti. Fizički razvoj, i strukturalno i funkcionalno, dostiže nivo zrelosti oko dvadesetih godina. U većini kultura osoba se tada smatra i pravno zrela (punoletna). Promene u fizičkom razvoju utiču na promene u psihičkom razvoju (emocionalne reakcije postaju stabilnije, menja se slika o sebi i ponašanje prema osobama suprotnog pola, menjaju se stavovi, interesovanja i vrednosne orijentacije). I intelektualni razvoj dostiže nivo zrelosti oko dvadesetih godina. Kao kriterijume određivanja intelektualne zrelosti E. Harlok ističe:

• zrelost interesovanja (intelektualno zrela osoba uspeva da se decentrira i da sa problema vezanih za sebe usmeri interesovanja na svet oko sebe, nastoji da ga razume), • zrelost stavova (samostalnost i fleksibilnost u formiranju i menjanju stavova), • odsustvo predrasuda i sujevernih uverenja i • realnost samoprocene (svog izgleda, sposobnosti, socijalnog statusa). Emocionalna zrelost se manifestuje kroz emocionalnu samokontrolu, emocionalnu stabilnost, prihvatanje posledica za urađeno i sposobnost uspostavljanja dubljih emocionalnih odnosa. Socijalna zrelost se ispoljava kroz samostalan i kritički pristup u interakciji sa drugima (uzajamnost i usaglašavanje zahteva, potreba, posledica). Psihoseksualna zrelost se odlikuje ulaskom u fazu intimnosti (izborom partnera, uspostavljanjem stabilnije i dublje veze sa osobom suprotnog pola) bez izrazitih težnji ka dominaciji ili potčinjavanju. Dostizanje moralne zrelosti je međuzavisnoj vezi sa intelektualnim i socijalnim razvojem. Zrela moralnost je poštovanje duha normi, osećanje za pravdu, uzajamno poštovanje, a uzajamnost zavisi od sposobnosti stavljanja na tuđe mesto. Svi aspekti zrelosti čine jedinstvenu celinu zrelost ličnosti: stepen postignute ravnoteže između identiteta i integriteta ličnosti.

9

Srednja zrelost

To je period između 30 i 50-60 godina. Visok nivo funkcionisanja postignut u prethodnoj etapi razvoja održava se i čak poboljšava povećanom motivacijom i iskustvom koje nadoknađuje početak opadanja fizičkih i drugih funkcija. Osnovni zadaci su: • uspostavljanje i održavanje ekonomskog standarda porodice; • uključivanje u užu socijalnu grupu rođaka i prijatelja; • uključivanje u šire grupe i prihvatanje veće društvene odgovornosti preko novih uloga; • pomaganje deci da se razviju u zdrave i zrele osobe; • prihvatanje i prilagođavanje na fiziološke promene i slabljenje organizma; • prilagođavanje na probleme starenja kod vlastitih roditelja; • pronalaženje kreativnih načina korišćenja slobodnog vremena.

O razvojnim promenama u odraslom dobu nema mnogo sistematskih istraživanja. Furlan (1981) ukazuje da o osobinama odraslih više govorimo na osnovu opšte prihvaćenih shvatanja da je to doba "stabilnosti i staloženosti, da se u to vreme u ljudi ne menjaju ni radne sposobnosti ni mentalni kapaciteti"3. Ako se pri kraju tog perioda kapaciteti nešto i smanje, to se kompenzira većim iskustvom, racionalnijim izborom poslova i zadataka. Čulna osetljivost i opažaji odraslih značajnije se menjaju posle 40 godine, posebno vida i sluha. Nalazi istraživanja pokazuju da do perioda od 40 godina 10% osoba ima probleme sa vidom, a do 60 godina 30%. Osobe preko 40 godina nisu u stanju da čuju zvukove u rasponu normalnog sluha (oscilacije između 16 i 16000). Međutim, tu postoje velike individualne razlike, npr. kod muzičara nisu nađeni problemi opažanja visine tonova do duboke starosti. Nalazi pokazuju da postoje velike individualne razlike u promeni psihomotornih sposobnosti sa uzrastom. Vreme reakcije u periodu od 20 do 60 godine opada za 10-20%. Izvesno smanjenje brzine u navedenom periodu javlja se i kod lokomotornih veština, veština obavljanja raznih poslova, veština komuniciranja. Međutim, ako je korišćenje ovih veština primereno mogućnostima osobe - onda odrasli pokazuju veću tačnost i uspešnost u njima, nego adolescenti. Ispitivanja sposobnosti učenja i pamćenja ne nalaze bitnije smanjenje uspešnosti odraslih. Posle 40 godine dolazi do manjih promena u sposobnosti neposrednog pamćenja (brzini obrade informacija), dok kod dugoročnog pamćenja nema razlika. Longitudinalna ispitivanja ne nalaze ni značajne promene inteligencije. Motivacioni profil odrasle osobe je "preduslov i produkt" uspešnosti u braku i poslu. Psiholozi humanisti smatraju da odraslo doba - u kome osoba realnije opaža stvar-nost, sebe i druge, imaju razvijeno osećanje za zajednicu pruža mogućnosti za razvoj viših motiva usmerenih ka samoaktualizaciji. Ako je ta potreba osujećena onda su aktuelni problemi prilagođavanje teškoćama. Od položaja i uloga pojedinca zavisi i proces socijalizacije - dostignuti stepen (ne)zadovoljstva drugima i sobom. Većina istraživanja potvrđuje da je osnovna karakteristika emocionalnog razvoja odraslih povezana sa realnim stavom prema životu

3 Andrilović, V. i Čudina, M. (1986): Osnovi opće i razvojne psihologije, Zagreb: Školska knjiga.10

i životnim iskustvima. Od životnog bilansa zavisi i ukupan razvoj ličnosti. Prema Eriksonu ako je osoba uspešna onda će u odraslom dobu dostići vrline koje nastaju u fazama intimnosti, stvaralaštva i dobrog integriteta. Međutim, česti su i drugačiji ishodi. Zato najduži, najproduktivniji i najkreativniji period - odraslo doba, treba istraživati pa da razvojna psihologija ima dovoljno naučnih podataka za objašnjenja i predviđanja i usmeravanja razvoja ovog doba.

4. STARAČKO DOBA

Psihologija staračkog doba - gerontopsihologija proučava starenje kao proces i psihičke promene u starosti. U ovom periodu javljaju se promene u ponašanju koje su posledica regresivnih, degenerativnih organskih funkcija. Otuda su osnovni problemi u područjima kojima se bavi gerontopsihologija: otkrivanje uzrasta kada značajnije počinju da opadaju organske i/ili psihičke funkcije; otkrivanje povezanosti opadanja psihičkih sa organskim promenama i promenama uslova i načina života; otkrivanje prave prirode fenomena starenja i u skladu s tim saznanjima redefinisanje uloge stare osobe: sadržaja aktivnosti, statusa, odnosa sa mlađim generacijama.Staračko doba počinje sa 60-70-tim godinama i traje do kraja života. U ovom periodu dolazi do promena u ponašanju koje su posledica opadanja fizičke snage, brzine, zdravlja i mogućnosti organizma da se prilagođava promenama. Svi ovi gubici i brzina i elastičnost reagovanja mogu se donekle nadoknađivati kumuliranim iskustvom i ekonomskom i društvenom moći. Moderna shvatanja gerontopsihologije prebacuju težište sa biološkog uzroka opadanja sposobnosti u starosti na socijalne faktore. Društveno definisana uloga starih u modernom društvu propisuje smanjenje ili prestanak aktivnosti, telesne i socijalne, što dovodi do stvarnog slabljenja sposobnosti i do ubrzanja procesa degeneracije i zavisnosti od okoline. Istovremeno, od starih se očekuje niz novih prilagođavanja uz otežane materijalne, emocionalne i socijalne uslove.

Osnovni zadaci ovog doba su:

• prilagođavanje na smanjenu fizičku snagu; • prilagođavanje na napuštanje radne aktivnosti; • prilagođavanje na manju ekonomsku obezbeđenost; • prilagođavanje na smrt bračnog partnera; • uspostavljanje novih socijalnih veza sa penzionerima; • održavanje kontakta sa širom socijalnom zajednicom; • održavanje zadovoljavajuće brige za vlastite potrebe.

Noviji nalazi ukazuju da svega 10% starih ulazi u pravu senilnost ili nemoć i nesposobnost koja je posledica promene nervnog sistema, prvenstveno mozga. Neaktivnost i socijalna izolacija smatraju se danas glavnim uzrocima negativnog psihofizičkog razvoja u starosti. To znači kreativnost i fizička aktivnost, kao i angažovanost u porodici i socijalnoj zajednici prolongiraju

11

posledice starenja daleko iza prosečnog veka ljudi. Porast opšteg standarda pomera granicu prosečnog života ljudi i populacija starih je sve veća, što pred društvo postavlja nove zadatke. To u prvom redu zahteva redefiniciju uloge starih ljudi. To sigurno ne treba da budu neaktivnost i izolacija i stare društvo mora edukovati kako svrsishodno da upotrebe svoje slobodno vreme. U ovom dobu dolazi do značajnijeg slabljenja čulne osetljivosti. Najviše je ispitivan vid, jer je to čulo preko koga čovek prima najviše informacija. Ustanovljeno je da do slabljenja oštrine vida dolazi zbog promena (smanjenja) zenice i promena očnog sočiva (smanjene sposobnosti akomodacije). Posledice starenja odražavaju se i na sposobnost adaptacije čula vida na mrak. U toku starenja neznatno se smanjuje sposobnost razlikovanja boja. Kod čula sluha karakteristično je smanjenje sposobnosti za zvuke određenih raspona oscilacija (npr. posle 65 godina osobe imaju teškoće da čuju zvuke iznad 10 000 oscilacija). Nalazi pokazuju da se i kod ostalih čula u poznim godinama javlja opadanje osetljivosti ali se u tome javljaju velike individualne razlike. Starenjem se usporava celokupno ponašanje osobe - opada brzina reakcije, što je povezano sa promenama u čulnoj osetljivosti i centralnom nervnom sistemu. Kod psihomotornih veština brzina tih regresivnih promene brže raste posle 70. godine. Stare osobe moraju da prilagode tempo obrade informacija u procesu učenja i pamćenja. Zbog promena čulne osetljivosti, brzine reakcija i nervnog sistema potrebno je srazmerno duže vreme za učenje i pamćenje, pa da efekti budu zadovoljavajući. Longitudinalne studije razvoja sposobnosti ukazuju da se sa uzrastom dešavaju kvantitativne i kvalitativne promene. Međutim, ovaj postupak praćenja korigovao je ranije nalaze o relativno brzom opadanju. Nađeno je da brzina opadanja zavisi od vrste sposobnosti, nivoa sposobnosti, nivoa obrazovanja i poslova kojima se osobe bave (koliko često, aktivno i kontinuirano angažuju određene sposobnosti). Kako se menjaju pojedine vrste sposobnosti pokazuju nalazi psihologa Majlsa. Majls nalazi da je najsporije i najmanje opadanje sposobnosti kod nadprosečnih koji su aktivni do/i u periodu starosti. Ovi nalazi potvrđeni su i u drugim istraživanjima. Kod osoba nižih sposobnosti i niže aktivnosti opadanje se javlja najranije i znatno je brže. Dosadašnja istraživanja pokazuju da je stvaralačka produkcija zavisna od oblasti stvaralaštva, uzrasta i individualnih karakteristika. Neki nalazi ukazuju da je najviše velikih ostvarenja i u nauci i u pronalazaštvu i umetničkoj produkciji između 20 i 50 godina. Međutim, kod najistaknutijih naučnika i umetnika najčešće nema opadanja stvaralaštva, posebno kvaliteta produkcija, sa starenjem. Nalazi dobijeni u različitim kulturnim sredinama o problemima starih su slični: ukazuju da neaktivnost i socijalna izolacija ubrzavaju negativne psihofizičke promene u starosti. Međutim, istovremeno se, zahvaljujući porastu opšteg i zdravstvenog standarda, produžuju prosečne godine života i uvećava populacija osoba u staračkom dobu.

12

ZAKLJUČAK

Deklarisanjem perioda u čovekovom razvijanju, sistematizacija tematike koju sam obradila, predstavlja tok sazrevanja čoveka u raznim segmentima života. Ukoliko uzmem u obzir određenu vremensku komparaciju određenih “malih” života, videćemo da je čovek tokom vremena sazrevao u kompleksnijim etapama, stvarao nove ciljeve i njima se prilagođavao.Istakla bih da je ipak detinjstvo najrelevantniji period, jer predstavlja osnovu čovekovog daljeg razvojnog usmeravanja u životu.

13

LITERATURA

1. Andrilović, V. (1986): Metode i tehnike istraživanja u psihologiji odgoja i obrazovanja, Zagreb: Školska knjiga.

2. http://www.scribd.com/doc/52587506/64/PERIODIZACIJA-PSIHI%C4%8CKOG- RAZVOJA

3. Andrilović, V. i Čudina, M. (1986): Osnovi opće i razvojne psihologije, Zagreb: Školska knjiga.

4. Валсинер, Ј. (1997): Човеков развој и култура, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

5. Виготски, Л.С. (1977): Мишљење и говор, Београд: Нолит.

14