PJER ADO: FILOZOFIJA KAO NAČIN ŽIVOTA

Pjer Ado (Pierre Hadot) 1922. – 2010. francuski filozof i istoričar

filozofije, gotovo nepoznat našoj javnosti, jedan je od retkih

univerzitetskih profesora koji je filozofiji davao širi i dublji smisao od

onoga koji joj se obično daje na današnjim univerzitetima. Za njega

filozofija nije bila samo teoretska naučna disciplina koja nema

naročitog doticaja sa životnom stvarnošću. On je filozofiji vratio

njeno izvorno značenje: filozofija kao ljubav prema mudrosti i, pre

svega, način života, onako kako su to shvatali i živeli antički filozofi.

U svom najznačajnijem delu Filozofija kao način života, on piše sledeće:

... Za stare narode sama reč philo-sophia, ljubav prema mudrosti, bila je dovoljna za izražavanje

ovakvog[1] shvatanja filozofije. U Gozbi, Platon je pokazao da Sokrat, simbol filozofa, može biti

poistovećen s Erosom, sinom Porosa (obilja) i Penije (siromaštva). Erosu je nedostajala mudrost,

ali je znao kako da je stekne. Tako je filozofija uzela oblik misaone vežbe, volje i celokupnog

postojanja pojedinca, čiji je cilj bio postići stanje praktično nedostižno ljudskom rodu: mudrost.

Filozofija je bila metod duhovnog napretka koji je zahtevao radikalnu promenu i transformaciju

načina života pojedinca.

Ovako shvaćena, filozofija je predstavljala način života, kako kroz njenu primenu i kroz

nastojanje za postizanjem mudrosti, tako i kroz njen cilj, samu mudrost. U stvarnosti, mudrost

ne uzrokuje potpunu spoznaju – ona nam omogućuje “biti” na drugačiji način. Uzvišenost, a

istovremeno i paradoksalnost antičke filozofije jeste u tome što u isto vreme sadrži svesnost da

je mudrost nedostižna, kao i uverenje da je težnja prema duhovnom napretku nužnost. Prema

Kvintilijanovim rečima: Moramo... težiti prema onom najvišem, kao što su to činili mnogi stari

filozofi. Iako su verovali da još nikada nije pronađena nikakva mudrost, uprkos tome su nastavili

podučavati nauk mudrosti.[2] Stari narodi su znali da nikada neće postati mudraci, na način da

postignu takvo postojano i konačno stanje, no barem su se nadali da će joj se približiti kroz

određene povlašćene trenutke, a mudrost je bila transcendentno pravilo koje je upravljalo

njihovim postupcima.

Mudrost je tada značila način života koji je donosio spokojan um (ataraxia), unutrašnju slobodu

(autarkeia) i kosmičku osvešćenost. Prvo i osnovno, filozofija je bila prezentovana terapeutski, s

namerom lečenja ljudskih patnji. Ovakvo shvatanje se izričito navodi kod Ksenokrata

Epikura[4]: Ne smemo pretpostaviti da bi ijedna druga stvar bila korisnija od znanja o nebeskim

pojavama... nego spokojnost uma i sigurno uverenje. ...

U cilju boljeg shvatanja antičke filozofije kao načina života, verovatno je potrebno uočiti razliku

koju su predložili stoici[5], razliku između rasprave o filozofiji i filozofije same. Za stoike, delovi

filozofskog sistema: fizika, etika i logika, nisu zapravo bili delovi same filozofije, već pre svega

delovi rasprave o filozofiji...

1

Rasprava o filozofiji nije isto što i filozofija. Polemon, jedan od vođa stare Akademije, znao je

reći: Trebalо bi da vežbamo sami sebe u svakodnevici, a ne u dijalektičkim špekulacijama,

poput čoveka koji je progutao neke knjige o harmoniji, ali nikada svoje znanje nije primenio u

praksi. Takođe, ne smemo biti oni koji će zadiviti svoje posmatrače veštinom silogističkih

argumenata, ali koji su, kad se radi o njihovom životu, kontradiktorni sopstvenim učenjima.[6]

Pet vekova kasnije, odjek ovog stava nalazimo kod Epikteta: Tesar ne dolazi do vas i govori:

“Poslušajte moje izlaganje o umeću drvodeljstva”, već sklapa dogovor za izgradnju kuće i gradi

je... Radi i sam isto. Jedi kao čovek, pij kao čovek... sklapaj brak, imaj decu, učestvuj u

građanskom životu, nauči da se nosiš s uvredama i uvažavaj druge ljude.[7]

... Filozofske teorije su u službi filozofskog života. Upravo zato su u helenističkom i rimskom

periodu bile redukovane na teoretsko, sistematsko, pomno sakupljeno jezgro, koje je sposobno

da izazove snažan psihološki uticaj i dovoljno jednostavno da bi se uvek našlo pri ruci

(procheiron). Filozofska rasprava nije bila sistematska da bi se njome osiguralo potpuno,

sistematsko objašnjenje celokupne stvarnosti. Pre bi se moglo reći da je bila sistematska da bi

se olakšalo umu da usvoji određeni broj principa, međusobno usko povezanih, koji potiču veću

snagu uverenja i mnemotehničku efikasnost upravo iz takve sistematizacije. Sabrane kratke

izreke, ponekad upadljivog oblika, glavna načela, služile su da se učenik može lako snaći unutar

temeljnog uređenja u kome mu je bilo namenjeno da živi.

Da li se filozofski život tada sastoji samo od primene u svakom momentu ili od dobro proučenih teorema s

ciljem da se razreše životni problemi? Zapravo, kad se osvrnemo na ono što filozofski život podrazumeva,

shvatamo da postoji ponor između filozofske teorije i filozofije

kao živog delovanja...

U stoicizmu, kao i kod epikurejaca, bavljenje filozofijom bilo je

konstantno delovanje, trajno i istovetno životu samom, koje je

trebalo obnavljati u svakom trenutku. U obe škole ovo delovanje

može biti definisano kao usmeravanje pažnje.

U stoicizmu pažnja se usmeravala na čistotu namere. Drugim

rečima, njen cilj je postizanje sklada između naše sopstvene

volje i razuma ili volje sveopšte prirode. Kod epikurejaca,

naprotiv, pažnja se usmeravala prema zadovoljstvu, koje se

prema poslednjim teorijama smatra zadovoljstvom postojanja.

Radi ostvarenja ovog usmerenja, međutim, bilo je potrebno provoditi niz vežbi: intenzivno razmišljanje o

temeljnim podukama, stalno obnavljanje svesti o prolaznosti života, istraživanje sopstvene savesti i iznad

svega, specifičan stav prema protoku vremena. Kako stoici, tako i epikurejci, savetuju nas da živimo u

sadašnjosti, ne dozvoljavajući sebi da nas opterećuju kako prošlost tako ni neizvesnost budućnosti. Za obe

ove škole sadašnjost je dovoljna za sreću jer predstavlja jedinu stvarnost koja nam pripada i zavisi od nas.

Stoici i epikurejci su se slagali u prepoznavanju neograničene vrednosti svakog trenutka: za njih je mudrost

jednako savršena i potpuna u jednom trenutku kao što je i kroz celu večnost. Posebno za stoičkog mudraca,

sveukupnost kosmosa je sadržana i obuhvaćena u svakom trenutku. Štaviše, ne samo da možemo nego

trebamo biti srećni upravo sada. Stvar je hitna jer budućnost je neizvesna, a smrt stalna pretnja: Dok čekamo

da živimo, život prolazi pokraj nas.[8] Ovakav stav možemo razumeti samo ako pretpostavimo da je u

2

tradicionalnoj filozofiji postojala jasna svest o prolaznosti i o neizmernoj vrednosti postojanja. Postojanje

unutar kosmosa, u jedinstvenoj stvarnosti kosmičkog događanja, smatralo se za nešto beskrajno dragoceno.

Dakle, kao što smo videli, filozofija je u helenističkom i grčkom

periodu preuzela oblik načina života, umeća življenja i načina

postojanja. To, međutim, nije bilo ništa novo. Tradicionalna

filozofija i ranije je imala ovakav karakter još od Sokratovog doba.

Postojao je sokratovski način života (koga su kinici nastojali da

imitiraju), a sokratovski dijalog je bio vežba koja je navodila

Sokratove sagovornike da se zapitaju, da se pobrinu za sebe i da

učine svoju dušu što je moguće lepšom i mudrijom.[9] Slično tome,

Platon definiše filozofiju kao uvežbavanje za smrt, a filozofa kao

onog koji se ne boji smrti jer razmišlja o sveobuhvatnosti

vremena i postojanja.[10]

Ponekad se tvrdi da je Aristotel bio čisti teoretičar, no i za njega je filozofiju bilo nemoguće svesti na filozofsku

raspravu ili na masu znanja. Umesto toga, filozofija je za Aristotela predstavljala kvalitet uma, rezultat

unutrašnje transformacije. Način života koji je zagovarao Aristotel bio je život u skladu s razumom.[11] ...

Uopšteno, istoričari filozofije vrlo malo pažnje pridaju činjenici da je tradicionalna filozofija bila, primarno i

iznad svega, način života. Oni filozofiju smatraju prvenstveno filozofskom raspravom. Kako se mogu objasniti

koreni ove predrasude? Lično verujem kako je ovo pitanje povezano s razvojem same filozofije u srednjem

veku i modernom dobu.

Hrišćanstvo je odigralo značajnu ulogu u ovom fenomenu. Od samih njegovih početaka, a to znači od II veka

pa nadalje, hrišćanstvo se prezentovalo kao filozofija: hrišćanski način života.[12] Zaista, sama činjenica što je

bilo moguće da se hrišćanstvo predstavlja kao filozofija potvrđuje da se filozofija od davnina smatrala

načinom života. Ako je bavljenje filozofijom značilo živeti u skladu sa zakonom razuma, obrazloženje je da je

hrišćanin istovremeno filozof budući da živi u skladu sa zakonom Logosa – božanskog uma. [13] Da bi se

predstavilo kao filozofija, hrišćanstvo je moralo uključivati elemente koji su preuzeti iz antičke filozofije.

Moralo se prikazati da Logos Jevanđelja po Jovanu odgovara stoičkom kosmičkom umu, a kasnije i

Aristotelovom i Platonovom duhu. Takođe je bilo potrebno uvrstiti i filozofske duhovne vežbe u hrišćanski

život. Fenomen preuzimanja pojavljuje se vrlo jasno kod Klimenta Aleksandrijskog i intenzivno se razvija u

monaškom pokretu gde pronalazimo stoičko-platonske vežbe usmeravanja pažnje na sebe samog (prosoche),

meditacije, preispitivanja savesti i pripremanja na smrt. Isto tako ponovno nailazimo na pridavanje velike

važnosti smirenom umu i neosetljivosti.

... Kao što je Dom Žan Lekler (Dom Jean Leclercq) napisao: Isto kao i u antici, filozofija u monaškom srednjem

veku ne označava teoriju ili put saznanja, već mudrost življenja, način života u skladu s razumom.[14]

Istovremeno, međutim, srednjovekovni univerziteti svedočili su uklanjanju konfuzije koja je postojala u

prvobitnom hrišćanstvu između teologije, zasnovane na zakonu vere, i tradicionalne filozofije, zasnovane na

razumu. Filozofija više nije bila vrhovna nauka, već “sluškinja teologije” – koju je nadopunjavala

konceptualnim materijalima, logikom, fizikom i metafizikom, koji su bili potrebni. Izučavanje slobodnih veština

postalo je tek priprema za izučavanje teologije.

Ako na trenutak zanemarimo monašku upotrebu riječi filozofija, možemo reći da je filozofija u srednjem veku

postala čisto teoretsko i apstraktno područje delovanja. Više nije bila način života. Stare duhovne vežbe više

nisu bile deo filozofije, već su uključene unutar hrišćanske duhovnosti. Upravo u tom obliku ih još jednom

3

susrećemo u Duhovnim vežbama Svetog Ignasija.[15] Neoplatonski misticizam nastavio se u hrišćanskom

misticizmu, posebno kroz rajnske dominikance kao što je Majster Ekhart.

Drugim rečima, u srednjem veku sadržaj filozofije doživeo je radikalnu promenu u odnosu na antiku. Štaviše,

od srednjovekovlja nadalje teologija i filozofija su se izučavale na onim univerzitetima koje je osnovala

srednjovekovna Crkva. Iako je bilo pokušaja da se reč “univerzitet” upotrebljava u odnosu na stare obrazovne

ustanove, čini se da ni pojam ni suština univerziteta nikada nisu postojali tokom antike, uz moguće izuzeće

Orijenta s kraja kasnog antičkog perioda.

Jedna od karakteristika univerziteta jeste da postoje profesori koji obučavaju profesore, odnosno profesionalci

koji obučavaju profesionalce. Time obrazovanje više nije bilo namenjeno osobama koje su ga trebale proći s

ciljem da postanu potpuno razvijeno ljudsko biće, već da postanu profesionalci, odnosno s ciljem da mogu

naučiti kako da obučavaju druge profesionalce. To je opasnost “sholastike”, te filozofske orijentacije koja je

začeta krajem antike i doživela svoj razvoj u srednjem veku, a njeno prisustvo još uvek može da se prepozna

u današnjoj filozofiji.

... Na savremenom univerzitetu filozofije, ona očigledno više ne predstavlja način ili model života – ukoliko nije

način života profesora filozofije. U današnje vreme filozofski element i životni milje sadržani su unutar državne

obrazovne institucije. Ovo je oduvek bilo, a i nadalje jeste, opasnost za njenu nezavisnost.

Kako god, moderna filozofija je prvenstveno i pre svega rasprava koja se razvija u učionici, a potom se

prepušta knjigama. Ona je tekst koji zahteva tumačenje.

To ne znači da moderna filozofija nije ponovno otkrila, posredstvom različitih puteva, neke od egzistencijalnih

aspekata klasične filozofije. Uz to, mora se dodati da ti aspekti nikada nisu potpuno nestali. Na primer, nije

slučajnost da je Dekart (Rene Descartes) jedan od svojih radova nazvao Meditacije (Misli). To zaista jesu

meditacije – meditatio u smislu vežbe – u skladu s duhom hrišćanske filozofije Sv. Avgustina, i Dekart

preporučuje njihovo vežbanje određeno vreme. Ispod njenog sistematskog, geometrijskog oblika, Spinozina

Etika odgovara veoma dobro onome što je sistematska filozofska rasprava mogla predstavljati stoicima. Moglo

bi se reći da Spinozina rasprava, koja počiva na klasičnoj filozofiji, podučava čoveka kako transformisati svoje

biće, korenito i konkretno, i kako postići blaženstvo. Pojam mudraca, štaviše, pojavljuje se u zadnjim rečima

Etike: mudrac, toliko dugo dok se smatra takvim, gotovo nikad nije uznemiren u duhu, već budući da je

svestan sebe, Boga i stvari kroz određenu večnu nužnost, nikada ne posustaje nego uvek poseduje istinsku

spokojnost duha.[16]…

Može se reći da je ono što razlikuje antičku od moderne

filozofije, činjenica što u antičkoj filozofiji nisu samo Hrisip i Epikur oni

koji su, zbog toga što su razvili filozofski sistem, smatrani filozofima.

Pre bi se moglo reći da je svaka osoba koja je živela prema Hrisipovim

i Epikurovim pravilima u svakom smislu bila filozof jednako kao i oni.

Političar poput Katona Utičkog smatran je filozofom, pa čak i

mudracom, iako nikad nije ništa napisao ni podučavao, zbog toga što

je vodio savršen stoički život. Isti je slučaj bio i s rimskim državnicima

Rutilijem Rufom (Publius Rutilius Rufus) i Kvintom Mucijem Scevolom

Pontifeksom (Quintus Mucius Scaevola Pontifex), koji su praktikovali

stoicizam kroz davanje nesebičnog i humanog primera u upravljanju

provincijama koje su im bile poverene. Ovi ljudi nisu bili samo prosti

primeri moralnosti, već ljudi koje su živeli stoicizam u njegovoj

4

potpunosti, govoreći kao stoici (Ciceron nam izričito[17] prenosi da su izbegavali određen način retorike u

sudskim procesima u kojima su svedočili) i posmatrajući svet kao stoici – drugim rečima, pokušavali su živeti

u skladu s kosmičkim umom. Bili su u potrazi za ostvarenjem ideala stoičkog mudraca: biti čovek na određen

način, živeti u skladu s razumom, unutar kosmosa i zajedno s drugim ljudskim bićima. Cilj njihovih težnji nije

bila samo etika već ljudsko biće kao celina.

Antička filozofija je ponudila čovečanstvu umetnost života. Nasuprot tome, moderna filozofija pojavljuje se

prvenstveno kao struktura tehničkog žargona namenjenog stručnjacima. …

Filozofija je u antici bila vežba koja se praktikovala u svakom trenutku. Ona nas poziva da se usresredimo na

svaki životni trenutak, da bismo postali svesni beskonačne vrednosti sadašnjeg trenutka, jednom kad ga

nadomestimo unutar kosmičke perspektive. Vežba mudrosti povlači za sobom kosmičku dimenziju. Dok

običan čovek gubi doticaj sa svetom i ne vidi svet kao takav, već mu radije pristupa kao izvoru zadovoljenja

njegovih želja, razborit čovek nikad ne prestaje u umu biti svestan celine. On razmišlja i deluje unutar

kosmičke perspektive. On ima osećaj pripadnosti celini koja seže iznad granica njegove individualnosti.

Antička filozofska tradicija može pružiti vođstvo u našem odnosu naspram samih sebe, kosmosa i drugih

ljudskih bića. U mentalitetu modernih istoričara ne postoji kliše koji zauzima sigurniji položaj i koji je teže

iskoreniti od ideje da je antička filozofija predstavljala mehanizam bega, čin uzmicanja pred samim sobom. U

slučaju platonizma radilo bi se o begu u svet ideja, o neprihvatanju politike kod epikurejaca, o potčinjavanju

sudbini kod stoika. Ovakvo gledište je zapravo dvostruko pogrešno. U prvom redu, antička se filozofija uvek

praktikovala u grupi, bilo da se radilo o pitagorejskim zajednicama, platonskoj ljubavi, epikurejskom

prijateljstvu ili stoičkom duhovnom usmerenju. Antička filozofija tražila je zajednički napor, istraživačko

zajedništvo, uzajamnu pomoć i duhovnu podršku. Iznad svega, filozofi, a prema poslednjim istraživanjima i

epikurejci, nikada nisu prestali da vrše uticaj na svoje gradove, transformišući društvo i služeći svojim

sugrađanima koji su ih često veličali, o čemu postoje sačuvani pisani

tragovi. Političke ideje mogle su da se razlikuju od škole do škole, ali

briga o uticaju na grad ili državu, kralja ili cara, uvek je bila jednaka.

Ovo je posebno tačno za stoicizam i može se lako uočiti u mnogim

tekstovima Marka Aurelija. Kao jedan od tri zahteva koji moraju biti

zadovoljeni, uz budnost nad sopstvenim mislima i prihvatanje događaja

koje je sudbina predodredila, najvažnije mesto zauzima dužnost

pojedinca da uvek deluje za dobrobit ljudske zajednice, odnosno da

deluje u skladu s pravednošću. Taj poslednji zahtev je, štaviše,

neraskidivo vezan uz prethodna dva. To je ona jedina i ista mudrost

koja se potvrđuje kao kosmička mudrost i kao razum u kom ljudsko biće

sudeluje. Ovo učešće u življenju u službi ljudske zajednice i u delovanju

u skladu s pravednošću temeljni je element svakog filozofskog života.

Drugim rečima, filozofski život za sobom prirodno povlači angažman za

zajednicu. Ovo poslednje je verovatno najteže ostvariti. Ključ je u tome

da treba ostati na nivou razuma, a ne dozvoliti sebi da budemo

zaslepljeni političkom strašću, gnevom, mržnjom ili predrasudama.

Naravno, postoji ravnoteža – koju je gotovo nemoguće postići – između

unutrašnjeg mira koga donosi mudrost i strasti koje se pri pojavi

5

nepravde, patnje i ljudske bede ne mogu obuzdati. Mudrost se, međutim, sastoji upravo u takvoj jednoj

ravnoteži, a unutrašnji mir je preko potreban za efikasno delovanje.

Takvo je učenje iz antičke filozofije: poziv svakom ljudskom biću na samo-transformaciju. Filozofija je

preobraćenje, transformacija našeg načina postojanja i življenja i potraga za mudrošću. Ovo nije jednostavan

zadatak. Spinoza je napisao na kraju Etike:

Iako put koji sam pokazao kao vodeći prema ovom cilju deluje preterano težak, on ipak može biti

otkriven. On zaista i mora biti težak jer se retko pronalazi. Kako bi to bilo moguće, da je spasenje jednostavno

steći i da ga je moguće pronaći bez velikog rada, a da ga gotovo svi zanemaruju? Ali sve su izvanredne stvari

teške kao što su i retke.[18]

Iz knjige Filozofija kao način života (11. poglavlje, str. 264 – 276)

6