Ponor i Vid Danilov - Stevan Badic

8/18/2019 Ponor i Vid Danilov - Stevan Badic

1/10

Понор и вид

Овим се радом намерава промислити неколико песма циклуса Елоквенција

тишине из песникове најновије збирке Меморија песка. Из њих ће се овде наћи тек неколико стихова: међутим, нека то не послужи као пример слабости текста. Напротив,

нека се тиме покаже његово прихватање принципа по коме је оно појединачно

засновано целином, а целина заснована својим деловима. А можемо рећи још: да део

сваким својим дамаром о целини сведочи. Ових неколико стихова, дакле, имају да

сведоче о читавој збирци Д. Ј. Данилова, будући да су они и настали као плодови њене

целовитости, а ова опет као плод целине дела песниковог. Целине која је већ створена,

али што једним својим делом још почива у бременитом ништавилу будућег. Она тако

непрестано шаље своје гестове свему што је у присуство доведено и тако га могућим

чини. Зато се надамо да ће и овај текст о целини посведочити и да би уместо

анализираних стихова ту могли да се нађу и неки други, написани и још ненаписани.

Будући да су јединство мноштва, као логос један, и да сваки, можда, обухвата сваки

други.

1.

Промислимо на тај начин следеће стихове:

Све је ово привид изнео на видело -

Привид приспео у говор.1

( Прозор и снег )

Шта нам они говоре? Говоре о једном изношењу на видело и раскривању неке целине,

неког свега. Али којим се путем то чини? Стихови кажу: привидом. Привидом који је у

говор доспео. Није ли ово чудно? Није ли баш привид нешто илузорно и празно?

Привидно је, како смо навикли да мислимо, оно обмањујуће, а овде се каже да оно још

и на видело износи и раскрива. Шта то привид може уопште да раскрива – па он је само

празан облик, у раскораку са оним што се њиме појављује, будући да он управо није то?

Он је нешто друго, од свога узрока. Није ли баш зато и обмањујућ: као говор који бићу

одриче постојање, а небићу га, пак, пририче? Тиме смо премостили пут од првог до

другог стиха. Није ли говор који се у њему наводи управо један такав илузорни и

привидни говор, који је лаж и ништа?

1 Д. Ј. Данилов, Мемоари песка, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 19

1


2/10

А ипак, песма каже: пивид је изнео на видело. Изговарају ли ови стихови онда

сопствену лажност? Ако је изговарају, јесу ли онда они истинити, а као такви опет

лажни? Нису ли они онда некакв парадокс?

Из ове позиције чини се да је тешко дати одговор на задата питања. Да бисмо

боље разумели наведене стихове морамо их, чини се, напустити и удаљити се од њих. А

ко зна: удаљавјући се можда им се, са друге стране, поново приближимо, као што би

неки путник идући планетом довољно дуго, у једном правцу, поново дошао до оног

места са ког је кренуо. Покушајмо, зато, да другде пронађемо назнаку за разрешење.

Послушајмо дистих песме Новорођенче и његов рукопис:

Видљиво у невидљивом

успављује се и буди(...)2

Примећује се да је у њима отворено тематизован однос видљивог и невидљивог. Засада

је још нејасно од какве је то важности за нас, али запитајмо се: шта је то што видљиво и

невидљиво чини саприпадним? Оно видљиво је пред нама стално присутно, а

невидљиво стално одсутно. Да ли то значи да су видљиво и невидљиво две наспрамне

ствари, које се смењују једна за другом граничећи се без битног додира? Или су оне

ипак једно, једна са другом, као што будан човек једно са својим сновима, мада не

спава? И ако су једно, на који начин оне могу бити једно? Ако послушамо поново

наведене стихове чућемо: они се једно у другом успављују и буде. Видљиво, то је само

једно буђење, или: надолажење и изницање у присуство онога невидљивог. Из њега све

видљиво и настаје, и у њега се оно, исто тако, враћа. Ово невидљиво се тако појављује

као заснивајуће видљивог, као његов корен. Све феноменално у ноуменалном се

заснива, могло би се, кантовски, рећи.

Као што сневача сан негује и припрема за будност, тако је и невидљиво негујуће

видљивог. Као што ни будност не би без сна била могућа, тако се ништа не би могло

појављивати, а да нема из чега и на чему да се појави, али исто тако: ни у шта поново да

се врати. Па оно из чега нешто долази и у шта се враћа јесте његов основ. Овим је

стиховим тај основ видљивог именован као невидљиво. А Грци су га звали и physis,

природа, а пре тога још и мајка Земља.

Данилов на другом месту то каже овако:

Мајко , ти што дајеш живот али и смрт3

( Највећа библиотека )

2 исто, стр. 21

3 исто, стр. 14

2


3/10

Оно што живот даје и смрт даје, али не као нешто сукцесивно и раздвојено, већ

једновремено, дајући живот она и смрт даје. Основ свега се показује, дакле, као мајка,

мајка Земља. Увек затворена у својој унутрашњости, али свеомогућавајућа. Она на којој

све тек има да никне и да се појави и она у коју се све враћа. А ово ницање Грци су опет

звали poiesis, долажење у присуствујуће себепоказивање. Појављивање видљивог дакле

заправо је poiesis physisа. А свако надолажење једно је и са одлажењем, па је ницање

горе исто тако и ницање доле. Овиме смо већ дошли и у близину песничког стварања.

Али, вратимо се нашим стиховима.

Потребно је запазити да невидљиво, иако је носеће видљивог, увек остаје

невидљиво. Тако да се оно што долази пред вид показује као некакв облик, али тим

показивањем истовремено заклања своје порекло, које је у бити безоблично, али

безоблично као што је невидљивст безоблична. Ово се порекло никада и не може наћи

као такво у погледу. Појављујући се у облику, оно заснивајуће облика из њега се

повлачи, како би му овај облик омогућило. А ипак тиме што се из њега облик појављује

и порекло се раскрива, мада увек кроз неко нешто (појединачно, видљиво), а никад као

оно само, па се тако раскривајући оно истовремено скрива. Ово је раскривање онда и

скривање, а скривање и раскривање4. Као што Хераклит каже:

Природа воли скривати се.5

Да ли то значи да оно скривено увек остаје скривено и непознато? Изван сваког

домашаја? Данилов, опет, овако каже:

Речи су најлепше када се повлаче

пред оним што описују.6

(У новембру кад мирише снег)

Реч се овде јавља на исти начин на који се у претходним јавило невидљиво. Она је та

која се повлачи, а ово повлачење је једно омогућавајуће и негујуће повлачење. Она је ту

сан стварности (а можда и обрнуто: стварност је сан речи). Ово повлачење, у постојање

отпушта оно ради чега се повлачи. То значи: да би се ишта појавило, оно из чега се то

појављујуће појављује само мора да се повуче. О-пис тако подразумева повлачење

језика пред стварима, које потом саме узимају писаљку у руке и ис-писују се у њему.

Јер овде, оно што се појављује, пре свега, језички се појављује.

Самим тиме, отворено изговарање онога скривеног, у овом случају речи, било

суштински погрешно, заправо једна немогућност, а жеља да се то учини била би некакв

4 Мартин Хајдегер, Путни знакови , Плато, Београд, 2003, стр. 179

5 Херман Дилс, Валтер Кранц, Предсократовци I , Напријед, Загреб, 1983, стр. 160

6 Д. Ј. Данилов, исто, стр. 22

3


4/10

хибрис. Изговорити експлицитно оно скривено, било би, дакле, исто што и порећи га.

Или пак, исто што и ништа не рећи. Јер када се реч сведе на реч-оруђе, ствари морају да

умру. А тек у њеној смрти оне задобијају свој живот. Говорећи у смислу наведених

стихова то би било: говорити уместо речи, а треба: пустити речи да говоре саме. А оне

то чине тако што се повлаче пред бићем за кога јамче. Не може читав језик да буде

експлицитно присутан у реченицама које носи. Речи тако саме знају како да говоре, а

ми смо ти који их изневеравамо, мислећи да можемо да их у руке узмемо, као оруђа.

Ствар, дакле, стоји обрнуто: ми смо у рукама речи.

Тако да је довођење нечега у лик, језички лик, истовремено једно повлачење

самог језика пред оним што има да се појави као језичко. Маларме о томе каже:

именовати предмет то значи уништити три четвртине уживања у песми7. Јер лепота

почива у неименованом и сама се о себи боље стара, него што би се ми о њој могли,

именом, старати. Па шта онда ствари говоре језику о себи? Постојање, можда. А како

онда песма треба да говори? Суестијом , одговара нам опет Маларме. Или како то, још

радикалније, на другом месту каже Данилов:

Јер , грубе су речи - зато говорим

ћутањем (...)8

( Највећа библиотека )

А то је можда и најизворније говорење. Не рећи, пре него рећи, дубље је откривање

неизрецивог, скривеног, јер се према њему односи као према скривеном:

Речи су најлепше када се повлаче

пред оним што описују.9

Једино тако оне могу да кажу тајну онога што у лик доводе својим језичким

осликавањем. Ћутљиво је постојање, а песма зато и јесте ту: да не каже. И никако да не

каже. Он је једна елоквенција тишине. Али овом тишином, све је већ удешено и речено.

2.

Вратимо се сада стиховима:

Све је ово привид изнео на видело -

Привид приспео у говор.10

7

Стефан Маларме, О књижевној еволуцији у Поезија, Нолит, Београд, 1975, стр. 60-618 Д. Ј. Данилов, исто, стр. 149 Исто, стр. 22

10 Исто, стр. 19

4


5/10

Видимо сада да смо, говорећи о другим стиховима, заправо и о овима говорили. Да смо

о другом говорећи говорили о првом, и да је можда све, овде, у вези. При-вид се јавља

као нешто што износи на вид-ело , као оно што ствар доноси при-виду, дакле, као само

њено појављивање. А ови су стихови говор, који је једно изношење на видело самог

овог изношења. Они живе од закона који исказују: то сазнајемо управо њима самима.

Привид дакле није неки празни, већ суштински привид, као самопостављање онога што

јесте у лик, оно при-виду, скривајући/чувајући притом оно суштинско, заснивајуће и не-

видљиво, али и упућујући на њега. Јер целина, оно све у стиховима, обухвата и оно при-

виду и не-видљиво. Привид је тако, једно упућивање на оно што није при-виду, јер њиме

ношено и њему одговара и полаже рачуне. А у мери у којој при-вид прикрива у истој

баш и открива оно не-видљиво. Он има да изнесе на видело оно што се као излажење и

изницање само од себе показује, али прикривајући приказује, као привид. Појавити се,

значи истовремено и сакрити се, учинити се при виду сопственим обликом затворен од

самог тог вида у својој унутрашњости. То је оно што је одувек упозоравало и чинило

само име привида сумњивим. И што је још важније: привид не открива невидљиво као

нешто видљиво, већ баш као невидљиво. А привиђати се, то је овим стиховима

откривено као једно доспевање у говор. Како је то раније песник рекао, доспевање у

опис. При-виђати се то је о-писан бити, језиком захваћен и уздигнут из одсуствовања.

Видети онда значи језиком видети. Говор је тиме првобитно место присуствујућег

себепоказивања бића, а за ово изношење на видело бића, самог од себе, Грци су имали

реч нескривеност, aletheia - истина.

3.

Али послушајмо сада ова два Даниловљева стиха:

Прешао сам мост преко понора ,

али понор уклонио нисам.11

( Елоквенција тишине )

На први поглед изговарају опет један парадокс: прелажење преко понора није уклонило

понор. Па зар то није нешто саморазумљиво свакоме ко је преко понора икада

прелазио? Сувишном се чини ова констатација. А ипак самом својом сувишношћу она

скреће на себе пажњу као нешто чудно. Са друге сртане, песма и почиње тамо где се

11 Исто, стр. 22

5


6/10

пред најобичнијим у чуду нађемо. Ослушнимо зато ове стихове пажљивије и чућемо

још једну реченицу што из њих проговара: и чему онда ово прелажење?

Овим смо питањем, заправо, пренесени из спољашњег, планинског, у

унутрашњи, људски понор. Њиме се, дакле, отвара проблем људског постојања. Такође,

ово је суштинско питање савременог песништва, које циља на битну понорност

човековог бића. Јер, како то један други песник каже: песма је постојање12. Није ли

онда нашим прикривеним питањем и читаво ово постојање доведено у питање? Није ли

читаво људско постојање, на неки начин, овим понором обеснажено, обесмишљено,

прогутано? Није ли овде исказано да у ономе што човек може да досегне, он баш ништа

не може да досегне? Живот је онда a tale / Told by an idiot, full of sound and fury, /

Signifying nothing 13.

Али станимо на тренутак са питањима и послушајмо још једном ова два стиха



Да ли је можда у њима већ похрањена нека назнака, траг, који ће нас одвести према

одговору, само ако их послушамо? Овим се питањем, пре свега, мисли на реч прешао.

Како нам се открива прелажење у овим стиховима? Да ли је оно једно кретање одавде

ка неком другом овде? Да ли је оно некакво путовање које се сусреће са опасношћу и

надлукавивши је наставља са својим путовањем као и раније? Или је пак ово путовање

нешто друго? Наиме, није ли оно управо само путовање у опасност, кретање од једног

овде ка једном тамо, које никако није опет неко овде? Јер прећи преко понора изгледа

није премеравање отвора који он има са ове стране, према нама, већ премеравање

његове дубину самим прелажењем, дубине коју има у нама. Изгледа да понор ипак није

нешто што се може сусрести и потом заобићи, да би се пут наставио: већ сам пут, и

можда сваки пут, јесте једно кретање у понору. У ноћи, рекао би Хелдерлин. Прећи

понор онда не значи избећи понор, већ управо ићи у њега, лицем према њему, и видом

према њему. Видом срца. Бити луталица у ноћи.

А може ли се понор уопште премерити? Није ли и то један од момената

поражавајуће спознаје, наведених стихова? Нема још неке метричке номенклатуре за

овај понор, а коју би изнедрила техничка цивилизација запада. Она га види као пуко

ништа и не тематизује га. Али она је ипак у њему, мада то и не зна, или, како то

Данилов каже:

12 Рилке, Девинске елегије , Сонети посвећени Орфеју , Сонет III , Рад, Београд, 1969, стр. 40

13 Complete works of William Shakespeare, HarperCollins Publishers, Glasgow, 1994, из Macbeth, стр. 1076

14 Д. Ј. Данилов, исто

6


7/10

Овде где престају сви трагови

је свет у коме сам живео

и непромишљено сведочио.15

( Врата од олова )

А може ли свету који је чак и трагове изгубио, да је у понору, икада бити мере понора?

Једина мера којом се он измери је мера људског живота, а то значи људске смрти. Јер

једно су. А они још увек, као такви, не подлежу техничком распоређивању. Тако да

живети и сведочити овде припадају истом. А сведочити значи и на суду исказ дати,

истину говорити, коју смо сами доживели. Исказ дати истинит. Речју засновати биће

тако да буде. А то је исто што и трагове започињати. Јер тамо где трагова нема више,

једино су трагови могући. А где их већ има стаза је преходана. И прошла. Тако да свако

ходање, које у понор сеже иде сопственом стазом, што је још неизречена. А то можда

песништво увек и тражи: да се буде прводошли16 .

Ово се ходање онда открива као прелажење са једног краја на други, простора

који обухвата обоје. Оно је кретање на сопственој крви17 , и једно изгарање смаку до у

корен.18 У томе је понорна снага песника, у томе је његов задатак, да одавде одлази

тамо, али овим одлажењем да се још и враћа. Јер:

Пут према горе и пут доле један је исти.19

Тако да је ово прелажење моста/пута, враћајуће прелажење. Оно је једно пре- лагање,

или од- лагање бића песниковог преко, зрно по зрно, одавде-тамо. То је пре- лажење

што расипа и расцепљује биће на двоје, али у овом расцепу баш сакупља. Ово пре-

лажење у себи носи као тег logos један. Реч једну. Залагање је овог овде за оно тамо

али исто тако: и оног тамо за ово овде. Ложење ватре на грађи дрвета што овде

крошњу, а тамо корен има. У понору бити пламен. Светлити и исијавати. То је

прелажење.

Али тиме још није сасвим осветљено све оно што се овим стиховима изговара,

већ само прва половина дистиха и то она која је, можебити, и јаснија и разумљивија. Јер

смети ићи у понор још увек не добија на својој тежини док тај понор превладава само

прелажење и гутаћући га поништава његов значај. Стих који нас потом сусреће далеко

је тамнији:

15 Д. Ј. Данилов, исто, стр. 1716

Рене Шар, Песме, Младост, Загреб, 1963, стр. 8617 Никола Страјнић, Aнђеоски песник Р . М . Рилке, Светови, Нови Сад, стр. 2618

Момчило Настасијевић, Глухоте у Седам лирских кругова, Каирос, Сремски Карловци, 1995, стр. 5419

Предсократовци I , исто, стр. 60

7


8/10


У светлу његовом сво оно претходно исијавање доведено је у питање. Чини нам се

узалудним прелазити и премеравати понор ако он сам опстаје у нама, очекујући нас и

претећи нам својим зјапећим ништавилом. Ослушнемо ли овај стих чућемо да је у њему

онај прекор, упућен субјекту песме: понор је требало уклонити. И опет: чему онда ово

прелажење? И: чему говор о овом прелажењу? Није ли све онда узалудно и безвредно?

А ипак, самим постављањем ових питања отвара се могућност и за друго, јер питање

увек садржи више. Питање у себи увек садржи и одговор, али тек на начин његовог

прећуткивања. Тиме оно својим исказивањем иде дубље од било које тврдње, јер

скривено поставља у његову суштину: у саму скривеност. Остављајући тиме почело у

себи, себе ставља у почело. Тако да ово питање, осим негативног слути, иако скоро

сасвим немогућ, и други одговор, у неком сувишку језика: понор се може уклонити.

Да бисмо промислили ове одјеке што се дају чути мораћемо да на тренутак

ослушнемо стихове једног другог, античког, песника: Пиндара. Он, наиме, каже, у

Питијској трећој епиникији:

О душо драга немој живот бесмртни тражити ,

већ дело доврши што се извршити може.21

Дело што се извршити може, дело могуће, треба исцрпити до краја. Ове речи опомињу

све песнике и све људе уопште на један хибрис: желети преко мере што је додељена

човеку, желети живот бесмртни. Али у томе и јесте ствар: уклонити понор. Има ли у

овој жељи нечега од лукавства, жеље да се надмудри сама смрт? Играња шаха са њом и

победе? Није ли то баш хибрис на који опомиње Пиндар? Јесте. Смрт се не може

надмудрити. Не може се проћи поред ње, и наставити са путовањем, заувек. Желети то

највећи је хибрис и лудост. Није то досуђено нама поземљарима, већ баш оно: да у

понор сежемо, и пре свих да у понор сежемо. То је наше путовање и лудило песника у

овоме се корени: да то онда морамо и хтети. Ослушнути шапат Земље која нас позива и

прихватити позив, спремно. Чилети.22 У томе су, изгледа, границе могућности нашег

дела: говорити и нестати припада дубини једног истог кретања(...)23 А ово нестајање

онда, је ли неко коначно нестајање, и пропадање у ништа неповратно? Када не би било

тако, све би речено било доведено у питање. И опет бисмо били на трагу некакве

20

Д. Ј. Данилов, исто, стр. 2221 Пиндар, Оде и фрагменти, Матица хрватска, Загреб, 1952, стр. 12322

Р. М. Рилке, исто, Сонет V, стр. 4223

Морис Бланшо, Есеји, Нолит, Београд, 1960, стр. 107

8


9/10

лукавштине, превазилажења онога што је човеку додељено. А ипак ослушкујући

песнике до нас допире једна реч: нигде без порицања.24 И Хераклит нам одговара:

Границе душе нећеш прегазити у ходу макар прегазио сваки пут: толико дубок

логос има.25

То су границе душе, о којима Пиндар пева. Логос дубок, и безграничан. А дубина

логоса душе дубина је логоса песме, који је и логос света. А то је онај логос са којим је

мудро сагласити се: да је све једно26 . Дубина понора у нама бесконачна је, и ово

прелажење је само исто тако бесконачно. И у стиховима:



Чује се такође:


и уклонио сам понор.

И уклањајући га и себе сам уклонио, сасвим. И то је висина ових стихова: понор и није

ту да бисмо га сакрили, одгурнули испод неке навике или воље. Није ту да бисмо га

разрачунали, до поништења. Он нам је додељен у самој нашој суштини и ми смо

позвани њега. Он нам је дужност, као људским бићима, да са њиме говоримо и да га

ослушкујемо и да га пропиткујемо, а и он нас исто тако. Јер без нас он не би постојао:

Већ у овом животу , дубина је

наше душе створила за себе.28

( Дубина )

Али исто тако: без њега не бисмо постојали ни ми. Он је свеомогућавајућ нашег

ходања. И тек у његовој афирмишућој празнини ми смо оно што јесмо: животна бића и

смртна бића, бића смртноживотна29. Јер:

Исти је наиме Дионис и Хад (...)30

***

Ове се речи чине примереним за сам крај нашег текста, а заправо: оне су његов

почетак. Јер оно што смо рекли у уводу о делу и целини и што смо изнова и изнова

24 Исто, стр. 8025 Предсократовци I , исто, стр. 15326 Исто 27

Д. Ј. Данилов, исто 28 Д. Ј. Данилов, исто, стр. 929

Никола Страјнић, исто, стр. 3730

Предсократовци I , исто, стр. 151

9


10/10

сусретали у сваком моменту нашег излагања, открива нам да је почетак био присутан у

целини, стално. Било као однос видљивог и невидљивог, било као однос привида и

суштине, изреченог и језика, или, коначно, живота и смрти. Они су сви, изгледа, једно.

Оно са чиме нешто има да започне и није тек временски почетак у неком временском

низу, већ је оно заснивајуће самог тог бића. Тако да смо крећући се у даљину опет

прилазили ономе што је наше кретање започињало и носило. А то је песништво Д. Ј.

Данилова. Његовим је казивањем изнесен на видело један нови хоризонт у савременој

српској књижевности, а који је у дубоком додиру са токовима европског песничког

духа. Тиме је он назначио и понешто од изгубљених трагова, о којима у својим

стиховима сведочи. А за песника, можда, и нема веће награде.

Стеван Брадић

10

Documents

Ponor i Vid Danilov - Stevan Badic