Fiskalna decentralizacija za i protiv

Prednosti fiskalne decentralizacije

Децентрализација није једнозначан процес. Она нуди неке погодности, алиноси и неке ризике. Од тога како је изведена, зависи да ли ће у датом случајупретезати корист или штета. Процену ефеката треба радити од случаја до случаја.Процена мора да обухвати све релевантне факторе и предности и недостатака.

У предности децентрализације обично се убрајају:

1. Централне власти не могу дa располажу тако добрим информацијaма о локалним приликама као што то могу локалне власти.

2. Централне власти немају много мотива да се баве локалном заједницом јер она представља само мали део бирачког тела, па самим тим и мало гласова.

3. Погодност локалних избора јесте у томе да су локални бирачи заинтересованији за рад локалних званичника јер могу да их смене. Zа разлику од државног постављања локалних функционера које не би могли да смене.

4. Државе су и сувише сложене да би се њима моглоуспешно управљати из једног центра. Децентрализација омогућује централној власти да се растерети, тј. ослободи неких послова, и тиме усредсреди на своје најважније функције. Пожељније је добро обављање мањег број функција него лоше обављање великог броја.

5. Свака територија има низ различитих проблема, па самим тим имају потребу за различитим пакетима јавних политика. Неке територије су планинске, друге равничарске, неке руралне, друге урбане, неке ретко, друге густо насељене, у једнима превладава сточарство, у другим услуге, итд. Децентрализација омогућује да ниже јединице власти добију оне јавне политике и услуге које су им потребне на начин који одговара локалном становништву.

6. Фискална децентрализација осигурава самосталност и сигурност локалних yфинансија. Локалне финансије су предвидљивије ако више зависе од изворних прихода локалне јединице власти, који су под њеном контролом, него ако углавном зависе од трансфера државног буџета, над којима локална јединица власти нема никакву контролу.

7. Иако за трансфере постоје правила, тешко их је тако уредити и контролисати да се избегне дискреција државног трезора или другог дела централне власти.

8. Фискална децентрализација подстиче и одговорније понашање локалних власти. Локалне власти су одговорније према изворним приходима него према трансферима.

9. Фискална децентрализација олакшава задуживање локалних јединица власти. Задуживање локалне јединице власти практикује се за разне сврхе, од покривања текућег буџетског дефицита до финансирања реформи, од одржавања објеката до капиталних улагања.

10. Вертикална конкуренција међу разним нивоима власти може бити и позитивна и негативна. Позитивна је ако подстакне ефикасност, штедњу и одговорност. Али,

сасвим је могуће да подстакне и неефикасност, расипништво и неодговорност. Све зависи од прецизне поделе надлежности, и система подстицаја и контроле.

11. Хоризонтална конкуренција међу локалним и регионалним властима истог нивоа тежи да подстакне покретање мобилних фактора (рад, капитал) од неефикасних, расипничких, коруптивних и пререгулисаних јединица, ка ефикаснијим, штедљивијим, часнијим и мање регулисаним јединицама. Последица овога је да јединице из којих се људи и послови селе, могу имати мање приходе.

12. Фискална аутономија омогућује фискалну поделу власти, а предупређује картелизацију разних нивоа власти које постоје на некој територији.

13. Децентрализација омогућава боље учешће у процесима одлучивања за разне мањинске групе. Оне могу бити значајне у некој општини, а врло мало на читавој територији. Дакле, децентрализација подстиче партиципацију мањинских група у локалним политикама.

Nedostaci fiskalne decentralizacije

Поред погодности, децентрализација носи и неке ризике или недостатке.

1. Готово да нема смисла спроводити децентрализацију ако није праћена реформом јер се онда само лоше и етатистичко управљање са вишег нивоа спушта на нижи ниво. Сав ефекат децентрализације se oдноси нa откидање дела надлежности од централног нивоa, али не и добро функционисање локалне јединице власти.

2. Децентрализација доводи до већег запошљавања људи на административним пословима. Ако је један од циљева имати што мању администрацију, ово би могао бити веома снажан приговор против децентрализације.

3. Најчешћи приговор децентрализацији јесте да повећава неефикасност. У суштини лакше je имати компетентну централну него локалну администрацију, jer је број стручњака мали а неких има тек толико да опслуже централни ниво. Неке забачене и неразвијенеопштине имају проблем да дођу до стручњака најпотребнијих профила, као што су економисти или правници, али то није разлог против децентрализације, него ситуација која тражи другачије решење (повећање трансфера сиромашним општинама, техничка помоћ, порески подстицаји, итд.).

4. Понекад децентрализација може да доведе до претераног уситњавања локалних заједница, које онда нису у стању да добро обављају своје стандардне функције, јер су сувише мале и са слабом економском снагом да би могле да понуде јавна добра која су њиховим становницима потребна. На пример у Мађарској је пре пада комунизма било око 250 општина, а током деведесетих година, после реформе њихов број порастао на око 2500, тј. око десет пута. У Словачкој, земљи са пет и по милиона становника, број општина је порастао на 1870.

5. У недемократским режимима општине су често територијалално и популационо биле огромне, што је доводило до другог скупа тешкоћа за грађане. Када дође до пада недемократског режима и до децентрализације, често настаје супротна тежња – да се број општина превише размножи. У таквој ситуацији потребно је пустити неко време како би се нашла нека равнотежа. Патуљасте општине ће се вероватно међусобно спајати или припајати већим, а неке велике општине могу да се поделе.

Најбоље је када се нове равнотеже нађу на терену, без мешања власти, јер су то онда по правилу и најбоља и најстабилнија решења.

6. Често се истиче да децентрализација доводи до повећања корупције што је и логично јер се број службеника са децентрализацијом повећава па се самим тим повећавају и прилике за корупцију. Ако се употребе стандардни антикорупцијски закони и програми, обим корупције би могао да се смањи. Чак и без тих програма ниво корупције се неће повећати, већ ће се велика корупција раситнити у много малих аката корупције.

7. Локалне власти често мањак средстава надокнађују вишим локалним порезима, таксама и накнадама. Често се дешава да локалне власти нису у стању да прикупе средства од пореза на имовину и других пореза за које су надлежне, па уместо тога повећавају порез на истицање фирме и тиме гасе фирме.

8. Децентрализација може да доведе до неефикасне понуде неких јавних добара. На пример снабдевање електричном енергијом или градња путне и железничке инфрастуктуре треба да буду у надлежности централног а не неког нижег облика власти. Разлог за то јесте економија обима, тј. повећање ефикасности без већег повећања фиксних трошкова или трошкова по јединици производа.

9. Децентрализација, посебно фискална, може водити неконтролисаном задуживању, посебноако се оно изводи са гарантијама виших облика власти. Зато је потребно да постоје прецизна правила за задуживање јединица власти и на централном и на локалном нивоу, ако има гарантија више власти. Ако нема гарантија, административно ограничење није потребно јер тржиште регулише ниво задуживања.

10. Могуће је да локалне јединице власти у међусобном такмичењу за привлачење улагања доведу до стварања „балона“ на тржишту. Типичан пример за то су Ирска и Шпанија, у којима су се регионалне и локалне власти такмичиле у давању погодности инвеститорима, што је привукло мноштво улагања. Велика улагања су довела до нереално велике градње кућа и станова, услед чега је грађевинарство било најодговорније за формирање тзв. „грађевинског балона“ на тржишту. Издувавање „балона“ довело је до велике вишегодишње рецесије у обе земље и великог раста незапослености..

Све у свему, предности и недостаци јесу еквивалент ономе што се у економији назива корист и трошак. Предности ће доминирати над недостацима само ако се нађе и брижљиво спроведе њен прави облик. Облик децентрализације мора бити прилагођен земљи о којој је реч, проблемима који доминирају у некој локалној јединици власти, уз одговарајуће подстицаје, организационе форме и механизме контроле. У противном ће се децентрализација извргнути у лоше решење за грађане и привреду, које ће само бити добар пример противницима децентрализације да се такво нешто не спороводи. или да се опозове оно што је претходно урађено у погледу децентрализације. Public choice нуди извесна начела као оријентацију у решавању проблема везаног за то на ком нивоу треба успостављати неке надлежности. Она звуче једноставно, али њихова примена не мора бити тако једноставна. Прво начело би гласило: Све што може да се реши на неком нижем нивоу аутономије или власти, не треба преносити на виши ниво. Значи, што може да се реши као проблем на нивоу кварта, не треба преносити на месну заједницу, што може у

општини, не треба преносити на регион, итд.3 Прво начело треба избалансирати са другим, које гласи: Не треба ствари померати са виших нивоа ка нижим ако су ти нижи нивои неодговарајући за решавање тог проблема. Ако се наруши било које од два наведена начела, резултати су слични. У првом случају јављају се неефикасност и губитак везе са преференцијама појединаца, у другом случају такође неефикасност и можда фрагментација државе или територије (тј. Поново нарушавање преференција појединаца, који би желели да живе у једној држави а не у више њих). Национална одбрана, заштита од нелокалних облика еколошког загађења, унутрашњи поредак, примери су за јавна добра која нема смисла нудити на нивоу који је испод нивоа централне државе. Наравно, део ових јавних добара може се нудити и на нивоу изнад националне државе.