ПРИЛОЗИ ЗА ЛИТУРГИЈСКИ

ПОРЕДАК (ΔΙΑΤΑΞΙΣ) ИЛИ ТИПИК ЦРКВЕ СВЕТОГ МАРКА У УЖИЦУ, ЗА

ДВЕ ХИЉАДЕ И ОСМУ ГОДИНУ ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ

- о предањском служењу Литургије, о неправославним утицајима на литургијски поредак Православне Цркве, о литургијској обнови у овој

парохијској Цркви; изводи из патристичке, богослужбене и савремене богословске ризнице Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве -

Ужице, 2008.

ПРЕДГОВОР

Ако се дистанцирамо од сувопарног и беживотног позивања на традицију и Оце и Учитеље Цркве, а уместо тога почнемо искрено истраживање и ишчитавање литературе из претходних две хиљаде година хришћанства, приметићемо да је велики део богословља настао услед јеретичког бунтовања одређене групе људи. Богословље се јавља као ορος (= граница) интерпретације литургијског искуства – сусрета лицем у лице Бога и човека. Тако се и ова кратка и сиромашна збирка исечака из несагледивог Предања Цркве јавља за интерну употребу домаће Цркве у свом богослужбеном походу ка Будућем Царству, али и као делимична апологија на контроверзе које се јављају у медијима – телевизији, новинама, анонимним дописима, и анонимним internet сајтовима, у којима се блати Божанствена Литургија овог помесног Сабрања, а Заједница се етикетира паролашким налепницама преузетим из савременог митингашког и скупштинског начина говора у Србији. Довољно је поменути да изношење у нецрквену јавност проблема везаних за евхаристијски живот Цркве је антипредањски и противцрквени чин, сагласно светом Василију Великом1 и светом Григорију Богослову2.

Литургија Цркве није ритуал! Мећу лаицима и клиром раширено је схватање Литургије као формуле или магијске мантре, па се сходно томе и јавља тенденција за унификацијом типика, који би на тај начин био сличан рецепту. Ако би ово било тачно, онда би науку која се бави проучавањем богослужења требало назвати телетуркигом или ритуалистиком, а не литургиком. Литургија се не исцрпљује у гестовима, покретима, речима... У супротном случају Литургија би била мантра – формула коју треба извршити!? Литургија заначи народно (= заједничко) дело (λιτος εργον) – живот Народа који је изабрао Бог. Народ Божији је Црква јер се сабира и живи на Богослужењу, а Богослужење је дружење Бога и човека. Овај богочовечански сусрет је извориште целог богословља Цркве. Богословље само по себи није и не може бити Истина! Христос је Истина, а из богослужбеног сусрета са Истином извире богословље – говор о Богу, па самим тим богословље је истинито, али не и Истина по себи. Крајње је време да се и типику врати место које му припада, а то је теологија Цркве. Типик је теолошко штиво, а не питање обреда. Спољашњи обред је одело у које облачимо наш однос са Богом, а одело нема никакву вредност без онога који носи то одело. Тако и обред нема никакав значај ако га издвојимо из његовог литургијско – богословског контекста.

Суочени са оваком наопаком свешћу о Литургији као некој мађији која својом ритуалном природом оприсутњује Бога (''спушта Светог Духа'', ''спроводи благодат'', ''пресуштаствљује дарове у тело и крв''), православни су у XX веку ушли у процес који је познат под именом ''Литургијска обнова'', са циљем да врате Богослужењу природу СУСРЕТА Бога и човека, а не пуке формалности. Дубоко смо уверени да би враћање ове свести значило и обесмишљавање свих приглупо осмишљних проблема око тога кад који гест, и на који начин, треба извести, јер Литургија није позоришна представа пред Богом и пред људима, већ заједничка Вечера Бога и Народа Божијег сабраног на једном месту (επι το αυτο).

1 Μ. Βασιλειου, Περι Αγιου Πνευματος, ΕΠΕ 10, Θεσσ. 1974, 460 2 Γρ. Θεολογου, Κατα ευνομιανων προδιαλεξις, Λογος ΚΖ’ (Θεολογικος πρωτος), ΕΠΕ 4, Θεσσ. 1976, 18

1

Но, будући да је Литургијска обнова процес који ће још потрајати, а Заједница Цркве Светог Марка у Ужицу је са свих страна, од дела клира и народа, јавно или тајно оптужена за ''издају вековног Предања и новотарство'', основа ове мале збирке су прилози из двомиленијумског Предања Цркве, који показују да је богослужење домаће Заједнице дубоко предањско. Надамо се да ће доћи време када ће бити простора за израду већег пројекта, а то би био богослужбени устав ове Заједнице чији циљ није да одреди рецепт за сваки покрет, и на тај начин постане формула за отарашавање литурговања, већ зборник низа литургичких текстова из Предања Цркве, који би били упуство за даље литурговање, које никада не сме променити предањски смисао Литургије.

Томислав Пауновић, приређивач

7. јул 2008. године од првог доласка Христовог

2

3

елементе

самог различитиниједномревнитељеразличитиученицимаинтерпретацијустава даизвештавадогађај, богословстви нашихпредстављаНаводимоправославни

Библијски карактер типика Литургије, у Цркви светог Марка у Ужицу

Богослужење ове Цркве је библијско, јер је сачувало све богословске о којима нам сведоче библијска сведочанства. Сваки пажљиви читалац

светописамских одељака који сведоче о Литургији ће приметити да се Литургија од почетка служила различито од заједнице до заједнице. Шта више, постоје

извештаји о томе које су речи изговорене на Последњој вечери. Ипак, православном Оцу није пало на памет да једнога јеванђелисту назове м Предања, а другог издајицом Предања, иако је неоспорно да су сведоци различито извештавали о типику Христове вечере са , што говори о томе да је сваки свети писац имао различиту богословску

Истине – Христа који је Α и Ω! Ова чињеница је потврда нашег типик није ''ритуалистика'', јер сваки сведок Тајне вечере различито

о поретку, и то не само зато што је сваки од њих различито запамтио већ на основу свог сећања и сазнања која су му доступна тумачи –

ује. Из овога следи да је наше понашање на Литургији изражавање вере богословских ставова (то би значило да затварање двери на Литургији

ираз неверја у јеванђелско – приближило се Царство Божије). , пример поређења новозаветних одељака које је направио познати

библиста Петрос Василијадис:

4

Подсећамо, Јеванђеље по Јовану је посебно карактеристично, јер искаче из синоптичког предања, ивештавајући другим редоследом у односу на остале писце. Василијадис из православне перспективе даје четвртом јеванђељу значај у истицању појма за живот света, тј. Евхаристију повезује више са животом него са Христовом крсном смрћу. Такође, апостол Јован Евахристију сматра паралелном старозаветној мани, при чему они који једу Евхаристију никада неће умрети, за разлику од оних који су јели ману (6, 33. 58). Велики богословски значај овог јеванђеља је и у томе што јасно сведочи о разлици између Евхаристије и јелинистичких мистерија.

Без улажења у детаљну анализу, констатоваћемо да је Литургија у Цркви светог Марка натопљена библијским духом, јер садржи најбитније богословске компоненте које садрже и типици изложени у Светом Писму:

- Сабрање верних око литурга је главна претпоставка Литургије у нашој локалној Заједници, као што су и апостоли били сабрани око Христа.

- Као што сведоче сви новозаветни типичари – Црква на свакој Литургији на трпези вечера хлеб и вино.

- Као што сведоче Лука и Павле – Црква благодари и захваљује Богу кроз песме, химне и молитве које узноси литург, као уста целе Заједнице.

- Као што сведоче Матеј и Марко – Црква проси од Бога ниспослање Духа Утешитеља ради благосиљања принесене хране.

- Принесену храну Црква једе као храну Вечног Живота сходно јеванђељу апостола Јована.

- На свакој Литургији вршимо преламање хлеба (= Проскомидија), који са вином раздељујемо међу собом (= причешћујемо се).

Постоји још низ постваскрсних новозаветних извештаја о служењу

Евхаристије, које овом приликом нећемо наводити, али ћемо напоменути да имају изразито васкрсни карактер, као и наша Литургија – служимо је сваке недеље, која је дан Христовог Васкрсења, славећи и певајући песме са изразито васкрсним садржајем. Сматрамо да је са овим повезан и кратки извештај о типику из Дела апостолских 2, 46 – 47; па се трудимо да се наша Заједница окупља једнодушно, примајући храну са радошћу и у чистоти срца, хвалећи Бога, да буде омиљена у народу, и да нам Господ сваки дан додаје оне који се спасавају.

На Сабрању, такође, читамо текстове које су апостоли упућивали Црквама док су још ходили земљом, као и сведочанства о Христовом делу на Земљи, која су забележена у четири Јеванђеља – по Марку, Матеју, Луки и Јовану. Нашу приврженост библијском Духу изражавамо и кроз певање старозаветних богослужбених текстова, који нам јасно говоре о Победи коју је Христос извојевао за нас, и то за време причешћа (Псалми 112 – 117; 148 - 150). Ове псалме певамо традиционално – респонсоријално, где један певач пева стихове, док цело Сабрање одговара певајући рефрен. Библијски садржаји, у Литургији коју служимо, су присутни и у првом ( део Псалма 102) и трећем антифону (Блаженства по Матеју), које певамо у на почетку Сабрања. Наши евхаристијски одговори су филолошки сродни са узвицима у Откр 4, 8.11...

Сва сведочанства која смо овде изнели сведоче о томе да је поредак служења Литургије у нашој домаћој Цркви изразито библијски. Ако постоје неки који ће рећи да наша Литургија ''није по типику'', ући ће у велики проблем, јер

5

6

онда апостол Павле није служио по типику, а ако је за неке типик критеријум да ли је Литургија валидна, треба да знају да самим тим говоре да и Литургија апостола Павла није била валидна – ''НИЈЕ ПО ТИПИКУ!?''.

Сваки разборит Божији човек ће доћи до закључка да је типик променљива ствар – типик није догма, тј. не тиче се Бога, већ нас људи, јер ми смо за разлику од непроменљивог Бога – променљиви, па је самим тим и наша богослужбена интерпретација променљива, јер сви доживљавамо истог Бога, али од места до места, од времена до времена, хришћани су различито изражавали, изражавају и изражаваће, литургијски сусрет са Једним и Истим, Богом у Тројици – Оцем, Сином и Светим Духом! Амин!

Отачка потпора поретка Литургије, у Цркви светог Марка у Ужицу

У даљем излагању, изнећемо избор из патристичке литературе, која такође улази у типик наше Цркве. Велики је посао направити потпуни преглед светоотачких писанија која би потврдила божанствени устав наше Заједнице, зато ћемо направити преглед најважнијих списа, написаних од стране Отаца које је Црква по целом свету препознала као свете, које наша домаћа Црква сматра својим типиком.

Учење дванаесторице апостола - ΔΙΔΑΧΗ (60 – 80. година по рођењу

Христовом) 9, 1 – 4

7

14, 1

Први навод представља евхаристијску Анафору, и наведени текст не читамо на Литургији, али га сматрамо тумачењем Анафоре коју читамо. Појмови који се помињу у овом наводу – благодарење, ломљење хлеба – описују наше литургијске радње, док света лоза Давидова, живот и познање – представљају садржај нашег Благодарења. Сабрање је основна одлика нашег Богослужења. И ми молитве кроз уста литурга узносимо Богу Оцу, као што је то случај и у наведеној Анафори.

Други навод представља дословни типик нашег богослужбеног живота: сваке недеље служимо Литургију, тајна Покајања се врши пре Литургије, или вече уочи Литургије (никако на Литургији!). Послужење после Литургије је редовни типик наше Заједнице, у циљу подстицања дружељубивих и искрених односа међу људима, јер знамо и сведочимо да ће нас по љубави познати да смо Христови.

У наставку ћемо изложити и низ других сведочанстава, али без конкретније анализе, подразумевајући да је већина ствари идентична божанственом уставу нашег Сабрања, док тамо где измиче идентичност јасна је нераскидива сродност са нашим поретком.

Свети Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, извод из Посланице Ефесцима (средина другог века)

Следујући вековно Предање Православне Цркве, наша Заједница изражава апсолутну послушност по милости Божијој Преосвештеном Епископу жичком Г. Г. Хризостому, кога сматрамо Начелником, Архипастиром и Кормиларем. Преосвештеног Епископа Хризостома гледамо као на самог Господа, јер стоји на месту Христовом, и у обрасцу Христовом, докле не дође (εν τοπος και τυπος του Χριστου). Ову приврженост епископској катедри изражавамо кроз спомињање на Литургији. На епископском трону који се налази у лађи Цркве уграђена је Христова икона, да нас подсети на улогу епископа у нашем Сабрању. Неки су се осмелили да критикују овај наш став, и да га сматрају ''унијаћењем'' и ''покатоличењем'', упоређујући нашег епископа са римским папом, сматрајући СА Сабор најважнијом дистанцом!? Такви ставови немају утемељења у Предању Цркве на Истоку, што показује и овај текст светог Игњатија. Следујући учењу овога Оца Цркве, сматрамо да је епископ апсолутно надлежан за нашу Заједницу, а да су управо идеје попут ове о примату СА Сабора над епископом, наслеђене из римокатоличког предња који говори о примату папе – Сабор у Источној Цркви није пандам примату папе на Западу. Православна Црква ризничи потпуно другачије еклисиолошко Предање од римокатолицизма, и не могу се правити пандами и паралеле између ове два предања, јер је посреди потпуно различита логика, као што

8

то у својим делима сведочи свети Игнатије Богоносац. Православна Црква не познаје појам примата, био то примат Сабора над епископом, епископа над свештеником, свештеника над лаиком...

Следујући речима светог Игњатија, трудимо се да наше певање у Цркви буде једним гласом, тј. унисоно, и да будемо један хор, односно да сви заједно певамо и благодаримо Богу. На крају, сходно његовим речима о молитви Епископа и све Цркве, литург изговара молитве у којима цела Црква учествује, тако што их у миру слуша.

У наставку наводимо текст који је написао свети Јустин, велики апологета Цркве. Типик који нам је он пренео следујемо доследно:

- спомињање – наша молитва Анамнезе - приношење – наша Проскомидија - сабирање – Литургију служимо искључиво у Сабрању - молитве благодарења - причешћивање свакога - недеља – дан у који се сви сабирамо

9

10

Свети Јустин Мученик и Философ – Апологија (половина другог века)

11

Свети Иполит Римски – Апостолско предање (почетак трећег века)

Свети Иполит је наш велики Учитељ, јер дијалошки део Евхаристије (када је свештеник окренут ка народу, а не ка западу, како неки говоре!) који нам је изложио од речи до речи поштујемо, док је садржај молитава које наводи сагласан садржају молитава које ми изговарамо. Када не певамо кваритељни додатак

12

''поклањатисја...'' после ''Достојно и праведно'', ми не уводимо новине, већ поштујемо Предање, старо бар осамнаест векова, док је фамозни додатак стар свега два века. Свим поборницима ''старог начина служења'' постављамо питање – шта је овде новотарство?

Могли су се чути и приговори на то да ми не поштујемо светог Јована Златоуста, који је написао Литургију. Навешћемо беседу овог светитеља, из које свако разуман и чистога срца може видети да светитељ говори о гласном читању молитава, и побија приговор неких нама савременика који тврде да се свештеник може причестити када служи и без претходног поста, док лаици немају то право. Свима њима Златоусти одговара – А има и где се свештеник не разликује од стада, као што је кад треба примати Страшне Тајне. Златоусти није написао додатак ''поклањатисја''!

Свети Јован Златоусти, чије молитве читамо на Анафори (друга половина четвртог века)

13

14

За оне који су нас оптуживали да кршимо Предање причешћивањем на

свакој Литургији, поред навода у неким од претходних текстова, наводимо и сведочанство Кирила Александријског, који критикује оне који се ''изговарају'' да не би приступили причешћу.

Свети Кирило Александријски – О Св. Евхаристији и честом

причешћивању (прва половина петог века)

15

Свети Атанасије Синаит – сведочи о читању молитава наглас и потребе

учешћа народа у тим молитвама (шести век)

16

Свети Герман нам доноси сведочанство о канону Евхаристије, које је

такође ушло у богослужбени поредак наше Заједнице. Ни он не доноси додатак ''поклањатисја''

Свети Герман Цариградски – Историја Црквена и мистично созерцање

(осми век)

Свети Сава Српски – Студенички типик – о честом причешћивању

(тринаести век)

17

Превод:

18

19

Свети Никодим Агиорит – Душекорисна књига о честом причешћивању

Светим Христовим Тајнама (18/19 век). За оне који се позивају на историјски дисконтинуитет, и неизводљивост честог причешћивања данас

20

Свети Јован Кронштатски – Пут к Богу (19/20 век)

Каноничност поредка Литургије у Цркви светог Марка у Ужицу Између осталих безначних, неосмишљених и непромишљених фраза чује

се и ова о ''кршењу канона''. Ишчитавање канона нам није помогло да одгонетнемо ову патетичну флоскулу, јер канони се нису стриктно бавили питањем типика, сем онда када је неки поступак нарушавао богословље Евхаристије (попут обичаја у Јерменији). Можда неки нису приметили, али канони се после пада Византије нису доносили, јер су свој пуни смисао имали унутар ромејског правног система. Данас, канони имају нови значај за нас – богословље канона је такође извирало из литургијскканоничности''познаваоцапромакли

ог искуства, и као тако је сведочанство Истине – Христа. Као потврду неких тренутака наше Литургије, који су оспоравани од стране неких

канона'', навешћемо само неколико примера који су очигледно њиховим чулима сазнања и запажања. Апостолски канони

21

Канони Трулског Сабора 692.

22

Гангрски Сабор 340.

Антиохијски Сабор 341.

23

Све наведене каноне трудимо се да поштујемо, а ако који у незнању или

немоћи кршимо молимо Господа да нам отпусти тај грех. Додајемо још 137. новелу цара Јустинијана, ктитора највеће православне цркве до данас – Агиа Софие у Цариграду. Напомињемо да тропар који је он написао о славу те цркве – Јединородни Сине, певамо на другом антифону. Иако је овај тропар био намењен да буде певан као тропар храма, па би на његовом месту и ми требало да певамо тропар светом Марку, у знак поштовања бриге овог цара за Православну Цркву, и одавања захвалности нашој мајци Цркви у Цариграду до данашњих дана ми певамо ову химну Светој Софији (= Христу Премудрости Божијој). У овој новели богољубиви цар опомиње епископе и презвитере да читају молитве наглас. Молимо свакога ко у уста узима цара Јустинијана да се присети и ове његове новеле, и да размисли како треба произносити молитве на Евхаристији.

24

25

за критике

јер је му је света

да Дух мо на имо,

Древни карактер поретка Литургије у Цркви светог Марка у Ужицу

Једна од оптужби која је упућена нашој Цркви је била оптужба''увођење новина у устаљени поредак Литургије''. Молимо све који упућују на поредак службе у овој домаћој Цркви, да добро проуче оно о чему говоре, већина таквих критика искарикирана са унапред одређењим циљем, при чепрескочено неопходно проучавање Предања. Ми знамо да је дух данашњег егоцентризам – сви причају и уче, а нико не слуша, али као Црква не смемодозволимо да дух овога света замени Духа Царства Божијег Утешитеља, који јеЉубави – отворености према другоме и спремности да слушам, како то и певаЛитургији – блаженїи нищїи духомъ. Као доказ древности Литургије коју служизносимо избор извода најстаријих преписа Литургија на грчком и словенскомјезику.

Најстарија записана Литургија – Барберински кодекс (осми век)

26

Овај исечак из најстаријег записа Литургије улази у типик наше Цркве –

не помиње се отварање – затварање двери, свлачење – навлачење завесе... Следећи исечак сведочи да су се молитве читале чујно, не ''у себи''!

Наиме, читава збрка је настала око грчког појма μυστικως, који је на словенске језике преведен са тайнω, што у преводу значи тајанствено, мистично, указује на неку тајну, као у преводу Херувимске песме. Појам тайнω никако не може значити ''сакривено'' (κριφον) или ''у себи'' (εν αυτο), јер онда би испало да смо се ми негде сакрили па изображавамо херувиме, или пак да се у нама налазе херувими (што би било равно јереси). Такође, навели смо дела светог Германа Цариградског из истог периода, који сведочи да се Црква самоли са епикопом. О чему свети Герман говори ако су се молитве читале ''у себи''?

Такође, замерају нам то што ''изостављамо тропар трећег часа''. Без

расправе достављамо факсимиле који улазе у наш типик:

27

28

29

30

31

32

Постоји преко шест стотина литургијских записа, али због концепта ове

збирке, било је немогуће изнети ни један део тих рукописа. Овде смо навели неколико, који су потврдили предањски карактер Литургије коју служимо у Цркви светог Марка у Ужицу.

33

На крају наводимо хиландарски рукопис из XVIII века, где се најраније

јавља тропар трећег часа у служби. Ово је још један доказ онима који нас називају новотарима, да је пракса читања трећег часа новотарска у односу на нашу праксу нечитања овог тропара, који инкорпориран у епиклезу нарушава садржај ове молитве.

ЗАКЉУЧАК

Литургијски поредак у домаћој Цркви је у сагласности са библијским

типиком, и натопљен је библијским садржајима и мотивима. Отачки списи од најранијих времена, после апостола, до савремених отачких списа, попут оних од Никодима Агиорита или светог Јована Кронштатског, ни једним словом не оспоравају начин на који ми служимо Литургију, шта више, сматрамо да наша Литургија у многоме оживљава светоотачко литургијско богословље, које је у последња два – три века било обамрло у Православној Цркви, под утицајем унијатских и језуитских тежњи Западне Цркве, али и услед утицаја западноевропске културе и политике, која је преузела водећу улогу у друштву у последњим вековима. У светоотачким извештајима и тумачењима не налазимо ни трага о отварању и затварању двери, о навлачењу и свлачењу завесе, о звоњењу за време освећивања дарова, додатку ''поклањатисја'' на ''Достојно и праведно'', о читању евхаристијских молитава у себи... Ако нас неко пита да ли ћемо да поштујемо Мокрањчев типик, певајући четири пута ''и молим ти сја'', или типик целокупног првославног Предања – одговарамо наше Предање. Ишчитавајући каноне који су доношени кроз историју, нисмо нашли разлоге због којих би се наше богослужење могло назвати неканонским, већ у многоме се у нама познатим савременим праксама које постоје по другим Црквама не поштује канонски поредак. Велики број канона захтева од верних често причешћивање, забрањује се пост и клечање суботом и недељом... Канони се нису бавили типиком, сем у случајевима када наопака пракса угрожава идентитет Цркве (напр. 137. Јустинијанова новела из 565. - против читања молитава у себи, које су неки свештеници почели да упражњавају услед повећања броја верника који су присутни на сабрањима). Такође, налазимо да обиље рукописа сведочи у прилог типика који је присутан у нашој Заједници.

Пред Богом ће дати одговор они који нас називају издајницима Предања, рушитељима Православља, новотарима, јеретицима, одступницима од устаљеног поретка... Ми их у љубави позивамо да не руше есхатолошки мир Духа Светога у Цркви, и да не оптужују безразложно и неаргументовано богослужбену Заједницу – Цркву светог Марка у Ужицу, већ да се богобојажљиво и са отвореним срцем баве ишчитавањем и проживаљавањем Предања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, уз свест да ''Одговарања на Литургији'' која су почела да се штампају и код нас у последње време не спадају у отачко Предање Христове Цркве.

Дух Свети је започео литургијску обнову Цркве, онај ко се буде нашао на путу проћиће као и сви јеретици у протеклих две хиљаде година.

И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође,

и ко хоће нека узме воду живота на дар. (Откр 22, 17)

Да доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Госпде Исусе Христе!

Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима светима. Амин. (Откр 22, 20 – 21)

34

35

Литература

• Библија, Свето Писмо Старог и Новог Завета • Христос – Нова Пасха – Божанствена Литургија I, II, III том, прир. Еп.

Атанасије (Јевтић), Београд – Требиње, 2007/2008, (светоотачки наводи су скенирани)

• Василијадис, Петрос, Lex orandi, Крагујевац, 2006, (светоотачки наводи су скенирани)