Regionalni aspekt industrijskog razvoja ruske federacijescindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-0373/2006/0350-03730604025S.pdfdobijanje sirovog gvožđa, čelika, valjane produkcije

Originalni naučni članak∗ UDK: 330.341.424(470+571)

Ana Sekulović ∗∗

Regionalni aspekt industrijskog razvoja ruske federacije

Rezime: Polozaj Ruske Federacije u svetskoj ekonomiji je periferna sirovinska baza, sto se negativno odrazilo na njenu unutrašnju proizvodnu strukturu. Evidentno je jednostrano usmerenje na eksploataciju energenata i ostalih sirovina u interesima ruskog rukovodstva i zapadnih struktura. Stoga, inostrana ulaganja su prvenstveno usmerena u ekstrakcione grane, dok se blokira isporuka ruske finalne produkcije na zapadn trzista.Perspektiva privlačenja inostranih investicija je utoliko realnija ukoliko se investitorima omoguci pristup u strateški važnim grane privrede, kao i postigne politička, pravna i ekonomska stabilnost zemlje. Ključne reči: Ruska Federacija, ekonomski regioni, industrijski razvoj, inostrane investicije

Summary: The position of the Russian Federation in global economy is a peripheral raw material base, which negatively influences on its internal production structure. Biased orientation to exploitation of energy resources and other raw materials, in interests of Russian leadership and Western structures, is evident. Therefore, foreign investments are mainly directed toward extraction industries while deliveries of Russian final goods to Western markets are being blocked. Perspective for foreign investments’ attraction will be more realistic if prospective investors are allowed to enter into strategically important industries and if political, legal, and economic stability of the country is achieved.

Keywords: the Russian Federation, economic regions, industrial development, foreign investments. 1. POLOŽAJ RUSKE FEDERACIJE U NOVOM SVETSKOM

PORETKU

ove tendencije na svetskom tržištu odrazile su se i na rusku privredu. U uslovima radikalnih ekonomskih reformi, Ruska Federacija je vracena nekoliko decenija unazad, u vreme kada se većina drugih zemalja u

svetu kretalo napred, u uslovima relativno povoljne ekonomske konjukture. Za

∗ Rad je primljen 26. maja 2006. godine i bio je tri puta na reviziji kod autora ∗∗ Geoekonomaki fakultet, Megatrend Univerzitet, e-mail: [email protected]

N

AA .. SS ee kk uu ll oo vv ii ćć RR ee gg ii oo nn aa ll nn ii aa ss pp ee kk tt ii nn dd uu ss tt rr ii jj ss kk oo gg rr aa zz vv oo jj aa rr uu ss kk ee ff ee dd ee rr aa cc ii jj ee

26

razliku od SSSR-a, koji je predstavljao jednu od dve svetske supersile, prema sadašnjem stanju privrede i svojoj “posrnuloj” ulozi u svetskoj ekonomiji, Ruska Federacija ne može pretendovali na vodeće pozicije u formiranju svetske ekonomske politike.

Ruska Federacija je dobila svoje mesto u svetskoj ekonomiji, a to je periferna sirovinska baza, čija uloga se gotovo isključivo se svodi na isporuke sirovina i poluproizvoda – nafte, metala, gasa, drvne proizvodnje, mineralnih đubriva. Stanje u Ruskoj Federaciji postalo je u potpunosti zavisno od kretanja cena energenata, na koje Ruska Federacija može veoma malo da utiče.

Uključivanje Ruske Federacije u svetsku ekonomiju, negativno se odrazilo na njenu unutrašnju proizvodnu strukturu. Do sada nije pravilno sprovodjena strukturna politika usmerenu na razvoj savremenih naučno-intenzivnih grana, kao što je mašinska industrija, što bi uslovilo povećanje obima proizvodnje i izmenu u strukturi spoljnotrgovinskog bilansa.

Ruska Federacija nije nužna svetskoj ekonomiji kao proizvođač, a nezavidno stanje u privredi dovelo je do njenog pretvaranja u nekonkurentnog ”gubitnika” u kojeg niko ne želi da investira. Takođe, otvorenost ruske privrede omogućila je svetskom tržištu da zahvati domaće tržište, preplavivši ga inostranom robom i uzrokovavši nestanak domaće proizvodnje.

2. REGIONALNI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH GRANA

Osnovno pitanje koje se nameće u Ruskoj Federaciji je izbor strukture daljeg razvoja. Evidentno je jednostrano usmerenje na eksploataciju nafte, gasa, proizvodnju sirovina i materijala koje je u interesima ruskog rukovodstva, ali i zapadnih struktura. Iz tog razloga, strana ulaganja prvenstveno su usmerena u ekstrakcione grane i to naftu i gas, dok, istovremeno, industrijski razvijene zemlje, pod raznim izgovorima, blokiraju isporuke ruskih gotovih proizvoda na svoja tržišta. 2.1. Energetska industrija Evidentno je jednostrano usmerenje na eksploataciju nafte, gasa, proizvodnju sirovina i materijala koje je u interesima ruskog rukovodstva, ali i zapadnih struktura.

Iz tog razloga, strana ulaganja prvenstveno su usmerena u ekstrakcione grane koji proizvodi više od četvrtine industrijske proizvodnje Ruske Federacije, vrši snažan uticaj na budžet i obezbeđuje više od polovine njenog eskportnog potencijala. Ruska Federacija u potpunosti obezbeđuje sopstvene energetske potrebe i predstavlja krupnog eskportera. Obuhvata industriju uglja, naftnu, gasnu, elektroenergetsku industriju, i dr. Grane energetskog kompeksa su u tesnoj povezanosti sa svim ekonomskim granama Ruske Federacije. Poseduje veliki regionalni značaj, jer stvara pretpostavke za razvoj energetske proizvodnje i predstavlja bazu za formiranje industrijskih kompleksa, kao što su elektroenergetski, naftno-hemijski, i dr.

II nn dd uu ss tt rr ii jj aa 44 // 22 00 00 66

27

Vodeće mesto u izvozu Ruske Federacije pripada energentima(nafta, gas, ugalj i naftni derivati). U 2001. godini, Ruska Federacija je izvezla 160 miliona tona sirove nafte, 180 milijardi m3 prirodnog gasa (118 milijardi m3 u zemlje van ZND) i 45 miliona tona uglja (42 miliona tona u zemlje van ZND). Energetsko-sirovinska specijalizacija Ruske Federacije nije dovela do razvoja visoko-prerađivačkih grana, što se odrazilo u ograničenim mogućnostima jačanja pozicije Ruske Federacije na svetskom tržištu.[2]

Osnovna politika u razvoju grana energetskog kompleksa je da se u bližoj perspektivi uspostavi prvobitni nivo razvoja narusen ekonomskom krizom ,da se poveća ekploatacija gasa u već osvojenim regionima, da se poveća moć postojećih gasovoda i izgradi novi gasovod kroz Belorusiju, Poljsku i centralnu Evropu, da se poveca eksploatacija nafte, izvrši rekonstrukcija naftno- prerađivačke industrije i dr.

Formiranjem energetskog tržišta koje je kontrolisano od strane države uz pomoć cenovne i poreske politike, konstituisana je konkurentna sredina sa ciljem daljeg privlačenja inostranih investicija.

Ruska Federacija poseduje ogromne resurse nafte, a glavni naftni regioni su Zapadni Sibir, Volgo-Uralski reon, Severni Kavkaz i evropski Sever. Posebnu perspektivuu razvoju naftnog kompleksa predstavljaju regioni kontinentalne platforme na evropskom Severu i Dalekom istoku. U ovom trenutku Zapadni Sibir predstavlja glavni region za eksploataciju nafte, a osnovna nalazišta se nalaze u srednjem toku reke Ob (Samatrolsko,Ust-Balisko,Megionsko,Adeksandrovsko i dr.)[5]. Najznacajniji naftni region u Ruskoj Federaciji je Zapadni Sibir u kome se eksploatise 70% nafte, a zatim slede Ural i Povolozje.

Osnovni magistralni sistemi nafrovoda su:

1. Volgo-Uralski sistem koji transportuje naftu iz Povoložja u Centralni region i to na zapad (Aljmetevsk, Nižnji Novgorod, Rjazanj, Moskva ; Nižnji Novgorod, Jaroslavlj, Kiriši), na istok ( Tujmazi, Omsk, Angarsk).

2. »Družba», prvi pravac naftovoda je bio otvoren 1964.g. i povezivao je Volgo-Uralski naftni region sa zapadnim regionima bivšeg SSSR-a i zemljama Istočne Evrope (Aljmetevsk,Samara, Penza, Lipeck, Orel, Uneča, Mozir u Belorusiji iz kojeg se delio u dva pravca i to severni po teritoriji Belorusije, Poljske i Nemačke i južni po teritoriji Ukrajine, Slovačke, Mađarske, Češke i drugo).

3. Zapadno-Sibirski sistem koji transportuje naftu od Surguta i Niževartovska od «Družbe», zatim u Ukrajinu i dalje u Evropu, a takođe u Kazahstan, Severni Kavkaz i Istočni Sibir.

4. Severo-Kavkazki sistem objedinjuje naftovode ovog ekonomskog regiona Ruske Federacije (Grozni, Armavir, Tihoreck, Tupajs, Novorosijsk, Rostov na Donu; Grozni, Mahačkala).

5. Od ostalih neophodno je pomenuti naftovode na relaciji republika Komi i Centralni region (Usinsk, Uhta, Kotlas, Jaroslavlj, Moskva) i na Dalekom istoku od ostrva Sahalin (Oha, Komsomoljsk na Amuru).[4]


28

Gasna industrija predstavlja najmlađu granu energetskog kompleksa,ali ujedno i najproduktivniju. Osnovna nalazišta su locirana u Zapadnom Sibiru gde se izdvajaju tri krupne gasne oblasti. To su Tazovsko-Purpejska, Berezovska, Vasjuganska. Nalazišta su locirana u Volgouralskoj i Timanopečurskoj provinciji, a takođe su otvorena krupna nalazišta na kontinentalnoj platformi Barencovog i Karskog mora i Irkutskoj oblasti. Na Severnom Kavkazu krupne resurse gasa poseduje Dagestan, Stavropoljski i Krasnojarski kraj i u Republika Saha. Izgrađen je krupan sistem snabdevanja gasom koji obuhvata stotine nalazišta, kompresorske stanice i gasovode.

Osnovne magistrale gasovoda su:

1. Iz zapadnog Sibira ( Urengoj, Medvežje, Nadim, Punga, Vuktil, Uhta, Grjazovec) u pravcu Moskve (Toržok, Pskov, Riga, ), (Novgorod, Sankt Petrerburg, Tallinn); (Urengoj, Iževsk, Pomari, Elec, Kursk do Ukrajine i istočne Evrope); (Urengoj, Medvežje, Perm, Iževsk, Kazanj, Nižnji Novgorod, Vladimir, Moskva); (Urengoj, Surgut, Nižnjevartovsk, Tomsk, Jurga, Novosibirsk, Kemerovo, Novokuznjeck); (Urengoj, Medvežje, Nižnjaja Tura, Nižnji Tagil, Jekaterinburg, Čeljabinsk).

2. Iz Povoložskog regiona: (Saratov, Rjazanj, Moskva); (Saratov, Penza, Nižnji Novogorod, Ivanova, Jaroslavlj, Čerepovec);

3. Iz Uralskog regiona gosavod «Sojuz»: (Orenburg, Uraljsk, Alesandrov Gaj, Kremenčug i Užgorod, Evropa) Severo-Kavkaski region (Stavropolj, Aksaj, Novopskov, Elec, Tula, Sepuhov, Tver, Novgorod, Sankt Peterburg); (Stavropolj, Majkop, Krasnodar, Novorosijsk).

4. Iz Uzbekistana: (Gazli, Majkop, Krasnodar, Novorosijsk).[4]

Ruska Federacija zauzima prvo mesto u svetu po zalihama uglja. Ugalj najboljeg kvaliteta je lociran u Kuznjeckom i Pečorckom basenu. Resursi uglja su veoma neravnomerno raspoređeni po teritoriji Rususke Federcije od čega se više od 94% rezervi odnosi na istočne regione, dok je većina potrošača locirana u evropskom delu. Najvažniji je Kuznjecki basen uglja sa zalihama od 600 mil. T na koji se odnosi 40% celokupne eksploatacije. Kuzbasu pripada jedno od prvih mesta u svetu, ugalj karakteriše visoa kaloricnost od 8600 Kcal. Veoma je značajan koksujući ugalj.

Drugi najznačajniji ugaljni basen je Pečorski basen sa rezervama od 210 mln T, koji se odlikuje visokim kvalitetom i kaloričnošću od 4000-7600 Kcal. Veoma je značajan Kansko-Ačinski basen crnog uglja čije rezerve iznose 600 mil T, a nalazi se u Krasnojarskom kraju i Kemerovskoj oblasti.Ugalj se eksploatiše površinskim kopom, a poseduje kaloričnost od 2800-4600 Kcal.[3]


29

Elektroenergetika se bavi proizvodnjom i prenosom električne energije i predstavlja jednu od osnovnih grana teške industrije. Po proizvodnji elektroenergije, Ruska Federacija se nalazi na drugom mestu u svetu, jer se njen godišnji potencijal smanjio do nivoa iz 50-tih godina. Više od polovine elektroenergske opreme je zastarelo i zahteva rekonsrukciju. Ostali deo elektroenergeske proizvodnje Ruska Federacija koristi za potrebe industrije 60% (teška, mašinska, metalurška, hemijska, drvna industrija), poljoprivrede 9%, transpora 9,7% i drugih grana 13,5%( kao što su sfera usluga i prodaje i dr. ). Deo proizvedene elektroenergetike je namenjen izvozu, dok proizvodni gubici iznose 8%.

Poslednjih godina elektroenergetika u Ruskoj Federaciji se brzo razvijala i uslovila izgradnju hidrocentrala, termoelektrana i atomskih centrala.

Osnovni tip termoelektrana u Ruskoj Federaciji radi na ugalj, mazut i gas. Među njima glavna uloga pripada moćnim državnim regionalnim centralama koje obezbeđuju sopstvene potrebe, kao i potrebe regiona uključenih u elektro sistem.

Glavni faktor razmeštaja termoelektrana predstavlja gorivo i potrošnja, a najznačajnije su raspoređene na mestu eksploatacije goriva. Krupne termoelektrane su u Kansko-Ačinskom basenu, Berezovska 1 i 2, Sugutska 2, Urengojska.

Hidroelektrane se nalaze se na drugom mestu po proizvodnji energije. Predstavljaju veoma efektivan izvor energije s obzirom da koriste resurs koji se obnavlja, prost način upravljanja i proizvode najjeftiniju energiju. Najkrupnije hidrocentrale se nalaze u Sibiru gde je korišćenje hidro resursa najpogodnije i gde su ulaganja kapitalna 1-3 puta niža a cena elektroenergije 4-5 puta manja nego u evropskom delu zemlje. Najkrupnije hidrocentrale ulaze u sastav Angaro-Jenisejskog reona, to su Sajanosušenska i Krasnojarska na Jeniseju i Irkutska, Bratska i Ustlimska na Angaru.

U evropskom delu zemlje je izgrađen krupan niz centrala na Volgi i to su Ivanjkovska, Ugličska, Ribinska, Gorkovska, Čeboksarska, Volžska, Imenilenjina, Saratovska.

Učešće atomskih centrala u proizvodnji elektroenergija je 12%. Černobilska katastrofa je uslovila smanjenje programa izgradnje atomskih centrala, ali s obzirom na pozitivnu promenu Vlada je usvojila specijalnu uredbu programa izgradnje novih centrala do 2010. godine.

U ovom trenutku u Ruskoj Federaciji je aktivno devet centrala, ukupnog potencijala 29,2 mil. KW dok se još cetrnaest centrala ukupne moćnosti 17,2 mil. KW nalazi u fazi projektovanja, izgradnje ili privremene rekonstrukcije.

2.2. Metalurška industrija U metaluruški kompleks ulaze crna i obojena metalurgija koje obuhvataju sve stadijume tehnološkog procesa od eksploatacije i obogaćivanja sirovina do


30

finalne produkcije. Metalurški kompleks predstavlja skup uzajamno povezanih i uslovljenih tehnoloških procesa:

• eksploatacija i priprema sirovina za preradu, • metalurška prerada koja predstavlja osnovni tehnološki proces za

dobijanje sirovog gvožđa, čelika, valjane produkcije crnih i obojenih metala, cevi i dr.

• proizvodnja fero legura, • korišćenje osnovnog otpada proizvodnje i dobijanje sekundarne

produkcije.

Metalurški kompleks predstavlja osnovnu industriju koja omogućava razvoj naučno-tehničkog procesa u saradnji sa elektroenergetikom i hemijskom industrijom u svim delovima zemlje. Metalurški kompleks karakteriše koncentracija i kombinovanje proizvodnje, a izuzetno je veliki i njegov značaj u teritorijalnoj strukturi privrede Ruske Federacije.

Savremena krupna preduzeća metalurškog kompleksa po karakteru tehnoloških veza predstavljaju metalurško-energetsko-hemijske kombinate. Osim osnovne proizvodnje u sastavu metalurških preduzeća, dolazi do proizvodnje različitih vrsta sekundarnih resursa i materijala.

Crna metalurgija poseduje sledeće karakteristike sirovinske baze:

• sirovina se karakteriše veoma velikim sadržajem korisne komponente od 17% u osnovnim rudama do 53-55% u magnetnim gvozdenim rudama. Na deo bogatih ruda se odnosi praktično 1/5 industrijskih rezervi koja se po pravilu koriste bez obogaćivanja. Oko 2/3 ostalih ruda zahtevaju obogaćivanje prostom i oko 18% složenom metodom;

• raznovrsnost sirovina pruža mogućnost korišćenja raznovrsnih tehnologija i dobijanje metala sa raznim svojstvima;

• način eksploatacije može biti dubinskim i površinskim kopom, na koji se odnosi oko 80% crne metalne rude;

• postojanje ruda koje poseduju složen sastav, a mogu biti fosforaste, titano-magnetne, hromaste i dr. Pri tom više od 2/3 su magnetne rude što olakšava proces obogaćivanja.

Problem u sirovinskoj bazi crne metalurgije je njihova udaljenost od potrošača, tako da u istočnom regionu Ruske Federacije je koncentrisan najveći deo energetskih resursa i sirovina namenjen metalurškom kompleksu, dok se potrošači nalaze u evropskom delu, što uslovljava probleme sa velikim transportnim troškovima u prevozu goriva i sirovina. Vodeci proizvodjaci gvozdene rude u Ruskoj Federaciji su Centralno-Černozemni (43%), Uralski( 21%), Severni (20%) i Istocno –Sibirski regioni.[5]

Na teritoriji Ruske Federacije postoje tri metalurške baze, a to su Centralna, Uralska i Sibirska koje poseduju suštinske razlike u sirovinskim resursima, gorivu, strukturi i specijalizaciji proizvodnje, moćnostma, ogranizaciji i karakteru


31

unutrašnjih i međugradskih komunikacija, teritorijalnih veza i ekonomskih veza sa inostranstvom.

Uralska metalurška baza predstavlja najkrupniju bazu u Ruskoj Federaciji, a po obimu proizvodnje crnih i obojenih metala u okviru ZND-a jedino zaostaje za Južnom metalurškom bazom Ukrajine.

Najstarija baza u Rukoj Federaciji proizvodi 52% valjane produkcije, 56% sirovog gvožđa, 52% produkcije crnih metala . Koristi se kuznjeckim ugljem, a najveći deo sirovine se dovozi iz Kazahstana, s obzirom da je rudna baza istrošena. Najveći centri crne metalurgije su Magnitogorsk, Čeljabinsk, Ninžjitagil, Novotroick, Jekaterinburg i dr., a 2/3 valjane produkcije se realizuje u Čeljabinskoj i Orenburškoj oblasti.[3]

Centralna metalurška oblast predstavlja rejon ranog razvoja crne metalurgije gde su koncentrisane rezerve gvozdenih ruda. Razvoj metalurškog centra je povezan sa relativno jeftinom eksploatacijom ruda površinskom metodom. Centralna metalurška baza obuhvata krupna preduzeća metalurškog kompleksa koja su locirana u gradovima Lipeck, Tula i u Podmoskovlju.

Metalurška baza Sibira je jos u fazi formiranja. Na deo Sibira i Dalekog istoka odnosi se 1/5 proizvoda valjane produkcije i oko 1/5 čelika. Ova metalurška baza se karakteriše relativno velikim rezervama gvozdene rude koji iznose oko 21% celokupnih ruskih rezervi. Dva najkrupnija preduzeća crne metalurgije predstavljaju Kuznjecki metalurški kombinat i Zapadno Sibirski zavod.

Sirovinska baza obojene metalurgije se karakteriše:

• izuzetno niskim procenatom korisne komponente u rudi bakra 1-5%, u olovno-cinkovanoj rudi 1,5-5,5% i niklu 0,3-5,5

• ruda je da je sastavljena iz više komponenti, • upotreba energenata u procesu prerade vrše uticaj na razmeštaj

obojene metalurgije.

Ural predstavlja najstariji region Ruske Federacije u proizvodnji obojenih metala i to posebno bakra, aluminijuma, cinka, nikla, kobalta, zlata, i drugih retkih metala. U ovom trenutku na Uralu postoji jedanaest preduzeća bakarne industrije u čiji sastav ulazi 16 rudnika, 8 fabrika za obogaćivanje ruda, veći broj pratećih zavoda. U Uralskim predelima se proizvodi oko 43% rafinisanog bakra, 65% cinka, a takođe i velike količine zlata, srebra i retkih metala.

Obojena metalurgija razvijena je i u Severnom i Severo-Zapadnom regionu gde se vrši eksplotacija i obogaćivanje nefelina, boksita, titanijumovih i bakarno-niklovih ruda. Istočni Sibir, a posebno Daleki istok karakterišu se visokim razvojem obojene metalurgije. Ona predstavlja jednu od najznačajnijih grana Dalekog istoka gde se proizvodi najveći deo olovnih ruda, zlata i drugih retkih metala. Istocno-Sibirski (1/4), Uralski (1/4), Centralni (1/5) i Dalekoistocni (1/6) regioni proizvode priblizno 80% produkcije obojene metalurgije u Ruskoj Federaciji.[5]


32

2.3. Mašinska industrija

Mašinski kompeks predstavlja jednu od vodećih grana teške industrije Ruske Federacije. Proizvodi osnovni fond kao što su sredstva za rad i na taj način u značajnoj meri utiče na tempo i pravac naučno-tehnološkog progresa. Na deo mašinske industrije se odnosi oko 1/5 celokupnog obima industrijske proizvodnje.

Asortiman mašinske industrije karakteriše se velikom raznolikošću što uzrokuje diferencijaciju njenih grana i suštinski utiče na razmeštaj pojedinih vidova produkcije.

Strukturu mašinskog kompleksa čini 19 krupnih grana i više od 100 specijalizovanih podgrana i proizvodnji. U kompleksne grane koje su slične po tehnološkim procesima i sirovinama spadaju teška, energetska, transportna, elektrotehnička, hemijska i naftna industrija , proizvodnja alatnih i poljoprivredih mašina, proizvodnja traktora i opreme za laku i prehrambenu industriju.

Raspad SSSR-a i formiranje nezavisnih država prouzrokovali su duboki pad u ekonomiji, a narušavanje dogovorenih obaveza i ukidanje barternih pogodbi uzrokovali su pad u razvoju mašinske industrije. Počeak 90-tih godina bio je praćen raspadom spoljno-trgovinskih veza u oblasti mašinske produkcije, ali strukturna perestrojka koja je usledila je omogućila mašinskom kompleksu proizvodnju novih 4000 proizvoda. Strukturne izmene u proizvodnji dešavaju se sporo ne samo zbog slabe adaptacije mašinskih preduzeća na nove ekonomske uslove, nego zbog odsustva savremenih sredstava za proizvodnju u preduzećima i naučno-tehničkog progresa.[7]

Mašinska industrija zauzima važno mesto u ekonomiji krupnih ekonomskih regiona Ruske Federacije. Posebno je visok nivo razvoja u Centralnom, Uralskom i Povoložskom reonu. U zavisnosti od materijalih faktora, kao i radne snage, može se izvršiti podela na tešku, opštu i srednju mašinsku industriju.

Teška obuhvata takve industrijske grane koje obuhvataju veliku potošnju metala. U tešku mašinsku industriju spada metalurška rudarska, energetska, eskalatorno-transportna, kao i proizvodnja krupnih morskih i rečnih brodova, lokomotiva i vagona. Ova industrija se orijentiše na sirovinsku bazu i potrošnju. Centri teške mašinske industrije se nalaze na Uralu, (Uralmaš, Jekaterinburg) i u Sibiru (Sibtjazmaš, Krasnojarsk).

Razmeštaj grana teške mašinske industrije uslovljen je time što su preduzeća povezana sa mehaničkom obradom i odlivom. Jedna od važnih grana ove industrije, predstavlja proizvodnju opreme za metaluršku industriju. Obuhvata proizvodnju opreme za industriju uglja čiji se krupni centri se nalaze u Zapadnom Sibiru i to u gradovima Novokuznjeck i Kemerovo. Proizvodnja opreme za naftnu i gasnu industriju nalaze se u naftnim i gasnim reonima na Uralu, Povoložju, na Severnom Kavkazu i Zapadnom Sibiru. Među granama teške mašinske industrije važnu ulogu ima energetska mašinska industrija koja predstavlja proizvodnju moćnih parnih turbina, generatora, hidro turbina i parnih kotlova. Ona se nalazi u krupnim centrima razvoja mašinske industrije, a to su Sankt-Petersburg i Krasnikatelišik. Razvoj atomske elektroenergetike je


33

zahtevao razvoj proizvodnje opreme namenjene atomskim centralama. Tako se u Sankt-Peterburgu proizvode atomski reaktori dok je krupni centar atomske industrije lociran u Volgodonsku.

Izgradnja brodova je raspoređena na morskim obalama i rečnim lukama. Izgradnja savremenih brodova zahteva raznovrsne tipove specijalne opreme jer je u izgradnji brodova uslovila kooperaciju sa drugim preduzećima koje isporučuju agregate i delove brodova. Osnovni centri izgradnje brodova nalaze se na Baltičkom moru. Sankt-Peterburg i Viborg specijalizovani su za proizvodnju putničkih i tovarnih brodova, tankera, ledolomaca i brodova za naučne ekspedicije. Na obali Belog mora centar je Arhangeljsk, a u Murmansku na Barencovom moru je locirana proizvodnja brodova za transport drveta.

Železnička mašinska industrija predstavlja jednu od najstarijih grana teške mašinske industrije. Raspoređena je blizu metalurških baza. Putnički i specijalni vozovi se proizvode u Centralnom, elektrovozovi u Severno-Kavkazkom regionu.

Opšta mašinska industrija obuhvata grane koje se karakterišu srednjim normama potrošnje metala i energije i niskom potrošnjom radne snage. Preduzeća ove industrije proizvode tehničku opremu za preradu nafte, drveta, celuloze i papira, a locirana je u potrošačkim regionima.

Srednja mašinska industrija obuhvata preduzeća koja karakteriše mala potrošnja metala a gde je povišena potrošnja radne snage i energenata. Razmeštena je tamo gde su visoko stručni radni kadrovi. Srednja mašinska industrja obuhvata grupu usko specijalizovaih preduzeća sa širokim vezama u kooperaciji. Tu spadaju auto-industrija, industrija aviona, proizvodnja tehnološke opreme za prehrambenu i laku industriju.[6] Jedan od pokazatelja grana srednje mašinske industrije predstavlja automobilska idustrija, čija se preduzeća nalaze u mnogim regionima Ruske Federacije. Kamioni srednje zapremine 3-6 T se proizvode u Moskovskoj i Nižegorodskoj oblasti, dok se kamioneti i laki transporteri proizvode u Uljanovskoj oblasti. Teški kamioni se proizvode u Tatarstanu, automobili visoke klase u Moskvi, srednje klase u Niženjem Novogorodu, a malolitarski u Moskvi, Toljatiju i Iževsku. Autobusi se proizvode u fabričkim zavodima Likino, Pavlovo, Kurgan,a po licenci Mercedesa je započeta proizvodnja modifikovanih autobusa u Podmoskovlju.

Gotovo celokupna produkcija putnickih automobila se proizvodi u Povolozskom , Uralskom i Centralnom regionu, a kamiona u Volgo-Vjatskom, Centralnom, Uralskom i Povolozskom regionu.

2.4. Hemijska industrija

Značaj hemijskog kompleksa u privredi regiona je ogroman, igra važnu ulogu u distribuciji robe široke potrošnje i povezan je sa mnogim drugim privrednim granama. Omogućava uspešno rešavanje krupnih, tehničkih i ekonomskih problema i konstantno povećava proizvodnju novih vidova hemijskih materijala.


34

Industrija sumporne kiseline predstavlja jednu od najznačajnijih grana, jer sumporna kiselina ima široku primenu u proizvodnji mineralnih đubriva, metalurgiji, preradi nafte, tehničkoj i prehrambenoj industriji i drugo.

Fabrike za proizvodnju sumporne kiseline se uglavnom osnivaju u regionima potrošnje i nalaze se praktično u svim ekonomskim regionima od kojih su najznačajniji u Moskovskoj, Tuljskoj, Nižegorodskoj oblasti i na Uralu.

Industrija za proizvodnju sode je od značaja i koristi se u industriji za proizvodnju stakla i hemijskoj industriji, u obojenoj metalurgiji, industriji celuloze i papira, a locirana je u Permskoj oblasti i Altajskom kraju.

Važnu granu hemijske industrije predstavlja proizvodnja mineralnih đubriva i to fosfornih, kalijumovih i azotnih. Osnovna sirovina za proizvodnju superfosfata su apatiti i fosforiti. Najveća preduzeća superfosfatne industrije se nalaze u Moskovskoj oblasti i Sankt-Peterburgu. Azotna industrija je rasprostranjena širom teritorije, a za proizvodnju azotnih đubriva se koristi amonijak. U ovom trenutku azotna industrija kao sirovinu koristi i prirodni gas usled široko rasprostranjene tehnologije dobijanja amonijaka iz prirodnog gasa. To omogućava racionalan razmeštaj industrije azotnih đubriva po teritoriji Ruske Federacije, približavanje proizvodnje potrošačkim rejonima, korišćenje lokalne sirovine i jeftinih energenata. Povoložje, Zapadni Sibir i Severni Kavkaz poseduju veoma povoljne uslove za razvoj ove industrijske grane.

2.5. Drvna industrija

Osnovni centri za proizvodnju i preradu drveta su locirani u evropskim regionima i to u severnom delu Volgo-Vjatskog regiona(prouzrokovalo je ogoljenost i štetu drvnih resursa), bez obzira što su osnovni resursi drveta locirani u istočnim regionima Ruske Federacije. Posebno su perspektivni novi drvno-industrijski kompleksi u istočnom regionu Ruske Federacije, a to su Bratski, Ustlimski, Asinovski, Jenisejski, Amurski.

Slabu tačku u razvoju drvno prerađivačke industrije predstavlja transport drveta i to pogotovu iz dubine drvnih regiona do transportnih magistrala. Takođe na veoma niskom nivou se nalazi tehnički potencijal drvno-prerađivačke industrije. Sve to zahteva velike kapitalne investicije što se može rešiti putem privlačenja inostranog kapitala u formi izgradnje mešovitih preduzeća ili projekata. Drvne pilane su locirane u osnovnim drvnim regionima, čvorovima transportnih magistrala sa železničkim raskrsnicama i na ušćima rečnih tokova. Osnovni centri drvnih pilana se nalaze u severnom Volgo-Vjatskom, centralnom Povoložskom, Zapadnom i Istočnom Sibirskom regionu i na Uralu.

Proizvodnja nameštaja je locirana u centralnom Severo-Zapadnom, Uralskom, Severno-Kavkaskom, Povoložskom regionu, dok se novi centri proizvodnje nameštaja razvijaju u Sibiru i na Dalekom istoku.

Izgradnja drvenih domova (kuća) se nalazi na evropskom Severu, Severo-Zapadnom, Vogo-Vjatskom, Centralnom regionu i Istočnom Sibiru. Sve veći značaj dobija hemijska prerada drveta čiji rezultat može biti dobijanje celuloze,


35

papira, kartona, drvenog uglja, fenola, sirćetne kiseline, etil i metil alkohola, glukoze, acetona, sintetičkih vlakana i mnogo toga drugog.

Najvažniju granu hemijske obrade drveta predstavlja celulozno-papirna industrija, jer proizvodi više od 200 vrsta osnovnih vidova papira i 40 vrsta kartona.Osim raznvrsnih papira za pisanje, tipografskih papira, papira za novac, proizvodi se papir industrijsko-tenhičke namene (za kablove, izolacioni, električni, antikorozivni). Osnovni centri ove industrije se nalaze u Severnom regionu, na Uralu, a u poslednjih dvadeset godina usled sirovinskog faktora se razvija u Sibiru, na Dalekom istoku i ostrvu Sahalin.

2.6. Laka industrija

Laka industrija spada u privredne grane koje proizvode robu siroke potrosnje, kojoj pripada oko 40% njene produkcije. U svom sastavu zaposljava oko dva miliona ljudi. Predstavlja veoma slozenu privrednu granu koja obuhvata vise od 20 podgrana, koje se dele u tri grupe:

• tekstilna ( lanena, pamucna, trikotazna, krznarska, svilarska industrija, kao i sirovinska obrada lana, krzna, dr.)

• krojacka • kozarska, krznarska i obucarska

Produkciju lake industrije karakterise nizak kvalitet proizvodnje koji znacajno zaostaje za razvijenim zemljanma sveta,kao i visi nivo proizvodnoih troskova u odnosu na svetsku proizvodnju.

U poslednjoj dekadi je prisutan konstantan pad obima proizvodnje, gotovo najvisi u celokupnoj strukturi ruske privrede, uzrokovan uvozom osnovne sirovine( ukupno 25% sirovinskih resursa je domace proizvodnje), što je uslovilo porast cena finalne produkcije i njenu nekonkurentnost u poredjenju sa uvoznom( pogotovu u odnosu na turske i kineske proizdjace).

Laku industriju karakterise zastarelost proizvodne opreme u preduzecima, koja u tekstilnim fabrikama iznosi cak 60%. Laku industriju karakterise ravnomerna zastupljenost u svim regionima Ruske Federacije, s obzirom na odsustvo teritorijalne specijalizacije prisutne kod drugih privrednih grana. Ipak, moguce je definisati pojedine specijalizovane centre pogotovo u tekstilnoj industriji koji proizvode odredjeni asortiman produkcije (Ivanovska i Tverska oblast su specijalizovane za proizvodnju pamucnih proizvoda).

Faktori proizvodnje koji provenstveno uticu na razmestaj preduzeca lake industije su sledeci:

• sirovinski koji uticu na razmestaj obrade sirovine • naseljenost,tj. potrosacki faktor • radna snaga


36

Sirovinska baza lake industrije je relativno razvijena, jer obezbedjuje odredjeni udeo sirovine u proizvodnji. To se odnosi na lan, kozu, hemijska vlakna, krzno i dr.

Poljoprivreda je osnovni dobavljač sirovina u lakoj industriji. Proizvodnja lana je tradicionalna delatnost u Ruskoj Federaciji, koja se u ovom trenutku nalazi u slozenom polozaju, usled smanjenja useva i njegovog roda. Razmestaj prizvodnje lana je veoma neravnomeran, vise od 60% proizvodnje je koncentrisano u Centralnom regionu, 25% u Severo-Zapadnom, a 15% u svim ostalim (Volgo-Vjatski, Zapadno-Sibirski, Istocno-Sibirski).

Prirodna vuna se prvenstveno dobija od ovaca, a zanemarljivih 1,5% od koza.Uzgoj ovaca se tokom devedesetih smanjio 25%, proizvodnja vune 23%, a kvalitet proizvedene vune daleko zaostaje za svetskim standardom.Osnovni regioni za proizvodnju vune su Severno-Kavkaski, Povolozski i Istoco-Sibirski.

Prirodna koza predstalja sirovinu koja u potpunosti obezbedjuje domaće potrebe, a takodje je znacajan deo namenjen izvozu.

Pamucna industrija se u potunosti zasniva na uvoznoj sirovini i to prvenstveno iz Egipta, Sirije i Sudana, s obzirom da se pamuk ne uzgaja u Ruskoj Federaciji.

Osim prirodnih sirovina, u lakoj industiji se koriste sinteticka i vestacka vlakna, koja se proizvode u Centralnom, Zapadno-Sibirskom, Severno-Kavkazkom i Centralno-Cernozemnom regionu, kao i u Povolozju.

Najveci udeo u lakoj industriji se odnosi na tekstilnu industriju koja je prvenstveno namenjena domacim portebama.

Pregled najznacajnjih centara tekstilne industrije [3]

Pamucna industija

Centralni ekonomski region (Invanovska, Moskovska,Vladimirovkska,Tverska, Rjazanjska,Jaroslavska,Kalužska i Smoljenska oblast, Moskva) Sankt-Petersburg i Lenjingraska oblast Severni Kavkaz, Volgo-Vjatska oblast, Ural,Zapadni Sibir

Lanena industrija

Centralni region (Vladimirovska, Ivanovska, Kostormska i Jaroslavska oblast) Severni i Severo-Zapadni region, Volgo-Vjatski, Uralski, Zapadno-Sibirski region

Tekstilna industija

Kozarska industrija

Centralni region (Moskva, Moskovska oblast,Ivanovska oblast, Kalužska,Rjazanjska oblast) Povozije(Uljanovska, Penezska oblast) Centralno-Cernozemni rerion(Tambovska oblast) Severo-Zapani region, Severni Kavkaz


37

2.7. Agro-industrijski kompleks

Poljoprivreda predstavlja jednu od najvažnijih privrednih grana, jer realizuje više od 12% GDP, 15% nacionalnog dohotka i 16% osnovnih fondova.[6] Ruska Federacija zauzima prvo mesto u svetu po povrsini zemljisnog fonda (u iznosu vise od 1707 mln ha), pri cemu se 38% odnosi na udeo razlicitih poljoprivrednih povrsina (u iznosu od 222 mln ha) . Agro-industrijski kompleks (AIK) predstavlja kompleks grana koje su u tesnoj ekonomskoj i proizvodnoj povezanosti, specijalizovane u poljoprivrednoj proizvodnji, njenoj preradi i očuvanju.

U strukturi AIK se izdvajaju tri celine:

• grane koje proizvode sredstva za proizvodnju u poljoprivredi (industrija traktora, poljoprivredna i mašinska industrija), mašinska industrija za stočarstvo i proizvodnju stočne hrane, proizvodnja tehnologije za melioraciju, mineralna đubriva, mikrobiološka indrustrija i dr.,

• poljoprivreda koja obuhvata ratarstvo i stočarstvo, • grane koje vrše preradu poljoprivrednih sirovina (prehrambena, grane

lake industrije povezane sa prvobitnom preradom lana, vune, a takođe i grane koje omogućavaju čuvanje, transport i realizaciju produkcije AIK.

U strukturi AIK glavno mesto pripada poljoprivredi koja proizvodi više od 48% obima produkcije, raspolaže sa 68% osnovnih proizvodnih fondova i zapošljava gotovo 67% zaposlenih.

Poljoprivreda predstavlja vrlo specifičnu sferu proizvodnje jer ne predstavlja produkt rada čoveka i njegne razmere ne mogu biti povećane. Pri pravilnom korišćenju zemlja poboljšava svoje kvalitete, dok sva druga sredstva za proizvodnju zastarevaju i neophodno ih je zameniti drugim. Važna karakteristika poljoprivrede i njene proizvodnje jeste sezonski karakter, jer poljoprivreda zavisi od prirodnih uslova, uslovljena je neravnomernim korišćenjem radne snage tokom godine. Karakteristika poljoprivrede je njen biološki karakter, jer se biljke i životinje predstavljaju sredstva proizvodnje. Za razmeštaj poljoprivredne proizvodnje izuzetno su važni socijalno-demografski faktori,jer stanovništvo je osnovni potrošač poljoprivredne produkcije.

Poljoprivreda se karakteriše krupnim obimom proizvodnje, međutim po ostvarenim rezultatima po glavi stanovništva Ruska Federacija zaostaje za razvijenim zemljama u poljoprivrednim proizvodima.

Neracionalna je struktura ishrane stanovništva Ruske Federeacije, jer je karakteriše mali udeo mesa, povrća i voća, uz povišeni udeo hleba, krompira i mlečnih proizvoda. Takodje je izuzetno nizak nivo roda poljoprivrednih kultura i mala produktivnost u stočarstvu, po čemu Ruska Federacija zaostaje 3-4 puta u odnosu na razvijene zemlje. Osnovni razlozi neefektivne proizvodnje su veliki gubci i nizak kvalitet produkcije, a načini njenog povećanja su ekstenzivni na račun proširivanja zasejanih površina i intenzivni korišćenjem dostignuća naučno-tehnoloških programa.Osnovne metode intenzifikacije u poljoprivredi predstavljaju mehanizacija, hemizacija, melioracija i dr.


38

Ratarstvo proizvodi 55% poljoprivredne produkcije i predstavlja osnovnu poljoprivrednu granu, jer umnogome utice na razvoj i nivo stočarstva. Prvenstveni značaj ima razvoj zrnastih kultura kojima je posejano više od polovine površine. Osnovnu kulturu predstavlja pšenica, a rejoni njene proizvodnje su Severni Kavkaz, Centralno-Čelnozemni region, Povoložje i Sibir. Raž predstavlja otporniju kulturu i njeni usevi se nalaze u rejonima Nečernozemne zone, s tim da se proizvodnja svakim danom smanjuje. Ječam je kultura koja izdržava kolebanja temperature u periodu vegetacije a osnovni regioni proizvodnje su Severno-Kavkaski, Centralno-Černozemni, Povoložski, Ural i Sibir. Ovas nije zahtevna kultura, uzgaja se u šumskoj zoni Volgo-Vjatskog regiona, na Uralu i Zapadnom Sibiru. Kukuruz uzgaja se u Severno-Kavkazkom i Centralno-Černozemnom regionu i Nižnjem Povoložju.

U Ruskoj Federaciji se takodje uzgajaju i tehničke kulture. Suncokret se uzgaja na Severnom Kavkazu, u Povoložju, Centralno-Černozemnom regionu, a šećerna repa u Centralno-Černozemnom i Severno-Kavkaskom regionu.

Proizvodnja krompira se obavlja u Centralnom, Volgo-vjatskom, Centralno-Černozemnom i Zapadno-Sibirskom regionu.

Stočarstvo daje 45% domaće produkcije, akumulira 75% osnovnih proizvodnih fondova, 70% radnih resursa. Efektivno bavljenje stočarstvom je povezano sa jakom prehrambenom bazom za sve vrste životinja i ptica, s obzirom da je problem stočne hrane jedan od najizraženijih u poljoprivredi.Osnovni pravac njegovog rešavanja predstavlja intenzifikacija uz obuhvatanje odgovarajućih mera za popravljanje strukrure useva.

U stočarskom fondu Ruske Federacije, broj grla krupne rogate stoke iznosi 22,4 mil. od čega je 8,7 mil. krava. Krupni stočarski regioni su Uralski, Povoložski, Zapadno-Sibirski i Severno-Kavkazki.

Proizvodnja mesa i mlekarstvo se nalaze prvenstveno u potrošačkim zonama, a za njihov razvoj je neophodna velika količina stočne hrane. Osnovni rejoni su locirani u šumskim (Nečernozemje), šumsko-stepskim i stepskim rejonima (srednje Povoložje, srednji Ural i Sibir). Ovčarstvo poseduje fond od 9,6 mil. grla, a razvijeno je na Severnom Kavkazu, u Povoložju, Istočno-Sibirskom i Uralskom regionu. Svinjogojstvo predstavlja najproduktivniju granu stočarstva sa fondom od 10 mil. grla, a razvijeno je na Severnom Kavkazu, u Povoložju, Centralno-Černozomnom i Centralnom regionu. Živinarstvo je razvijeno u južnim regionima, a uzgoj koza na jugoistoku evropskog dela zemlje i brdsko stepskim reonima Sibira.

3. INOSTRANE INVESTICIJE U PRIVREDI RUSKE

FEDERACIJE U ovom trenutku, teško je predvideti dalji razvoj situacije i ekonomski razvoj u Ruskoj Federaciji, ali ukoliko se ne izvrše bitne strukturne transformacije u reformskom pravcu i ne sprovede aktivna industrijska politika s ciljem transformacije preduzeća na savremenim ekonomskim i tehnološkim osnovama,


39

zaostajanje Ruske Federacije za razvijenim zapadnim zemljama, kao i za drugim zemljama poput Kine, Brazila i Meksika, biće nepovratno.

Najperspektivniji put za aktivno učešće u strukturiranju novog svetskog poretka je saradnja Ruske Federacije sa zapadnim zemljama i SAD, a priliv stranih investicija se može posmatrati kao jedan od važnih uslova za prevazilaženje ekonomske krize i obnavljanje i razvoj realnog sektora ruske ekonomije. Za aktiviranje priliva stranih investicija u rusku privredu neophodna je izgradnja povoljne investicione klime. [1]

Investiciona klima u Ruskoj Federaciji i dalje se može okarakterisati kao nepovoljna usled sledećih faktora:

• Socijalno-politička nestabilnost; • Poreski sistem sa stopama među najvišim u svetu; • Nesavršena pravno-normativna baza; • Nizak nivo razvoja elemenata infrastrukture; • Dugogodišnja kriza koja je obuhvatila sve delove privrede; • Nesavršenost procedure neophodne za regulisanje stranih investicija; • Nedovoljna informisanost stranih investitora o potencijalnim

mogućnostima učešća u investicionim programima; • Nedefinisan sistem regulisanja vlasničkih prava u Ruskoj Federaciji (na

zemlju, privatizovane objekte i dr. ); • Nedovoljna zaštićenost stranih investicija od političkih i ekonomskih

rizika; • Nizak nivo zaštite intelektualne svojine; • Spoljni i unutrašnji dugovi koji ograničavaju razvoj investicionog procesa

i ne stimulišu strane investitore; • Niska kreditna sposobnost i visok investicioni rizik, koji negativno utiču

na dobijanje kredita na svetskom tržištu kapitala; • Niska rentabilnost većine preduzeća u realnom sektoru privrede; • Nizak tempo restruktuiranja bankarskog sistema i nedovoljan obim

sopstvenih sredstava namenjenih kreditiranju kod većine banaka; • Odsustvo stabilne pravne osnove u skladu sa međunarodnom praksom, a

koja reguliše delatnosti domaćih i stranih investitora. • Finansijska kriza od 17. avgusta 1998. godine koja je uticala na poverenje

stranih investitora prema Ruskoj Federaciji.[2,6]

Najznačajniji kriterijumi privlačnosti nacionalne ekonomije za strane investitore su stepen rizika preduzetničke delatnosti i rentabilnosti investicionih projekata, a tokom 1990-ih, Ruska Federacija spadala je u grupu zemalja sa najvišim stepenom rizika za strane investitore, jer je zauzimala je 104. mesto od 133 zemlje u svetu prema istrazivanju svajcarskog instituta „Beri“.


40

Granska struktura stranog kapitala koji je za vreme reformi stigao u Rusku Federaciju nije bila usmerena na razvoj i transformaciju njene privrede. U posmatranom periodu, oko 40-70% od ukupnog obima stranog kapitala bilo je usmereno u energetsku i prehrambenu industriju, a krupni primaoci kapitala bili su i crna i obojena metalurgija i drvna industrija. Industrijski kapital bio je usmeren u privredne grane koje proizvode robu od strateškog značaja na dugi rok, a realizacija je zagarantovana na svetskom tržištu (nafta, metali, drvna industrija).

Takođe, kapital bio je usmeravan i u grane sa brzim obrtom investiranih sredstava, uz maksimalnu rentabilnost proizvodnje (prehrambena industrija, sfera usluga). Osim u sirovinske grane sa niskim stepenom obrade, čija je proizvodnja okrenuta ka stranim tržištima, značajan obim stranih investicija bio je usmeren i u grane koje imaju garantovanu potražnju unutar Ruske Federacije.

Najznačajniji deo stranih investicija u energetskim i drugim industrijskim granama potiče od kredita dobijenih od međunarodnih finansijskih organizacija, dok je priliv kapitala u finansijsko-kreditnu sferu i komercijalnu delatnost iz privatnih izvora.

Teritorijalna raspoređenost stranih investicija relativno je uska. Inostrani kapital usmeren je u regione koji imaju izrazitu “gransku” opredeljenost kao što su:

Istočni region koji predstavlja bazu za razvoj ekstrakcione industrije;

Centralnoevropske i severnoevropske oblasti;

Megapolisi - Moskva, Sankt Petersburg - koji su pogodni za razvoj proizvodnje namenjene izvozu ili razvoj proizvodne, transportne i finansijske infrastrukture.

Na evropski deo Rusije odlazi 4/5 inostranog kapitala i to najviše u Centralni region, 42% (na Moskvu i moskovsku oblast oko 40%). Na deo zauralskih regiona, koji raspolažu ogromnim rezervama prirodnih resursa i kojima je priliv kapitala neophodan, odlazi 1/5 investicija.

Najpopularniji regioni za strane investitore su:

• Moskva; • Sahalinska oblast ; • Tjumenskaja oblast ; • Tatarstan ; • Moskovska oblast; • Sankt Petersburg; • Krasnodarskij kraj; • Komi; • Niznegorodskja oblast; • Irkutska oblast.[2]


41

Perspektiva privlačenja stranih investicija je utoliko realnija ukoliko ruske vlasti omoguće potencijalnim investitorima pristup u strateški važnim grane privrede i učešće u investicionim projektima koji su za njih od interesa. Međutim, bez obzira na predviđene mere, ukoliko se ne postigne politička, pravna i ekonomska stabilnost, nije realno očekivati krupne strane investicije u privredi Ruske Federacije.

4. ZAKLJUČAK Ruska Federacija, iako član MMF-a, SB i drugih međunarodnih ekonomskih organizacija, s obzirom da nastupa kao tražilac zajmova i kredita, nije u mogućnosti da utiče na pravac njihove delatnosti. Zavisna je od zapadnih investicija, isporuka opreme i zapadnih kredita za potrebe budžeta. Udeo Ruske Federacije u ukupnom obimu svetskih investicija veoma je nizak i ne odgovara njenim potencijalnim mogućnostima, što se objašnjava nerazvijenošću konkurentskih prednosti Ruske Federacije. Po produktivnosti rada i efektivnosti korišćenja osnovnih resursa, Ruska Federacija zaostaje za razvijenim zemljama 4 do 6 puta, a 3 do 4 puta za novim industrijskim zemljama. Stvaranje uslova za privlačenje stranih investicija podrazumeva ozbiljne transformacije u ekonomskoj, političkoj, socijalnoj i drugim sferama. Literatura

1. Gaydar, E.: The Economics of Russian Transition, The MIT Press

Cambridge, Massachusetts, London, 2003.

2. Sekulović, A.: Savremena ekonomija Rusije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.

3. Sekulovic, A.: Regionalna ekonomija Rusije, Izdavacka delatnost Megatrend Univerziteta preimenjenih nauka, Beograd, 2006.

4. Родионова, И. А.: Региональная экономика, Издательство Экзамен, Москва, 2003.

5. Сидоров,М.К.: Социально-экономическая география и регионалистика Россий, ИНФРА – М, Москва

6. Хасбулатов, Р. И.: Мировая экономика, Экономика, Москва, 2001.

7. Ясин, Е. Г.: Российская экономика, М : ГУ ВШЭ, 2003.

8. Russia in Figures, Goskomstat of Russia, Моskva, 2005.


42

Appendix

OSNOVNE SOCIO-EKONOMSKE KARAKTERISTIKE RUSKE FEDERACIJE

Osnovni podaci o Ruskoj Federaciji Glavni grad – Moskva Teritorija :

- Pokriva istočnu Evropu i severnu Aziju. - Površina : 17,077.400 km/2 - Obradivo zemljište : 13% teritorije, - Šume : 51% teritorije, - Površinske vode : 13% teritorije.

Broj stanovnika : - 143,954.400 (1. januara 2002. godine)

Maksimalna dužina i širina - Dužina 4.000 km, - Širina 9.000 km

Najduže reke - Lena 4.400 km, - Irtiš 4.248 km, - Ob 3.650 km, - Volga 3.531 km, - Jenisej 3.487 km, - Amur 2.824 km Prema teritoriji Ruska Federacija nalazi se na prvom mestu u svetu, a po broju stanovnika na šestom.

Administrativna i teritorijalna podela Ruske Federacije

( 1. januar 2002. godine) REPUBLIKE 21 - Adigeja, Altaj, Baškortostan, Buratija, Dagestan, Ingurska, Kabaridno-Bajkalska, Kalmikija-Halmg Tang, Karačevo-Čerkeska, Karelija, Komi, Marij El,Mordovija, Saha, Severna Osetija, Tatarstan, Tuva, Udmurtija, Hakasija, Čečenska i Čuvaška TERITORIJE (krajevi) 6 - Altajski, Krasnodarski, Krasnojarski, Primorski, Stavropoljski, Habarovski


43

REGIONI (oblasti) 49 - Amurska, Arhangelska, Astrahanska, Belgarodska, Brjanska, Vladimirovska, Volgogradska, Vologodska, Voronežska, Ivanovska, Irkutska, Kalingradska, Kalužska, Kamčatska, Kemerovska, Kirovska, Kostromska, Kurganska, Kurska, Lenjingradska, Lipecka, Magdanska, Moskovska, Murmanska, Nižegarodska, Novogarodska, Novosibirska, Omska, Orenburska, Penzemska, Permska, Psovska, Rostovska, Rjazanska, Samarska, Saratovska, Sahalinska, Sverdlovska, Smoljenska, Tambovska, Tverska, Tomska, Tulska, Tjumenska, Uljanovska, Čeljabinska, Čitinska, Jaroslavska AUTONOMNE OBLASTI (okruzi) 10 DISTRIKTI 1864 GRADOVI 1098 Od čega republička, teritorijalna, regionalna i okružna subordinacija 648 GRADSKI DISTRIKTI I OKRUZI 333 NASELJENA MESTA 1850 RURALNE ADMINISTRACIJE 24396 Ruralne administracije obuhvataju ruralne sovjete (selsovete), voloste, ruralne oblasti (okruzi) i tela lokalne samouprave. Na teritoriji Ruske Federacije nalazi se deset gradova koji imaju preko milion stanovnika: - Moskva 8,3 miliona - Sankt – Peterburg 4,6 miliona - Novosibirsk 1,4 miliona - Nižnji Novgorod 1,3 miliona - Jekaterinburg 1,3 miliona - Samara 1,1 miliona - Omsk 1,1 miliona - Kazanj 1,1 miliona - Ufa 1,1 miliona - Čeljabinsk 1,1 miliona

Spisak regiona – Subjekata Ruske Federacije i njihove prestonice Severni ekonomski reon :

1. Murmanska oblast – Murmansk 2. Republika Karelija – Petrozavodsk 3. Arhangelska oblast – Arhangelsk 4. Nenecki autonomni okrug – Narjan- Mar


44

5. Republika Komi – Siktivkar 6. Volgogradska oblast – Vologod

Severo-Zapadni ekonomski reon : 7. Lenjingradska oblast – Sankt-Peterburg 8. Novogradska oblast – Novograd 9. Pskovskaja oblast – Pskov 10. grad Sankt – Peterburg

Centralni ekonomski reon : 11. Tverska oblast – Tver 12. Jaroslavska oblast – Jaroslav 13. Kostromska oblast – Kostrom 14. Ivanovska oblast – Ivanovo 15. Vladimirovska oblast – Vladimir 16. Rjazanska oblast – Rjazan 17. Tulska oblast – Tula 18. Orlovska oblast – Orel 19. Brjanska oblast – Brjansk 20. Kalužska oblast – Kaluga 21. Smoljenska oblast – Smolensk 22. Moskovska oblast – Moskva 23. grad Moskva

Volgo-Vjatski ekonomski reon : 24. Nižegradsk oblast – Nižni Novgorod 25. Kirovska oblast – Kirov 26. Republika Marij El – Joškar-Ola 27. Čuvačka republika – Čeboksari 28. Republika Mordovija – Saransk

Centralno-Černozemni ekonomski reon : 29. Kurska oblast – Kursk 30. Lipecka oblast – Lipeck 31. Tambovska oblast – Tambov 32. Voronežska oblast – Voronež 33. Belgarodska oblast – Belgarod

Povoložski ekonomski reon : 34. Penzenska oblast – Penza 35. Uljanovska oblast – Uljanovsk 36. Republika Tatarstan – Kazanj 37. Saratovska oblast – Saratov 38. Samarska oblast – Samara 39. Volgogradska oblast – Volgograd 40. Republika Kalmikija – Elista 41. Astrahanska oblast – Astrahan

Severo-Kavkazki ekonomski reon : 42. Rostovska oblast – Rostov na Donu 43. Krasnodarski kraj – Krasnodar 44. Republika Adigeja – Majkop 45. Karačevo-Čerkeska Republika – Čerkesk 46. Kabaridno-Bajkalska Republika – Naljčik


45

47. Stavropoljski kraj – Stavropolj 48. Republika Severna Osetija - Vladikavkaz 49. Republika Ingušetija – Magas 50. Čečenska Republika – Grozni 51. Republika Dagestan – Mahačkala

Uralski ekonomski reon : 52. Komi-Permjacki autonomni okrug – Kudimkar 53. Republika Udmurtija – Iževsk 54. Permska oblast – Perm 55. Sverdlovska oblast – Jekaterinburg 56. Republika Baškortostan – Ufa 57. Orenburska oblast – Orenburg 58. Čeljabinska oblast – Čeljabinsk 59. Kurganska oblast – Kurgan

Zapadno-Sibirski ekonomski reon : 60. Jamalo-Nenecki autonomni okrug – Salehard 61. Hanti-Masijskij Autonomni okrug – Hanti-Masijsk 62. Tjumenska oblast – Tjumen 63. Omska oblast – Omsk 64. Tomska oblast – Tomsk 65. Novosibirska oblast – Novosibirsk 66. Kemerovska oblast – Kemer 67. Altajski kraj – Branul 68. Republika Altaj – Gorno-Altajsk

Istočno-Sibirski ekonomski reon : 69. Tajmirskij autonomni okrug – Dudinka 70. Evenkijskij autonomni okrug – Tura 71. Krasnojarski kraj – Krasnojarsk 72. Republika Hakasija – Abakan 73. Republika Tuva – Kizil 74. Irkutska oblast – Irkutsk 75. Ust-Ordinski Burjatski autonomni okrug – Ust-Ordinski 76. Republika Buratija – Ulan-Ude 77. Čitinska oblast – Čita 78. Aginski Burjatski autonomni okrug – Aginsko

Dalekoistočni ekonomski reon : 79. Čukotski autonomni okrug – Anadir 80. Korjakski autonomni okrug – Palana 81. Magdanska oblast – Magdan 82. Kamčatska oblast – Petropavlovsk-Kamčatski 83. Republika Saha – Jakutsk 84. Habarovski kraj – Habarovsk 85. Sahalinska oblast – Južno-Sahalinsk 86. Amurska oblast – Blagovešćensk 87. Jevrejska autonomna oblast – Birobidžan 88. Primorski kraj – Vladivostok 89. Kaliningradska oblast - Kaliningrad


46

EKONOMSKI REGIONI RUSKE FEDERACIJE [8]

Ekonomski region Površina

(hiljade km2)

Stanovništvo ( mil. st.)

Severo-Zapadni 196,5 8,1 Severni 1466,3 5,9 Volgo-Vjatski 263,3 8,4 Centralno-Černozemni 167,7 7,9 Severo-Kavkazki 355,1 17,6 Povoložski 540 16,9 Uralski 824 20,5 Zapadno-Sibirski 2427,2 15,1 Istočno-Sibirski 4122,8 9,1 Dalekoistočni 6215,9 7,5 Centralni 483 29,7

Documents

Regionalni aspekt industrijskog razvoja ruske federacijescindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-0373/2006/0350-03730604025S.pdfdobijanje sirovog gvožđa, čelika, valjane produkcije