Број: 31, Година: VII, 17 oktobar 2016

Poštovani čitaoci “Sirijusa”, letnji raspust, odmori ili nešto treće, tek, iznenada je jako opao tempo kojimpristižu vaši radovi na adresu našeg sajta. Nadam se da će sa nastavkom ritualnih radova u našim ložama tokomjeseni, na adresu info@mason.org.rs početi da stiže više vaših tekstova, kao što je to bio slučaj prethodnih godina.

Srdačan pozdrav,vaš Č.V.

Sadržaj:

Templ - crkva ....................................................................................................................................... 2Zašto se neprekidno svađamo i delimo? .............................................................................................. 5Alegorija proleća.................................................................................................................................. 8Slobodan Jovanović ........................................................................................................................... 11

2

Istorija kao “učiteljica života”, nikadanije mogla do kraja da rasvetli događaje izdubine vremenske tame prekrivene sopstve-nim interesima i emocijama. Istoričar je, ipak,samo čovek, onaj koji se osvrće i zagleda uprošlost da bi saznao nesaznatljivo ili videonevidljivo. Ukoliko više uspeva da razgrnemračne slike utoliko se postavljaju višepitanja a odgovori postaju sve manje pouzda-niji.

Pitanje, po sebi, se nužno postavlja: da limi, koji nismo istoričari, uspevamo da veromu nama, imaginacijom i nadčulnim prodremodublje i “vidimo” više. Da li možemo dasagledamo stvarnu vezu u vremenskom iistorijskom tesnacu između reda vitezovaTemplara i Slobodnih zidara. Teško je ovopotvrditi ali, takođe, demantovati još je i teže.Postoje neosporne činjenice u civilizacijskojzaostavštini koje nas upućuju na veru upostojanje ove uzajamne veze. Ono štozasigurno možemo, a da sebe ne dovedemo uzabludu bilo koje vrste, jeste naše divljenje

tim civilizacijskim tekovinama, divljenjegraditeljstvu tog vremena koje se ogleda upostojanje crkve Templara u Londonu.

Nakon uspeha u prvom krstaškom ratu,red vitezova Templara osnovan je u Jerusa-limu na mestu hrama kralja Solomuna saciljem da zaštiti hodočasnike na putu do Svetezemlje i nazad. Po ugledu na crkvuVaskrsenja Hristovog u Jerusalimu izgrađenaje i Templ crkva u Londonu koja je ostalajedina i najstarija crkva koja i dalje čuvasećanja na vitezove Templare. Iako više putarušena i obnavljana, a najviše razorena usuludom nacistilkom bombardovanju Londo-na 1941, uspeva da nam i danas prenese duh imisteriju godine 1185 kada je osvećena u častBlažene Device Marije 10. Februara i to odstrane Patrijarha Jerusalimskog Iraklija. Dalje,tvrde hroničari, sam Kralj Henri III je želeoda tu bude i sahranjen ali se kasnije predo-mislio i testamentom je tražio da njegoviostaci budu položeni u Vestminsterskojopatiji.

Templ - crkva

3

Sveti Bernard od Klervoa postao jezaštitnik vitezova Templara, tako da su onistekli mnoge privilegije i bogatstva a od Papei kreljeva veliku podršku za svoj red i uloguzaštitnika hodočasnika koji su išli u Svetuzemlju i nazad. Tako ugledni, cenjeni i bogati,morali su jednog momenta da plate danak“mračnom srednjem veku”. Crkva nije moglatada da prihvati bilo koju univerzalnu istinu ajoš manje versku toleranciju koju su negovaliTemplari a da se ne postavi pitanje suštinevere. Ta jeres - sa jedne strane, kao i interesikraljeva – sa druge strane, doveli su dožestokog progona Templara, oduzimanjeimovine i uništavanje svake pomisli olegalnom i javnom opstanku ovog reda.

Crkva Templ je i dalje nastavila svojenezavisno postojanje te menjajući korisnike ivlasnike uspeva da nam i danas priča odalekom vremenu, kulturi i ljudima. Posebnoarhitektonski urađen deo sa klupama dužcelog obima okruglog dela crkve, koji je takokoncipiran da svi vitezovi Templari gledaju upravcu centra Crkve i ne postoji ni jedanuzvišeni deo ili posebno naznačen, što govorio jednakosti svih vitezova. Već u ovom detaljividimo tesnu vezu i nit koja se provlači dodanas i očito govori o principu našeg bratstvai jednakosti.

Spoj unutrašnjih 12 stubova sa, takođe,12 spoljašnjih stubova, definišu pravilnetrouglove po celom obimu hrama. Daljaanaliza gradnje nas vodi do Mojsija koji jesagradio sličan hram postavivši 12 kamenovau krug kao spomenik. Još dalje u analizidolazimo i do Ozirisa, grobnog kraljaegipatske misterije i inicijacije. Ne možemo uovom kontekstu gradnje i veze saMasonerijom da zanemarimo i numeričkekomponente odredjenih brojeva, kako broja

12 tako posebno broja 7 i to 7 stubova sakojima je, kako je tvrdio Solomon “Mudrostsagradila njen izabrani hram”.

Kralj Edvard II je preuzeo kontrolu nadTempl crkvom i 1307. I ustupa je redu SvetogJovana, Hospitalcima. U crkvenoj arhivimože se pronaći podatak da je 1540. God.Kralj Henri VIII ukinuo Hospitalce i oduzeoim svu imovinu te je sada, kao kraljevskovlasništvo, on imenovao sveštenika i dodeliomu titulu “Majstora hrama”. Do kraja XVIveka crkvu su koristile i advokatske komorejer su se u okruženju nalazili svi sudovi i tokako Vrhovni tako i Apelacioni sud, koji suTempl crkvu koristili kao fakultetsku kapelu.Kako su ove advokatske komore u blizinihrama izgradili mnogo drugih zgrada a njihovstatus podstanara nije bio definisan tražili suod Kralja Džejmsa I adekvatniji aranžman zasvoj rad i ulaganja. Dana 13. Avgusta 1608.God. Kralj im dodeljuje Kraljevsku poveljudajući im Hram na upravljanje u nedogled.Jedini uslov je bio da advokati održavajucrkvu. Tako se danas o crkvi brinu, kakosveštenici, koji vrše službu, tako u svimdrugim aspektima brigu vode i dve advokat-ske komore koje se i danas upravljaju po ovojKraljevskoj povelji.

Da je ovo Templarsko učenje iniciralovisok stepen tolerancije današnjeg profanogsveta, koji je utkan u temelje civilizacijskogpostignuća savremenog sveta, nije sporno,kao što nije sporno ni istorijsko nasleđe itekovine ovog učenja. Teško iskustvo,praćeno brojnim progonima primoralo jekonstruktivnu svest na iznalaženje modusa za

4

opstanak koji nije puki damar preživljavanja,nego, definitivno, kreativni čin rodjenja, doduše, u iznudi, ali jednom obasjan suncempojavljivanja ostao je da živi svoj večiti život.

I baš ta nit, taj “modus vivendi” tokomvekova postaje neraskidivo vezivno tkivodanašnjeg unutrašnjeg masonskog ustrojstva.Negovana sa dužnom pažnjom i obogaćenaneprekidnim razvojnim kodom, definiše kakopravac tako i put svetlosti koji nam je dat.

Inače, valja znati, da se danas uokruženju crkve Templ nalaze svi najzna-čajniji sudovi Britanskog kraljevstva, da seceo ovaj kraj Londona naziva Templ, da usvim mnogobrojnim insitucijama i objektimapostoji naziv Templ, da se ljubomorno čuva ineguje tradicija ovog kraja.

Danas, lepša nego ikad, svojomestetikom i muzikalnošću, svojom uzviše-nošču i mistikom, pleni dobronamernogposetioca i otvara um za sagledavanjetrenutka istorije koji traje i danas.

Brat Lj. S.MKU P. L. ,,KNEZ MIHAILO,,NA ORIJENTU KRAGUJEVAC

5

Prošlo je 25 godina od buđenjamasonerije koja je na ovim prostorima bilauspavana i bila zabranjena od samog početkaII Svetskog rata. Dug period bez masonskograda imao je za posledicu činjenicu da se pre25 godina, odnosno 1991-e godine krenulopraktično od nule. Jesmo li, ili još uveknismo, preležali dečije bolesti - pitanje je nakoje je teško dati konačan odgovor. Jedinakonstanta koja prati masoneriju u Srbiji nakonbuđenja je izvesnost neprekidnih sukoba ipodela. Međutim, savremenici smo poziti-vnog trenda koji kaže da je interval izmeđudva sukoba unutar pojedinih obedijencija sveduži i da su sukobi sve manje destruktivni.Šta je osnovni uzrok sukobima i podelama ina šta nam ukazuje iskustvo iz poslednjih 25godina, odnosno, možemo li izvući neki naukod koristi za veremena koja dolaze? Pokušaćuu ovom tekstu da iznesem par zapažanja i izindividualnog ugla pokušam da formulišemneke od uzroka stalnih podela.

Prvi zaključak koji se nameće svakom kopokuša da razluči uzroke neprekidnih svađa ipodela je činjenica da su na čelo Velike Lože“Jugoslavija” a zatim i na čelo svih drugihVelikih Loža nastalih svađama i podelama od1991 godine do danas, došli ljudi koji nisu biliu potpunosti izgrađeni kao masoni. Niko odnjih nije prošao masonskim pravilimadefinisan put napredovanja od učenika, prekopomoćnika i majstora, do starešine lože, papreko dužnosti Velikog oficira, na kraju donajviše stepenice, dužnosti Velikog Majstora.Svi su preko noći dobijali stepene irukovodeće uloge. Niko od Velikih oficiraniti bilo koji od mnogobrojnih VelikihMajstora novonastalih obedijencija nijeprošao dug put koji podrazumeva najmanjegodinu dana između napredovanja na višistepen. Mnogi nikada nisu obavljali dužnost

starešine lože a došli su u priliku daupravljaju Velikom Ložom. Velika većina jedo najviših funkcija došla na prečac, zahva-ljujući sticaju različitih okolnosti, a nezahvaljujuću rezultatima i minulommasonskom radu i ne kao dokazani iizgrađeni masoni.

Zašto je ovo bitno? Bitno je, jer tokom 5godina izgrađivanja svog unutrašnjeg hrama,uspešan mason nauči kako da obuzda svojusujetu, nauči se toleranciji i strpljenju, i nakraju shvati da je ključna misija masona dagradi a ne da razgrađuje. Onaj ko je prekonoći sa 1° podignut na 33° i onaj ko nijeprošao sve razrede u školi, sa velikomverovatnoćom će krenuti pogrešnim putem,jer je najvažnije lekcije propustio.

Kao po pravilu, sve svađe i podelenastajale su u trenucima izbora novogVelikog Majstora. Kandidat koji bi naizborima izgubio ne može da prihvati poraz inajpre pokuša da ospori regularnost izbora, akada u tome ne uspe, krene sa indukovanjemraskola, napušta obedijenciju i sa sobom vodiodređeni broj pojedinaca ili čak kompletnihloža. Najšeće se osniva nova obedijencija iodmah sutradan kreće u inostranstvo upotragu za priznanjem neke od mnogobrojnih

Zašto se neprekidno svađamo i delimo?

6

obedijencija širom sveta. Tako je od VelikeLože “Jugoslavija” nastala RVLS, VNLS,VLS, UVLS, MLS, VMS i sve ostale. Danasu Srbiji ima više od deset obedijencija, pričemu samo tri liče na ozbiljne organizacije iimaju kakvo-takvo međunarodno priznanje.

Šta je to toliko privlačno u obavljanjudužnosti Velikog Majstora, što borbu za ovufunkciju na kraju uvodi u sukobe i nepovratnourušava bratske odnose? Evidentan je ugledkoji ne samo u masonskim krugovima, već i uprofanom svetu, ima onaj ko obavlja ovudužnost. Uz ugled idu i ovlašćenja vezana zaupravljanje budžetom obedijencije. Ukolikoobedijencija ima nekoliko stotina članova i tose pomnoži sa godišnjom članarinom, ukolikotome dodamo razne nadoknade prilikominicijacija, napredovanja kroz stepene i takseza unošenje svetla, projektovani budžet jedneobedijencije nije mali i ne treba gapotcenjivati. Veliki Majstor po pravilupredstavlja obedijenciju u inostranstvu, takoda se podrazumevaju česta putovanja usvetske metropole, što je takođe primamljivo.Ukoliko obedijencija planira građevinskeradove vezane za izgradnju ili rekonstrukcijuhrama, budžet se iz raznih izvora naglouvećava a istovremeno otvara mnogo novihmogućnosti za sklapanje različitih aranžmanavezanih za posao s nekretninama i sa timepovezane građevinske radove.

Ukoliko je materijano-finansijskoposlovanje obedijencije neuređeno i ukolikone funkcionišu tela na kojima se odlučuje ipreko kojih se vrši nadzor, obavljanjedužnosti Velikog Majstora može biti veoma

lukrativno. Ako svemu ovome dodamopažnju koju funkcija Velikog Majstoraizaziva u nemasonskom svetu i potencijalniuticaj na društvenu zajednicu, nije ni čudnošto se tokom svakog izbora pojavi višekandidata. Odavde direktno sledi i drugizaključak u vezi sukoba i podela u srpskojmasoneriji. Što je obedijencija manje uređena,veći su izgledi da će do sukoba doći. Ukolikou obedijenciji postoje jasna i obavezujućapravila u skladu sa kojima funkcioniše VelikaLoža i u skladu sa kojima se odvijaju i samiizbori za Velikog Majstora, mnogo je manjeizgleda da će do sukoba doći. Dobro uređena iefikasna organizacija smanjuje prostor zamanipulaciju i sprečava svesno manupulisanječlanstvom. Transparantno poslovanjeblagajne i redovni finansijski izveštaji takođedoprinose održivosti i efikasnosti orga-nizacije.

Ovakav zaključak je potvrdila praksa iiskustvo u radu VNLS. Prethodnih godinaVeliki Majstor VNLS, brat DragoslavPavlović, uporno radi na uvođenju reda u radsvih organa Velike Lože. U tom perioduuvode se jasne i precizno definisaneprocedure, usvajaju pravilnici, pišu izveštaji,planira budžet i Velika Loža vodi na jedantransparentan i uređen način. Takva praksa jesuzila prostor za manipulaciju i finansiskepronevere. Protiv ovakvog načina radaprethodne godine pobunila se mala grupabraće kojoj uvođenje reda nije odgovaralo.Ova grupa improvizatora i manipulatora,pokušala da izazove krizu u VNLS i nasilnosmeni Velikog Majstora. Međutim,zahvaljujući funkcionalnom radu SaveznogVeća i ostalih tela Velike Lože, a u skladu saKonstitucijom i ostalim pratećim aktima kojase poštuju u obedijenciji, nije došlo doozbiljnijih potresa, niti podele. Epilog je bioda je mala grupa braće napustila obedijenciju,pri čemu je šteta po ukupan broj članova ifunkcionalnost VNLS na kraju bilamarginalna. Zapravo, može se reći da je nakraju sve ispalo dobro po VNLS, jer seobedijencija oslobodila balasta neizgrađenihmasona koji su pretendovali na najvišefunkcije. Osnovna ideja koju je ova grupapokušala da podmetne bratstvu je da

7

obedijenciji ne trebaju nikakva pisana pravila,već da se odgovor na sva konkretna pitanjakrije u arbitrarnom tumačenju zasnovanom nausmenom predanju. Odgovore na svaprektična pitanja po potrebi bratstvu bi trebalada isporučuje malobrojna grupa posvećenihoslanjajući se na svoje lično iskustvo i stav.Šta je zapravo sprečilo eskalaciju sukoba ipodelu? Samo dobro uređena i pisanimpropisima definisana uprava koja je ograničilaprostor za zloupotrebu i manipulaciju. Uprevazilaženju potencijalnih problema mnogoje pomogao nedavno potpisani “Konkordat”,kojim su uređeni odnosi sa VrhovnimSavetom Srbije, mnogo je pomogao ranijeusvojeni “Pravilnik o materijano-finansijskomposlovanju”, a u godinama koje dolazemnogo će pomoći i dopunjena Konstitucija,usvojena na skupštini VNLS, održanoj ovegodine.

Kao još jedan od ključnih uzroka kojiizazivaju permanente krize u vreme izbora zanovog Velikog Majstora, javlja se inedostatak osećaja za zajednički interes. Iakoje, kako se čini, ova mana zapravo svojstvenacelokupnoj populaciji, ona se veomaočigledno manifestuje u radu masonskihorganizacija. Kandidati za lidere nisu spremnini na kakvu žrtvu a zarad zajedničkoginteresa. Iako je nekada, očuvanjeorganizacije mnogo važnije od ličnihnetrpeljivosti i individualnih sukoba, niko neželi da žrtvuje svoju ličnu ambiciju zaradočuvanja organizacije i u korist opšteg dobra.U najvećem broju slučajeva, kada se uzrocisukoba ogole, po pravilu utvrdimo da sezapravo radilo o neprevaziđenoj ličnoj sujeti,koju gubitnik u trci za funkciju VelikogMajstora ne može da suzbije.

Nestrpljenje, nedostatak tolerancije isebičnost, sve su to zapravo negativni atributijedne ličnosti i predmet ispitivanjalaboratorije pod imenom masonska loža.Simbolički alati koji se tokom masonskograda koriste imaju za cilj upravo ispravljanjeovih nedostataka. Zato se iznova vraćamo naosnovnu manu većine dosadašnjih masonskihlidera, a to je masonska neizgrađenost.

Nadajmo se da će u vremenima kojadolaze, biti sve manje dečijih bolesti, a nadrugoj strani sve više izgrađenih masona, i daće obedijencije raditi mirnije i stabilnije.Protok vremena je faktor koji ovu stvarnepovratno gura u pozitivnom smeru. Moždajednog dana dođe i do realizacije dalekog i zasada nedostižnog cilja, a to je objedinjavanjeSrpske masonerije.

Č.V.Nemanja, Niš

8

"Proleće" je slika koju je naslikao SandoBotičeli 1482 godine, po naručbini jednog odčlanova porodice Mediči. Slika je danasizložena u galeriji Ufici ("Uffizi")[1] u Firenci,gradu gde je i nastala. Porodica Mediči ječuvena bankarska porodica koja je praktičnovladala Firencom i celom Toskanom uperiodu poznatom pod imenom "humanizam irenesansa". Porodica Mediči i njennajpoznatiji predstavnik Lorenco Mediči[2],ostaće upamćeni kao velike mecene i kućakoja je pod svojim krovom okupljalaumetnike, naučnike i filozofe, direktno iindirektno pomažući razvoj jednogspecifičnog filozofske pravca kasnijenazvanog neoplatonizam. Za neoplatoniste semože reći da su težili ka povratku filozofskoj

misli grčkog filozofa Platona, uvezujući je saizvornim konceptima hrišćanstva.

"Proleće", "Primavera" ili "Alegorijaproleća" je slika tumačena na mnogo različitihnačina. Međutim, ni jedno tumačenje joj neosporava humanistički smisao i poruku daslavi ljubav i lepotu. Na slici je 9 figura i svesu to poznati mitološki likovi. Pozadina slikeje šuma od pomorandžinog drveća, prepunaplodova, pri čemu treba imati na umu da jeplod pomorandže bio zaštitni znak porodiceMediči. Krajnje levo je Merkur ili Hermes,koji razdvaja oblake i omogućava proleću dase probije i siđe do zemlje. U sredini jeVenera, boginja ljubavi i lepote kojagospodari prostorom i širi svoju milost, dok

Alegorija proleća

9

su ispred nje tri Gracije. Venera nije takomlada kao na još poznatijoj Botičelijevoj slici"Rođenje Venere", ona je smirenija i mudrija,pojavom i pokretom podseća na SvetuBogorodicu.

Tri Gracije predstavljaju ljubav, lepotu ivrlinu. Na desnoj strani Floru dodiruje bogvetra Zefir i ona se od hladne nimfe pretvara uboginju rastinja i cveća. Zefir i Flora su pomitološkoj priči, nakon burnih prethodnihdogađaja, svoju vezu krunisali srećnimbrakom, pa po nekim tumačenjima slika slaviinstituciju braka i plodnost oslikane na desnojstrani, dok vrline oličene u tri Gracijesmeštene na levoj strani slike aludiraju napredbračno doba, karakteristično porazigranosti i nevinosti. Tek sazrevanjem ivenčanjem Flore i Zefira, stiču se uslovi ikreće da buja vegetacija, odnosno stižeproleće.

U jednoj studiji iz 2002-e godine, na slicije identifikovano 500 vrsta raznog rastinja iprepoznato 190 vrsta različitog cveća. Veneraje u središtu slike, dobrota i ljubav koju širiprostiru se kako na materijalni svet s desnestane, tako i na duhovni svet s leve strane,uspostavljajući harmoniju i ravnotežu, pričemu je sve to krunisano samim dolaskomproleća.

Međutim, pored ovog pojednostavljenogtumačenja onoga što vidimo na slici, za nas je

mnogo interesantniji kontekst i značenje kojaona ima u svetlu neoplatonističkog pogleda nasvet. Ne radi se ovde samo o pokušajuumetnika da oslika idealnu lepotu i prikažeapsolutnu ljubav, već tu ima i nečeg višeg.Neoplatonizam je samo jedan od mnogihpravaca koji je u određenom istorijskomperiodu artikulisao mnogo stariju i širu idejuhermetičkog pogleda na svet. Ideja omeđupovezanosti duhovnog i materijalnog,isprepletanost makro i mikro kosmosa, u dobarenesanse je svoje mesto našla ne samo ufilozofiji i nauci, već se ova ideja javlja umuzici i slikarstvu. Smatralo se da muzika ilislika, zahvaljujući savršenstvu harmoninije iliproporcije, mogu delovati kao svojevrsnitalismani. Talisman je predmet koji poredsvojih fizičkih osobina ima i magijsku moć dakanališe transcendentnu i duhovnu energiju.Talisman je svojevrsni magnet, receptornevidljivih sila pomoću kojeg je mogućeuvesti uticaj makrokosmosa u čovekovmikrokosmos. Tako talisman postaje aktivniposrednik, neophodni rekvizit magijskogobreda tokom kojeg se uspostavlja veza svišim sferama svesti[3].

Jedna od nekoliko slika za koju se smatrada ima upravo ove talismanske moći jeBotičelijevo "Proleće". Botičeli je od Fićina iPika de la Mirandole, filozofa kojima jeLorenco Mediči takođe bio mecena, preuzeoideju "Kosmičkog duha". Smatralo se da"Kosmički duh" prožima čitav univerzum ipokreće planete. "Kosmički duh" se javlja nadesnoj strani slike kao dah boga vetra, Zefira.Dah je istovremeno i duh koji cirkuliše iuvezuje kompoziciju na slici, krećući se sdesna na levo. Zefir dodiruje nimfu koja odhladne zime postaje raskošno proleće,vegetacija buja a "Kosmički duh" dalje putujei pokreće igru tri Gracije. Jednu od njih, onukoja predstavlja Vrlinu i koja je skromnovezala kosu na potiljku, strelom pogađaKupidon. Ona svoju ljubav i pogled usmeravaka Merkuru, koji je postavljen krajnje levo i usimetričnoj je ravnotrži sa Zefirom, koji senalazi krajnje desno. Merkur, rukom ipogledom usmerenim ka nebu, "Kosmičkiduh" iznova preusmerava i vraća natrag ukosmos. Hermetički krug je zatvoren, zemlja

10

se povezuje s nebom, ono što je dole bivaspojeno s onim što je gore, mikrokosmos sespaja s makrokosmosom. "Kosmički duh"dolazi kao Zefirov prolećni dah, budiuspavanu prirodu i vraća se nazad uveličanstveni kosmički mir[3]. Slika opisujevečiti beskrani ciklus kruženja božanskeiskre. Iskre koja pokreće život a deo jebeskonačnog izvora svetlosti na kojiprojektujemo definiciju Velikog ArhitekteUniverzuma.

Ima teorija koje nastanak praktičnefilozofske misli a koja je u središtu slobodnogzidarstva, povezuju baš za nastanak i razvojhermetičkog pogleda na svet. Od Pitagore,Platona, esena, neoplatonista, rozenkrojcera,pa sve do spekulativnih slobodnih zidara,provejava ideja o božanskoj iskri imeđupovezanosti makro i mikro kosmosa.

Zato je jedna mala grupa braće smatralada je reprodukciji slike "Alegorija proleća"Sanda Botičelija, mesto na zidu u predvorjuhrama lože "Nemanja", kao svojevrsnomtalismanu, koji će "Kosmički duh"makrokosmosa kanalisati do ulaza u hram azatim ga preusmeriti i u sam unutrašnjiprostor hrama. Nekog od braće će ovajnevidljivi zrak zasigurno pogoditi, a nekog će,to je sasvim izvesno, i promašiti.

Č.V.Nemanja, Niš16.05.2016

[1] http://www.uffizi.org/artworks/la-primavera-allegory-of-spring-by-sandro-botticelli/

[2] https://en.wikipedia.org/wiki/ Lorenzo_de'_Medici

[3] M.Baigent i R.Leigh, “Eliksir i kamen”, 1997

11

- Српски научник и државник.

- Први Србин који је понео име Слободан.

- Његова сестра звала се Правда.

Слободан Јовановић је рођен 3.децембра 1869. у Новом Саду, од оцаВладимира Јовановића и мајке Јелене. Одсредине 1872. његова породица живи уБеограду. Године 1879. полази у Првубеоградску гимназију коју је завршио1886. године. После боравка у Минхену(1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890.студирао је права у Женеви у Швајцарској,као државни стипендиста КраљевинеСрбије. Изучавање права наставио је 1891.године на Слободној школи политичкихнаука у Паризу. Наредне године, 1892., севраћа у Србију где добија прву државнуслужбу као писар у Министарствуиностраних дела у Београду. СлободанЈовановић је 1893. упућен за аташеа усрпско посланство у Цариграду, где остаједо 1894. На овом положају радио је напобољшању положаја Срба у Турској. Поповратку у Београд 1894., због познавањаситуације у Турској, постављен је уПросветно одељење Министарстваиностраних дела, које се бавило српскомпропагандом (школским и црквенимстварима) у Македонији.

Године 1897. Слободан Јовановић јеизабран за ванредног професора наПравном факултету Велике школе уБеограду а 1900. на истом факултету јеизабран за редовног професора. СлободанЈовановић био је наставник Правногфакултета у Београду пуне 43 године, сведо свога пензионисања 1940. године.Професор Јовановић је био један одоснивача "Српског књижевног гласника"1901. године. У овом књижевном часописуналазио се у уређивачком одбору и важиоје за једног од најредовнијих сарадника.

Године 1905. године постаје дописни чланСрпске краљевске академије а 1908. јеизабран за редовног члана Српскекраљевске академије.

Током Првог и Другог балканскограта Слободан је био шеф Пресбироа приВрховној команди Српске војске. ПослеДругог балканског рата, 1913. годинеизабран је за ректора Београдскогуниверзитета. Међутим, 1914. годинеизбија Први светски рат а Слободан јепоново упућен на службу у Пресбиро приВрховној команди Српске војске. Послеалбанске голготе, професор Јовановић, сенашао на острву Крф, где су билесмештене избеглице, српска војска,народна скупштина, влада и другеустанове. Професор Јовановић је поредобавеза у Пресбироу налазио времена и закњижевни рад, који му је представљаодуховни мир у времену тешком по српскинарод. Након завршетка Првог светског

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

12

рата професор Јовановић се налазио међуправним експертима при југословенскојделегацији на Конференцији мира уПаризу 1919. године.

Заједно с Богданом Поповићемобнавља излажење "Српског књижевноггласника". Професор Јовановић је 1927.године изабран за дописног чланаЈугословенске академије знаности иумјетности у Загребу. Између 1928. и 1930.године налазио се на месту председникаСрпске краљевске академије. СлободанЈовановић је био оснивач и првипредседник Српског културног клуба упериоду од 1937. — 1941.

“Културни човек није једностран. Оннегује и своју интелектуалност, и својуосећајност, и своју моралност. Сагласносткоју тежи одржати између тихразноврсних елемената, огледа се у целомњеговом начину живота, у целој његовојличности. Његова филозофија животапрешла му је у нарав” - С.Јовановић

Године 1940. Слободан одлази упензију са места редовног професора. 27.марта 1941. ушао је у краљевску владу каонестраначка личност. Био јепотпредседник Владе у избеглиштву, аједно време и њен председник од 11.јануара 1942. до 26. јуна 1943, а затимпоново потпредседник до 10. августа 1943.Од 1941. па до краја свог живота живео јеу Лондону. После Другог светског рата(1946.) суђено му је у одсуству и осуђен јена двадесет година робије и губитакграђанске части, такође и дела му се нисуштампала. Преминуо је у 12. децембра1958. у својој деведесетој години, уЛондону.

2007. године Слободан Јовановић јерехабилитован одлуком Окружног суда уБеограду, а пресуда којом је осуђен наробију и губитак части је проглашенаништавном.

ДЕЛА:

Слободан Јовановић 1894. почео је даобјављује чланке у конзервативном листу"Ред". Наредне, 1895. године почиње дапише чланке у "Српском прегледу", а1896. у мостарској "Зори". СлободанЈовановић објављује 1895. године дело одржавном и јавном праву под називом "Одруштвеном уговору", где излаже идејесавременог либерализма, настале у 18.веку у добу просвећености. Исте годинеобјављује дело "О суверености". Године1899. објављује дело под називом "Одводомном систему". У овом делу каоглавни пример узима Енглеску, државу укојој је настао савременипарламентаризам. Исте године објављуједо тада најстудиознију расправу "ЈованХаџић, српски законописац" у издањуМатице српске.

Међу значајнија његова дела спадају:

- О суверености,

- Основи правне теорије о држави,

- Српско-бугарски рат (1901),

- Енглески парламентаризам (1902),

- Светозар Марковић (1903),

- Макијавели,

-Вође француске револуције,

- Политичке и правне расправе,

- Уставно право Краљевине Србије,

- Уставобранитељи.

У периоду 1923—1926 објављујеједно за другим три замашна и значајнадела:

- Друга влада Милоша и Михаила,

- Уставно право Краљевине СХС,

- Влада Милана Обреновића.

Издавање Сабраних дела професораЈовановића је почело код Геце Кона 1932.године у 17 томова. Након Другог

13

светског рата, после дугогодишњихпокушаја да се штампају његова сабранадела, због неповољног мишљења власти,тек 1990. године у заједничком подухватутри издавача (БИГЗ, Југославија Публик,Српска књижевна задруга) штампано је 12томова сабраних дела академикаСлободана Јовановића.

Читати његова дела значи читати инајлепши стил српскога језика јер је реткоко писао таквим стилом као СлободанЈовановић.

Брат М. Ј., ученикП. Л. “Слободан Јовановић” Ниш

14