Seminar Ski Rad - Finansijski Plan1

Seminarski rad Jelena Sekulić

UVOD

U leksikonima menadžmenta pod pojmom “planiranje” najčešće se podrazumeva

izbor između mogućih alternativnih tokova budućih aktivnosti.

Planiranje predstavlja primarnu menadžment funkciju pomoću koje se određuje

kako se ciljevi ostvaruju, koja sredstva treba uložiti da bi se ciljevi ostvarili i koji su to

ekonomski i drugi efekti koji će se time postići.

Plan - predstavlja “proizvod” ili “dokument” procesa planiranja. On sadrži

kvantitativno i kvalitativno utvrđene ciljeve i akcije za njihovu realizaciju.

Planom se preciziraju:

sredstva za ostvarenje ciljeva,

odgovornost za preuzimanje akcija i

stepen uspešnosti koji se realno može dostići.

Finansijski plan je krajnji proizvod procesa finansijskog planiranja. Finansijski plan

svojim sadržajem u velikoj meri utiče na stepen uspešnosti upravljanja finansijama u

preduzeću.

On je dokument planiranja i razmišljanja, pri čemu se u njemu detaljno preciziraju

osnovni ciljevi preduzeća.

Postoje razne podele finansijskih planova koje koriste različite kriterijume.

U svakom slučaju, finansijski planovi služe za finansijsko upravljanje u preduzeću.

Ako su stručno konstruisani, uvek predstavljaju sigurnu i pravilnu polaznu tačku od koje se

mogu pravilno odvijati finansijske aktivnosti u nekom preduzeću.

1. FINANSIJSKO PLANIRANJE - POJAM I FUNKCIJE

Finansijsko planiranje predstavlja konkretizaciju finansijske politike preduzeća

kroz finansijske planove, a izraženo u finansijskim pokazateljima za određeni vremenski

period.

Finansijski plan predstavlja instrument finansijske politike u kojem se sintetizuje

planiranje ukupnih finansijskih sredstava preduzeća.

1


U finansijskom planu, ciljevi finansijske politike preduzeća (finansijska snaga)

projektuju se u vrednosnom (monetarnom) izrazu.

Finansijskim planom kao instrumentom finansijske politike neophodno je izvršiti

predviđanje nekoliko bitnih elemenata, to su dinamike:

1. Nabavke finansijskih sredstava;

2. Potreba za finansijskim sredstvima;

3. Usmeravanja i raspoređivanja ukupno raspoloživih finansijskih sredstava;

4. Vraćanja finansijskih sredstava.

Finansijsko planiranje tokova reprodukcije u preduzeću nemože se ostvariti bez

obuhvatanja četiri osnovna elementa, to su:

1. Plan bilansa uspeha

2. Plan bilansa stanja

3. Plan novčanih tokova

4. Plan dugoročnih ulaganja

Planom bilansa uspeha – planira se finansijski rezultat koji nastaje kao razlika

između prihoda i rashoda, kao i očekivana rentabilnost.

Planom bilansa stanja – planira se obim i struktura sredstava i njihovih izvora,

potrebnih za ostvarenje finansijskog rezultata.

Planom novčanih tokova – planira se održavanje likvidnosti u planskom periodu,

odnosno svi prilivi i odlivi sredstava, kao i mogućnost finasiranja likvidnosti u toku

planskog perioda.

Planom dugoročnih ulaganja – planira se obim, struktura i vreme trajanja ulaganja,

kao i struktura finansiranja dugoročnih ulaganja.

2. ZNAČAJ FINANSIJSKOG PLANIRANJA

Osnovna svrha finansijskog planiranja jeste da se obezbedi optimalizacija strukture

sredstava, likvidnosti i izvora sredstava, kao i da se osigura racionalno finansiranje uz

odgovarajući stepen likvidnosti i rentabilnost poslovanja preduzeća.

Finansijsko planiranje omogućava da se sa velikim stepenom sigurnosti unapred

utvrdi (predvidi) i kontroliše odvijanje ukupnog procesa poslovanja preduzeća.

2


Finansijskim planiranjem se sprečava neracionalno angažovanje finansijskih

sredstava i ukazuje se na pojedine segmente preduzeća gde su finansijska sredstva

neracionalno angažovana.

Finansijskim planiranjem se vrši i finansijska kontrola preduzeća, budući da

finansijsko planiranje posebno potencira dva osnovna načela (principa) poslovanja, a to su:

likvidnost i rentabilnost.

3. FINANSIJSKI PLAN

Pojmovi planiriranje i plan su povezani, ali između njih postoji suštinska

(fundamentalna) razlika u smislu sledećeg :

Planiranje predstavlja primarnu fazu procesa upravljanja koja podrazumeva

svojevrstan mentalni proces u smislu razmišljanja o tome: šta je poželjno uraditi i kako bi

to trebalo postići (ostvariiti).

Plan predstavlja konkretan rezultat planiranja, pa se shodno tome, shvata kao

“opipljivi dokaz” razmišljanja, pri čemu se planom detaljno preciziraju osnovni ciljevi

preduzeća.

Finansijski plan preduzeća shvata se u višestrukom smislu, kao:

plan rokova za pribavljanje finansijskih sredstava;

plan potreba za finansijskim sredstvima;

plan finansijskih tokova u preduzeću;

plan finansijskih struktura

Finansijski plan predstavlja finalni proizvod procesa finansijskog planiranja koji

svojim oblikom i sadržajem može u velikoj meri uticati na stepen uspešnosti upravljanja

finansijama u preduzeću.

Za podelu (klasifikaciju) finansijskih planova mogu se koristiti veoma različiti

kriterijumi. Međutim, najprihvatljivija je podela finansijskih planova sa dva aspekta:

vremenskog i funkcionalnog.

Sa vremenskog aspekta, finansijski planovi mogu biti sledeći:

A. Operativni finansijski planovi

B. Kratkoročni (godišnji) finansijski planovi

C. Dugoročni (perspektivni) finansijski planovi

3


Sa funkcionalnog aspekta, finansijski planovi mogu biti:

A. Redovni (tekući) finansijski planovi

B. Vanredni (specifični) finansijski planovi

3.1. Operativni finansijski plan

Operativni finansijski plan obuhvata predviđanje pojedinačnih iznosa svih

finansijskih transakcija čije se izvršenje predviđa u toku planskog perioda. Pri tome,

finansijske transakcije obuhvataju prilive (uplate) i odlive (isplate) finansijskih sredstava.

Osnovni cilj operativnog finansijskog plana jeste da: prvo, spreči neravnotežu koja

može nastati kao rezultat disproporcija u prilivu i odlivu finansijskih sredstava, i drugo, da

se održi strukturna finansijska ravnoteža preduzeća. Dakle, suštinski cilj ovog plana je u

tome da se predvide eventualni poslovni rizici i da se izaberu metode za njihovo

uklanjanje.

Operativni finansijski plan se razlikuje od osnovnog (godišnjeg) finansijskog plana

uglavnom po sledećem:

sadrži znatno veći broj konkretnih detalja,

služi se i konkretnom računovodstvenom dokumentacijom i

obično obuhvata period od 30 ili 90 dana (mesec ili kvartal), mada ti periodi

mogu biti i kraći (15, 7, ili 5 dana).

3.2. Kratkoročni (godišnji) finansijski planovi

Kratkoročni (godišnji) finansijski plan se odnosi na utvrđivanje potrebnih

finansijskih obaveza, tj. priliv i odliv finansijskih sredstava i on obuhvata period od od

jedne godine (kalendarske ili poslovne).

Dinamika kratkoročnog (godišnjeg) finansijskog plana omogućava njegovu

direktnu povezanost sa operativnim finansijskim planom, pri čemu godišnji finansijski plan

u suštini predstavlja konkretnu optimalnu finansijsku strategiju preduzeća.

Putem kratkoročnog (godišnjeg) finansijskog plana omogućava se optimalizacija

različitih struktura u preduzeću, i to:

strukture sredstava,

strukture izvora sredstava i

strukture likvidnosti.

4


Kratkoročni (godišnji) finansijski plan polazi od podataka koje sadrže ostali

planovi, i to:

a. plan realizacije (globalni i dinamički),

b. plan troškova poslovanja,

c. plan poslovnih sredstava i

d. ostali planovi osnovnih poslovnih funkcija u preduzeću.

Postoje različite metode za izradu kratkoročnog plana:

konvencionalne metode (uravnoteženost bilansnih odnosa) i

savremene metode (teorija verovatnoće, linearno i mrežno programiranje

itd.)

3.3. Dugoročni (perspektivni ili strateški) finansijski plan

Dugoročni (perspektivni ili strateški) finansijski plan se odnosi na projekcije

dugoročno potrebnih finansijskih sredstava i davanje modela dugoročne konstrukcije po

pojedinim izvorima sredstava.

Osnovni problem koji treba rešiti dugoročnim finansijskim planom jeste

pronalaženje pogodnih izvora finansiranja uz odgovarajuće vremenske dispozicije pri

investiranju i vraćanju tuđih sredstava.

Ovaj problem se može rešavati samo putem različitih kombinacija pojedinih

finansijskih varijanti od kojih se prihvata ona najpovoljnija, i kao takva ona ulazi u

dugoročni finansijski plan.

Po formi, dugoročni finansijski plan se najčešće pojavljuje kao :

a. Finansijski aspekti razvojnih planova (perspektivnih ili strateških)

b. Planovi po pojedinim projektima (sa finansijskim konstrukcijama)

c. Dugoročni planovi strukture sredstava i izvora sredstava.

3.4. Redovni (tekući) finansijski plan

Redovni (tekući) finansijski plan – odnosi se na planiranje (projekcije) novčanih

tokova u određenom vremenskom periodu kako bi se obezbedila potrebna finansijska

likvidnost preduzeća. Ovi finansijski planovi su najčešće kratkoročnog i dugoročnog

karaktera.

5


3.5. Vanredni (specifični) finansijski plan

Vanredni (specifični) finansijski planovi – izrađuju se neredovno, tj. u posebnim

prilikama i sa posebnim zadacima. Najčešće, to su posebni (specifični) finansijski planovi

koji se uglavnom odnose na osnivanje, integracije ili sanacije preduzeća, kao i

reorganizacije ili likvidacije preduzeća.

4. METODOLOGIJA I NAČELA IZRADE

FINANSIJSKOG PLANA

Metodologija izrade finansijskog plana u direktnoj je međuzavisnosti sa

finansijskom politikom preduzeća, jer se preko finansijskog plana predviđaju zadaci i

ciljevi koje treba preduzeće da ostvari.

Finansijskim planom se predviđa (projektuje) ukupno poslovanje preduzeća

izraženo u novčanom (monetarnom) obliku.

Izvršenjem finansijskog plana ostvaruju se značajni ciljevi preduzeća, među kojima

posebno treba istaći sledeće:

a. Obezbeđuju se potrebna finansijska sredstva za poslovanje;

b. Omogućava se racionalno (optimalno) korišćenje sredstava;

c. Osigurava se konstantna likvidnost i solventnost preduzeća;

d. Vrši se pravilna raspodela dobiti preduzeća.

Pri sastavljanju finansijskog plana preduzeća potrebno je da se obezbede relevatni

podaci koji su sadržani u posebnim planovima različitih funkcionalnih delova preduzeća

(videti grafikon br. 1).

Planiranje poslovnih aktivnosti u različitim funkcionalnim delovima preduzeća

izražava se u posebnim (delimičnim) planovima čiji je ukupan broj uslovljen, pre svega,

vrstom i veličinom preduzeća.

Između planova funkcionalnih delova preduzeća postoji izražena međuzavisnost, a

osnovna zajednička karakteristika im je da su svi oni usmereni na budućnost.

Planovi funkcionalnih delova preduzeća predstavljaju delimične planove koji se tek

u okviru finansijske funkcije preduzeća spajaju i integrišu u dve posebne celine:

6


Finansijski plan (sa ukupnim primanjima i izdavanjima) i

Bilans uspeha (sa ukupnim prihodima i rashodima)

Ako se ovim dvema celinama priključi i planski bilans stanja, onda se dobija

potpuno zatvoren sistem planiranja.

Grafikon 1.: Međuzavisnost planova funkcionalnih delova preduzeća

Metodologija za izradu finansijskog plana ima predominantan značaj za sam proces

planiranja i za obezbeđivanje ciljeva koje preduzeće namerava da ostvari.

Karakter metodologije finansijskog planiranja determinisan je samim karakterom

upravljanja preduzećem, veličinom i organizacionom strukturom preduzeća, kao i

karakterom njegove delatnosti.

Svako preduzeće treba da raspolaže sa sopstvenom metodologijom za izradu i

donošenje finansijskog plana koja će se u većoj ili manjoj meri razlikovati od metodologija

izrade finansijskog plana drugih preduzeća, budući da metodologija mora uvažavati sve

specifičnosti preduzeća.

Međutim, bez obzira na razlike u metodologijama, ipak je moguće diferencirati

nekoliko značajnih načela (principa) koji su zajednički za sva preduzeća, to su:

Načelo naučnosti Načelo usaglašenosti

7

Plan nabavke

Plan proizvodnje

Plan prodaje

Plan prihoda

FINANSIJSKI PLAN

Plan

likvidnosti

Plan

dobiti

Plan

pokrića gubitka

Plan

rashoda

Plan

izvora sredstav

a

Plan

ulaganja

Plan

kadrova


Načelo sveobuhvatnosti

Načelo konkretnosti

Načelo realnosti

Načelo elastičnosti

Načelo sistematičnosti

Načelo kontinuiteta

5. SVODNO FINANSIJSKO PLANIRANJE U

PREDUZEĆU

Finansijsko planiranje ima za predmet planiranje finansijskih tokova i

finansijskih struktura i konstrukcija. Zbog toga, finansijsko planiranje nije svako

vrednosno planiranje, nego samo planiranje određenih finansijskih ciljeva, čime

ono de facto postaje deo integralnog poslovnog planiranja u preduzeću kao

poslovnom isistemu.

Osim planiranja finansijskih tokova i strukture sredstava i izvora sredstava,

finansijskim planom je neophodno predvideti i sledeće :

1. Dinamiku nabavke finansijskih sredstava

2. Dinamiku potreba za finansijskim sredstvima

3. Dinamiku usmeravanja i raspoređivanja finansijskih sredstava

4. Dinamiku vraćanja finansijskih sredstava njihovim izvorima.

U metodološkom smislu, finansijsko planiranje ima zadatak da izradi i

prezentuje organima upravljanja jedan sveobuhvatan i koordiniran plan aktivnosti

preduzeća, kao i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja

u toku planskog perioda (izraženo u monetarnoj formi).

Da bi finansijski plan bio sveobuhvatan i koordiniran, on mora da bude

iskazan monetarnim merilom.

Takav način iskazivanja proističe iz tzv. “svodnog planiranja”, budući da se

pojedine poslovne aktivnosti preduzeća iskazuju preko različitih naturalnih jedinica

mere.

U kontekstu rečenog, monetarna jedinica se javlja kao jedini mogući

kriterijum zanjihovo svođenje na zajednički imenitelj.

Analogno navedenom, ceo proces svodnog finansijskog planiranja koji

započinje planom prodaje kao ishodišnom tačkom svodnog finansijskog plana, (i

8


difuzno se zatim rasprostire na sve ostale aktivnosti preduzeća), na kraju se

usmerava i uklapa u planski bilans uspeha, planski bilans stanja, plan novčanih

tokova i plan dugoročnih ulaganja, koji ujedno čine i osnovne elemente svodnog

finansijskog planiranja u preduzeću.

Na osnovu koncepta svodnog finansijskog planiranja, nema sumnje da je

finansijsko planiranje tokova reprodukcije u preduzeću nezamislivo bez

obuhvatanja sledećih elemenata:

1. Plana bilansa uspeha - kojim se definiše očekivana rentabilnost u

poslovanju, kao činioca očuvanja i povećanja imovine preduzeća.

2. Plana bilansa stanja - kojim se definiše obim i struktura sredstava kao i

njihovi izvori.

3. Plana novčanih tokova - kojim se definiše mogućnost finansiranja i

održavanja likvidnosti u kraćim i dužim vremenskim razdobljima.

4. Plana dugoročnih ulaganja - kojim se kvantitativno izražava obim, struktura

i vreme trajanja ulaganja, kao i struktura finansiranja dugoročnih ulaganja.

Navedene elemente finansijskog planiranja posebno treba razmotriti.

5.1. Planski bilans uspeha

Planski bilans uspeha obuhvata prihode, rashode i finansijski rezultat koji će

se ostvariti u datom planskom periodu. Pri tome, pod finansijskim rezultatom

podrazumeva se dobit, imajući u vidu činjenicu da je maksimiziranje dobiti osnovni

cilj poslovne politike.

Za planski bilans uspeha najznačajnije je utvrditi potreban obim prodaje za

ostvarivanje planiranog finansijskog rezultata (dobiti) i to za sledeće slučajeve:

1. Za ostvarivanje neutralnog finansijskog rezulatat;

2. Za ostvarivanje akumulacije koja je potrebna za održavanje dugoročne

finansijske ravnoteže preduzeća;

3. Za ostvarivanje akumulacije koja je potrebna za dovođenje dugoročne

finansijske ravnoteže na nivo normale i obezbeđenje učešća vlastitih izvora

u finansiranju novih investicija.

5.1.1. Planiranje neutralnog finansijskog rezultata

9


Da bi se utvrdio potreban obim prodaje (u vrednosnom izrazu) za ostvarenje

neutralnog finansijskog rezultata, potrebni su podaci za:

a. prihode od prodaje,

b. varijabilne rashode,

c. rashode perioda,

d. maržu pokrića i

e. procenat učešća marže pokrića u prihodima od prodaje.

Prihodi od prodaje – planiraju se tako što se planirani fizički obim

proizvodnje pomnoži sa planiranom neto prodajnom cenom, koja je jednaka razlici

između prodajne cene i tzv. “kondicija” (rabat i sl.).

Varijabilni rashodi – predstavljaju troškove koji ulaze u cenu koštanja

proizvoda i oni se dobijaju kao proizvod planiranog fizičkog obima proizvodnje i

planiranih varijabilnih troškova po jedinici proizvoda.

Rashodi perioda – predstavljaju troškove koji ne ulaze u cenu koštanja

proizvoda i oni su jednaki planiranim fiksnim i relativno fiksnim troškovima koji su

sadržani u prodatim proizvodima i troškovima prodaje.

Marža pokrića – predstavlja razliku između prihoda od prodaje i varijabilnih

rashoda.

Procenat učešća marže pokrića u prihodima od prodaje – dobija se tako što

se marža pokrića stavi u odnos prema prihodima od prodaje i množi sa 100.

Na osnovu svih prethodno definisanih kategorija, utvrđuje se potreban obim

prodaje (POP) za ostvarivanje neutralnog finansijskog rezulatata, prema obrascu:

POP= Ras h odi perioda x100Procenat u č e šć amar ž e pokri ć au pri h odima od prodaje

(1.1)

Vrednost u kojoj se ostvaruje neutralan finansijski rezulatat predstavlja

donju vrednost rentabilnosti tj. prag rentabilnosti.

5.1.2. Planiranje minimalne akumulacije

Da bi se utvrdio potreban obim prodaje za ostvarenje akumulacije koja je

potrebna za održavanje nepromenjene dugoročne finansijske ravnoteže, potrebni su

podaci o minimalnoj akumulaciji.

Pod minimalno potrebnom akumulacijom podrazumeva se ona akumulacija

koja obezbeđuje da se dugoročna finansijska ravnoteža iz prethodnog perioda ne

10


pogorša. Dakle, minimalna akumulacija je ona akumulacija koja ne dozvoljava

pogoršavanje dugoročne finansijske ravnoteže, a time i uslova za održavanje

likvidnosti preduzeća u sferi dugoročnog finansiranja.

Potreban obim prodaje za ostvarenje planirane minimalne akumulacije

dobija se na osnovu sledećeg obrasca:

POPmin=R t+ Amin+D pd

Procenat uč e šć a mar ž eu pri h odima od prodaje(1.2)

gde je:

Rt - rashod perioda,

Amin - minimalna akumulacija,

Dpd - porezi i doprinosi iz finansijskih rezultata

5.1.3. Planiranje maksimalne akumulacije

Pod maksimalno potrebnom akumulacijom podrazumeva se zbir minimalno

potrebne akumulacije i akumulacije za finansiranje novih investicionih programa iz

sopstvenih izvora.

Potreban obim prodaje za ostvarenje planirane maksimalne akumulacije

dobija se na osnovu sledećeg obrasca:

POPmax=R t+ Amax+ D pd

Procenat u č e šć a mar ž eu pri h odima od prodaje(1.3)

gde je:

Rt - rashod perioda,

Amax - maksimalna akumulacija,

Dpd - porezi i doprinosi iz finansijskih rezultata

Definisanje minimalno i maksimalno potrebne akumulacije u preduzeću,

težište finansijskog planiranja prenosi na planski bilans uspeha. Pri tome, planirana

akumulacija (NETO dobitak) ne može se projektovati ispod nivoa potrebne

minimalne akumulacije. U privrednoj praksi se smatra prihvatljivim rešenjem kada

preduzeće ostvaruje akumulaciju manju od maksimalno potrebne, a veću od nivoa

minimalno potrebne akumulacije.

Idealan slučaj je kada preduzeće ostvari maksimalno potrebnu akumulaciju.

5.2. Planski bilans stanja

11


Planski bilans stanja ima za cilj da prikaže kako planirane aktivnosti

preduzeća utiču na pojedinačne delove imovine, obaveze i kapital, kao i na ukupnu

finansijsku strukturu preduzeća.

Planski bilans stanja pokazuje horizontalnu i vertikalnu strukturu

(finansijsku situaciju), odnosno finansijsku ravnotežu. Pri tome, on ne treba da

iskazuje finansijsku ravnotežu koja bi nastala “stihijski”, već onu finansijsku

ravnotežu koju je moguće ostvariti svesnim planskim akcijama i to kako na strani

angažovanja sredstava tako i na strani izvora sredstava.

Planski bilans stanja se sastavlja na osnovu parcijalnih planova pojedinih

sredstava i izvora sredstava i on treba da obuhvati sva sredstva i izvore sredstava sa

kojima preduzeće raspolaže, kao i nova sredstva koja će biti pribavljena u toku

planske godine.

Planski bilans stanja za ishodište ima bilans stanja na početku planskog

perioda koji biva koriogovan za očekivane promene koje će nastati kao posledica

preduzimanja planskih aktivnosti preduzeća.

Planski bilans stanja predstavlja sintetički plan koji treba da pokaže

očekivanu strukturu sredstava i izvora sredstava na početku i na kraju planskog

perioda, kao i promene koje se očekuju u kvalitativnom smislu.

Planski bilans stanja, zajedno sa planskim bilansom uspeha predstavlja

konačan ishod tj.“krunu” finansijskog plana koji treba da pokaže očekivano

finansijsko stanje preduzeća krajem planske godine.

Krajnji datum planskog perioda za koji se sačinjava planski bilans stanja

preduzeća je poslednji dan planskog perioda koji obuhvata bilans uspeha.

Metodološki okvir za izradu planskog bilansa stanja čini sledeće:

a. Plan potrebnih obrtnih sredstava

b. Plan osnovnih sredstava i plasmana

c. Plan trajnih i oročenih izvora sredstava

d. Plan obrtnog fonda

5.2.1. Plan potrebnih obrtnih sredstava

Proračun potrebnih obrtnih sredstava treba da aproksimira (planira) koliko

će svakog dana tokom planskog perioda biti angažovano obrtnih sredstava.

Za proračun potrebnih obrtnih sredstava u plasnkom periodu neophodna su

dva osnovna podatka, to su:

12


učinak određenog pojavnog oblika obrtnih sredstava u planskom periodu i

prosečan broj dana vezivanja (trajanja obrta) određenog pojavnog oblika

obrtnih sredstava.

Na osnovu pomenutih podataka moguće je izračunati potrebnu količinu

obrtnih sredstava, i to prema sledećem obrascu:

Potrebna obrtna sredstva= U Č INAKBroj dana u perioduBroj dana vezivanja

ili

Potrebna obrtna sredstva=U Č INAK +Broj dana vezivanjaBroj dana u periodu

(1.4 )

Na osnovu navedenog obrasca mogu se izračunati potrebna obrtna sredstva

za svaki njihov pojavni oblik (novčana sredstva, avansi, sirovine i materijal, sitan

inventar, nezavršena proizvodnja, poluproizvodi, gotovi proizvodi, potraživanja od

kupaca, itd.).

5.2.2. Plan osnovnih sredstava i plasmana

Planiranje osnovnih sredstava vrši se za godinu dana. Preciznije rečeno,

dužina planskog perioda za koji se vrši planiranje osnovnih sredstava treba da

odgovara planskom periodu za koji se vrši planiranje potrebnih obrtnih sredstava,

jer postoji logičan zaključak: neophodno je planiranje osnovnih i obrtnih sredstava

za isti period jer je samo tako moguće utvrditi ukupno potrebna sredstva.

Postoji potreba razlikovanja postojećih osnovnih sredstava i osnovnih

sredstava koja će se pribaviti u toku planskog perioda. Shodno tome, osnovna

sredstva je moguće planirati prema sledećem postupku:

POSTOJEĆA OSNOVNA SREDSTVA

1. Nabavna vrednost osnovnih sredsava na početku planskog perioda

2. Ispravka vrednosti osnovnih sredstava na početku planskog perioda

3. Amortizacija osnovnih sredstava u toku planskog perioda

4. Prodaja osnovnih sredstava u toku planskog perioda

5. Sadašnja vrednost postojećih OS na kraju planskog perioda [1 – (2 + 3 + 4)]

NOVA OSNOVNA SREDSTVA

13


1. Ukupna nabavka u toku planskog perioda

7. Amortizacija novonabavljenih OS na kraju planskog perioda

8. Sadašanja vrednost novonabavljenih OS na kraju planskog perioda (6 – 7)

9. Ukupna sadašnja vrednost OS na kraju planskog perioda (5 + 8)

Planiranje plasmana se odnosi na date kredite (robne i finansijske) i

plasmane sredstava. Plasmani se po ročnosti diferenciraju na dugoročne (čiji je rok

naplate preko 1 godine) i kratkoročne (čiji je rok naplate do godinu dana).

Kod plasmana taođe važi načelo (pravilo) da period planiranja plasmana

treba da odgovara periodu planiranja potrebnih obrtnih sredstava.

Tehnika planiranja plasmana veoma je slična planiranju osnovnih sredstava,

što se može sagledati iz sledećeg opšteg postupka:

POSTOJEĆI PLASMANI

1. Dugoročni plasmani na početku planskog perioda

2. Ukupna naplata dugoročnih plasmana u toku planskog perioda

3. Postojeći dugoročni plasmani na kraju planskog perioda (1 – 2)

4. Kratkoročni plasmani na početku planskog perioda

5. Ukupna naplata kratkoročnih plasmana u toku planskog perioda

6. Postojeći kratkoročni plasmani na kraju planskog perioda (4 – 5)

NOVI PLASMANI

1. Dugoročni novi plasmani u toku planskog perioda

7. Ukupna naplata novih dugoročnih plasmana u toku planskog perioda

8. Dugoročni novi plasmani na kraju planskog perioda (7 – 8)

9. Kratkoročni novi plasmani u toku planskog perioda

10. Ukupna naplata novih kratkoročnih plasmana u toku planskog perioda

11. Kratkoročni novi plasmani na kraju planskog perioda (10 – 11)

12. Ukupni dugoročni plasmani na kraju planskog perioda (3 + 9)

13. Ukupni kratkoročni plasmani na kraju planskog perioda (6 + 12)

5.2.3. Plan trajnih i oročenih izvora sredstava

14


Pod trajnim izvorima sredstava podrazumevaju se sopstveni izvori

poslovnih sredstava (poslovni fond), dok oročeni izvori sredstava uglavnom

obuhvataju dugoročne i kratkoročne pozajmljene izvore. Kod dugoročno

pozajmljenih izvora rok otplate je preko 1 godine, dok je kod kratkoročno

pozajmljenih izvora rok otplate do godinu dana.

Osnovni cilj planiranja izvora sredstava jeste da se utvrdi “manjak” ili

“višak” sredstava. Drugim rečima, cilj je da se vidi koliko se u planskom periodu

mora obezbediti novih izvora sredstava (u slučaju manjka sredstava) i koliko se

može upotrebiti sredstava za angažovanja (ulaganja) koja nisu planirana (u slučaju

viška sredstava).

Sama tehnika planiranja trajnih i oročenih izvora sredstava može se

sagledati iz sledećeg opšteg postupka:

TRAJNI I DUGOROČNI IZVORI

1. Poslovni fond na početku planskog perioda

2. Povećanje poslovnog fonda u toku planskog perioda

3. Poslovni fond na kraju planskog perioda (1 + 2)

4. Postojeći dugoročni oročeni izvori na početku planskog perioda

5. Ugovoreni, a neiskorišćeni dugoročni izvori

6. Otplata glavnice dugoročnih izvora u toku planskog perioda

7. Dugoročni oročeni izvori na kraju planskog perioda (4 + 5 – 6)

8. Ukupni trajni dugoročni izvori na kraju planskog perioda (3 + 7)

KRATKOROČNI OROČENI IZVORI

1. Postojeći kratkoročni izvori na početku planskog perioda

2. Ugovoreni, a neiskorišćeni kratkoročni izvori

3. Otplata glavnice kratkoročnih izvora u tolku planskog perioda

4. Kratkoročni oročeni izvori na kraju planskog perioda (9 + 10 – 11)

5.2.4. Plan obrtnog fonda

Obrtni fond u osnovi pokazuje iznos dugoročnih izvora (sopstvenih i

pozajmljenih) za finansiranje obrtnih sredstava. On je računska kategorija koja se

može izračunati na dva načina:

1. Obrtni fond = (Trajni + dugor. izvori) – (Osn. sredstva + dugor. plasmani)

15


2. Obrtni fond = Obrtna sredstva – Kratkoročni izvori

Na povećanje obrtnog fonda utiču sve poslovne transakcije koje smanjuju

dugoročna ulaganja i koje povećavaju dugoročne izvore sredstava. Takođe, važi i

obrnuto: na smanjenje obrtnog fonda (OF) utiču sve transakcije koje povećavaju

dugoročna ulaganja i koje smanjuju dugoročne izvore, odnosno:

POVEĆANJE VISINE OF NASTAJE :

Prodajom osnovnih sredstava

Smanjenjem (povećanjem)

dugoročnih

plasmana

Povećanjem neto akumulacije

Povećanjem dugoročnih zajmova

Emisijom akcija

SMANJENJE VISINE OF NASTAJE :

Nabavkom osnovnih sredstava

Dugoročnim ulaganjem

Otplatom dugoročnih dugova

Gubitkom

Preciznim finansijskim planiranjem može se uticati na visinu obrtnog fonda i to

putem podsticanja ili eliminisanja činilaca koji ga povećavaju ili smanjuju (u kontekstu

gore navedenih relacija).

Upravljanje finansijama preko obrtnog fonda je ograničeno, jer je njegov proračun

statičan.

5.3. Plan novčanih tokova

Izrada plana novčanih tokova temelji se na svim ostalim (parcijalnim) planovima

poslovne aktivnosti preduzeća koji na direktan ili indirektan način imaju uticaja na priliv ili

odliv novčanih sredstava.

Plan novčanih tokova predstavlja sintezu podataka o ukupnim uplatama (prilivima)

i isplatama (odlivima) novca u toku planskog perioda. Zbog toga, plan novčanih tokova

predstavlja polaznu osnovu za racionalno upravljanje novčanim sredstvima preduzeća.

Osnovni cilj planiranja novčanih tokova (priliva i odliva gotovine), jeste da se

blagovremeno dobiju informacije o tome da li će se u određenom vremenskom periodu

uspeti održati likvidnost preduzeća.

Prema svom karakteru, novčani tokovi se mogu grupisati na prilive i odlive

novčanih sredstava koji potiču iz tri osnovne grupe aktivnosti preduzeća:

1. Poslovne aktivnosti

16


2. Investicione aktivnosti

3. Finansijske aktivnosti

Poslovne aktivnosti preduzeća - odnose se na njegovu glavnu delatnost, tj.

primarno su usmerene na proizvodnju i prodaju proizvoda, robe i usluga. Stoga, poslovne

transakcije koje proizlaze iz ove aktivnosti utiču na stvaranje neto dobitka ili gubitka.

Međutim, normalno je očekivati da će preduzeće iz poslovnih aktivnosti generisati

pozitivne novčane tokove.

Investicione aktivnosti preduzeća - odnose se na sve one transakcije koje su

namenjene ostvarivanju budućeg dobitka i novčanih priliva. Radi sistematizacije, ove

aktivnosti se mogu klasifikovati u dve grupe: ulaganja u dugotrajnu imovinu (stalna

sredstva) i druga ulaganja.

Finansijske aktivnosti preduzeća - predstavljaju aktivnosti koje imaju za posledicu

promene veličine i sastava vlastitog kapitala (glavnice) i zajmova preduzeća. To su

transakcije na sledećim relacijama: preduzeće - vlasnici i preduzeće – kreditori. Generalno

rečeno, finansijske aktivnosti preduzeća obuhvataju primanja novca od vlasnika (emisija

akcija) kao i vraćanje novca vlasnicima na uloženu imovinu (dividende). Takođe,

finansijske aktivnosti obuhvataju i zaduživanje preduzeća (krediti, emisija obveznica) i

vraćanje dugova (ne uključujući isplatu kamata što ulazi u poslovne aktivnosti).

Osnovu za izradu i donošenje plana novčanih tokova u preduzeću čini plan prodaje

iz kojeg proističu, pre svega, plan proizvodnje i plan troškova kao i ostali planovi u

preduzeću. Plan novčanih tokova se izrađuje najčešće za period od 1 godine, a može se

razrađivati i za kraće vremenske intervale.

Planiranje priliva i odliva gotovine može se vršiti pomoću dve metode:

Bilansna metoda

Dinamička metoda

Bilansna metoda – zasniva se na bilansu uspeha (prihodima i rashodima), pri čemu

priliv novca treba da odgovara prihodima, a odliv novca treba da odgovara rashodima (ne

računajući u rashode amortizaciju). Međutim, dešava se da dođe do vremenskog

nepodudaranja pomenutih kategorija, budući da se prihodi ne izjednačuju sa prilivom

novca, niti se rashodi izjednačuju sa odlivom novca.

17


Zbog vremenskog nesklada između prihoda i priliva, s jedne strane, i rashoda i

odliva, s druge strane, dolazi do promene strukture u bilansu stanja, što bilansni metod

planiranja novčanih tokova čini komplikovanim.

Dinamička metoda – planiranja novčanih tokova uspešno se primenjuje i za duže i

za kraće vremenske intervale. Kod ove metode se dinamički plan priliva i odliva novca

(gotovine) razrađuje u tri sukcesivne etape, i to:

U I etapi – projektuju se primanja i izdavanja novca po različitim osnovama, pri

čemu novčani tokovi vezani za redovno poslovanje čine osnovnu sadržinu tih projekcija.

U II etapi – konfrontiraju se sva primanja i izdavanja novca za željene vremenske

intervale u cilju utvrđivanja deficita ili suficita novčanih sredstava u odnosu na minimalni

tj. stalno potreban saldo gotovine.

U III etapi – donosi se plan finansiranja kojim se projektuje dinamika zaduživanja i

otplata u zavisnosti od toga da li se radi o periodičnom deficitu ili suficitu novca

(gotovine).

Generalno gledano, sama tehnika planiranja novčanih tokova sastoji se u tome da

se za dati planski period predvide svi prilivi i odlivi gotovine, što se može prikazati

pomoću sledeće podele:

PRILIVI GOTOVINE PO OSNOVU:

Prodaje robe i usluga za gotovo

Naplate potraživanja od kupaca

Unovčenja hartija od vrednosti

Emisije hartija od vrednosti

Primljenih avansa od kupaca

Naplate ostalih promptnih potraživanja

Naplate potraživanja po dugoročnim i kratkoročnim plasmanima

Pribavljanja novih kredita

Gotovinskih uplata po osnovu povećanja kapitala

ODLIVI GOTOVINE PO OSNOVU:

Obaveza prema dobavljačima

Datih hartija od vrednosti i troškova u gotovini (npr. putni troškovi)

Obaveza po osnovu poreza, doprinosa i drugih dažbina

18


Obaveza za zarade zaposlenih

Obaveza po osnovu kamata, dividendi i naknada za uloge trećih lica

Obaveza po osnovu glavnice kratkoročnih i dugoročnih kredita

Obaveza po osnovu novih kratkoročnih kredita i dugoročnih plasmana

Otkupa sopstvenih akcija, prodatih obveznica i komercijalnih zapisa.

Dinamička metoda planiranja priliva i odliva novca (gotovine) u praksi je

neuporedivo prihvatljivija u odnosu na bilansnu metodu, budući da se dinamička metoda

može uspešno primeniti i za duže i za kraće vremenske intervale. Analogno tome,

planiranje novčanih tokova može se u okviru poslovne godine vršiti i po kvartalima i po

mesecima.

5.4. Plan dugoročnih ulaganja

Plan dugoročnih ulaganja ima zadatak da kombinuje najbolje izvore dugoročnog

kapitala i da ih usmeri na one interne upotrebe koje će u najvećoj mogućoj meri doprinositi

rentabilnosti preduzeća kao celine.

Gledano u širem smislu, može se reći da svako ulaganje sredstava čiji je rok

ponovnog pretvaranja u novac duži od godinu dana smatra se dugoročnim ulaganjem.

Gledano u užem smislu, pod dugoročnim ulaganjem smatra se ulaganje u osnovna

sredstva, obrtna sredstva i dugoročne plasmane.

Sa aspekta uloženih finansijskih sredstava investicije se mogu podeliti na bruto i

neto. Bruto investicije čine celokupna ulaganja bez obzira na izvore finansiranja, dok neto

investicije čine ulaganja u proširenu reprodukciju.

Sva dugoročna ulaganja mogu se podeliti u dve osnovne grupe, to su :

a. Ulaganja koja ostaju u granicama već instalisanih kapaciteta preduzeća;

b. Ulaganja koja predstavljaju nove kapacitete preduzeća.

Planiranje dugoročnih ulaganja vezano je za dva ključna kompleksa, to su:

1. Kvantifikovanje efekata dugoročnih ulaganja;

2. Ocena efikasnosti dugoročnih ulaganja.

Kvantifikovanje efekata dugoročnih ulaganja – postoje dva shvatanja: tradicionalno

(računovodstveno) shvatanje i savremeno (finansijsko) shvatanje.

Prema tradicionalnom shvatanju efekat dugoročnih ulaganja jeste prirast sopstvenih

sredstava koji će se ostvariti u toku eksploatacije projekta.

19


Prema savremenom shvatanju efekat dugoročnih ulaganja predstavlja čisti novčani

tok (neto novčani tok) koji se ostvaruje tokom eksploatacije projekta.

Da bi se kvantifikovao efekat dugoročnog ulaganja (po jednom ili drugom

shvatanju), najpre treba odrediti vek trajanja investicionog projekta koji se izražava brojem

godina. Za vek eksploatacije investicionog projekta najčešće se uzima broj godina trajanja

opreme.

Ocena efikasnosti dugoročnih ulaganja – treba da pruži odgovor na pitanje da li je

ponuđeni investicioni projekat sa finansijskog aspekta prihvatljiv ili ne.

Pri tome, ako je ponuđeno više investicionih projekata, onda se traži odgovor na

pitanje koji je od ponuđenih projekata najprihvatljiviji.

Metode koje se primenjuju za ocenu efikasnosti dugoročnih ulaganja sa

finansijskog aspekta, dele se na dve grupe: statičke i dinamičke.

Statičke metode – uzimaju podatke iz samo jedne (reperezentativne) godine veka

eksploatacije investicionog projekta. Najveći značaj imaju dve metode:

Metoda povraćaja uloženog kapitala, i

Metoda računovodstvene stope prinosa.

Dinamičke metode – uključuju u razmatranje celokupan vek eksploatacije projekta,

pa su otuda daleko pouzdanije u oceni efikasnosti ulaganja. Najveći značaj imaju dvea

metode:

Metoda neto sadašnje vrednosti i

Metoda interne stope prinosa.

ZAKLJUČAK

Finansijski plan je poslednji segment biznis plana i kao takav on objedinjuje i

usklađuje sve neutralno iskazane materijalne planove iz prethodnih segmenata biznis

plana, tako da od svih njih formira finansijsku celinu. Zbog toga, u praksi se često kaže da

finansijski plan čini “krvotok” biznis plana.

Finansijski planovi su moćno “oružje” za finansijsko upravljanje u preduzeću.

Stručno i objektivno konstruisan finansijski plan uvek predstavlja sigurnu polaznu osnovu

za odvijanje svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzeću. Finansijski plan je

20


svojevrstan “finansijski kompas” bez kojeg se ne mogu uspešno realizovati složeni zadaci

finansijske funkcije preduzeća.

Finansijski plan mora da bude detaljan, realan i usklađen sa raspoloživim resursima

preduzeća.

Pri tom finansijski plan mora da sadrži preciznu specifikaciju troškova razvrstanih

po odgovarajućim kategorijama troškova i preciznu specifikaciju troškova po aktivnostima.

Svodno finansijsko planiranje tokova reprodukcije u preduzeću nezamislivo je bez

obuhvatanja sledećih elemenata:

1. Plana bilansa uspeha

2. Plana bilansa stanja

3. Plana novčanih tokova

4. Plana dugoročnih ulaganja

Određivanje minimalno i maksimalno potrebne akumulacije u preduzeću, dovodi

do toga da se težište finansijskog planiranja prenosi na planski bilans uspeha. Tako se

planirana akumulacija ili neto dobitak ne može se projektovati ispod nivoa potrebne

minimalne akumulacije. Prihvatljivo rešenje je da preduzeće ostvaruje akumulaciju manju

od maksimalno potrebne, a veću od nivoa minimalno potrebne akumulacije, a idealno je da

preduzeće ostvari maksimalno potrebnu akumulaciju.

U praksi se bolje pokazala dinamička metoda finansijkog planiranja jer se može

uspešno primeniti i za duže i za kraće vremenske intervale.

LITERATURA

1. Petković T., Stanković R.: Strategijski menadžmet, Viša poslovna škola

Čačak,

Čačak, 2008.

2. Milićević V.: Strategijsko poslovno planiranje, menadžment pristup, FON,

Beograd, 1997.

3. Figar N.: Osnovi menadžmenta, Ekonomski fakultet Niš, 2001.

21


4. Mašić B.: Stragijski menadžment, Univerzitet BK, Beograd, 2001.

5. Ivaniš M.: Osnovi finansija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.

6. http:// www.economy.co.yu

7. http://www.wikipedia.org/

22

Documents

Seminar Ski Rad - Finansijski Plan1