VISOKA POSLOVNA ŠKOLASTRUKOVNIH STUDIJA

ČAČAK

SEMINARSKI RAD

PREDMET:POSLOVNA EKONOMIJA

TEMA:

DEFINISANJE PREDUZETNIŠTVA U SAVREMENOJ NAUCI U EKONOMIJI

Mentor: Student:Dr. Ana Anufrijev Aleksandar Mitrović Br.indeksa:112-005-10

Petrovac, 2010. godine.

1

UVOD

Preduzetnici su pokretačka snaga revitalizacije, transformacije i razvoja poslovne aktivnosti u svetu. Preduzetništvo je jezgro savremenog poslovanja jer upravo stalno rađanje i razvoj novih poslovnih poduhvata omogućava vitalnost tržišnoj privredi.Ključno pitanje savremene poslovne aktivnosti je da odgovori na izazove preduzetničke i upravljačke aktivnosti u oblasti tehnologija i inovacija. Ključna promena koja se odvija u globalnoj ekonomiji odnosi se na promenu osnove konkurentske prednosti firmi i funkcija preduzetništva i menadžmenta.Jedan od ključnih zadataka savremenih preduzetnika i menadzera je pribavljanje, razvoj i alokacija organizacionih resursa. Tehnologija je resurs od najvećeg značaja za mnoge organizacije.Firme imaju uspešan konkurentski profil ukoliko nude nove, bolje i/ili jeftinije proizvode i usluge koje tržište i potrošači traže, a konkurenti ne mogu ponuditi.

2

1. POJAM I DEFINISANJE PREDUZETNIŠTVA

„Preduzetništvo se označava kao skup raznovrsnih sposobnosti i funkcija koje poseduje i koristi preduzetnik (vlasnik, menadžer) u obavljanju svoje privredne aktivnosti. One se odnose na organizovanje, koordiniranje, nadzor, upravljanje i rukovođenje procesima rada, poslovima i akcijama.“1    Kreativnost u preduzetništvu  Uprkos iskazanim razlikama u određivanju suštine preduzetništva, ono što je zajedničko za većinu definicija odnosi se na činjenicu da preduzetništvo ima kreativnu funkciju u stvaranju nove vrednosti od strane pojedinca ili grupe poslovnih partnera. Osim toga, u najvećem broju definicija postoji saglasnost da je reč o posebnoj vrsti ponašanja, koje uključuje:

§          preuzimanje inicijative;§          preuzimanje poslovnog rizika;§          poslovnu kreativnost;§          organizovanje i inoviranje poslovne aktivnosti u svim njegovim

segmentima gde je to potrebno.

2. PRISTUPI IZUČAVANJU PREDUZETNIŠTVA I PREDUZETNIKA

Savremenu ekonomsku teoriju i praksu interesuju odgovori na pitanja: -Sta su ključna lična, psihološka i društvena obeležja preduzetnika? U neoklasičnoj ekonomskoj teoriji preduzetnik se posmatra kao neko ko koordinira različite faktore proizvodnje, ali se njegova uloga u ekonomskoj aktivnosti ne smatra važnom.Zaključak ove analize je da se preduzetništvo manje tretira esplicitno kao posebna nastavna celina, a više implicitno povodom razmatranja određenih tema kao što su preuzimanje rizika u uslovima neizvesnosti, inovacije, tržišna neravnoteža, investicije i ekonomski rast. Kent i Rushing smatraju da preduzetnici obavljaju pet funkcija:1. uvođenje novih proizvoda i usluga na tržište ili primena novih pristupa za socijalne probleme;2. razvoj i implementacija nove tehnologije koja ima niže troškove i poboljšava efikasnost;3. otvaranje novih tržišta putem uvođenja proizvoda, usluga i tehnologija koje nisu ranije bile raspoložive;4. otkrivanje novih izvora ponude oskudnih resursa ili metoda za rast ponude iz postojećih izvora putem efikasnije eksploatacije;5. reorganizovanje postojaćih preduzeća, privatnog ili javnog, putem inovativnog menadžmenta.

1 „Poslovna ekonomija“ Prof. Dr Rajko Unčanin, čačak 2007.

3

3. TRANSFORMACIJA VOĐSTVA U PREDUZETNIŠTVO U naučnoj i stručnoj literaturi nije dovoljno izučen fenomen nastajanja preduzetništva. Najčešće se razvoj prikazuje kroz društveno ekonomske formacije, što često uvodi u zablude i subjektivizam, obzirom da ne postoji jasna i precizna granica kad nastaje jedna tj. počinje druga društveno ekonomske formacija. U vođstvu je povlašćena klasa angažovala visprenije i sposobnije, ali i lojalnije nevlasnike (robove i kmetove) da umesto njih obavljaju poslove i radne operacije. Ovakvo angažovanje posebno je bilo zastupljeno pri obavljanju teških i po zdravlje opasnih poslova, ili u angažovanju nevlasnika u ratnim pohodima. Transformacijom vođenja preduzetništva nastaje novi kvalitet. Dok vođa predvodi i usmerava radne aktivnosti učesnika u zajedničkom radu i sam učestvuje u realizaciji tih procesa, dotle nevlasnik za sebe zadržava samo pravo upravljanja iznajmljenim radom i angažovanjem drugim resursima radi ostvarivanja onih ciljeva koji su oni utvrdili. A time dolazi do raslojavanja društva na dve osnovne društvene klase. Sa ovim raslojavanjem društva započinje i razdvajanje regulacionog procesa na dve osnovne funkcije, koje u ovom kvalitetu dobijaju sve karakteristike preduzetničkog procesa. Raščlanjenjem upravljačkog procesa na donošenje upravljačkih i izvršnih poslova nametnulo je potrebu da se za svaki od njih odrede posebni nosioci sa jasnim razgraničenjem njihovih delokruga rada i aktivnosti. Nosioci su preduzetnici i najamni radnici. Preduzetnici su i dalje ostali vlasnici, dok su nevlasnici bili najamnici. Ovde se ništa bitno nije promenilo u statusu, odnosima i privilegijama u odnosu na vođenje. Promene su se desile u načinu funkcionisanja i jedne i druge funkcije i korišćenju pojedinih instrumenata u ostvarenju postavljenih ciljeva.

4. ODREĐENJE PREDUZETNIŠTVA

Iako je davno nastalo preduzetništvo nije još dovoljno obrađeno u menadžment nauci i organizaciji. Ekonomska nauka razmatra preduzetništvo sa aspekta maksimiziranja efekta, što je potebno, ali ne i dovoljno. Preciznije analize pokazuju da je izostala potpunija obrada i istaživanje preduzetništva kao razvojne faze u organizovanju i realizaciji regulacionih procesa. Sa stanovišta evolucije usmeravanja i rukovođenja važno je to da je u novouspostavljenom transformaciononm procesu preduzetništvo postalo novi moćni instrument u povećanju uspešnosti. Kada se govori o preduzetništvo treba imati u vidu pre svega maštovitost, inovativnost, inicijativnost, znanje, obrazovanje, dinamiku, procenjivanje, predviđanje itd. Preduzetništvo se ne sme shvatiti kao vlasništvo nad biznisom, što se često u teoriji i praksi čini. Vlasništvo nije uslov za postojanje preduzetništva. Preduzetnik i kapitalista nisu sinonimi, iako obojica funkcionišu na principima kapitala. Preduzetništvo nije ideološki pojam koji se vezuje za kapitalizam, razvijene tržišne privrede, već za sve društvene sisteme. Preduzetnik se vezuje i za male biznise, tj. one sisteme koji daju inovacije.

4

5. KARAKTERISTIKE PREDUZETNIŠTVA

Preduzetništvo je nedovoljno istažena funkcija. O preduzetnicima se često govori kao o eksploatatorima i ljudima koji žive na račun drugih. U preduzetništvu se integriše više funkcija u jednu, a samo preduzetnik obavlja menadžersku funkciju. Preduzetnici preuzimaju sve elemente upravljanja što stvara uslove za specijalizaciju u ovoj oblasti. On ne troši vreme i energiju na izvršni, već na njegovim kraktivnim i produktivnim fazama, što je poboljšalo kvalitet i uspešnost zajedničkog rada i organizovanja. Preduzetništvo je koristno za mikro, mezo i makro nivoe. Kroz njega se na najbolji način prepoznaju potrebe koje nisu zadovoljene, što je ravno pronalasku. Preduzetnici su u velikoj meri zaslužni za progres savremenog sveta. Preduzetništvo je imalo bitnog uticaja na povećanje bogatstva i opšteg standarda življenja. Ono nije smanjilo razliku između preduzetnika nevlasnika, ali je stvorilo novi društveni odnos.

6. PREDUZETNIČKE FUNKCIJE

Preduzetništvo ima različite funkcije koje se mogu sagledati sa različitih stanovišta a najvažnija su sledeća : - da stvara viziju razvoja biznisa i kreira ideje u budućnosti; - da donosi kvalitetnu upravljačku odluku u vezi sopstvenog biznisa; - dizajniranje optimalne organizacione postavke biznisa; - kreativnu destrukciju; - da udovoljava klijentima i kreira nove potrebe; - kombinovanje i alokacija resursa radi veće uspešnosti.

Transformacija vođenja u preduzetništvu je stvorila tri osnovne funkcije koje treba da obave njeni nosioci : - funkcija donošenja upravljačke odluke radi postizanja određenih ciljeva.Ž; - alokacija resursa; - raspodelu ostvarenih efekata na učesnike. Suština upravljačke funkcije je u donošenju brze i kvalitetne odluke, ali brze odluke često nisu kvalitetne, a za kvalitetne odluke je potrebno duže vreme. Pri donošenju odluke on mora da ima u vidu i sadašnjost i budućnost, on mora da upravlja promenama i da živi sa njima. Postoje četiri vremenska gepa koje preduzetnik mora imati u vidu kada je u pitanju preduzetnička odluka koja treba da odgovori na određene promene : 1) vreme od kada je nastala određena promena u okruženju i trenutku kada je

on ili njegov tim saznao za nju; 2) vreme koje protekne od prijema, proučavanja, analiziranja i procene

informacije do trenutka donošenja odluke; 3) vreme od donošenja do otpočinjavanja realizacije odluke;

5

4) vreme od završetka akcije do trenutka kada se pokazuju rezultati preduzetničke odluke na tržištu.

7. PREDUZETNIK I PREDUZETNIŠTVO U EKONOMSKOJ NAUCI

Prema Schumpeteru postoji nekoliko osnovnih istorijskih tipova prezetnika : fabrikant – trgovac, rukovodilac u industriji, direktor i „osnivač“ On smatar da je kreativna destrukcija suštinska činjenica kapitalističkog razvoja i ogleda se u tome da stvaranje novih vrednosti podrazumeva razaranje starih. On smatra preduzetnika osobom koja remeti ili uništava postojeći ekonomski poredak uvođenjem novih proizvoda i usluga, kreiranjem novih formi organizacije i eksploatisanjem novih materijala. Prema Schumpeteru tri su ključna pokretača preduzetničke aktivnosti : san o ostvarenju privatnog kraljevstva, biti pobednik, radost stvaranja. Proces preduzetničke aktivnosti i tehnološke promene se, prema njemu, iskazuje putem inovacija, proizvodnih faktora koji ima sledeće oblike : uvođenje novih proizvoda ili novih kvaliteta postojećih proizvoda; uvođenje novih metoda proizvodnje; otvaranje novih tržišta; osvajanje novih izvora sirovina i poluproizvoda; relaizacija nove organizacije proizvodnje.

8. KORPORATIVNO PREDUZETNIŠTVO

Pojam preduzetništva ili nezavisno preduzetništvo se uobičajeno odnosi na preduzetničke napore pojedinca koji otpočinje novi poslovni poduhvat izvan već postojećih organizacija.Preduzetništvo je u savremenom razdoblju evoluiralo od klasičnog poimanja po kome se odnosi samo na nove poslovne poduhvate, ka širem shvatanju koje uključuje kompanije i organizacije svih vrsta, u svim fazama poslovnih ciklusa. Za Ellisa i Taylora ono se odnosi na strategiju koja nije povezana sa postojećim aktivnostima firme, nego se odnosi na konstruisanje nezavisne strukturne jedinice i uključivanje procesa prikupljanja i konfigurisanje novih resursa. Prema Gudhu i Ginsbergu ono uključuje dva tipa pojava i procesa koji ih okružuju :

a) internu inovaciju (preduzetništvo) i b) stratešku transformaciju (preporod ili obnovu).

Preduzetnici su individue ili grupe individua, koje delujući nezavisno ili kao deo korporativnog sistema, stvaraju nove organizacije ili podstiču transformaciju ili inovaciju unutar već postojećih organizacija. 9. PREDUZETNIK I MENADŽER

Veza preduzetništva i menadžerstva je višestruka i interaktivna. Ista ličnost može biti jedno ili drugo, ili i jedno i drugo, što zamagljuje razlike ova dva pojma.

6

Vlasnci i menadžeri mogu, ali ne moraju biti preduzetnici. Vlasnici kapitala mogu, na inicijativu za poslovno aktiviranje sredstava kojima raspolažu prepustiti preduzetniku. Preduzetnici mogu posao rutinskog, nerizičnog upravljanja poslovnom aktivnošću preneti na menadžere. Osnovna razlika između menadžera i preduzetnika je odnos prema riziku. Preduzetnik je spreman da u celosti prihvati rizik poslovnog poduhvata kojim se bavi, a menadžer pošto nije vlasnik kapitala kojim upravlja mora da uvažava ograničenja koja mu vlasnik postavlja u pogledu prihvatanja rizika. Preduzetnička aktivnost se odnosi na pokretanje nove poslovne aktivnosti, pribavljanja potrebnih resursa, kreiranje organizacije za iskorišćavanje poslovnih prilika koje se pojavljuju na tržištu i stalnu inovativnosti i kreativnost u svim aspektima rizične poslovne aktivnosti radi ostvarenja profita. Uspešni menadžer vodi firmu efikasno i stabilo. Najbolji rezulatati postižu se uz minimalno remećenje postojećeg poretka i bitnih odnosa.

10. ЕК STERNO I INTERNO KORPORATIVNO PREDUZETNIŠTVO

„Zavisno od toga da li korporativno preduzetništo rezultira formiranjem organizacionih entiteta koji su odvojeni od već postojećih, razlikuje se eksterno i interno korporativno preduzetništvo. Eksterno korporativno preduzetništvo se odnosi na korporativne preduzetničke aktivnosti koje rezultiraju kreiranjem poluautonomnih ili autonomnih organizacionih entiteta izvan već postojećih organizacionih oblasti. Interno korporativno preduzetništvo se odnosi na korporativne preduzetničke aktivnosti koje rezultiraju kreiranjem Ono je locirano unutar postojećih organizacija, može se kreirati na različite načine, imati različite odnose sa matičnom korporacijom, uključivati različite nivoe inovacija i imati različit strateški značaj. Ove razlike ukazuju na to da interno korporativno preduzetništvo ima najmanje četiri dimenzije koje utiču na njegov razvoj i karakteristike :- strukturna autonomija; - povezanost sa postojećim biznisom; - obim inovacije; - priroda autorizacije. Priroda autorizacije se odnosi na stepen formalne autorizacije za ulaganje. Zahra (1993) navodi da ulaganja mogu varirati od onih koja su : 1) formalna (indukovana) – u celosti autorizovana od organizacije, do 2) neformalnih (autonomnih) – preduzetničke inicijative zasnovane na inicijativama zaposlenih bez formalnog organizacionog pokroviteljstva.”2

2 www.studenti.rs

7

11. SISTEMSKA INOVACIJA

Inovacija predstavlja radnju, koja obdaruje resurske novim kapacitetima za stvaranje bogatstva. Inovacija kreira resurs. Sistemska inovacija se sastoji od svrsishodnog i organizovanog traganja za promenama. Sistemska inovacija na svoj specifičan način znači i kontrolisanje sedam izvora inovativne mogućnosti (opis prema Drucker, 1996). Četiri izvora se nalaze u okviru sektora proizvodnje ili sektora usluga. neočekivano - neočekivani uspeh pruža bogatstvo mogućnosti za uspešne inovacije nepodudarnost - neslaganje, disonanca između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude, ili između onoga što jeste i onoga što svako (ili većina) pretpostavlja da jeste. Potrebe procesa. Drucker polazi od teza da je ’’potreba majka pronalaska’’, a potreba procesa osnov jednog tipa poslovne inovativnosti. Ona počinje sa poslom koji treba da se uradi i usmerena je pre na radni zadatak nego na situaciju. Promena u strukturi privrede ili tržišta. Privredne i tržišne strukture ponekad ostaju nepromenjene godinama i godinama i izgledaju potpuno stabilne, ali su u stvarnosti dosta krte, lomljive. Demografska kretanja – odnose se na promene u stanovništvu, njegovom obimu, starosnoj strukturi, sastavu, zaposlenosti, obrazovnom statusu i dohotku. Imaju značajne implikacije na rok i karakteristike poslovne aktivnosti, ali su i značajan izvor inovativnosti Promene u opažanjima, raspoloženjima i značenjima. Promene u opažanjima su izvor inovativnih mogućnosti. Nova naučna i nenaučna saznanja. Inovacija zasnovana na znanju se često uzima kao ključna za preduzetništvo, ona dobija veliki publicitet i donosi značajne prihode. Ona se razlikuje od svih drugih inovacija po svojim karakteristima:vremenskom rasponu, stopi slučajnosti, predvidljivosti i izazovima koje postavlja preduzetnicima.

12. INOVACIJA,TEHNOLOGIJA I ZNANJE

U osnovi inovacije nalazi se invencija ili otkriće a ono je rezultat kreativnog procesa koji je često posledica sreće i slučajnosti, zbog čega je njihovo predviđanje i planiranje otežano. Bazna istaživanja se odnose na aktivnosti koje se odvijaju s ciljem stvaranja novih znanja i fizičkim, biološkim i društvenim fenomenima. Ona su eksperimantalni i teorijski rad koji je prvenstveno preuzet radi sticanja novog znanja. Čista bazna istraživanja se obavljaju sa ciljem unapređenja fonda znanja, bez obzira na dugoročne i ekonomske koristi. Usmerena bazna istaživanja su orjentisana na stvaranje široke baze znanja koja će poslužiti kao osnova za nalaženje rešenja za poznate ili buduće probleme ili mogućnosti. Primenjena istraživanja su usmerena prema rešavanju

8

specifičnih tehničkih problema. Ona su originalna istraživanja preuzeta radi sticanja novih znanja i usmerena ka specifičnim ciljevima. Eksperimentalni razvoj je sistematski rad zasnovan na postojećem znanju koje je rezultat istaživanja ili praktičnog iskustva. Kriterijumi koji se uzimaju u obzir prilikom procenjivanja uspešnosti invencija i otkrića su više tehnička nego kemercijalna. Tehnologija je proces, tehnika ili metodologija – koja je opredmećena u dizajnu proizvoda ili u industrijskim ili uslužnim procesima koja transformišu inpute rada, kapitala, informacija, materijala i energije u outpute veće vrednosti (Christensen, 1992a) Tehnologija se odnosi na procese pomoću kojih organizacija transformiše rad, kapital, materijale i informacije u proizvode ili usluge (Christensen, Bower, 1996). Tehnologija se odnosi na teorijska i praktična znanja, veštine i artifakte koji se mogu koristiti za razvoj proizvoda i usluga, kao i sistem proizvodnje i distribucije (Burgelman, Maidique, Wheelwright, 2001). Tehnološke promene su promene jednog ili više inputa, procesa, tehnika ili metodologija koje poboljšavaju merljivi nivo perfomansi proizvoda ili procesa (polazeći od Sahal, 1981). Svaka organizacija primenjuje određenu tehnologiju. Tehnologija može biti opredmećena u ljudima, materijalima, kognitivnim i fizičkim procesima, fabrikama, opremi i alatima. Tehnološka trajektorija (Nelson, Winter, 1977, Dosi, 1984) je koncept koji se upotrebljava da se opiše evolucija svake pojedinačne inovacije, putanja od nastanka do zrelosti bilo koje određene tehologije. Novi tehnološki sistem (Freeman,et al., 1984) čine grupe, klasteri, grozdovi (Schumpeter) međusobno povezanih prizvodnih i procesnih tehničkih i organizacionih inovacija koje deluju na mnoge grane privrede. Tehno-ekonomska paradigma (TEP) označava skup tehničkih i ekonomskih karakteristika vezanih za difuziju određenog tehnološkog rešenja, inovacije. To je ošti model –vodilja koji kada se generalizuje uvodi snažnu naklonost ka tehničkoj i organizacionoj inovaciji (Perez, 1985, Freeman, Perez, 1988). Sam pojam paradigma se u savremenoj naučnoj literaturi šire upotrebljava nakon Kuhnovog (1970) teorijskog razmatranja istorijskog razvoja nauke (koncept smene dugih perioda normalne nauke i kraktih razdoblja naučnih revolucija). Kasnije je ovaj pojam bio intenzivno korišećen ode autora u različitim naučnim oblastima. Modus rasta (Perez, 1985) je generalni, opšti oblik ekonomskog rasta koji je rezultat društvenih, tehnoloških, ekonomskih i institucionalnih transformacija odnosa, artikulacija i intrakcija između subjekata svetske privrede.

9

13. TEHNOLOŠKE INOVACIJE

Su prva primena nauke i tehnologije u novom smeru sa komercijalnim uspehom. One uključuju nove proizvode i procese i/ili značajne tehnološke promene u proizvodima i procesima. Inovacija uključuje skup naučnih, tehnoloških, organizacionih, finansijskih i komercijalnih aktivnosti. Bitno je da se inovacija odnosi na korišćenje novog znanja za ponudu novih proizvoda ili usluga. Interaktivni model kombinuje dva različita tipa interakcije. Jedan tip se odnosi na procese koji se odvijaju u formi ili grupi firmi koje blisko sarađuju u mrežnoj strukturi. Druga vrsta inerakcija se odnosi na relacije između pojedinačnih firmi i naučnog i tehnološkog sistema unutar koga se odvijaju njene inovacione aktivnosti (Kline Rosenberg, 1986). Inovacije se mogu klasifikovati na različite načine : o po uticaju naproduktivnost na radno intenzivne i kapitalno intenzivne; o po relativnom značaju u inovacionom procesu na inkrementalne i radikalne; o prema razultatu inovacione aktivnosti na proces i proizvod; o prema obimu promena koje izazivaju u prizvodu na komponentne i

arhitekturne; o prema ukupnom uticaju na poslovnu aktivnost na održive i disruptivne.

Radikalne inovacije se odnose na uvođenje potpuno novih proizvoda ili usluga i/ili novih sistema proizvodnje i distribucije i čine postojeće proizvode i usluge nekonkuretnim (npr. bežične komunikacije). Inkrementalne inovacije uključju adaptaciju, poboljšanje i usavršavanje postojećih proizvoda i usluga i/ili postojećih sistema proizvodnje i distribucije (npr. različite generacije mikroprocesora za računare). Strategija se odnosi na skup tehnoloških i tržišnih aktivnosti i odgovarajućih resursa koji nam ukazuju na to koje aktivnosti će se izvršavati i kada. Može biti planska i evolutivna. Struktura ukazuje na pravac izveštavanja učesnika u realizaciji određene aktivnosti i locira pitanje konkretne odgovornosti za izvršenje određenog posla. Može biti funkcionalna ili projektna. Sistem definište kako će se uspešpnost meriti, nagrađivati i kažnjavati, kao i informacione tokove unutar firme. Čine ga rutine i procedure. Uspeh firme zavisi od zaposlenih koji čine heterogenu kategoriju u kojoj su ključna obeležje: sistem vrednosti, kultura, zajedništvo, identifikacija sa ciljevima firme i raznovrsnost znanja kojim zaposleni raspolažu. Okruženje čije dva značjna dela: konkurentsko i makro okruženje. Najtipičnije inovacije koje menjaju konkurentsku prednost ekonomskog agensa su (Porter, 1990): - nove ili promenjene tehnologije; - nove ili promenjene potebe kupca; - neophodnost novih industrijskih segmenata; - promenjeni inputi troškova ili koristi; - promene u upravljačkoj funkciji.

10

ZAKLJUČAK

Od svih inovativnih preduzeća MSP imaju važnu i drugačiju ulogu i značaj u prevazilaženju specifičnih teškoća u ekonomskom rastu u odnosu na velika preduzeća. To objašnjava zašto Vlade pojedinih država daju veći značaj MSP u prioritetima ekonomske politike i razvoja, kao i njihov rastući značaj u promociji inovacija i tehnološkoj difuziji. Kompanije se mogu prema obeležjima inovativnosti grupisati u nekoliko kategorija: od niskotehnoloskih MSP, preko MSP koji imaju minimum tehnoloških sposobnosti, zatim tehnološki kompetentnih, do onih koje mogu da budu izvođači istraživanja. Male firme i velike kompanije imaju različitu ulogu u inovativnom procesu. MSP su više tržišno i manje istraživački orjentisana, brza su u iskorišćavanju novih mogucnosti ekonomskog i tehnološkog razvoja i više orjentisana na male inkrementalne inovacije. Programi koji su usmereni ka poboljšanju tehnološke difuzije odnose se na tržište i sistemske nedostatke. Usled nedovoljnih informacija o tehnologiji, neizvesnih koristi ili visokih troškova učenja, investicije preduzeća u nove tehnologije mogu biti relativno niske. Politika potsticaja tehnološkog razvoja predstavlja ono područje gde se naučna, tehnološka i industrijska politika sve više približavaju jedna drugoj i čine inovacionu politiku koja nema resorni karakter. U savremenom razdoblju došlo je do pomeranja fokusa sa tradicionalnih mera na strani ponude ka politikama koje u većoj meri uvažavaju interaktivni model inovacija i razliku između inovacije i difuzije kao nezavisnih procesa. Tradicionalni pristup polazi od olakšavanja tehnološkog transfera od istraživačkih institucija ili ponuđača opreme do korisnika. Sada se pažnja usmerava od rešavanja hitnih tehničkih problema ka stimulisanju firmi da razvijaju i primene više strateških unapređenja.

11

SADRŽAJ:

UVOD……………………………………………………………….…..........................2POJAM I DEFINISANJE PREDUZETNIŠTVA…………….…................................3PRISTUPI IZUČAVANJU PREDUZETNIŠTVA I PREDUZETNIKA……………….3TRANSFORMACIJA VOĐSTVA U PREDUZETNIŠTVO…...................................4ODREĐENJE PREDUZETNIŠTVA…………………………...................................4KARAKTERISTIKE PREDUZETNIŠTVA……………………..................................5PREDUZETNIČKE FUNKCIJE………………………………...................................5PREDUZETNIK I PREDUZETNIŠTVO U EK. NAUCI……................................…6KORPORATIVNO PREDUZETNIŠTVO………………...................................……6PREDUZETNIK I MENADŽER………………………………...................................6EKSTERNO I INTERNO KORP. PREDUZETNIŠTVO……...................................7SISTEMSKA INOVACIJA…………………………………........................................8INOVACIJA,TEHNOLOGIJA I ZNANJE……………………....................................8TEHNOLOŠKE INOVACIJE…………………………………....................................9ZAKLJUČAK…………………………………………………………........................11

12