Univerzitet u BeograduFilozofski fakultet

SEMINARSKI RAD IZ UVODA U SOCILOGIJUtema: Problem drutvene devijantnosti u delu Alekasandra Jugovia

profesor: dr. Vera Vratua student: Milica Vukoti asistent: Selena Radovi broj indeksa: s14/41

Sadrzaj

1. Uvod 2. Bio-antropoloka teorija devijantnosti 2.1. Idejni izvori 2.2. Tipologija kriminalaca i kritiki sud 3. Socijalno-patoloka i pozitivistika teorija devijantnosti 3.1. Tipovi drutvenih devijacija i moralne reforme 3.2. Kritiki sud pozitivistikih ideja4. Strukturalno-funkcionalistika teorija devijantnosti 4.1. Drutvena normalnost 4.2. Oblici disfunkcionalnosti i drutvene devijacije 4.3. Vraanje devijanta ispravnom putu i kritiki osvrt5. Interakcionistika i konstruktivistika teorija devijantnosti 5.1. Devijantnost kao etiketa i primarna i sekundarna devijacija 5.2. Umrtvljavanje sopstva i kritike teorije6. Kritika teorija devijantnosti 6.1. Normalnost kao lana svest 6.2. Tipovi krivinih dela i kritike7. Zakljuak8. Literatura

1.Uvod

Devijanto ponaanje predstavlja jedno od kljunih pitanja za sociologiju. Zato su sociolozi ovoliko zainteresovani za ovo pitanje? Prvenstveno, ono je veoma rasprostranjeno. U mnogim kulturama i drutvima je uobiajena pojava i zato mu sociolozi s pravom posveuju dosta panje. Stoga je njihova potreba da definiu devijantnost vodila razliitim reenjima i razliitim razmiljanjima o ovoj drutvenoj pojavi. Samim tim, nema tanog odreenja ove pojave usled neusaglaenosti sociologa i zato se smatra da devijantno ponaanje predstavlja odstupanje od uobiajenog naina ivota i ustaljenih obrazaca ponaanja. U mom radu bie rei o uzrocima i pojavi devijantnog ponaanja do kojih je autor doao istraivajui razliite teorije koje su smatrale da su pronale istinske uzroke i reenje. Takoe, bie objanjeno kako dolazi do tih odstupanja, emu moemo pripasati uzrok devijantnosti. Usled ogromnog interesovanja za ovu pojavu i samih sociologa koju su se bavali ovom pojavom, dobijamo razliite odgovore.2. Bio-antropoloska teorija devijantnosti

Najvanija ideja ove teorije jeste da se kao nosilac devijacija odreuje pojedinac. Menja se vaea teorija o devijantnosti i ona postaje bolest. Kao odluujui inioci devijacija se javljaju bioloke karakteristike pojedinca.

2.1.Idejni izvori

Ova teorija se koristila mnogim idejama kako bi otkrila uzroke devijantnosti. Naglasiu dva idejna izvora, a to su frenoloko istraivanje i atavizam. Sutina frenolokog istraivakog stava je da se na osnovu oblika i grae ljudske lobanje moe zakljuivati o osobinama oveka. U sluaju neuravnoteenosti odreenih modanih podruja javlja se poremeaj harmonije u razvoju psihikih karakteristika oveka. Pojedinac tada lako postaje konfliktna linost, sklon je sukobima sa okolinom. Po frenolozima, devijacija je posledica razvijenosti posebnih modanih organa, ona je uroena i u potpunosti bioloki determinisana (Jugovi, 2009: 37).Atavizam je pojavljivanje fizikih i psihikih osobina nasleenih od davnih predaka, osobina koje utiu da se ovek nasleujui te osobine ponaa agresivno. Lombrozo je imao prilike u zatvoru da opipava i uporeuje lobanje mnogih zatvorenika i tako je dosao do zakljuka, da postoje velike slinosti izmeu strukrture lobanje sa lobanjama ovekolikih majmuna. On je smatrao da je kriminalitet posledica nasleenih karakteristika davnih predaka. Za njega su to razliite vrste kriminalnih ponaanja karakteristine za divlje ivotinje i ljude na niskom stunju razvoja i ne prilie civilizovanom oveku (Lombrozo, navedeno prema: Jugovi, 2009: 37).

2.2. Tipologija kriminalaca i kritiki sud

1. Osnovni tip kriminalca je roeni ili atavistiki zloinac. Ovi prestupnici zbog svojih uroenih fiziko-psihikih deformacija ne reaguju na kaznu i zbog toga se stalno vraaju zloinu.2. Kod epileptikog ili duevno bolesnog kriminalca, kao odluujui inilac devijantnog ponaanja je bolest, odnosno epilepsija.3. Trei tip je kriminalac iz strasti. Poznati su po motivima zloina, koji su uvek viteki i snani kao to su ljubav ili politika.4. Sluajni kriminalac po Lombrozu, nije predodreen za kriminal i oni nemaju karakteristike linosti koje predstavljaju uroenu dispoziciju za kriminalitet (Lombrozo, navedeno prema: Jugovi, 2009: 40).Ideje o fiziko-psihikim faktorima kriminala i atavazmu kao odluujuim iniocima u nastanku drutvenih devijacija bile su ocenjene kao naivne. Ova teorija ostavlja vrlo pojednostavljeno shvatanje da je jedna vrlo kompleksna drutvena pojava isto to i greka prirode. Ideja o roenom devijantu je predstavljala podrku politikim sistemima, jer je Lombrozo smatrao da kriminal nema veze sa siromatvom ili socijalnim okruenjem. Samim tim, sistemi su odbijali da preuzmu odgovornost za problem kriminala u drutvu. To je dovodilo do uverenja da se devijant ne moe ispraviti ve mora biti zatvoren i leen (Jugovi, 2009: 45).

3. Socijalno-patoloka i pozitivistika teorija devijantnostiOgist Kont je smatrao da je situacija odsustva prave drutvene organizacije i nepostajanja drutvenog konsenzusa izmeu ljudi - drutveno bolesno stanje. On, drutvenu normalnost definie kao okupljanje duhova u jednu istu zajednicu u pogledu principa stvari i ono nee dati mesta nikakvom neredu. Za drutvene devijacije kae da su pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. To znai da sve drutvene protivrenosti jesu zapravo naruavanje drutvenog reda. Kao to bolest razara zdrav organizam unosei u njega neodreenu raznolikost, tako i na drutvo deluje, na primer, drutvena pobuna.3.1. Tipovi drutvenih devijacija i moralne reformePozitivisti, devijacije posmatraju u odnosu prema njihovom obliku ili vrsti napada na kolektivnu svest. Dirkem je dao tipologiju oseanja gde je izdvojio religiozna, nacionalna, porodina, radna, itd. U odnosu na svaku od njih postoje oblici ponaanja koji ugrozavaju ta kolektivna oseanja. Kao na primer: naruavanje religioznih vrednosti jesu ponaanja kojima se napadaju verske dunosti, verovanja o boanstvima (Dirkem, navedeno prema: Jugovi, 2009: 58).Kako pozitivisti objanjavaju nastanak i uzrok devijantnosti?Za pozitiviste, uzroci devijantnosti su drutveni jer oni izviru iz odreenih drutvenih poremeaja. Radi se o poremeajima koji ugroavaju stabilnost i funkcionisanje drutva. Devijantnost moe nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i kada se gubi instistitucionalni pritisak na pojedince .Tada dolazi do slabosti uticaja moralnih i pravnih normi na ponasanje ljudi. Ono nastaje i kao posledica pogrenog funkcionisanja drutvenih institucija. Insistitucije imaju odreenu ulogu koju vre u drutvu. Poseban znaaj daju porodici kao drutvenoj instituciji koja ima ulogu odranja ljudske vrste ili razvoja i uvanja moralnosti. Neuspeh pojedinca da ostvari svoju funkciju ili ulogu u sistemu je devijacija jer on tada naruava drutvena ocekivanja. Devijantnost se javlja i usled preterane regulacije pojedinca. Veinu navedenih drutvenih situacija koje produkuju devijantnost jesu, posledice stanja koje on naziva anomija. Dirkem je smatrao da se drustvena svest nekad ne razvija dovoljno brzo i da ne prati drutvene promene. Upravo u vremenima naglih promena, javlja se anomija kao stanje drutva u kome nedostaje skup pravila i normi o ljudskom ponaanju. U takvoj situaciji kolektivna svest ne uspeva da definie pravila i norme ponaanja (Jugovi, 2009: 59).Pozitivisti, smatraju, da se devijacije mogu spreiti mehanizmima socijalne kontrole i to krivinim kaznama kojima bi se drutvo branilo od prestupnika. Po njima, kazna uva kolektivnu svest, a tako i stabilnost drutva. Takoe, koristili bi moralne reforme da nateraju pojedince da odigraju oekivanu ulogu. Razumevanjem da je nosilac devijantnosti neprilagoeni pojedinac koga prate negativne moralne osobine linosti, pozitivisti imaju na umu, drutvenu reakciju kojom bi se zalagalo za popravljanje ili korekciju devijanata (Jugovi, 2009: 62).

3.2. Kritiki sud pozitivistikih idejaPosmatraju ovekovo ponaanje strogo deterministiki. ovek se vidi kao bie koje je odreeno drutvom, bez mnogo line kreativnosti u drutvenoj akciji. Po njima, drutvo se deli na svet normalnih ili zdravih i svet nenormalnih ili bolesnih. Oni devijacije posmatraju iskljuivo iz ugla drutva, tanije iz pozicije odravanja drutvene stabilnosti. Glavna poruka koja bi se mogla izvui iz ove analize glasi promeniti pojedinca, a ne drutvo (Jugovi, 2009: 63).

4. Strukturalno-funkcionalistika teorija devijantnosti

Glavni predstavnici ove teorije su Talkot Parsons i Robert Merton i drugi. Strukturalni funkcionalisti drutvo vide kao jedan uravnoteen i relativno beskonflitan sistem. Temelj drutvenog sistema ini vrednosni konsenzus koji nastaje kao vid opte saglasnosti volja lanova drutva.

4.1. Drutvena normalnost

Od normalnog pojedinca se oekuje da ispuni etiri osnovna zahteva koja pred njega postavljaju i od njega oekuju drugi lanovi drutva. To su: prilagoavanje ili reavanje adaptivnih problema pojedinaca, postizanje cilja - motivacija pojedinca da postigne ciljeve koje odreuje sistem, integracija - podrazumeva usklaenost pojedinca sa drutvenom zajednicom, odranje eme - jeste postojanje obaveze pojedinca prema potovanju vrednosti sistema (Jugovi, 2009: 113).Funkcionalisti, definiu devijantnost kao neprilagoenost pojedinaca i drutvenih grupa drutvu ili poremeaj koji se ispoljava u odreenim drutvenim stanjima kada se naruava stabilnost i ravnotea i kada moe doi i do irenja devijantnih ponaanja pojedinaca i grupa (Jugovi, 2009: 113).

4.2. Oblici disfunkcionalnosti i drutvene devijacije

Osnovni tipovi drutvene devijantnosti ove teorije podeljeni su na sledei nain. 1. disfunkcije linosti2. disfunkcije sistema3. nekonformizam4. devijantne supkultureDisfunkcije linosti - gledajui oveka i devijantnost iz pozicije njihove prilagoenosti dolazimo do sledee podele: neuspeh prilagoavanja jeste neuspeh transformacije linosti u mogunosti za uloge. On se izraava kroz bolest. Neuspeh da se postignu eljeni ciljevi jeste greka. Ona je devijantan odgovor zato to takva linost ne ispunjava drutvena oekivanja. Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema drutvenim zahtevima i on je izraen u zloinu, a nedostatak obaveze prema odravanju osnovne eme drutva iz pozicije pojedinaca, jeste greh (Jugovi, 2009: 122).Disfnkcija sistema - najee se prepoznaju kroz stanja i pojave - anomije, socijalne dezorganizacije i socijalne disfunkcionalnosti.Anomija - ona se javlja u onom tipu drutva koji preterano istie ciljeve. Gde je razdvojenost izmeu ciljeva i sredstava za njihovo postizanje velika, uslov anomije preovlauje. Socijalna dezorganizacija - Robert Merton definie ovo stanje kao stanje koje upuuje na situaciju neuspeha drutvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga, tako da kolektivne svrhe i individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani (Merton, navedeno prema: Jugovi, 2009: 123).Socijalna disfunkcionalnost sutina ovog stanja jeste situacija kada je dolo do poremeaja pravila ili obrazaca na kojima poivaju odreeni delovi sistema. Npr. poremeeni odnosi u porodici izmeu suprunika remete zahtev za vaspitanjem njihove dece (Jugovi, 2009: 124).Nekonformizam - jesu devijantna ponaanja pojedinaca i nekih grupa koja su nastala kao posledica devijantnih stanja ili disfunkcija sistema. Robert Merton uoava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet naina. Postoji jedan normalan nain ponaanja i etiri tipa devijantnih. Normalan nain ponaanja je konformizam, a devijantna su : inovacija, ritualizam, povlaenje, bunt (Merton, navedeno prema: Jugovi, 2009: 125).Devijantne supkulture - Tu ideju je razvio Albert Koen. On je smatrao da pripadnicima niih klasa legitimna sredstva za ostvarenje ciljeva nisu dostupna ( zbog neuspeha u obrazovanju i poslova bez perspektive ). On smatra da ovakvo stanje izaziva neku vrstu statusnih frustracija. Njegovu argumentaciju nastavljaju Riard Klaurd i Lojd Olin. Sutina njihove ideje jeste da primena alternativnih sredstava ili nelegitimne prakse nije dostupna svima na isti nain. Tako oni razlikuju tri supkulturna odgovora -kriminalnu supkulturu, konfliktnu supkulturu i supkulturu povlaenja. Sva tri tipa nastaju u slamovima ili getima za pripadnike nie klase (Koen, Klaurd, Olin, navedeno prema: Jugovi, 2009: 126).Pored njih, Volter Miler je razvio ideju radnike supkulture. On smatra da postoje neke osnovne vrednosti koje karakteriu supkulture radnike klase i pogoduju pojavi devijantnog ponaanja. Ono je izraz posebno uspelog usvajanja ovih vrednosti klase kojoj pripadaju (Miler, navedeno prema: Jugovi, 2009: 126).

4.3. Vraanje devijanta ispravnom putu i kritiki osvrt

Funkcionalisti, vide reakciju kao - resocijalizaciju pojedinaca, individualnu psihoterapiju, snanu institucionalnu i neinstitucionalnu socijalnu kontrolu. U tom poslu glavnu ulogu imaju institucije i profesije - psihijatri, socijalni radnici, psiholozi. Socijalna kontrola se usmerava na kanjavanje devijanata i resocijalizaciju. Postoje odreene slabosti ove teorije. Radi se o injenici da sve uoene vrednosti definisanja drutvene devijantnosti, dolaze do izraaja samo u stabilnim i homogenim drutvima, jer je ta definicija zasnovana na shvatanju drutva u kome vladaju moralno-vrednosni konsenzus i relativna stabilnost.

5. Interakcionistika teorija devijantnostiGlavni predstavnici ove teorije drutvene devijantnosti su Edvin Lemert, Hauard Beker, Erving Gofman. Njihov centralni stav jeste da drutvene tvorevine nastaju u meusobnim interakcijama ljudi. Ona se sastoji u prenoenju znaenja koja nastaju kao proizvod odnoenja izmeu aktera. Njima je najvanije da saznamo kako se odvija proces definisanja ponaanja. Samim tim, teorijski interes je usmeren ka onima koji definiu i stvaraju znaenja, a ne ka onima koji se devijantno ponaaju. 5.1. Devijantnost kao etiketa i primarna i sekundarna devijacijaOni smatraju da je devijantnost fenomen koji je u svojoj osnovi vezan za drutveni poredak. Upravo poredak definie ta je normalno, nasuprot onome to je devijantno. Devijantnost je posledica odgovora drugih na in jedne osobe. Zato oni koriste pojam etikete kako bi ukazali na odnos prema razliitosti ili devijantnosti. Hauard Beker smatra da se devijantnost javlja u suprotnosti od onih koji donose i primenjuju pravila. Kada je nekome prikaena etiketa devijantnosti, to ima za posledicu da obeleeni pojedinac i sam prihvata takav sud o sebi. Hauard Beker za slube poput sudova kae da su moralni krstai jer njihova reakcija devijanta dalje gura prema ponavljanju istog ponaanja (Beker, navedeno prema: Jugovi, 2009: 209).Edvin Lemert je pokuao da definie razvoj devijantnosti i zakljuio je da ima dve kljune take. Prva jeste odreeni devijantni in - npr. opijanje, upotreba droga. Svako moe u odreenoj situaciji, zbog druenja, stresa poiniti odreeni devijantni in. Zato Lemert kae da neije ponaanje ako kri odreena pravila ivota zajednice, ono e ostati primarna, situaciona devijacija, sve dok je pod okriljem neke prihvatljive drutvene uloge. Ukoliko se devijantni inovi ponavljaju, ako su uoljivi u sredini, ako postoji otra osuda u odnosu na takva ponaanja, onda postoji velika verovatnoa da e doi do razaranja postojeih drutvenih uloga. Kljuni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste drutvena reakcija, koja vodi pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. Kao primer moemo navesti - alkoholizam postaje sekundarna devijacija kada alkoholiar pone, pod uticajem drutvene reakcije, da svoju osnovnu drutvenu ulogu zasniva na alkoholiarskom ponaanju i da sebe doivljava kao alkoholiara (Lemert, navedeno prema: Jugovi, 2009: 211).5.2. Umrtvljavanje sopstva i kritike teorijeSopstvo se formira u interakciji pojedinaca i drutvene sredine .Za Gofmana je vano pitanje ta se dogaa sa sopstvom u uslovima zatvorenih organizacija. Za njega su to institucije koje su fiziki ograene od spoljanjeg sveta na razliite naine. Takve institucije su: psihijatrijske bolnice, zatvori, popravni domovi. U njima se svi aspekti ivota se odvijaju na istom mestu i pod jedinstvenim autoritetom i u dnevnim aktivnostima koje su propisane. Gofmanova teza je da u ovim institucijama postoji stalan i dubok raskorak izmeu proklamovanih ciljeva ustanove i realnosti ivota u njima. Taj niz procedura koje sprovode ove institucije,od ulaska u njih, preko boravka, pa do njihovog naputanja, Gofman naziva umrtvljavanjem sopstva. Radi se o mehanizmu liavanja identiteta, individualnosti pojedinca koji je doao u insitituciju (Gofman, navedeno prema: Jugovi, 2009: 214).Jedna od vanijih kritika jeste da oni ne istrauju primarnu devijaciju, nego je uzimaju kao datu i odatle zapoinju analizu procesa proizvodnje devijantnosti. Interakcionistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata. elei da vide kako iznutra devijanti doivljavaju svet oko sebe i insistiranje da se istrae odnosi licem u lice devijantnih i normalnih moe dovesti na zakljuak da treba odobravati ono to ine devijanti.6. Kritika teorija devijantnosti Ova teorija se ona suprostavlja funkcionalizmu. Konfliktna teorija smatra da su drutva podlona promenama, ona prolaze kroz drutvene sukobe. Marksistiki kriminolozi usmeravaju razumevanje kriminala u drutvu tako to istrauju kriminalitet privilegovanjih i monih slojeva. 6.1. Normalnost kao lana svest Moemo da zakljuimo da je za njih devijantnost pojava koja se moe izjednaiti sa stvarnou svakog kapitalistikog drutva. U takvom drutvu nema rasporeenih vrednosti i dobara, ve snaan sukob interesnih i klasnih grupa. U njemu ne postoji kolektivni i dobrovoljni konsenzus lanova drutva, ve dominantna ideologija vladajue klase koja stvara ugnjetanost i nejednakost. Samim tim, devijantnost je normalni izraz ljudskih razlika. Devijantno je klasno i po oveka otueno drutvo, a individualni devijantni inovi jesu samo svesno izabrani akti, kao jedino reenje problema koje namee opstanak u ovakvom drutvu (Jugovi, 2009: 265).6.2. Tipovi krivinih dela i kritika Teoriteari smatraju da su u ovakvom drutvu zastupljena krivina dela vladajue klase i dravnih organa. Njihov kriminal ima funkciju da ouva postojeu ekonomsku i drutvenu strukturu. To su sledea krivina dela: prvo, to su krivina dela kontrole koja se odnose na prekoraenja zakonskih ovlaenja od institiucija, drugo, to su krivina dela dominacije, koja vre kapitalistika preduzea i koja se kreu od raznih oblika monopola do sistematskog unitavanja ovekove okoline. Trea grupa krivinih dela su drutvene tete. Ona su brojna, a odnose se na sistematske rasne, polne diskriminacije. Na ovakve tipove dominacije vladajue klase, eksploatisani se prilagoavaju u vidu borbe koja je usmerena na poboljanje njihovog poloaja i to preko divljih trajkova, politikih sabotaa. Uzroci devijantnosti, za ove teoretiare, potiu iz ekonomskih i politikih karakteristika kapitalistikog drutva, a pre svega iz siromatva i nejednakosti ili iz nepravedne podele bogatstva i vlasti (Jugovi, 2009: 268).Jednostrana je tvrdnja da su svi konflikti u drutvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih sukoba. Zato oni veoma pojednostavljeno posmatraju razlike i protivrenosti, bazirajui sve probleme na odnosima izmeu dveju klasa.7. ZakljuakOvo delo Aleksandra Jugovia je nastalo kao plod promiljanja o prirodi drutvene devijantnosti. Autor nam svojim delom eli poruiti da je rad u polju drutvene devijantnosti izuzetno izazovan i dinamian. Rezultat njegovog rada, prikazan je u ovoj knjizi gde je kritiki prikazao mnoge teorije o drutvenoj devijantnosti kao to su bio-antropoloka, pozitivistika, funkcionalistika, interakcionalistika i kritika teorija. Samim postojanjem ovoliko teorija koje su sa svojih stanovita prouavale ovoj problem, doli smo da veoma razliitih definisanja i uzroka. Svaka od njih je smatrala da je njihovo definisanje uzroka devijantnosti bilo znaajno.Moje miljenje, koje sam stekla na osnovu proitanog dela, jeste da pojava devijantnog ponaanja obuhvata veliki deo drutvenog ponaanja koji se nejednako tretiraju u razliitim kulturama i zakonodavstvima razliitih zemalja. U svakom sluaju, devijantno ponaanje se definie kao ponaanje koje odstupa od drutveno zadanog ili najpoeljnijeg oblika ponaanja.8. Literatura1. Jugovi, A. (2007), Teorija drutvene devijantnosti, Beograd : Slubeni glasnik