UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJEFAKULTET ZA POSLOVNE I FINANSIJSKE STUDIJE

Banja Luka

Seminarski rad iz predmeta: Makroekonomija

Tema: Monetarizam osnove i karakteristike

SADRŽAJ

MONETARIZAM

UVOD.......................................................................................................................3

1. NAJZNAČAJNIJI PREDSTAVNIK MONETARISTIČKE ŠKOLE- Milton Friedman.....................................................................................42.OSNOVE MONETARIZMA................................................................................53. OSNOVNA NAČELA MONETARIZMA…………………………………....7 3.1. Teorijski postulati monetarizma…………………………………………….7 3.2. Funkcija tražnje za novcem…………………………………………………9 3.3. Ponuda novca i optimalna količina novca....................................................104. SAVREMENI MONETARIZAM – OSNOVNI STAVOVI..............................125. MONETARIZAM, EKONOMSKA POLITIKA I PRIVREDNI RAST………136. KRITIKA MONETARIZMA………………………………………………….157. ZAKLJUČAK.....................................................................................................17 LITERATURA....................................................................................................18

UVOD Monetarizam se javio krajem 40-tih, početkom 50-tih godina i to zbog značajnih radova utemeljivača monetarizma – Miltona Fridmana.On predstavlja

Page 2

MONETARIZAM

jednu od tri najuticajnije makroekonomske škole 20-tog veka. U pogledu teorije, ovaj pravac ekonomske misli predstavlja modernu verziju neoklasične ekonomske škole, jer oživljava i reformuliše kvantitativnu teoriju novca i ulogu monetarne politike. Jednim delom monetarizam je nastao i kao odgovor na vladajuću kejnzijansku paradigmu, pa se stoga pojava i jačanje uticaja monetarizma u literaturi često označava kao ,,monetaristička kontrarevolucija.’’Po monetaristima, ključnu ulogu u regulisanju ekonomskih tokova ima novac.Monetarizam pretpostavlja da su tržišna konkurencija, fleksibilnost i potpuna liberalizacija tržišta, uz povlačenje države najbolji lijek protiv inflacije.U hronološkom smislu razlikujemo pet etapa u razvoju monetarizma.Prva etapa tokom 50-ih godina kada je formulisana teorija permanentnog dohotka i teorija stabilne tražnje za novcem.Druga etapa tokom 60-ih godina kada su se pojavili radovi o značaju i ulozi monetarne politike u monetarnoj istoriji SAD i model optimalne količine novca.Treća etapa od 1967. godine kada je uslijedio napad na kejnzijanski koncept Philipsove krive, uvođenjem prirodne stope nezaposlenosti i adaptivnih inflacionih očekivanja.Četvrta faza uslijedila je posle 1973 god. kada monetarizam počinje da dominira u akademskim institucijama na Zapadu, monetarnim institucijama, i u ekonomskim programima konzervativnih stranaka i stranaka desnog centra.Peta faza počinje krajem 60-ih i odvija se tokom 70-ih godina sa pojavom.Nove klasične makroekonomije, koja se često naziva i Novi monetarizam.Većina autora monetarizam označavaju kao kontrarevoluciju u odnosu na dotada vladajući kejnzijanizam. Napad monetarizma na kejnzijanizam usledio je početkom 50-ih godina i u izuzetno kratkom roku (tokom 20 godina) postaje dominantna škola u teorijskom smislu i u ekonomskoj politici.

1.NAJZNAČAJNIJI PREDSTAVNIK MONETARISTIČKE ŠKOLE- Milton Friedman

Page 3

MONETARIZAM

Utemeljivač monetarizma je M. Friedman (rođen 1912.) profesor Univerziteta u Chicagu, koji je nastavio tradiciju Čikaške škole karakteristične po očuvanju i daljoj nadogradnji kvantitativne teorije novca. Uz Johna Maynarda Keynsa, Friedman je nesumnjivo najznačajniji i najuticajniji makroekonomista 20. veka. Tokom 30-ih godina Friedman je magistrirao u Chicag-u i bavio se empirijskim istraživanjima u Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja (NBER). Na Univerzitet u Chicagu se vratio 1946. i doktorirao sa radom „Revenue from Professional Practising’’. Profesor ekonomije postao je 1948. sa 36 godina i te

godine objavio rad ,,A Monetary and Fiscal Framework for Economic Stability’’ koji predstavlja prvi značajan otklon u odnosu na kejnzijansku ekonomiju. Tu on ističe ideju preuzetu od Simonsa o stoprocentnim bankarskim rezervama koje bi povećale monetarnu stabilnost i ističe pravilo uravnoteženog budžeta u kome bi se prilagođavanja vršila preko prihodne strane. Najznačajniji teorijski napad na Kejnzijanizam i postavljanje teorijskih osnova nove škole usledilo je sa člankom „The Quantitu Theory of Money: A. Restatement’’. U ovom članku osporava se Kejnsov koncept preferencije likvidnosti i uvodi stabilna funkcija tražnje za novcem. U istoj knjizi je i znameniti rad P. Cagana kao empirijska studija o ponašanju tražnje za novcem tokom sedam hiperinflacija. Godine 1957. uslediće rad ,,A Theory of the Consumption Function’’ u kome se uvodi koncept permanentnog dohotka i napušta kejnzijanska funkcija potrošnje. Najznačajnije Friedmanovo delo pojavilo se 1963. u saradnji sa Annom Schwartz, a to je ,,A Monetary History of the United States’’, 1867-1960. Autori su istakli nekoliko zaključka koji su bili u suprotnosti sa kejnzijanskom teorijom: odnos između monetarnih i ekonomskih promena je stabilan, promene u ponudi novca prethode promenama u stopi inflacije i društvenom proizvodu, ponuda novca ima egzogeni karakter, a Velika depresija iz 1929-1933. je posledica pogrešne monetarne politike.

2. OSNOVE MONETARIZMA

“U savremenoj građanskoj političkoj ekonomiji monetarna doktrina zauzima sve važnije mesto.Ova teorija ide u pravcu istraživanja uzročno-posledičnih veza u monetarnoj sferi i analizira osnovne pravce delovanja novca na opšte tokove

Page 4

MONETARIZAM

proizvodnje i na njene određene parametre: investicije,potrošnju i cene. Hronična nestabilnost kapitalističke privrede i visoka nezaposlenost, kapitalistička teorija sve više se orijentiše na istraživanje modela bližih stvarnom funkcionisanju privrednogmehanizma i zakonitosti privredne dinamike. Ovaj pravac u ekonomskoj teoriji vezan je za istraživanje delovanja novčanog faktora na ponašanje privredne konjunkture s jedne strane,a s druge, delovanje novca na razvoj inflacije u internoj i eksternoj ekonomiji, kao i sve šireg „vraćanja“ građanske teorije na neoliberalne koncepcije u razvoju privrede i ekonomske politike.“1

Proučavanje monetarizma neodvojivo je od proučavanja i dobrog poznavanjakejnzijanske ekonomske škole. Kejnzijanska škola zalaže se za intervenicionističkuekonomsku politiku, odbacuje Sayov zakon tržišta i punu zaposlenost i minimizira ulogu novca i monetarne politike. Monetarizam je značajnim dijelom nastao kao reakcija liberalne desnice i neoklasike na pojavu kejnzijanizma i na njegovu dominaciju u teoriji i politici sve do kraja 60-ih godina. Teorija permanentnog dohotka, odbacivanje preferencije likvidnosti, uvođenje stabilne funkcije tražnje za novcem, negiranje Philipsove krive u dugom roku i potenciranje pravila naspram diskrecije, jesu teorijski argumenti nastali u direktnoj polemici sa kejnzijancima. Tako se od kejnzijanskog stava da "novac nije važan" dospjelo do stava da su novac i upravljanje ponudom novca najvažniji, a da je inflacija najznačajniji problemprivrede nastao neefikasnom intervencijom države. To je bila nesumnjiva intelektualna I politička pobjeda monetarizma.Teorija tražnje novca je, dakle, neokavantitativna teorija.Ona nije striktno „teorija proizvodnje ili teorija novčanog dohodka, ili teorija nivoa cena“kako to ističu predstavnici ove teorije.Novac je ustvari samo jedan oblik aktive, oblik držanja gotovine.

Ukupna imovina uključuje u sebe sve oblike dohotka, pri čemu kamatna stopa izražava odnos između imovine, kao stanja, i dohotka, kao toka, dakle, imamo već poznato:

Y Y W = —, ili r = ― r W

Y- ukupan tok dohotka, r - kamatna stopa W – imovina.

Neokvantitativna teorija stoga nastoji da objasni faktore koji determinišu tražnju novca,pošto je to pre svega teorija tražnje novca.Dosadašnja kvantitativna teorija nije dala odgovor i na pitanje realnog i nominalnog dohodka i cena.Novac i cene s ene mogu više objašnjavati transakcionim pristupom koji je čisto mehanički.To dovodi do toga da se sada novac posmatra u sklopu teorije kapitala.Prema ovoj teoriji dohodak može da se drži u pet oblika imovine:

1 S. Komazec, Ž. Ristić, Makroekonomija, Etno Stil, Beograd, 2011, str. 181.

Page 5

MONETARIZAM

1. Novac (M - money), 2. Obveznice (B - bonds), 3. Akcije E - što sve ubraja i u fi nansijsku aktivu, 4. Fizička dobra, bez ljudskog kapitala (G-non human goods) i 5. Ljudski kapital (H - human capital) koje ubraja u realnu tražnju. Nobelovu nagradu za ekonomiju 1976. godine dobija Friedman i ta činjenicapredstavlja završno priznanje njemu i monetarističkoj školi. U obrazloženju Nobelovog komiteta stoji: nagrada se dodeljuje za doprinos monetarističkoj teoriji i stabilizacionoj ekonomskoj politici.Osnovna načela za koja se zalagao tokom čitavog svog intelektualnog i praktičnog rada mogu se sažeti u sledeće: Vlada treba da bude ograničena; njena uloga mora da se svede na zaštitu unutrašnje i spoljašnje bezbednosti, zaštitu zakona, ugovora private svojine i konkurentskog tržišta; Realna tražnja novca se postavlja kao sledeća funkcija:

M 1 dP ___ = f (Y, W,Vm, Vw,Vc, ---- ˙ ----- ˙r ) P p dt

M - nominalna tražnja novcaP - indeks cenaM/P - realna količina novcaY - realni dohodak (proizvodnja)W - odnos između fi nansijske i realne akive i fi ksnog kapitalaVm - stopa očekivanog prinosa novcaVw - stopa očekivanog prinosa od obveznicaVc - očekivana stopa prinosa od akcija1 dP __ ___ _ stopa promena opšteg nivoa cena  p dt r - ostale varijable

Moć vlade treba da bude disperzovana i decentralizovana, jer iskustvo pokazuje da vlada koja ima preveliku moć može da čini i loša, a ne samo dobra dela;Ekonomske slobode, konkurentsko tržište i privatna svojina su preduslovi političke slobode; Smithova "nevidljiva ruka" efikasnija je od državne intervencije; država treba da promoviše privatni interes i individualne vrednosti i preferencije;Prekomerna državna intervencija, prenaglašena fiskalna politika, i značajna socijalna pomoć siromašnima, kontraproduktivni su, jer slabe privatnu inicijativu i dovode do neoptimalne alokacije ograničenih resursa.; Privatni sektor je po prirodi stabilan, a vlada treba da kontroliše ponudu novca i da se u ekonomskoj politici opredeli za čvrsta pravila.

3. OSNOVNA NAČELA MONETARIZMA

Monetarizam je preformulisao kvantitativnu teoriju novca i nastavio usmenutradiciju Čikaške škole koja je proučavala ovaj problem. Stoga postoji duga lista prethodnika monetarizma koji su formulisali ranije primitivne i manje sofisticirane

Page 6

MONETARIZAM

verzije kvantitativne teorije novca. Još u 16-om veku u doba cenovne revolucije u Evropi, kvantitativnu teoriju novca formulisali su nezavisno jedan od drugog španski teolog, Mercado i francuski pisac Boden. Po njima je inflacija posledica priliva plemenitih metala u Evropu i povećanja količine novca u opticaju usled čega je on izgubio svoju vrednost. Prvu matematički izraženu verziju dao je američki ekonomista I. Fisher, 1911.godine i to je i do danas jedna od najčešće navođenih formula u ekonomskim radovima.Neoklasičnu varijantu kvantitativne teorije dao je 1917. A. Pigou u formi tzv. Kembridžke jednačine. Svi ovi navedeni mogu se smatrati prethodnicima monetarističke škole. Uključujući na izvesnim mestima u teoriju i banke, ili „proizvođače novca“ i njihovu funkcijukreiranja novca, a ne držanja novca, Fridman se značajno približava realnim odnosima u privredno-finansijskom mehanizmu, ali samo za kratko jer Fridman smatra da to „zamagljuje neke elemente“, pošto postojanje banaka omogućava preduzećima da stiču novčana sredstva, a da „ne uzimaju kapital od svihkorisnika imovine.“No, tu se i završava njegovo uključivanje banaka u probleme tražnje, i (kasnije) ponude novca. Ova teorija postavlja ekstremnu varijantu, mada znatno razrađeniju od kvantitativne teorije prema kojoj monetarni faktori, na dugi rok, deluju samo na formiranje cena. S druge strane, samoefektima monetarne baze mogu da se objasne odstupanja nominalnog od realnog dohotka, a to znači istopa rasta proizvodnje i ponašanja zaposlenosti (mada je teorijski koncept postavljen na pretpostavkama pune zaposlenosti).

3.1. Teorijski postulati monetarizma

Najbitniji teorijski postulati Monetarizma su:Prihvata se kvantitativna teorija novca preformulisana u obliku dugoročno stabilneagregatne funkcije tražnje za novcem. Tu se polazi od koncepta novca kao oblika držanja imovine pojedinca – aktive tj. kao kapitalnog dobra za firmu. Na tražnju za novcem utiču brojni faktori od kojih najveći značaj imaju permanentni dohodak i stopa inflacije.Tražnja za novcem je dugoročno stabilna funkcija prikazana kao realna količina novca. Stabilnost tražnje za novcem održana je čak u uslovima hiperinflacije. Brzina opticaja novca stabilna je tokom vremena, a kamatna stopa ima neznatan uticaj na tražnju za novcem.Umesto Keynes_ovog koncepta apsolutnog dohotka, Friedman uvodi koncept permanentnog dohotka koji definiše kao dugoročni stabilni – ravnotežni nivo dohotka pojedinca. Na taj način i potrošnja i tražnja za novcem su funkcije permanentnog dohotka koji ima znatno niže oscilacije od tekućeg dohotka i agregatne tražnje.Idea permanentnog dohotka i stabilne tražnje za novcem upućuje na važno načelo monetarizma o prirodnoj stabilnosti privrede i automatskom mehanizmu uspostavljanja ravnoteže putem fleksibilnih cijena i slobodne tržišne igre.Ponuda novca u privredi ima egzogeni karakter (određena je politikom Centralne banke) i uzročnost ide od novca ka nominalnom dohotku tj. od novca ka nivou inflacije.U teoriju Philips_ove krive uvodi se pojam prirodne stope nezaposlenosti (NRU)koja označava dugoročnu – valrasijansku ravnotežu na tržištu rada u uslovima nesavršenekonkurencije.Postoji stabilan odnos između ponude novca i nominalnog dohotka. Rast ponude novca za 6-9 mjeseci prethodi rastu nominalnog dohotka, a 12-18 mjeseci prethodi rastu stope inflacije. Kratkoročno, novac djeluje na društveni proizvod, dugoročno djeluje na cene.

Page 7

MONETARIZAM

Monetaristi prave razliku između kratkog i dugog roka, ističući svoju dihotomiju da je novac u kratkom roku neneutralan, a u dugom roku utiče samo na apsolutni nivo cena. Monetaristi u ekonomsku teoriju unose koncept adaptivnih inflacionih očekivanja i ugrađuju ih u funkciju tražnje za novcem, potrošnu funkciju i Philips_ovu krivu7. Adaptivna očekivanja dovode do različitog ponašanja ekonomskih subjekata u kratkom i dugom roku i znače dinamički koncept proučavanja makroekonomije. Zahvaljujući adaptivnim očekivanjima moguć je kratkoročni efekat "novčane iluzije" i aktivistička ekonomska politika u kratkom roku.Liberalistička ekonomska filozofija i ekonomske slobode od ključnog su značaja za ponašanje ekonomskih aktera kao racionalnih subjekata. Stoga se u ekonomskoj politici prednost daje pravilima, a ne diskreciji.Državna intervencija je neefikasna, jer dovodi do istiskivanja privatnog sektora (crowding-out efekat), inflacije i neefikasne alokacije resursa. Zbog toga primat mora da ima monetarna politika upravljanja ponudom novca na osnovu dugoročne konstantne stope monetarnog rasta.Velika depresija dokaz je važnosti novca i moći monetarne politike, jer je nastala kao posljedica pogrešnog upravljanja ponudom novca. Zato ključni instrument ekonomskepolitike treba da bude ponuda novca, a ne kamatna stopa, jer je i inflacija najznačajniji privredni problem koji nastaje kao posljedica prekomjerne ekspanzije u ponudi novca i pretjeranih fluktuacija – varijacija u ponudi kojom upravljaju centralne banke.Neophodno je dugoročno smanjenje uloge države, porast konkurentnosti tržišta (u prvom redu tržišta radne snage), smanjenje budžetskih izdataka i poreskih opterećenja,porast profitne motivacije u korist privatnog sektora, i smanjenje socijalnih izdataka. Pozitivistički empirijski pristup u pogledu metoda istraživanja. To znači da je cilj ekonomske nauke razvoj teorija – hipoteza koje dobro predviđaju događaje ifenomene koje istražuju. Teorija će biti prihvaćena ukoliko prognoza odgovara ishodu, napredak u objašnjenju postiže se većom preciznošću u predviđanju događaja. Teoriju sačinjavaju dva elementa modela: uprošćen prikaz složenog svijeta i skup pravila o relacijama između ekonomskih veličina u privredi. Logika, formalna matematika i statističko-ekonometrijsko testiranje sastavni su dio ekonomske nauke. Ipak, presudnu ulogu u razvoju ekonomske teorije igra kreativnost, inspiracija intuicija i inventivnost, a to su prije psihološke nego logičke kategorije.

3.2. Funkcija tražnje za novcem

Model tražnje novca neokvantitativne teorije građen je za jednu visokorazvijenu i monetarizovanu privredu (npr. SAD), s razvijenom finansijskom strukturom i finansijskim instrumentima (tržištem), tako da teško može da se aplicira na druge privrede koje nemaju takve karakteristike, posebno na našu privredu.

Page 8

MONETARIZAM

Prvu matematičku verziju teorije dao je Fisher. To je transakciona jednačina koja glasi: MV=PT

pri čemu je M nominalna količina novca, V transakciona brzina novčanog opticaja,T ukupan broj transakcija u određenom vremenskom periodu, a P prosječna cijena od T. Dve su pretpostavke: 1. da su V i T konstantni tj. zavise od realnih faktora i 2. uzročnost ide od novca ka cijenama.

Leva strana jednačine odgovara tokovima novca, a desna strana tokovima dobara i usluga koje novac opslužuje.

Modifikovana verzija glasi:

MV=M1V1=PT

U ovom slučaju M i M1 su gotov novac i depozitni novac, a V i V1 su brzinaopticaja gotovog novca i brzina opticaja depozita. Kasnije, transakciona jednačinazamenjena je dohodnim oblikom kvantitativne jednačine koja glasi:

MV=Py

U ovoj jednačini na desnoj strani imamo nominalni dohodak, jer je P indeks cena,a y je realni nacionalni dohodak. Time izraz Py postaje nominalni dohodak. Dohodnaverzija omogućila je lakši statistički prikaz kvantitavine teorije i u njoj je naglasak na ulozi novca kao zalihe vrednosti, a ne kao transakcionog sredstva Kembridžska verzija kvantitativne teorije glasi:

Md=kPy

Ovu jednačinu formulisao je Pigou 1917. godine, a značenje simbola je sedeće: Md je tražnja za novcem, pri čemu važi da je Md = M = M tj. tražnja za novcem jednaka je egzogenoj ponudi novca. Simbol k na desnoj strani jednačine predstavlja recipročnu vrijednost brzine opticaja novca i pokazuje željeni nivo novčane mase u nominalnom dohotku.Kembridžska verzija poslužila je kao osnova za tumačenje inflacije koju su kasnije preuzeli i monetaristi.

Suština je da se rastom ponude novca povećava nivo cijena, a rast nivoa cijena smanjuje realnu količinu novca koju pojedinci žele da drže, jer cijene predstavljaju trošak držanja novca.

U funkcionalnom obliku to se može izraziti na sledeći način:

Md /P f( ,Y )

Page 9

MONETARIZAM

Tražnja za novcem u ovom slučaju raste sa rastom realnog dohotka, a opada sa rastom stope inflacije, jer inflacija smanjuje prinos na novac tj. Predstavlja oportunitetni trošak držanja novca. Prema tome, tokom rasta inflacije smanjuje se k, a povećava V, a ponuda i tražnja za novcem izjednačavaju se na sve višem nivou cijena. Kvantitativna teorija novca je stabilna funkcija tražnje za novcem sa realnimveličinama tj. realnom količinom novca.Novac je za pojedinca oblik držanja imovine – aktive, a za firmu je kapitalno dobro. Na taj način tražnja za novcem zavisi od prinosa i troškova novca kao oblika aktive, pa se analiza integriše u teoriju kapitala i portfolio pristup.Tražnja za novcem zavisi od imovine, nivoa cijena i prinosa alternativnih oblika imovine, kao i od ukusa i preferencija pojedinaca. Vlasnik novca kao imovine raspodjeljuje ga na takav način da za sebe ostvari maksimum korisnosti.Tražnja za novcem i brzina opticaja novca suštinski su stabilni čak i tokom hiperinflacija, a realna količina novca samo se prilagođava prema principu optimizacije korisnosti.Nominalna količina novca utiče na nominalni dohodak sa vremenskim pomakom, dovodeći do rasta dohotka u kratkom roku, a do rasta nivoa cena u dugom roku. Ovo je tzv. Friedman_ova dihotomija.Najvažniji činioci u tražnji za novcem su permanentni dohodak i stopa inflacije kao trošak držanja novca.

3.3 Ponuda novca i optimalna količina novca

U funkciji tražnje za novcem, kao i u brojnim empirijskim i teorijskim radovima Friedman je pokazao međuzavisnost koja postoji između ponude novca na jednoj strani i dohotka i nivoa cena na drugoj strani.

Njegovi zaključci su sledeći: Ponuda novca ima egzogeni karakter i pod kontrolom je centralne banke. Tražnja za novcem je stabilna veličina i stoga se putem ponude novca može uticati na nivo privredne aktivnosti i stopu inflacije.Uzročnost ide od ponude novca ka cenama i realnom dohotku.Postoji pomak u dejstvu monetarne politike na dohodak i nivo cena. Rast ponude novca za šest do devet meseci vodi rastu nominalnog dohotka a posle dvanaest do osamnaest meseci vodi rastu stope inflacije. Novac je u kratkom roku neneutralan (deluje na realni društveni proizvod – kratkoročna Phillipso-va kriva), a u dugom roku od više godina je neutralan tj. deluje samo na nivo cena. Friedman time potvrđuje neoklasičnu dihotomiju, ali uvodi razliku između kratkog i dugog roka usled adaptivne prirode očekivanja.Rast ponude novca vodi privremenom rastu kamatne stope i obrnuto, što je suprotno od ponašanja kamatne stope u kejnzijanskim modelima.

- Friedman je pokazao da je Velika depresija (1929-1933) posledica pogrešno

vođene monetarne politike i smanjivanja ponude novca u SAD za jednu trećinu, sto je pre dokaz moći monetarne politike, no njene impotentnosti.

Ovakav pogled na ponudu novca ima jasne implikacije na ekonomsku politiku. Monetarna politika je itekako moćan instrument upravljanja privredom.

Page 10

MONETARIZAM

Kejnzijanska politika fiskalne ekspanzije dovela je do rasta ponude novca i do pojave inflacije i stagflacije. To su monetaristi objašnjavali sekvencom rasta inflacije:

Navedena sekvenca glasi: Prekomerni rast državnih izdataka usled aktivne fiskalne politike, doveo je do rasta budžetskog deficita, istiskivanja privatnog sektora, rasta ponude novca i rasta stope inflacije.

Treba napustiti fiskalnu politiku kao glavni instrument, a usmeriti se na upravljanje ponudom novca po konstantnoj dugoročnoj stopi, na osnovu sledećeg pravila:

Na osnovu jednačine vidimo sledeće, ako stopa ponude novca prati stopu rasta realnog društvenog proizvoda neće biti inflacije u privredi. Stoga je Friedman protiv suvišne državne intervencije, i protiv diskrecione ekonomske politike koja varijacijama u ponudi novca uzrokuje nestabilnost privrede i rast nivoa cena. Fiksno pravilo konstantnog dugoročnog rasta ponude novca po stopi od 3-5% godišnje Friedman je uporno potencirao i na njemu insistirao u svim svojim radovima, predavanjima, člancima i javnim nastupima. Ovo pravilo naročito je isticao u radovima ,,Optimalna količina novca’’, ,,Teorijski okviri monetarne analize’’, ,,Uloga monetarne politike’’, ,,Zakašnjavanje dejstava monetarne politike’’. Samo stabilan dugoročni rast novčane mase u skladu sa rastom fizičkog obima proizvodnje omogućiće rast bez inflacije. Politika centralnih banaka sa čestim varijacijama u ponudi novca ima poguban uticaj na privrednu stabilnost. Stoga se Friedman u nekim svojim radovima zalagao za nivo bankarskih rezervi od 100% (da novčana masa bude jednaka primarnom novcu) i za ponovno uvođenje zlatnog standarda.

Pomaci zakašnjavanja u dejstvu ponude novca na druge veličine, nesumnjivo su empirijska i teorijska činjenica, kao što je i stabilnost tražnje za novcem po Friedman-u pre svega nesumnjiva empirijska činjenica. Ponudu novca upravo karakteriše veliki spoljni pomak kao vreme od promene nivoa novčane mase do njenog stvarnog dejstva na privredu.

Dug spoljni pomak posledica je relativno sporog transmisionog mehanizma u kome se pojedinci i privreda preko promena u realnim, ili nominalnim veličinama prilagođavaju promeni količine novca. Friedman je upravo objašnjavao da se efekti na cene šire talasaste i da treba dosta vremena da se ispolje na sve oblike aktive, a da se efekti promena na potrošnju i dohodak takođe ispoljavaju preko bilansa i postepeno.

Ono što je takođe karakteristično za monetarnu politiku jeste promenljivost u zakašnjavanju tj. različita dužina pomaka u dejstvu ponude novca na privredu kao empirijska činjenica. Monetaristi su za svoju tvrdnju o dejstvu monetarne politike sa pomakom ponudili tri vrste dokaza: vremenske, statističke i istorijske.

Page 11

MONETARIZAM

Slika 1. Optimalna količina novca u Friedman-ovom modelu

Na x-osi grafičkog prikaza data je tražnja za novcem kao opadajuća funkcija kamatne stope, a na y-osi data je kamatna stopa. Optimalna količina novca u nivou (M/P)* jer je tu nominalna kamatna stopa jednaka nuli. Nema troškova držanja novca ni sa stanovišta inflacije ni sa stanovišta kamatne stope. Kada je in=ir tada je π=0 ali je količina novca suboptimalna jer je in veće od nule. Ako je stopa inflacije 10% tada je in=ir+0.1 i tu se javlja i inflacioni trošak i oportunitetni (kamatni) trošak držanja novca. Na osnovu svega, Friedman zaključuje daje ipak nerazumno preporučiti deflaciju kao cilj ekonomske politike, pa je rast ponude novca po stopi rasta realnog društvenog proizvoda onaj koji determiniše količinu novca blisku optimalnom nivou. Treba naglasiti da Friedman nije pravio bitnu razliku između funkcije tražnje za novcem pojedinca i funkcije tražnje za novcem preduzeća. Slični faktori tražnje za novcem figurišu kod obe vrste privrednih subjekata pri čemu novac kod preduzeća igra ulogu kapitalnog dobra.

4. SAVREMENI MONETARIZAM – OSNOVNI STAVOVI

„Fridman opisuje monetarnu kontrarevoluciju sistemskim nabrajanjem osnovnih postavki monetarizma za razliku od „kejnzijanske revolucije“. Te postavke su sledeće:1. Postoji skladan odnos između stope rasta, količine novca i stope rasta nominalnog dohotka.Ukoliko raste količina novca, nominalni dohodak će da raste i obrnuto. Dakle, funkcija tražnje novca je stabilna. Ona predstavlja jednu od ključnih determinanti dohotka, cena i monetarne politike.2. Promene u stopi monetarnog rasta izazivaju promene u stopi rasta nominalnog dohotka i to sa zakašnjenjem od 6 do 9 meseci.

3. Stopa monetarnog rasta nije čvrsto povezana sa stopom rasta u sadašnjem trenutku, već rast dohotka, u sadašnjem trenutku zavisi od toga šta se desilo sa

Page 12

MONETARIZAM

novcem u prošlosti. Od toga šta će da se desi sa novcem u sadašnjem trenutku zavisiće dohodak u budućnosti.4. Delovanje na nivou cena javiće se 6 do 9 meseci posle delovanja na dohodak i naproizvodnju, dok ukupno vremensko rastojanje između promene u monetarnom rastu i promene u stopi infl acije iznosi 12 do 18 meseci.5. Promena stope rasta nominalnog dohotka održava se na proizvodnju, a ne na nivo cena.Pritisak na stopu rasta cena doći će sa pojavom raskoraka između stvarne i potencijalne proizvodnje.6. Kratkoročne monetarne promene prvenstveno deluju na proizvodnju dok dugoročna stopa monetarnog rasta utiče prvenstveno na cene, odnosno nivo cena.7. Iz toga proizlazi da je infl acija uvek i svugde monetarni fenomen tako što se ona stvara I može da se stvori samo rastom količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje.8. Rashodi javnog sektora mogu, ali ne moraju, da budu infl atornog karaktera. Oni su infl atorni ukoliko se fi nansiraju kreiranjem novca. Međutim, ukoliko se javni rashodi fi nansiraju porezima ili javnim zajmom, osnovno delovanje sastojaće se u tome što će, umesto da ih troši poreski subjekat ili upisnici javnog duga, ta sredstva će da troši javni sektor.9. Od uticaja promena količine novca na dohodak, Fridman ističe prvobitno delovanje na dohodak, a ne delovanje na cene postojeće aktive, obveznice, akcije i nekretnine. To je delovanje na bilans različitih vidova aktive. Povećana stopa monetarnog rasta povećava ukupan iznos gotovine koju ljudi i preduzeća imaju uz ostalu aktivu, pri čemu se nastali višak gotovine želi da uskladi kupovinom drugih vidova aktive. To vodi povišenju cena različitih oblika aktive, i sniženju nivoa kamatnih stopa, pri čemu se prvobitno delovanje na bilans različitih vidova aktive pretvara u delovanje na dohodak.10. Brži monetarni rast, najpre vodi sniženju kamatne stope, a kasnije, sa povišenjem rashoda i stimulisanjem infl acije cena, promena u monetarnom rastu izaziva i porast tražnje kredita što, sa svoje strane, vodi povišenju kamatne stope. Rast cena indukuje raskorak između realnih i nominalnih kamatnih stopa.“2

5. MONETARIZAM, EKONOMSKA POLITIKA I PRIVREDNI RAST „Ukoliko dođe do znatnijeg povećanja nominalne količine novca tranaktori ce da nastoje, kupovinom robe i usluga da se oslobode tih novčanih viškova.Međutim pojedini transaktori mogu da smsnje svoje novčane iznose samo ako drugi istovremeno žele da ih povećaju.To u zatvorenom sistemu znači da nisu svi istovremeno u mogućnosti da smanje svoje novčane količine.Makroekonomsko usklađivanje se obavlja porastom proizvodnje (ralnog dohodka i nivoa cena).Tako se zaključuje da je promena cena posledica promene nominalne količine novca.Time je neokvantitativna teorija više vezana za nivo likvidnosti i formiranje likvidnosti po sektorima i oblicima imovine, nego za nivo cena, mada želi da postavi koncept koji će da obuhvati teoriju novca i cena.“3

2 S. Komazec, Ž. Ristić, Makroekonomija, Etno Stil, Beograd, 2011, str.188, 189.3 S. Komazec, Ž. Ristić, Makroekonomija, Etno Stil, Beograd, 2011, str.190.

Page 13

MONETARIZAM

Sredinom i krajem 70-ih godina, uočljiv je pomak ka monetarističkoj ekonomskoj politici u većini vodećih kapitalističkih zemalja. Pomak je vidljiv prelaskom sa "države blagostanja" i klasnog kompromisa – društvenog konsenzusa na austerity-politiku"stezanja kaiša".Istovremeno, prioritet dobija borba protiv inflacije i kontrola ponude novca naspram niske stope nezaposlenosti. Promjena prioriteta prisutna je čak i kod socijaldemokratskih partija i partija lijevog centra, a pogotovu kod konzervativnih i partija desnog centra. Pristup ekonomskoj politici konzistentan je sa teorijskim postavkama monetarizma i zasnovan je na liberalističkoj ekonomskoj filozofiji. Osnovna načela monetarističke ekonomske politike su:Monetaristi vjeruju u stabilnost privatne privrede, u ekonomske slobode i privatnu inicijativu. Prihvataju Sayov zakon tržišta, veruju u model potpune konkurencije i fleksibilnih cijena i zastupaju liberalističku ekonomsku politiku. Liberalistička ekonomska politika podrazumijeva da država određuje minimalna pravila igre, vrši zaštitu građana i institucija tržišne privrede. Kako je to Friedman istakao u knjizi "Capitalism and Freedom" pretjerana državna intervencija je štetna, jer smanjuje motivaciju pojedinaca, dovodi do inflacije i neefikasne alokacije resursa.Fiskalna politika je neefikasna zbog efekta istiskivanja investicija privatnog sektora i rasta inflacije kao posljedice budžetskog deficita i teoreme o akceleraciji.Osnovni problem privrede nije nezaposlenost, već inflacija. Inflacija je "uvijek i svuda monetarni fenomen", a monetarna politika mnogo je efikasnija u obračunu sa inflacijom.Kao što inflacija postaje prioritetni privredni problem, tako i monetarna politika dobija primat u okviru ekonomske politike. Ključni instrument monetarne politike nije kreditna politika (upravljanje kamatnom stopom), već monetarna politika koja upravlja ponudom novca. U upravljanju ponudom novca Centralna banka treba da svede fluktuacije u ponudinovca na minimum, jer to ima stabilizirajući efekat na privredu.Aktivna ekonomska politika neefikasna je u dugom roku. Novac je neneutralan isključivo u kratkom roku, a u dugom roku utiče samo na cijene. Phillips_ova kriva i kriva agregatne ponude vertikalne su u dugom roku.Odlučujući uticaj u stabilizacionoj politici ima smanjenje ponude novca i eliminisanje budžetskog deficita. Stabilizaciona politika po pravilu ima znatne socijalne troškove. Opredjeljenje za ova dva instrumenta povećava kredibilitet programa i reputaciju vlade.

Na tržištu rada monetaristi nastoje da smanje troškove radne snage, smanje izdatke za nezaposlene, ograniče moć sindikata i da povećaju konkurentnost tržišta rada.U politici deviznog kursa monetaristi se zalažu za fleksibilni devizni kurs. U transmisionom mehanizmu monetarne politike, oni polaze od Pigouovog efekta i ističu neposredni uticaj ponude novca na realne agregate bez posredovanja kamatne stope.U skladu sa konceptom ekonomskih sloboda, daju podstrek privatnoj inicijativi i krupnom kapitalu, putem raznih stimulativnih mehanizama i poreskih olakšica.

Ugovor iz Maastrichta o formiranju Centralne banke Evropske unije i stvaranjujedinstvene evropske valute, (iz 1991.) pruža primjer korišćenja pravila u ostvarivanju određenih institucionalnih ciljeva i ciljeva ekonomske politike. Tako su definisani sledeći kriterijumi koje zemlje članice moraju ispuniti da bi se priključile jedinstvenoj valuti:

Page 14

MONETARIZAM

budžetski deficit treba da bude ne veći od 3% društvenog proizvoda, a javni dug ne sme da pređe nivo od 60% društvenog proizvoda. Takođe, cilj Centralne banke Evropske unije biće nulta stopa inflacije.Tokom 90-ih godina u gotovo svim razvijenim zapadnim zemljama vodi se ekonomska politika zasnovana na liberalno-konzervativnim načelima. Prioritet je postala niska stopa inflacije i tu su postignuti značajni rezultati, ali po cijenu značajnog rasta stope nezaposlenosti što su monetaristi i isticali kao neizbježan trošak. Privatizacija je postal svetski trend, smanjen je budžetski deficit i umanjena aktivna uloga države, a povećan stepen konkurentnosti i liberalizacija privrede.

6. KRITIKA MONETARIZMA

Najžešča kritika monetarizma dolazi iz redova kejnzijanaca i Novih kejnzijanaca kao moderne verzije. Kritički argumenti su teorijske i empirijske prirode, proistekli ili na osnovu konkretnih empirijskih istraživanja, ili na osnovu konstrukcije drugačijeg tipa teorijskih i makromodela privrede. Određenu kritiku monetaristima upućuju i predstavnici Nove klasične makroekonomije. Većina kritičkih argumenata može se grupisati u sedeća područja: funkcije tražnje za novcem i permanentnog dohotka, teorije nominalnog dohotka i uloge koju igra ponuda novca, koncepta prirodne stope nezaposlenosti, teorije inflacije i adaptivnih inflacionih očekivanja, ekonomske politike i njenih učinaka.Brojne kritičke primjedbe upućene su konceptu Philips_ove krive u koju jeFriedman ugradio adaptivna inflaciona očekivanja i prirodnu stopu nezaposlenosti.

Predstavnici Nove klasične makroekonomije upućuju monetaristima dve grupe prigovora:Prva grupa prigovora vezana je za adaptivna inflaciona očekivanja koja treba zameniti racionalnim očekivanjima.Druga grupa prigovora upućena je Cagan_ovom modelu hiperinflacija.“Monetaristička doktrina polazi od nekih osnovnih pretpostavki koje su teško prihvatljive, odnosno ne odgovaraju realnosti.

Da navedemo samo najvažnije:

l) Novi monetarizam prihvata kvantitativnu teoriju novca (MV = PT), što znači da su promene u količini novca osnovni faktor promene cena i proizvodnje, odnosno movčanog dohotka. Uticaj ide od promene ponude novca ka promenama novčanog dohotka, a ne obrnuto. Stabilna funkcija tražnje novca, tj. odnos između količine koju svi subjekti žele da drže i one koje stvarno drže jeste uslov bez kojeg se ne može u novom monetarizmu. Takva funkcija ima za osnovu brojne faktore, a posebno subjektivne faktore koje je teško kvalitativno izvoditi.

2) Funkcija tražnje novca je stabilna, a ona igra presudnu ulogu u determinisanju varijabli koje su značajne za analizu privrede u celini (nivo proizvedenog novčanog dohotka).“4

Država ne treba da koristi fiskalnu politiku u delovanju na proizvodnju i zaposlenost.Politika dohodaka i cena, ili razne oblike njihove kontrole nebi trebala da

4 S. Komazec, Ž. Ristić, Makroekonomija, Etno Stil, Beograd, 2011, str.193.

Page 15

MONETARIZAM

koristi.Državni budžet mora da bude uravnotežem ali na niskom nivou rashoda i prihoda.Monetarizam je generalno protiv povećanja javnih prihoda i rashoda.„Dugoročna ponuda novca trebalo bi da otkloni kratkoročne fliktuacije čime je politika kamate otišla u drugi plan.Kamata treba da se formira na monetarnom tržištu, a u situaciji kada je ponuda novca pod kontrolom monetarne vlasti, kamata ne može biti nikakva „ciljna varijabla“.Neomonetarizam polazi od stava da inflacija može da se kontroliše i eliminiše u kratkom preiodu bez štetnih posledica na proizvodnju i zaposlenost.“ Cene i nadnice su vrlo fleksibilne tako da reaguju na sve najave i namere monetarnih vlasti na zaokrete u monetarnoj politici.Ako monetarne vlasti objave smanjenje ponude novca svi subjekti se racionalno ponašaju smajujući svoje cene i nadnice jer im je to od opšteg interesa.Ovo posebno kad veruju da će vlade povećati efikasnost najavljene politike i da će da se ostvare željeni efekti.Međutim monopolsko tržište, mešana ekonomija, postojanje sindikata i mešanih ugovora- praktično onemogućava takvu fleksibilnost cena i nadnica naniže.Fleksibilnost cena i nadnica ne samo da ne postoji, već s eteško i uspostavlja.Monetarizam prolazi upravo od od osnovnog postulata i da će ograničavanje rasta i mase novca (ponude novca) smanjiti inflaciju i na taj način će se uspotiri rast nadnica.“5 Kritika monetarizma može da se usmeri i u sledećim pravcima:Potpuno je zapostavljena infl acija troškova, strukturna, uvozna, psihološka i sl.inflacija. Današnja inflacija je češće rezultat troškova i spirale troškovi - cene.Monetarizam polazi od stava da je egzogeno određena količina novca od monetarnevlasti, formirana nezavisno od tražnje novca, dok „relativna retkost određuje vrednost novca“. „Višak“novca ne može da nastane, jer povećanje vrednosti transakcija dovodi do povećanja ponude novca.To znači da se novac i monetaraa politika samo „prilagođavaju“ realnijoj sferi i gotovo neutralno deluju.3. Količina novca u privredi je endogena, a ne egzogena veličina i nije nezavisna odtražnje novca. Odatle i stav monetarista da svako snižavanje stope rasta mase novca u privredi dovodido odgovarajućeg pada cena, i obrnuto, stvarnost redovno.demantuje. To je posledica odvajanjamonetarnih od realnih agregata, uz pridavanje dominantne uloge novcu.Suprotno monetarizmu,količina novca je izvedena iz realnih kretanja (investicije, potrošnja stanovništva, državni izdaci, izvoz,

7. ZAKLJUČAK5 S. Komazec, Ž. Ristić, Makroekonomija, Etno Stil, Beograd, 2011, str. 194.

Page 16

MONETARIZAM

Monetaristi su odgovarali na brojne primjedbe pretežno kejnzijanske škole.Friedman je u svojim knjigama, člancima, predavanjima i javnim nastupima vodio iscrpljujuću polemiku sa svojim teorijskim protivnicima. Monetaristi su bili vrlo uporni I veoma homogeni, braneći manje ili više uspješno, osnovna načela svoje doktrine.Monetaristička kontrarevolucija odnijela je prevagu u akademskim krugovima tokom prve polovine 70-ih godina, a u ekonomskoj politici tokom druge polovine 70-ih godina.U najnovije vrijeme na teorijskom planu monetarizam je zamijenila Nova klasična makroekonomija koja zastupa visoko sofisticiranu matematičko-ekonometrijsku metodologiju i ima rigoroznije pretpostavke u vezi sa modelom licitacije cena, "čišćenja" tržišta i inflacionih očekivanja. Ipak, liberalna načela ekonomske politike i danas dominiraju kod kreatora i realizatora te politike bez obzira da li je reč o partijama leve ili desne provenijencije. Friedman uz Keynes_a je svakako najznačajniji ekonomista proteklog vijeka, a Monetarizam i danas najuticajnija škola ekonomske politike.Tako da se slobodno može reći, da je u kontekstu pozitivne ekonomije monetarizam vjerovatno i najbliži ekonomskoj stvarnosti koju proučava.

LITERATURA

Page 17

MONETARIZAM

1.Slobodan Komazec, Darko Ristić,Makroekonomija,Etno Stil, Beograd,2011

2. Dimitrijević B. „Monetarizam – teorija i ekonomska politika“, Beograd, 20063. Miroljub Labus, Osnovi ekonomije, Beograd, 1997

Page 18