Просвијећеност и предромантизам           Наредни, значајнији и интензивнији развој словеначке књижевности дешава се у доба, који траје од друге половине XVIII вијека. То вријеме по-клапа просвијећености и предромантизма се за доласком на власт Марије Терезије (1740) и њеном заједничком владавином са сином Јосифом II. Обично се сматра да се период просвијећености завршава 1819. године, када је умро један од њених најзначајнијих протагониста, Жига Цојс, и да тада почиње период предромантизма који траје негдје до 1830. године, која се узима као година почетка словеначког романтизма. Поменута терезијана-ско-јозефинистичка  владавина позната је под именом »просвијећеног апсо-лутизма« и за вријеме те владавине су извршене неке корјените државне ре-форме. Оне су захватиле и црквени живот: званично су признате и друге ре-лигије (православна, протестантска, хебрејска), јавља се на почетку високо морални покрет јансенизма, супротан милитантном језуитизму, који пропа-гира тзв. чисто хришћанство. Побољшан је положај сељака и уведено обаве-зно државно школство (1744). На дијелу територије коју је освојио Наполе-он (од Млетачке републике и Хабзбуршке монархије) долази до тако круп-них промјена и повластица да су ови крајеви, након пада Наполеона и по-новног повратка аустријске власти, били међу најнапреднијима у читавом хабзбуршком царству. У том кратком периоду француска управа уводи је-динствено основношколско образовање општеобразовног типа, установље-но је право на употребу сопственог језика у школама и у управи, а у вези с тим већ 1811. године формирана је катедра словеначког језика при лицеју у Грацу, што послије Наполеновог пораза наставља и Аустрија која катедру за словеначки језик отвара и у Љубљани 1815. године. Све је то утицало на бр-жи развој економије, просвјете и културе, а тиме и на јачање сопствене на-ционалне самосвијести.          Због отежаних околности које су биле узроковане туђинским амбијен-том и универзалистичким црквено-вјерским обиљежјима највећег броја кул-турних и књижевних збивања, свијест о сопственом поријеклу и идентитету словеначких људи доста тешко се пробијала и на плану културе и књижев-ности. Због тога просвијећеност у Словенији више него у осталим јужносло-венским књижевностима «карактеришу препородне, односно национално-будничке идеје». То је разлог што се период развоја словеначке књижевно-сти који подводимо под двочлани појам просвијећеност и предромантизам, у неким историјама књижевности назива и препородом. Таква врста просви-јећености у књижевности и култури, присутна је, могло би се рећи, током читавог XIX вијека. Те карактеристике задуго су биле константа словеначке књижевности и због тога што се тиме надокнађивао недостатак сопствених националних културних и научних институција и што све до средине дваде-сетог вијека Словенци нису имали сопствену државну творевину која би се бринула о заштити њиховог националног идентитета и самобитности, па су ту улогу иманентно преузимале књижевност и култура. »У Словенији овога

времена може се по први пут говорити о делима која нису намењена вер-ским, него световним циљевима. Истина, књижевност и даље има практич-ну, сада просветитељску улогу; да јача самосвест човека, да развија његове стручне способности и практична знања; корисно се комбинује са лепим, Хорацијево начело 'dulce et utile' веома је на цени» . Вјерски карактер с јед-не, и просвијећеност препородног, национално-будничког карактера с друге стране, задуго су били она, понекад међусобно супротстављена, а понекад компатибилна, обиљежја словеначке књижевности која су је изнутра спута-вала и спречавала је да достигне пуну националну мјеру и естетску увјерљи-вост.     Међу најзначаније актере ове књижевне епохе спадају Марко Похлин, Ва-лентин Водник и Јернеј Копитар.          Марко Похлин (1735-1801) познат је првенствено по своме дјелу Крањ-ска граматика (1768). То дјело писано на њемачком, засновано на особено-стима једног дијалекта значајно је прије свега због предговора у коме По-хлин, у складу са идејама просвијећености, истиче да је природно право сва-ког народа да има сопствени језик. Због тога се он управо на основу ове књиге сматра зачетником препородне књижевне епохе у Словенији. Препо-родни карактер његова дјелатност има и по томе што он први међу Словен-цима организује сакупљање народних умотворина. (Већ 1776. године упућу-је двојицу словеначких свештеника да сакупљају народне пјесме и изреке, али сакупљена грађа је остала у рукопису). Похлин окупља кружок истоми-шљеника у оквиру кога је почео да излази први словеначки пјеснички алма-нах под именом Писанице (1779, 1780, 1781). У том алманаху, у чијем је уређивању и сам учествовао, појавио се и први словеначки пјесник свјетов-них пјесама, Антон Феликс Дев (1732-1786). Пошто су у другој свесци  Пи-саница (1780) изашле само његове пјесме та свеска би се на неки начин мо-гла сматрати и његовом збирком.          Валентин Водник (1758-1819) који је такођер израстао из Похлиновог кружока, сматра се првим словеначким пјесником и новинаром. Њему припа-да и прва збирка словеначке умјетничке поезије објављена 1806. године под насловом Pesme za pokušino (Песме за пробу). То су једноставне, лако писа-не и често шаљиве, поучно-васпитне пјесме писане у духу просвјетитељ-ства, најчћешће у ритму алпске поскочице, док су изван збирке остале пје-сме које се не уклапају у тај концепт. У вријеме француске управе припре-мио је више књига међу којима се посебно истиче граматика словеначког је-зика, објављена 1811. године, прва која је писана на домаћем језику. Посеб-но треба истаћи његову пјесму »Илирија оживљена« (1811), оду Наполеону који је свима дао једнака грађанска права, омогућио употребу словеначког језика и значајно допринио буђењу словеначког националног духа. Водник је покренуо и прве словеначке новине Lublanske novice које су спочетка два-пут, а потом и једном недјељно излазиле од 1797. до 1819. године, и у који-ма је истовремено био и уредник и готово једини новинар.          Јернеј Копитар (1780-1844) био је познати научник – слависта који се уз Јосипа Добровског може сматрати једним од утемељивача славистике у

којој је посебно мјесто дао Јужним Словенима. Године 1808. објавио је, на њемачком, Граматику словенског језика у Крањској, Корушкој и Штајер-ској, прву научну словницу (буквар) словеначког језика са основама књи-жевне историје, која представља основицу за рад на језику за наредне гене-рације. Ту Копитар прекида са вишевјековном традицијом писања грамати-ка по узору на неки други језик (најчешће латински и њемачки) која сеже још од Адама Бохорича из XVI вијека или парцијалних граматика заснова-них на одликама једног дијалекта, као што је била напријед поменута По-хлинова граматика. Копитар је остварио плодотворну сарадњу са Вуком Караџићем кога је научно упућивао и помагао и чији је рад на сакупљању народних умотворина сматрао изузетно значајним. Српску народну поезију је веома је цијенио и сматрао је узором који би требали да прихвате и слове-начки пјесници. Он се залагао за књижевност за «мирне сељаке», прожету поуком и ослоњену на народно стваралаштво, али наступајућа генерација романтичара на челу са Чопом и Прешерном, сматрала је то неприхватљи-вим концептом и залагала се за књижевност намијењену образованијим сло-јевима, ослоњену на европску традицију и на поуздана и провјерена естет-ска мјерила. У политичком погледу Копитар је био присталица аустрослави-зма, тј. рјешавања политичког питања Славенства у оквиру Аустроугарске монархије.    

Романтизам            Узима се да романтизам у Словенији почиње 1830. године, када се ја-вља часопис Kranjska čbelica који је излазио до 1834. године. Часопис су по-кренули и усмјеравали  Матија Чоп и Франце Прешерн, а уредник је био Миха Кастелиц. (Пола вијека раније, као што смо видјели, почеле су изла-зити просвјетитељске Писаанице које су по функцији и устаљеном перио-дичном излажењу такођер вршиле функцију часописа). У односу на остале јужнословенске књижевности словеначки романтизам, као што видимо, по-чиње нешто раније (у Европи, првенствено у Њемачкој, романтизам се ја-вља посљедњих година XVIII и на почетку XIX стољећа). Истовремено, сло-веначки романтизам је трајао нешто краће, свега двадесетак година (до 1848/49), имао је мањи број представника и био нешто другачијег карактера него у другим јужнословенским књижевностима. То није ништа необично ако се има на уму да је романтизам у европским књижевностима први наци-онално потпуно издиференциран покрет, што подразумијева да у свакој књижевности обично има неке своје специфичности.          Особености словеначког романтизма најизразитије се уочавају у при-лозима које су у Крањској чбелици објављивали Матија Чоп (1797-1835) и Франце Прешерн (1800-1849), два најистакнутија представника овог правца у Словенији. Оно по чему су се они разликовали у односу на један значајан аспект европског романтизма за који се залагао Хердер, а који је у јужно-словенским књижевностима наишао на велики одјек и био доминантан, ти-

че се схватања да књижевност треба да се угледа и ослања на народну, усмену књижевност. »Враћање народном језику и народној поезији, ствара-ње новог књижевног језика и нове умјетничке поезије на народној основи«, као »заједничка основа романтизма у југословенским књижевностима« , унеколико је било карактеристично и за словеначки романтизам, али су нај-снажнији и најутицајнији представници овог књижевног правца у Словени-ји имали другачију оријентацију и тако значајно помјерили карактер слове-начког романтизма. Чоп је, на примјер, сматрао да књижевност уколико же-ли да пресудно утиче на јавни живот и развој друштва треба да буде намије-њена првенствено образованом и ученом слоју људи који су једини способ-ни да језик, књижевност и општу културу људи дигну на највиши, европски ниво. У једном писму Јернеју Копитару који се, као што смо видјели, зала-гао за ослањање на народу књижевност и као узор истицао и предлагао срп-ско-хрватску епику, Чоп каже: «На сељака, особито крањског, гледам са свим дужним поштовањем, јер сам и сам, један од њих, али сматрам да га – што се тиче литературе, особито поезије – ваља оставити на миру. За сељаке је само она поезија коју сами стварају; а ова је, уколико је добра, као српска, изузетна и за интелектуалце, али поезија образованих слојева остаје сељаку туђа – осим ретких изузетака. И при том ипак мислим да се не може препо-ручити непосредно подражавање народног песништва» .             Усмено, народно стваралаштво у цјелини гледано у покрајинама које чине данашњу Словенију појављивало се у нешто другачијем свјетлу, него код осталих јужнословенских народа. Тако су, на примјер, овдје у средњем вијеку писана и усмена књижевност знатно строжије разграничене. За раз-лику од ситуације код Срба гдје књижевност на црквенословенском језику ипак није туђинска, - елитна, феудална култура у словеначким покрајинама била је на страном језику - њемачком или латинском језику. Као таква она је била израз туђинске власти и културе. Подвојеност на социјалној основи (кмет-феудалац) овдје је репродуковала и подвојеност на етничком плану (свој-туђи), тако да код обичног словеначког човјека херојски ликови и њи-хови мегдани из јуначких епова нису могли бити идентификовани као соп-ствени, јер су артикулисали живот и догодовштине из вишег, туђинског ста-лежа. Постојала је, истина, једна врста војничких пјесама, али њихова тема нису били херојски и јуначки подвизи него одлазак у војску, одвојеност од породице и завичаја, љубав, пријетња смрти, и сл., дакле управо оно што је мучило обичног словеначког сељака одведеног у војску да ратује за другога. Зато је доминирала лирска поезија, која је одговарала словеначком човјеку нижег сталежа, сељаку. То су најчешће љубавне пјесме, а потом и оне које се пјевају уз рад, уз различите обреде, обичаје, и сл. Стога је то углавном поезија која се пјева, што је разлог да је њен утицај на писану поезију нај-креативније остварен у подручју ритма и мелодије.          У српској књижевности од Доситеја до Вука, као што је познато, го-ворни, народни језик почео је да еволуира у књижевни, па и сва достигнућа, обиљежја и лексика усмене књижевности постају узор и улазе у фонд писа-не књижевности. Тако је послије Илирског покрета било и у хрватској књи-

жевности. На другој страни стандард писаног словеначког језика, створен у XVI вијеку и потом развијан у књижевности и филологији (Далматинов пре-вод Библије, и сл.) није био битно другачији од говорног, народног језика, па је и разумљиво што предромантичарска и романтичарска књижевност у Словенији усмену поезију није користила као неисцрпни извор богатог лек-сичког материјала: лексичка структура тадашњег словеначког језика (посеб-но Прешерновог) ослањала се на писане, претежно црквене и морално-побо-жне текстове који су на том језику настајали још од XVI вијека наовамо. Са појавом зрелог романтизма утицај народне књижевности на умјетничку још више смањен: иако је на једној страни прихватио алпску поскочицу и народ-ни осмерац, Прешерн је, на примјер, своје пјесме већим дијелом писао у об-лику сложених и компликованих пјесничких форми као што су сонет, стан-ца, газела и сл.             Његове пјесме у Крањској чбелици представљале су радикалан рас-кид са дотадашњом традицијом управо по томе што је он у први план ста-вио универзалност питања људског живота и захтјеве пјесничке форме, а не просвјетитељско-патриотску функцију књижевности. Док су се ранији пје-сници у највећој мјери бавили језиком, он је више био опсједнут формом. Прешерн је у словеначкој књижевности извршио преокрет таквих размјера да практично тек с њиме почиње литерарно стваралаштво потпуно заснова-но на аутентичним књижевним законитостима и захтјевима, какви су до та-да важили у европској књижевности. Стога је он први велики пјесник слове-начке свјетовне поезије који се у пуној мјери може сматрати естетски реле-вантним. И његова поезија утемељена је у судбини, историјским вриједно-стима и људским карактеристикама сопственог народа, али она својим естетским вриједностима и својом универзалношћу превазилази познати ро-мантичарски пјеснички образац патриотске књижевности. Уз љубав и домо-вину, предмет његовог пјесничког интересовања често је и сама поезија. Можда и понајбоље то се види у тематски веома разуђеном и артистички са-вршено изведеном дјелу Сонетни вијенац у коме се преплићу три доминант-не теме: љубав, народ и поезија.          Прешернова је велика заслуга у томе што је схватио да је пјесничко стварање у већ потврђеним европским пјесничким облицима кључна тачка за даљи развој словеначке поезије која тиме надокнађује оно што је пропу-штено. То се посебно огледа у потреби да се модерна поезија на плодотво-ран начин повеже са најбољим искуствима антике и ренесансе. Већи дио његове поезије заправо и јесте настао на тај начин што је користио постоје-ће провјерене пјесничке облике и формалне обрасце европске поезије, а ње-на вриједност произилази из чињенице што је све то успио изразити соп-ственим, словеначким језиком, чије изражајне могућности су се тиме исто-времено потврђивале и проширивале, тако да је његов језик заправо постао узорни образац словеначког књижевног језика на коме се даље писало.              Романтичарски карактер Прешернове поезије уочљив је из његовог схватања свијета у коме су непомирљиво супротстављени појединац и сви-јет који је непријатељски расположен у односу на незаштићену људску је-

динку. Супротно од просвјетитеља и реалиста Прешерн не жели да се при-ближи стварност нити да је мијења према својим схватањима, него  истраја-ва на сукобу с њом, па смисао свога живота и своју мисију у поезији види једино у том сукобу. Док слика свијета просвјетитељске књижевности почи-ва на складу и материјалном и културном напретку, Прешерн је опсједнут парадоксима и нескладом идеала и стварности и боли га спознаја што се права вриједност човека не мјери према његовој унутрашњој, духовној ври-једности. «Поезију и песништво Прешерн је доживљавао као безимену енергију, као силу која је у стању да извуче песника из егзистенцијалне кри-зе љубавног и мисаоног крактера» .         Правник по струци Прешерн се у поезији јавља релативно касно, у 27. години живота. Није много написао, а објавио је само једну збирку под на-словом Поезије (Пјесме) која је изашла крајем 1846. године (на корицама пише 1847), изван које је остало нешто пјесама на словеначком и двадесетак на њемачком језику. То је вријеме када Мажуранић објављује еп Смрт Сма-ил аге Ченгића, а Његош свој Горски вијенац, што није само пука хроноло-шка подударност, него један од показатеља да су готово у исто вријеме и код других јужнословенских народа настала кључна дјела највише умјет-ничке вриједности, инспирисана духом времена и незаобилазна у даљем развоју њихових књижевности. (Значај Његошевог и Мажуранићевог спјева у македонској књижевности даје се нешто касније објављеној (1868) роман-тичарској поеми Сердар Григора Прличева, такођер рађеној по узору на на-родну пјесму, чија је тема четовање против албанских зулумћара).         У жанровском погледу, али и у погледу неких других аспеката са чуве-ним Мажуранићевим и Његошевим епским остварењима може се поредити Прешернов спјев »Крштење на Савици«, његово најобимније и најразуђени-је дјело, првобитно објављено као посебна књижица 1836. године. Ово дјело које је сам пјесник именовао као »povest v verzih« (прича у стиховима), структурно је организовано у преплитању епских и лирских елемената, али је главни, носећи дио дјела у већој мјери лирског и драмског, него епског карактера. Међутим, то још увијек не значи, да је то дјело примарно утеме-љено на личним и егзистенцијалним питањима људске јединке, јер и општа (национална, друштвена, политичка) питања људске заједнице којој та је-динка припада, и то не само у времену када се радња дешава, - такођер пре-судно утичу на карактер и значења ове поеме. Стога је више него очито да Прешерн »ту додирује 'општу тему' других наших великих епова из средине 19. вијека«. И Прешерна, као и Његоша и Мажуранића »мучи проблем оп-станка нације у додиру, у сукобу са непријатељем« . Док се код ове двојице ради о тада веома актуелној борби против Турака, односно о сукобу крста и полумјесеца, тема Прешерновог епа је пренесена у VIII вијек и односи се на покрштавање Словенаца, тј. на борбу између припадника локалне словенач-ке људске заједнице који бране своју изворну паганску вјеру и носилаца но-ве, универзалне хришћанске вјере, коју насилно, »огњем и мачем«, намећу страни (њемачки) завојевачи. То је, међутим, само један аспект спјева у ко-ме се са »изразитом јасноћом оглашава проблем националне заједнице и

идеја које је покрећу«, али спјев »никако није посвећен само том пробле-му«, јер се у њему »исто тако ако не и снажније размахује и проблематика еротског доживљаја« . Иако Прешерн своју пјесму не разрјешава на начин који је карактеристичан за класични еп, уочљиве су сличности које ту пје-сму на исти начин чине актуелном у томе времену као што су били актуел-ни и Његошев и Мажуранићев еп. У словеначком случају ради о трајној угрожености од германизације, која у историјском смислу фактички почиње још од покрштавања и траје све до времена настанка ово спјева.     Мотив, суровост и драматичност обрачуна који се врши у име супроства-љених страна и драматчиност којом се све то преноси на појединачни људ-ски план ликова ових дјела, готово на исти начин уочавамо у сва три поме-нута дјела. Разлика између Његошевог и Мажуранићевог епа с једне и Пре-шернове поеме с друге стране, у пуној мјери потврђују чињеницу да »је ро-мантизам у појединим југословенским књижевностима имао различите пу-теве развитка зависно о историјских околности и претходне литерарне и умјетничке традиције сваког од наших народа« . Разлика између Његошевог и Мажуранићевог епа с једне и Прешерновог с друге стране посљедица је управо тих другачијих околности у којима се развијао словеначки романти-зам.           Напомена: Видјети подсјетник за 1. питање из првог семестра: ЊЕГОШ, МАЖУРАНИЋ, ПРЕШЕРН 

Реализам  

Послије револуције из 1848. године, када је коначно укинут феудали-зам и у Аустроугарској, дошло је до велике прекретнице на свим плановима. У погледу језика у Словенији се јавила подјела: на једној страни су били припадници «илирске« оријентације који су подразумијевали стварање за-једничког језика за све Јужне Словене, док је, с друге стране, највећи број образованих људи инсистирао на чистом словеначком језику. У часописима и листовима и даље се објављују народне умотворине, и то првенствено еп-ске пјесме, као и дјела настала по узору на епику. У усменим књижевним текстовима се трага за неком врстом пјесничке историје народа. С тим у ве-зи је и интерес за српску народну књижевност која је у то вријеме наилазила на добар одзив у читавој Европи: из Вукових збирки преводе се многоброј-не јуначке пјесме - истиче се, чак, да сваки Словенац, а посебно ако је пје-сник, мора да набави српске народне пјесме.         

У ствари читава друга половина XIX вијека у словеначкој књижевно-сти још увијек носи снажан печат просветитељских, сентименталистичких, предромантичарских, романтичарских и позноромантичарских тенденција. С обзиром да је књижевност и даље опсједнута националним, класним, по-литичким и моралним  задацима и порукама, још увијек не можемо говори-

ти о правом и досљедном реализму. Поједини историчари књижевности за-то ово раздобље означавају прелазном одредницом: између романтизма и реализма, а поједини периоди или карактеристике овог књижевног раздо-бља везују се за појмове као што су: романтични реализам (1868-1881), по-етски реализам (до средине деведесетих), фолклоризирајући реализам (1848-58), сентиментални реализам, критички реализам, програмски (идеј-ни) реализам, оптимистички реализам, зрели и класични реализам, и сл.         Као и у другим литературама период реализма обиљежен је доминаци-јом прозе чије форме се заснивају првенствено на традицији ранороманти-чарских прозних облика. Чвршћи и темељнији однос према људској и дру-штвеној стварности који би био успостављен у дјелима која подразумијевају аутономност умјетничког чина и имају веће умјетничке вриједности, још увијек је идеал који се тешко достиже. На самом почетку овог књижевног раздобља јавља се Фран Левстик (1831-1887) који је прије свега литерарни и културно-политички идеолог, потом слиједи Симон Јенко (1835-1869), подједнако успјешан и као пјесник и као прозаиста, који на прелазу из ро-мантизма у реализам заузима веома важно мјесто. Извјесну идејно-естетску прекретницу представља Јосип Стритар (1836-1923), заступник умјетничке аутономности и естетске релевантности дјела, док се најбољим представником словеначког реализма сматра Јанко Керсник, (1852-1897). Од пјесника треба истаћи Симона Грегорчича (1844-1906) и Антона Ашкер-ца (1856-1912). 

Модерна            Крајем XIX и почетком XX вијека у свим европским књижевностима долази до корјенитог заокрета који резултира новим схватањима књижевно-сти и другачијом књижевном праксом, заснованом на таквим схватањима. Та књижевна ситуација, именована појмом модерне, имала је далекосежан значај: од тада па све до данашњих дана она је прошла кроз различите фазе, плиме и осеке, што само по себи најбоље свједочи о њеном значају.          Појам модерна (њемачки: die Moderne) прво се јавља осамдесетих го-дина XIX вијека у Немачкој. Њиме су означавана књижевна стремљења младих стваралаца који су се побунили против позитивизма у филозофији и реализма у књижевности. Модерна је заједнички појам за различите, хетеро-гене стилско-умјетничке тенденције, како у књижевности тако и у осталим областима духовног, културног и умјетничког живота које под различитим именима трају истовремено, међусобно се смјењују, допуњују или искључу-ју, али су све засноване на отпору према миметичком схватању умјетности, у овом конкретном случају према реализму. Заједничко свима је и ново, другачије и комплексније схватање стварности којим се сада обухвата и унутрашњи живот човјека са  сложеним дубоким стањима његове психе. Протагонисти таквог схватања умјетности, истовремено, залажу се за ауто-номност књижевног дјела у односу на социјални живот и остале области ду-

ховне дјелатности. Садржај појма модерна, нешто касније радикализован под именом авангарда, обједињавао се и уобличавао око разних књижевних група и пројеката, почев од импресионизма и симболизма и, потом, експре-сионизма, до мноштва индивидуалних и колективних књижевних подухва-та, именованих неким од изама непосредно пред Први свјетски рат и посли-је њега.            У јужнословенске књижевности, првенствено у хрватску и словеначку, појам модерна пренесен је из бечке књижевне средине, гдје се била уобли-чила једна специфична,  бечка варијанта натурализма, која се крајем деведе-сетих година оплођује неким стилским аспектима импресионизма и утица-јима сецесије, под којим именом се крије академски правац, познат по рас-кошности орнаментике и китњастом стилу.          Прве ђачке кружоке са таквим, модерним схватањем умјетности у Сло-венији срећемо 1892, а своје прве књиге словеначки модернисти објављују 1899. године. Завршном годином словеначке модерне сматра се 1918. годи-на, када је умро Иван Цанкар, један од најплоднијих представника тога књи-жевног раздобља. Радикална побуна против крутости и стабилности класич-не грађанске идеологије и њене умјетности, као једна од темељних карактеристика словеначких модерниста, у књижевности је дала такве ре-зултате који се могу поредити једино са учинком који је за развој и препо-род словеначке поезије имао Прешерн. Док је већина модерних књижевних покрета, укључујући и хрватску модерну, имала и своју програмску, мани-фестативну фазу, за вријеме које су прво истицани манифести и начела но-вог схватања умјетности, а потом долазило до њихове примјене у књижев-ној пракси, словеначка модерна јавила се спонтано и иманентно, без круп-них прокламација и обећања. Таквом њеном карактеру доприноси и чиње-ница да они нису имали сопствени часопис у коме би излагали своја схвата-ња и објављивали књижевне радове који таквим схватањима одговарају.          Своју жељу да се приближе европским књижевним стремљењима сло-веначки модернисти дијеле са представницима осталих јужнословенских књижевности, али за разлику од њих они све вријеме и у већој мјери у први план истичу своју најдубљу везу са домаћом, посебно усменом традицијом и друштвеним, културним и књижевним приликама сопственог, словенач-ког народа.             Импресионизам и симболизам су први и најизраженији видови идејно-стилског конституисања модерне. У словеначким приликама тешко би се могло говорити изоловано о једном или о другом виду, јер су импресиони-зам и симболизам међусобно испреплетени чак и случају појединих писаца. Најважнији представници импресионистичко-симболистичке струје били су Иван Цанкар (1876-1918), Драготин Кете (1876-1899), Отон Жупанчич (1878- 1949) и Јосип Мурн Александров (1879-1910). Мурн се  први почео користити слободним стихом и за њега се може рећи да је готово у цјелини импресионистички пјесник, док се Кете, слично као и Дучић у једној фази свога развоја, приближава идеалима парнасистичке поезије. На другој стра-

ни Жупанчич је почео као декадентни импресионистички песник, потом ин-тензивно ушао у симболистичку фазу и на крају се приближио експресиони-зму. Што се тиче Цанкара он је као прозни писац почео са натурализмом и читаво вријеме задржао свој активни критички и сатирички однос према стварности, али је, на другој страни, истовремено показивао и знакове дека-денције, и склоности ка симболизму.          Интересантно је и помало парадоксално да се припадници ове најјаче и најдјелотворније струје у оквиру словеначке модерне, с једне стране супрот-стављајају реализму, док се на другој страни надовезују на романтизам, ра-дикализујући, чак, његове основне особености. Зато се она означава и као неоромантичарска.          У овом књижевном периоду већ се може говорити о пуној зрелости словеначке књижевности у којој естетска мјерила постају важнија од дру-штвених, а дјело се третира првенствено као резултат индивидуалних стваралачких могућности и опсесија аутора. Треба, међутим, нагласити да словеначки модернисти не занемарују ни свакодневне појаве актуелног со-цијалног и политичког живота »него им прилазе на посебан начин и у томе се словенска модерна највише разликује од еуропске, па и од хрватске мо-дерне« .    

Даљи развој словеначке књижевности (период између два рата и послије 1945. године)

           Послије Првог свјетског рата, када раније међусобно раздвојене слове-начке покрајине улазе у састав јединствене југословенске државе, долази до умножавања и интензивирања књижевних веза на југословенском плану. Словеначки писци знатно су присутнији у српско-хрватским гласилима, у неким се њихови радови објављују изворно, на словеначком језику (Књи-жевни Југ), покрећу се заједничке књижевне манифестације у којима су рав-ноправно заступљени и словеначки писци (Књига другова), и сл. Све у све-му живот у заједничкој држави ипак је знатно допринио међусобном пове-зивању, упознавању и уједначавању књижевних тенденција и прилика на читавом њеном простору. То не значи никакву битну промјену у карактеру и континуитету дотадашње словеначке књижевности. Њен развој, ипак, кре-ће се углавном у смјеру у коме су се развијале и хрватска и српска књижев-ност тога доба. У складу с тим, у првом раздобљу међуратног периода (од-мах по завршетку рата 1918. године) обиљеженог авангарадистичким књи-жевним збивањима, и у словеначкој као и у хрватској и српској, па и бугар-ској књижевности доминира експресионизам у чијем окружењу бујају аd hoc формирани ексклузивистички књижевни пројекти од којих су најпозна-тији футуризам, надреализам и зенитизам, мада постоји и мноштво других. У Словенији су поред експресионизма дјелимично уочљиви и футуризам и конструктивизам. На другој страни, крајем двадесетих и почетком тридесе-

тих година, у свим овим књижевностима, па и у словеначкој, јавља се вид социјалног књижевног ангажмана познатог под именима покрет социјалне литературе, нови или социјалистички реализам. И у словеначкој, као и у осталим јужнословенским књижевностима између два рата, централни књи-жевни ток чини, ипак, књижевна пракса која подразумијева сва дотадашња, традиционална и модерна, књижевна искуства.         

Након ослобођења 1945. године, када у новој држави Словенија постаје једна од федералних јединица, долази до још већег књижевног зближавања и уједначавања на читавом југословенском простору. То се првенствено очитује у јединственој поетици социјалистичког реализма, доминантног у свим социјалистичким земљама. Када је послије 1948. године дошло до изо-лације Југославије од земаља социјалистичког блока и њеног постепеног окретања према Западу, напуштање социјалистичког реализма и окретање модернијим књижевним тенденцијама на истоветан начин одвија се у свим југословенским књижевностима, па и у словеначкој. Ни то, наравно, ни на који начин није угрозило њен континуитет и даљи успјешан развој, чему је допринијела и језичка баријера у односу на књижевности стваране на срп-ско-хрватском језику, што се на исти начин односи и на македонску књи-жевност. 

  

_________________________________________________________

Литература-фусноте

Иван Цесар, Јоже Погачник: Словенска књижевност, Школска књига, Загреб, 1991, стр. 9.

Марија Митровић: Преглед словеначке књижевности, Издавачка књижарница Зо-рана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1995, стр. 13.  

Цесар, Погачник, стр. 14.  Исто, стр. 14.  М. Митровић, стр. 14.  Исто, стр. 14.  Цитирано према М. Митровић, стр. 27.  Цесар, Погачник, стр. 35.  Исто, стр. 27.  Цитирано према: Цесар, Погачник, стр. 40.  М. Митровић, стр. 49.  Исто, стр. 50. Др Јован Деретић: Романтизам, (студија и хрестоматија, Веселин Маслеша, Са-

рајево, 1983, стр. 100. Цитирано према: Митровић, стр. 80.  Исто, стр. 94.  Деретић, стр. 100. 

Јанко Кос: Прешернов песнички развој. Интерпретација, у: Франце Прешерн, Со-нетни венац; Јанко Кос, Прешернов песнички развој, СКЗ, Београд, 1968, стр. 176. 

  Деретић, стр. 30.  Цесар, Погачник, стр. 137.