Висока школа струковних студија за васпитаче - Шабац

Семинарски рад: Социологија образовања

Тема: Уметност као стваралачка моћ човека

Ментор: Студент:

Ш а б а ц, 2014

Садржај:

1. Увод ................................................................................................................. 1-22. Појам уметности ............................................................................................ 2

3. Стилови уметности ........................................................................................ 2-44. Развој стваралачког бића човека .................................................................. 4-65. Појам моћи .................................................................................................. 6-76. Одређења моћи ......................................................................................... 7-107. Закључак ........................................................................................................ 118. Литература ...................................................................................................... 12

1. Увод

Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ни једна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.

Уметност, као и рад, производња, егзистенција, религија, секс, наука, философија, припада култури. Она није само неодвојива у формалном смислу од свега што чини културу, већ је и у суштинском смислу јединствена с њом. Она је дата културом. Без културе и свега што чини културу она и не постоји. Ова упућеност није спољна, већ унутарња. Она је органска па зато судбинска и фатална. Наравно као и у свакој једначини и десна страна мора бити једнака левој. Уметност одређује културу. По њој знамо о којој култури је реч.

Све ово је битно да би се могла разумети уметност, да би се схватило како и зашто постоје различитости у уметности, зашто јој се мењају интелектуални и други укуси, стилови, правци. Њен квалитет и ниво су културом одређени. Без разумевања ове органске зависности и везе, не бисмо могли разумети суштину.

Андре Малро каже: „Уметност није украс доколице, она је тешко освајање, једна од одлучујућих одбрана човека од судбине... уметност је антисудбина.“

Квалитет уметничког дела се обично процењује на основу количине стимулације коју оно изазива — утисак који оно оставља на људе, број људи у којима је то дело изазвало неку емоцију, у коликој мери то дело се цени, као и ефекат или утицај који то дело оставља или је оставило у прошлости. Већина уметничких дела која се генерално сматрају ремек-делима поседује ове атрибуте. Нешто што стимулише само чула или само ум, или кад му је циљ нешто друго, не сматра се уметношћу, мада нека дела модерне уметности озбиљно доводе ову тврдњу у питање.

Сходно томе, нешто може бити процењено у потпуности као уметност, или уметност може бити део неког објекта. На пример, сликарство може бити чиста уметност, док столица, иако дизајнирана са практичним циљем и употребном вредношћу, може садржати елементе уметности баш у том истом дизајну.

Уметност која нема функционалну вредност или намеру се назива лепом уметношћу, док се делатност која поред уметничке вредности поседује и функционалну сврху назива занатом. Међутим, објекат може бити класификован и на основу намера свог творца које су присутне (или одсутне) у самом објекту. На пример, шоља, која очигледно има своју функционалну вредност јер се може употребити као посуда, може бити сматрана уметношћу ако је намера њеног творца била да превасходно направи украс, док сликање може бити процењено као занат ако се масовно производи.

У 19. веку, уметност је била пре свега окренута ка „Истини“ и „Лепоти“. Почетком 20. века долази до озбиљног преокрета у поимању уметности са доласком модернизма, а потом у другој половини 20. века са наговештајима постмодернизма.

2. Појам уметности  

Уметност је посебна људска духовна делатност у којој човекова моћ обликовања, уз изражавање најдубљих мисли и осећања, условљава стварање смислених творевина нарочите вредности – уметничких дела која изазивају осећање пријатности, угодности и лепоте. Ствара један нови свет, свет уметничког дела – богат, леп и шаролик.На самом почетку свога настајања, уметност је имала обредно и религиозно обележје (плес, песма, маска). Такође, почеци уметности везани су за рад и свакодневну делатност човека. Првобитна, примитивна уметност тежи реализму – да створено постигне што већу подударност са стварношћу (пећинско сликарство, облуци Лепенског Вира).У најстаријим појавним облицима, уметничке манифестације нису биле међусобно строго одвојене. Покрет тела, мимика, глас (говор, песма), најпримитивнији облици драмске уметности, живели су заједно у одређеном ритуалу. Овакав облик уметничког израза назива се синкретизам. Из оваквог, синкретичког облика, у даљем развоју људског друштва, издвајају се, на основу служења разним средствима (речима, бојама, тоновима и разним материјалима) поједине врсте уметности (књижевна дела, песме, резне игре, слике скулптуре, грађевине, филмови...У уметности се преображавају и човек и природа и предмети. Она је израз објективног али и субјективног, много више субјективног доживљаја света. Стваралац уметничког дела није роб стварности, не жели да је дословно следи, него је превазилази својом маштом, својим даром да је гледа другачијим очима и да, сходно томе, та стварност у делу које ствара – буде сасвим преображена, надограђена визијом ствараоца.Уметничко дело је духовна творевина у коју уметник, у тренутку надахнућа, уноси своју мисао, осећања (емоције) и машту (имагинацију, фантазију) и намењује је човеку, било ком и било из ког времена. Свако уметничко дело је непоновљива, никад иста духовна творевина. Свако ко ступа у везу или комуникацију са уметничким делом (било да слуша, гледа или слуша) означава се као прималац уметничког дела и његових вредности, које код њега изазива уметнички (естетски) доживљај. То су она осећања, расположења и мисли које уметник, посредством свог дела, преноси на примаоца. Стога и доживљај примаоца прате појачана осећања, надолажење изненадних мисли и представа, у њему се буди осећај лепог и ствара посебно унутршње расположење и стање духа које је богатије и садржајније у односу на оно свакодневно. Уметнички доживљај, као и само дело, карактерише лична обојеност или субјективност, јер свако на свој начин доживљава дело, композицију, слику, лирску песму.

3. Стилови уметности

Уметников стил или је посебан начин рада који уметник има при стварању уметничког дела. Понекад стилови одражавају неку посебну уметничку филозофију или циљ. Понекад је стил уско везан за одређени историјски период, или одређени уметнички покрет. Тако су Далијеве слике сликане у надреалистичком стилу, на пример.

Стил може везан за технику која се користи, или за ефекат који производи. Уметност Роја Ликтен ш тајна  карактерише поентилистички стил јер Ликтенштајн користи ситне тачке, иако у суштини нема ништа заједничко са осталим поентилистима. Ликтенштајн је користио бен-деј тачке, које су се користиле за бојење стрипова: имају једнаке размаке између себе и формирају равне обојене површине; поентилизам користи тачкице чији распоред дочарава варијације у боји и дубини.

Многи термини који се користе за описивање уметности, а нарочито уметности најновијег доба, тешко се могу подвести под категорију форме, жанра или стила, чак се и ове категорије доводе понекад у питање. Нико не сумња у постојање пејзажне уметности, али се поставља вечито питање да ли је она посебна форма уметности, или је пак жанр архитектуре, или је можда стил у оквиру жанра пејзажне архитектуре.

Сам процес уметничког стваралаштва наука није још довољно испитана. Засада је несумњиво само једно: уметност захтева целог, потпуног човека, читаву његову свест, осећајност, искуство. Јер, њен стваралачки карактер захтева и једну нарочиту способност уживљавања у мотив, и то способност пуну фантазије, и моћ да се то уживљавање изрази. Сваки човек има мање или више развијену способност да прима утиске и осећа лепоту једног дела; мали број је способан да из масе утисака, мисли и осећања ишчупа једну посебну врсту истине о свету и људима. Јер то је још један изванредно важан квалитет - уметност је увек истина.. Док наука тежи ка све већој објективности, ка објашњавању појава и узрока онаквим какви они релативно и приближно јесу, уметност ту стварност филтрира и пропушта кроз човекову машту и свест, па тек онда излази на светлост дана као истина о тој стварности. Она је претставља онаквом каква она у човеку и за човека јесте. Та субјективност уметности не значи, међутим, никакву произвољност: уметност за свој садржај увек има једну реалност као и наука; само, док наука ту реалност разбија да би допрла до неких општих закона који њом владају, претварајући је на тај начин у апстрактну категорију или закон уметност је развија да би је поново створила, као живу, животну реалност која одговара и њој и човеку, који је сад поново, у новом руху, прима. Значи да за разлику од научног метода, уметност не остаје на плану апстрактног и безличног, већ стварност поново ствара, оживљује. Отуда уметност никада није прецизна слика: сваки фотографски снимак је по прецизности и сличности са сликаним предметом далеко тачнији од уметничког дела које тај исти предмет претставља. Да будемо јаснији: кад наука анализира неко осећање, нпр. љубав, страх, радост или ма шта друго, онда ће вам психолог рећи из каквих реакција се састоји то осећање, који то нервни и мишићни покрети изазивају сузе или смех. Зашли смо овим у једно од најтежих поглавља естетике, у поглавље које разматра однос уметности спрам реалности. Ствари изгледају прилично замршене: уметност и јесте израз реалности, њена "слика", како се то понекад назива, и није; и јесте реална и није, јер је сва обојена личношћу онога који је ствара, а ипак се кроз ту субјективну призму стално помаља реалност. Лако ћемо са класичним облицима реализма, у којима су догађаји, људи и предмети представљени "онаквим какви јесу" и у којима се лако открива стваралачки механизам; тип и типично доминирају. На то има само један одговор: уметност је увек реална, јер се однос између ње и стварности, ма колико, иначе, био растегљив у корист субјективног, не може пореметити толико да она почне да личи на приватну забаву једног човека, који измишља произвољне и неуверљиве односе и ствари. Ако је уметност истина о свету онда она мора да се креће у оквирима оних могућности које пружа једна реалност, ма какве врсте она била. Најличнија, најинтимнија љубавна песма, на пример, нађе одјека и у другим срцима значи да је реалност љубавног осећања песниковог истинита, а зато и одмах широко људска. Друго је питање реализма, који је у збиру свих досадашњих и будућих стилова само један од сабирака. У то питање нећемо залазити; за нас је довољна констатација да је реалност једини ослонац и упориште уметности. Уметност се може третирати овако или онако, поступити с њом на овај или онај начин, али ће испод различитих облика и стилова увек стајати уметничка истина о свету.

4. Развој стваралачког бића човека

Стваралаштво је резултат и основ историјског развоја друштва. Оно је најаутентичнији израз људске самосвојности. Стваралаштво је заједнички именитељ свеопштем животворном активизму човека. Стваралачки напор је најаутентичнији облик реализовања његове животворне снаге. Уколико се не реализује на хумани начин, стваралачка моћ човека постаје најпогубнија анти-хумана и анти-животна моћ. У том контексту појављује се израз „геније зла“ који претставља глорификовање стваралаштва као деструктивне моћи која је за, на капиталистички дегенерисаног, човека највиши животни и вредносни изазов. Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције и лишавање човека могућности да у свакодневном животу реализује своје стваралачке потенцијале на хумани начин узрок је најмонструознијих злочина. Капитализам лишава стваралачку моћ човека хумане димензије тако што она добија технички карактер. Капитализам уништава постојећи свет стварањем техничког света. Уништавање стварањем у томе се састоји дијалектика капиталистичког прогреса.

Стварање нацистичке Немачке је историјски пример који указује на то, како човек путем његових стваралачких моћи може да буде интегрисан у поредак који ће те моћи претворити у тоталитарну злочиначку праксу. Један од најважнијих разлога због чега је нацистички режим имао, све до његове пропасти, подршку убедљиве већине Немаца је тај, што су нацисти успели да путем радних и других „градитељских“ активности „мобилишу масе“ и на тај начин их наведу да се поистовете са владајућим поретком. „Отац“ модерних олимпијских игара, Пјер де Кубертен, у својим хвалоспевима Хитлеру истицао је да је највећи успех Берлинских олимпијских игара (из 1936.) у томе, што су нацисти „успели да мобилишу читав немачки народ да учествује у припремању Берлинских олимпијских игара“. Полазећи од тога, Кубертен проглашава Хитлера за „једног од највећих градитеља модерног доба“. Активирањем грађана на основу „градитељске“ кампање нацисти су успели да доведу до тога, да Немци доживе нацистичку Немачку као своје дело. Оно што су нацисти постигли „градитељском“ еуфоријом, савремени капитализам постигао је „потрошачком“ еуфоријом: да интегрише раднике у своју вредносну и егзистенцијалну сферу и на тај начин их претвори у саучеснике у уништавању света.

Што се тиче хришћанства, по званичном хришћанском учењу рад је „проклетство“ а радник, сходно томе, проклетник. Уистину, управо по хришћанској „креативистичкој“ доктрини рад као стваралачка делатност извориште је космичке мистерије из које је проистекао живот на Земљи. Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека. Стваралачки рад омогућио је настанак света, а обликовање материје и њено оживотворење њеним проумљењем омогућило је да човек постане човеком. Изворни начин хуманизовања „бога“ је његово сагледавање као бића које је радом створило свет. „Бог“ није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је седми дан морао да се одмара. „Бог“ је радник-стваралац и сходно томе стваралаштво је божанска делатност. Оно је пупчана врпца која повезује човека са „творцем“. „Божанско у човеку“ је његова способност да стваралачком делатношћу створи свет по свом (божанском) лику. „Бог“ треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је вера у „бога“ добила егзистенцијалну димензију. Они који верују у „бога“ треба да инсистирају на томе да су жива бића на

Земљи „божија створења“ и да се боре да их, као таква, сачувају од капиталистичке пошасти. И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?

Истинско стваралаштво данас појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења света. Отуда је његова суштина животворност. Она је смисао истинске људске праксе, а стварање хуманог света и повећавање извесности његовог опстанка њен је непосредни и највиши резултат. У том контексту треба схватити стваралачки рад. Он претставља превазилажење класичне поделе рада и фрагментизованог човека сведеног на „специјализовану радну снагу“. Уместо што је сведен на инструментализовани интелект, што значи на техничко средство за производњу „иновација“ и оплодњу капитала, стваралачки ум треба да постане основ стваралачког рада и основ друштвене интеграције. Он није само произвођење корисних добара, већ и визионарског: стварање хуманума постаје стварање новума и обратно. Стваралачки рад подразумева реализовање људског на људски начин и обезбеђивање егзистенције таквом прерадом природе којом се она не угрожава и којом се оплемењује природно биће човека. Потреба за радом постаје потреба за развојем стваралачких моћи и међуљудских односа. Он претставља превазилажење парцијализованог човека и омогућава интеграцију човечанства на темељу стваралачког ума. У крајњем, рад постаје не само начин обезбеђивања егзистенције, већ и обогаћивања међуљудских односа и враћање човека његовој људској бити. Стваралачки рад је непосредни облик произвођења друштва као заједнице еманципованих личности, што значи стваралачке и тотализујуће друштвености. Резултати стваралачког рада су немерљиви. Они не могу да буду приватна својина, већ „својина“ човечанства. Стваралачки рад је по својој природи безграничан како у смислу развоја стваралачких моћи човека, тако и у смислу његовог временског и просторног дејства. Он не подразумева само стварање корисних добара и човека као универзалног стваралачког бића, већ и стварање људског света.

Увођењем аутоматизације стварају се услови за укидање репресивних и дегенеришућих радних активности, и за успостављање стваралачког рада који пружа могућност за развој играчког бића човека и на тај начин могућност за оплемењивање његовог природног бића. На основу стваралачког рада, који може да буде само резултат слободарске борбе, а не пуки след развоја техничких процеса, могуће је коначно укидање поделе рада на умни и телесни, као и “приватне” и “јавне” сфере и тиме од човека отуђене и институционализоване политичке моћи. Успостављањем владавине стваралачког рада нестаје најважнији узрок удвајања света на “свет бриге” (рада, трпљења, несреће) и на “свет среће” (илузорна “игра”). Рад постаје не само “прва животна потреба” (Маркс), него прва људска потреба, а игра престаје бити компензациона активност и постаје највиши облик спонтане стваралачке самореализације човека и међуљудског зближавања. Тек када рад не буде активност са којом се човек отуђује од себе као стваралачког и слободарског бића; кад буде укинут дуализам хомо фабера и хомо луденса; кад стваралачки рад постане потврда људске слободе, што значи када се играчко биће човека ослободи свих облика принуде могућа је истинска игра. Ради се о постизању “јединства” играчког бића, играња и игре у слободном, спонтаном и стваралачком напору, што значи о игри као начину оживотворења играчког кроз стваралачки напор самостварањем човека (људске заједнице).

Стваралачким радом човек не обезбеђује само своју егзистенцију, већ производи себе као стваралачко и друштвено биће. Стваралачки колективизам основ је играчког колективизма.

Људскост је истински основ на коме може да се развије стваралачко биће човека. Децу од најраније младости љубављу треба потстицати да развијају своје стваралачко биће. Стваралаштво је основ истинске друштвености. Васпитање стваралаштвом је васпитање за стваралачко друштво. Без људског, стваралаштво постаје техничка способност и као таква потенцијално извориште највећих злочина. Није случајно што нису песници, већ је техничка интелигенција најважнија стваралачка снага капитализма. Ради се о фах-идиотима који су лишени историјске самосвести и хуманистичке визије будућности. Истински резултат стваралаштва није стварање предмета, већ развој људскости, што подразумева развој личности ствараоца и стварање друштва као братске заједнице слободних људи. Принцип ауре данас постао је принцип светионика: исијавање људског појављује се у виду светлости која указује на праву природу постојећег света, буди људско и осветљава пут који води у будућност.

Човек не може да оживотвори своје истинске људске потребе полазећи од апстрактног антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе и на њему заснованој визионарској свести. Као конкретно људско биће он може да реализује своје истинске људске потребе само у односу према погубним последицама капиталистичког „прогреса“. Тачније, човек може да развије своје истинске људске потребе и способности тек када отклони непосредну егзистенцијалну опасност у коју га је довео капитализам и када обнови своје природно биће које је капитализам осакатио. Човек не може да постане истински стваралац све док се сучељава са (све реалнијом) могућношћу уништења света. Тек када се ослободи капиталистичког загрљаја смрти и санира последице капиталистичке деструкције, човек ће моћи да оживотвори своје универзално стваралачко биће и претвори живот у уметничко дело.

5. Појам моћи

Реч моћ има више значења. Тако у латинском језику реч “ potentia” значи моћ или сила, а “ potestas ” влада, власт. У француском језику реч “ puissance ” значи моћ, снага, јачина, ауторитет итд. А у немачком реч “ macht ” је реч готичког порекла и означава власт, моћ, област, државу,силу. Моћ има следећа значења: филозофско, психолошко, лингвистичко, теолошко, антрополошко, социолошко, правно. Оно што интересује филозофију када је реч о моћи јесте њена суштина. Према филозофском схватању издвајају се три одређења моћи: моћ као пука моћ, моћ као надмоћ и моћ као могућност.

Моћ као пука моћ неутрална је у односу на човека и представља моћ опстанка, покретања и развоја. Моћ као надмоћ испољава се у начину владања, заповедања, управљања, присвајања, а подразумева и хијерархију и зависност. Моћ као могућност пре свега се односи на човекове стваралачке потенцијале, јер је стваралаштво само по себи моћ.

За социолошко схватање најбитнија су два значења моћи: моћ појединца у односу на друштвене групе и друштво и моћ друштвених група у друштву. Али нешто што је најбитније за сваког социолога јесте какве последице по друштво изазива моћ друштвених група и моћ појединца. Томас Хобс је први обрадио појам моћи и по његовом мишљењу моћ човека чине средства која он тренутно користи ради производње добара. За њега је моћ оригинална или инструментална. За Хобса највећа људска моћ је моћ државе или моћ највећег броја људи. Човекову природну моћ чине његове духовне и телесне врлине. Кључни и средишњи појмови политике су моћ, ауторитет и власт, иако се они разликују у многим функцијама, елементима и својствима. Ауторитет непостоји без моћи, а моћ може да поседује ауторитет, али и не мора. За моћ је карактеристично наметање воље упркос отпору, а за власт извршавање заповести. Моћ се демонстрира, а власт се поступно и релативно дуго учвршћује.

6. Одређења моћи

По одређењу моћи Макса Вебера моћ подразумева “изгледе једног човека или више људи да спроведу сопствену вољу у заједничком подухвату, чак и упркос отпору других који у том подухвату учествују” 1. Суштина је да је моћ наметање воље и она се може остварити прихватањем или сламањем отпора. Најуспешнија средства за остваривање такве моћи су дисциплина и власт. По мисљењу Бертранда Расела поседовање моћи је повезано са стицањем славе, а то је заправо једна од највиших тежњи којом иду и теже људи. Роберт Бирстет сматра моћ као способност да се наметне сила у одређену друштвену ситуацију. За њега је моћ друштвена појава која се може јавити у формалној, неформалној организацији, и неорганизованој заједници. Феликс Опенхајм сматра да је поседовање моћи способност утицаја, кажњавања и контролисања слободе других. Роберт Дал мисли да моћ има онај човек који може да утиче на неког другог човека да уради оно што иначе не би учинио. Одређење моћи за Петера Бахана и Мортона Бараца ослоњено је на принуду, утицај, ауторитет или манипулацију. Рајт Милс сматра да су моћни и утицајни људи они који имају могућност да остварују своје циљеве чак и онда када се други људи томе противе. Само људи који управљају или учествују у управљању великих институција могу бити моћни. Хана Арент мисли да моћ припада групи и постоји колико и та група и никада није својство појединца. Тако на пример када је неко на власти, он зависи од људи који су га на тај положај изгласали, и његова власт ће трајати све док та група људи не ишчезне. Никлас Лухман моћ сматра за комуникацијски медиј. Моћ је “способност повећања учинка у променљивим друштвеним условима и она подразумева да поседник, а и оданик моћи у комуникацијском процесу селекционишу могућности”2

. Термин “моћ” се врло често употребљава, али се веома ретко објашњава његово значење. Мало је људи који могу водити некакав разговор а да не спомену моћ. За председнике република и за председнике влада обично се каже или да поседују моћ или да им она недостаје. О другим се политичарима обично говори или да им се повећава моћ или да је губе. Моћ је способност да се утиче на друге људе. Моц се уоцава и у наједноставнијим

1 Чедомир Чупичћ: Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд, 1993, стр.685

2 Чедомир Чупичћ: Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд, 1993, стр.687

односима. Моц је способност да се мења став или понашање појединаца или група. Што је већа способност да би се оствариле властите жеље и да би се захваљујући томе остварио одређени циљ, то је моћ већа. Управо због тога реч моћ има здраворазумско значење да се не мора посебно дефинисати и појаснити.

Скоро све дефиниције моћи не дају одговор на многа занимљива питања као што су:

- Како се властита воља намеће другима и како ти други пристају да им она буде наметнута?

- Шта је “то нешто” што наводи неку особу или многе особе да се одрекну својих жеља и властитих интереса и прихвате жеље и интересе других: да ли је то претња да ће, ако се не покоре, бити физички кажњени, или пак, бити материјално награђени, или можда моћ уверавања, способност наговарања, или нека друга сила?

- Шта је то што даје неким људима право да управљају поступцима других људи, без обзира да ли се ради о крупним или малим, неважним стварима?

- Које су разлике између личности које поседују моћ и оних који подлежу њиховом ауторитету и који их слушају?

- Зашто неки људи дозвољавају да се њима управља, да им се наређује?

Управо одговори на ова питања дефинишу како се властита моћ намеће другима, и како се долази до тога да се располаже инструментима и поступцима њеног наметања. Постоје различити облици коришћења моћи: могу бити званични када лице изложено моћи призна посреднику моћи да има “право” или да га закон овлашћује да утице на њега; а може бити и скривени облик када они који се покоравају не смеју видети да се покоравају да би то наметање било делотворно.

Појединци и групе желе моћ да би помоћу ње остварили властите циљеве, и то наравно, у првом реду материјално – финансијске. Веома је битно повезивање људи са сличним интересима, вредностима и схватањима да би се тако успешније вршило потчињавање других људи и успеснија борба за власт и моћ. Тако на пример политичар жели добити подршку бирача да би задржао свој положај или политичар који се труди да буде изабран да би тако могао доћи у положај да се служи финансијским интересима богатих људи који подржавају његову кандидатуру врло ће елоквентно описивати себе као јавног добротвора, заштитника и пријатеља сиромашних. Предузетник никада јавно неће рећи да запошљава нове раднике како би повећао своје богатство већ је наводно његова намера да да људима посао од којег ће живети, повећавати целокупан стандард и тако се заложити за још успешније функционисање система слободног предузетништва. Исто тако се народу намеће схватање како је моћ у њиховим рукама, тј. крајњим потрошачима који своју вољу изражавају на тржишту. А тиме се у ствари прикрива моћ организација као што су корпорације које у ствари “гутањем” других корпорације стварају тржишну моћ. Оне тиме нису потчињене тржишту које наводно управља њиховим понашањем, већ напротив, тржиште је управо оруђе у рукама корпорација, којим се оне служе да би самовољно одређивали цене и трошкове. То оне постижу подмићујући и потчињавајући власт својим потребама, интересима и вољи, а преко ње манипулишу понашањем и реаговањем потрошача. Један се циљ може прикрити другим, па се тако жеља за властитим богаћењем

може камуфлирати тобожњом жељом да се донесе велика корист друштву. Поред тога што моћ доноси финансијску корист, она доноси велики ужитак онима који је поседују јер се у њима ствара осећај вредности због почасти које добијају. Међутим, свакодневна пристојност не допушта да се јавно призна како се моћ зели ради ње саме. Једино се може прихватити схватање да појединац сме тежити влашћу зато да би помоћу ње могао другима наређивати, убеђивати их и зато да би се домогао новца.

Реч моћ никога не оставља равнодушним, и она може изазвати позитивну или негативну реакцију код људи, у зависности од тачке гледишта на њен утицај. Сматра се да су синдикати незаменљиви браниоци и заштитници права радника, док гледано из другог угла ти исти синдикати у дубоком су сукобу са слободом властитих чланова. Политичар који постигне да се нека пореска реформа прихвати, добиће наклоност оних којима та реформа доноси корист, док ће други којима та реформа штети сматрати понашање тог политичара самовољним и чак несавесним.

Спровођење моћи, тј. потчињавање воље једних вољи других, неизбежна је појава у савременом друштву, јер без таквог потчињавања ништа се не може постићи. Све у свему моћ може бити друштвено злоћудна, али у исти мах друштвено битна. Другим речима, моћ има два вида: представља друштвену нужност, а уједно је друштвено опасна. О њој треба донети суд, али је немогуце донети такав суд који би важио за сваку моћ.

Структуру моћи чине:

1) Носиоци моћи могу бити појединци или друштвене групе које своју моћ заснивају на једном или више елемената. Што су ти елементи реалистичнији то је моћ појединца, тј. групе стабилнија.

2) Убеђивање је значајан елемент моћи, јер су људи склони да намећу уверења али и да прихватају убедљиве ставове других. Ова моћ зависи од знања, информисаности, положаја појединца, поседовања средстава и вештине убедјивања. Посебан вид убеђивања је манипулација.

3) Материјално богатство поседнику ствара осећај сигурности и моћи. Економска моћ је увек имала велики утицај на све друге облике моћи, јер она присиљава једном великом претњом – претњом глађу, нудећи избор: “Или ћеш се сложити, или ћеш бити без пристојног стандарда” .

4) Статусни симболи утичу са психолошког карактера са значајним социјалним и политичким последицама ( одликовања, титуле, публицитет, ранг итд. ).

5) Контрола друствених норми представља правне, моралне, религијске и обичајне норме којима се контролићу они који се њих придржавају, али и они код којих се ове норме премештају унутар свести и код којих је контрола мање видљива а не мора бити мање ефикасна.

6) Сила подразумева употребу средстава принуде која се најчешће реализује физичком силом. Поред тога што је скупа, кратког даха, непопуларна и доводи до отпора, она је и неефикасна.

7) Доминација и хијерархија су принципи моћи. Доминацијом се моћ манифестује и она је спољашњи принцип моћи. Хијерархија вертикално повезује структуру моћи и она је унутрашњи принцип моћи. Међусобно су повезане и допуњују се, а заједно показују ефикасност, резултате, величину и могућности моћи.

Закључак:

Било који мотив који покреце цовека на активност, па тако и уметницко ствараластво јесте предмет психологије. Наиме, стваралштво као способност и одлика људске врсте је по мени пуно шира категорија од уметности саме. Култура је та која је човека коначно отргла од епохе дивљаштва и варварства, а уметност је тек један од њених елемената. Дакле, људско стваралаштво је одлика нас људи у свим видовима деловања. Нема области које се човек дотакао а да јој, по аутоматизму, није пришао са стварачким духом, тежећи да својим радом, иновацијама, новим решењима и поставкама остави печат и запис свога деловања. Стваралаштво је, вероватно резултанта многих чиниоца и различитих мотива. Верујем да у свему томе значајну улогу имају мотиви за постигнћем и постизањем успеха.

„Уметност имамо да не бисмо пропали од истине.“

,, Не може се сигурније побећи од света него кроз уметност и не може се сигурније спојити са њиме него преко уметности''

Гете

Иако је начелно сматрано филозофом културе, морала и политчке филозофије, Фридрих Ниче је пре свега био филозоф уметности. Као љубитељ и стваралац уметности, оплеменио је уметничку заоставштину и својим умовањем отворио нову димензију схватања уметности. Насупрот метафизици, религији, моралу, науци, које је Ниче сматрао лажним концептима, јер не доприносе афирмацији живота, само уметност даје веру у живот чинећи га вреднијим од његових апстрактних идеала. У уметности човек налази своју аутентичну потврду, испољавајући своју природу. Ниче је уметност сматрао вреднијом од истине, можда и од самог живота. Уметност ствара илузију да у свему има нечег тајанственог, дубоког и недокучивог. Како је живот схватао као трагичан и бесмислен у самој његовој основи, Ничеу су били страни и уметници који не пате, јер је у патњи видео човекове стваралачке моћи. Сама уметност је надасве оптимистичка, без обзира што је продукт патње и ужаса, недаћа и страдња, нарочито онда када се кроз њу испољава најтананија страна човека. Патња нема само физичко, већ и метафизичко значење; она је као метафизика духа божанског порекла. Због тога је уметничко стваралаштво императив живота, његова највећа афирмација и подстрек. Уметност спашава од нихилизма, песимизма и пролазности. Ниче је од најранијег периода свога стваралаштва био превасходно обожавалац уметности и своје је филозофске погледе обликовао на основу естетских принципа.

Литература:

1. Чедомир Чупичћ: Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд, 1993

2. https://antiheroj.wordpress.com/2013/03/29/fridrih-nice-o-umetnosti/ ; Приступ 10.12.2014;3. 16:374. http://ljubodraдsimonovic.wordpress.com/2013/01/08/ljubodraд-simonovic-vizija-

buducnosti/ ; Приступ 09.12.2014 10:20 ;5. http://sr.wikipedia.orд/sr/%D0%A3%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE

%D1%81%D1%82 ; Приступ 09.12.2014; 10:12;6. http://www.tvorac-дrada.com/velikani/umetnostiestetika.html ; Приступ 11.12.2014 ; 16:547. http://www.vojvodinacafe.rs/forum/psiholoдija/umetnost-oдledalo-nasih-dusa-13084/

Приступ 11.12.2014; 17:18