SPI SKRIPTA

By: M4

1. AMERI ČKI RAT ZA NEZAVISNOST I NASTANAK SAD (1760.- 1789.)

1607. osnovana prva britanska kolonija u Americi- Virdžinija. Sredinom 18. veka Britanija je u Americi imala 13 kolonija.1756.-1763. rat Britanije i Francuske zbog kog Britanija nameće poreze Americi i izaziva nezadovoljstvo u kolonijama. -Do 1760. kolonije su bile kao jedinice lokalne samouprave a onda je kralj Džordž uspostavio „apsolutistički“ odnos prema njima. -1773. Bostonska čajanka (izazvana nezadovoljstvom kolonista zbog nametanja poreza na čaj) posle koje vlada traži da se raspusti skupština Masačusetsa a kralj izjavljuje da su kolonisti otpadnici od krune. -Kolonije su održavale Kontinentalne kongrese:1. 5.septembar 1774. u Filadelfiji. Odluka da se kolonisti ne oporezuju bez njihovog pristanka.2. 15.maj 1775. Džordž Vašington je izabran za vrhovnog komandanta. 1775.-1783. Rat za nezavisnost.3. 4.jul 1776. Deklaracija nezavisnosti; Tomas Džeferson; 13 kolonija. -Pariskim ugovorom je dogovoreno da će Francuzi pomagati Amerikancima u ratu na kopnu i na moru (Lafajet, Sen-Simon). I neki Poljaci su se borili na strani Amerikanaca (Tadeuš Košćuško). -Bitke:1775. Leksington (pobeda Amerikanaca), Konkord (pobeda Britanca).1781. Jorktaun (pobeda Amerikanaca). -1783. mir u Versaju- Britanija je priznala nezavisnost kolonijama. -1789. I Ustav SAD-a po kom je SAD savezna republika na čelu sa predsednikom. Zakonodavno telo je Kongres a čine ga Senat i Predstavnički dom.I predsednik je Džordž Vašington. (zatim: Džon Adams, Tomas Džeferson, Džejms Medison...) -Ustavna konvencija održana je u Filadelfiji da bi se uredili odnosi između kolonija. -Javile su se dve grupacije:Federalisti- za Ustav,Antifederalisti- protiv Ustava.

2. REVOLUCIJA U FRANCUSKOJ (1789.-1794.(1799.))

U drugoj polovini 18.veka Francuska je feudalno-apsolutistička država. Staleži: sveštenstvo, plemstvo i treći stalež.Revolucija predstavlja prelazak od feudalizma ka kapitalizmu.U Francuskoj vlada Luj XVI (1774.-1792.) -5.maj 1789. Luj XVI u Versaju saziva Skupštinu državnih staleža, posle 150 godina. -17.jun 1789. treći stalež sam saziva Narodnu skupštinu jer je bio nezadovoljan odlukom da u Skupštini državnih staleža svaki stalež ima po jedan glas jer bi tako uvek bio nadglasan od strane sveštenstva i plemstva iako je bio najbrojniji. -Za vođu revolucije izabran je Mirabo. -14.jul 1789. pad Bastilje- predstavlja pad apsolutizma i početak organizovanja buržoaske vlasti. (Opljačkani su Arsenal i Dom invalida).

1

-Revolucijom je rukovodila krupna buržoazija. Njena oružana snaga bila je Narodna garda. -4.avgust 1789. ukinut je feudalni poredak, ali je delimično ipak postojao do 1793. -26.avgust 1789. Deklaracija prava čoveka i građanina; ukinuta je nejednakost po poreklu, postojala je samo nejednakost po imovnom stanju. -1791. Ustav Francuske; po njemu je Francuska ustavna monarhija, podeljena je na departmane, uveden je metrički sistem i zavedena je centralizacija. -Politički klubovi:Jakobinci- sitna buržoazija; Maksimilijan Robespjer- bio je demokrata, za radikalnu revoluciju.Kordeljeri- sitna buržoazija i gradska sirotinja; Mara, Danton, Eber.Žirondinci- srednja buržoazija.Fejani- krupna buržoazija. -1792. rat sa Austrijom, Pruskom i Engleskom. Za rat su se zalagale ekstremna desnica i umerena levica. 20.septembar 1792. bitka kod Valmija. -10.avgust 1792. kralja su zbacili sa vlasti jakobinci i narod. (21.januara 1793. kralj je pogubljen). -Septembar 1792. Prva Francuska republika. Proglasio je Konvent, vladajuća klasa su žirondinci. -31.maj 1793. jakobinci su uz pomoć sankilota izvršili državni prevrat.Jul 1793.- jul 1794. Jakobinska diktatura. Jakobinci su uveli princip jedinstva vlasti (svu vlast imao je Konvent). Služili su se terorom da bi sačuvali zemlju. -1793. Montanjarski Ustav; Francuska je republika; cilj vlade je sreća svih. Ovaj Ustav je bio previše demokratski i nikada nije stupio na snagu. -Kod jakobinaca se javljaju 2 frakcije:-umereni- zastupaju interese nove buržoazije, Danton.-besni- zastupaju interese pariske sirotinje, protiv Komiteta janog spasa. -26.oktobar 1793. poslednja sednica Konventa. -27.jul 1794. pogubljen je Robespjer, pad jakobinske diktature. -1795. Novi Ustav kojim se jača centralizam.

SANKILOTI- bezličan, pretežno gradski pokret radne sirotinje(trgovci, zanatlije, sitni preduzetnici). Teže za egalitarnom demokratijom, da se izravnaju interesi naroda, podržavaju rat.

3. NAPOLEONOVI RATOVI I EVROPA

Posle pada jakobinske diktature, zavladala je reakcija (Termidorska reakcija). Ovaj režim štiti interese krupne buržoazije. Konvent ukida mnoge socijalno-ekonomske mere donete u korist širih društvenih slojeva.1795.-1799. Vladavina direktorijuma. Oktobar 1795.- razišao se Konvent.Vlast ima 5 direktora („termidorci“- buržoazija kojase u toku Revolucije obogatila).Ratuje se sa Turskom, Austrijom i Engleskom. -Francuska, na čelu sa Napoleonom, pobeđuje Austriju. 1797. mir u Kompoformiju. Austrija je Francuskoj ustupila deo Belgije i sevrnu Italiju. -Da bi se Britaniji oduzela Indija, Napoleon kreće preko Egipta 1798. i zauzima Kairo ali je ekspedicija na kraju bila neuspešna. -9.novembar (18.brimer)1799. Direktorijum podnosi ostavku i predaje vlast trojici konzula. Napoleon je bio prvo konzul.

2

-Maj 1804. Napoleon postaje car Francuske. -Pobeđuje austrijsku vojsku u Italiji i Nemačkoj. 1801. mir u Linevilu. -1802. mir u Amijenu sa Engleskom. Mir će potrajati do 1803. -1805.bitka kod Trafalgara. Engleski admiral Nelson je potukao francusku flotu.Francuzi osvajaju Beč i 1805. kod Austerlica pobeđuju austrijsko-rusku vojsku. 1805. mir u Požunu. Austrija se odrekla Venecije, Istre i Dalmacije od koji će Napoleon 1809. stvoriti Ilirske provincije. -1806. Napoleon obrazuje Rajnski savez i iste godine prestaje da postoji Dubrovačka republika. -1806. u bitkama kod Jene i Aueršteta je poražena Pruska. Od poljskih teritorija, koje su bili deo Pruske, Napoleon obrazuje Varšavsko vojvodstvo. -1807. mir u Tilzitu sa Rusijom. -1806. Napoleon proglašava kontinentalnu blokadu kojom zabranjuje trgovinske odnose sa Engleskom i zbog toga će ratovati sa Engleskom, Austrijom i Rusijom. 1809. mir u Šenbrunu sa Austrijom. 1812. pohod na Rusiju. Napoleon prelazi reku Njemen. Na čelu ruske armije bio je Kutuzov. Bitke kod Smolenska i Borodina (7.avgust 1812.) nisu ispunile Napoleonova očekivanja. U septembru je ušao u Moskvu ali ruski car nije hteo da pregovara i Napoleon se povlači. -1813. „Bitka naroda“ kod Lajpciga. Tada su se protiv Francuske udružile Engleska, Pruska, Austrija i Rusija. 1814. saveznici ulaze u Pariz a Napoleon je proteran na Elbu. Na presto dolazi Luj XVIII. -1815. Napoleon se vraća i vlada 100 dana. U bici kod Vaterloa potukla ga je saveznička vojska i proteran je na Sv. Jelenu gde je umro 1821. -1815.-1830. Period Restauracije. Za vreme Restauracije dvor i plemstvo su pokušali da uspostave stanje i odnose pre revolucije. Rojalisti su došli u sukob sa kraljem koji 1816.raspušta Skupštinu. 1824. na presto dolazi Karlo X i izdaje zakon za krivce protiv religije. 1830. i on raspušta Skupštinu.

Bečki kongres 1814. -princip legitimiteta Rusija- sačuvala Besarabiju i Finsku, dobila veliki deo Varšavskog vojvodstva od kojeg je stvorena kraljevina Poljska. Francuska- svedena na granice iz 1792. Engleska- poseduje Helgoland, Maltu, Cejlon, Kapu, Trinidad i Gijanu dok je Republika jonskih ostrva pod njenim protektoratom. Austrija- poseduje Venciju, vraćene su joj Lombardija, Galicija, Dalmacija, Boka, Dubrovnik, deo Hrvatske i Slovenije (Ilirske provincije). Pruska- dobila Rajnske provincije, Vestfaliju, Švedsku, Pomeraniju i deo Saksonije. Nemačka- ostala razjedinjena, postojao je Nemački savez od 34 monarhije i 4 slobodna grada koji je bio pod uticajem Austrije. Italija- ostala razjedinjena: Kraljevina Sardinija (Pijemont), Kraljevina dveju Sicilija (Napuljska kraljevina), Papska država, Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstva Parma, Modena i Luka. Svi delovi, osim Pijemonta, bili su pod vlašću strane dinastije ili pod dominacijom Austrije. Od Belgije i Holandije je stvorena Nizozemska kraljevina. Norveška je preuzeta od Danske i priključena Švedskoj. Švajcarska je proširena, čini konfederaciju od 22 kantona. Na Bečkom kongresu im je priznata trajna neutralnost,

3

1815. Sveta alijansa- Rusija, Pruska, Austrija. Obrazovana je da bi uništavala liberalne pokrete. Veliku ulogu je imao austrijski ministar spoljnih poslova- Meternih. Pristupile su joj Engleska, Turska, papa a kasnije i svi evropski vladari. -1820. revolucija u Španiji. 1822. u Veroni, na kongresu Svete alijanse, dogovoreno je da tu revoluciju uguše Francuzi. 1823. zbačeni su liberali i zaveden je apsolutizam. -1820. revolucija u Kraljevini dveju Sicilija, pokušaj da se u Italiji uspostavi ustavni režim. 1821. intervenišu Austrijanci i revolucija je ugušena. -1821. revolucija u Grčkoj protiv turske vlasti. Na strani Grka su bile velike sile (Engleska, Francuska, Rusija). 1827. bitka kod Navarina- uništena je turska flota. -1828.-1829.- Rusko-turski rat, završen je mirom u Jedrenu kojim je Grčka dobila nezavisnost a Vlaška, Moldavija i Srbija autonomiju. -1830. ustanak u Poljskoj. Ugušili su ga Rusi. -1830. Julska revolucija u Francuskoj. Zbačena je Restauracija (1815.-1830.), uništena je vlast feudalno-apsolutističke reakcije. Za kralja je proglašen Luj Filip Orleanski. -1832. u Engleskoj Gornji dom Parlamenta usvaja zakon o izbornoj reformi koja zbližava aristokratiju i imućnu buržoaziju. -1834. obrazovan je Carinski savez, obuhvatao je 18 država Nemačkog saveza (Pruska, Bavarska, Virtemberg...) 1835. prva železnička pruga (Nirnberg-Firt).

4. REVOLUCIJE 1848.

1848. veliki deo Evrope bio je tahvaćen revolucijom. Uzroci revolucionarnih pokreta bili su različiti u raznim zemljama, ali je u osnovi svih tih pokreta bola potreba da se uspostavi ravnoteža izmedju bržeg razvoja kapitalističkih proizvodnih snaga i društvenih odnosa koji su bili feudalni. Sam karakter revoluvionarnih pokreta zavisio je od stupnja društveno-političke razvijenosti odredjene zemlje. Negde su pokreti imali jače izraženo socijalno a negde nacionalno obeležje. Otuda su se revolucije, koje su se javile u Francuskoj,Nemačkoj, Austriji i Italiji medjusobno razlikovale po ciljevima i rezultatima. Revolucije je izbila 1848. ali su je pripremili ranije dogadjaji. Ustanci radnika u Francuskoj i Nemačkoj tridesetih i četrdesetih pokazali su da je taj deo društva nezadovoljan postojećim poretkom. Opozicione struje iz redova buržoazije zahtevale su veće političke slobode i učešće u upravljanju državom. U Austriji i Nemačkoj postojale su suprotnosti izmedju feudalne i apsolutističke privrede. Ostalo je nerešeno i nacionalno pitanje u Austriji i pitanje ujedinjrnja Nemačke i Italije. Ekonomski položaj širih društvenih slojeva bio je pogoršan nerodnim godinama i trgovačko industrijskom i finansijskom krizom 1847. U Francuskoj i Nemačkoj sve su češći mitinzi protiv skupoće i špekulacija. Ekonomska borba radničke klase stapala se sa političkom borbom sitne, srednje, a delom i krupne buržoazije protiv vladavine veleposednika i finansijskih magnata. U ovim okolnostima i najmanji povod mogao se pretvoriti u revoluciju. To se dogodilo februara 1848 u Francuskoj, gde je najpre izbila revolucija.

Revolucija u Francuskoj

U Francuskoj je feudalni društveni poredak bio ukinut revolucijom (1789-1794). Povratak plemića emigranata i stare dinastije Burbona 1815. godine, ipak nije značio i vraćanje feudalnog poretka. Režim “restauracije”(1815-1830) ukinula je Julska revolucija 1830. godine, koja je na vlast dovela krupnu buržoaziju Francuske. Nije izvršena demokratizacija političkog života, niti se poboljšao ekonomski položaj radnika, seljaka i

4

sitne buržoazije. Krupna buržoazija je očuvala i monarhiju načelu sa Lujem Filipom Orleanskim, a visoki izborni cenzus lišio je biračkih prava sve slojeve francuskog društva, osim veleposednika i krupne buržoazije. Zato su revolucionarni dogadjaji u Parizu, februara 1848. dobili karakter borbe za dalju demokratizaciju buržoaskog društva. Predsednik vlade Gizo je dao ostavku, ali to nije smirilo revolucionare.Ustankom radnika, sitne i srednje buržoazije u Parizu, zbačena je julska monarhija i proglašena republika. Republikanska vlada morala je da donese izvesne mere u korist radnika i pariske sirotinje. Proglašena je sloboda štampe, opšte pravo glasa, pravo na udruživanje itd. Osnovane su “nacionalne” radionice za nezaposlene pariske radnike. Vlada je formirala plaćeničku vojsku. Revolucionarna vlada je odlučila da ne pomaže revolucije u drugim državama. Nastupila je velika ekonomska kriza, a revolucionari su se podelili na dva tabora: buržoaski i proleterski. Buržoaski tabor nije bio jedinstven, za razliku od peoleterskog. Najistaknutiji buržoaski revolucionar bio je Lamartin. Na izborima za ustavotvornu skupštinu buržoazija, iako nejedinstvena, odnela je ubedljivu pobedu. Pokušaj buržoazije da ukine nacionalne radionice izazvao je ustanak pariskih radnika(proletera), juna 1848. To je bila prva samostalna proleterska revolucija u istoriji. Buržoazija je poverila generalu Kavenjaku da ustanak uguši. Ugušnjem radničkog ustanka zavedena je buržoaska diktatura. Donet je republikanski ustav i proglašeno je opšte pravo glasa. Krajem 1848. godine Napoleon III pobedjuje na predsedničkim izborima. Republika je sačuvana još nekoliko godina, ali je i ona ukinuta kada je sinovac Napoleona I, Napoleon III izvršio državni udar i zaveo Drugo carstvo u Francuskoj(1852- 1870). Tako je strah od zahteva radničke klase odveo čitavu buržoaziju Francuske u tabor kontrarerevolucije. Revolucija 1848. u Francuskoj završena je neuspehom radničke klase a nisu ostvareni ni zahtevi sitne buržoazije i seljaštva.

Revolucija u Nemačkoj

Nemačka je posle Bečkog kongresa ostala podeljena na nekoliko desetina država. Ta razjedinjenost je usporavala kapitalistički preobražaj Nemačke i omogućavala da se na vlasti u nemačkim državama održe reakcionarni feudalno-apsolutistički režimi. Zato su u dogadjajima 1848. u Nemačkoj dominirala dva osnovnan zahteva nemačke buržoazije, koju su podržavali seljaci i malobrojni radnici: 1.Ujedinjenje Nemačke 2.Ukidanje feudalnih ostataka u privredi i u društvenim odnosima. Revolucija u Francuskoj prenela se najpre u Nemačku. Revolucija je počela u Badenu. U nizu nemačkih država revlucionarne snage su,1848. godine, primorale vladare da donesu ustave i da sazovu parlament. Obrazovane su uglavnom liberalne vlade. Mladi Oto fon Bizmark je bio energični reakcionar. Sazvan je i opštenemački parlament u Frankfurtu, koji je počeo da veća o nemačkom ujedinjenju. Medjutim, revolucionarne snage u Nemačkoj bile su slabe i razjedinjene. Kada je ugušen pokret radnika u Francuskoj nemački vladari na čelu sa pruskim kraljem, ugušili su pokret u svojim zemljam ukinuli ustave, raspustili liberalne vlade i povratili staro stanje. Nemačka je ostala i dalje razjedinjena, na vlasti je ostalo plemstvo, ali su u svim državama ukinuti feudalni odnosi na selu čime je omogućen brži kapitalistički razvoj.

Revolucija je izbila i u Pruskoj. Revolucionarne buržoaske snage su formirale vladu, ali je vlada bila slaba i neodlučna.

5

Revolucija u Austriji

U Austriji je revolucija izbila 13. marta 1848.godine. Više od 30 godina upravljao je reakcionarni kancelar knez Meternih. Liberalna buržoazija je tražila proširenje političkih prava i donošenje ustava. Seljaci su želeli da se oslobode feudalne zavisnosti dok je radnička klasa tražiila poboljšanje svog socijalnog položaja. Austrija je bila mnogonacionalna država. Kod potčinjenih naroda sa razvojem kapitalizma ojačala je i domaća buržoazija. Ta buržoazija je zahtevala nacionalnu ravnopravnost u obliku političke autonomije, a Madjari su zahtevali državnu nezavisnost. Revolucija je počela u prestonici Beču. Buržoazija je uz pomoć ostalih slojeva, osim plemstva, primorala cara da otpusti Meterniha, da obrazuje liberalnu vladu i obeća ustav. Ustav je donet. Austrija je postala ustavna monarhija sa dvodomnim parlamentom, ali ustavom nije dozvoljeno opšte pravo glasa. Odredjen je veliki cenzus. To je zadovoljilo buržoaziju, ali su radnici , studenti i sitna buržoazija želeli dalju demokratizaciju političkog i društvenog života. Krupna buržoazija se plašila produbljivanja revolucije i bila je spremna na kompromis sa carem. Kada je vlada rešila da pošalje vojsku protiv revolucionara u Ugarskoj, radnici i studenti su se suprotstavili. No,u redovima revolucionara nije postojalo jedinstvo. Zato je vladina vojska surovo ugušila pokret, pobivši nekoliko hiljada revolucionara. Vlada je sve snage upotrebila da uguši revoluciju u Madjarskoj. Na vlast je umesto Ferdinanda I, došao njegov sinovac Franc Jozef.

Revolucija u Madjarskoj

Za vreme revolucionarnih dogadjaja u Beču, javili su se revolucionarni pokreti i u drugim zemljama Habzburške monarhije. Ti pokreti su imali nacionalno obeležje. Ustali su Italijani , Česi, Hrvati, Srbi u Ugarskoj. Za Habzburšku monarhiju bila je najopasnija revolucija u Italiji i Madjarskoj. U Madjarskoj revoluciji glavnu ulogu je imalo liberalno plemstvo, koje nije htelo da prizna nacionalna prava drugih naroda Ugarske. Vodja Madjarske revolucije Lajoš Košut zahtevao je punu nezavisnost Madjarske. Ali kako Košut nije priznavao nacionalna prava ostalih naroda Ugarske, Izazvao je protiv sebe te narode, posebno Srbe i Hrvate. Time je umanjen izgled za uspešnu borbu Madjara protiv Austrijskog centralizma. Pošto se bečki dvor izmirio sa neodlučnom bečkom buržoazijom i svoju stranu pridobio pokret Hrvata i Srba, uputio je vojsku protiv Madjara. Madjari su otpočeli energičnu borbu, uspešno su odbili austrijsku vojsku i 1849. proglasili nezavisnost Ugarske. Tada je austrijski car zatražio pomoć Rusije. Ruski car Nikola I uputio je vojsku na Ugarsku i revolucija je bila ugušena. Pre nego što je ugušena Madjarska revolucija, ugušena je revolucija u Italiji i savladni su nemiri u Pragu, gde je zasedao Sveslovenski kongres.

Revolucija u Italiji

Italija je u 19. vek ušla razjedinjena. Veći dep severne Italije-Lombardija i Venecija- bio je pod austrijskom vlašću. I u nekoliko italijanskih država vladale su dinastije stranog porekla. Takve su bile Napuljska kraljevina ili Kraljevina dveju Sicilija i Vojvodstva-Toskana, Parma, Modena i Luka. Rimom i rimskom oblašću vladao je papa. Samo je u Pijemontu ili Kraljevini Sardiniji vladala domaća savojska dinastija. U svim Italijanskim državama vladali su feudalni režimi. Italijanska buržoazija i seljaci želeli su da se oslobode feudalizma, da se izvrše liberalne buržoaske reforme i da se Italijanske države

6

ujedine. Ujedinjenje Italije propagirala je nacionalna-revolucionarna organizacija”Mlada Italija”, čije su vodje bili Garibaldi i Macini. U Italiji su i pre 1848. zahtevane reforme. U nekim italijanskim državama odredjene buržoaske reforme su izvršene. U Januaru 1848. na Siciliji je izbio ustanak za nezavisnost. Vodje ustanka bili su La Maza i La Farina. Kralj Ferdinand II (kralj Obeju Sicilija) bio je prinudjen da prihvati ustav. Ovaj ustanak pokrenuo je i ustanike u drugim itlijanskim državicama. Karlo Alberto bio je primoran da donese ustav, a papskoj državi bila je obrazovana prva svetovna vlada i donet ustav. To je uticalo na austrijski deo Italije(Venecija Lombardija). Kada je stigla vest o revoluciji u Beču, gradjani Milana su ustali i isterali austrijsku vojsku. U Veneciji je proglašena republika. Dogadjaji u Lombardiji i Veneciji pokrenuli su na akciju i Pijemont. Pod pritiskom javnog mnjenja kralj je, marta 1848, objavio rat Austriji. Garibaldi je obrazovao odrede dobrovoljaca, a u rat su stupile Napuljska kraljevina, Toskana i Vatikan. Italijanskom vojskom zapovedao je pijemontski kralj Karlo Alberto. Operacije su vodjenje veoma neodlučno i italijani su poraženi kod Kustoce. Karlo Alberto je zaključio primirje, zbog čega je narod negodovao. U Rimu je izbio ustanak, papa je pobegao i proglašena je republika. Kralj Pijemonta bio je prinudjen da nastavi rat 1849. Italijani su ponovo potučeni (kod Novare), pa je Karlo Alberto napustio presto i Italiju. Papa Pije IX se vratio u Rim uz pomoć Francuske, a napuljski kralj je ugušio revoluciju u svojoj državi. Italijanska buržoazija nije bila sposobna da primora italijanske vladare na odlučan rat sa Austrijom i na ujedinjenje. Italija je ostala i dalje razjedinjena, ali su ipak ukinuti feudalni odnosi.

5. BRITANSKA SPOLJNA POLITIKA U 19.VEKU

Sredinom 19.veka Britanija je zauzimala 1.mesto medju industrijskim zemljama sveta.Pedesete i sezdesete godine predstavljaju period ekonomskog uspona koji se manifestovao u zavrsetku industrijske revolucije i u konacnoj pobedi fabricke proizvodnje.Sredinom 19.veka Engleska odlucno usvaja nacelo slobodne trgovine,tj.nemesanja drzave u industrijsku i trgovacku delatnost.Politicki zivot,pak,odvija se u znaku suparnistva dveju gradjanskih stranaka:vigovske(liberalne) i torijevske(konzervativne).Vigovci su zastupali interese srednje,tj.industrijske burzoazije i liberalnih krugova,zemljoposednicke i finansijske aristokratije.Torijevci su bili stranka krupnih zemljoposednika i krupne burzoazije. Pedesete i sezdesete godine su u znaku prevlasti liberala na celu sa Dzonom Raselom, Henrijem Palmerstonom i Viljemom Gledstonom. Drugu polovinu 19.veka obelezila je vladavina kraljice Viktorije (1837-1901) i po njoj je ovaj period nazvan viktorijanskim dobom.

Spoljna politika

Iskoriscavanje kolonijalnih zemalja postalo je snazan izvor dodatne akumulacije za britansku industriju i trgovinu. Osnovno politicko nacelo na kome se zasnivala britanska spoljnopoliticka aktivnost,bilo je "sjajna izolacija" u Evropi i "odresene ruke" u kolonijalnim podrucjima. Izolacija i nemesanje u evropske probleme bili su odredjeni nacelom tzv.ravnoteze snaga. Britanija je krajnje energicno ustala protiv ruskog pokusaja da razbijanjem Turske poremeti ravnotezu na Balkanu i Istoku,jer je to ugrozavalo njene strateske, privredne i politicke interese. Na drugoj strani,nije se protivila pokretima za ujedinjenje italije i Nemacke, jer su ti pokreti,kao pokreti liberalne burzoazije, bili ideoloski prihvatljivi.

7

Jacanju kolonijalne moci Britanije narocito je doprineo predsednik vlade vigovac lord Palmerston,koji je surovo ugusio ustanke u indiji i Novom Zelandu.Indija je bila najznacajnija britanska kolonija,pa je nazivana "draguljem u engleskoj kruni".Posle prokopavanja Sueckog kanala 1869. jaca britanski interes za Afriku.Od ostalih vanevropskih pitanja,paznju britanske spoljne politike najvise je privlacio gradjanski rat u SAD-u. Vezana ekonomskim interesima za juznjacke plantazere,britanska finansijska i industrijska burzoazija bila je naklonjene juznjackoj konfederaciji.

Od sredine 19.veka jedan deo engleskih kolonija je uzivao siroku autonomiju. Krajem 19.veka u broj samoupravnih kolonija ulaze: Kapska kolonija i Natal u juznoj Africi, Kanada u severnoj Americi,Novi Zeland i Australija.Samoupravne kolonije su se pocele zvati "dominioni".To su bile prvenstveno agrarne zemlje.Pored dominiona i Indije,Engleska je vladala jos i drugim kolonijama:grupama ostrva u Zapadnoj Indiji,koje je ona prisvojila u epohi nagomilavanja,pa onda velikim oblastima u Africi,do kojih je vecinom dosla krajem 19.veka, i mnogobrojnim ostrvima u Okeaniji. Tokom 70-tih, 80-tih i 90-tih godina 19.veka Englezi su u Africi stekli prostrane teritorije:Egipat,Istocni Sudan,Ugandu i Keniju, Nigeriju, Zlatnu obalu, Becuanu i Rodeziju.U Aziji je 70-tih god. 19.veka zauzela Beludzistan,a 80-tih Burmu.Eksploatacija kolonija je britanskoj burzoaziji donosila ogromne zarade.Britanija je zavladala glavnim stategijskim tackama na najvaznijim morskim putevima i tako odrzavala veze se svojim kolonijama.

6. KRIMSKI RAT 1853. – 1856.

Uzroci: U 19. veku moc Osmanlijskog carstva znacajno opada, uprkos reformama i podrsci svih velikih sila, cija je zvanicna politika bila ocuvanje carevine i sprecavanje sukoba i razmirica koje bi nastale njegovim raspadom. Ruski car Nikolaj II je prvi poceo sa razmatranjima poduhvata ukoliko bi takva politika bila napustena. U razgovorima sa ministrom inostranih poslova Aberdinom 1844. i britanskim poslanikom Sejmurom 1853. u Sankt Peterburgu izlozio je svoju zamisao o deobi Osmanlijskog carstva prema kojoj bi Rusija trebalo da zauzme podunavske knezevine, a Britaniji bi pripao Egipat. Krit prepusta Francuzima, dopusta austrijskom garnizonu dolazak na Dardanele, a ruski garnizon salje na Bosfor. 1853. premijer Britanije je Aberdin.U medjuvremenu car se ukljucio u razmirice izmedju grckih pravoslavnih i katolickih monaha oko ritualnih i svojinskih prava (prava nad svetim mestima u Palestini), pri cemu je Grcka pravoslavna crkva ocekivala pomoc od Rusije, a Napoleon III zastupao katolike. Sukob se zaostravao tokom citave 1852. i pretio da preraste u francusko-ruski rat za prevlast i prestiz jer su obe zemlje podrzavale svoje crkve, a Turci su pokusavali da umire obe strane. Nikolaj je pokusao da pripreti Porti da zauzme proruski stav. Odvojene rasprave izmedju Rusije s jedne, i Turske i Britanije sa druge strane, omogucile su Napoleonu da zakljuci cvrst francusko-britanski savez.- 1853. Nikolaj I mobilise dva vojna korpusa (jednostrani cin) i planira objavu rata Turskoj pre nego sto ijedna od sila uspe da joj priskoci u pomoc. Iste godine knez Menjsikov odlazi u Carigrad da bi od sultana dobio formalno priznanje prava na zastitu hriscanskih zajednica u Osmanlijskom carstvu (dobijena sporazumom u Kucuk-Kajnardziju 1774.), ali posto od toga nije bilo nista zbog uticaja britanske diplomatije i ratobornog Menjsikovog stava, Rusi nisu dobili sta su hteli, pa se diplomatski odnosi izmedju Sankt Peteburga i Porte prekidaju. Car reaguje nepromisljeno i salje vojsku u rumunske knezevine (Vlasku i Moldaviju), zaposeda turske teritorije, sto je neumitno vodilo ratu.

8

- Turci zbog okupacije gube strpljenje i objavljuju rat Rusima u oktobru 1853, a zapadne sile cekaju do februara 1854. i objavljuju rat Rusiji nakon sto izostaje odgovor na postavljeni ultimatum o povlacenju vojske iz rumunskih knezevina.

- Britanci su hteli postojanost Osmanlijskog carstva kako bi imali kopneni put za Indiju i sprecili Rusiju da postane mediteranska sila.

Napoleon III bio je vise zainteresovan za cvrst savez sa Britancima koji bi pruzio medjunarodni ugled Drugom carstvu kako bi ono moglo da opstane.

- Prvi veliki sukob izmedju Rusije i Turske desio se kod Sinopa, na juznoj obali Crnog mora, 30.11.1853, kad je flota komandanta ruske mornarice admirala Nahimova unistila tursku mornaricu.

- Prva znacajna bitka ovog rata desila se na reci Almi u septembru 1824. – poraz Rusa od strane saveznika.

1855. saveznici izvrsili desant sa 55.000 vojnika na juznoj obali Krima. Jedini stvarni uspeh u ratu bila su sevastopoljska utvrdjenja (napravljena od strane ruskog generala Todlebena) koja su grad uspela da ocuvaju citavih godinu dana, pa Sevastopolj konacno pada u septembru 1855 (odlucujuci momenat).

Nakon pada Sevastopolja, Rusija prinudjena na mir u Parizu 1856, po kome je morala ne samo da se odrekne pretenzija na Carigrad i podunavske knezevine, vec se lisila i jednog dela Besarabije, prava da drzi ratnu mornaricu na Crnom moru, a priznala je slobodnu plovidbu Dunavom. Krimski rat u punom smislu prikazao slabost Rusije i zaostalost njene vojne tehnike – savremeni i brzi saveznicki parobrodi sa elisama versus ruski jedrenjaci i brodovi sa veslima.Postavlja se pitanje neophodnosti Krimskog rata: postojali su stvarni interesi, koji su se mogli postici i na drugi nacin. Za Nikolaja I ovo je bio sveti rat u kom je on ratovao za dobro pravovernika, dok su Francuska i Britanija (prva velika bitka posle Vaterloa) stale na stranu nevernika. Nikolaj I nije nameravao da unisti Osmanlijsko carstvo, vec da ucestvuje u podeli kada se ono konacno raspadne. U rat je uvucen svojim brzopletim i jednostranim potezima, zbog cega ruski uticaj u Srednjoj Evropi trajno slabi, a njenu moc u Istocnoj Evropi ogranicava do daljnjeg.

- Za Francusku i Britaniju, Krimski rat je bio staticna i lose isplanirana akcija, tako da pobeda posle dve godine borbe nije donela ocekivanu radost. Nesposobnost komandanata u toku Krimskog rata, gubici i neuspesi doveli su do opadanja podrske britanskog naroda (jedino uspon Florens Najtingejl), Donji parlamentarni dom izglasao je nepoverenje vladi u januaru 1855, tako da je pacifista Aberdin koji nikad i nije podrzavao rat, dao ostavku. Na njegovo mesto dolazi Palmerston, pod cijim vodjstvom zemlja i izlazi iz Krimskog rata i zajedno sa Francuskom uspeva da Rusiji nametne uslove mira.

- Austrija je u Krimskom ratu bila neutralna, zahvaljujuci austrijskom grofu Buolu, ministru spoljnih poslova. Neutralna je i Pruska.Str.359

Cinjenica da je mirovni kongres odrzan u Parizu oznacava ponovni vrhunac francuske moci.

7. FRANCUSKO-PRUSKI RAT I PARISKA KOMUNA

- Francusko-pruski rat 1870-1871. je poslednja i najveca greska Drugog carstva i sa najdalekoseznijim posledicama. Moze se smatrati licnim Napoleonovim promasajem jer je vodjenje politike prepustio nesposobnim ministrima – vojvodi od Gramona i predsedniku vlade Olivijeu. Ne samo da je njime okoncano

9

ujedinjenje Nemacke, vec je iz njega Nemacka izasla kao vojno najmocnija svetska sila, mada je Britanija zadrzala primat na moru.

- Neposredan uzrok rata bio je pitanja nasledsva spanskog prestola. Posle revolucije 1868. sacuvana je monarhija, ali nije bilo pretendenata, pa je spanski dvor mesto prestolonaslednika ponudio princu Leopoldu Hoencolern-Zigmaringenu, koju je on odbio. Bizmark je u ovoj ponudi video priliku za ostavenje svojih zamisli (ujedinjenje Nemacke), pa je Leopold ponovo razmislio i pristao, sto je u Francuskoj objavljeno 1870. godine. Francuzima se to nije dopalo (pretpostavljala se Bizmarkova zavera iza kandidature Hoencolerna), a i sam francuski ministar spoljnih poslova, Gramon, bio je antipruski nastrojen. Iako je Bizmark smatrao povlacenje Leopoldove kandidature velikim diplomatskim promasajem, pruski kralj Vilhelm I odlucuje da se ipak prikloni francuskim zeljama. Francuzi, nesvesni velicine svoje pobede, pocinju da traze pismeno izvinjenje i potvrdu prijateljstva dve zemlje; Gramon preteruje u zahtevu od pruskog kralja da vise nece nikad dopustiti Leopoldu da razmislja o prihvatanju krune, na sta je Vilhelm I odgovorio objasnjenjem da takvo obecanje ne moze da pruzi. (ambasador Benedeti u Emsu, upotreba stampe za raspaljivanje nacionalnih strasti).

- Francuska je 19.7. objavila Pruskoj rat, ocigledno da bi zastitila svoju cast i ugled. Napoleon je zeleo levu obalu Rajne i prvi uocio opasnost od Nemackog ujedinjenja, a Prusi su rat vodili kao oslobodilacki i njim je trebalo da preostale cetiri juzne nemacke drzave postanu deo buduceg carstva. Bizmark je odlucio da rat zapocne bas 1870. godine, jer je velika reforma regrutnog sistema Francuske bila tek delimicno zavrsena. Kljucna bitka ovog rata bila je bitka kod Sedana 2.9.1870. kad je pruska vojska u potpunosti razbila francusku. Car Napoleon III je zarobljen i objavljeno je zbacivanje Carstva, kao i proglasenje Trece francuske republike. Privremena republikanska vlada predlozila je Pruskoj mir, na koji Bizmark pristaje pod uslovom da Francuska prizna potpuno ujedinjenje Nemacke i da joj ustupi Alzas i Loren, na sta Francuzi ne pristaju – nastavljaju se neprijateljrstva i u septembru 1870. pruske trupe opkoljuju Pariz.

- Preliminarni mir potpisan je 1871. posto vlada Narodne odbrane nije imala snage za nastavak rata; u maju mir postaje konacan i prema njegovim odredbama, Francuska je izgubila Alzas i Loren i morala je da plati 5 milijardi zlatnih franaka na ime odstete.

- Usled lose procene i neprimerenog osecanja povrede casti, ministri su Napoelona III uvukli u rat u kom je njegovo carstvo palo za manje od dva meseca.

Neuspeo rat sa Pruskom i izuzetno tezak ekonomski polozaj doveli su 18. marta 1871. godine do narodnog ustanka protiv burzoazije u Parizu. Ustanak se veoma brzo pretvorio u “prvu proletersku revoluciju” obrazovanjem tzv. Pariske komune = Prva proleterska revolucija u istoriji, kad je radnicka klasa Pariza uspostavila vlast i pocela upravljati politickim i privrednim zivotom grada; trajala je 72 dana, 19.marta – 28.maja 1871. Rezultat je produbljivanje drustvenih suprotnosti koje su se narocito zaostrile pri kraju Drugog Carstva, a ispoljile se u njegovom brzom slomu i nesposobnosti burzoazije da zastiti nacionalne interese Francuske pred stranom najezdom, u njenoj spremnosti na nacionalnu izdaju radi odbrane klasnih interesa zatim u saznanju pariskog proletarijata, da se sve vise produbljuje jaz izmedju njega i vladajucih slojeva. To je dovelo do organizovanja radnicke klase, naoruzavanja i stvaranja vojne organizacije (konstituisanja Nacionalne garde sa izborom komandnog kadra i Centralnog komiteta kao vrhovnog rukovodstva) do pokusaja dizanja ustanka za vreme blokade Pariza 31.X 1870. i 22.I

10

1871. i do drugih socijalno-ekonomskih zahteva koji su vodili Komuni. Na pokusaj versajske vlade da razoruza nacionalnu gardu, narod Pariza pod rukovodrstvom CK Nacionalne garde odgovorio je ustankom 18.III, zavladao Parizom, raspisao i proveo izbore 26.III, a 28.III proklamovao Komunu koju su sacinjavali radnici ili priznati predstavnici radnicke klase, tj. Izabrani opstim pravom glasa, odgovorni i u svako doba smenjivi odbornici podeljeni u 10 komisija. Bila je radno, zakonodavno i izvrsno telo. Iako je kratko trajala i bila angazovana vojnim poslovima, izvrsila je mnoge drustvene reforme koje su dale pravac buduceg socijalistickog razvitka: ukinula je stajacu vojsku i zamenila je naoruzanim narodom, uvela izbornost svih cinovnika u organima vlsti, prosveti i sudstvu, odredila visinu maksimalne plate, povecala niske plate, odvojila crkvu od drzave i sklu od crkve, uvela besplatnu nastavu, pristupila reformi skolstva, metoda i karaktera nastavem zabranla gonjenje za dugove i odgodila i odgodila placanje kirija u dugova, ukinula nocni rad, zabranila kazne i globbe na zarade radnika i sluzbenika, pocela rekviziciju stanova, itd.kao najvaznije, sve naupstene radionice i preduzeca i one koju su prestale da rade, predala je na upravljanje radnicima; oni su prvi put u istoriji obrazovali radnicke savete i doneli statute. Vodjstvo se delilo na “manjinu”, uglavnom clanovi prve internacionale, i “vecinu” , blankisti i novi jakobinci; najaktivniji su bili socijalisti, clanovi Internacionale: Varlen, Leo Frakel, Ranvije, Teis i blankisti Delekliz, Tridon idr. Podlegla je pred udruzenim snagama versajske reakcije koju su pomogli Prusi u tzv. “Krvavoj nedelji” 21-28.V 1871; porazena je usled nadmocnosti neprijatelja i neposojanja zrelih drustveno-ekonomskih uslova za pobedu proleterske revolucije i zbog slabosti, tj. Blagosti prema neprijatelju, nejedinstvenog rukovodstva, slabosti vojen organizacije, nedovoljnog uspostavljanja veza sa unutrasnoscu. Posto nije mogla sama da ugusi pobunu, vlada Trece Republike izbacena je iz Pariza i sklonjena u Versaj, zatrazila je pomoc pruske vojske , koja joj je omogucila prodor u prestonicu. Pobuna je surovo ugusena, a poginulo je oko 30.000 komunara.

8. UJEDINJENJE ITALIJE

U Italiji nije bilo konfederacije već su sve države bile nezavisne. Italijanski nacionalisti imali su jasnije definisanu situaciju protiv koje je trebalo ustati. Austrija je zauzela dve najbogatije i najautentičnije pokrajina u Italiji – Lombardiju i Veneciju. Revolucije koje su izbile u Italiji 1831. uglavnom su bile usmerene na zahteve za promenu vlade u pojedinim državama centralne Italije. U februaru nemiri su izbili protiv vladara u Parmi i Modeni, a u Bolonji nastao je pokret koji je težio da ukine svetovnu vlast pape. Posle smrti pape Pija VIII koji je bio proaustrijski orijentisan, 1831. god. Izabran je Grgur XVI. Međutim vladao je kao njegovi prethodnici. U Bolonji je izabrana revolucionarna skupština, ali nju je kao i vladu (privremenu vladu ujedinjenih italijanskih pokrajina) raspustila Austrija posle vojne intervencije kao i one u Parmi i Modeni.

Stara tajna društva, na čelu sa karbonarima bila su obezglavljena posle 1831. Đuzepe Macini, jedan od mlađih karbonara planirao je osnivanje novog tajnog društva čije bi članstvo bilo mlađe i odlučnije predano borbi za ujedinjenje Italije. Prvi put je italijanski nacionalizam dobio jasan cilj. Oslobođenje od Austrije i svaštentva i ujedinjenje u demokratsku republiku. Macini je svoje tajno društvo nazvao Mlada Italija i cilj ovog udruženja bio je da širom Italije okuplja grupe idealista koji su prihvatali Macinijevu nacionalističku ideju i koji bi bili spremni za revoluciju. Vlasti u Sardiniji (Pijemontu) otkrile su zaveru 1932. god. I Karlo Alberto je ugušio pokret u

11

korenu. Macini je prešao u Švajcarsku i 1834. pokušao da napadne Pijemont preko Savoje, ali nije uspeo.

U Italiji četrdesetih godina se razvio drugačiji nacionalistički pokret- neogvelfizam – koji se zalagao za obnovu Italije na osnovu papskog uticaja. Vodeća ličnost ovog pokreta bio je Vinčenco Đoberti. On se zalagao za povratak suvereniteta italijanskih prinčeva i ujedinjenje u konfederalnu državu pod vrhovnom vlašću pape. Posebno su njegove ideje bile značajne 1846. kada je papa postao pije IX. U oktobru 1847. on je zajemčio slobodu štampe u Pijemontu i talas liberlaizacije se proširio celom Italijom.

12. januara 1848. izbija revolucija na Siciliji sa zahtevom da ona dobije autonomiju od Napuljske kraljevine. Mesec dana kasnije kralj Ferdinand II je prinuđen da odobri ustav. U februaru i martu ustavi su uvedeni svuda u Italiji. 4 marta se Karlo Alberto suočio sa činjenicom da je nemoguće zaustaviti reforme pa je uveo statuto. 14. marta donesen je pravi ustav, doduše ograničen. Austrijske pokrajine su sada bile jedine koje nisu imale nikakav oblik predstavničke vlade. 18. marta izbila je revolucija u Milanu. U toku čuvenih pet dana uličnih borbi civili su ratovali sa vojskom koja je bila pod komandom Radeckog, i potom se on povukao. Vođa revolucije u Milanu bio je Karlo Kataneo. Smatrao je da je za Italiju najbolje da bude federalna republika. Poslednjeg dana petodnevne revolucije odneta je pobeda i u Veneciji. Tamošnji lider bio je Danijele Manin. Venecijanci su proglasili obnovljenu republiku Svetog Marka, a Manin je postavljen za predsednika. Istog dana Pijemont je objavio rat Austriji. Pijemont je 30 maja odneo pobedu kod Goita, ali je u junu stiglo austrijsko pojačanje i 24. juna Radecki je odneo pobedu kod Kustoca. 9. avgusta je potpisan mir kojim je Karlo Alberto izgubio pravo an austrijske provincije.

Papina izdaja nacionalne ideje izazvala je nestabilnosti u Papskoj državi. U februaru 1849. ustavotvorna skupština proglašava Rimsku republiku koja će opstati u prvih 6 meseci 1849. Na čelu države je bio trijumvirat (predsedavao Macini). U martu 1849. Karlo Alberto je ponovo napao Austriju. U bitci kod Novare Pijemont je opet poražen, i po potpisivanju mira Pijemont je morao da plati veliku ratnu odštetu. Karlo Alberto je prepustio presto svom sinu Vitoriju Emanuelu II.

Evropskw katoličke snage su se zaverile da obnove papsku vlast. Francuska se u aprilu iskrcala u Italiju ali nije uspela da osvoji Rim. U odbrani se istakao Đuzepe Garibaldi. Njegova vojska je odolevala sve do jula 1849. kada se Garibaldi zajedno sa 5000 vojnika povukao. Republikanski uspesi 1848./49. su u mnogome doprinele daljem ujedinjenju Italije.

Kamilo Kavur postaje najznačajnije ime u Pijemontu. On je bio ministar trgovine od 1859. Putovao je po Francuskoj i Engleskoj i upoznao vodeće političke ličnosti. Od 1847. god. izdaje list Rizorđimento (preporod). 1852. Postaje predsednik vlade Pijemonta. On je nekoliko godina smatrao da ujedinjenje Italije predstavlja opasnu pustolovinu. Tek će 1859. poverovati da je moguće stvoriti ujedinjenu Italiju. Smatrao je da je za to neophodno negovanje dobrih odnosa sa Britanijom i Francuskom. Ipak u Krimskom ratu Kavur nije odmah hteo da im pritekne u pomoć. Pijemont je ušao u rat tek posle pritiska iz Londona i Pariza, kada je Vitorio Emanuele zapretio da će postaviti novu vladu. Kavur je bio zabrinut potpisivanjem saveza 2. decembra 1854. između Francuske, Britanije i Austrije vezane za diplomatsku podršku protiv Rusije. Zato on sklapa savez sa Britanijom i Francuskom u januaru 1855. Pomoć ovim silama je omogućila Kavuru da dođe na pariski mirovni kongres 1856. Kada je na kongresu pokrenuto Italijansko pitanje, Klarendon (ministar spoljnih poslova Francuske) je rekao da nebi bilo potrebe za stranim trupama u Papskoj državi

12

kada bi papa reformisao vladu. Iako Kavur nije uspeo da pripoji nove teritorije Italiji stvorio je jake veze i zato je bio izuzetno zadovoljan. Godinu dana posle kongresa dogodio se poslednji pokušaj republikanske pobune. Karlo Pizakane je 1847. je krenuo u pohod na Napulj i oslobodio zatvoreničko ostrvo. Macini je bio u vezi sa njim i potpomagao je pobunu, ali je ona ugušena.

Posle Krimskog rata francuski car je hteo da pomogne ujedinjenje Italije. Kavur se sastao sa Napoleonom u Plombijeru i dogovorili su se oko borbe protiv Austrije. Zauzvrat sklopljen je brak kćerke Vitorija Emanuela sa carevim rođakom Žeromom, kao i oblasti Nica i Savoja. Počev od proleća 1858. Kavur je godinu dana pripremao sve za rat .Taj rat je vođen u okviru 2 velike bitke kod Mađente 4.juna i solferina 24. juna 1859. Napoleon je tada rešio da okonča rat iako Venecija nije bila oslobođena. Mir je zaključen u Vilafranki 11. juna a potvrđen u Cirihu 10. novembra i po njemu je Napoleon dobio Lombardiju koju je ustupio Pijemontu. Kavur je u znak protesta podneo ostavku. U jesen posle sporazuma u Vilafranki parlamenti Toskane, Parme i Modene izglasali su ujedinjenje sa Pijemontom. Kada se vratio na vlast, u januaru 1860. Kavur je prisajedinio papsku provinciju Romanju Italiji, ali je Savoju i Nicu morao da prepusti Francuskoj. 6. maja 1860. Garibaldi je sa «ekspedicijom hiljade» krenuo na Siciliju. 11. maja iskrcali su se na Siciliju kod Marsale, uprkos protivljenju Kavura. Posle bitke kod Kalatafimija počeli su da pristižu dobrovoljci u Garibaldijevu četu i krenuli su na Palermo. On je ušaoo u Palermo 27. maja. Ubrzo je zauzeo celo ostrvo. Uprkos očekivanjima Kavura da će se Sicilija pripojiti Pijemontu to se nije desilo. U to vreme Garibaldijev uticaj je bio najveći na Italijanskoj političkoj sceni. Kavur je tada poslao četu koja je porazila papsku vojsku kod Kasterfildarda 18. septembra. Pod kontrolom Pijemonta Tada je bila cela Italija izuzev Rima i Venecije. Održan je plebiscit u Napulju i Na Siciliji i tada su se oni pripojili Pijemontu. Kavur Je postao prvi predsednik vlade Italije 6.juna 1861. Ubrzo je umro.

Garibaldi je sakupio vojsku i krenuo na Rim. Rikazoli je pao sa vlasti 1862., a Garibaldija je u avgustu 1862. napala je kraljevska vojska i pobedila kod Aspromonte.

Tek 1866 Italija je u savezu sa Pruskom napala Austriju i pretrpela veliki poraz na bojnom polju kod Kustoce juna 1866., ali je zahvaljujući pobedi Pruske dobila Veneciju. Garibaldi je okupio vojsku i 1867. krrenuo na Rim ali je poražen kod Mentane. Na kraju je 1870. godine prisajedinjen i Rim posle povlačenja Francuza posle bitke kod Sedana .

9.UJEDINJENJE NEMACKE

U Nemačkoj 1830 još preovladava Meternihova politika, odnosno uverenje da je za očuvanje bezbednosti društva neophodno brzo i odlučno suzbijanje liberalnih i nacionalističkih težnji.U nekim većim nemačkim državama izbile su demonstracije i nemiri vođeni julskom revolucijom u Francuskoj. Zahtevali su uvođenje ustava .

U Hanoveru je na vlasti bio Viljem IV i donesen je ustav veoma ograničenih moći. Posle smrti Viljema IV 1837. presto pripada Ernestu Avgustu. Njegovi prvi koraci su bili ukidanje ustava iz 1833. i otpuštanje profesora sa Getingenskog univerziteta.

Ujedinjenje Nemačke u to vreme je bilo malo ostvariv cilj. U maju 1832. u Hambahu se sastao veliki broj nacionalista okupljenih oko ideje ujedinjene Nemačke. Njihova ideja je bila ne samo nacionalistička, već i republikanska što se

13

Matarnihu nije svidelo. Pokušavao je da uguši nacionalizam dajući veća ovlašćenja konfederaciji koja je bila jedina svenemačka institucija. Nacionalisti su u Frankfurtskoj skupštini sve više videli svog neprijatelja. U aprilu 1833. pokušali su oružjem da osvoje Frankfurt ali je pobuna ugušena. Meternih je marta 1834. sazvao kongres nemačkih ministara u Beču i ponovo ih uverio u nužnost suzbijanja revolucionarnih ideja.

Pruska je na političkom planu odigrala negativnu ulogu pod vladavinom Fridriha Vilhelma III koji je na vlasti ostao do 1840. Meternih je uticao na vladu Fridriha Vilhelma III preko Johana Ansilona. On je bio učitelj prestolonaslednika koji je 1840. postao kralj Fridrih Vilhelm IV. Bez obzira na to što je nekim potezima razočarao nemačke nacionaliste on je i dalje imao najveće izglede da preuzme nemačku krunu, pod uslovom da velikonemačka stranka, koja je htela da isključi Austriju, postigne uspeh. Februara 1847. Fridrih se odlučio za uvođenje ustava. Sazvao je u Berlinu opšte staleže koji su se sastojali od 8 provinciskih staleža. Međutim zbog brojnih nesuglasica kralj je iste godine raspustio ovo telo.

Kada su iz Pariza stigle vesti o revoluciji 1848. izgledalo je da će se ostvariti san o ujedinjenju Nemačke. U martu 1848. su se svuda održavale demonstracije sa zahtevima za liberalnim reformama. Uvedeni su ustavi, formirane liberalne vlade, obećane reforme i građanske slobode. Šestog dana sukoba u Berlinu Fridrih Vilhelm je objavio da je spreman da stane na čelo ujedinjene nemačke i da Pruska treba da «preraste u Nemačku». Odmah je usvojena zastava od strane skupštine u Frankfurtu i započeta je priprema izbora za nemački parlament.(Forparlament). Skupština se sastala 18. maja ali nisu uspeli ništa značajno da urade. Johan stric cara Ferdinanda postao je carski regent. I pored toga Frankfurtsa skupština nije imala uporište u narodu što se vidi na primeru Šlezvig-Holštajn.

Prvi poraz revolucija je doživela na austrijskoj teritoriji gde se stara vlast vratila u Beč. U oktobru, posle Bečkih događaja Fridrih Vilhelm je raspustio vladu i zamenio je ultrakonzervativnom. Raspuštena je ubrzo i Pruska revolucionarna skupština i monarh je nametnuo despotsku vlast. Frankfurtski parlament je konačno odlučio da Nemačka bude demokratsko federalno carstvo i izglasao je isključenje svih habzburških teritorija. Sve u svemu revolucija 1848. nije nacionalistima donela nijednu značajnu pobedu.

Dva događaja iz 1858. pružila su tračak nade. Proglašeno je da je Fridrih Vilhelm duševno oboleo njegov brat Vilhelm postaje princ-regent. Na oštim izborima za Landtag liberali su odneli ubedljivu pobedu. Vilhelm je smatrao da je neophodno sprovesti radikalnu vojnu reformu ali je landtag to odložio.U septembru 1862. Vilhelm na čelo vlade postavlja Ota Fin Bizmarka. Njega je prevashodno zanimala spoljna politika. Prvi značajan događaj odigrao se 1863. kada je došlo do poljske pobune protiv Rusije. Bizmark je pružio podršku Rusiji da bi obezbedio pomoć u ujedinjenju. Potom ubeđuje Vilhelma I da pripoji šlezvig i Holštajn. Ubrzo je pruska zaratila sa Austijom. 1866. Prusi su pobedili i u bitci kod Sadove istakao se Helmut fon Motke. Mirom u pragu 23. avgusta Pruskoj su pripojene Hanover, Hesen-Kasel, Nasau, Frankfurt, Šlezvig i Holštajn. Stvoren je severnonemačkisavez pod pruskim vođstvom. Predsednik je bio Vilhelm I, kancelar je bio Bizmark, a reihstag je izabran na izborima na osnovu opšteg prava glasa.

Da bi ujedinio i jušne nemačke države Bizmark je morao da nađe zajedničkog neprijatelja i to je bila Francuska. Francuska je napadnuta 1870. i u bitci kod Sedana 1. septembra je poražena. Pruski kralj proglašen je za cara Nemačke u Sali ogledala u

14

Versaju 18. januara 1871. U frankfurtu 10. maja 1871. potpisan je mir i pripojene su provincije Alzas i Loren

U poslednjoj fazi ujedinjenja pripojena je i bavarska tako što je Bizmark podmitio Bavarskog kralja Ludviga II.

10. RUSIJA I ISTOCNO PITANJE

Istocno pitanje je tokom vremena imalo razlicita znacenja (odbrana od turske najezde, reformisanje i civilizovanje Turske), ali je sustina bila u ukidanju turske vlasti na Balkanu i podeli nasledstva Otomanske imperije izmedju balkanskih drzava. Rusija, ne samo sto je zelela da potisne Tursku iz Evrope, vec je tezila da u svojim rukama vidi Carigrad i moreuze i da izadje na otvoreno Sredozemno more. Pomaganjem ustanaka balkanskih naroda i ratovanjima sa Turskom, Rusija je zelela da osigura prevlast na Balkanu, cega su se ostale velike evropske sile i plasile. Njihove interesne sfere preklapale su se na Balkanu. Velika istocna kriza je diplomatski naziv za ratne sukobe velikih sila (rat Rusije i Turske 1877-1878), ratove i ustanke u Osmanskoj imperiji (pocev od ustanka u Hercegovini jula 1875.god. pa preko rata Srbije i Crne Gore protiv Turske (1876), do manjih ustanaka u Bugarskoj i Makedoniji), koji su okoncani potpisivanjem Berlinskog mirovnog ugovora. Ruski car je, pod uticajem ideja moskovskih panslavistickih krugova koji su zeleli da Turska bude izbacena iz Evrope, aprila 1877.god. objavio rat Turskoj. Budipestanskom konvencijom, zakljucenom nekoliko nedelja ranije, Austrija je bila umirena (ostace neutralna, pod uslovom da joj se dozvoli okupacija Bosne i Hercegovine). Rusija je verovala da ce vrlo brzo poraziti Tursku. Ali prilikom opsade Plevne, zadrzala ih je sjajna turska odbrana i borbe su se nastavile do zime 1877/1878. Posle pada Plevne ruske trupe su nastavile pohod prema Carigradu. Zbog britanske intervencije, zakljucen je Sanstefanski mir, pre nego sto je Rusija stigla do Carigrada. Sanstefanskim mirom formirana je Velika Bugarska i obezbedjena ruska prevlast na Balkanu, sto se velikim silama nije dopadalo, pa je doslo do revizije Sanstefanskog mirovnog ugovora na Berlinskom kongresu.

11. POLITICKI ZIVOT U RUSIJI U 2.POLOVINI 19.VEKA

Posle Krimskog rata (1853-1856) zapocelo je novo razdoblje u istoriji Rusije. Savremenici su prve godine vladavine Aleksandra II nazvali epohom oslobodjenja -drustvo se oslobadjalo stega vladavine Nikolaja I i osvajalo prostore slobode. Oslobodjenje seljaka je bila najvaznija od stecenih sloboda. Ova seljacka reforma izazvala je lanac drugih reformi kojima se menjao ne samo nacin zivota,nego i znacajni segmenti ustrojstva Carstva. To se razdoblje, stoga, i naziva epohom velikih reformi. Ukidanje kmetstva i oslobodjenje 23 miliona seljaka predstavljalo je kljucnu i najvazniju reformu u nizu drugih koje su ostvarene za vladavine Aleksandra II. Ta krupna politicka, ekonomska i socijalna reforma postala je istorijski imperativ Rusije, promena koja je bila neophodna za dalji opstanak Imperije.

DUHOVNO-POLITICKA KLIMA UOCI REFORMI

Probudjena i politizovana javnost Rusije (javnost je obuhvatala plemstvo,svestenstvo, vise gradske slojeve i tzv. obrazovano drustvo) imala je znacajnu ulogu najpre u

15

iniciranju, a kasnije u pokretanju reformskih poduhvata,pa i u njihovom ostvarenju. Smrt Nikolaja I pri kraju vec izgubljenog Krimskog rata izazvala je olaksanje u drustvu i nadu drustveno-politicke misli u lepsu buducnost Rusije. Postujuci monarhisticko uredjenje, preovladjivao je stav:"sila vlasti-caru, sila misljenja-narodu". Drustvo je ocekivalo promene, javnost je trazila obnovu,ali iz drustva nisu odmah pokretane inicijative i preduzimane akcije da se stanje promeni. U Rusiji su vekovima naucili da promene ocekuju od "dobrog cara", pa i posle Nikolajeve smrtinije bilo drustvene samodelatnosti kojom bi javnost izborila pravo da ucestvuje u resavanju opstih drzavnih i drustvenih problema.Prve pol.mere koje je sprovodio Aleksandar II bile su protivrecne.Promenio je kljucne licnosti u vladi,ali je smenio i neke ministre koji su bili skloni seljackoj reformi,pa je tako sve vraceno u polazni polozaj.Stampu i univerzitet je oslobodio nekih stega iz poslednjih godina vladavine Nikolaja I, ukinuta su i ograni|enja za putovanja u inostranstvo. U liberalnim, intelektualnim krugovima smatralo se da je Aleksandar II neodlu|an. Drustvo se ipak budilo i politizovalo, i u uslovima cenzure , poznati inteltektualci pisali su o postojecim drustvenim problemima. Prvo, najvaznije, najteze i najbolnije bilo je seljacko pitanje. O njemu se nije smelo ni pisati , ni govoriti, ali je u intelektualnim krugovima raznih politickih opredeljenja postepeno stvarana saglasnost da se ovaj vid ropstva mora ukinuti i da se seljacima mora dati sloboda. Najpoznatiji medju spisima o tome bio je "zapis o oslobodjenju seljaka u Rusiji " , napisao ga je liberalni intelektualac i visoki drzavni sluzbenik Konstantin Kavelin.

- Kruzoci na univerzitetima i neka struca udruzenja intelektualaca vodili su rasprave o stanju u Rusiji. Uprkos znatnih idejno-politickih razlika izmedju jos neizdiferenciranih grupacija, postignuta je siroka saglasnost koja se ogledala usledecim zahtevima: sirenje prosvecivanja, omeksavanje cenzure, izgradnja zeleznikih pruga, razvoj industrije, "razumna raspodela ekonomskih snaga" (pod kojom se podrazumevalo ukidanje kmetstva). Sve usvemu, javlja se uverenje da je neophodna reformatorska politika. Za odluku da se pristupi reformama bilo je znacajno i to sto su dva clana iz porodice cara afirmisala reforme: veliki knez Konstatin Nikolajevic i Jelena Pavlovna.

- Naime, Rusija se sredinom 19.veka suocavala sa sledecim problemima: unutrasnja kriza, zaostajanja u odnosu na velike sile i gubitak uticaja na medjunarodnoj sceni. Aleksandar II se odlucio za reformu. Njegov manifest oslobodjenju seljaka procitan je 1861. godine. Time je zauvek ukinuto kmetstvo u Rusiji. Socijalno-politicka sadrzina reformi obuhvata dva kompleksa medjusobno povezanih aspekata reformi: Gradjanska prava i time nastali socijalno-politicki status oslobodjenih seljaka i uspostavljanje novog drustvenog uredjenja na selu, ukidanjem Spahijske vlast nad seljacima i novim uredjenjem seoske samouprave.

U redovima plemstva i medju inteligencijom izdvajaju se dva krila: Konzervativno - nastoji da ocuva i povrati privilegije plemstva, suprostavlja se zathevima za promenom drzavnog ustrojstva; liberalno- zahteva dublje i dalekosezne reforme, koje bi u pravima i obavezama izjednacile sve stanovnike Carstva, uspostavile demokratsko narodno predstavnistvo- kako u lokalnoj samoupravi, tako i za celu zemlju. Pocele su da se oglasavaju i neke revolucionarne grupe sa krajnje radikalnim zahtevima.

- Poljski ustanak 1863.godine je snazno uzdrmao Carstvo i objedinio Rusko drustvo oko vlasti usled patriotskog talasa koji je i izazvao. Reforme se nastavljaju:

16

1. Zemska reforma- izabrani su predstavnicki organi lokalne samouprave

2-Reforma sudstva 1864 godine bila je najradikalnija i najdoslednija od svih reformi tog vremena, doprinela je formiranju gradjanjske odgovornosti i civilizovanog pravnog ponasanja - znacajan korak u uspostavljanju vladavine prava

3. Reofme finansija, obrazovanja i stampe

4. Vojna reforma- reorganizacija vojnih uprava, smanjenje brojnosti oruzanih snaga, opsta vojna obaveza

Liberalniji metodi vladavine Aleksandra II- popustanje drustvenih stega, napredak uslobodi stampe, veca uloga javnosti, napredak obrazovanja, pravedniji sud, korak u nastajanju vladavine prava, predstavnicki organi vlasti na lokalnom i regionalnom nivou- nisu za Aleksandra bili motivisani liberalno - demokratskim vrednostima, vec sredstvo za stabilizaciju Carstva i odrzavanje samodrzavlja. Ali , on ostaje upamcen kao veliki reformator koji je Ruskom narodu doneo prava gradjanstva i time priblizio Rusiju Evropskom socijalno-politickom modelu , mada je postojalo nezadovoljstvo reformama.

- Njegov naslednik Aleksandar III je vodio reakcionarnu, kontrareformsku politiku u svim oblastima drustvenog zivota(skostvo, sudstvo, cenzure, vojska). Takodje razuzdani nacionalizam i verska netrpeljivost su bitne odlike njegove politike, kao i antisemitizam. Represivnom politikom on je uspostavio carsko samodrzavlje. Osnovnim politickim smerom , Aleksandar III je dolazio u raskorak sa drzavnim interesima i drustvenim potrebama, posle reformske Rusije, suocene sa istorijskim izazovom na kraju 19. veka. U novi vek Rusija nije mogla da stupi sa politikom i vrednostima okrenutim ka srednjem veku.Zakljucak: Istorijski procesi tokom druge polovine 19. veka doveli su do znacajnih promena u Rusiji. Velike reforme tokom 1960-tih godina uspostavile su nove institucije i omogucile razvoj privrede, obrazovanja, nauke i kulture. DOslo je do modernizacije. To omogucava prikljucenje Rusije Evropskim kretanjima i njen postanak znacajnog faktora Evropske politike. Reforme, pak, nisu dodirnule samodrzavno politicko ustrojstvo, sta vise Aleksandar III pokusava da zaustavi reforme i upostavi apsolutizam u svom nekadasnjem vidu. Dakle, u drugoj polovini 19. veka u Rusiji se smenjuju periodi reformi i kontrareformske politike.

- Aleksandar I (1801-1825)

- Nikolaj I 1825-1855

- Aleksandar II 1855.-1881

- Aleksandar III (1881-1894)

-Nikolaj II (1894-1917)

17

12. ISTOCNO PITANJE I SRBIJA

Glavni ucesnici u ratovima protiv turske samostalno I sporazumno su Austrija I Rusija, sirenje oslobodilackog pokreta dovelo je do internalizacije istocnog pitanja u duhu evropskih integracija. Istocno pitanje se odnosi na polozaj zemalja koje su pod turskom vlascu I sukob evropskih sila oko tog prostora.Milos je prosirivanjem I obezbedjenjem prava Srbije sto vise ojaca svoju vlast I poveca svoju ekonomsku moc. -Hatiserif 1830.-Srbija kao vazalna knezevina u okviru Osmanlijskog carstva.-Hatiserif 1833.-Srbiji je uvraceno 6 nahija koje je Srbija izgubila 1813.-1835. Sretenski ustav-njega samostalno donosi knez I pokusava njime da resi ustavno pitanje-1838.-Ustav u Carigradu u vidu sultanovog hatiserifa=turskom ustavu kojim je ustanovljen uz kneza drzavni savet od 12 clanova.-jun 1862 kod cukur-cesme u Beogradu, turski vojnici su ubili jednog srpskog decaka, da bi se sprecio srpsko-turski rat velike sile su na konferenciji u KanhiluKanhilui (jula 1862) u malim ustupcima zadovoljile Srbe.-Sultanov ferman o povlacenju turske vojske iz garnizona izazvan teskim polozajem turske 1867. Poslednji turski vojnici tokom aprila napustili su Beograd, Sabac, Smederevo I Kladovo.Ovaj dogadjaj je znacio nestanak turske vlasti nad Srbijom.Od 1875. nastaju ustanci sirom Balkana, dok Turci vrsili modernizaciju Rusko – turski ratovi nastali su kao posledica velike istocne krize loja je pocela sa izbijanjem srpskog ustanka u Hercegovini 1875. -Ulazak Srbije I Crne Gore u rat 1876., a glavni komadant srpskih jedinica bio je general Cernajev,.-Bitka kod Djunisa, poraz srpske vojske, mir 1877.-Rusija pocinje rat protiv Turske, Srbija ponovo ulazi u rat, Crna Gora nije ni izlazila..-Bitke kod Fundine. Vucieg Dola, Meduna ,Spuze- uspesne-Posle pada Jedrena 1878. dolazi do San-stefanskog mira, cime je Srbiji predvidjeno malo teritorijalno uvecanje I stvaranje Velike Bugarske-Zbog jednostranog resenja istocnog pitanja dolazi doBerlinskog kongresa 1878, Srbiju je predstavljao ministar Jovaan Risic, Srbiji je priznato teritorijalno uvecanje- NISKI, VRANJSKI, PIROTSKI I TOPLICKI, I priznata je nezavisnost, kao I Crnoj Gori I Rumuniji, ali je Srbija ostala nezadovolljna zbog okupacije Bosne I Hecegovine.-Kosovo I prostor Makedonije postaju deo nacionalnog interesa. –Bugarska biva podeljena na Knezevinu Bugarsku I Istocnu Rumeliju.

13. BERLINSKI KONGRES

- odrzan u Berlinu 1878, posle rusko-turkog rata 1877-1878 radi revizije San Stefanskog mirovnog ugovora, povoljnog za Rusiju. Berlinskim kongresom predsedavao je nemacki kancelar Oto fon Bizmark. Plod kongresa je Berlinski ugovor zakljucen 13.VII 1878. koji su potpisale 6 velikih sila ( Britanija, Italija, Francuska, Nemacka, Rusija, A-U) I Turska.

- Naime, Rusija je posle pobede nad Turcima diktirala uslove mira (Sanstefanski) i oblikovala ga prema svojim interesima: Srbija, Crna Gora i Rumunija izlaze iz vazalnog polozaja prema Turskoj i dobijaju nezavisnost, Rumunija vraca Rusiji deo Bearabije koji joj je bio ustupljen posle ruskog poraza u Krimskom ratu, a kao nadoknadu dobija Dobrudzu. Najdiskutabilnija tacka ugovora je stvaranje

18

nove drzave, Knezevine Bugarske, koja je nominalno bila u vazalnom polozaju prema sultanu. Ruska vlada je nastojala da u Bugarskoj prevlada njen uticaj kako bi imala potpunu kontrolu nad Balkanom i odakle bi u buducnosti ponovo, mnogo lakse izbrsila prodor prema Istanbulu. U Aziji Rusija dobija Kars, Batum i Ardagan. Austro – Ugarska i Britanija protivile su se stvaranju velike Bugarske jer bi ona zahvatala polovinu Balkana i previse bi se priblizila Istanbulu. Zato su zahtevale da se izvrsi revizija Sanstefanskog ugovora na jednom medjunarodnom kongresu, na sta je Rusija, sama i izolovana, morala da pristane, posto se i Nemacka za to opredelila. U Petrogradu je odluceno da se pre medjunarodnog kongresa Britanija izjasni u kojoj meri ona zeli a se izmeni Sanstefanski ugovor i na stetu Rusije. Britansko-ruski sporazum po tom pitanju zakljucen je 30. maja 1878.godine.

- Bugarska je svedena na tri puta manju teritoriju od one koja je bila predvidjena Sanstefanskim ugovorom, jer su joj pripali samo krajevi severno od planine Balkan. Britanija je 4. juna potpisala ugovor sa Turskom i obavezala se da ce braniti preostalu tursku teritoriju u Aziji u slucaju ruskog napada. Kao kompenzaciju za te usluge, Turska je Britaniji ustupila ostrvo Kipar.

- Bugarsko pitanje je bilo glavna tacka konferencije i reseno je prema odredbama prethodnog britansko-ruskog sporazuma – Sanstefanska Bugarska podeljena je na tri dela, Makedonija je i dalje ostala u turskom posedu, oblast na jugu od planine Balkana ostala je teritorija turske pod imenom Istocna Rumelija, ali je pri tom dobila siroku autonomiju. Austro-Ugarska je dobila pravo da kao mandatorka kongresa okupira BiH I u njima zavede red, a u Novopazarskom Sadzaku da drzi svoj garnizon. Okupiranjem BiH koja je formalno i dalje bila u sastavu Turske, osigurala je da se BiH ne prisajedini Srbiji.

- Potvrdjena je nezavisnost Srbije (koja je teritorijalno prosirena – niski, vranjski, toplicki i pirotski okrug), Crne Gore (dobila izlaz na more i gradove Niksic, Podgoricu, Kolasin, Bar i Ulcinj) i Rumunije (Severna Dobrudza) koje su bile priznate i po odredbama Sanstefanskog ugovora.

14. GRCKI USTANAK I STVARANJE NEZAVISNE DRZAVE

Na pocetku 19. veka najveci deo teritorije danasnje Grcke bio je pod Osmanlijskim carstvom, dok su juzni i ostrvski delovi prvo bili pod vlascu Mletacke republike. Jonska ostrva su i dalje ostala organizovana samoupravna, zavisna teritorija, sve dok Francuska nije ukinula Mletacku republiku. Tu oblast zatim preuzimaju Rusi, a 1815. Britanci. Od sredine 18.v. na Egeju se razvija trgovacka mornarica, sto dovodi do privrednog napretka, a na pocetku 19.v. javljaju se i revolucionarna drustva, od kojih je najznacajnije Filiki Eterija (Drustvo prijatelja), osnovano 1814. u Odesi, koje je predvodio Aleksandros Ipsilantis. Njihov prividni cilj bilo je unapredjenje grcke kulture, ali je, u stvari, stremila ka stvaranju novovizantijskog, grckog carstva. Grcki ustanak poceo je aprila 1821.god. na Peloponezu, sa koga je 1819. zbog rata sa Ali-pasom osmanlijska vojska povucena. Na prve nemire Osmanlije reaguju na Uskrs 1821. pokoljom predstavnika fanarske elite u Carigradu, ukljucujuci i patrijarha. Grcki ustanak cini nekoliko neuskladjenih pokreta bez vrhovnog vodje, ali on ipak postize uspehe i siri se na ostrva i kopno. Trgovacki brodovi i pirate pruzaju pomoc ustanicima, dok filheleni skupljaju novac, dobrovoljce i uticu na svoje vlade. U julu vrhovnu komandu preuzima Dimitrios Ipsilantes, koji je ustanovio Senat Peloponeza-prvu opstu skupstinu predstavnika raznih krajeva oslobodjene Grcke u Epidauru. Cilj

19

senata bio je donosenje ustava, koji je jan. 1822. i proglasen. Svaka oblasna vlast drzala je nominalnu sopstvenu teritoriju, vojsku i vladu na cijem se celu nalazio mladji, na Zapadu obrazovani fanarioti. Vlast je takodje bila opunomocena da podigne zajam u Londonu. Ustanak se nastavlja kroz 1823. kada dolazi i Bajron (sa novcem od zajma). God. 1824. Turci uspevaju da povrate najveci deo kopna, a pocetkom 1825. zauzimaj Krit i isrcavaju se na Peloponez. God. 1826. slobodna Grcka svedena je na vladu u Nauplionu, nekoliko ostrva, Atinu i Misolongiju. Grci su zvanicno zatrazili intervenciju velikih sila, koje su se Londonskim ugovorom (jul 1827) obavezale da ce zaustaviti borbe i postici primirje izmedju Grka i sultana, pri cemu su bili naklonjeni ideji o autonomnoj upravi pod osmanskim suverenitetom. Nominalna grcka vlada u Nauplionu je sazvala skupstinu delegata, koja je maja 1827.god. sastavila novi ustav sa dvodomim zakonodavstvom i izvrsnim guvernerom koji je bio biran na 7 god. (prvi guverner-Joanis Kapodistrijas), dok su britanski komandanti preuzeli odbranu teritorije. Cinjenica da su se Grci i dalje drzali i sve veci pritisak evropske javnosti naterali su sile da otpocnu intervenciju. Naredile su svojim sredozemnim eskadrama da uspostave primirje. U oktobru 1827. saveznicki brodovi uplovili su u zaliv Navarino i napali tursko-egipatsku flotu.Zbog poraza u ovom boju, u aprilu 1828. car je ojavio rat i poslao vojsku u Grcku. Velika Britanija i Francuska dogovorile su se da na Peloponez posalju vojnu ekspediciju. Do kraja godine Peloponez i Kikladi su dosli pod protektorat triju sila. U martu 1829. 3 sile su se slozile da osnuju ograniceno autonomne knezevine Grcke, koje bi placale godisnji danak sultanu. Nakon Jedrenskog mira (1829) Britanija je pocela da zahteva punu samostalnost Grcke i februara 1830. novim Londonskim ugovorom Grcka postaje nezavisna i suverena, ali sa Francuskom, Rusijom i Britanijom kao zastitnicama.Njena severna granica prostirala se nesto severnije od Istma. Na celu Grcke se od februara 1828. nalazio Kapodistrijas.On je obezbedio severnu granicu, koja je isla od Arte na zapadu do Valosa na istoku. Vodio je pregovore sa silama o buducem statusu Grcke, koje su na kraju odlucile da ona bude nasledna, ustavna monarhija. Priznale su vladu u Nauplionu, a za kralja odredile Otona, mladjeg sina filhelenskog bavarskog kralja. Jula 1832. Carigrad priznaje nezavisnost, a kralj u Nauplion stize februara 1833.god.

15. NASTANAK MODERNE RUMUNIJE I BUGARSKE

Vlaškom i Moldavijom vladali su kneževi sa sultanom kao sizerenom.Težili su centralizovanju vlasti, nasuprot rumunskom feudalnom plemstvu, bojarima, koji su zeleli da ocuvaju svoje privilegije.Oni, na osnovu svog zemljišnog poseda učestvuju i u državnoj službi. Bojari nisu bili jedinstveni. Srazmerno veličini poseda imali su i različit politički uticaj. I svestenstvo je bilo podeljeno. Parohijski sveštenici bili su seljačkog porekla, a više sveštenstvo bojarskog i grčkog porekla. Crkva je bila veliki zemljoposednik. Zemlja je bila pretežno u vlasništvu manastira. Sredinom 18. veka ukinuto je kmetstvo, ali su od tada seljaci izgubili većinu svojih, uglavnom sitnih, poseda. Ponovo su postli vezani za zemlju, ali ovog puta naknadama i radnim obavezama za korišćenje bojarske zemlje. Položaj širokoh slojeva seljaštva je početkom 19.veka bio veoma težak. Srednji sloj je postojao u gradovima, ali je bio bez velikog uticaja. Trgovinom i zanatstvom bavili su se Grci i Jevreji, cije su privilegije bile odredjene sistemom kapitulacija. Sistem kapitulacija odredjivao je prva hrišćana stranaca u Turskoj.

20

Političke prilike pre ustanka i tok ustankaUplitanje Napoleonove Francuske u imenovanje rumunskih kneževa 1806.godine

dovodi do ruske okupacije kneževina koja je trajala do 1812. Zahvaljujuci napadu Napoleona na Rusiju, Turka vraća svoj uticaj u kneževinama, koji je,medjutim, trajao samo do sloma Napoleona, usled čega Rusija postaje najuticajnija sila u Moldaviji i Vlaškoj, uprkos zvaničnoj vrhovnoj vlasti Turaka. Strah rumuna od Turaka slabi. Rumuni postaju spremniji za ustanak.

Grcki ustanicki pokret,heterija, pod vodjstvom Aleksandra Ipsilantija, zeli da borbu protiv Turske započne u rumunskim kneževinama i uz rumunsku pomoć. Planovi za ustanak završeni su 1820. godine. Moldavski knez, Mihail Suc, prihvatio je ucešće u ustanku, za razliku od vlaškog kneza Aleksandra Suca, koji nije dao podršku Ipsilantiju Ipak, Ipsilanti je imao podršku u Vlaškoj uod strane nekih vodećih bojara i Tudora Vladimireskua, sitnog bojara iz Oltenije (oblast u Vlaškoj). Vladimiresku je imao sopstvenu grupu ustanika. Posle smrti Aleksandra Suca 1821. godine, bojari (oni koji su za ustanak) formiraju namesništvo i ovlašćuju Vladimireskua da predvodi ustanak u Vlaskoj. Ustanak je poceo u Olteniji, a u isto vreme Ipsilanti ulazi u Moldaviju i zauzima Jaši (prestonica Moldavije). Vladimiresku opseda Bukurešt (prestonica Vlaške), a kao pomoć opsadi, Ipsilanti kreće iz Jašija sa svojim vojskom, računajući na pomoć Rusije. Naime, Ipsilanti se nadao da ce Rusija poslati svoje trupe u Jasi, da bi se sačuvala Moldavija, dok on pomaže u opsadi Bukurešta. Ali, Rusi im nisu pomogli, tako da je cela stvar propala.

Turci su, ne pitajući Ruse, zauzeli obe kneževine. Ipsilanti i Vladimiresku su se povukli u planine. U povlacenju im se i vojska raspala. Heteristi su, sumnjajući u lojalnost Vladimireskua, poslali istog Bogu na istinu. Turci su postavili svoje kneževe na vlast u Vlaškoj i Moldaviji. Medjutim, Rusi ponovo žele prevlast u kneževinama, što su i izdejstvovali Akermanskom konvencijom i ratom sa Turskom koji je završen 1829. Jedrenskim ugovorom. Kneževi su birani doživotno pod Ruskim uticajem, Turskoj je ostavljeno samo proglasenje kneza u Carigradu, godisnji danak i sistem kapitulacija.

Ujedinjenje kneževina

Sredinom 19.veka jaca rumunski unionistički pokret. Sultan 1857. saziva ad hoc skupštine. U Moldaviji unionističke težnje bile su slabije nego u Vlaškoj, pa je posle izbora u skupštini postojala antiunionistička većina. Ipak, intervencijom Napoleona III i kraljice Viktorije izbori su ponovljeni i stvorena je skupštinska većina opredeljena za uniju dveju kneževina pod stranim knezom. Pariskim ugovorom 1858. godine stvorene su Ujedinjene kneževine Moldavije i Vlaške. Ovo rešenje bilo je polovično, jer potpuno ujedinjenje kneževina nije postignuto. Ugovorom je potvrdjen sultanov suverenitet (proglašenje kneza i godišnji danak), ali su stvorene nove uporedne ustanove. Obe kneževine imaju po jednog izbornog kneza. Knez je vladao zajedno sa Ministarskim savetom koji je birala zakonodavna skupština. Zakonodavna vlast je bila zajednička. Knez je vladao doživotno , a birala ga je skupština koju su birali gradjani obe kneževine. Ukinut je bojarski stalež i njihove povlastice. Dalje ujedinjenje bilo je neminovno.

1857. godine Aleksandar Jon Kuza izabran je za Moldavskog kneza. Pošto zamisao o izboru istog kneza preovladala u obe kneževine, ubrzo je Kuza izabran za zajedničkog kneza, sto su zatečene velike sile priznale samo kao izuzetak.

21

Na redu je bilo donošenje zajedničkog ustava, ali sultan je 1861. dozvolio samo stvaranje personalne unije, a krajem te godine i formiranje zajedničke vlade i skupštine, ali samo za vreme Kuzine vladavine. Kuza je iste godine proglasio ujedinjenje Rumunije.

Kuza nije imao sopstvenu stranku koja bi parirala Konzervativcima i Liberalima u kojima su preovladjivali jedini preostali bojari (nasledni bojari). Bojari zemljoposednici bili su konzervativci, a bojari koji su ušli u trgovinu i industriju doprineli su stvaranju buržoazije i propagiranju liberalnih ideja.

1863. godine Kuza za predsednika vlade postavlja vodju liberala Kogalničeanua da sprovede korenite reforme. Kogalničeanu je Zakonom o nacionalizaciji oduzeo posede crkvi uz odredjenu odštetu.

Kuza je doneo i Statut kojim je uspostavljena dvodomna skupština, potčinjena vladi.Izvršio je i agrarnu reformu. Seljaci su postali potpuni vlasnici zemlje, oslobodjeni svih dažbina i obaveza. Uspostavio je potpun obrazovni sistem sa dva univerziteta; u Bukureštu i Jašiju.Crkva je stavljena pod kontrolu vlade.

Kuzin položaj je postepeno slabio. Želeo je da reši pitanje nasledstva priznavanjem svog nezakonitig sina. Vodja opozicije, Jon Bratijanu izveo je prevrat. Kuza je 1866. godine napustio zemlju. Kneževine su sada bile obavezne da se odvoje. Ipak, Bratijanu je uz odobravanje Napoleona III tragao ta novim knezom. Najbolje je bilo da to bude stranac. Knez Karl od Hoencolerna – Sigmaringena postao je rumunski knez Karol I. Rumunija je proglašena jednom i nedeljivom. Karol je preko novoformirane vlade doneo novi ustav, po ugledu na belgijski. Država je postala nasledna monarhija sa dvodomnom skupštinom. Knez je imao velika ovlašćenja. Zakonodavnu vlast su delili skupština i knez.

Ustav iz 1866. bio je praktično manifest rumunske nezavisnosti. Iako je Turska protestvovala velike sile nisu ništa učinile i time prećutno priznale tadašnji položaj Rumunije. Sultan je imao samo simboličnu vlast.

Bratijanu je formirao Narodnu liberalnu stranku koja bila za prorusku i antiosmanlijsku politiku. Konzervativci su najvećeg neprijatelja videli u Rusiji

16. GRAĐANSKI RAT U SAD (1861.-1865.)

Teritorijalno proširenje SAD-a počinje odmah posle sticanja   nezavisnosti (1783). 1803. američka vlada je kupila od Napoleona francusku koloniju Luzijanu.Za razliku od industrijski razvijenih severnih država SAD-a sa slobodnim kapitalističkim odnosima, u južnim državama u prvoj polovini 19. veka još su postojali robovlasnički odnosi.

Južnjački robovlasnici su želeli da se u što većem broju novih država uspostavi ropstvo i te države zatim učlane u SAD kao robovlasničke države. Time su nameravali da steknu većinu u Senatu, budući da je svaka država u ovaj zakonodavni dom slala po dva predstavnika. Ovo su severnjaci nastojali da spreče, pa se 1818/19. između Severa i Juga javlja politički sukob, kome je povod bio zahtev za prijem robovlasničke države Misuri u uniju. Kongres je odlučio da se ubuduće pored jedne robovlasničke države u uniju uvek primi i jedna slobodna država i da se ropstvo može širiti samo južno od 30 ْ i 30` severne geografske širine. Tako je rascep unije odložen. Do ponovnog sukoba doslo je 1848. kad su neke nove države na Dalekom zapadu, a među njima i Kalifornija, zatražile prijem u uniju. I ovom prilikom je izbegnut otvoren sukob i rascep unije jer je Kongres odlučio da se Kalifornija primi u uniju kao slobodna

22

država i da se donese zakon koji bi na celoj teritoriji SAD južnjacima omogućio da odbegle robove gone, hvataju i vraćaju gospodarima. Na predsedničkim izborima 1860. pobedio je Abraham Linkoln, predstavnik republikanske partije i protivnik ropstva, što južnjaci nisu hteli da prihvate. Zato je cepanje unije postalo neizbežno. Izdvajanje iz SAD prva je proglasila Južna Karolina 20. decembra 1860. Tokom januara i februara 1861.godine na isti način je postupilo još 10 južnih država. Otcepljene države obrazovale su Konfederaciju južnih američkih država. Sukobom njenih trupa i trupa vernih uniji 12.aprila 1861.počeo je građanski rat. Sever i Jug su u rat ušli sa nejednakim snagama. Severne države su imale 22 miliona stanovnika, a južne 10, od kojih četiri miliona crnih robova. Ali u vojnim sukobljavanjima do kraja 1861. i tokom 1862.godine vojne snage južnih država nanele su nekoliko težih poraza vojsci Severa. Osim toga, vladu Konfederacije južnih američkih država priznale su Engleska i Francuska. Linkoln je odlučio da sve snage unije angažuje u borbi sa Jugom. 1862. doneo je Akt o homstedima, po kojem je svaki otac porodice koji je učestvovao u ratu sticao pravo da od države dobije posed od 60 hektara zemlje, pod uslovom da ga sam obrađuje. Zatim je 1863. svim crncima na teritoriji SAD dao slobodu. Svako zaposedanje južnjačke teritorije koje ostvare trupe unije, istovremeno je značilo oslobađanje crnaca na toj teritoriji. Linkoln je zaključio da bi što pre trebalo poraziti vojsku Konfederacije na Zapadnom frontu i preseći njenu teritoriju na dva dela. Komandant oružanih snaga Severa, general Grant, odmah je sve snage usmerio na osvajanje tri saobraćajna čvora, prelaza na Misisipiju, preko kojih je održavana veza između istočnih i zapadnih delova Konfederacije. Lako je ovladao Nju Orleansom i Memfisom, ali se oko Viksburga vodila šestonedeljna bitka u kojoj su obe strane imale na hiljade žrtava. Najzad, u julu 1863. Viksburg je pao u ruke Grantovih trupa. Konfederacija je bila presečena na dva dela, istočni i zapadni. Posle zauzimanja Viksburga Grant je nastavio ofanzivu na Zapadnom frontu. Zajedno sa trupama generala Šermana tokom 1864. i početkom 1865. porazio je u više bitaka izmorene i oslabljene trupe Juga. Šermanova vojska decembra 1864. godine uspešno završava ratni pohod od severozapada na jugoistok i zauzima luku Čarlson na Atlantiku. U toku zime 1865. Šermanova armija se uputila prema severu , kroz Južnu i Severnu Karolinu. Cilj ovog pohoda je bio da se odseče vojska Konfederacije, koju je Grant potiskivao sa severa. Početkom aprila 1865. vojska Konfederacije je obustavila borbe i predala se oružanim snagama Severa.

Linkoln koji je po drugi put pobedio na izborima(1864), želeo je da obnovi državno jedinstvo ne ponižavajući poražene južnjake. Ali to na Jugu mnogi nisu shvatili i cenili, a posebno oni koji nisu hteli da se pomire sa ukidanjem ropstva.

Najznačajniji rezultati:

-Ukinuto ropstvo na Jugu.

-Osujećena secesija, očuvano jedinstvo države.

-Zavedena vojna diktatura na Jugu zbog toga što je koristeći federativno uređenje Jug donosio zakone po kojima su osporavana prava crnačkom stanovništvu.

23

17. RAZVOJ KOLONIJALIZMA U SVETU DO 1914.

Tipovi kolonijaSve kolonije mogu se grubo podeliti na tri osnovana tipa: naseljenicke kolonije, trgovacke kolonije I kolonijalna carstva. Pod naseljenickim kolonijama podrazumevaju se naseobine Evropljana kje su imale poseban odnos prema metroplolama. Primer: engleski posedi u Americi. Trgovacke kolonije bile su trgovacka uporista na oblama ili sirem zaledju, osnovana od privatnih, privilegovanih trgovackih kompanija. Primer: engleski posed Singapur. Kolonijalna carstva obelezavaju podrucja sire dominacije, neposredne dominacije ili protektorata. Primer: Indija.Etape kolonijalizma do 1914.Prva etapa. Od velikih geografskih otkrica do pocetka 19. veka. Akcenat je na americkom kontinentu. Osvajanja u Africi I Aziji si jos uvek beznacajna, Ova etapa se zavrsila kada je Amerika stekla nezavisnost.Druga etapa. Od dvadesetih do osamdesetih godina 19. veka. Akcenat je na osvajanjima u Africi I Aziji a glavnu rec vode Engleska I Francuska. Od posebnog ce znacaja biti engleske I francuske akcije u ostalim delovima Afrike ali ce to samo biti uvod u glane sukobe u pitanjima podele Afrike I sa drugim pretendentima, narocito onim novim medju kojima je Nemacka vrsila jak pritisak. Do osamdesetih godina su kolonijalna osvajanja toliko odmakla das su se pocele opasnije priblizavati granice interesnih sfera pojedinih kolonijalnih sila pa je postalo jasno da pitanje daljeg kolonijalnog sirenja nije pitanje pojedinacnih inicijativa I uspeha vec medjusonog sporazumeanja ne samo vodecih kolonijalnih sila, vec I sila koje tek sada pokazuju zainteresovanost za kolonije. Treca etapa. Obelezena nastankom imperijalizma. U prvoj fazi od 1882 do 1890. odvijaju se dogovori o raspodeli I preraspodeli pojedinih kolonijalnih podrucja. Pri kraju 19. veka pocinje I realizacija ovih planova. Upravo ova faza donosi vidljive momente narastanja imperijalistickih sukoba. S jedne strane, pri zaposedanju delova Afrike I Azije doslo je do sukoba I tamo gde je postojao prethodni kompromis. S druge strane dolazi do sukoba sa silama koje tek pocinju da isticu svoje interese a to su Japan I SAD.

18. BRITANSKE I FRANCUSKE KOLONIJE

Engleska. Politika Velike Britanije imala je dva bitna cilja: osvajanje novih trzista I izvora sirovina I zaposedanje I kontrolisanje najznacajnijih strateskih punktova na velikim pomorskim komunikacijama. U okviru ovog drugog cilja Englezi su u prvoj polovini 19. veka dosli u posed nekih veoma vaznih pomorskih baza: 1819. kupili su Singapur, 1838. Turci su im dozvolili da zaposednu Aden, 1840. anektirali su Novi Zeland, 1842. Kini su oduzeli Hong-Kong. U Sredozemlju su od ranije drzali Gibraltar, Jonska ostrva I Maltu. Britanska kolonijalna politika se u prvoj plovini devetnaestog veka najsnaznije ostvarivala u Indiji, Kini, Burni, Avganistanu I Kanadi a u nesto manjoj meri u Austraili I tropskoj I juznoj Africi (Nigerija, Zlatna Obala, Kapland)Francuska. Francuska ekspanzija izazvala je zestok otpor Engleza. Prve teskoce Englezi su im pravili vec prilikom vracanja onih kolonija koje su zaposeli za vreme revolucionarnih I napoleonovskih ratova, a koje je Becki kongres ipak presudio Francuskoj: Senegal, Martinik, Gvadalupe, Gvajana. 1830. Francuska je krenula u pohod na Alzir I osvojila ga 1847. Francusko osvajanje Alzira bilo je jedno od vaznih izvorista surenjivosti I netrpeljivosti izmedju Engleske I francuske. Engleska je cinila sve da spreci ulazak Francuza u Maroko I Tunis. Francuska je osvojila Madagaskar I ostrva oko njega (Grand Basam, Gabon I Asinik), Markiska I Drustvena ostrva u Tihom okeanu.

24

19. SUKOBI VELIKIH KOLONIJA PRED PRVI SVETSKI RAT

Za period kolonijalizma uoci Prvog svetskog rata karaktristicno je izrastanje kolonijalnih aspiracija Italije I Nemacke I novo zaostravanje sukoba interesa izmedju Engleske I Francuske. Italija. Prva meta Italije bio je Tunis. Tunis je 1881. zaposela Francuska I to je dovelo do zategnutih odnosa izmedju Italije I Francuske. Posto se osetila ugrozenom od strane Francuske Italija se okrenula Nemackoj. Medjutim, pre nego sto je stupila u bilo kakav savez sa Nemackom morala je da revidira svoju politiku prema Austriji tj. morala je da se odrekne pretenzija na austrijske pokrajine naseljene italijanima. Tako je 1892. Italija usla u Trojni savez. Medjutim, Italija nije mogla cvrsce da se angazuje u ovom savezu jer je iz ekonomskih razloga morala da odrzava veze sa Engleskom. Na slabljenje italijanske politicke aktivnosti u Trojnom savezu uticalo je I poboljsanje odnosa sa Francuskom kao I zaostravanje odnosa izmedju Engleske I Nemacke. Italija je tako pocetkom 20. veka ponovo istakla svoje teznje prema Austriji, Jadranskom moru, Balkanu I Albaniji.Nemacka. Nemacka je u vreme Bizmarkove politike bila okupirana odrzavanjem ravnoteze u Evropi sto je Engleskoj odgovaralo jer je na taj nacin Frnacuska bila “pod kontrolom”. Engleska I Nemacka se sukobljavaju onog trenutka kada Nemacka krece da gradi svoje kolonijalno carstvo u Africi. Osamdesetih godina je zauzela JZ Afriku, Kamerun, Togo, I Afriku, devedesetih godina presekla vezu izmedju engleskih poseda u J Africi I poseda u dolini Nila. Takodje je ucestvovala u dizanju Bura protiv Engleske. Krajem 19. veka Nemacka pocinje sa ostvarivanjem svojih interesa na istoku. Engleskoj nisu odgovarali nemacki pregovori sa Turskom ali posto je u to doba bila u opasnosti s jedne strane od rata sa Burima na jugu Afrike a s druge strane od ruske ekspanzije nije mogla da se odupre Nemackoj u ovoj fazi. Na dalekom istoku Nemacka je ucestvovala u podeli Kine I dobila je skoro celu pokrajinu Sandun. I Tihom okeanu je dobila veci deo ostrva Samoa a od Spanije se kupila Marijanska I Karolinska ostrva. Engleska I Francuska. Zategnuti odnosi zbog suprotstavljenosti interesa u Africi. Francuzi iz svog dela Konga dolaze do jezera Cad. Francuska dobija ekvatorijalnu Afriku a zbog Egipta se sukobljava sa Engleskom. Madagaskar postaje francuska kolonija. Engleska I Francuska sklapaju ugovor o Z Africi: Engleska zadrzava Nigeriju do Cadsog jezera, Francuskoj je priznat deo SZ Afrike I Madagaskar.

20. USPON SAD I ULAZAK U SVETSKU POLITIKU

Monreova doktrina – amerika amerikancima – vlada snažno američkom politikom nakon građanskog rata. Po završetku rata nastaje veliki ekonomski razvoj zemlje. I beleže se svega dve, tri epizode spoljnih odnosa: jedna sa Meksikom 1867. i problem pred Havanom 1898.Prema Latinskoj americi stav pokrovitlja ekonomija probija robu na strana tržišta. Iz trgovinskih, strateških i idealističkih pobuda, a delom iz gordosti na svoju snagu SAD se bacila u bujnu prekomorsku ekspanziju. SAD pod Arturom i Kliblendom postaju svesni svog položaja i grade flotu.

1890. «Bela eskadra» (ratna flota) postaje nacionalni ponos. Veliki izvoz ih okreće svetu. 1867. kupovina Aljaske.

Sukob s Nemačkom oko ostrva Samoa, na kraju veka SAD i Britanija preuzimaju kontrolu. 1887 na Havajima dobijaju luku Perl Harbez

1898 Havaji prelaze pod američku zastavu.

25

1889 prva panamerička konferencija. Nakon građanskog rata izbija sukob s Britanijom oko učešća njene ratne flote na strani Juga, koga su podržavali Torijevci. Hamilton Fiš – ministar spoljnih poslova SAD ovaj problem rešava pred arbitražnim sudom 1. veliki međunarodni sud sa središtem u Ženevi. SAD dobija spor i odštetu. Spor SAD i Kanada rešen arbitražom.

1895. sukom Britanije i Venecuele oko granica rešava se uz arbitražu SAD. U zadnjem desetleću 19. veka imperijalistički duh uzima vodeću ulogu u svim velikim narodima.

1893. Klivlend predsednik protivnik ekspanzije.Američko-Španski rat za Kubu

Kuba je sve vreme po Španskom upravom tiranskom i svirepom. Španci ostvaruju na nju trgovinski monopol.

1895. Žoze Marti podiše ustanak i izbija rat Kubanaca protiv ŠpanacaAmerika izbegava umešanost, ali gubi veliko tržište i kapital koji je bio uložen. Američka javnost negoduje zbog rata i načina na koji se on vodi.

1896. Valerio Valer nastoji ugušiti pobunu pretvara neke gradove u logore. 1897. polovica stanovništva Havanske oblasti umire 1898. je već oko 200.000 španskih vojnika na Kubi 1898. potopljen američki vojni brod Mejn (Main) u Havanskoj luci ne zna se ko

ga je potopio da li Španci ili Kubanci. 11. aprila 1898. Mek Kinli (predsednik) zatražio odobrenje Kongresa za stupanje

u rat. 1. maja počele borbe Amerikanci uništavaju španjolsku flotu.

Rat je ujedinio Ameriku i bio je završen za 6 nedjelja, u njemu se proslavio Teodor Ruzvelt. Mir potpisan u Parizu.

1900. reizbor Mek Kinlija. Amerika postaje svetska sila. 1901. Teodor Ruzvelt dolazi na vlast: spoljna politika.

1. dobijanje novih poseda 2. pokušaji u diplomatijiSpoljna politika postaje politika «Otvorenih vrata» javnog i transparentnog pregovaranja o svim interesima Amerike. Baziraju se na Panamu i izgradnju kanala kojim bi skratili put svojim ratnim brodovima.

1903. izazivaju pobunu u Panami i ona postaje nezavisna republika, a Amerikanci dobijaju koncesiju na izgradnju kanala.

Špansko-američki rat uvodi Ameriku na svetsku političku scenu, ali ona tek nakon 1. svetskog rata postaje vodeća svetska sila. Amerika od nezavisnosti do novije istorije dobija sve sporove na međunarodnoj političkoj sceni.

21. RADNICKI I KOMUNISTICKI POKRET PRE I SV. RATA

Radnicki pokret pojavljuje se pre marksizma, neposredno nakon rusenja feudalnog poretka I njegove politicke vlasti. Marksisticka misao se razvija u XIX veku I postaje integralni deo istorijskog kretanja i snaga revolucionarnih pokreta.Vaznije radnicke pobune: Lionski ustanci 1831. i 1834. godine, ustanak sleskih tkaca 1844, cartisticki pokret u Engleskoj, revolucija 1848, Pariska komuna. Vec prvi, spontani koraci proletarijata, na teorijski i prakticno nedoradjene nacine, ukazuju na klasu koja nije zadovoljna svojim polozajem i koja sa njim ne zeli da se miri. U spoznaji

26

inferiornosti svog polozaja u odnosu na burzoaziju, bore se za likvidaciju klasnog drustva. U Lionskim ustancima javljaju se politicki zahtevi, u Engleskoj se stvaraju radnicki savezi (tredjunioni), proletarijat se dovodi i do politicke borbe zahtevima za istim pravom glasa, reformom izbornog sistema i parlamentarnim reformama. Cartizam -pokret radnicke klase. Vladajuca klasa Engleske je strahovala od parlamentarne reforme, kao sto je i vladajuca klasa Francuske zazirala od socijalne revolucije.Postoje suprotnosni interesa burzoazije i proletarijata, kao bitna klasna protivrecnost.Period od kraja XVIII do sedamdesetih godina XIX veka obelezen je dogadjajima koji predstavljaju burzoaske revolucije, zatim rast proleterkog pokreta, ali i dalje borbu burzoaske opozicije. Mada nisu svi zadaci proletarijrata za samostsalno politicko istupanje i za sopstvene ciljeve bili snazni simptomi novih politickih kriza. Jacanje radnickih pokreta i klasnih sukoba pretilo je da promeni i osnovni karakter revolucionarnih situacija. Burzoazija je mogla racunati na podrsku masa samo ukoliko saradjuje sa radnickim pokretom, jer bi jedino tako mogla da ispuni svoje imperijalisticke tendencije.Novi uslovi politickog organizovanja, koji su omogucili prebacivanje politickih borbi na legitimni teren, dovode i do stvaranja jakih radnickih organizacija i politickih partija. Uvlacenje radnistva u institucionalizovani politicki zivot imalo je dvostruku posledicu: infiltracija predstavnika proletarijata u burzoaski politicki sistem (uzdrmati ga) i infiltracija burzoaskih elemenata u radnicki pokret (povratno dejstvo). Novo popriste politickih borbi postao je parlament, koji nije bio nesto vise od politicke tribine, nego i sredstvo za promenu politickih garnitura burzoaske klase. Sa napretkom imperijalizma, taktika otvorenog suzbijanja radnickog pokreta morala je da se zameni taktikom posrednog uticaja preko njegovih sopstvenih predstavnika, odnosno frakcija koje su se naturale radnickom pokretu. Radnicki pokret raste i sve jace se organizuje, prolazi kroz formalnu demokratizaciju. Klasni sukobi se zaostravaju, ali na novom nivou otkad je proletarijat politicki subjekt.Teske uslove u kojima se nasao radnicki pokret u Francuskoj posle Komune, burzoazija je iskorisila da onemoguci samostalno politicko istupanje radnicke klase. Isticao se Barbere (propagirao osnivanje sinikalnih saveza i kooperativnih organizacija). Predstavnici socijalisticke misli bili su Ged i Lafarg, koji su predlagali ucesce proletarijata u poltickoj borbi za obrazovanje Radnicke stranke. Ona nije mogla da spreci prodor sitnoburzoaskih elemenata (Brus, Malon), poznatih kao posibilisti, prema svojoj oportunistickoj taktici ogranicavanja na ono sto je moguce. Novi momenat u razvijanju radnickog pokreta u Francuskoj bio je organizovanje radnicke frakcije u parlamentu, podstaknuto uspesima socijalista na izborima 1893.

U drugacijim uslovima, ali sa slicnim tendencijama, javice se radnicki pokret i partijsko organizovanje u Nemackoj. Socijalisti – Bebel i Libkneht. Izbori za Rajhstag 1890. pokazali su opste jacanje levih grupacija. Slucaj “Mileran”Pitanje odnosa radnickih partija prema burzoaskim partijama i vladama. Bernstajn je zastupao politiku saveza sa burzoaskim strankama i opovrgavao mogucnost stvaranja jedinstvene taktike radnickog pokreta – kapitalizam nije vodio zaostravanju klasnih sukoba, vec novim odnosima koji su omogucavali da se ka socijalizmu ide putem reformi. Ged je bio protiv – ne moze se biti socijalista i stititi interese burzoazije u isto vreme. Potreba za srednjim resenjem.

27

Socijalisti – za ukidanje stajace vojske i opste razoruzenje naroda. Iznose prava svih naroda na samoopredeljenje.Pitanje: kako da se kriza koja nastaje ratom iskoristi za revolucionarno svrgavanje burzoazije i pobedu proletarijata. Pitanje o stavu prema ratu nije se moglo odvojitii od pitanja zadatka proleterske borbe protiv kapitalizma i imperijalizma.

22. RUSKO-JAPANSKI RAT I REVOLUCIJA 1905.

Rusko-Japanski rat (1904-1905) trebalo je da po proceni nekih Ruskih politicara preusmeri unutrasnja nezadovolsjtva i da spreci revoluciju, ali su tok i ishod rata nju ubrzali. U stvari, Rusija nije zelel|a taj rat ali ga je svojom politikom ekspanzije omogucila. Pogresna procena drzavnog i vojnog rukovodstva Rusije o vojnoj moci Japana vodila je osionom ponasanju Rusije na dalekom Istoku i grubom prenebregavanju Japanskih interesa. Takvo ponasanje vodilo je i medjunarodnoj izolaciji Rusije. Neposeredni povod za rat bilo je odbijanje Rusije da izvrsi preuzete obaveze( prema Rusko-Japanskom sporazumu iz marta 19o2 godine) da utri etape evakuise svoju vojsku iz Mandzurije. Umesto toga, Nikolaj II maja 1903 godine odlucuje da se Mandzurija ukljuci u sferu Ruskog politickog i vojnog uticaja i da se prekine evakuacija Ruskih snaga.

Posle priprema svoje vojske, Japan se odlucuje za rat. Januara 1904. godine Japan prekida diplomatske odnose sa Rusijom, a dva dana kasnije (u noci 26.1.1904. godine) japanski brodovi su bez objave rata, napale Ruske brodove u luci Port-Artur. Rat je pokazao Rusku nespremnost u vojnoj pogledu. Posto je Japanska flota potopila vecinu Ruskih brodova i zapocela opsatu Port-Artura, Japan je zagospodario na moru i njegovi brodovi su iskrcali vojsku na Korejskom poluostrvu odakle su napadali Ruske snage duz Korejsko-Mandzurske granice. Rusija je trpela poraz za porazom. Krajem 1904 godine Japan zauzima Port-Artur sto je oznacilo iskod rata. Konacni poraz u ratu na kopnu, Rusija je dozivela u borbama pod mugdenom februara 1905 godine. Porazi uovom ratu povecali su postojece nezadovoljstvo politikom Cara Nikolaja II Romanova sto prerasta u revoluciji. Zato je Car odlucio da prihvati posredovanje Americkog predsednika T.Ruzvelta za prekid rata i za pregovore o miru. Rusko-Japanski mirovni pregovori vodjeni su u Portsmantu leta 1905 godine. Posle dugih i teskih pregovora prihvatili su usledece uslove:1. Rusija se odrekla sfera uticaja u Kini i u Koreji; 2. Priznala je da je Koreja u sferi uticaja Japana; 3. Ustupila je Japanu poluostrvo Ljantong sa Port_Arturom i juznu polovinu sahalina. Poraz u ratu je oslabio uticaj Rusije na dalekom Istoku , a Japan postaje ozbiljna vojno-politicka sila. Ovo je bila prva pobeda jedne Azijske drzave u novom veku , sto ce imati kasnije dalekosezne posledice.

Revolucija 1905 godine

Zeleci da ocuva Carsko samodrzavlje poslednji ruski car Nikolaj II je odbaciovao reforme, kao i njegov otac Aleksandar III Romanov. To dovodi do velikih socijalno-politickih zbivanja; zahtevi za promenama, studenstki protesti , radnicki strajkovi, pobune seljaka, medjunacionalni antagonizmi. Nije bilo ko ordinacije u ovim nemirima, oni su se desavali odvojeno i paralelno ali uz medjusobne uticaje.

28

Ovu revoluciju mnogi nazivaju prvom Ruskom revolucijom, mada ona nije donela nikakve promene u politickoj organizaciji, ali je dovela do radilaizovanja zahteva i politizovanja masa.

Tok revolucije i "krvava nedelja"

Radnicka organizacija je odlucila da u nedelju 9.1.1905.preda caru zalbe,molbe o poboljsanju radnickog zivota.Oni su se 9.1.u nedelju kretali ka Zimskom dvorcu,bilo je oko 300 000 ljudi.Vodja je bio Gapon,noseni su transparenti sa natpisom:"Vojnici,ne pucajte u narod!"Medjutim,pucano je u masu,stradalo je dosta ljudi."krvava nedelja" je kako mnogi ocenjuju pocetak ruske revolucije.Znacaj radnika od tada se pojacava.Tako revolucija postaje preteca opasnost."Krvava nedelja" je uzdrmala vekovni kult u narodu o "dobrom caru",ocu naroda.Studentski protesti se nastavljaju,a postoje i atentati na sluzbene funkcionere i careve rodjake.

Inteligencija zahteva zakonodavni parlament i ustav.car obecava uspostavljanje jednog predstavnickog organa,a prihvata se naziv "Drzavna duma".Prvo se vode rasprave da li ce taj organ ograniciti samodrzavlje i ,na kraju,car prihvata Dumu koja postaje izabrano savetodavno predstavnicko telo.Postavlja se pitanje o nacinu izbora dume.

Oktobra 1905.nastupa generalni politicki strajk-sve je obustavljeno(zeleznice,posta...).

17.oktobra 1905.car daje Manifest,koji sadrzi elemente ustava i kojim se uspostavljaju gradjanska prava i politicke slobode.To je znacajan korak u ogranicavanju samodrzavlja,ali se Manifest ne sprovodi.Ponovni neredi.

Zatim nastupa decembarski politicki strajk.Masovni svenarodni pokret bio je slomljen.

Zbivanja u Rusiji 1905. imaju revolucionarna obelezja.Nastaju politicke stranke(socijalisticke,liberalno-demokratske,monarhisticke).

23. STVARANJE VOJNIH SAVEZA- TROJNI SAVEZ I ANTANTA

Vođena željom da potpuno izoluje Francusku, Nemačka je težila da na svoju stranu privuče Rusiju i Austro-Ugarsku, pa je sa njima 1872. godine sklopila tzv. Trojecarski savez (na sastanku 3 cara – nemačkog Vilhelma I, ruskog Aleksandra II i austrougarskog Franje Josifa I). Međutim taj savez nije bio čvrst zbog suprotnosti između Rusije i Austro-Ugarske, tj. Njihovog rivalstva na Balkanu. Rusija će se udaljiti od saveznika tokom velike Istočne krize, posebno na Berlinskom kongresu. Sve je to upućivalo Nemačku na prijateljstvo sa Austrijom, što će dovesti do potpisivanja Nemačko-Austrijskog ugovora o njihovom međusobnom savezu 1879. godine.

Nemački prodor na istok svesrdno je podržavala jedino Austro-Ugarska. Ona se i sama zanosila sličnim željama, samo u nešto ograničenom obimu: da pokori balkanske slovenske zemlje i preko Soluna obezbedi izlaz na Egejsko more. Ta podudarnost težnji utvrđivala je i jačala njihovo savezništvo.

Međutim, treći član saveza, Italija, strahovala je od tih planova. Ipak, zbog zauzimanja Tunisa od strane Francuske, orijentisala se ka Nemačkoj i Austro-Ugarskoj, bez obzira na ranije nesporazume sa Habzburškom monarhijom. Godine 1882. Italija je sa dve germanske carske zemlje zaključila tzv. Trojni Savez (ili savez centralnih sila)

29

prema kojem su Nemačka i Italija jedna drugoj obećalle vojnu pomoć u slučaju rata sa Francuskom. Sve tri članice obećale su da će u slučaju rata sa drugom državom ostati neutralne i pružati jedna drugoj vojnu pomoć.

U drugoj polovini 19. veka Rusija i Franciska su se našle u najvećoj meri usamljene, pa ih je ta činjenica postepeno zbližavala. Između 1891. i 1893. Rusija i Francuska su sklopile nekoliko ugovora, među kojima je najvažnija bila vojna konvencija (međusobno se pomažu ukoliko jednu od njih napadne Nemačka). Do zbližavanja Engleske sa Rusijom trebalo je čekati više godina pošto su one bile u netrpeljivosti zbog suprotstavljenih interesa na Dalekom istoku. Sve veća opasnost od Nemačke naterala je Englesku da neđe načina kako da reši sporna pitanja sa Rusijom.

Početkom 20. veka, Francuskoj je zbog istovetnih interesa bilo neophodno zbližavanje sa Engleskom. U aprilu 1904. postignut je sporazum za rešavanje glavnih kolonijalnih sporova. Francuska je priznala da Egipat spada u interesnu sferu britanskog kolonijalnog carstva, a britanija je pristala da Francuska zauzme Maroko.

Pregovori za stvaranje bloka Antante (Francuska, Rusija, Engleska) uspešno su završeni 1907. god. Stvaranjem dva bloka suprotstavljenih država, sukob globalnih svetskih razmera bio je na vidiku.

24. EVROPSKE KRIZE I KONFLIKTI UOCI I SV. RATA

Nemački imperijalizam je doživeo stvaranje bloka antante kao gubitak moći i «okruživanje otadžbine».Od 1905. god. Nemačka je stalno pokušavala da razbije to okruženje i računala je sa ratom na 2 fronta – protiv Francuske i Rusije.

Prva Marokanska kriza (1905 – 1906.) tumačena je kao dobra prilika (Rusija je bila zauzeta događanjima u Aziji, a Francuska je ustuknula pred izazovom). Do svetskog sukoba ipak nije došlo jer nisu bili stvoreni povoljni uslovi u samoj Nemačkoj (protivljenje socijal-demokratske stranke).

Posle prevrata iz 1903. godine Srbija je oslonac nalazila u Rusiji, a samim tim i u ostalim članicama Antante, pa je nova srpska spoljna politika za Austro- Ugarsku bila potpuno neprihvatljiva. Iz toga se rodio sukob i zbog toga će i Srbija biti uvučena u I svetski rat. Srbija je držala centralni deo balkana i zato je između ostalog Austro-Ugarska imala nameru da uništi samostalnost srpske države.

Bitnu prekretnicu u međunarodnim odnosima predstavlja aneksija Bosne i Hercegovine (1908.), događaj koji je direktno vodio ratnom sukobu između 2 bloka velikih sila.

PODSEĆANJE: Na balkanske političke događaje veliki uticaj imala je Mladoturska liberalna revolucija Kemal-paše Ataturka 1908. godine. To je stvorilo dobru političku kliu da Austrija u oktobru iste godine anektira Bosnu.

U jesen 1908. godine sastali su se Austro-Ugarski ministar Erental i ruski ministar spoljnih poslova Izvoljski, kojinnje tom prilikom pristao da Austrija anektira Bosnu i Hercegovinu, čime je Austro-Ugarska prekršila odredbe Berlinskog ugovora. Srbija je silama potpisnicama Berlinskog kongresa uputila protestnu notu tražeći nadoknadu ukoliko Evropa prizna aneksiju. Ti zahtevi nisu bili uvaženi. Pored Srbije najveći otpor aneksiji pružila je Rusija, a potom i Turska u kojoj je proglašen bojkot austrougarske robe. Engleska, Francuska i Italija bile su naklonjene Srbiji, ali se nisu usuđivale da u tom trenutku ratuju sa Austro-Ugarskom. Do svetskog rata ni ovoga puta nije došlo jer je rusija u zadnjem trenutku izbegla direktno mešanje.

U drugoj marokanskoj krizi (1911.) vlada rejha se povukla pred intervencijom Velike Britanije, a ni nemački saveznici nisu bili spremni za rat. Nemci su krenuli u trku

30

u naoružavanju, sa težištem na jačanju suvozemnih snaga. Javno mnenje je bilo pripremljeno i čekao se samo dobar povod.

Pristizale su vesti da su Rusija i Francuska spremne za rat, dok je Austro-Ugarska zapadala u sve oštrije sukobe sa Italijom, koja se rukovodila samo svojim najužim interesima, i Rumunijom koja je sve više klizila ka Antanti.

Sve se više govorilo o Srbiji kao o zemlji koja ugrožava interese centralnih sila, i čekao se samo povod. Taj povod se desio 28.juna 1914. u Sarajevu kada je Gavrilo Princip, pripadnik organizacije «mlada Bosna» ubio prestolonaslednika monarhije, nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Bečki dvor je optužio srpsku vladu za atentat, koji je shvaćen kao odličan povod za početak već dugo nameravanog rata.

28. jula 1914. Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji i tako počinje I svetski rat.

25. SRPSKA REVOLUCIJA- PRVI SRPSKI USTANAK

Po okončanju austrijsko-turskog rata Svištovskim ugovorom o miru 1791. godine, srpske starešine na čelu sa arhimandritom Stevanom Jovanovićem pokušali su da izdejstvuju samoupravu za Srbiju. Po tom proglasu Srbija bi imala veliku autonomiiju, ali ipak ti zahtevi nisu ostvareni. Ipak Srbima je data amnestija za učešće u Austrijsko.turskom ratu, janičarima je zabranjen povratak u beogradski pašaluk, i dodeljene su neke povlastice narodu. Međutim janičari se nisu mirili sa ovim odredbama pa su 15. decembra 1801. izvršili prevrat, zbacili i ubili beogradskog vezira Mustafa-pašu. Četiri dahije: Aganlija, Kučuk Alija, Mehmed-aga Fočić i Mula Jusuf učvrstili su svoju odmetničku vladavinu i ukinuli sve samoupravne povlastice i zaveli nasilnički režim, što je podstaklo Srbe na otpor. Pošto Porta nije priznavala dahijsku vlast ustanak je u početku predstavljao legitimni čin. Neposredan povod za ustanak bila je Seča knezova sa početka 1804. godine kada je pogubljeno više od 70 viđenijih Srba.

Ubrzo potom, na sretenje 1804. na zboru u Orašcu za vođu ustanka je izabran Karađorđe Petrović iako je prvoditno za to mesto predložen Stanoje Glavaš koji je to odbio. Na skupštini u Ostružnici od 24. aprila do 3. maja ustanici su odredili svoje zahteve. Među kojima je bila neajvažnija odredba da se dahije proteraju i vrate povlastice Srbima. Porta donosi odluku da pošalje Bećir-pašu u Srbiju da smiri stanje, dahije pokušavaju da pobegnu ali u noći između 24. i 25. jula Ustanici ih ubijaju. Posle toga Sultan prihvata vraćanje na staro stanje, ali ustanici to odbijaju i tada počinje otvorena botrba protiv sultanove vojske.

Sultan je poslao Hafiz-pašu sa velikom vojskom da uguši ustanak, ali su oni pretrpeli veliki poraz kod Paraćina i Ivankovca 6.- 8. avgusta. To je bila prva veća bitka srpske i sultanove vojske posle nekoliko vekova i prva veća bitka prvog srpskog ustanka. Vodili su je Milojko Stojković i Karađorđe. Posle ove bitke sprovode se opsežne mere u naoružavanju i traženji se podrška od neke velike sile (Austrije, Rusije ili Francuske). Te 1805. godine formiran je i «praviteljstvujuči sovjet».

1.jula 19806. godine Petar Ičko sklapa tzv. «Ičkov mir» sa Turskom, ali on nije stupio na snagu pošto je Turska vojska pre zaključenja ovog mira započela napade. Na Mišaru 1. avgusta 1806. godine Srpska vojska je izvojevala najveću pobedu satrvši vojsku Kulin Kapetana. U septembru iste godine sklopljeno je primirje. Tada je srpski položaj bio veoma povoljan pošto su Rusi zaratili sa Turskom 18. 12.1806. Tada je došlo do saveza Srbije sa Rusijom i dogovor o zajednoj borbi protiv Turske. Potom nastupa period primirja koji traje sve do početka 1809. Za to vreme u srbiji su doneti prvi ustavni

31

akti 1808., a u okviru praviteljstvujučeg sovjeta formirana su popečiteljstva (ministarstva).

1809. Rusija ponovo ulazi u sukob sa Turskom i Srbi tada kreću u snažnu ofanzivu. Međutim, zbog nesuglasica među srpskim vođama, Srbi (Stevan Sinđelić) kod niša trpe poraz. 1810. giodine Srbi uz pomoć Rusa vraćaju izgubljene teritorije. Od ove godine Rusi upadaju u nepovoljnu suituaciju, jer počinje priprema Francuza i Austrijanaca na pohod na Rusiju. Zbog toga 16. maja 1812. godine Rusi sklapaju sa Turskom u Bukureštu. U 8. tački ovog mira obezbeđena je amnestija za srbe. Ovim sporazumom srbija je praktično vraćena na granice iz 1804. god. Ubrzo Turci kreću sa snažnom vojskom na Srbiju i za kratko vreme zauzimaju izgubljene teritorije i zavode strašan teror u Srbiji.

26. POSTANAK KNEZEVINE SRBIJE

Po Gušanju prvog ustanka Turci su zaveli strašan teror na teritoriji Srbije pa su se Srbi podigli na oružje, prvo sredinom septembra 1814. Hadži-Prodanova buna, a zatim (na Cveti)11. aprila 1815. godine u Takovu podignut je Drugi Srpski Ustanak na čelu sa Milošem Obrenovićem. Ovaj ustanak je po karakteru bio drugačiji od prvog, Miloš se borio samo da ib imao bolju pregovaračku poziciju, i posle manjih biltaka došlo je do sporazuma između Miloša i (Marašli-Ali paše)Marašlije. Tim sporazumom vraćena su srbima prava zagarantovana 8. tačkom Bukureštkog mira. Tim privilegijama Srbija dobija samoupravu, a Miloš postaje vrhovni srpski knez. Potom, pošto je odbio da deli vlast, Miloš se surovo obračunava sa svojim protivnicima, pa tako ubija i Karađorđa 13.jula 1817. Miloš je 6. novembra 1817. godine dobio u skupštini titulu naslednog kneza, ali Porta na to nije pristala

Međutim, ubrzo dolazi do dosta nepovoljnog razvoja događaja za Tursku, pa ona, pod pritiskom Rusije, biva primorana da na pregovorima u Akermanu, leta 1826. prihvati da uredi srpsko pitanje hatišerifom. Ubrzo potom izbio je rat Rusije i Turske, pa je srpsko pitanje zapalo u drugi plan. Rat je okončan Jedrenskim mirom 2. septembra 1829. Porta se obavezala da izvrši obaveze Akermanske konvencije u roku od mesec dana. Time su vraćene i 6 nahija koje je Karađorđe osvojio. Sultan je već 18. septembra izdao akt o samoupravi, koji je ratifikovan 2. decembra 1829. u Beogradu.

Konačno 1830. godine Turci izdaju Hatišerif kojim se priznaje samouprava Srbiji, i Milošu garantuje nasledno kneževsko pravo. Tim hatišerifom garantuje se i vraćanje 6 pomenutih nahija, ali su one pripojene Srbiji tek maja 1833.

27. MILETINA BUNA I DONOSENJE SRETENJSKOG USTAVA

Pobuna protiv kneza je bilo od početka njegove vlade. Početkom 1825. godine izbija buna koja se širi na više nahija pod vođstvom Miloja Popovića Đaka. Oni su se bunili protiv kneževskog zuluma. U borbi protiv pobunjenika istakao se Toma Vučić Perišić i ugušio je ustanak. Posle ove bune bilo je još nekoliko manjih koje nisu toliko značajne.

Kada je Srbija dobila samoupravu, i kada je rešeno pitanje 6 nahija, nezadovoljstvo je kulminiralo. Po hatišerifu Miloš je bio obavezan da radi sa skupštinom sastavljenom od narodnih starrešina, ali on o tome nije vodio mnogo računa. Zbog toga je u januaru 1835. godine nekoliko uglednih ljudi an čelu sa Miletom Radojkovićem diglo bunu protiv kneza i pošlo na Kragujevac. Toma Vučić Perišić ih je pustio u grad pod uslovom da ne ulaze u knezev konak. Zahvaljujući tom potezu buna nije dobila krvav

32

karakter nego je ispala više kao ozbiljna demonstracija. Ipak na Miloša je veoma uticala, jedno vreme je čak pomišljao i na bekstvo. Obećao je sazivanje skupštine za Sretenje i uređenje pitanja ustava. To se doista i dogodilo. Knez je naa sretenjskoj skupštini doneo ustav koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidović. Po ustavu Savet bi trebalo da deli sa knezom zakaonodavnu i izvršnu vlast. Narodna skupština bi se sastajala jednom godišnje da odobri budžet i sastavi peticiju sa narodnim zahtevima. To davanje liberalnog ustava Srbiji, izazvalo je dosta negodovanja u Rusiji i Turskoj. Pitalo se šta će Srbiji ministarstva, trobojna zastava, i smatralo se da je ustav iznuđen od strane ustanika. Rusija i Turska su zatražile sedan osnovni zakon kojim bi se ograničila Miloševa vladavina, a ne ustav sa elementima državnosti. Zbog toga Miloš je bio prinuđen da povuče ustav, što je za njega lično predstavljalo veliki uspeh. Rusai su insistirali da se u Srbiji formira savet u okviru koga će biti doživotno birani članovi i koji će raditi nezavisno od Miloša. U isto vreme došlo je do formiranja ustavobranitelske opozicije koju su sačinjavali Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević i Jevrem Obrenović. Izložen pritiscima sa svih strana Miloš je popustio i pristao da se spremi novi ustav. Posle dugih pregovora koji su vođeni u Carigradu, 10. decembra 1838. donet je novi ustav koji us uglavnom izradili turski i ruski predstavnici. On je stoga nazvan «turski ustav». Glavna uredba ovog ustava je bilo stvaranje sovjeta od 17 doživotno biranih članova koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte. Skupština nije bila predviđena. To je dovelo do toga da Miloš samo 2 meseca po donošenju ustava napusti Srbiju.

Njega je nasledio sin Milan, ali umesto njega stvarnu vlast je imalo namesništvo sačinjeno od Tome Vučića, Avrama Petronijevića i Jevrema Obrenovića.

28. VLADA USTAVOBRANITELJA

Po smrti kneza Milana na presto dolazi milošev mlađi sin, Mihailo koji je tada imao 16 godina. Njegov položaj je bio dosta težak jer se mržnja sa njegovog oca prenela na njega. Javila se jaka stranka pristalica Aleksandra, Karađorđevog sina. Porta je postavila Vučića i Petronijevića za Mihailove savetnike, ali ih je on uz pomoć porodice smenio i proteraou inostranstvo. Kada su se vratili 1842. godine došlo je do novog prevrata. Potpomagani od turskih vlasti, Vučić i Petronijević su već u leto 1842. digli bunu protiv kneza Mihaila. Knez je morao naglo da se povlači i 26. avgusta je pobegao u Zemun. Ustavobraniteljji su brzo sazvali narodnu skupštinu da izaberu novog kneza. Na skupštini je 2. septembra za kneza izabran upravo Aleksandar. Porta je odmah prihvatila ovaj izbor, ali Rusija nije. Zato je određen novi izbor. Na novoj skupštini 18. juna 1843. ponovo je izabran knez Aleksandar.

U ovom periodu ipak praktično su vladali ustavobranitelji. Oni su težili da se Srbija sredi i kulturno unapredi. Već 1844. donesen je «građanski zakonik». Najveće zasluge oko donošenja ovog zakonika idu Jovanu Hadžiću. Potom 1853. godine donosi se «zakonik o građansko sudskom postupku». Tada je i izvršena organizacija sudova sa ciljem da se stvori pravna država.

Ustavobranitelji su u velikoj meri unapredili i prosvetu. Najznačajnije je unapređenje Liceja (osnovan 1838.) u univerzitetZa njihovo vreme otvoreno je preko 200 novih škola. U spoljnjoj politici ustavobranitelji su se sve više udaljavali od Rusije. Sa druge strane gradili su odnose sa francuskom vladom i Engleskom.

Predsednik vlade u ovo vreme je bio Ilija Garašanin koji je stvorio «načertanije» 1844. godine u kome je izlože plan spoljne politike Srbije za naredne godine. Pored njega u stvaranju nacionalnog programa istkli su se Adam Čartoriski , i Frančesko Zah. Po ovom programu Srbija bi trebalo da bude centar ujedinjenja balkanskih naroda.

33

Utavobranitelji su ipak imali dosta protivnika. Najviše zapamćena je buna koja je izbila 1844.. Nju je izveo Stojan Jovanović Cukić. Tu bunu je ugušio Vučić i zaveo pravu strahovladu. Sve su se češće javljali pritisci oko uspostavljanja narodne skupštine koja Turskim ustavom nije bila predviđena. Tako se sastala Petrovska skupština 1848. i na njoj je ustanovljeno da se skupština mora sazivati svake godine.

29. SVETOANDREJSKA SKUPSTINA

Godine 1857. otkrivena je jos jedna zavera protiv kneza Aleksandra. Namera zaverenika bila je da se zbaci knez Karadjordjevic i na presto vrati Milos Obrenovic. Predvodnici afere su prvo osudjeni na smrt, a zatim pomilovani na dozivotnu robiju. Porta se poslednji put umesala u unutrasnje dogadjaje u Srbiji primoravajuci Kneza da izruci zaverenike Porti i da penzionisane clanove Saveta reaktivira. Tako su se Vucic i Garasanin, u prolece 1858. god. vratili na najvise drzavne polozaje; Vucic kao predsednik Saveta, a Garasanin kao ministar unutrasnjih dela. Knezeva vlast i licni ugled sasvim su popustili. Kraj njegove vladavine je bio izvesniji nego ikad. Porta je jedva docekala priliku da moze da oseti svoju snagu, a nalazila je podrsku kod Francuske, koja je otvoreno osudjivala knezevu politiku, a donekle i kod Rusije. Austrija i Engleska su drzale knezevu stranu, a Pruska je bila neutralna. Teske prilike u Srbiji mogla je da popravi samo nova Narodna skupstina. Uprkos protivljenju Kneza i Porte, Garasanin je najzad uspeo da izdejstvuje sazivanje skupstive u novembru 1858. god. Na osnovu zakona donetog samo za tu priliku skupstina se sastojala od vecine izabranih clanova i relativno malog broja skupstinara po polozaju. Obe struje u opoziciji, i konzervativna i liberalna, slozile su se u zahtevu da se skupstina sazove, ali su im ciljevi bili razliciti. Svetoandrejska skupstina se okupila 30. novembra 1858. god. Predsedavao je Misa Atanasijevic, bogati beogradski trgovac i stari konzervativac, dok je za njegovog zamenika bio izabran Stevca Mihajlovic, poverenik kneza Milosa. Sekretari su bili liberali Jevrem Grujic i Jovan Ilic. Liberali, jedna grupa mladih ljudi skolovanih na strani, pripremali su zakon o Narodnoj Skupstini po kojem je skupstina trebalo da se sastaje svake godine sa odredjenim zakonodavnim ovlascenjima u pitanjima drzavnog budzeta i ministarske odgovornosti. Ovom projektu usprotivili su se konzervativci, pa je moralo da se nadje srednje resenje. Drzavni savet je ostao najvise zakonodavno telo, a skupstina je dobila samo savetodavnu ulogu. Na dan 10. dec. 1858.god. skupstina je zatrazila ostavku kneza Aleksandra. Posle jednog dana razmisljanja Aleksandar Karadjordjevic se sklonio u Beogradsku tvrdjavu, pod zastitu turskog pase. Sutradan je skupstina i zvanicno proglasila zbacivanje kneza Karadjordjevica i na presto vratila kneza Milosa Obrenovica. Do povratka Milosevog u Srbiju, imenovano je namesnistvo, koje su cinili: Ilija Garasanin, Stevca Mihajlovic i I. Ugricic. Knez Milos je sa knezom Mihajlom stigao u Beograd 25. jan.1859.god. Do tada je cekao potvrdu svog izbora od Porte.

30. UVODJENJE PARLAMENTARNOG SISTEMA U SRBIJI 19.VEK

1858. Svetoandrejska skupština1869. sazvana je Narodna skupština koju je vodio Jovan Ristić, donet je ustav kojim je uvedena stalna narodna skupština, nema pravo zakonodavne inicijative, knez bira trećinu poslanika

34

1878. od sticanja samostalnosti u Srbiji nastaju i prve političke stranke, a to su: Radikalna partija 1881. njene vođe su bili Adam Bogosavljević, Nikola Pašić i

Pera Todorović. Ciljevi: opšte biračko pravo, za izborne sudove, opštinsku samoupravu, neposredne i progresivne poreze i parlamentarnu vladavinu, protiv samovolje vladara. Podržavaju je seljaci u početku, a početkom XX veka postaju buržoaska partija. Pozivaju se na Svetozara Markovića u svojim početcima.

Liberalna partija nastavlja političko delo liberalnih grupa iz sredine XIX veka, oslanjaju se na buržoaziju, zalažu se za veća ustavna prava i jačanje uticaja narodnog predstavništva, za slobodnu konkurenciju u prvrednom životu i unutrašnje reforme. Najznačajniji Jovan Ristić, ako vas nešto više zanima pitajte «Simketa»

Naprednjačka partija okuplja deo ustavobranitelja «mladokonzervativci» podržava ih bagata trgovačka buržoazija. Ciljevi: čista ustavnost zapadno evropskog tipa, više ličnih sloboda, a manje demokratije (za buržoaziju i gospodu, a manje za seljake) politika kneza odnosno kralja Milana. Vođe Milutin Garašanin i Stojan Novaković

Radikali su uzeli značajnu ulogu u dizanju Timočke bune i zbog toga su bili proganjani (npr. Nikola Pašić), timočka buna je bila ugušena što je značilo poraz radikala.1888. nakon neuspeha u ratu s Bugarima, Kralj je primoran da donese novi ustav, koji se zasnivao na načelima građanskog parlametarizma1893. maloletni kralj Aleksandar je izvršio državni udar i ukinuo ustav iz 1888. i osnažio ustav iz 1869.1901. kralj je podario Srbiji novi ustav. Nakon ovog čina jedan deo radikal saradjuje s kraljem, a drugi deo formira Samostalnu radikalnu partiju.Posle majskog prevrata narodna skupština je vratila ustav iz 1888.Na razvoj parlametarizma nakon prevrata utiču tri činioca političke stranke, vojska i dvor.1903. osnovana nova Srpska socijaldemokratska partija

31. VLADAVINA MILANA OBRENOVICA

S obzirom na to da je kao maloletan proglašen za kneza, Namesništvo vlada u njegovo ime, odnosno Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Namesništvo radi na promeni ustava bez dozvole Turske, a i zakon o namesništvu nije dozvoljavao promenu ustava dok je vladar maloletan.

29. juna 1869. novi ustav je usvojen! Njime je garantovano vladarsko pravo dinastiji Obrenović. Kako bi se učvrstila vlast uvedeno je protekcionaštvo, od koga se Srbija nikada više neće osloboditi. Razvio se i nepotizam. I dok je u zemlji vladao mir, Svetozar Miletić je u Vojvodini napao namesništvo za izdaju nacionalnih interesa Srba.

Knez Milan je stupio na presto 10.8.1872., ali je namesnički režim prekinut tek posle smrti Milivoja-Petrovića Blaznavca. Novu vladu formirao je Jovan Ristić, ali ne zadugo jer je knez na vlast doveo konzervativce i vladu je formirao Marinović.

Sredinom jula izbio je bosansko-hercegovački ustanak. Knez Milan je po nagovoru velikih sila sprečavao direktno angažovanje Srbije, jer su se one plašile da Rusija ne proširi svoj uticaj među hrišćanima u Turskoj. Ali pod uticajem Crne Gore i kneza Petra Karađorđevića na ustanike Milan je shvatio da se mora angažovati, kako iz nacionalnih tako i iz dinastičkih razloga.

Godine 1876. proklamacijom je objavio rat Turskoj. Turci su potukli Srbe sredinom oktobra kod Đunisa. Posd pritiskom Rusije zaključeno je primirje bez

35

teritorijalne štete po Srbiju, i tako je završen prvi srpsko-turski rat koji će ostati velika ljaga na liku kneza Milana.

Godine 1877., aprila meseca, Rusija je objavila rat Turskoj. Nešto kasnije Srbija i Crna Gora takođe stupaju u rat, a srpska vojska zauzima Pirot, Belu Palanku, Caribrod (Dimitrovgrad), Niš, Leskovac i Vranje. Marta 1878. potpisan je mir u San Stefanu. Njime je priznata nezavisnost Rumuniji i Srbiji, i stvorena je nova država – Sanstefanska Bugarska, a Srbija i Crna Gora su dobile teritorijalna proširenja.

Velike sile su odbile da priznaju ovakvo komadanje Turske, i zato je revidiran Sanstefanski mir i došlo je do Berlinskog kongresa (skup sedam evropskih zemalja – Nemačke, Austro-Ugarske, Italije, Francuske, Engleske, Rusije i Turske od 13. juna do 13. jula 1878.). On je završen usvajanjem ugovora koji ima 64 člana. Članom 34. priznata je nezavisnost kneževine Srbije, a u članu 36. određene su nove granice srbije sa proširenjima na 4 okruga: niški, pirotski, vranjski i toplički.

Najveći udar na Srbiju bila je okupacija Bosne i Hercegovine koju je trebalo da izvede Austro-Ugarska. Srbija je bila obavezna da izgradi železnicu dolinom Morave, koja će dovesti zemlju na ivicu ekonomskog kraha.

Razočaran Ruskim ponašanjem, knez se okretao Austriji. Jovan Ristić, vođa liberala,naš predstavnik na Berlinskom kongresu i veliki rusofil morao je sa liberalima da siđe sa vlasti, a novu vladu je formirao Milan Piroćanac vođa naprednjačke stranke(konzervativaca).

Godine 1881. ministar finansija u Piroćančevoj vladi, Čedomilj Mijatović, rođak kneza Milana, sa dozvolom kneza, a bez znanja piroćanca, sklopio je tajnu konvenciju između Srbije i Austro-Ugarske, kojom se Srbija zapravo odrekla svoje nezavisnosti, a sve radi obezbeđenja dinastičkih prava Obrenovića.

Godine 1882. knez Milan se proglasio za kralja i srbiju za kraljevinu. Tako je postao «prvi srpski kralj posle Kosova». Pošto je radikalna stranaka zauzela oštru opoziciju prema kralju, nije trebalo puno da se čeka da među njima izbije sukob. Nakon proglašenja kraljevine izvršeni su izbori na kojima su radikali odneli apsolutnu pobedu, ali kralj umesto da njima da mandat za sastav vlade, poveri vladu Nikoli Hristiću reakcionaru, koji, potom raspusti skupštinu.

1Hristićeva vlada donosi odluku da se od narodne vojske povuče oružje, sa motivacijom da će joj se dati savremenije puške. Radikali su u tome videli kraljev pokušaj da razoruža narod, te su u narodu razvili veliku propagandu protiv davanja oružja. U crnorečkom okrugu, u istočnoj srbiji, novembra 1883. izbija pobuna. Najpre u Boljevcu, potom u Skoko Banji i Knjaževcu. Intervencijom redovne vojske buna je u krvi ugušena, mnogi radikali su pogubljeni i pozatvarani, a vođa radikala Niola Pašić uspeo je da pobegne u Bugarsku.

Kada su posle timočke bune, mnogi radikali pobegli u Bugarsku, bugarska vlada im je dozvolila da se stacioniraju pored same srpsko-bugarske granice, koju su oni često prelazili. To je dovelo do zahlađenja srpsko-bugarskih odnosa. Godine 1885. kralj Milan je objavio rat Bugarskoj (u septembru), a već u novembru biva poražen kod Slivnice. Rat je završan mirom u Bukureštu (marta 1886.) bez teritorijalnih promena.

Godine 1889. kralj, histerik i depresivac je rešio da abdicira. Koraci koje je preduzeo oko svoje abdikacije sadrže sve protivrečnsti koje su ga okupirale.

U namesništvo (za sina Aleksandra) je izabrao Jovana Ristića, Jovana Belimarkovića i Kostu Protića, a nijedan od njih nije bio naprednjak.

Zatim je tražio da bude «isplaćen» od države na ime kraljevske apanaže, koju bi primao da je ostao na vlasti. Tim novcem je isplatio kockarske dugove.

1 Ovde je pitanje 36. timočka buna zbog logičnog sleda stvari. 36

Paralelno sa tim on je zemlji 1888. godine podario jedan od najdemokratskijih ustava (Po uzoru na belgijski). Ovim ustavom je bio zaveden parlamentarni sistem, zakonodavnu vlast dele kralj i skupština, izborni cenzus je minimalan, tajno i neposredno glasanje, uvedena je institucija kvalifikovanih poslanika – po dva intelektualca sa fakultetskom spremom na svaki okrugm, sloboda štampe, govora i udruživanja, nezavisnost sudova i opštinska i sreska samouprava.

Od abdikacije Milan je živeo na relaciji Beč-Srbija a kad je ljubav uvenula, a novac prokockan, ponovo je počeo da se meša u politički život. Pomaže sinu Aleksandru u prevremenom preuzimanju vlasti, postaće vrhovni komandant vojske, preživeće Ivandanjski atentat 1899., a sve to da bi doživeo da njegov sin naredi da ga ubiju ako pokuša da peđe granicu Srbije.

Umro je u Beču 1901., a sahranjen je u manastiru Krušedol.

32. SRPSKI POKRET U UGARSKOJ 1848.

Srbi su se solidarisali sa revolucionarnim pokretom ali su I oni zeleli da ostvare svoj nacionalni program. Aprila 1848. jedna delegacija novosadskih gradjana, koju je predvodio Djordje Stratimirovic, pojavila se pred Ugarskim saborom u Pozunu sa “Zahtevanjima”, u kojima je trazeno priznanje srpske nacionalnosti I jezika. Kosut je istakao da u Madjarskoj postoji samo madjarska nacija I da ce spor sa Srbima ako zatreba resiti macem. Na to su Srbi odgovorili spaljivanjem maticnih knjiga po crkvama koje su od 1843. morali da vode na madjarskom jeziku. Doslo je i do agrarnih pobuna koje je ugusila carsko-madjarska vojska, sto je jako pogorsalo srpsko-madjarske odnose. Razilazenje sa Madjarima dovedeno je do vrhunca na Majskoj skupstini u Sremskim Karlovcima 1848. Na Skupstini je proglaseno ujedinjenje Srema, Banata, Backe, Baranje I dela Vojne granice u Srpsku vojvodinu. Za srpskog vojvodu izabrane je Stevan Supljikac. Karlovacka mitropolija proglasena je za patrijarsiju, a za patrijarha je proglasen karlovacki mitropolit Josif Rajacic. Izabran je Glavni odbor koji je uz patrijarha upravljao Vojvodinom pripremajuci srpski narod na oruzani otpor madjarskoj vladi. Najzesce borbe su vodjene kod Sentomasa (danasnji Srbobran). Razvoj ovih dogadjaja tokom 1848/49. zavisio je od opstih okolnosti u kojima je tekla revolucija u Habzburskoj monarhiji. Kada je doslo do raskid Beckog dvora sa Madjarima I do otvorene borbe protiv madjarske revolucije, pokret Srba u Ugarskoj stvaio se na stranu Austrije. Medjutim, kada je madjarska revolucija ugusena car je zaveo centralizam tako da je Srpska vojvodina ostala samo po imenu.

33. ANEKSIJA BOSNE I HERCEGOVINE

Tokom carinskog rata nastaju nove krize na Balkanu. ‘’Mlado-turska revolucija’’ Kemal-pase Ataturka pod parolom da je ‘’Osmanlijsko carstvo vrati Osmanlijama’’ I zahtev da se Turskoj vrate zemje oduzete Berlinskim ugovorom iz 1878. imale su za posledicu aneksiju.. Iz bojazni da ovo ne znaci kraj njene okupacije na Balkanu, jer je Bosna I Hercegovina bila formalno u sastavu Turske ona (Austro-Ugarska)se odlucila na aneksiju. Neposredniji nagovestaj aneksije javlja se januara 1908. povodom jubilarne sezdesete godisnjice stupanja na presto cara Franje Josifa. Izmedju politickih clanova kojima bi se obelezio taj jubilej, pominjalo se I proglasavanje statusa o uvodjenju parlamentarnog rezima u Bosni I Hercegovini, sto je prakticno znacilo da ce parlament prethoditi aneksiji. Izvrsena aneksija direktno se suprostavila odlikama Berlinskog kongresa I oznacavala je prekrajnje granice Evrope. Bec je hteo da ojaca svoj polozaj na

37

Jadranu I Balkanu, a I preokrene tok juznoslovenskog pokreta koji je u Beogradu bio sve privlacniji. Svu propagandu oko aneksije pratiloje isticanje toboznih namera Srbije. Aneksija se pravdala ‘’VISOKOKULTURNIM I POLITICKIM CILJEVIMA’’. Prijemna proklamacija narodu Bosne I Hercegovine sadrzavala je niz obecanih prava, sloboda I zastita, postovanje svih gradjanskih prava, licna sloboda, sloboda vere, imovna sigurnost, osigurana cast, obicaji, neprovedivost stana, tajnost pisama, pa I siroka politicka prava , pravo okupanja, drzava zborova,sloboda stampe. Aneksija omogucavala privrednu eksplotaciju Bosnee I Hercegovine, obezbedjivala je zaledje Austrijskoj dalmaciji I otezavala je je srpske nacionalno-oslobodilacke planove. Srbija je u to doba bila u nezgodnoj situaciji ( sa Crnom gorom odnosi su prekinuti zbog bombaske afere, a sa bugarskom zaostreni zbog pretenzija na Makedoniju) te je vlada objavila protestnu notu, koja je svojom mlakoscu bila predmet ostre kritike I ni najmanje nije odgovarala opstem narodnom raspolozenju. Prva koja je priznala aneksiju bila je Turska/ 1909. Srbija je predlozila autonomiju pod vlascu Turske, ali taj predlog nije dobio medjunarodnu podrusku. Rusija nije mogla u novi rat te je morala prihvatiti aneksiju. Srbija je bila primorana da jednom izjavom datu u Becu, u martu1909, prizna cin aneksije.

34. NASTANAK CRNOGORSKE DRZAVNOSTI

Nastanak crnogorske državnosti vezuje se za trojicu crnogorskih vladara, a to su Petar II Petrović Njegoš, knez Danilo i knez Nikola.Petar II Petrović Njegoš vlada od 1830 do 1851¸bitno za njega je reći da shvata da se Crnoj Gori treba vratiti svetovna vlast i razgraničiti od duhovne.Knez Danilo rođen 25. maja 1826. 1851. postaje vladar i to nakon duge tradicije crkvenih vladara prvi svetovni.1. marta 1852 crnogorski zbor odlučio je da Crna Gora bude nasledna kneževina sa svetovnim vladarom. Ovo je odlučeno na predlog Rusije. Porta trpi crnogorsko odmetanje iz obzira prema Rusiji koja se postavila kao pokrovitelj C.G. i uzima pravo da posreduje za C.G. Porta ovu odluku Zbora ne priznaje.Knez Danilo se suprotstavlja izdajnicima vrlo energično i ulazi u sukobe s Turcima.1852. prepadom zauzima Žabljak. Na Ruski nagovor vraća grad, ali odnosi s Turcima ostaju loši i u decembru iste godine Omer paša je «stegao» od Hercegovine i Albanije novu kneževinu. Austrijanci pomažu Crnu Goru.31. januara1853. Austrijanci daju ultimatum Turskoj da prekine neprijateljstvo s C.G. koji Turska prihvata.14. marta 1856. na Pariškom kongresu posle krimskog rata turski izaslanik izjavljuje da Turska C. G. smatra svojim sastavnim delom, a Rusi se nisu imali pravo buniti.19. maja 1856. Knez Danilo je uputo protest Porti zbog ovoga.Danilo se obratio i Napoleonu III za pomoć.1857. odlazi i u službenu postu u Pariz i bio je lepo primljen. To je izazvalo negodovanje Beča i Petrograda.1855. donet je nov zakonik i nastojao je da stvori pravnu državu.1857. novi ustanak protiv Turaka u okolini Trebinja. Knez Danilo traži međunarodno priznanje i razgraničenje s Turskom.Porta traži da iz knez prizna kao vrhovnu vlast, a Knez obratno.1. maja 1858. izbija otvoreni sukob i kod Grahova crnogorska vojska koju je vodio knežev brat Mirko, nanosi potpun poraz Turcima, ali ih ne goni dalje. Napoleon III šalje pomoć u C.G. i pohvale za junački podvih u bitci i časno ponašanje nakon nje.

38

1858. formira se komisija za razgraničenje, ali zbog sukoba Austrije sa Francuskom i Italijom prestaje s radom.1860. u aprilu Crna Gora je odlukom komisije razgraničena s Turskom i dobija ne veliki posed, ali je priznata kao posebna oblast i Knez Danilo kao nasledni vladar Crne Gore.Potvrdu ovog priznanja je stekla 1878. na Berlinskog kongresu.

35. SRPSKO-TURSKI RAT

Nastao je kao posledica tzv. velike istocne krize koja je pocela izbijanjem srpskog ustanka u Hercegovini jula 1875-"Nevesinjska puska". Do izbijanja ratova Srbije i Crne Gore protiv Turske , ustanici u Hercegovini oslobodili su dosta teritorije.Ulaskom Srbije i Crne Gore u rat krajem juna 1876.prestaje narodni ustanak,a ustanicke jedinice ulaze u vojne formacije zaracenih strana.Glavni komandant srpskih jedinica postaje ruski general Cernjajev.Srbija nije bila najspremnija za rat,ali je prevladalo antitursko raspolozenje u narodu.Srpska vojska je porazena kod Djunisa od brojcano nadmocnije turske vojske.Na intervenciju velikih sila,izmedju Srbije i Turske zakljucen je mir u martu 1877.Izgubljeni rat izazvao je zrtve i materijalna razaranja sto je proizvelo i veliko nezadovoljstvo u narodu.

Mir je potrajao samo do aprila 1877.kada je Rusija zaratila protiv Turske.Tada Srbija ponovo ulazi u rat sa Turskom,dok Crna Gora nije ni prekidala rat sa Turskom od 1876.Srpska vojska je,posle velikih borbi,uspela da zauzme Nis,Pirot,Prokuplje,Kursumliju,Leskovac i Vranje.U januaru 1878.Rusi su zauzeli delove planine Balkan i poceli napredovati ka Carigradu(Istanbulu).Posle pada Jedrena,Turska je u martu 1878.bila primorana da potpise mir u San-Stefanu.Prema odredbama ovog ugovora trebalo je da se stvori Velika Bugarska na podrucju od Crnog mora do reke Drim u Albaniji i uvecana Crna Gora.Srbiji je dato teritorijalno uvecanje znatno manje nego sto je oslobodila njena vojska.novništvu(1867-1876).

37. POLITICKE STRANKE U SRBIJI DO 1914.

Kao posledica društveno ekonomskog razvoja i uklapanja u zajednicu evropskih liberalnih država, u Srbiji je osamdesetih godina izvršeno organizovanje političkih stranaka. Političke grupacije stare Kneževine Srbije propovedale su načela gradjanskih sloboda onako kako ih je formirala liberalna buržoazija na Zapadu.

Liberalna stranka Formalno je organizovana 1881. godine, na osnovu Zakona o udruženjima i zborovima. Liberali su radili na uvodjenju liberalnih reformi u državnoj upravi. Program te stranke proglasio je Narodnu skupštinu za jednu od najsvetijih ustanova srpske države i predstavnicom volje srpskog naroda. Ona je trebalo da bude sastavljena samo od poslanika izabranih narodnom voljom. Narodnu skupštinu niko nije mogao ukinuti, niti u njenom pravu ograničiti. Bez njenog pristanka nisu se mogli doneti nikakvi zakoni o vlasti kneza srpskog, o savetu, mkinistrima, najvišem sudu. Liberale su podržavali bogati trgovci, bogati seljaci i više sveštenstvo. Vodja liberala bio je Jovan Ristic. List liberala bila je “Srbija”.

39

Napredna strankaProistekla je iz grupe mladjih konzervativaca, koja je ustvari bila direktan

nastavljač Ustavobranitelja. Šef stranke bio je Milutin Garašanin, dok je Milan Piroćanac bio predsednik prve naprednjačke vlade (1880 – 1883). Garašanin je kao ministar unutrašnji dela doprineo slobodi štampe. U svom programu naprednjaci su isticali da dinastija treba da stoji ispred svake ustavne borbe. Zalagali su se za liberalne slobode (govora,pisanja,štampe,udruživanja): tražili su ministarsku odgovornost, pravo slobodnih izbora,potpunu sudsku nezavisnost, opštinsku samoupravu. Naprednjaci su u spoljnoj politici tražili stvarno priznanje nezavisnsoti Srbije i učvrščivanje bratskih veza medju slovenskim narodima. Napredna stranka raspuštena je 1896. pošto ju je predhodno odbacio kralj Aleksandar Obrenović, iako je ona do tada važila kao dvorska stranka.

Narodna radikalna strankaTo je prva politička stranka u Srbiji koja je imala svoj statut, organe i članove sa odredjenim pravima i dužnostima. Na skupu od 8. januara 1881. stranka je uzela zvanično ime Narodna radikalna stranka, a osnivači su se deklarisali kao pristalice socijalističkih ideja Svetozara Markovića. Istovremeno stranka je izradila svoj program, statut, formirala mesne, sreske i okružne odbore nad kojima je stajao Glavni odbor. Težište radikalnog programa bilo je na političkim pitanjima. Radikali su isticali da je njihov cilj da obezbede „unutra narodno blagostnje i slobodu, a spolja državnu nezavisnost i oslobodjenje i ujedinjenje ostalih delova Srpstva“.U svom programu zalagali su se za sklapanje saveza sa drugim balkanskim državama,a u spoljnoj politici tražili su oslonac u Rusiji. Najuticajnija ličnost ove stranke bio je Nikola Pašić. Pod dejstvom radikalske agitacije protiv reorganizacije vojske i zbog nezadovoljstva seljaštva izbila je u istočnoj Srbiji Timočka buna 1883.Kralj Milan rešio je da novonastalu situaciju iskoristi za obračun sa svojim političkim protivnicima. Intervencijom redovne vojske buna je u krvi ugušena , mnogi radikalski prvaci ubijeni i pozatvarani, a vodja radikala Nikola Pašić našao se u izbeglištvu. Posle bune i dugogodišnje zastoja u radu Radikalna stranka postepeno se udaljavala od siromašnijih slojeva društva i sve je više oko sebe okupljala imućnije seljake i gradjane. List radikala bila je „Samouprava“.

Socijalistička stranka1895. godine grupa ljudi koja je izdavala list „Zanatlijsk savet“ pokreće list

„Socijaldemokrat“, u kome objavljuje politički program Socijalističke stranke. Zalažu se za potpunu narodnu samoupravu, opšte pravo glasanja, da skupštinu sačinjavaju samo poslanici koje je narod izabrao.

38. USTAVNI RAZVITAK SRBIJE DO 1914.

Sretenjski ustavHatišerifom iz 1830. Miloš je potvrdjen za kneza Srbije, a unutrašnje

konstituisanje Srbije postalo je pitanje o kome odlučuje srpski narod. Vuk Karadžić je savetovao Milošu da se narodu da ustav. Kada je Miloš odlučio da donese ustav, to nije bilo zbog Vukovih saveta, već je knez ustavom želeo da potisne ulogu Saveta. Dimitrije Davidović je na zahtev kneza pripremio nacrt ustava, koji je svečano proglašen na Sretenjskoj narodnoj skupštini 1835. godine. Ustav je Narodnoj skupštini davao velike nadležnosti, ali Miloš je na taj način hteo da nadležnosti Saveta potisne nadležnostima

40

skupštine, jer je smatrao da se skupštinom može lako manipulisati. Skupština se trebala sastojati od sto deputata iz svih okruga Kneževine Srbije. Narodna skupština odredjuje danak, kontroliše finansije. Imala je pravo da se žali knezu ukoliko neko iz Saveta krši ustav,zakon ili prava Srba. Svaki Srbin jednak je pred zakonom, sve veroispovesti su slobodne, zagarantovana je nepovredivost privatne svojine. Ovaj ustav garantovao je gradjanske slobode kakvih nije bilo ni u Evropi. Zato je ovaj ustav okarakterisan kao revolucionaran, republikanski, a i stav evropskih sila dosta je doprineo suspenndovanju ovog ustava.

„Turski ustav“ iz 1838. godine „Turski ustav“ bio je mnogo manje darežljiv u pogledu gradjanskih sloboda u

odnosu na predhodni. Ipak, garantovana je nepovredivost privatne svojine, sudjenje isključivo po zakonu, sloboda trgovine. Inicijatori ovog ustava bili su Ustavobranitelji. Vlast je podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ovaj ustav je najkarakterističniji po tome što je Savetom ograničio vlast kneza. Knez ništa nije mogao uraditi bez odobrenja Saveta. Uvedena je neka vrsta vlade od tri popečitelja(unutrašnjih dela, pravosudja i finansija) i plus jedan popečitelj kneževe kancelarije. Nadležnost Saveta bila je i u sastavljanju nacrta zakona koje je knez samo trebao da potpiše. Članova Saveta bilo je 17, prema broju okruga u Srbiji. Knez Miloš nije želeo da vlada po tom ustavu pa je abdicirao. „Turski ustav“ ne pominje narodnu skupštinu, ali Porta dozvoljava da se srpski narod po svojoj tradiciji sastaje u skupštinama radi svojih dogovora. Pošto je posle odlaska Mihajla Obrenovića Srbija ostala bez kneza, samo je, tradicionalno, narodna skupština mogla izabrati novog. Po nalogu Ustavobranitelja, sazvana je skupština i za novog kneza izabran je Aleksandar Karadjordjević. Na taj način, skupština je oživela; ako ne kao zvanična državna ustanova, onda kao tradicionalna srpska ustanova.

Ustav iz 1869. godineAleksandar Karadjordjević bio je nesposoban vladar i beznačajna istorijska

ličnost. Za vreme njegove vladavine stvarnu vlast imala je oligarhija ustavobranitelja stvorena „Turskim ustavom“. Knez Mihajlo, došavši na vlast posle Svetoandrejske skupštine 1858. pokušao je da vlada apsolutistički tako da je već ustaljena skupština bila prva na udaru. Posle atentata na njega, na vlast dolazi namesništvo. Postavlja se pitanje donošenja ustava zbog zaostalosti i dalje važećeg „Turskog ustava“. Namesništvo je dobilo saglasnost skupštine za promenu ustava. Novi ustav je donet 1869. godine. Skupština postaje državotvorni element. Ona nema suverenitet, podredjena je vladi i knezu. Medjutim, skupština dobija zakonodavna prava. Svaki zakon se razmatra i odobrava u skupštini. Ono što je najzanačajnije je to što je ovaj ustav donet bez mešanja Porte. Pojavila se i politička štampa. Svetozar Marković je kritikovao ovaj ustav, jer ovaj ustav ne predvidja lokalnu smoupravu. Marković kaže da su odluke skupštine samo predlozi vladi, prema ovom ustavu. Marković traži da narod bude suveren. Radikali su početkom osamdesetih kritikovali ovaj ustav, odnosno preveliku moć vlade.

Radikalski nacrt ustavaOdredjuje narod kao jedinog suverena i izvor svake vlasti. Zalaže se za ustavnu

naslednu parlamentarnu monarhiju, slobodu okupljanja, zbora. Svi Srbi imaju jednaka prava na vršenje javnih poslova; razlike može biti samo po sposobnostima. Ovaj nacrt ustava, uticao je na stvaranje i sadržaj ustava iz 1888.

41

Ustav iz 1888. godineOvaj ustav bio je rezultat slabljenja obeju političkih protivnika: kralja Milana i

radikala, te je predstavljao kompromis medju gradjanskim strankama. Označio je političku pobedu gradjanstva koje je potisnulo kralja i zavelo sistem ustavne parlamentarne monarhije. Po ustavu iz 1888. godine, kome je obrazac bio belgijski ustav, u Srbiji je zaveden parlamentarni režim. Zakonodavnu vlast dele kralj i narodna skupština, koja odlučuje i o državnom budzetu. Uvedeno je tajno i neposredno glasanje, a izborni cenzus bio je minimalan. Svaki kraljev akt mora potpisati nadležni ministar koji tako postaje i odgovoran za taj kraljev akt. Narodnu skupštinu sačinjavaju samo poslanici koje narod sam bira. Ranije je i vlada imala odredjen broj svojih poslanika Narodna skupština bira predsednika,2 podpredsednika i sekretara. Da bi se omogućio ulazak inteligencije u skupštinu uvedena je institucija kvalifikovanih poslanika – po dva intelektualca sa fakultetskom spremom na svaki okrug. Ustavom su zagarantovana demokratska gradjanska prava i slobode: sloboda štampe, zbora i udruživanja, nezavisnost sudova, uvedena opštinska i sreska samouprava.

Aleksandar ObrenovićČeste promene u Namesništvu, izbori koji nisu vodili potpunoj već krnjo

skupštini, nestabilnost državnih institucija, sukobi izmedju radikala i liberala kulminirali su državnim udarom 1893. godine. Kralj Aleksandar se proglasio punoletnim i preuzeo vršenje kraljevske vlasti. To nije uradio on sam već njegova oficirska okolina koja je po nalogu kralja Milana ostala nepromenjena. Uz pomoć svog oca Milana, Aleksandar je 1894. izveo novi državni udar kojim je ukinuo ustav iz 1888. i vratio na snagu ustav iz 1869. godine. Učestale promene vlade, kursa spoljne politike, pritisci na činovnički aparat, doveli su do neuspešnog Ivanjdanskog atentata na kralja Milan 1899. godine i osude radikala zbog navodnog učešća u njemu. Neočekivana kraljeva ženidba 1900. godine sa Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije, izazvala je trenutnu promenu spoljne i unutrašnje politike sa osloncem na radikale i Rusiju. U nameri da stiša nezadovoljstvo u zemlji, Aleksandar 1901. donosi Ostroisani ustav, koji uvodi, srpskoj tradiciji stran, dvodomni skupstinski sistem. Uskoro je Aleksandar izveo još dva državna udara (mart 1903).

39. MAJSKI PREVRAT 1903.

U vojsci je sve više raslo raspoloženje da treba zbaciti Obrenoviće. Činjenica da je kralj Milan mrtav dodatno im je olakšavala akciju. Austrija, zbog kraljeve rusofilske politike, nije bila zainteresovana da ga štiti. Rusija, pak nije imala u njega previše poverenja, a i zbog porodičnih skandala, smatrala ga je potpuno izblamiranim i želela je da se on ukloni. Iako je kraljica Draga bila njen agent, Rusija je bila spremna da je žrtvuje. Posebno ako se imaju u vidu glasine da je kralj imao nameru da se razvede. Iako je mnogo štošta od nezadovoljstava u zeemlji dopiralo do kralja, on kao da nije bio svestan ozbiljnosti situacije.

Evo šta je prethodilo majskom prevratu...1. april 1893. kralj Aleksandar se proglasio punoletnim i preuzeo je vršenje

kraljevske vlasti9. maj 1894. Uz pomoć oca Milana, Aleksandar je izveo novi državni udar

ukinuvši ustav iz 1888. 1899. godine desio se neuspeli Ivandanjski atentat na Milana.

42

1900. Aleksandar se ženi Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije.1901. Kralj Aleksandar donosi oktroisani ustav (mešavina ustava iz 1869. i

1888. , a jedina novost je bila uvođenje dvodomog parlamenta – Senat i Skupština).U martu 1903. Aleksandar je izveo jeoš dva državna udara, pa su usledile

«martovske demonstracije» građanstva, radnika i studenata. Martovske demonstracije pružile su moralnu podršku zaverenicima na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, da u noći 29. maja / 11. juna 1903. godine ubiju u dvoru (stari dvor) kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Pored njih poginuli su predsednik vlade Cincar-Marković, vojni ministar Milovan Petrović, kraljičina braća, ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović i još nekoliko ljudi. Novi kralj je postao Petar I Karađorđević

40. CARINSKI RAT SRBIJE I AUSTRO-UGARSKE 1906-1911

Posle Majskog prevrata 1906. ponisteni su politicki I privredni ugovori Srbije I Austro-Ugarske sklopljeni za vreme austrofilske politike Obrenovica. Nastojeci da se oslobodi ekonomske i politicke zavisnosti od Austro-Ugarske, Srbija se povezala sa Trojnom Antatantom koju su cinile Rusija, Francuska i Engleska. Da bi ojacala naoruzanje Srbija je narucila topove iz Francuske i to je bio povod da Austro-Ugarska objavi rat Srbiji 1906. Madjarska agrarna revolucija pretvorila je Dvojnu monarhiju u glavnog izvoznika stoke. Austro-Ugarsku je posebno nerviralo povezivanje Bugarske i Srbije koje je konkretizovano ugovorom iz 1905. Zabranjen je uvoz stoke i agrarnih proizvoda iz Srbije i izvoz u Srbiji industrijskih proizvoda. Resenje je ipak pronadjeno I iz ‘’SVINJARSKOG RATA’’. Srbija je izasla ojacana, naime resenje je nadjeno u koriscenju Dunava kao plovnog puta, zeleznice prema Solunu zbog izlaska na trzista Sredozemlja I zapadne Evrope. Zajmovina iz Francuske, Engleske I Rusije Srbija je obezbedila opstanak tokom rata I ta pomoc je dovela do otvaranje fabrika I razvijanja poljoprivrede. Nastojanje Srbije da se oslobodi ekonomski od Austro-Ugarske imalo je za posledicu potcinjavanje Francuskom kapitalu. Carinski rat se zavrsio 1911. zakljucivanjem novog AUSTRIJSKO-SRPSKOG TRGOVINSKOG UGOVORA.

41. PRVI I DRUGI BALKANSI RAT

-Italija se u septembru 1911. krenula je u osvajanje turske provincije Tripolisa u severnoj Africi. U italijansko-turskom ratu se pokazala unutrasnja slabost Turske sto je otvorilo opet istocno pitanje i prostor za akciju balkanskih drzava.-Balkanski savez-cilj-okoncavanje turske vladavine na balkanu i prosirenje teritorija balkanskih drzava.-Idejni tvorac-srpski politicar Milovan Milovanovic-Sporna tacka-Makedonija i njena podela-Srbija I Bugarska su posle pet mucnih meseci potpisale saveznicki ugovor u martu 1912. uz posrednistvo Rusije. U savez su pristupile Crna Gora I Grcka.-Oktobar 1912.-Srbija I Crna Gora potpisuju politicku vojnu i konvenciju o saradnji ratu protiv Turske-Srbija je Bugarskoj priznalo pravo na oblasti istocno od Rodopa I reke Strume, a Bugarska Srbiji severno I severozapadno od Sar planine, za spornu oblast(izmedju Ohridskog j. I Egejskog mora, izmedju Rodopa I Sare) predvidjena je autonomija -Glavni elemenat balkanskih vojski bio je seljak.PRVI BALKANSKI RAT u oktobru (8) I krece od Crne Gore.Srbi-Kumanovo, Bitolj, Kosovo, Vardarska Makedonija, veci deo Albanije

43

Crnogorci-Berane, Bijelo Polje, Pec, Djakovica, Plav, Gusinje, Skadar (uz pomoc Srba)Bugari-zaustavljeni kod Jedrena, ali uz pomoc Srba potisnuli Turske iz jedrenskog utvrdjenjaGrci-Engleska Makedonija, Solun, Epir, KritSrpska vojska:-vrhovni komadant-Kralj Petar I -nacelnik general staba-R. PutnikKomadanti:Prestolonaslednik Aleksandar, general Stepa Stepanovic, general Bozidar JankovicDa bi ogranicila srpske uspehe i napredovanje u Albaniji. Austro-Ugarska je uz pomoc Italije i velikih sila proglasila nezavisnost Albanije 28. novembra 1912., a za prvog vladara proglasen je nemacki princ Vid30 maja 1913.-Londonski ugovor -turska se odrekla svih teritorija ba Balkansko poluostrvu zapadno od linije Enos-Midija -Srbiji nije dozvoljeno da izadje na Jadransko more -Grcka je dobila Solun, Krit i ostrva u Egejskom moru -Albanija je stavljena pod medjunarodnog protektorat, a Bugarska se osecala ostecenaAustrija je uporno trazila da se gradovi Prizren, Djakovica, Pec, Debar pripoje Albaniji, ali u tome nisu uspeli, ali je Srbiji presecen izlaz na more, a Crna Gora je izgubila Skadar, koji su zaposele vojkske velikih sila. Austro-Ugarska je opak privukla Bugarsku na svoju strnu i to je pokusavala sa otalim balkanskim silama, ali je prema Srbiji imala kategorican stav.DRUGI BALKANSKI RATSrbija i Grcka 1.juna 1913. stvaraju novi savez kome se kasnije prikljucila i Crna gora. -Bbugarska vojsa je izvrsila napad na srpsku na reci Bregalnici 29. i 30. juna-Srpskoj vojsci su prisle grcka I crnogorska, a ubrzo su protiv Bugarske zaratile i Turska i Rumunija..-Posle fantasticne srpske ppobede Rumunia prodire u juznu Dobrudzu, istovremeno prelazi Dunav I napreduje prema Sofiji. Turska osvaja Jedrene.-Srpska vojska – general Zivojin Misic - pomocnik Radomir Putnik-Bukureski mir10. avgust 1913.-Srbija je osvojila- severni deo Sandzaka, Vardarska Makedonija, Kosovo-Crna Gora-Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Rozaj. Plav, Gusinje, Pec, Djakovicu, Tuzi i deo Skadarskog jezera.-Grcka-Egejska Makedonija i deo Trakije-Rumunija- juzni Dobridzu-Turska- zapadna Trakija i JedreneSrbija i Crna Gora posle Bukureskog mira uspostavljaju zajednicku granicu.

44