1. pojam i karakteristike moci i politicke vlasti, izvori vlasti 2. legitimitet vlasti 3. autoritet vlasti 4. suverenitet vlasti 5. drustveni ugovor i moderna drzava (13-22) 6. vladavina prava (23-32) 7. zakoni i ljudska sloboda (37-43) 8. nacelo podele vlasti (43-50) 9. politicka, pravna i "prava jednakost"; Hegelovo shvatanje moderne drzave (50-55) 10. Marksovo shvatanje odnosa prava i ljudske slobode (55-65) 11. princip gradjanstva i demokratija (66-76) 12. gradjanska prava i "puna demokratija" (76-81) 13. gradjanska neposlusnost (81-92) 14. nacija i demokratija (93-101) 15. konsolidacija demokratije: uloga nacionalizma i politicke kulture (101-110) 16. legtimnost drzave i demokratska legitimnost (110-116) 17. demokratska integracija i drustvena heterogenost (116-121) 18. demokratska integracija i prava manjina (122-129) 19. radnicka klasa kao (ne)revolucionarni subjekat (131-139) 20. uloga sindikata u gradjanskom drustvu (139-145) 21. sredstva sindikalne borbe i perspektive sindikata (145-155) 22. drustvene osnove politickog pluralizma (156-162) 23. sloboda neslaganja i demokratski konsenzus (162-168) 24. indirektna i direktna demokratija (168-174) 25. politicke partije i uloga izbora (174-183) 26. sloboda udruzivanja i drustveni pokreti (185-191) 27. drustveni pokreti izmedju utopizma i utopije (191-197) 28. principi, vrednosti i taktike drustvenih pokreta (197-206) 29. savremeni medjunarodni odnosi i demokratija (207-220) 30. novi svetski poredak i iskusenja globalizacije (221-235)

1. Pojam I karakteristike moci I politicke vlasti; izvori vlastiKarl Levenstajn kaze da tri sile vladaju zivotom coveka- ljubav, vera I vlast. Politicka vlast se moze odrediti kao institucionalizovana moc, ili sposobnost da se efikasno izazove potcinjavanje lica milom(ubedjivanjem) ili silom( prinudjivanjem). Tomas Hobs je prvi u politickoj filozofiji upotrebio pojam MOC. On je razlikovao : 1)institucionalizovanu moc 2)drzavnu moc 1)individualnu moc je delio na prirodnu moc, koja proizilazi iz prirodnih sposobnosti( mudrost, recitost, plemenistost) I stecenu moc (bogatstvo, prijatelji,ugled)to su instrumentalne sposobnosti. 2)drzavna moc je najveca ljudska moc, jer ujedinjuje moci velikog broja ljudi.Sustinu drzavne vlasti cini nametanje volje. Maks Veber kaze: Moc predstavlja izglede da se u okviru jednog drustvenog odnosa sprovede volja uprkos otporu, bez obzira na to na cemu se zasnivaju ti izgledi. Moc je energija vlasti I ogleda se u nametanju volje kroz disciplinu. Disciplinom nazivamo pokoravanje ljudi koji se pokoravaju po navici I automatski I sematski izvrsavaju naredbe. Dakle, moc se ostvaruje preko poslusnosti I to ne kriticki. Nosioci moci, danas se sluze snaznim sredstvima za pokoravanje, kao sto su : 1. Manipulacija 2. Kontrola 3. Psihicki pritisak 4. Dirigovanje javnog mnjenja 5. Ideologija pa sve do 6. Fizickih sredstava prinude. Robert Bristet je razlikovao pojmove: 1. Moci i prestiza 2. Uticaja 3. Vlasti 4. Snage i autoriteta Po njemu, moc je latentna , a snaga manifestna; a autoritet je institucionalizovana moc. Moc moze da bude formalna I neformalna tj. U organizovanoj ili neorganizovanoj zajednici. Bertran Rasl je smatrao da je drustvena moc osnovni pojam u drustvenoj nauci, kao sto je energija osnovnoi pojam u fizici. Hana Arent razlikuje jacinu od moci, tako sto kaze da je jacina osobina individua, pa je tako nedeljiva, a moc je deljiva. Moc mnozine, moze potciniti I unistiti jacinu. Varter Benjamin kaze: Pravda bez sile je nemocna a sila bez pravde je tiranska. Pojam sile je odredio kao prirodni proizvod. -izvori mociIzvori moci su razliciti u razlicitim drustvima. U antici izvori moci su u ratnickoj porivredi I ropstvu, zatim u rimskom drustvu izvori su u privatnoj svojini I privatnom pravu. Odatle je proizaslo patrijahalno politicko drustvo. U feudalizmu moc proizilazi iz zemljisnog poseda I ispoljava se u patrijahalnom politickom drustvu. U kapitalizmu novac postaje izvor opste pa I politicke moci. Drustvena moc je uglavnom koncentrisana u rukama vladajuce klase. Svaka drustvena moc nije u isto vreme I vlast. Npr. Burzoazija je u vreme apsolutnih monarhija imala ekonomsku vlast, ali nije imala politicku vlast I borila se za nju. S obzirom na sredstva ostvarivanja vlast se deli na : demokratsku ( one koriste nenasilna sredstva) I autokratske ( totalitarne) one koriste uglavnom sredstva represije I nasilja. -fenomenologija vlastiVlast se moze ispoljavati u raznim odnosima I na vise nacina : 1. Ona se pre svega ispoljava kao odnos izmedju ljudi I grupa I to kao posrednika vlasti I podvlascenih; vladajucih I potcinjenih. 2. Drugi oblik ispoljavanja vlasti je uticaj na ponasanje ljudi prema sopstvenoj zelji.

3. Treci oblik je ispoljavanje vlasti preko sredstava nasilja, kojima se utice na ponasanje podvlascenih ( oruzane formacije, zatvori, sudski organi) 4. Cetvrti oblik se ispoljava kao vladavina. Vladavina je konkretizacija vlasti, koja je organizovana, normama regulisana; tako se govori o vladavini partije, klase, nacije, birokratije, tehnokratije I dr. Veber je utvrdio 3 tipa vladavine: tradicionalni, racionalni, harizmatski. Izvori vlasti Poreklo vlasti, teorijski se razlicito tumaci. Teieolosko tumacenje polazi od toga da vlast ima bozansko poreklo. Medjutim antropolosko objasnjenje ima vise varijanti: 1. Po prvoj, proizilazi iz toga sto ljudi po prirodi teze da vladaju drugima; a neki da se pokoravaju tj. Slusaju vodju. 2. Drugo,vlast nastaje drustvenim ugovorom ljudi, kojima se ljudi odricu suvereniteta u korist vlasti vladara. 3. vlast potice iz drustva kao organizma, jer ono ne moze da funkcionise bez komandnih f-ja . 4. po funkcionalistima, vlasti ima u svakom obliku drustvenosti od porodice do politickih organizacija I drzave. 5. Po marksistickom shvatanju, vlast je nastala u odredjenim drustvenim odnosima, pojavom viska rada, privatne svojine I klasnog antagonizma.

2. Legitimnost vlasti

Legitimnost je bitna karakteristika vlasti I pod tim se misli na opravdanost vladanja coveka nad covekom. Da li je ovo opravdano ili nije, postoje brojni odgovori : oni idu od odbacivanja potrebe da se vlada nad drugim (anarhisti);pa do iznosenja raznih razloga da vlast treba da postoji. Takodje neki smatraju da je vlast sastavni deo drustva, jer bi u protivnom drustvo bilo u entropiji. Legitimnost se utvrdjuje na osnovu toga da li je politicki poredak priznat, ispravan, pravedan I utemeljen. Istorijski problem legitimnosti nastaje u 16. Veku sa Bodinom I monarhistima. Rec legitimitet dolazi od latinske reci lex sto znaci zakon; a recju legitimus Rimljani su oznacavali saglasnost sa zakonom. Pitanje legitimnosti pojavilo se sa revolucijama I to je bilo proglasavano kao uzurpiranje vlasti. To je bila tradicionalna

legitimisticka doktrina , I ona je jedino priznavala naslednu monarhiju kao legitimnu, jer je ona bozanski nalog. Monteskje I Hobs su smatrali da je legitimnost otkrio onaj ko je upoznao odnose izmedju podanika I vlasti. Halust, rismski istoricar, je prvi pojam legitimnosti uveo u nauku . Giljeran je na Beckom kongresu rec legitimnost upotrebio da oznaci stabilnost poretka. Galetano Moska govori o politickoj formuli kojom se opravdava organizacija vlasti. Demestr legitimnost izvodi iz doktine o bozanskom poreklu vlasti. Bentam kaze da se moc drzave pretvara u moc prava. Klasicne politicke teorije govore o pristanku gradjana kao sustini legitimnosti. Po ovim teorijama gradjani precutno prihvaju podanistvo I to drustvenim ugovorom cime se obavezuju na postovanje odluka vlasti( pojedinac, parlametn ili grupe ljudi- oni su vlast). Kont, Mil I Dirkem su razvili teoriju Konsenzusa. Po ovoj teoriji gradjani postizu saglasnost oko osnovnih normi I zahtevaju od vlasti da ih postuju kako bi i vlast imala podrsku gradjana u vrsenju vlasti. To je moralna saglasnost. Veber je razlikovao 3 tipa legitimnosti vlasti : 1. Tradicionalna legitimna vlast- zasnovana je na veri u svetost politickog poretka I najvise vlasti. Gasenje tradicije ugrozava vlast.

2. Harizmatska legitimna vlast- sastoji se u afektivnom predavanju gradjana odredjenoj licnosti koja ima bozanske karakteristike( prorocku moc, junastvo, bozanske karakteristike I neke nesvakidasnje osobine) . Iz ovoga Veber izvodi 3 tipa legitimnosti vlasti: vlast proroka heroja I demagoga.3. Birokratksi tip vlasti - je povinovanje vlasti koja je regulisana pravilima.

Ferera govori o 4 tipa legitimnosti vlasti: izborni, demokratski,aristokratsko-monarhijski, nasledni. U periodu drustvenih I politickih kriza postavlja se pitanje legitimnosti vlasti. Ona se vrsi na 4 nivoa: 1. Izmedju upravljaca I onih kojima se upravlja; sefova I podanika; prava jednih I obaveze drugih; aparata politicke vlasti I drugih aparata vlasti( ekonomskog, religijskog I kulturnog) 2. Legitimitet specijalizovane politicke organizacije 3. Utvrdjivanje procedure legitimiteta vlasti 4. Legitimitet pojedinih drustvenih grupa da vrse vlast.

Maks Veber je pojam legitimnosti uveo u sp( mislim da je ovo sociologija politike). Ovim pojmom je oznacio principe na koje mooze da se osloni vlast. Ti principi treba da budu eticke maksime ili pravni osnovi. Vlast je legitimna ako se podvlasceni intimno saglasavaju s njom, tako da ona opstaje trajnije. Zato se vlast ne mora sprovoditi prinudno jer je podvlasceni smatraju opravdanom I pravdenom. To je masovna lojalnost vlasti. To znaci da je jedna vlast utoliko legitimna ukoliko je masa potcinjenih prihvata sa izricitom ili precutnom saglasnoscu I ukoliko je dozivljena kao pravovremena I nepristrasna. Legitimna vlast omogucava; ocivanje pravnog poretka I socijalnu integraciju. Ukoliko nastupi socijalna dezintegracija I politicki sistem nije u stanju da obezbedi masovnu lojalnost gradjana, nastupa kriza legitimiteta.

3.Autoritet vlastiTermin autoritet potice od latinske reci autoritas, koja oznacava svojstvo posedovanja vlasti I moc inicijative, donosenja nekog zakona, moc stvaranja. U Antici, ta moc je pripisivana zajednici, narocito porodici kao patrijahalnom autoritetu. U Rimu je autoritet pripisivan senatu, a kasniej e javio licni autoritet imperatora. U srednjem veku vodila se borba izmedju vlasti crkve I kraljeva. Teolozi su tvrdili da je svetovna vlast bez pospkog blagoslova, ustvari uzurpatorska vlast I da je nasilnicka. Dakle, autoritet vere, suprostavljao se autoritetu drzave. Didro-enciklopedista(prosvetitelj), je govorio da ne postoji prirodno pravo po kome bi neko mogao da zapoveda drugome. Prema tome autoritet moze da se stvori: ili nasilje( ilegitimno) ili drustvenim ugovorom( legitimno). Prosvetiteljstvo je tako istaklo princip dobrovoljnosti u stvaranju drzave. Kada nestane saglasnosti onda nestaje I autoritet. Odrzavanje autoriteta obezbedjuje slobodno javno mnjenje. Vlast moze da uskrati slobodu govora, ali ne moze da uskrati slobodu misljenja. Gradjani svoje misljenje izrazavaju tajno ili koristeci ketman. U kapitalistickom drustvu formira se anonimni autoritet kapitala, birokratije. Zbog ekonomske nuznosti kapitalizma proizilazi autoritet preduzetnika I cinovnika, kult genijalnih vodja I harizmatskih lidera. U Veberovom smislu idealan tip u drustvenoj organizaciji je preduzece, a u politickoj organizaciji je kasarna. Njegove f-je proizilaze iz postvarenog autoriteta. Savremena nauka o politici razlikuje: 1. Objektivni autoritet koji proizilazi iz drustvenog statusa 2. Subjektivni autoritet koji proizilazi iz osobine licnosti. Objektivni autoritet treba da sprecava zloupotrebu subjektivnog autoriteta. Uspesno ostvarivanje vlasti, zavisi od toga koliko je ta vlast autoritativna. Autoritativnu vlast cini: njen ugled, moc I uticaj, nadmoc I priznata velicina, pravna snaga I politicka volja, verodostojnost I ispravno donosenje odluke tj, naloga. Autoritet se ispoljava u odnosu nadredjenosti I podredjenosti, pa se zato prema autoritetu javljaju ambivalentna osecanja:

1) ljubav, postovanje, divljenje ali I 2) gnev, mrznja I neprijateljstvo Autoritet moze I da se personalizuje ali moze I da se impersonalizuje I da bude u zakonu ili nekoj instituciji. Sustinu autoriteta cini odnos izmedju ljudi koji dobrovoljno podcinjavaju svoju misao, volju I osecanja nekom autoritarnom licu, instituciji, organizaciji. Neki autori smatraju da je autoritet centralni pojam u nauci. Svaki autorite ima neku vrstu moci za podcinjavanje, porobljavanje I za manipulaciju, kao I za sputavanje slobodnog delovanja. Zato su anarhisti protiv svakog autoriteta. Medjutim , autorite moze da bude u f-ji osvescavanja I oslobadjanja ljudi, koji treba da se samoostvare u politickom zivotu tj. U demokratskoj zajednici. Zato mozemo reci da se u zavisnosti od stepena razvoja drustva, razvija autoritet suverene drzave, zakona I demokratskih institucija. Medjutim, negacija demokrattskih principa dovodi do autoritarizma. Pojava koncentracije jake vlasti u jednom licu ili manjoj grupi uz negaciju dem.principa naziva se autoritarizam ili autoritarnost. Ovaj pojam se konkretno javlja kao : diktatorski, despotovski, tiranski, totalitarni sistem vladavine. 1. Tradicionalni I demokratski 2. Racionalni I iracionalni 3. Spoljasnji I unutrasnji 4. Etablirani I revolucionarni 5. Prividni I stvarni 6. Autoritet uloge I autoritet polozaja Racionalni autoritet gradi se na osnovu strucnosti, kompetentnosti,sposobnosti, na vrednostima politicke culture I na visokoj moralnosti, na postovanju zakonitosti, demokraticnosti I na uvazavanju svih. Iracionalni autoritet koristi iracion. Politicka sredstva,kao sto su: mitovi, obmane, politicki simbolii I obredi,izmisljeni neprijatelji,dirigovana mrznja,sejanje straha I spasenje preko politickih vodja. U takvim situacijama, javljaju se ambiciozni, vlastoljubivi I castoljubivi ljudi koji su odlucni I koji se stavljaju na cello naroda I nude mu spas. Postoji nekoliko tipova vodje: pobednici, uzurpatori, izbavitelji-mesije, cezari, narcisoidi. Podanici im slepo veruju I oslobadjaju se odgovornosti za svoju sudbinu. 4.Suverenitet vlasti Rec suverenitet vlasti (superanus) je novolatinska rec I znaci najvisi, vrhovni. Oznacava najvisu, vrhovnu I do drugih nezavisnu vlast nekog subjekta I toj vlasti su drugi subjekti vlasti kao nizi, podredjeni I zavisni. Prvi elementi suverene vlasti javljaju se u egiptu za odredjivanje piramide vlasti; a zatim u Aristotelovoj I Platonovoj politickoj filozofiji. U srednjem veku, vodila se polemika o suverenitetu drzave ili crkve. Kada je na prelazu iz feudalnog drustva u kapitalisticko doslo do stvaranja apsolutnih monarhija, onda je svetovna vlast ostvarila prevlast nad crkvenom vlascu. Termin autoriteta zamenjuje termin suvereniteta. Zan Boden je smatrao da je jedino monarh suveren jer olicava celokupnu drzavnu vlast. Zato monarh moze da bude pravno neogranicen, apsolutan ali uz postovanje prirodnih prava gradjana- podanika koji mu se pokoravaju . Po tome se apsolutne vlasti razlikuju od tiranske.

Princip suvereniteta vlasti apsolutnih vladara, izrazavao je interese mlade burzoazije koja je bila formirana kao treci stalez, u borbi protiv samovolje feudalaca, koji su se protivili stvaranju nacionalnih drzava. Kada je taj trecci stalez hteo svoje privilegije da zastiti preko skupstine mozemo reci da se tada I rodila ideja o narodnoj suverenosti. Predstavnik ove teorije bio je Zan Zak Ruso, koji je u svom delu Drustveni ugovor pisao, da je subjekat suverene vlasti narod a ne vladar. Suverenost naroda se ispoljava u opstoj volji naroda koja je izrazena u zakonima za ostvarivanje ovog suvereniteta potrebne demokratije. Marksisticka teorija suvereniteta kao politicki subjekt drzavne vlasti, vidi radnicku klasu. Lenjin je formulisao I princip samoopredeljenja do otcepljenja naroda na osnovu koga se stvara pojam nacionalnog suvereniteta. -Suverenitet u nasoj zemlji-

U ustavu SFRJ Iz 1974. nije precizno utvrdjen pravni suverenitet vec je akcenat stavljen na politicki suverenitet. Dakle nije precizno utvrdjeno ko je nosilac suvereniteta. Naime, u istom ustavu pise da su nosioci suvereniteta radni ljudi, narodi I narodnosti, I da oni suverenitet ostvaruju u republikama I pokrajinama; a u federaciji samo onda kada je to u zajednickom interesu utvrdjeno ustavom. Danas se vode borbe oko shvatanja suverenosti u federaciji. Tradicionalna pravna nauka ima 3 shvatanja: 1. Suverenost pripada federaciji 2. Federalnim jedinicam( republike I pokrajine) 3. Podeljena izmedju federacije I federativnih jedinica - Ovo shvatanje je uglavnom odbaceno. Najcesce se prihvata prvo glediste, iz cega ispada da je federacija prosta drzava. Federativne jedinice ne mogu imati suverenost jer nisu samostalne drzave. Drugo glediste je nelogicno, jer bi onda umesto federacije, morala da postoji konfederacija. Prema samoupravnoj teoriji u Jugoslaviji pedesetih godina 20. veka subject I object vrsenja vlasti je narod, I tada je ostvareno jedinstvo narodnog I drzavnog suvereniteta. Takodje se u nasoj zemlji desilo da se ogranicava suverenitet, centralne vlasti u korist autonomne vlasti. Tako je negirana vlast Republike Srbije u korist autonomnih pokrajina Vojvodije I kosova; I vlast federacije na racun republike; pa je to dovelo do gradjanskog rata u Jugoslaviji I do ocepljenja republike.

-u svetu-

Pojavila se 60-tih godina 20.veka teorija o ogranicenom suverenitetu. Clanice Varsavskog ugovora imaju ograniceni suverenitet jer moraju da se pokoravaju V. ugovoru. Time su bile negirane odluke organizacije Ujedinjenih nacija. Slicnu praksu uvele su NATO pakt; Evropska zajednica;KEPS I OUN- npr. U primeni sankcija pojedinih zemalja time ogranicava suverenitet u tim zemljama.

5.Drustveni ugovor I moderna drzava

Teorija drustvenog ugovora dozivljava svoj procvat u Evropi u 17. I 18.veku. Ideja drust. ugovora smatra da je dr.ugovor osnova za nastanak drustva I da je DU vrhovna instance kojoj se moraju pokoravati I gradjani I vladari. Dakle, DU se regulisu ne samo donosi izmedju gradjana ponaosob, vec I odnosi izmedju gradjana I drzavne vlasti. Sva ogranicenja slobode nastaju radi samoodrzavanja tj. radi opstanka I bezbednosti ljudi I njihove imovine. Neki smatraju da je DU iznad naroda I iznad vladara. Neki pak autori narodu daju pravo da smeni vlast koja ne postuje obaveze iz DU. Neki autori osporavaju teoriju DU, jer se po tome ne moze sklopiti nikakav ugovor a da prethodno ne postoji drzava, I da se sve radi pod okriljem drzave- sto je I tacno ustvari. Ali ma koliko se ova teorija kritikovala I osporavala, vazno je reci da je ona imala veliku emancipatorku ulogu. Naime, ona je nastala kao ideja I teorija koja je bila suprotna bozanskom poreklu prava I drzave, I kao suprotnost monarhijskom suverenitetu(posle srednjeg veka je nastala). Zato je Kant svima koji su osporavali cinjenicnost DU, odgovorio da prvobitni ugovor I nije cinjenica vec ideja uma koja ima praktican karakter. To znaci da je obaveza svako zakonodavca da donosi zakone tako kao da bi oni proizilazili iz volje citavog naroda( to je Kritika prakticnog uma tj. Kategor. Imperativ Kanta). Teorija DU ima 2 znacenja: razjasnjavajuce I regulativno. Ovo je zato sto modern demokratske drzave insistiraju na slobodno izrazenoj volji njihovih gradjana I na saglasnosti oko najvaznijih pitanja drustvenog zivota.Zato I ideja DU uvek istice demokratsku teznju, a to je da vlast I drzava budu skrojeni po meri naroda. Tomas Hobs, je sustinu DU video u bezbednosti covekove licnosti I u tome da covek bude siguran za svoj zivot, da obezbedi sredstva za zivot, kako mu zivot ne bi bio mucan. Nije verovao da je tzv.prirodno stanje ikada postojalo, vec je smatrao da tamo gde nema zajednicke vlasti , nema ni prava, pa je zato svojoj snaznoj drzavi Levijatanu dodelio zadatak da osigura pravo I zastiti individue. Medjutim, po njemu, zakoni nemaju moc da zastite ljude, ako nema maca u ruci nekog coveka ili grupe dobrih ljudi da pomocu njega obezbedi izvrsenje zakona. Iako, medjutim, drzava ima neogranicenu vlast, svaki podanik ima I svoje neotudjivo prirodno pravo da brani svoje telo; I nije u obavezi da ubije nekog drugog po naredbi; I nije u obavezi da sam ide u rat ako umesto sebe posalje nekog valjanog coveka- dakle za gradjane zadrzava I neka prirodna prava: da brani sopstveno telo, da udise vazduh, vodu; kretanje; puteve I da ide sa mesta na mesto. Baruh de Spinoza- I Spinoza kao I Hobs uocava odnos izmedju prirodnog I gradjanskog prava. Naime, da bi bolje ziveli, ljudi se moraju udruziti I stvoriti zajednicko pravo, koje se ne odredjuje prema snazi pojedinaca, vec prema volji svih zajedno. Za razliku medjutim , od Hobsovog Levijatana, Spinozino drzavno telo ima za cilj demokratiju. Drzave se ne treba bojati, I ne treba drzava da ljude drzi u strahu vec da ljude oslobodi od straha I ucini ih

slobodnim. Ljudi imaju pravo na svoje manjinsko misljenje a to je pravo da promene vecinsko misljenje ako im se za to ukase prilika. Demokratija je za ovog mislioca najprirodnije pravo I oblik vladavine, a to je pre svega sloboda misli I govora. Dzon Lok je smisao DU video u prevazilazenju prirodnog stanja. Za stvaranje zakonodavne vlastti nije neophodna saglasnot svih vec samo volja vecine,koja ima pravo da smeni prethodnu vlast,cak I nasilnim putem. Lok govori o savremenoj demokratiji. Ona nastaje onda kada vecina ima celokupnu vlast I s vremena na vreme donosi zakone za zajednicu I to preko sluzbenika koje sama imenuje. Drzava treba da cuva I drustvo I pojedinca. Sloboda je shvacena u medjuzavisnosti sa gradjanskim zakonima. Cilj zakona nije da ukine I ogranici slobodu , vec da je ocuva I uveca. Tamo gde nema zakona, nema ni slobode. Zan Zak Ruso- U svom delu drustveni ugovor, Ruso kaze da prirodno stanje karakterise ljudska covecnost I milosrdje. On kaze da divljaka od zla ne odvracaju um I zakon vec nepoznavanje poroka. Ali, prelaz iz pitomosti prirodnog stanja u stanje drustva,dogodio se zbog pojave viska proizvoda, prisvajanja tog viska od strane imucnih ljudi. Oni su onda nagovarali ljude da se sjedine u jednu politicku zajednicu koja bi garantovala svojinu, a time bi oni zastitili svoj imetak(tako je nastala drzava I pravo). Ruso je bio veoma kontraverzan mislilac. Neki su ga smatrali ocem diktature.Npr. Ruso je na jednom mestu govorio o potpunom odricanju svakog clana drustva svih svojih prava u korist drzave, sto zaista lici na totalitarizam I diktaturu. Ali odmah u drugom delu iste recenice kaze, da ako se svaki covek daje drzavi ceo, onda je polozaj isti za sve I niko nema interesa da polozaj oteza drugima. Ovaj drugi deo recenice mozemo tumaciti kao neko pokusaj Rusoa dad a viziju demokratskog univerzalizma. Prema Rusou se dalje, pojednici koji formiraju drustvo ne iscrpljuju. On kaze da svako od nas unosi u zajednicu svoju licnost I svoju snagu pod vrhovnom upravom opste volje- svaki clan je deo celine. Rusoovo moralno I kolektivno telo tj. opste licnosti je republika tj.drzava. Njeni clanovi cine narod I zovu se pojedinacno 1. Gradjani kao ucesnici u suverenoj vladi 2. Podanici kao podcinjeni drzavnim zakonima. Prihvatanje DU od strane pojedinaca, ne znaci da se on automatski mora povinovati svim odlukama, ali se mora postici sklad izmedju poslusnosti I slobode. Reci podanik I suveren se sjedinjavaju u izrazu gradjanin. Kao I svi teoreticari DU I RUso, je smatrao das u ljudi po prirodi slobodni I jednaki I da imaju neotudjivo pravo na zivot, slobodu I svojinu sto je danas veoma vazno za stvaranje civilnog drustva I demokratije. Ali sva ta prava mora da garantuje pravna drzava tj. Takva drzavna vlast koja obezbedjuje vladavinu prava.

6.Vladavina pravaIzraz I pojam vladavine prava (vp) je anglo-saksonska ideja o nacelima koja cine temelj drzave, dok pojam pravne drzave vodi poreklo iz nemacke ustavne drzave. Vp je vladavina zakona a ne ljudi. Ideja vp vodi poreklo iz anticke politicke misli da bi se vremenom uzdigla do principa anglo-saksonske politicke koncepcije. Anticka politicka filozofija je smatrala da je sloboda individua odvojena od zakona. Tako je jos oko 500. god pne Alkemenov upotrebio rec izonomija sto znaci jednakost pred zakonom, sto bi bio osnov za nacelo svake pravne drzave. U svom delu Zakoni Platon istice prvenstveno zakone a ne ljude(I tu odstupa od svojih shvatanja izrazenih u Drzavi) jer je ipak njegovo osnovno opredeljenje da upravljaci drzavom mogu biti izuzeti od kontrole zakona. Aristotel je smatrao da Platon nije bio u pravu kada je zakone suprostavio vladavini ljudi, jer on smatra da se dobro drzavno uredjenje zasniva na opstim zakonima koji nastaju iz uma jer su pojedinacne odluke prozete strastima I samovoljom. Aristotel kaze da je to isto kao kada bi dopustili zivotinjama da vladaju jer je pozuda nesto zivotinjsko. On govori o nepristrasnoj vladavini prava a ne o samovolji kraljeva I drzavnika. Suprotan argument ovome je nadmoc vladavine ljudi nad vlascu zakona. Ovaj argument se obrazlaze time da zakoni daju samo opste odredbe I ne predvidjaju pojedinacne slucajeve pa je zato opet potrebno da covek a to je mudar vladar, presudjuje o tim pojedinacnim slucajevima. Ovim tezama I njihovim suprotnostima dakle da li je bolja vladavina zakona a ne ljudi ili je- vladavina ljudi mocnije od vladavine zakona, bavili su se mnogi teoreticari I mislioci. Bobio polazi od toga da su vlastodrsci rdjavi I losi; Ali, posto mi ne mozemo biti sigurni u dobrotu I mudrost vladara, jer uvek postoji ono ako(je dobar), onda je bolje da i on bude podredjen nekim opstim normama- zakonu, kako bi se sprecila njegova eventualna samovolja. Ovaj argument prodire u samu sustinu prava jer je pravo i nastalo da bi nesavrseni covek izbegao otvoreno nasilje prema drugim individuama, kako je tvrdio I Kant. Kant zato I kaze da kada bi ljudi bili jedinstveni u volji, nikakav zakon I nebi bio potreban. Kad bi svi cinili dobro ne bi bila potrebna nikakva prinuda Vajl koji je bio kantovac takodje kaze da za tiraniju nije kriva zloba zakona vec zloba ljudi. Ta zloba ljudi je ucinila zakon nuznim. Hajek smatra da ljudi zbog ogranicenosti razuma, narusavaju pravila ponasanja iako postoji zelja da se ona postuju. Ideja o vladavini zakona, a ne ljudi, vise je kroz istoriju vazila u teoriji a manje u praksi. Tako liberal Fridman kaze da su ljudi nesavrsena bica I da drustvena organizacija ima za cilj da spreci lose ljude da nanose stetu dobrim ljudima. Poper istice problem kontrole vladara. Nije bitno kako ce vladati, vec kako vladare mozemo ukrotiti. Problem kontrole vladara je institucionalni problem. Tj. planiranja institucija za sprecavanje losih vladara da nanesu suvise stete, tako da dugorocna demokratska politika mora biti shvacena pojmovima impersonalnih institucija. Poperova teorija o demokratskoj kontroli se dakle ne zasniva na pozitivitetu ucenja o dobroti I pravednosti demokratske vecine, vec se zasniva na negativitetu tj. na stalnoj opasnosti od diktature I tiranije, cak I u demokratskim drustvima. Princip sva vlast narodu mora se postepeno pretvoriti u princip sva vlast nikome. Poper je bio siguran da ne postoji neki siguran metod , za sprecavanje tiranije ali se ona za razliku od demokratije moze zbaciti s vlasti revolucijom(krvoprolicem);

a demokratiju cine one vlade koje sa vlasti mogu biti smenjene bez krvoprolica, institucionalno I na osnovu demokratske procedure prava manjina. Kada govorimo o supremaciji(predmoci, nadmoci) mi uvek imamo na umu pohvalu monarhije kao oblika vladavine. Ali predstavnik je ipak tiranin a ne monarh, jer cezarizam, bonapartizam, despotizam uvek oznacava narodnu tiraniju. Jos bolje receno, cezarizam i bonapartizam predstavljaju vladavinu jednog coveka koja je nastala kao posledica nereda kome tezi narodna vlast. Zato je bliza veze izmedju narodne I tiranske vlasti, jer kada su lose situacije I narod uzme vlast u svoje ruke, brzo nastaje I tiranska tj. diktatorska vlat. VLADAVINA ZAKONA I DEMOKRATSKA DRZAVA Da bi demokratski sistem pravilno funkcionisao, mora da postoji vladavina zakona tj. vladavina prava. VP se u savremenosti vise ne odnosi na vladaoce vec na gradjane. Gradjani imaju politicku moc da kontrolisu one koji vrse vlast I to na svim nivoima. Zato je danas demokratska drzava idealan tip drzave za one koji polaze od stanovista prava. Zagovornici vladavine prava kroz istoriju bili su: 1. Pored Platona I Aristotela u Grckoj je Solon (Atinski zakonodavac) upotrebio rec eunomija vladavine prava I smatrao je da je zakon kraljica svih stvari I smrtnih ii besmrtnih 2. U srednjem veku Velika povelja slobode (Magna carta) 1215. god je najbolji izraz vladavine prava. Dobar vladar vlada po zakonima koje ne moze sam da menja; zakoni nadmasuju vladare zbog svog bozanskog porekla. 3. Engleski pravnik Brekton rekao je za zakon stvara kralja. Time izrazava prioritet zakona. 4. Herington je u istoriju usao kao zvanicni autor ideje o vladavini zakona a ne ljudi. Slicno Makijaveliju smatrao je da se politicke vestine vladanja I davao je prednost republici u kojoj je moguce ostvariti politicku slobodu. Ova ideja je nasla plodno tle u Americi i usla je u Ustav drzave Masacusec 1870. god; a najjaci uticaj ova ideja je ostavila u Engleskoj. Tamo je izrasla u celovitu teoriju vladavine prava. 5. Jednu takvu teoriju iznosio je krajem 14. veka Dajsi. On je ideju prava i slobode uskladio sa nacelima o suverenosti parlamenta. Po njemu suverenost parlamenta predstavlja formu, a vladavina prava sadrzinu modernog britanskog ustava. Pozitivno pravo je za njega skup normi koje su sankcionisane od strane sudova u koje parlament sme da se mesa. VP je: 1. Odsustvo arbitrarnog odlucivanja od strane vlasti 2. Nacelo potpune pravne jednakosti 3. Pravna sigurnost Grupa pravnih pisaca okupljenih oko Laskija izmedju dva svetska rata, bavila se pitanjima VP. Najznacajniji clan te grupe Dzenin smatra da je VP pravna kategorija koja se moze promeniti ali pod uticajem liberalno demokratske tradicije.

Hajek VP vidi kao garanciju individualne slobode. Po njemu su cinioci VP: 1. Opstost zakona 2. Odredjenost zakona 3. Jednakost gradjana 4. Podela vlasti 5. Granice upravne diskrecije 6. Porotno sudjenje Americko shvatanje VP jos uvek ne razdvaja moral od prava I insistira na unutrasnjoj moralnosti prava. Obelezeno je prirodnopravnom doktrinom o pravima coveka.

7.Zakoni I ljudska slobodaIako su zakoni znacajni jos je znacajnije nezavisno sudstvo jer ukoliko sudstvo zavisi od izvrsnih organa I od drugih drzavnih organa onda sam zakon ostaje samo mrtvo slovo na papiru.Zato je bolji neki los zakon ukoliko se primenjuje kvalitetno nego dobar I najkvalitetniji ako se ne primenjuje.Zato cuvena pravnicka izreka glasi: bolje ikakav zakon nego nikakav ili surov zakon ali zakon. Nedemokratski rezimi imali su autoritarnu kontrolu nad sudovima (nad zakonom),sudovi su zavisili od vlasti-dakle nisu bili nezavisni pa su tako gradjeni ziveli u pravnoj nesigurnosti. Nasuprot tome demokratska drustva pruzaju pravnu sigurnost gradjana a to se ostvaruje prvo vladavinom opstih zakona. Oni su dati nezavisno od pojedinacnih slucajeva ,dugorocni su I odnose se na buduce slcajeve a ne na neke pojedinacne.Zato Hajak:zakon bi se u svom savrsenom obliku mogao opisati kao: nepoznatim ljudima je jednom zauvek upucena naredba koja zanemaruje sve posebne okolnosti vremena I mesta.Zakon se odnosi na takva stanja na koja se moze naici svuda I u svako vreme. Pravila ponasanja arhajskih drustva pa I svih tradicionalnih zajednica bila su konkretnija I ogranicavala su pojedince.Za razliku od njih idejasmatra da ukoliko se pokoravamo zakonima u smislu apstraktnim opstih pravila nisamo podcinjeni vec smo slobodni.Vec smo slobodni.Zato zakoni moraju biti kako kaze Unger inpersonalni I moraju obuhvatati vise od interesa pojedinaca ili grupa. Druga karakteristika zakona je odredjenost koja se opstcu nalazi u komplementarnom odnosu.O ovom odnosu govori Nojman.On kaze da prvo pravo mora biti pravilo koje se ne odnosi na posebne slucajeve ili individue nego je unapred prihvacena I odnosi se na sve osobe u apstraktnom smislu,I drugo,pravilo mora biti specificno odredjeno (koliko je to moguce sa obzirom na opstu situaciju).Potpuna odredjenost zakona je nedostizan ideal ali takvo pravo mora teziti ka tome.Za odredjenost zakona vazna je jasnoca.Odredbe zakona moraju biti jezicki jasne,ni preuske ni presiroke jer onda moze doci do projzvoljnog tumacenja zakona.Jezik zakona mora biti sazet I razumljiv. Treca karakteristika je nepovratno dejstvo zakona.Mora se odbaciti povratno dejstvo zakona.Pravilo koje bi vazilo unazad,zbunila bi gradjane koji zakon treba da postuju,jer bi I neko sadasnje ponasanje* moglo biti sankicionisano u nekom buducem drustvu I to nekim buducim aktima.

Cetvrta karakteristika je kontinuitet prava.To znaci da mora da postoji sigurnost da ce zakoni koji se donose trajati u jednom relativno duzem periodu.Norme koje ne traju vec se stalno menjaju su nefunkcionalne,dovode do nesigurnosti,pa nam pravo postaje neprijatelj. -Dijalektika zakona I ljudskih slobodaKada je rec o odnosu zakona I ljudskih sloboda zakljucak je da je dopustena svaka individualna sloboda koja nije izricito zabranjena zakonom.Sankicionise se samo ono ponasanje koje je zabranjeno zakonom.U clanu 5. deklaracija o pravima covaka I gradjana iz 1789. se kaze: gradjanima je dopusteno sve ono sto im pravna norma ne brani a organi drzavne vlasti mogu ciniti samo ono na sta ih zakon ovlascuje. Gradjani takodje imaju pravo da vode sudske sporove protiv drzavnih organa (ali to vam je bacanje para..by:Nikola-Anin decko) ,mogu se pozivati na pravo I zakon I izdejstvovati da se neka nezakonita radnja ukine,da se nepravda ispravi kroz nadoknadu stete. Drzavna uprava I izvrsni organi moraju biti podcinjeni nezavisnom sudstvu.Zato ne mozemo govoriti o vladavini prava ako sudije nisu iznad svih drugih drzavnih organa.Sudije pored toga sto donose presude,moraju da se zalazu I za njihovo sprovodjenje.Upusto za svoj rad moraju dobijati smao od slova zakona,a ne od nekog drzavnog organa-tako kaze Nojman. Sve ovo podrazumeva odvajanje zakonodavne I sudske funkcije.

8.Nacelo podele vlasti-Prava drzava ne moze da funkcionise bez nacela vladavine prava.Da bi se ostvario princip nezavisnog sudstva potrebno je ostvariti nacelo podele vlasti(npv). Npv se zaniva na shvatanju da je vlast korumpirana I da svaka vlast bilo da je u rukama vecine ili manjine ima slonost ka zloupotrebi.Zato se treba podeliti tako da jedan njen deo ogranicava kontrolise drugi. Ideje o pv javljaju se jos u Platonovim zakonima gde on govori o principima mesovite vlade tj. o podeli gradjavinske trece klase opisane u drzavi.Aristotel o podeli vlasti na savetodavnu,izvrsnu I sudstvo.Sarl Monteskje u svom delu duh zakona posao je od vecitog iskustva da svaki covek koji ima vlast sklon je da je zloupotrebi I zloupotrebavljava je sve dok ne naidje na granice.Zato je nuzno da se svaka vlast ogranici,tako da jedna vlast ogranici drugu.On kaze da u svakoj druzavi treba postojati: 1)zakonodavna vlast 2)izvrsna vlast-spada u medjunarodno pravo 3)izvrsna vlast u gradjanskom pravu Ova 3 tipa vlasti ne smeju biti objedinjena u jednom telu,jer ce mornarh ili senat onda donositi tiranske zakone. Zakonodavac ne sme biti ni sudija ni izvrsitelj jer bi vlast nad slobodom gradjana bila samovoljna sve bi bilo izgubljeno-kaze Monteskje. Medjutim B. je kritikovao Monteskjeovu podelu vlasti jer nije dovoljno razjasnio drustvene pretpostavke podele vlasti.Naime ova podela ima smisla ako u tri grane posebne podele vlasti ne bude ista drustvena grupa.Dakle ukoliko bi ista gruba imala nadzor na sva tri ogranka vlasti nebi doslo do maksimalne slobode gradja.Npv ima smisla ukoliko postoje razliciti interesi grupa koji ce kontrolisati hirove vlastodrsca. Iz svega ovoga mozemo zakljuciti da podela vlasti podrazumeva razdvajanje zakonodavne izvrsne sudske vlasti ali za to ne moze garantovati niko ukoliko ne postoji pluralna struktura drustva I visepartijski politicki sistem.Ovakav sistem omogucava kompentenciju.

-Suverenost gradjana;tiranija visine;vladavina glasacke vecineSuverenost naroda istice problem odnosa izmedju glasacke vecine I manjine tj. tiraniju vecine sto predstavlja veliko iskusenje za demokratsku politicku misao. Tiranija vecine predstavlja volju vecine u demokratskom zakonodavnom telu I ona nema drugu konkurentsku moc koja bi sprecavala koncentraciju vlasti. Demokratski poredak smatra da vecina ljudi ima opstu volju,da se zakoni izvrsavaju preko sluzbenika koje oni sami imenuju, I tada se kako kaze Dzon Lok ostvaruje u obliku vladavine koji je savrsena demokratija. Zan Zak Ruso govori o tome da se gradjanska sloboda ogranicava samo opstom voljom I da ona za razliku od privatne volje ne tezi privilegijama vec jednakosti. Opsta volja je izraz narodnog suvereniteta,ona je nedeljiva I nju ne definise narod vec veliki zakonodavac, koji cak moze da izmeni ljudsku prirodu I da pojedinca pretvori u veliko vece celine. Ako posmatramo vezu izmedju ideje I demokratije I vladavine glasacke vecine onda nije ni cudo sto je npv demokratskim rezimima bilo usmereno na obuzdavanje zakonodavne vlasti a ne na izvrsnu vlast koja joj je podredjena.Vladavina vecine mozemo tretirati kao tiransku tek onda ako kvalitet njenih odluka ne odgovara ,a ne zbog cinjenice da ih donosi veliki broj ljudi.

9.Politicka,pravna i pravna jednakostHegelovo shvatanje moderne drzave Osnovni smisao vladavine prava je osiguranje pravne jednakosti gradjana.To znaci da zakon mora biti isti za sve-I kad stiti I kad sankcionise-kaze se u deklaraciji o pravima coveka I gradjanina. Ovakvo univerzalisticko shvatanje zakona bilo je zastupljeno u francuskoj posebno u teorijama Rusoa I Monteskjea. Monteskje ipak nije bio za krajnju jednakost ali se po pitanju zakona nije dvoumio. Zato kaze da je sloboda prava da se cini sve ono sto zakoni dopustaju. Ruso se zalagao za opstu volju uz isticanje jednakosti I univerzalnosti. Liberalna misao polazi od urodjenih prirodnih prava I drustvenog ugovora kao osnove pozitivnog zakonodavstva.Hobs kaze da je zakon zapovest a ne savet. Lok kaze da ljudi zive u slobodi samo ako zive u vlasti opstih zkaona. Kant kaze da je nacelna jednakost ljudi proistice iz gradjanskog stanja zakonske slobode koje mora biti javna I univerzalna. Gradjansko stanje pociva na principima:samostalnost coveka,jednakost podanika I samostalnost gradjana. Pod tim principima moguce je utemeljenje drzave. Njoj je potreban jedan ustav koji bi garantovao najvecu ljudsku slobodu putem zakona koji bi regulisali da je soboda svakog pojedinca moze postojati zajedno sa slobodom svih drugih ljudi. Hegel je drzavu shvatio kao nepokretnu samosvrhu u kojoj sloboda dolazi do svog najviseg prava. Hegel ne prihvata da je drzava rezultat ugovora izmedju gradjana. Drzava je stvarni bog koji postoji na svetu pored svih svojih nedostatka, ona je organizam ciji se delovi ne smeju osamostaliti. Svako od nas oseca sigurnost koju pruzaju posebne drzavne institucije. Zato drzava nije ostvarenje sigurnosti po nekoj subjektivnoj volji vec po svojoj opstosti I bozanskosti. Kada se radi o mirnoj* drzavi ona se odredjuje u pojmu ujedinjenja duznosti prava. Kod Hegela je ono opste, povezano sa punom slobodom posebnosti I dobrobiti individua. Zato je njegov princip novog sveta sloboda subjektivnog tipa. Sloboda individuaja hocu-ima svoju egzistenciju u velikoj . drzave. Hegel ipak nije verovao u suverenitet naroda,on je za njega samo jedna zbrkana misao; a narod bez monarhije je bezlicna masa a izborna drzava je najgora institucija. Zato I ustav

svakog naroda zavisi od njegove samosvesnosti,obrazovanja,on je rad vekova a ne neka obicna tvorevina. Zato ideja nove moderne drzave mora biti prozeta: 1)dielektrikom subjektivnog I objektivnog 2)proizvoljnog I nuznog 3)slobodnog I zakonskog 4)pojedinacnog I opsteg

10.Marksova shvatanja prava I ljudske slobodeO marksovom odnosu prava covekove slobode napisano je mnogo knjiga I komentara ali su tacni oni komentari koji tvrde da Marks nije postovao I cenio sferu prava. Marks je smatrao da ce jednog dana samo svesni ljudi postati stvaraoci jednog obrazovnog drustva,a to je komunisticko drustvo u kome ce slobodan razvitak svakog pojedinca biti slobodnog razvitka za sve ljude. Put do tog drustva je razgradljiv tj. Prevazilazenje ideologije kao lazne iskrivljene svesti vladajuce klase. Ali I razgradnja drustvene nedgradnje tj. Pravno-politicke nadgradnje (drzave,pravo,politicke stranke)tako sto ce postepeno odvijati proces odu drzave I prava I politike. *Ovaj proces kaze Marks treba da otpocne u socijalizmu kao nizoj fazi komunizma odmah posto revolucionarna snaga radnicka klasa-preuzme vlast. Naime objasnjavajuci ljuddsko drustvo Marks je govorio o odnosu baze I nadgradnje tj o ekonomskoj strukturi drustva I pravno-politickoj I idejnoj nadgradnji. I ako je govorio o povratnom uticaju baze I nadgradnje on je pravno-politickoj moci dodelio nize mesto. Prioritet je bila ekonomska struktura drustva a politickim slobodama je Marks bio nezadovoljan -one su za njega bile samo puke formalne slobode. Zato je njegov kategorijski glasio: Da se sruse svi odnosi u kojima je covek ponizeno, ugnjeteno, napusteno I prezreno bice. Marks jos u svojim ranim radovima kaze da su misli vladajuce klase vladajuce misli I te vladajuce misli su izraz postojecih drustveno -ekonomskih odnosa. Kada danas posmatramo postsocijalistickom drustvu mozemo zakljuciti da su veliki zahtevi za vlato je zato sto je tzv. socijalisticko pravo trebalo da bude ustvari negacija prava uopste jer je pravo u Mrksovom tumacenju uvek klasna prava. Ona treba zajedno sa drzavom da odumire jer je to put ka komunizmu-ka slobodnoj asocijaciji proizvodjaca. Kada je rec o sadrzini slobode, Marks se zalagao slobodu za (pozitivnu slobodu)vise nego za slobodu od(negativnu slobodu)-za razliku od liberalne misli jer je ona (liberalna misao)stitila individualna prava spremaci kolektiviteta pa I od drzave. Zato je Marks I kritikovao ljudska prava,smatrajuci ih politickim gradjanskim pravima gradjanskog drustva. On kaze da su prava coveka prava gradjanskog drustva. Pravo jednakosti za Marksa je samo mogucnost da gradjanski covek sebe posmatra kao jedinicu koja pociva na sebi,a sigurnost I prava garantuje odrzanju njegove licnosti I vlastnistva koje garantuje gradjansko drustvo. Zato se covek ne moze uzdici iznad svog egoizma. Politicka zajednica je sredstvo za ocuvanje covekovih prava kada govori o politickoj revoluciji on kaze da se ne treba revolucionisati sfere politike,vec baza,a to je gradjansko drusto u celini. Tu reveluciju moze ostvariti samo proletarijat. Poper kritikuje Marksa I kaze da Marks nije shvatio paradoks slobodekoji je uocio jos Platon, a paradoks slobode s ogleda u tome da svaka sloboda ukida samu sebe ukoliko je ogranicena. Poperov odgovor na ovaj paradoks ogleda se u tome da slobodu moramo stititi zakonom jer ako to ne ucinimo sloboda voditi tirianiji jakih nad slabima. Ipak ne mozemo tvrditi da Marks nije uocio ovaj paradoks. Ako se ekonomske slobode ogranice to dovodi do eksplatacije siromasnih(smatra Poper)ali je on odgovor nasao u ekonomskim intervencijama drzave. Ipak Marksovo shvatanje je ipak utopisticko* jer posto drzava I pravo u buducem komunizmu odumiru nije jasno ko ce umesto drzave stititi slobodu I humanost(govorio je o razvoju svesti). Marks je imao u vidu genericku sustinu coveka,a da bi se to postiglo potrebna je korenita revolucija I za ljudsku pridodu a skracenje radnog vremena je osnovni preduslov-tako ce slobodan covek preci iz carstva nuznosti u carstvo slobode. Posto teza o socijalizmu nije izdrzala istoriski test ojacala je teza da je politicki faktor mozda I jedini na koji se mozemo osloniti u promenama na bolje-sto se tice egzistencije. Posle prve revolucije(oktobarske)I ostalih socijalistickih revolucija u zemljama istocne Evrope mozemo zakljuciti da socijalisticke vlasti nisu znale sta dalje sa svojom moci. Kapitalizam je nasuprot tome produzavao svoj vek. Zato Poper kaze da je politicka moc najvaznija I da ona kao takva moze I treba da kontrolise ekonomsku moc. Naiman kaze: Vrednost politicke slobode je apsolutna a vrednost vlastnistva je relativna. Postoji samo jedna demokratija-politicka I samo u njoj mogu vladati principi jednakosti.

11. Princip gardjanstva I demokratijeEtimolosko poreklo termina gradjanin u skoro svim evropskim jezicima nalazi se u reci grad. Veber navodi nacelo iz evropskog veka , da je gradjanin stanovnik grada koji vazduh oslobadja . Jos u antickom dobu, prelazak u grad oznacavo je slobodu. Danas se pod pojmom gradjanin podrazumeva : 1. pripadnik jedne drzave koji je pod njenom vlascu 2. pripadnik gradjanske klase 3. covek koji zivi u grad tkz urbanit 4. najopstije odredjenje: covek sa odredjenim pravim I duznostima u okviru sire drustveno politicke zajednice, kojoj trajno pripada. U okviru prava posebno mesto zauzimaju politivka prava, jer je gradjanin politicki subjekat koji je ravnopravan sa svim ostalim subjektima u odnosu prema drzavi. U antickoj Grckoj Slobodan je bio samo clan polisa, , rodjen od slobodnih roditelja sa mestom boravka u gradu. U starom Rimu gradjanstvo se zadobijalo rodjenjem u zakonitom braku I obuhvatalo je sirok krug prava- glasanje, vlasnistvo, porodicna vlas. U feudalnom dobu gradjanin je covek koji zivi u gradu I bavi se zanatom I trgovinom, Njaveci broj ljudi imao je status podanika- lice vezano za zemlju tj poljoprivrednik koji ima obavezu prema feudalcu(davanje prihoda). Gradjanske revolucije - pojam gradjanina dovode do istonskog znacenja- centralna figura politickog organizovanog drustva I postaje osnovni subjekat prava I politike. PRINCIP GRADJANSTVA KARAKTERISTIKE Princip gradjanstva je u civilizacijskom smislu zaziveo u 19. i 20. veku, posle dugih borbi I oznacava punopravno clanstvo u jednoj politickoj zajednici. Ovaj pricnip jos uvek je otvoren I ima tendenciju ka zajednici pravno I politicki ravnopravnih ljudi. Karakteristika : 1. Gradjanstvo je jedan opsti status koji omogucava ljudima puno clanstvo u jednoj politickoj zajednici 2. Povezano je sa udejom jednakosti , a to znaci da svim ljudima dodeljuje ista prava , duznosti I ogranicenja 3. Sadrzi neku vrsti reciprociteta tj simetrije izmedu pojedinca I politicke zajednice FAKTORI POSTOJANJA PRINCIPA GRADJANSTVA 1. Nema pricnipa gradjanstva bez dobro organizovane drzave, koja je izraz suvereniteta naroda 2. Postoo princip gradjanstva ne poznaje oputrebu moci, onda ukoliko drzva nije zasnovana na pristanku onih kojima je namenjena, onda ideja drustvenog ugovora predstavlja srz moderne konstitucionalne drzave 3. U ostale formativne faktore spadaju : revolucije, unutrasnje politicki brobe , medjudrzavni ratovi. One su , uz velika razaranja, dovodile do sirenja I javljanja drustvene jednakosti. 4. Vaznu ulogu imale su I ideje nacionalizma , jer su one stvarale uslove za razvoj jednakosti 5. Znacaj imaju I neki ekonomski faktori ( ek. Razvijenost, svojina..) a takodje su znacajni I neki 6. kulturni preduslovi , bez kojih je gradjanski status nezamisliv. U bivsim socijalisticikim drzava je zbog velikog osiromasenja ljudi I razaranja srednjeg sloja , doslo do ponistavnja principa gradjanstva. GRADJANSKA I DRUGA PRAVA Os kategorija gradjanstva cine gradjanska I druga prava. Najvaznija su licna I gradjanska prava , a zatim slede politicka I socijalna . Tako se princip gradjanstva izjednacava sa svim stecenim pravim coveka. Ima u sebi jednu normativnu dimenziju - da se u gradjanskom statusu vidi politicki indetitet

individual. Princip gradnstva ( P.G._ ne ogleda se samo u poretku politicke drzave, vec se ogleda I u sferi civilnog drustva . Posto je gradjanin nosilac neotudjivih prava, on predstavlja centralnu figuru moderne konstitucuionalne demokratije. Medj. odnos izmedju pojedinca I kolektiviteta je slojevit pa I protivrecan. Svaki odnos gradjanina prema drzavi sadrzi 3 jasne uloge na koje je ukazao Darendorf: 1. Uloga gradjanina kao tvorca suvereniteta I kljucne figure koja oblikuje opstu volju zajednice 2. Druga uloga prepoznaje gradjanina kao podanika( on je odan drzavi, placa porez, takes, vojni rok..) 3. Treca uloga je klijentelisticka - gradjanin je potrosac odredjenih dobara, sredstva I usluga , koje mu garantuje drzava. U procesu konstituisanja modernih drzava , vodila se borba za uspostavljanje pripadnosti politickoj zajednici na jednakoj I ravnopravnoj osnovi. Uporedo sa tom brobom vodila se I borba za gradjanska I politicka prava. Gradanska prava = kategorije prava koja su nuzna da bi se uspostavila autonomija gradjanja, a po Xeldu ta prava obuhvataju : pravno na slobodu licnosti, govor, misli I veorvanja, svojinu I sklapanje ugovora, jednakost pred zakonom. U svom klasicnom obliku, kao sto istice Ljubomir Tadic, one se sastoje od : 1. Kanona licnih prava ( tajnost pisama, nepovredivost stana. Pravna zastita) * 2. politickih sloboda (pravo udruzivanja, okupljanja, tajnosti izbora) 3. ekonomske slobode ( pravo trgovine, sticanja, ugovaranja) TEORIJSKI IZVORI G.P. 1. Najvazniji teorijski izvor je u prirodnom pravu. Po njima , zovek sa radjanjem stice izvestan pravno-politicki subjektivitet I pripadaju mu osnovna I neotudjiva ljudska prava. Zato se karakteristike neke zajednice najbolje mogu videti po polozaju zoveka u njoj. 2. teorije konstitucionalizma - zagovarale su ogranicavanje opsolutne vlasti monarha Kako kaze Stankovic , postoje zapravo 4 grupe ideja koje su uticale na dekleracije o pracima coveka : 1. ideja o drustvenom ugovoru I privrednim pravima 2. teorije britanskog konstitucionalizm* 3. prosvetitljestvo 18 v 4. liberalizama DEKLERACIJE 1. VIRDZINIJSKA 12.06.1776 - prvi document u nizu dekleracija , ciji je autor bio americki revolucionar Mejen. Zalagao se za nezavisnost SAD ..Ovaj document proklamuje osnovna prava , slobodu, svojinu, bezbednost, trazi da vlast pociva na narodu. 2. Dekleracija o nezavostnosti SAD 4.7.1776 . autor je Dzeferson. Ova dekleracija istice da su ljudi rodjeni jednaki I da ih je Tvprac obdario neotudjivim pravima na zivot , slobodu, trazenje srece. Uticaj na ovu dekleraciju imale su evropske misli 3. D. o pravima coveka I gradjanina 26.8.1789- kombinacija ideja Rusao, Monteskjea , Loksa I dr.. 4. Mont deklaracija iz 1973 - unosi neke elemente ekonomsko-socijalne sadrzine, npr drustvo je duzno da izdrzava gradjane koji su u nevolji.

12. Gradjanska prava I punademokratijaRekli smo vec da je doemokratija nezamisliva bez osnovnih gradjanskih I politickih prava, a ako ova prava manjkaju, onda demoratija I e postoji. Iako su gradjanska I politicka prava sastavni delovi demokratije , ona posmtarana izolovano , nisu dovoljna jer ne pokrivaju ljudsku oblast politicke slobode, a kamoli svu slobodu I autonomiju kojoj covek tezi. Nojman smatra da postoji samo politicka demokratija , I ima stav da je vrednost politicke slobode apsolutna. Verovatno je da je franc. Najman bio pod utiskom real-socijalizma u kome su se deomkratske ideje iskrivile , pa zato on odbacuje planove za ekonomsku demokratiju. On je demokratiju shvatio kao : politicki system koji maksimizuje covekovu slobodu, pri cemu je nujegov integrietivni elemnt moralan, bez obzira da li se radi o slobodi ili o pravdi. Politicke slobode po njemu predstavlaju sintezu : pravnog , saznajanog I voljnog momenta. Politicka sloboda u sebi sadrze ideju pravicnosti - cemu se liberalna misao protivila. U pravila koja vode racuna o pravicnosti Nojman ubraja : 1. Licna prava : bezbednost licnosti, tajnost pisma, bankovna tajna, parvn na ispravno sudjenje, zabrana prozivioljnih interesa I hapsenja 2. Drustvena prava podrazumevaju : pravno na kominukaciju, slobodu veroispovesti, govora, okupljanja I vlasnistva 3. Politicka prava : jednako biracko p.,jednak pristup javnim sluzbama, jednak tremtan u vezi sa zaposaljavanjem, pozivom I imenovanjem Held smatra da je gradjansko pravo samo za sebe , ne mogu da zajednicku strukturu I autonomiju za sve ucesnike u politickom zivotu. On kaze da demokratski process obuhvata svih 7 prava : zdravstveno, socijalno, kulturno, ekonomsko, gradjansko, politicko, pacifisticko. Ako nedostaje neko od ovih skupova praa, demokratski process je nepotpun I deformisan, Zato ustavni poredak objedninjuje sve ove sfere prava. Posebno treba obratiti paznju na osobe kojima je ogranicneo ucesce u politickom zivotu , pa se mora izvrsiti I preraspodela materijalnih sredstava I dr. U 19v medjunarodno pravo se uglavnom odnosilo na odnose izmedju drzava , a u 20 v se kao subjekat prava pojavljuje pojedinac. Prava pojednca su priznata raznim konvenicjama I dekleracijama : 1. liga naroda- posle I sv rata 2. univerzalna dekl. o ljudskim pravima 1948 3. konvencija o ljudskim p. 1996 4. evropska konvenicja za zastitu lj.p. I slobode 1950 - znacajna jer dozvoljava individuama da pokrenu postupak protiv sopstevne vlade 5. ugovor I evropskoj uniji tkz M. ugovor- utvrdio je da prava evropskog gradjanstva , kao I OMBUDSMENA- kome gradjani mogu direktno da se obrate. 6. helsinshka dekleracija KEBS-a 1992 - potpisala je 50 drzava. Drzave su se saglasile da zajedno snose odgovornost za ljudska prava I da ljudska prava ne spadaju iskljucivo u nadleznost same te drzave. Tj ako se u nekoj drzavi krse, imaju pravo da reaguju I ostale drzave I medjunarodni organi koji stite lj.p. Ovim covecanstvo izlazi iz paristorije tj nepravde koje su narusivale lj.p. Ostvaruje se puna demokratija procesom individualizacije.

13. Gradjanska neposlusnostSkup ljudskih I gradjanskih prava ne bi bio potpun ukoliko se u tom skupu ne nalazi I pravo na pobunu. Ako posmatramo problem gradjanske neposlusnosti kroz istoriju, videcemo da se ovo pravo razmatralo kao obaveza svakog podanika tj gradjinina na poslustnost vlasti. Otpor se opravdavao samo ako je koristio nekoj grupi, a u suprotnom se osudjivao. Anticka teorija otpora je funkcionalna teorija - otpor se smatrao opravdanim samo kada vodja niej izvrsavao svoje drzavne funkcije Srednjovekovne teorije su se oslanjale na prirodno pravo I dozvoljavale otpor samo ako vladar zaboravi ogranicenja prirodnog prava I ne postupa u skladu s njima. Modernom vremenu odgovara, kako kaze Nojman, dekomratska teropija otpora. Pravo na g.n. dozvoljavaju sve one ugovorne I politicke terpooije koje insistiraju na suverenosti naroda ( ruso, lok..)Takodje I pojedine apsolutisticke teroije dopsutaju neke vrste otproa (hobs). Ono sto je medjutim bitno je to da se neposlusnost loshim zaonima ili vladarima ne moze izvesti iz tzv pozitivnog prava. To je zbog toga sto pozitivno pravo izrazava suverenitet drzave, poklapa se sa voljom drzave, pa bi otpor znacio otpor prema drzavi - sto je kontradiktorno. Ove protivrecnosti je bio svestan I Kant , koji je rekao da je nasilna promena drzavnog uredjenja najopasniji eksperiment I veleizdaja koja zasluzuje cak I smrtnu kaznu. On je osudjivao pravo na otpor, ali je priznavao poredak posle francuske revolucije.Iako je svaka revolucija nelegitimna, drzava koja nastane nakon toga , postaje zaonita I zasluzuje postovanje. Ipak u politickoj prakse ima slucajeva kada se pozitivnim pravom dozvoljava otpor. Npr deklareacija o nezavisnosti SAD - govori o pravu naroda , da promeni I napusti bilo koji oblik vladavine I da osnuje novi oblik drzave. Ako pravo nag r neposlusnost lebdi izmedju legitimitteta I legaliteta I ne moze se izvesti iz prirodnog prava, pitanje je ond aodakle se moze ivesti - u ljudskom umu I moralnim vrednostima mora se naci mesto za nadzakonsko pravo na otpor protiv zakonskog neprava. Zato demokratskop drustvo dozvoljava gradjanski otpor , narocito ako se vrsi nenaslinim sredstvima. To nije suprotno ideji vladavine prava , vec pravo predstavlja jedno vise nacelo na osnovnu koga razlikujemo zakonito od nezakonitog , pravedno od nepravednog , istinu od lazi. Definicija g.n. Prema nekim shvatanjima, pravo na svrgavanje neodgovorne vlasti predstavlja najvise izvorno pravo gradjan tj majku svih drugih prava, To je pravo svih drugih prava, podrazumeva kulturu vladanja ali je u isto vremen gradjanska vrlina I gradjanska hrabrost. Bez njega nema demokratske licnosti , nema demokratije. Definicija: Pod gradjsnkom neposlusnocu se podrazumevaju nenasilne gradjanske akcije , javnog karaktera, sanamerom da probude svest gradjana o narusenoj legitimnosti jednog politickog pokreta ili nekih njegovih zakona. Ima I situacij kada I nasilan otpor moze biti opravdan . Po Poperu je moguc u 2 slucaja: 1. kada se narod nalazi pod tiranjom koja ne dozvoljava nenasilne reforme 2. kada je demokratija dostignuta , ali je napadnuta

Rols je pod g.n. podrazumevao javni nenasilni cin koji je svesno politicki, suprotan zakonu, ali se izvodi sa ciljem da izazove promenu zakona ili politicke vlasti. G. n. je po njemu opravdana kada se zadovolje 3 uslova: 1. radi se o dlucajevima sustinskih I jasnih neppavdi 2. legalna sredstva su uzaludna 3. efekat n.g. ne izaziva nered koji bi doveo do sloma ustavnosti I zakonitosti. Ovim Rols vrsi pomirenje nezakonite akcije I privrzenost pravu. G.n je sajvalja kao stabilizujuce sredstvo za ustav I zakon. Z. Stojiljkovic- G.n. je svesna politicka aktivnost suprotna postojecem zakonu, ali nije soprotna javnom moralu. To su aktivnosti koje su jasne I pozivaju se na opsta nacela pravde I morala.G.n sa stanovista pozitivnog prava podrazumeva nezakonite I nenasilne aktivnosti gradjana , koje su simobl karaktera a za cilj imaju reformaciju vladavine prava , ustavnih sloboda I demokratije. Za cilj ima da razvije 1. moralnu vrlinu 2. gradjansku hraborst 3. ljudsko dostojanstvo

14. NACIJA I DEMOKRATIJAPojmovi narod i nacija nisu isti iako u poslednja dva veka predstavljaju osnovu za legitimnost svake drzavne vlasti. Drzava u isto vreme, izrazava posebnost svakog naroda ili nacionalne zajednice. Ovo vazi samo u nacelu, jer pojmovi naroda i nacije imaju razlicita znacenja. Tako npr.na Zapadu pojam nacije je podrazumevao teritoriju ciji su svi stanovnici-drzavljani pripadnici te drzave. Dobar primer za ovo je Francuska, jer francusku nacionalnost predstavljaju francuski drzavljani, i to je bitno, a za definiciju nacije u Francuskoj etnicka obelezja, istorija, jezik i obicaji nisu bitni za definisanje nacije, npr.nije bitan jezik kojim se govori kod kuce. Dakle, francuska ideja nacije poistovecuje se sa gradjanstvom i drzavljanstvom. Slicno je i u SAD, jer je i americki nacionalni identitet gradjanski, a ne religiozni, kulturoloski, rasni ili etnicki. Ovo je i iz tog razloga sto americki narod nije postojao pre osnivanja SAD, vec su one osnovane na osnovu politicke ideje. Postoji, medjutim, jedno drugo evropsko znacenje nacije, tzv.predpoliticko ili neopoliticko shvatanje, po kome je nacija, pre svega kulturna i jezicka zajednica i nacije se obrazuju na osnovu etnicke bliskosti, a ne na osnovu gradjanskog statusa-drzavljanstva. Ovo shvatanje je u proslosti bilo karakteristicno za centralnu i istocnu Evropu, a narocito za Nemacku. Danas medjutim, u nauci ne postoji spor oko toga da je narod u etnickom smislu starija kategorija od nacije, jer iz naroda nastaje nacija, odnosno vise nacija. Ovaj proces pretvaranja naroda u nacije nastaje nakon krize feudalizma, tj.uspona gradjanskog treceg staleza, burzoazije i uspona kapitalisticke privrede, tj.trzista. Sve dok se nisu pojavile moderne drzave, narod je predstavljao nehomogenu etnicku zajednicu, a sa pojavom moderne drzave se uoblicava i povezuje cvrstim politickim i kulturnim vezama. Tako se u Zapadnoj Evropi preobrazaj naroda u nacije izvrsio u okviru snaznih drzavnih monarhija u kojima su novi drustveno-ekonomski odnosi zahtevali prelazak na robnonovcanu privredu. Tada se javila i potreba za zajednickim jezikom, nastao je knjizevni jezik, a sve to je ubrzalo ujedinjenje stanovnistva na tim teritorijama. Tako je formirana nacionalna kultura i nacionalna samosvest. Narodi srednje, istocne i juzne Evrope su formirali nacije u uslovima teritorijalne i politicke rasprsenosti, pa se zato nacionalno pitanje isticalo kao zahtev za ujedinjenjem.

ODNOS NACIJE I DEMOKRATIJE Odnos nacije i demokratije odnosi se na zajednicki zivot gradjana razlicitih nacionalnosti (jezik, veroispovest) u okviru jedne drzave. Tako treba da bude ako drzava zeli da bude demokratska. Jednonacionalnih drzava ima jedva desetak na celoj zemljinoj kugli.Postoje i drzave sa dve ili vise nacija-visenacionalne drzave, a postoje i narodi koji uopste nemaju svoju drzavu-Romi, Kurdi, Baski. Zato mozemo zakljuciti da je ideologija jednonacionalne drzave krajnje neprimerena za drzave savremenog sveta. Ako podjemo od pojma nacije koji vodi poreklo od latinske reci nacio sto znaci rod, pleme ili narod, mozemo izvesti zakljucak da je krvno srodstvo bilo dovoljan uslov za postojanje nacije. Veber kaze da nacionalna pripadnost ne mora da pociva na krvnoj vezi, ali u isto vreme mozemo reci da ni jezik ni religija nisu dovoljan uslov za odredjenje nacije. Zato se u nauci u objektivne cinioce nacije ubrajaju sledece kategorije: -teritorija -drzava(ili neki oblik drzavnosti, tj.autonomnosti) -jezik -kultura -istorija -svest o nacionalnoj pripadnosti Nacionalna samosvest je vazna i govori nam o tome da je fenomen nacije kulturoloska, a ne bioloska priroda nacije. Ono sto naciju odvaja od drugih grupa je upravo to sto njeni pripadnici sebe smatraju nacijom, samosvesni su. Nacija je zamisljena jer njeni pripadnici nikada licno ne upoznaju sve, tj.vecinu pripadnika svoje nacije. Nacija je ogranicena jer se svaka nacija odredjuje u odnosu prema drugim nacijama koje nastanjuju planetu Zemlju. Nacija je suverena jer je oblik organizovanja nacije drzave zasnovane na politickoj volji naroda, a ne boga. Nacija je zajednica jer se i pored nejednakosti dozivljava kao bratstvo jer svi participiraju u podjednakoj meri. Zato Andersonova definicija nacije glasi: Nacija je zamisljena politicka zajednica i to zamisljena kao inherentno ogranicena i suverena. Neko drustvo je demokratsko samo ako je dovoljno apstraktno i sadrzi dovoljan broj ljudi koji se ponasaju kao gradjani, nezavisni od istorijskih starih etnickih stavova. Ono treba da se zasniva na univerzalnom coveku kao gradjaninu, a ne pojedincu. 15. KONSOLIDACIJA DEMOKRATIJE:ULOGA NACIONALIZMA I POLITICKE KULTURE Ako podjemo od toga da je nacija kulturni entitet i ako podjemo od toga da je sva vlast svetovnog karaktera, onda se namece sledece pitanje: na osnovu cega se od ljudi ocekuje da budu obavezani bilo kojoj drzavi, pa i onoj u kojoj zive? Na ovo pitanje od XVIII veka postoji samo jedan odgovor mnogih autora-to je nacionalizam. Naime, pokazalo se da je proceduralno-ugovorni tip legitimnosti nuzan, ali ne I dovoljan tip za ujedinjavanje jedne drustveno-politicke zajednice. Takodje, ni pravo gradjanstva nije dovoljno da konstituise zajednicu gradjana, zato sto se pojedinci mogu integrisati tek u ime onih vrednosti I interesa koji opravdavaju zajednicki zivot, sto cak moze ici dotle da zbog tih vrednosti I interesa daju I svoj zivot. Zato je, posle gradjanskih revolucija, nacionalizmu dato u zadatak da ovlada drzavom I integrise drustvo u politicku zajednicu. To je bio najtezi zadatak u procesu uspostavljanja moderne drzave. Tako se tradicijsko nasledje nacije pretvara u tradiciju drzave. Drzava se identifikuje sa nacijom uz obavezu da joj obezbedi suverenitet, ali I kulturni senzibilitet-to je upravo nacionalizam. Prema tome, uporedo sa principom

gradjanstva, koji priznaje univerzalni status svim gradjanima, odvija se proces nacionalizma, kao proces moralnog identiteta jedne politicke zajednice. U modernoj nacionalnoj drzavi nacionalizam predstavlja ono ujedinjavajuce jezgro koje se u pretpolitickim zajednicama nalazilo u religiji I tradiciji. Zato su danas modern drzave u stvari zajednice ravnopravnih gradjana, ali I otadzbine tj.svetinje sto se u stvari ogleda u nacionalizmu. Nacionalna kultura postaje zvanicna kultura, nacionalni praznici I simboli postaju drzavni praznici I simboli. Takodje se javlja I potreba za drustvenom solidarnoscu I za duhovnim jedinstvom. Zato su nacionalitet I gradjanstvo dva nerazdvojna dela ujedinjujuceg jezgra moderne drzave. ULOGA POLITICKE KULTURE Demokratske drzave su pokazale da se ideja demokratije ne moze zasnivati samo na univerzalnom pravu gradjanstva, tako da ni racionalna liberalna drzava ne moze nastati samo na osnovu ugovora I na slobodnim parlamentarnim izborima. Potrebna je, naime, I neka iracionalna ljubav gradjana prema sopstvenoj zemlji, kao I vezivanje za neke osnovne vrednosti. Te vrednosti se povezuju sa istorijom, kulturom, sa nacionalnim identitetom. Najvazniji je ideal tolerancije. Tolerancija je u demokratskim drustvima jedna od vrhovnih duznosti. Zato gradjani demokratskih drzava moraju staviti u zagradu svoje poreklo I razviti iracionalni ponos, tj.moraju da vole demokratiju, ne zato sto je ona bolja od drugih alternative, vec zato sto je njihova. Ponos na demokratiju je u stvari gradjanska kultura. Habermas kaze da politicka zajednica ne sme da racuna samo na racionalne procedure, vec I na politicku kulturu. Po njemu zahtev ustavnog patriotizma je opravdan ako zasticuje I postuje integritet svakog pojedinca po 3 osnova: -kao integritet nezamenjljivog pojedinca -kao clana jedne etnicke I kulturne grupe -kao gradjanina, tj.clana politicke zajednice Rols istice koncept pravde kao nepristrasnosti. Polazi I on od intuitivnih ideja koje su sadrzane u politickoj kulturi. Po njemu, opsta gledista gradjana sadrze dva dela: -javno priznatu koncepciju pravde -sveobuhvatnu doktrinu, na koju se ova prva nadovezuje Za njega je vaznija politicka koncepcija pravde. Za Habermasa I Rolsa je bitno sledece: ustavna, demokratska ili gradjanska drzava, nije samo u pravnim principima, vec I u principima politicke culture, tj.to je polje horizontalne jednakosti gradjana kao slobodnih ljudi. Rols istice pojam konsenzusa, saglasnosti, u javnoj politickoj kulturi. Demokratski poredak mora da poseduje one fundamentalne vrednosti koje ce biti prihvacene za sve manjine. Gradjanski ili drzavni nacionalizam predstavlja homogenizaciju pojedinca na osnovu principa gradjanstva(drzavljanstva), a ne na etnickoj osnovi.

16.LEGITIMNOST DRZAVE I DEMOKRATSKA LEGITIMNOSTLegitimnost drzave razlikuje se od demokratske legitimnosti. Naime, demokratija u praksi podrazumeva vladavinu vecine, u koju moze da spade I vecinska nacija. Medjutim, ako manjine ne private drzavu kao legitimnu, a to se desava u visenacionalnim zajednicama , onda nikakva demokratija ne moze da nadoknadi deficit, opadanje., drzavne legitimnosti. Zato je demokratska legitimnost preduslov drzavne legitimnosti. Tada cesto manjinske nacije imaju svoje zahteve za autonomijom, a taj zahtev moze da dovede do dezintegracije drzave. Na takve kontranacionalizme manjih nacija odgovor vecinske nacije je naravno jos izrazeniji nacionalizam. Zato stabilnost demokratije unutar drzave zavisi od ostvarenja principa gradjanstva, kako na globalnom nivou, tako I u lokalnim zajednicama. Uslov je jos I das u gradjani drzave lojalni toj drzavi.

Jasno je dakle da neka drzava moze da opstane samo ako je velika vecina njenih gradjana smatra legitimnom. Medjutim, u multikulturnom drustvu gde ima vise nacija I vise vera(visenacionalna I viseverska) to utice na njenu stabilnost jer se ugrozava jedinstvo drzave-pojedinci se ukopavaju u sopstvene grupe (verse, rasne, polne, etnicke I druge kulturoloske pripadnosti) a sve to vodi dezintegraciji. Andrea Semprini u svom delu Multikulturalizam razlikuje nekoliko pristupa multikulturalizmu: 1. Prvi je klasican politicki liberalan model, koji odvaja javnu I privatnu sferu (javna je za gradjanske slobode I prava, a privatna je rezervisana za versku pripadnost, obicaje) 2. Multikulturalno gradjanstvo-protiv cepanja na pojedinaca na javnu I privatnu osobu, jer ovaj obrazac obezbedjuje visi stepen kohezije I stabilnosti 3. Maksimalisticki multikulturalni oblik je oblik negiranja postojanja zajednicke sfere. Ovaj oblik podrzavaju oni kojima je ostalo do odvajanja I ostvarivanja potpune autonomije 4. Model korporativnog multikulturalizma uzima rasne, verske I druge razlike, kao gotove cinjenice pa je glavna briga kako upravljati tim razlikama. Multikulturalizam, kada bi se pokrenuo, doveo bi do takve deobe drustva koja bi opet dovela do anarhije, tj.do raspada citavog drustva. Najveci problem multikulturalizma lezi u protivurecnosti koja se javlja izmedju specificnosti odredjenih kultura I pravne jednakosti koju imaju svi gradjani u demokratskoj drzavi. Npr.ako se u jednoj pravnoj drzavi dozvoljava poligamija za afrikance a ne I za hriscanske evropljane, onda se automatski ukida ravnopravnost za sve gradjane. Multikulturalizam je ipak cinjenica jer se nacija sastoji od populacije koja se razlikuje po kulturi. Prirodno-pravna teorija razlikovala je: prvi drustveni ugovor, kao sporazum pri stupanju u drzavu I drugi drustveni ugovor , ugovor koji se odnosi na organizaciju drustva. Ovim dvema vrstama ugovora odgovaraju dve vrste gradjanske saglasnosti- saglasnost o drzavnoj zajednici I saglasnost o drzavnoj organizaciji. Ova dva konsenzusa ne treba mesati, jer se moze utvrditi pravo na cepanje drzave u korist manjih nacija, tj.stvaranje novih drzava. Kako istice Dal, kada bi neka drzava objasnila da je autonomija apsolutno pravo doslo bi do velike secesije, odvajanja, pa bi na taj nacin doslo do anarhije. Takodje znamo da su gotovo sve drzave svoju teritoriju I stanovnistvo objedinile ratom I mnogobrojnim ljudskim zrtvama. Drzava treba, dakle, da radi podjednako za dobrobit svih I onda se ne moze rasturiti ili zamenitinekom drugom. ..ilmasega kaze da je demokratski konsenzus ugrozen, I razlikuje tri vrste pluralizma: -pluralizam interesa -pluralizam vrednosti -pluralizam identiteta Demokratija je posebno podbacila kada su u pitanju sporovi izmedju etnickih tj.nacionalnih grupa-sporovi su oko toga kome pripada suverenost, npr. Azerbejdzancima, Litvancima ili Rusima, Srbima ili Albancima itd. Kada etnicke grupe dodju u sukob, on se ne moze ublaziti kompromisom , kao kada dodje npr.do ekonomskih sporova. Tada demokratija nije moguca, jer je nacionalzam toliko izrazen, da u stvari ne postoji svest o drzavnom jedinstvu, jer jedne etnicke grupe ne prihvataju prava drugih. Zato Fukujama zakljucuje da: nije tacno da je demokratija funkcionalnija ako je drustvo slozenije I raznovrsnije. Ona u stvari podbacuje kada drustvena raznolikost predje odredjenu granicu. Zato se izgledi za nastanak poliarhije(Dal, savremena demokratija) smanjuju.

17. DEMOKRATSKA INTEGRACIJA I DRUSTVENA HETEROGENOST U multinacionalnim I multikulturalnim drustvima demokratija je na velikoj probi, ali to ne znaci da je u tim drustvima socijalna I politicka integracija, a samim tim I demokratija nemoguca. To dokazuju primeri najrazvijenijih zemalja SAD, Kanada, Francuska, Velika Britanija-dokazuju da ako je utemeljen princip gradjanstva u politickoj kulturi, onda drustveno-politicka integracija moze biti uspesna I u zemljama gde je velika religijska, etnicka diferencijacija. Druga grupa drzava kao sto su Austrija, Belgija, Holandija I Svajcarska, pociva na konsocijativnoj demokratiji, sto znaci da postoji konsenzus svih bitnih politickih snaga u drzavi. Lajphart je opisao ovu konsezualnu demokratiju. Rekao je da je neka grupa predstavljena u politickoj eliti, takodje u administraciji I dobija finansijska sredstva srazmerno svojoj brojnosti. Ali pri tom, zadrzava pravo da upravlja svojim poslovima, a takodje postoji I pravo veta. Ipak, svi ovi uslovi ne bi mnogo znacili da ne postoji jedinstvo, volja da se dele iste vrednosti, kao spremnost na kompromis. Ova tri elementa su npr.u Holandiji(zemlje sa najstabilnijom konsocijativnom demokratijom) jos pre I nego su se konstituisale drzave. U svojim delima Frensis Fukujama je govorio o slabim I propalim drzavama, ali je veci akcenat stavio na to kako one uticu na globalni svetski poredak. On je uocio da siromastvo, ilegalna proizvodnja droge I terorizam slabih postaju pretnja ne samo tim drzavama, vec citavoj svetskoj zajednici. Teroristicki napad 11. Septembra 2001. Doveo je do toga da se cela zajednica ujedini u borbi protiv terorizma, a SAD su uzele ulogu izgradnje drzave u Avganistanu I Iraku, vojnom intervencijom u tim regionima. Razvijene drzave se direktno mesaju u politiku zemalja u razvoju sa ciljem stvaranja modernih pravnih drzava. Prvobitni stav je bio da zemlje u tranziciji moraju izvrsiti privatizaciju , kako je rekao Fridman. Medjutim I on je uvideo kasnije da je vladavina prava vaznije od privatizacije. Na kraju, Fukujama zakljucuje da je zadatak svetske zajednice upravo gradjenje drzava u slabim I propalim zemljama. Gradjenje drzave je stvaranje demokratske drzave gde covek mora da se posmatra kao covek, nezavisno od toga da li je Srbin, Hrvat ili Madjar, katolik ili pravoslavac, poslodavac ili radnik, vec zato sto je covek. Slobodan Divjak kaze da se process nastajanja moderne gradjanske drzave odvijao kao process desupstancijalizacije zajednickog dobra. Npr. Supstancijalno dobro-religija, nije dovoljna da bude univerzalan princip integracije, a to pokazuje odvajanje crkve I drzave. Jedino dobro koje se pokazuje u liberalnoj demokratskoj drzavi je univerzalni princip sloboda I jednakosti svih gradjana. Takodje, drzava obezbedjuje ostvarenje srecnog zivota gradjana. Vazno je, po Divjaku, ostvariti process dekulturalizacije tj.da se kultura depolitizujeodvajanje etosa I nomosa. To je odvajanje kulturno-etnickog identiteta I drzavno-pravnog identiteta. 18.DEMOKRATSKA INTEGRACIJA I PRAVA MANJINA Kada je rec o pravima nacionalnih manjina u multietnickoj sredini, mozemo istaci da se pored uvazavanja individualnih gradjanskih prava moraju afirmisati I specificna prava koja su rezervisana za razlicite nacionalne, verske I jezicke manjinske grupe. Zato u visenacionalnim demokratskim drzavama ostvarivanje prava na razlicitost ima zadatak da unapredi identitet manjinskih grupa. Osnovna manjinska prava su ispoljavanje etnickih, religioznih jezickih I drugih karakteristika, kao I udruzivanje sa sebi slicnima. Ova manjinska prava su u saglasnosti sa nacelom jednakosti.

Bazicno manjinsko pravo je pravo na postojanje. Ono sadrzi pravo I slobodu duha, tolerancije I potrebe za zajednickim zivotom. Ovo pravo omogucava manjinama nesmetano negovanje I ispoljavanje svojih specificnosti-jezika, vere I dr. Ovom pravu se pridruzuju I druga specificna prava: -pravo na izrazavanje pripadnosti etnickoj grupi -pravo na samoorganizovanje I politicko predstavljanje -pravo na sluzbenu upotrebu maternjeg jezika I pisma -pravo na obrazovanje na maternjem jeziku -pravo na informisanje na maternjem jeziku -pravo na razvoj culture na maternjem jeziku -pravo na kontakte sa maticnom drzavom. U novije vreme etnicke grupe postavljaju I neke svoje zahteve, a te zahteve mozemo svrstati u nekoliko grupa: -zahtev za identitetom -za individualnim I kolektivnim pravima I slobodama manjina -za ucescem etnickih grupa u vrsenju vlasti u zajednickoj drzavi -za kontrolom prirodnih resursa na teritoriji gde zive -za raspodelom drustvenog bogatstva Zastita I uvazavanje prava manjina zavisi od njihove lojalnosti prema drzavi u kojoj zive. Manjinske grupe treba I same da priznaju drustveno-politicki system drzave u kojoj zive. Sto se tice prava na samoopredeljenje, njega je promovisao americki predsednik Nikson. Ovo pravo u sustini vodi do apsurda, jer bi njegova celokupna primena znacila da se sve manje etnicke grupe odcepe od sire zajednice, tako da bi sire zajednice bile sve manje I manje,, sto bi dovelo do kraja svake zajednice I drustva. Manje etnicke grupe bi stvorile svoje male samostalne drzave. Posto danas po nekim procenama postoji oko 500 nacija, sa oko 80 jezika u okviru 190 drzava, tesko da bi ovo pravo donelo nesto dobro. Ovako nesto ne priznaju ni medjunarodna pravna akta. Tako u dokumentu OEBS-a iz 1990. U Kopenhagenu, stoji da je obaveza nacionalnih manjina da postuje princip teritorijalnog integriteta drzave u kojoj zive. Medjutim, u poslednjih 20 godina praksa u Jugoistocnoj I Istocnoj Evropi je sasvim drugacija. Pad socijalizma doveo je do raspada npr. SFRJ, tj.do raspada suvereniteta te drzave, a do stvaranja novih suverenih drzava razlicitih etnickih grupa. Proces zahteva za resavanjem nacionalnog pitanja manjina na principu samoopredeljenja do otcepljenja traje do danas (Kosovo). Ti etnicki sukobi se odigravaju uz ucesce medjunarodne zajednice. Naime, svetske sile I dalje insistiraju na postovanju ljudskih prava I prava nacionalnih manjina, znatno manje u svojim sredinama, a mnogo vise u postsocijalistickim zemljama. To je zato sto hoce da upravljaju krizama, a vodecu ulogu pri tom preuzima vojna sila NATO. Ipak, u zakljucku mozemo reci, da je osnovni uslov za funkcionisanje demokratije u visenacionalnim visejezicnim zajednicama: -formalno-pravna jednakost svih gradjana -razvijena politicka kultura koja podrazumeva toleranciju, dijalog I bazicnu saglasnost oko vrednosti, kao I medjusobno uvazavanje svih naroda I manjina.

19.RADNICKA KLASA KAO (NE)REVOLUCIONARNI SUBJEKAT Ideja o transformaciji kapitalizma u socijalizam, a kasnije komunizam, bila je osnovna ideja radnickog pokreta. Ova ideja bila je vazan elemenat u klasnoj svesti radnicke klase, pa tako u raznim orijentacijama govorimo o novom motive I dolazsku do njega kao: revolucija, evolucija, reforma, diktatura proletarijata, socijalisticko samoupravljanje, evrokomunizam I

dr. Prva socijalisticka revolucija dogodila se u Rusiji, oktobra 1917. Godine od kada je krenuo pokusaj izgradnje novog drustva, a nakon II svetskog rata i u zemljama Istocne Evrope. Revolucionarna diktatura proletarijata tj.vlast radnicke klase u tim socijalistickim zemljama oznacavala je ulogu neposrednih proizvodjaca I pod vodjstvom komunisticke partije kao avangarde radnicke klase. Socijalizam je u Rusiji I zemljama Istocne Evrope potrajao sve do kraja 80ih godina XX veka. Tada je doslo do implozije socijalizma, koji je ostavio osiromasena drustva I osiromasene radnike. Realnost u tim postsocijalnim drzavama bila je sledeca: oskudica materijalnih sredstava, smanjeno postovanje slobode, vlast jednopartijske birokratije-onda se pitamo po cemu je socijalizam bio pravedniji I humaniji od kapitalizma. Moramo reci I sleddece: pored toga sto je socijalizam imao losu ekonomsku osnovu, I sto nije doslo do podrustvljavanja politike, vec do podrzavljenja drustva, moramo imati u vidu I medjunarodne uzroke koji su doveli do sloma socijalizma. Zapad je diktirao svetsko trziste koje nije bilo naklonjeno socijalistickim zemljama, a u period Hladnog rata doslo je do snazne proizvodnje oruzja s obe strane (trke u naoruzanju) pa se umesto proizvodnje robe proizvodilo oruzje. Takodje su I mediji sa zapada doprineli shvatanju o ogranicenju ljudskih prava u socijalistickim zemljama-sve to dovodi do pada socijalizma I stvaranju nacela o liberalistickoj ekonomiji, drustvu I politici. Pitanje je kakvu je uopste sansu imala radnicka klasa? 1. Zelja radnicke klase da ostvari vlast, tj.asocijaciju slobodnih proizvodjaca ostala je utopisticka zelja I neispunjena nada svih dosadasnjih socijalistickih revolucija. Naime, izgradnja besklasne zajednice, komunizma, bila je tezi posao od samog osvajanja politicke vlasti u ime radnicke klase. 2. Takodje, pitanje je koliko su radnici bili kompetentni. Ipak je to bio skup manuelnih I drugih radnika, sa malo ili cak ni malo obrazovanja (to npr.nije bio skup ekonomista, inzinjera I sociologa) tj.inteligencije. Zato je pitanje da li je radnicka klasa I tada I danas pozeljan revolucionarni subjekat (Marks je govorio da je radnicka klasa taj revolucionarni subjekat). 3. Ni u jednom socijalistickom drustvu nije bila ostvarena neposredna vladavina proletarijata zbog toga sto ni sama industrija nije dozvolila oslobodjenje rada jer su I sami radnici samo prosti delovi u proizvodnji. Iako je vise od pola veka u socijalistickim drzavama vazilo misljenje da je radnicka klasa najprogresivnija snaga koja ce ostvariti stvarnu demokratiju, praksa je bila drugacija. Na sceni je bio staljinizam, komunizam, peronizam I dr.nedemokratski rezimi.Zupanov je istrazivao nas samoupravni socijalizam I dosao do zakljucka da je nas vrednosni system radnistva ustvari egalitarni sindrom tj.uravnilovka. Egalitarizam je poznat pod imenom teorija jednakih stomaka odnosi se na jednakost u drustvenim nagradama, bez obzira na sposobnost pojedinaca I na njihov polozaj u radu. Komponente socijalizma po ovom autoru su: 1. perspektiva ogranicenog dobra-dobra su ogranicena pa ih treba ravnomerno rasporediti 2. distributivna etika-oni koji imaju visak hrane treba da daju onima koji nemaju (ili imaju manje)

3. norma egalitarne raspodele-pojedinac ne sme dobiti ali ne sme ni zeleti preveliku zaradu 4. opsesija o privatniku ili shvatanje da je privatnik stalna pretnja za socijalizam 5. antiprofesionalizam je negativan stav prema profesionalnom znanju

6. intelektualna uravnilovka je forsiranje osrednjosti I ima 3 kolektivna stava: -antipreduzetnistvo -antinovotarstvo -antikreativnost Dakle, iako je radnicka klasa bila proglasena za jedinog pravog nosioca vlasti, taj drustveni sloj ima najnize obrazovanje, najmanje cita , ne ide u pozoriste, slusa folk muziku, 70% mladih radnika redovno ide u kafane Itd. Dok u kapitalizmu ,na zapadu radnici ucestvuju u privrednom napretku, zivi sasvim dobro, luksuzno I mogu da napreduju, dolazi I do procesa burzuiranja radnicke klase, jer radnicka klasa sa prihodima koje ima usvaja norme I vrednosti srednje klase. 20.ULOGA SINDIKATA U GRADJANSKOM DRUSTVU Sindikalizam je drustveni i politicki pokret zaposlenih radnika i sluzi za ostvarenje egzistencijalnih interesa radnika (ekonomskih interesa). Usmeren je prema poslodavcima i prema drzavi. Sindikat je dobrovoljna, masovna i samostalna organizacija radnika. Samostalna je u odnosu na poslodavca, drzavu i na klase i slojeve. Bori se, dakle, za poboljsanje njihovog socijalnoekonomskog polozaja na osnovu prava na rad. Poceci sindikalnog organizovanja datiraju od kraja XVIII veka kada su se javile prve sindikalne organizacije u Engleskoj, gde se sindikati pojavljuju u malim radionicamai fabrikama i to kao posledica industrijske revolucije. Sindikati su perrasli u najbrojnije organizacije radnika u svim delovima sveta. U prethodnim socijalistickim drzavama radnicki sindikati su obuhvatali sve zaposlene, dakle radne ljude koji su bili nista drugo nego poslusne institucije koje su bile odane i poslusne drzavi. Iako su imale visemilionsko clanstvo i ne tako mala materijalna sredstva, nisu se bavili socijalnim pitanjima radnika, vec su mobilisali radnike da ostvaruju proizvodnju, da ostvare radnun diciplinu. Sindikalni lideri su bili povezani sa poslovodstvom (direktorima) pa je tako sindikat izgubio svoje izvorno znacenje (da stiti ekonomski interes radnika). Medjutim u periodu razgradnje nekadasnjeg nedemokratskog real-socijalizma radnici su odigrali kljucnu ulogu preko svojih sindikata. Npr.sindikat solidarnosti u Poljskoj (vodja Leh Valensa), sindikat u Bugarskoj, sindikat Kovo u nekadasnjoj Cehoslovackoj , a kod nas 200te godine zbog nepriznavanja izbora, petooktobarski dogadjaji su poceli strajkom rudara u Kolubari. Sindikati su prestali da sluze rezimu i da daju rezimu alibi za represiju rezima. Uporedo uz stare socijalisticke drzavne sindikate nastaju novi nezavisni sindikati i razne unije zaposlenih u drustvenim delatnostima. Ali, posle prelaska na trzisno privredjivanje (tj.posle pada socijalizma i u periodu tranzicije) sindikati su se nasli u situaciji da mora da balansiraju izmedju novoizabranih vlada koje su krenule u proces privatizacije, gde radnici gube posao jer su preduzeca nerentabilna i da zastite interese samih radnika koji gube posao. U savremenim demokratskim rezimima sindikalna prava postaju sastavni deo gradjanskih prava i obuhvataju 4 grupe kolektivnih prava zaposlenih: 1. Pravo na slobodno sindikalno udruzivanje i delovanje

2. Pravo na organizovanje strajkova, ukljucujuci i proteste van kruga preduzeca 3. Pravo na kolektivno pregovaranje 4. Pravo na participaciju u upravljanju preduzecima Ova prava predstavljaju put ka industrijskoj demokratiji, a to znaci prosirivanje demokratije na sferu radnih odnosa-ali ne i da se narusi sam proces proizvodnje. Da bi sindikati istinski delovali potreban je demokratski ambijent, a on se ostvaruje ako postoji: 1.vladavina prava, tj.pravna drzava 2.demokratska politicka kultura i to sa vrednostima: -tolerancija -slobodno izrazavanje misljenja, govora i udruzivanja -sloboda medija -prava na kulturu i dr. Ipak, potpuna depolitizacija i dezideologizacija sindikata nije moguca, jer sindikalni pokret nije imun na politicke partije, vec podrzava ili neku partiju ili koaliciju. Postoje i medjunarodne koalicije rada. 21.SREDSTVA SINDIKALNE BORBE I PERSPEKTIVA SINDIKATA Glavni oblik sindikalne borbe je strajk ili odusustvo rada. U sistemu radnickog samoupravljanja u SFRJ skoro da nije postojala ni teorijska mogucnost da se strajk organizuje jer je citav taj sistem socijalistickog samoupravljanja bio definisan kao nekonfliktan. Kako kaze Zupanov, koji je istrazivao strajkove, konflikt se tada smatrao patoloskim, a ne normalnim fenomenom koji je deo sistema. Tada su najvecu moc imale uprave radnih organizacija, koji su zadrzali tradicionalnu ulogu gazde. Radnicki savet i sindikati bili su pod patronatom same uprave firme i drzavne jednopartijske politokratije. Ako bi doslo do neke suprotstavljenosti radnika i rukovodstva , tada bi politicki funkcioneri van preduzeca resavali te probleme u korist radnika i tako skupljali za sebe polticke poene, a strajkovi su brzo prestajali uz ispunjenje svih zahteva radnika, ali na stetu same ekonomicnosti i poslovnih rezultata. Zato je Zupanov dobro uocio: jugoslovenski radnici za tri sata prekida rada dobiju od uprave vise nego sto bi americki radnici postigli za tri meseca strajka. U trzisno orjentisanoj privredi strajk predstavlja krajnje zaostren sukob izmedju radnika i poslodavaca, koji organizuju sindikati, posto su prethodno iscrpli sve druge mogucnosti. Strajk je veoma riskantan oblik borbe koji zahteva mnoge aktivnosti i dobru procenu-da li je poslodavac i drzava stvarno u mogucnosti da zahteve ispuni. Pored direktnog prekida rada, strak ukljucuje i: -strajkove upozorenja -strajkove solidarnosti -ne samo radne, vec i potrosacke strajkove -generalni strajk citavih privrednih grana Naravno da sindikati ucestvuju u pregovaranju sa vladom i poslodavcem, pa ako se ne postigne dogovor stupa se u strajk. Zato strajkovi nisu patoloske pojave, vec legitimni deo sistema. Suparnicke strane u pregovoru imaju svoju strategiju-minimaks- sindikat da dobije sto vise a da da sto manje, isto vazi za poslodavca. Ovde se zastupaju interesi ali pregovaracka strategija nije medjusobno unistavanje. Sindikat mora strajk da najavi, da osigura bezbednost (objekata i ljudi), da odrzi minimum procesa rada. S druge strane poslodavac mora da se uzdrzi od otpustanja radnika, a i ne sme biti primenjena nikakva sila.

Strajk ne mora da bude samo zbog niskih plata, vec i zbog drugih problema. Fukujama kaze: radnik zahteva vecu platu jer kupuje hranu za svoju porodicu, ali on to zeli i kao znak svoje vrednosti. Veber slicno kaze: strajk je borba za nadnice, ali i za cast radnika. Postoje i siri sindikalni zahtevi, koji idu preko parola za npr.osporavanje neke globalne politike ili zelja za opstankom nekog organa ili funkcionera. PERSPEKTIVE SINDIKATA Da bi sindikat bio organizovan i mocan, potrebna je njegova unutrasnja demokratizacija, a to znaci da mora da se otklone birokratski elementi i sindikalna oligarhija, jer veoma cesto vecina radnickih sindikata lici na jednopartijske drzave zato sto se odluke donose u centrali, tj.na vrhu. Verovatnocu za ostvarivanje oligarhije Lipset vidi u: -tome sto su sindikati organizacije velikih razmera -zavisi i od karakteristika samih clanova sindikata -sindikat se prilagodjava drugim strukturama i grupama Posto su sindikati velike organizacije nije uvek moguce neposredno izjasnjavanje clanova, pa sindikalni funkcioneri postaju privilegovani, koji se zalazu za ocuvanje licnih pozicija. Zato Lipset umanjuje znacaj unutrasnje demokratizacije sindikata. Vise paznje treba usmeriti na autonomiju sindikata u odnosu na demokratizaciju. Sindikat mora biti autonoman, tj. Samostalan. Pored autonomije, sindikat mora biti decentralizovan,tj.mora postojati akciona samostalnost lokalnih sindikata u odnosu na centralu. Za ostvarenje interesa svih zaposlenih ljudi potreban je jak radnicki sindikat. On mora biti autonomna i nezavisna drustvena i politicka snaga, koja ce voditi racuna da se u trci za profitom ne izgubi sam covek, kao osnovna vrednost svakog demokratskog poretka. Jer, niko ne moze pouzdano da zna kakav ce biti drustveno-politicki sistem u buducnosti-moguce je da bude neka kombinacija kapitalizma i socijalizma, moguce je da zapadne u neki totalitarizam itd. Moguc je i povratak na liberalizam XIX veka ili u neki novi/stari srednji vek. Posto je buducnost neizvesna, ne smemo se oslanjati na prorocanstva, vec na ono realno sto imamo i sto je tu, a to su politicka prava i slobode, koja ne ostaju ispred ograda fabrika, vec se ostvaruju na poslu.

22.

Drustvene

osnove

politickog

pluralizma

Pored parlamentarizma i slobodnih izbora, politiki i partijski pluralizam je neophodan element savremenog demokratskog poretka. Da li emo politike partije smatrati poeljnim ili nepoeljnim zavisi od toga kakvo je drutvo: da li je ono po svojoj prirodi monistiko ili pluralno; konfliktno ili nekonfliktno; homogeno ili heterogeno. Ipak teorijska podela na moniste i pluraliste ne mora uvek da odgovara i ideolokoj podeli. Npr. Marksova najuticajnija konfliktna teorija bila je teorija klasnih borbi ali je njegovo uenje o revolucionarnoj borbi radnike klase zapalo u bezkonfliktni monizam, jer je kao krajnji cilj bilo ostvarenje komunizma kao bezklasnog i bezkonfliktnog drutva. U drutvu