Србија у источној кризи 1875 - 1878

1. СРБИЈА У ИСТОЧНОЈ КРИЗИ 1875-1878.

ИЗМЕЂУ PATA И МИРА

Велике силе су једнодушно поздравиле кнежев потез да обори Михаиловић-Ристићеву владу, што није био случај и са српском јавношћу. Либерале je нарочито огорчила неуставност кнежевог поступка кад се, искључујући владу, непосредно обратио Народној скупштини и кад je вршио отворен притисак на посланике. С друге стране, родољубива јавност je била крајње незадовољна слабим кнежевим родољубљем, што je он једино настојао да задовољи велике силе и да оствари своје женидбене планове.

Каљевићева влада je доиста обратила главну пажњу унутрашњој политици и углавном je спроводила оно што je обећала на почетку. Одмах je демократизовала политичко стање и ослабила полицијске стеге, што je оживело политичку пропаганду у којој су радикали и социјалисти били највреднији и најгрлатији. Пера Тодоровић je у Старом ослобођењу, покренутом почетком септембра уместо укинутог Марковићевог Ослобођења, водио све смелију и све жешћу радикалсоцијалистичку пропаганду. Борбена група радикалских посланика у Народној скупштини под вођством Адама Богосављевића, Милије Миловановића и Јеврема Марковића не само што je свакодневно нападала владу и бирократску државну управу, него je постављала и све одређеније захтеве за њено рушење и образовање општинске и среске самоуправе.

Најважнија одлука Каљевићеве закодавне делатности била je у томе што je усмерена на слабљење моћи полиције и државне бирократије. Међутим, радикали и социјалисти нису ипак били задовољни зато што она није имала за циљ потпуно укидање бирократског начина управљања. Пошто су их социјалисти свесрдно и непоколебиво подржали, радикали су наставцли да у Скупштини најжешће нападају чиновничку хијерархију, војно устројство, црквену организацију, школски и образовни систем, културне установе и слично. Уместо постојећих установа тражили су малобројан и слабо плаћен чиновнички апарат и његово потпуно потчињавање општинским зборовима, односно Народној скупштини, уколико служи потребама целе државе. Даље су захтевали потпуно укидање стајаће војске, избор војних старешина из народа и од самог народа, смањење црквене хијерархије, укидање Народног позоришта, Учитељске и Земљоделске школе, као и неких других установа. Оштро кресање буџета, смањење чиновничких примања и пензија, слање калуђера и чиновника у војску биле су само неке мере за изједначавање „господе“ са сељачким народом, мере за које су се,

не без извесне демагогије, залагали радикалски посланици, a њих су подржавали и други представници села у Скупштини.