TEORIJA INOVACIJA

1

doc.dr Goran Jovanov doc.dr Mitar Lutovac

TEORIJA INOVACIJA

Beograd, 2013.godine

TEORIJA INOVACIJA

2

doc.dr Goran Jovanov doc.dr Mitar Lutovac

TEORIJA INOVACIJA

Izdava:

Fakultet za poslovno industrijski menadment, ICIM plus Izdavaki centar za industrijski menadment plus,

Mladenovac, Ive Andria 2, Tel/fax +381 11 823-24-27

Za izdavaa:

Prof. dr Milija Bogavac

Recenzenti:

Prof. dr ivoslav Adamovi, Tehniki fakultet Mihajlo Pupin Zrenjanin,

Akademik prof.dr Miroslav Demi, Mainski fakultet u Kragujevcu

Tira: 1000

Dizajn korica:

Nemanja Vlajkovi

tampa:

Delta Press Mladenovac

Odlukom Nastavno-naunog vea Fakulteta za poslovno industrijski menadment od

10.08.2013., odobrena je upotreba knjige TEORIJA INOVACIJA kao udbenika za predmet: TEORIJA INOVACIJA

TEORIJA INOVACIJA

3

PREDGOVOR Savremene organizacije moraju biti spremne da se adaptiraju i razviju ako

ele da opstanu. Dananje poslovanje podrazumeva svest tome da e konkurenti neminovno doi na trite sa proizvodom koji menja osnovu konkurencije. Zbog toga sposobnost uvoenja promena i adaptacije, predstavlja osnovu za opstanak. Inovativnost je, danas, uslov konkurentnosti, jedan od kljunih elemenata savremenog menadmenta, ali i svakodnevne kulture. Zbog toga, kompanije koje se identifikuju kao inovacioni i trini lideri pokazuju sposobnost za razvoj uspenih novih proizvoda i usluga. U skoro svakoj industriji, od avio, farmaceutske, automobilske i kompjuterske industrije, dominantne kompanije su demonstrirale sposobnost da inoviraju. Inovaciju moemo prihvatiti kao aktivnost, posao odnosno misaonu radnju, koja kreira ili obogauje resurse. Inovacija obdaruje upotrebnom vrednou. Inovacija u optem smislu ne mora obavezno da bude ,, isto tehnika meutim tehnike inovacije mogu da doprinesu direktnom porastu drutvenih inovacija i da imaju snane socijalne implikacije. Zbog toga se smatra da je inovacija ne samo tehniki pojam ve i ekonomski i socijalni. Sistematska inovacija se sastoji od svrsishodnog i organizovanog traganja za promenama, kako bi se u okviru sistematske analize mogunosti ovih promena, one prihvatile kao ekonomske ili socijalne inovacije.

Zemlje koje podravaju inovacije osiguravaju dinamian ekonomski presti i prosperitet i poveavaju kvalitet ivota svojih graana u odnosu na stanovnike drugih drava. Ovo se postie kroz meunarodnu saradnju a posebno istraivanjima i razvojem.Knjiga Teorija inovacija je prva knjiga navedenih autora i namenjena je studentima Fakulteta za poslovno industrijski menadment u Beogradu kao i svim menaderima koji se bave i prouavaju ovu problematiku.

Jedno od najdubljih saznanja do kojih su autori doli je : ukoliko zelite da ostvarite najvece aspiracije i prevaziete sopstvene izazove, prepoznajte i primenite principe prirodnih zakona koji uslovljavaju rezultate za kojima tragate.

Kako emo primeniti te principe umnogome zavisi od nase snage, talenta i kreativnosti, meutim, na kraju se svaki pokuaj ostvarivanja uspeha svodi na to da ravnoteza principa ono to objedinjuje taj uspeh. Mnogi ljudi ne razmiljaju na ovakav nacin, bar ne svesno. U stvari, esto e te primetiti da su principijelna reenja u suprotnosti sa uobiajenom praksom i razmiljanjem nae popularne kulture. Ljudi ele razne stvari i ele ih odmah. Hou novac. Hou lepu, veliku kuu; dobra kola, najvei i najbolji izbor zabave. Hou sve jer ja to zasluujem." I ako dananje drutvo kreditnih kartica" promovie princip kupi sad, plati posle," ekonomska stvarnost pre ili kasnije dolazi po svoje, podseajui nas, ponekad ak bolno, da ono to smo kupili nikada nije vee od truda koji smo uloili u njegovu proizvodnju. Prenebregavanje te injenice je neosnovano. Zahtevi interesa su konstantni i nemilosrdni. Mukotrpan rad i zalaganje kao da nikada nisu dovoljni.Vrtoglave promene u tehnologiji i sve vea trka izmeu globalizacije trista i tehnologije, uslovljavaju nae konstantno usavravanje. Prisiljeni smo da irimo svoja znanja i neprekidno ulaemo u razvoj svojih vetina kako bismo izbegli zaostalost a s njom i izoptenost.Na poslu, efovi nameu sve vee ciljeve i to s razlogom.Trka za

TEORIJA INOVACIJA

4

uspehom je surova; ulozi su ogromni. Potreba za proizvodnjom danas, postala je savremena stvarnost i predstavlja zahteve kapitala, meutim, istinska sutina uspeha je opstanak i rast. Moete da ispunjavate svoje kvartalne planove ali pravo pitanje glasi: Da li ulaete dovoljno u odravanje i rast uspeha u narednih pet ili deset godina? Naa kultura oajnicki trai rezultate danas. Ali princip balansiranja potrebe za ispunjavanjem dananjih zahteva sa potrebom investiranja u budui uspeh je neophodan. Isti je slucaj sa zdravljem, brakom, porodinim vezama, odnosima meu pojedincima i potrebama njihove zajednice.

U izradi ove knjige korieni su brojni pisani materijali domaih i stranih autora. Pojedini primeri su ostali nepromenjeni zato to su primereni odreenom tekstu, to odraavaju sutinu i to su razumljivi za itaoca.

Posebnu zahvalnost autori duguju recenzentima prof.dr ivoslavu Adamoviu i

akademiku prof.dr.Miroslavu Demiu na korisnim sugestijama i primedbama.

Beograd , 2013. Autori:

Doc. dr Goran Jovanov

Doc dr Mitar Lutovac

TEORIJA INOVACIJA

5

SADRAJ

Predgovor.......................................................................................................... 3 Uvod................................................................................................................. 7 1. Pojam i definicija inovacije.............................................................................. 9 1.1. Klasifikacija inovacije...................................................................................... 11 2. Menadment inovacija...................................................................................... 14 2.1. Istraivanje-Kreativnost.................................................................................. 19 2.1.1. Metode istraivanja.......................................................................................... 20 I Posebne naune metode i postupci 23 2.1.1.1. Analitiko sintetika metoda 23 2.1.1.2. Metoda apstrakcije i konkretizacije. 24 2.1.1.3. Metoda generalizacije i specijalizacije. 24 2.1.1.4 Metoda klasifikacije. 25 2.1.1.5. Metoda indukcije i dedukcije.. 25 Posebne metode drutvenih nauka 27 2.1.1.6. Metoda dokazivanja i opovrgavanja. 27 2.1.1.7. Aksiomatska metoda....................................................................................... 28 2.1.1.8. Metoda idealnih tipova..................................................................................... 28 2.1.1.9. Istorijska metoda 28 II Opte naune metode 29 2.1.2. Metoda modelovanja 29 2.1.2.1 Osnovi modelovanja 29 2.1.2.2. Pojam modela 30 2.1.2.3. Slinost i analogija sistema. 31 2.1.2.4. Postupak modelovanja.. 31 2.1.2.5. Podela modela 32 2.1.2.6. Matematiki modeli.. 33 2.1.2.7. Konstrukcija matematikih modela.. 36 2.1.2.8. Model proizvodnih sistema.. 40 2.1.3. Matematika metoda 41 2.1.4. Statistika metoda. 42 2.1.5. Analitiko deduktivna metoda.. 43 2.1.6. Metoda crne kutije 44 2.1.7. Komparativna metoda.. 45 2.1.8. Kibernetika metoda. 45 2.1.9. Empirijska metoda 46 2.2. Tehnike i postupci-pojedinane ili tehnike metode 47 2.2.1. Nauno posmatranje 47 2.2.2. Nauni eksperiment. 47 2.2.3. Nauno ispitivanje 50 2.2.4. Informatika metoda. 51 2.2.5. Metoda analize sadraja 51 2.2.6. Metoda studije sluaja.. 52 2.3. Invencija 52

TEORIJA INOVACIJA

6

2.3.1. Stvaranje ideje.. 54 2.4. Dizajn-Razvoj 55 2.4.1. Analiza vrednosti. 57 2.4.2. Modularni dizajn 58 3. Inovaciona strategija. 59 3.1. Nova znanja 65 3.2. Pronalasci i inovacije koje su promenile svet.. 68 3.2.1. Nikola Tesla...................................................................................................... 69 3.2.2. Opis Atoma (Atom description)....................................................................... 69 4. Inovativna organizacija..................................................................................... 71 4.1. Tipovi organizacionih inovacija....................................................................... 73 4.2. Organizaciono razumevanje............................................................................. 74 4.2.1. Dva alternativna modela uenja i inovativne organizacije: J- oblik

nasuprot Adhocracymodelu........................................................................ 75

4.3. Organizaciona promena i inovacija. 76 5. Strategija razvoja koncepta digitalnih fabrika i proizvoda.. 78 5.1. Primena internet tehnologije u proizvodnom okruenju 82 5.1.1. Koorporativni portali....................................................................................... 84 5.1.2. Virtuelni timovi................................................................................................ 88 5.2. Elektronska proizvodnja................................................................................... 89 5.2.1. Strategija i implementacija E-proizvodnje....................................................... 91 5.3. Metode podrke menadmentu inovacija......................................................... 92 5.3.1. Kreativni metodi generisanja ideja................................................................... 95 5.3.2. Modeli zivotnog ciklusa.................................................................................... 95 5.3.3. Metode porfolio analize.................................................................................... 96 5.3.3. Metodi predvianja - tehnoloko predvianje 96 Literatura.......................................................................................................... 103

TEORIJA INOVACIJA

7

Za Ptolomeja, velikog egipatskog astronoma, zemlja je bila centar kosmosa.Ali zato je Kopernik izvrio promenu paradigme, zajedno sa ogromnim otporom i progonom, time to je sunce stavio u

centar.Najednom je sve poprimilo drugaiji oblik interpretacije.

UVOD

Poeci razvoja teorije inovacija povezuju se sa analizama J. Schumpetera u prvoj polovini prolog veka, koji je inovacije oznaio kao osnovni faktor tehnolokog progresa i ekonomskog razvoja, u smislu zamene starih tehnologija novima, to je nazvao kreativnom destrukcijom, pod kojom podrazumevamo proces gde temeljni impuls koji pokree i odrava kapitalistiki sistem u pokretu dolazi od novih potronih dobara, novih metoda proizvodnje ili transporta, novih trita i novih oblika industrijske organizacije koje stvaraju kapitalistika preduzea. Ovaj proces industrijske promene neprestano revolucionie ekonomsku strukturu kapitalizma iznutra, tako to kontinuirano razara postojeu i stvara novu.

On se smatra jednim od prvih naunika koji je prepoznao znaaj razvoja novog proizvoda inovacija proizvoda za ekonomski razvoj, smatrajui da je konkurentnost koja se postie uvoenjem novog proizvoda daleko znaajnija od one koja se bazira na marginalnim promenama cena postojeih proizvoda. Mnogo kasnije (1978), Uterback i Abernathy su razvili pristup, po kome, u fazi nastanka svakog privrednog sektora, postoji radikalna inovacija proizvoda koju sledi radikalna inovacija odgovarajueg procesa proizvodnje, praena irenjem inkrementalnih inovacija. Zbog toga se i smatralo da su inovacije, pre svega, povezane sa promenama u tehnologiji, odnosno, da je njihova kljuna komponenta oblast tehnolokih inovacija.

Generalno, ovaj pristup se zadrao i do danas, jer tehnoloke inovacije predstavljaju osnov tehnolokog procesa, koji je kljuna smernica rasta produktivnosti, tehnolokog i ekonomskog razvoja.

Etimoloki, termin inovacija potie od latinske rei innovare napraviti neto novo (interesantni su i osnovni termini iz ove oblasti u zapadnoj literaturi: inovacija innovation, novina novelty, inovirati to innovate).

Prema drugim autorima moemo nai i sledeu defniciju: Inovacija podrazumeva novinu, aktivnost ili proces koji se uvodi u postojee stanje.

Dananje okruenje karakterie doba demokratskih procesa i buenja globalne svesti, osvajanja duhovnog i materijalnog prostora i vremena, u vremenu informatike revolucije, eksplozije otkria i visokih tehnologija. Tehniki ureaji i oprema koje danas koristimo ine se sasvim normalnim pojavama, a da se retko zapitamo ko su njihovi pronalazai. Sve vei jaz izmeu razvijenih i nerazvijenih zemalja postaje svaki dan sve izraeniji i sve dublji. Tehnoloka superiornost postala je veoma vaan faktor koji osigurava privredni rast i daje stabilnost i snagu takvim nacionalnim ekonomijama. Postavlja se opravdano pitanje: Kako u trinoj utakmici koju diktiraju razvijene zemlje, i naravno odreuju pravila igre u toj utakmici, prilagoditi privredu zemalja u tranziciji? Vremena koja su pred nama trae sposobne ljude, stvaraoce novih duhovnih i materijalnih vrednosti,

TEORIJA INOVACIJA

8

pronalazae novih stvari i odnosa. Jedno je potpuno sigurno svet trai promene, a upravo inovatore prepoznajemo kao vesnike i nosioce nekog novog i prosperitetnijeg doba. Samo u oveku, u njegovoj skrivenoj duhovnoj snazi, znanju i invenciji moemo oekivati izlaz iz dananjh problema sa kojima je suoena veina zemalja u tranziciji.

Otkrie, kao nauno saznanje o postojeem, najbolje se moe identifikovati u domenu prirodnih zakona: pravilnosti u prirodi postoje, ovek ima mogunosti samo da ih prepozna, utvrdi i otkrije. Odnos izmeu otkria i invencije ima razliita tumaenja: dok neki autori smatraju da su ova dva pojma veoma bliska, ak identina (invencija se posmatra kao otkrie, pre svega, iz tehnike oblasti), dominantno je miljenje da izmeu njih postoji jasna razlika koja proizilazi iz injenice da otkrie predstavlja spoznaju neega to objektivno postoji, dok se invencija odnosi na pronalazak, kreiranje neega to nije ranije postojalo.

Postoje i razliita tumaenja relacije izmeu pojmova ideja/invencija (ne izjednaavaju se uvek ni ova dva pojma): nova ideja po sebi nije ni invencija ni inovacija, ve najee predstavlja koncept, odnosno zamisao. Dalje se moe postaviti pitanje mogunosti utvrivanja koliko je invencija ideja o novom, tj. ta se zaista moe prihvatiti kao novina.

U apsolutnom smislu, neto to je novo nije prethodno postojalo; u relativnom smislu, neto to je novo nije zabeleeno u iskustvu, te se percipira kao novo.Na kraju, najei semantiki problem je pogreno izjednaavanje invencije pronalaska i inovacije. Osnovni kriterijum razlikovanja inovacije i invencije odnosi se na povezanost sa praktinim i komercijalnim aspektom primenom ideje/invencije.

To predstavlja trenutak u kome nauka i tehnologija dobijaju kljunu ulogu invencije zahtevaju ukljuivanje i znanje veeg broja razliitih ljudi, kako bi bile transformisane u proizvode/usluge/procese, kojima e se poveati performanse od preduzea do nacionalne ekonomije.

TEORIJA INOVACIJA

9

Dok budemo iskreno tragali za razumevanjem i integracijom ovih principa u svoje ivote, uveren sam u to da emo otkriti i shvatiti sutinu mudrosti T. S. Eliota koji je rekao:

,,Ne smemo da prestanemo da istraujemo. i na kraju svih naih istraivanja, stii emo tamo odakle smo poeli i znaemo da se tu nalazimo po prvi put."

1. POJAM I DEFINICIJA INOVACIJA

Pojam inovacija je postao veoma znaajan u savremenom drutvu. Ovaj pojam etimoloku osnovu ima u latinskom terminu innovatio koji znai - ono to je uvedeno kao novo, nova pojava, novina, novitet. (Miunovi, LJ., 1991.)

U literaturi se mogu nai razliite definicije i tumaenja pojma inovacija, zbog viedimenzionalnosti tog fenomena.

Prema (Drucker P., 1996) inovacija predstavlja specifino orue preduzetnika, sredstvo pomou kojeg oni koriste promene kao mogunost za izvrenje razliitih proizvodnih ili uslunih aktivnosti. Inovacija predstavlja radnju, koja obdaruje resurse novim kapacitetima za stvaranje bogatstava. Inovacija, u stvari, kreira resurs. Ne postoji takva stvar u svetu, kao to je resurs, sve dok ovek ne pronae upotrebnu vrednost neega u prirodi i to neto ne obdari ekonomskom vrednou. Inovaciju predstavlja i sve ono to donosi promene u potencijalu proizvoenja bogatstva kod ve postojeih resursa.

Prema (Milosavljevi M., 1996) inovacija koja vodi tehnolokoj promeni je sposobnost da se da neto novo to e preduzee samo da koristi u poboljanju proizvoda ili procesa, ili e prepustiti drugima da to urade (prodajom prava korienja industrijske svojine). Inovacija znai sposobnost da se sopstvena ili tua invencija primeni na proizvode ili tehnoloke procese u preduzeu.

Prema (Certo S., Certo T., 2006) inovacije se iz ugla menadmenta definiu kao "proces primena novih ideja za unapreenje procesa, proizvoda ili usluga". Enciklopedija Wikipedia (Wiki1, 2010) daje sledeu definiciju pojma inovacija: "Inovacija je promena, novina ili proces donoenja promena. U humanistikim strukama, pojam se odnosi na proces osavremenjavanja i pozitivne promene u uslugama ili njihovim rezultatima". Inoviranje je profitiranje (ekonomski, socijalno ili zatitom sredine) od latentnog potencijala ideja koje su nove za organizaciju (CENTRIM, UK). Jo jedno zanimljivo tumaenje inovacija daje (DTI, 2003): Inovacija je uspeno eksploatisanje novih ideja.

Iz prethodno navedenih definicija, moe se izvesti sledea tvrdnja: inovacija predstavlja uvoenje isplativih novina.

Inovacije se uvode da bi se ostvarili sledei ciljevi:

- obnavljanje i/ili proirenje skupa proizvoda i usluga, kao i pridruene prodaje;

- uspostavljanje novih metoda proizvodnje;

- uspostavljanje novih metoda snabdevanja i distribucije;

TEORIJA INOVACIJA

10

- uvoenje promena u menadmentu i organizaciji rada.

Inovacija se moe smatrati kljunim faktorom konkurentnosti i to:

a) na nivou poslovnog sistema,

b) na nivou nacionalne ekonomije.

Sa stanovita poslovnog sistema, inovacija je odavno shvaena kao njegova centralna konkurentska sposobnost. Konkurentska sposobnost poslovnog sistema se moe shvatiti kao jezgro njegovog uspeha ili neuspeha. Poslovni sistem je konkurentan ako odrava profit na nivou koji prevazilazi prosek industrijske grane kojoj pripada (Krsti, M., 2008).

Pored uticaja cene, kvaliteta i irine asortimana proizvoda i usluga, posebno se istie uticaj inovativne sposobnosti poslovnog sistema na njegovu konkurentsku sposobnost, odnosno brzine uvoenja novih i superiornih proizvoda ili usluga.

Konkurentnost je postala imperativ opstanka i prosperiteta, a odrati konkurentsku prednost postao je zajedniki imenilac za sve poslovne sisteme u svetu. Da bi se postigla i odrala konkurentska prednost, ogromna je potreba za inoviranjem i uvoenjem inovacija irokog spektra. Inovativna preduzea nastoje da poveaju svoju konkurentnost konstantnim usavravanjem svojih proizvoda, procesa i usluga, kao i svoje organizacije, metoda i struktura.

Sposobnost zemalja da odre privredni rast i konkurentnost u velikoj meri zavisi od aktiviranja inovacija i uenja.

Sa stanovita nacionalne ekonomije, znaaj inovacije se ogleda u tome to:

- poboljava nacionalnu produktivnost,

- osigurava konkurentsku prednost u meunarodnoj trgovini i

- poboljava kvalitet ivota graana (Dobre R., 2004).

Evropska unija je, stoga, 2009. godinu proglasila godinom inovacija. Ne manji znaaj inovacijama od strane Evropske unije e se davati i u budunosti.

Najee prepreke za uvoenje inovacija su:

- visoki trokovi uvoenja inovacija,

- visok rizik inovacija,

- nedostatak sredstava za inoviranje,

- nedostatak informacija o tritima,

- nedostatak kvalifikovane radne snage,

- rigidnost organizacije preduzea,

TEORIJA INOVACIJA

11

- neusklaenost sa standardima i propisima,

- nedostatak interesovanja od strane korisnika,

- nedostatak informacija o tehnologijama, itd.

Iako se inovacija, po pravilu, dovodi u vezu sa rastom poslovnog sistema i unapreenjem njegovih performansi, njena realizacija uvek sa sobom nosi izvesni rizik. Kada se radi o uvoenju novog proizvoda i inoviranju tehnologije, najei rizici su tehnoloka i trina nesigurnost, odnosno neizvesnost da li e nova tehnologija raditi i kako e proi na tritu.

Tabela 1.1. Otkrie, invencija, novina, inovacije

Zbog jednostavnosti, relacije izmeu osnovnih pojmova bitnih za menadment inovacija mogu se ilustrovati na sledei nain Tabela 1.1.

1.1 KLASIFIKACIJA INOVACIJA

U literaturi koja obrauje inovacije nailazi se na razliite klasifikacije inovacija, u zavisnosti od korienog kriterijuma klasifikacije. U daljem tekstu e biti izloene tri razliite klasifikacije inovacija.

Klasifikacija inovacija data u (Dobre R., 2004) predstavlja najiru klasifikaciju inovacija, i bazira se na karakteru (prirodi) inovacija, na osnovu koje se inovacije dele na:

- socijalne (drutvene),

- socijalno-tehnoloke i

- tehnoloke.

Znaaj tehnolokih inovacija je esto prenaglaen, a zanemaruje se znaaj socijalnih i socijalno-tehnolokih inovacija. Sve tri kategorije inovacija su od jednakog znaaja i esto meusobno deluju jedna na drugu. Tehnoloke inovacije generiu nove drutvene zahteve, a socijalne (drutvene) inovacije izazivaju nove tehnoloke inovacije.

TEORIJA INOVACIJA

12

Socijalne (ili drutvene) inovacije podrazumevaju uvoenje novina u okviru drutveno-politikog sistema. U socijalne inovacije spadaju:

- trine (marketing) inovacije (uvoenje novina u marketing proizvoda ili usluga),

- inovacije u oblasti upravljanja (promene u funkcionisanju poslovnog sistema koje poboljavaju produktivnost, kvalitet proizvoda i usluga i kvalitet rada),

- politike inovacije (mere koje preduzima drava u cilju regulisanja uslova privreivanja, kao i zakonodavne mere, usmerene na postizanje odreenih drutvenih, odnosno politikih ciljeva), i

- institucionalne inovacije (nove dravne institucije, osnovane sa ciljem pruanja ili obavljanja drutvenih usluga ili funkcija).

Socijalno-tehnoloke inovacije predstavljaju skup inovacija generisanih i okupljenih oko jednog centralnog proizvoda (na primer, personalni raunar kao tehnoloka inovacija okupljanja, kao i niz socijalnih inovacija njime izazvanih).Tehnoloke inovacije u osnovi imaju nova dostignua u tehnologiji.

Dele se na:

- inovacije proizvoda ili usluga (uvoenje na trite novih i/ili postojeih proizvoda ili usluga, kod kod kojih su sprovedene kvalitativne promene),

- inovacije procesa (uvoenje novih ili znaajno poboljanih metoda i postupaka u proizvodni proces).

Prema relativnom znaaju u inovacionom procesu, tehnoloke inovacije se dele na inkrementalne i radikalne inovacije. Inkrementalne i radikalne inovacije ine dva pola u inovacionom prostoru poslovnog sistema.

Inkrementalne inovacije, na jednom polu inovacionog prostora, podrazumevaju prilagoavanja, poboljanja i usavravanja postojeih proizvoda i usluga i/ili postojeih procesa u poslovnom sistemu. Inkrementalne inovacije su preteno zastupljene kod modifikacije proizvoda i procesa. Odnose se i na brzo ugraivanje zahteva klijenata u koncept proizvoda i procesa. Inkrementalne inovacije su vezane za poveavanje broja varijanti istog proizvoda, a time i zadovoljavanje zahteva veeg broja kupaca (eksterni razlog) i smanjenja trokova i poveanja produktivnosti i fleksibilnosti (interni razlog).

Na drugom polu inovacionog prostora u poslovnom sistemu su radikalne inovacije.

Radikalnim inovacijama smatra se uvoenje potpuno novih proizvoda i usluga i/ili procesa. Kod malih poslovnih sistema one nastaju kao rezultat preduzetnikog duha menadera ili vlasnika, a kod velikih - na osnovu ulaganja u kompletan inovacioni prostor proizvoda. Kod velikih poslovnih sistema one su vee po obimu (na veem broju razliitih proizvoda), a kod malih poslovnih sistema one su efektivnije jer dolazi do znaajnijeg smanjenja trokova i, po tom osnovu konkurentnosti na tritu proizvoda i usluga.

TEORIJA INOVACIJA

13

Druga klasifikacija inovacija data je u literaturi (orevi, B., 2003). Prema ovoj klasifikaciji, podruja primene inovacija u poslovnom sistemu su:

- strategija,

- tehnologija,

- proizvod,

- struktura,

- organizaciona kultura, odnosno zaposleni.

Inovacije u podruju strategije podrazumevaju uvoenje novina u strategiju poslovnog sistema (npr. uvoenje novih metoda u marketing strategiju).

Tehnoloke inovacije odnose se na unapreenje proizvodnog procesa i o njima e biti vie rei u daljem tekstu. Tehnoloke inovacije se po pravilu odvijaju odozdo na gore, to znai da se generiu na niim organizacionim nivoima, a usmerene su prema viim nivoima, na odobrenje.

Inovacije proizvoda podrazumevaju uvoenje novog proizvoda ili usluge, ili unapreenje postojeeg. O njima e, takoe, biti vie rei u nastavku. Za razliku od inovacije tehnologije, koja se obavlja odozdo na gore, ideje za inovaciju proizvoda teku horizontalno, izmeu sektora. Inovacija proizvoda zahteva istovremenu ekspertizu od strane nekoliko sektora.Strukturne inovacije ukljuuju uvoenje novina u hijerarhiju autoriteta, ciljeve, strukturne karakteristike i administrativne procedure poslovnog sistema. Strukturna inovacija se najee ostvaruje kroz pristup odozgo na dole, za razliku od prethodno opisanih inovacija tehnologije i proizvoda, jer potie od srednjih i top menadera poslovnog sistema, a sprovodi se na niim organizacionim nivoima.

Inovacije u podruju organizacione kulture, odnosno zaposlenih, se odnose na promene stavova, ubeenja, percepcija i ponaanja zaposlenih. Cilj ovih inovacija je da se iznau naini na koje bi pojedinci i grupe unutar poslovnog sistema radili efektivnije zajedno, i kako bi organizaciona kultura podravala ciljeve poslovnog sistema. esto se, kada je re o promeni organizacione kulture, koristi termin organizacioni razvoj. Ovaj pojam se u osnovi odnosi na tehnike ili programe za promenu prirode i kvaliteta meuljudskih radnih odnosa.

Prema (OECD, 2005), inovacije se klasifikuju na:

- inovacije proizvoda / usluga,

- inovacije procesa,

- inovacije marketinga i

- organizacione inovacije.

TEORIJA INOVACIJA

14

Dok nije razvijena teorija o infektivnim bolestima, visok procenat ena i dece umirao je na poroaju i niko nije razumeo zato. U vojnim konfliktima vie Ijudi je stradalo od manjih posekotina i zaraznih bolesti nego od velikih trauma zadobijenih na frontu. Meutim, im je razvijena teorija o infektivnim

bolestima, kompletno nova paradigma, bolji nain razumevanja onoga to se dogaa uslovio je dramatian medicinski pomak.

2. MENADMENT INOVACIJAMA

Inovacija predstavlja osnovni proces unutar jednog poslovnog sistema koji doprinosi obnavljanju (unapreenju, popravljanju) onoga to poslovni sistem nudi, kako stvara to to nudi i kako to isporuuje. Na ovaj nain posmatrana, inovacija je generika aktivnost na kojoj se zasniva preivljavanje i rast poslovnog sistema. Bez obzira na delatnost poslovnih sistema, pred njih se postavlja isti izazov: Kako na osnovu inovacije doi do prednosti u odnosu na konkurente i kako zahvaljujui inovaciji preivljavati i rasti? Imajui u vidu prethodno izneto, kao i znaaj inovacija za poslovni sistem i nacionalnu ekonomiju uopte, opravdano se postavlja pitanje - da li je mogue upravljati inovacionim procesom i stimulisati inoviranje?

Upravljanje inovacijama (eng. Innovation Management) je jedna od znaajnih oblasti kvalitetnog upravljanja poslovnim sistemom. Pravilno upravljanje inoviranjem neophodno je svakom poslovnom sistemu, koji eli da bude uspean i konkurentan, i koji ima nameru da dugorono opstane na tritu.

U literaturi (Tidd, J., Bessant, J., 2009.) se sugerie da poslovni sistem mora da upravlja sa etiri faze, koje ine proces inovacije, i to:

- Skeniranje i pretraivanje internog i eksternog okruenja radi prikupljanja i obrade signala o potencijalnim inovacijama. Signali se mogu javiti zahvaljujui istraivanju koje se sprovodi, usklaivanju sa novom pravnom regulativom ili usled promena u ponaanju konkurencije. U sutini, ovi signali predstavljaju skup stimulusa (pobuivaa) na koje poslovni sistem mora da odgovori.

- Strateko selektovanje ideja kojima e organizacija posvetiti resurse i koje e razvijati. ak i poslovni sistemi najbogatiji resursima ne mogu da rade sve, tako da izazov lei u selektovanju onih ideja koje nude najbolju ansu za izgradnju konkurentske prednosti.

- Dodela resursa znanja za razvoj i korienje prikupljenih i selektovanih signala. Dodela resursa znanja se moe odvijati kroz istraivanje i razvoj ili akvizicijom kroz transfer tehnologije.

- Implementiranje inovacije, koje podrazumeva razvoj od ideje, kroz razliite faze razvoja, do konanog lansiranja novog proizvoda ili nove usluge na eksterno trite ili pak novog procesa ili nove metode unutar poslovnog sistema.

Refleksija u odnosu na prethodne etiri faze i analiza iskustava steenih iz prethodnih uspeha i neuspeha, u cilju sticanja novih znanja kako bolje upravljati procesom i usvoje relevantna znanja iz iskustva.

TEORIJA INOVACIJA

15

Spoljanji izvori inovacija mogu biti razliiti, kao na primer: trite, zakonska regulativa, nivo razvijenosti tehnologije, fluktuacija na tritu rada, globalne i nacionalne ekonomske promene, itd.

Pored spoljanjih izvora, i unutar poslovnog sistema postoji itav niz izvora inovacija. One proizilaze prvenstveno iz unutranjih poduhvata poslovnog sistema (kao to su, na primer, ponovno definisanje ili menjanje strategije poslovnog sistema, uvoenje nove opreme, struktura zaposlenih i njihov odnos prema poslu), kao i pod uticajem promena iz okruenja.

Inovacija je instrument preduzetnitva. Treba imati u vidu da inovacija kreira resurs. Resurs ostaje nefunkcionalna stvar sve do trenutka dok ne dobije upotrebnu, a potom i ekonomsku vrednost."1 Prema tome inovacija je arobna stvar" koja dovodi do stvaranja novog resursa koji do tada nije postojao (ili je postojao, ali nije imao upotrebnu vrednost), ili daje novu mogunost upotrebe vec postojeem resursu. Glina, bakar, gvozde, nafta, silicijum i sl. se nisu smatrali resursom sve dok ovjek, kroz brojne inovacije, nije naao mogunost da ih preradi i iskoristi. Istorija tehnolokih promena je, po svojoj sutini, istorija inovacija koje su dovodile do ekonomskog progresa. Najvazniji faktor privrednog rasta su kombinacija pet faktora, koji predstavljaju inovacije:2

Novi proizvodi, Nove proizvodne tehnologije, Otvaranj e novih trzi sta, Uvodenje novih resursa i sirovina, Nova organizacija ekonomske aktivnosti.

Realizaciji procesa inovacija pristupaju samo neki, smeli preduzetnici, koji korienjem inovacija, ostvaruju profit, ali i obezbeuju korist citavom drustvu, jer postoje znacajne meduzavisnosti izmedu razlicitih oblika ispoljavanja inovacija. Implementiranje inovacija u poslovnom sistemu esto sa sobom nosi otpor zaposlenih prema promenama, i to iz razloga neizvesnosti, menjanja postojeih navika, zabrinutosti za lini gubitak, kao i verovanja da su promene nekompatibilne sa ciljevima i interesima poslovnog sistema. Iz tog razloga, sastavni deo upravljanja inovacijama je i upravljanje otporom zaposlenih prema promenama, koje podrazumeva primenu nekih od sledeih postupaka: obrazovanje zaposlenih, komunikacija sa zaposlenima, obezbeivanje njihovog uea u primeni inovacija, pregovori sa zaposlenima, manipulacija, prinude itd.

Menadment inovacija se svodi na uenje kako nai najprikladnije reenje za problem doslednog upravljanja procesom inovacija, i kako raditi ovo na nain koji najvie odgovara okolnostima u kojima se poslovni sistem nalazi. Svako pojedinano reenje opteg problema upravljanja procesom inovacija je specifino za pojedini poslovni sistem.

1 Lajovic, Dragan. Privatizacija ipreduzetnistvo - putokaziprofitu. Podgorica, Ekonomski fakultet Podgorica, 1998, str. 82. 2 Schumpeter, Joseph A. Business Cycles. New York, McGraw Hill, 1939, str. 87.-88.

TEORIJA INOVACIJA

16

U okviru problematike menadmenta inovacijama uoavaju se dva kljuna pitanja:

1. Kako na odgovarajui nain postaviti proces inovacije?

2. Kako razviti efektivne modele ponaanja koji definiu ponaanje poslovnog sistema u upravljanju inovacijama (Tidd, J., Bessant, J., 2009.).

Veliki broj istraivanja u oblasti menadmenta inovacijama je pokuao da identifikuje dobru praksu, ali veina studija je bila bazirana na iskustvima iz odreenog sektora. Tako, na primer, dominantni modeli tehnolokog menadmenta su razvijeni na osnovu iskustva firmi visoke tehnologije iz SAD, dok su mnoga pravila za razvoj proizvoda bazirana na istraivanju prakse japanskih proizvoaa potroakih dobara. Meutim, ne moe se tvrditi da postoji jedan, najbolji nain menadmenta inovacijama, jer se industrije razlikuju u pogledu tehnologija i trita, a i specifine karakteristike poslovnih sistema ograniavaju upravljake mogunosti.

Najvei problem vezan za menadment inovacija lei u injenici da se okruenje poslovnog sistema stalno menja.U uslovima promenljivog okruenja i visokog stepena neizvesnosti na tritu, neophodno je osnovne principe menadmenta inovacijama prilagoditi izmenjenim okolnostima. Iz tih razloga, menadment inovacijama stalno predstavlja izazov da se akumuliraju i upotrebe svi resursi znanja na strateki i efikasan nain. Ovde se posebno naglaava aspekt menadmenta, odnosno donoenja odluka o resursima, njihovom korienju i koordinaciji. Detaljnija analiza mnogobrojnih tehnolokih inovacija tokom godina otkriva da iako su postojali tehnoloki problemi, najvei broj neuspeha se javlja usled slabosti u nainu na koji se upravlja procesom inovacija. Prema (Tidd, J., Bessant, J., 2009.), uspeh u upravljanju inovacijama zavisi od dva kljuna elementa:

- tehnikih resursa (zaposleni, oprema, znanje, finansijska sredstva,...) i

- sposobnosti poslovnog sistema da upravlja njima.

Zakljuci do kojih se dolo u dosadanjim istraivanjima u oblasti menadmenta inovacija su sledei:

- Inovacija je proces i, u skladu sa tim, njome treba upravljati.

- Na rezultat procesa inovacije se moe uticati, delujui na sam proces inovacije, odnosno, procesom inovacije se moe upravljati.

- Menadment inovacija je sposobnost koja se ui.

I ako postoje zajedniki problemi sa kojima se susreu poslovni sistemi, svaki poslovni sistem mora doi do sopstvenog reenja i razvijati ga u kontekstu u kome posluje. Jednostavno preslikavanje ideja sa drugih mesta, iz drugih poslovnih sistema nije dovoljno. Ideje moraju biti prilagoene i uobliene kako bi dale rezultat u konkretnim okolnostima. -

Razvoj modela ponaanja, koje se ui tokom vremena i kroz iskustvo, preduslov je za uspean menadment inovacijama i moe doprineti stvaranju konkurentske sposobnosti.

TEORIJA INOVACIJA

17

- Inovacijom treba upravljati na integrisani nain. To praktino znai da je neophodno upravljati svim fazama inovacionog procesa i to integralno. Postoje mnogobrojni primeri poslovnih sistema koji su razvili sposobnost za upravljanje samo delom inovacionog procesa, i nisu uspeli u tom procesu, jer su im nedostajale sposobnosti iz drugih oblasti (na primer, poslovni sistem ima dobro razvijen sektor istraivanja i razvoja i generie tehnoloke inovacije, ali mu nedostaje sposobnost da ih povee sa potrebama trita ili krajnjih korisnika).

- U upravljanju inovacijama mora postojati proces uenja. Nije dovoljno samo sticati iskustvo (pozitivno ili negativno). Klju lei u evaluaciji iskustava iz prolosti i refleksiji u odnosu na njega, kako bi unutar poslovnog sistema bile izgraene sposobnosti koje e sledei put, kada se pred njim nae slian izazov, doprineti da odgovor bude spreman. Izostajanje procesa uenja esto rezultuje u znaajnoj meri ponavljanjem obrazaca greaka u upravljanju inovacijama.

umpeter je isticao znaaj tehnolokih inovacija za ekonomski razvoj, a za iniciranje inovacija podjednak znaaj pridaje invencijama koje su izazvane tranjom i egzogenom naunom otkriu. On istie meuzavisnost ova dva faktora, pri emu u ranim fazama vei znaaj pridaje egzogenom naunom otkriu koje direktno menja tehnoloku osnovu proizvodnje jednog broja preduzea, dok kasnije, kada privredna grana dostie zrelost koju karakterie nova tehnologija i novo triste proizvoda, od sve veeg znacaja postaje traznja za novim proizvodima, koja direktno utice na dalje sirenje tehnoloske inovacije privrednom granom tako da je prihvata vecina preduzeca.

Profitiranje

Koje su kljune rei (vane rei) ove definicije. Najvanija je re profitiranje. Ona nam kae da inovacija, da bi uopte bila inovacija, a ne samo dobra ideja, mora biti profitabilna. Mora doneti profit. To ne znai samo da inovacija mora zaraditi novac. Vladine organizacije ne zarauju novac, ali i one mogu biti inovatori. Za njih, inovacija je profitabilna ako unaprede svoje usluge graanima, ili pronau bolje, efikasnije naine u troenju novca poreskih obveznika. Generalno, inovacije, ili nove ideje, kada se primene, moraju doneti pozitivne rezultate, u naem okruenju, ekonomiji, ili drutvu.

Potencijal ideja

Zatim imamo kljune rei latentni potencijal ideja. Svaka organizacija ima neki kapacitet da inovira. Najee to je samo potencijal, s obzirom da sve nove ideje u veini sluajeva ne izau na videlo. Sutina menadmenta inovacija je da razotkrije ovaj skriveni potencijal svake organizacije - dobre, profitabilne ideje. To ne znai da se ideje moraju po svaku cenu uvesti iz spoljnjeg okruenja, ve to da se stimuliu ljudi u okviru same organizacije da inoviraju, ili da naue da razmiljaju van zatvorene kutije (eng. out of the box). To znai da kreiraju situaciju gde bi puno malih ideja-varnica upalilo plamen inovacija i oslobodilo taj latentni potencijal novih ideja.

TEORIJA INOVACIJA

18

Nove za vau organizaciju

Ove rei nove za vau organizaciju nam kau kakve ideje moemo da razotkrijemo u vaoj organizaciji. Naravno, te ideje moraju biti nove, ali rei za vau organizaciju nam kau da te ideje ne moraju biti revolucionarne, ve da moraju biti nove za vas. U naem okruenju postoji jako puno ideja koje su druge organizacije otkrile i uspeno eksploatisale (i na njima profitirale). Ako su ih one uspeno iskoristile, zato ne bi i vaa organizacija. Sutina je u eksploataciji ideja, ne u njihovom posedovanju. U veini poslovnih kola, veliki deo edukacionog programa je posveen dobrim idejama, koje su uspeno primenjene u praksi. Ove uspeno primenjene ideje zovu se poslovne studije sluaja (eng. business case studies).

Ako se bavite inovacijama, prvi korak koji biste uinili je da napravite analizu konkurencije kao i analizu industrijske grane. U ovom trenutku, neemo se baviti propisanom metodologijom, ve hajde da koristimo samo zdravi razum. Koji su generalni trendovi u zapadnoj Evropi po pitanju pijaca? Naalost one polako izumiru. Ljudi postaju suvie zauzeti da bi provodili veinu jutra leerno hodajui izmeu tezgi kao u stara dobra vremena. Na osnovu ove informacije prva impresija je da bi pijace trebalo da ine sve to mogu kako bi opstale i nastavile sa svojom delatnou i u budunosti. U stvari prvi korak koji bi uprava pijaca trebalo da uini je da shvati da su pijace kojima upravljaju ustvari poslovne organizacije. Ne dobrotvorne organizacije, ne besplatni servis graanima, ve biznis. To znai da ako upravljate biznisom, onda nemate izbora ve da stalno inovirate i borite se sa konkurencijom.

Za poetak, razmatraemo najjednostavniji model inovacije. Ovaj jednostavni model inovacije se vrlo esto naziva i linearni model inovacije. Ovde se re linearno" koristi u malo drugaijem smislu od onog matematikog. Naime, pretpostavlja se da istraivanje i kreativnost vode ka inovaciji i kreiranju nove vrednosti i bogatstva (wealth) pravolinijski" i da je ovo jednosmerni proces. Uz sve manjkavosti, ovaj sistem je dovoljno dobar da nam poslui za definisanje osnovnih pojmova i meusobnih relacija.Na slici broj 2.1. prikazan je linearni model inovacija.

Slika br. 2.1. Linearni model inovacija

Kasnije emo pokazati da kreativnost i kreiranje bogatstva (wealth creation) nije pravolinijsko, ve moe pratiti mnogobrojne kompleksne putanje. I vie od toga, ova relacija nije jednosmerna nego je zasnovana na povratnim informacijama. Verovatno najvaniji ulaz u procesu inovacije je povratna informacija od kupaca/korisnika. Medutim, realistiniji model procesa inovacije je takoe i znaajno kompleksniji i komplikovaniji model i mora e da saeka da se bolje upoznamo sa osnovnim pojmovima i relacijama meu njima. Za sada emo koristiti jednostavni model inovacje, ali se skree panja da je proces inovacije znatno sloeniji. Uz sreu i naporan rad istraivanje i kreativnost e dovesti do otkria, invencije. Ali ovo je samo prvi korak na putu ka inovaciji. Invencija je samo ideja. Pre nego to postane

Istraivanje Kreativnost

Invencija (IZUM)

Dizajn Razvoj

INOVACIJA

TEORIJA INOVACIJA

19

komercijalno odriva inovacija, neophodno je uloziti mnogo rada u razvoj, a esto i u dizajn. I nee sve invencije proi kroz ovaj korak na putu do inovacije. Neke invencije nee ni doi na ovaj nivo, a neka nee biti uspena u njegovom savladavanju. Re inovacija (innovation) je rezervisana za invenciju kada je prvi put komercijalno iskoristeno (Swann, 2007). To znai da je se inovacija dogodila kada je nova ideja iskoritena u procesu proizvodnje u kompaniji ili prvi put ponudena na prodaju na trzistu. Sada se postavlja pitanje ta je inovacija, u emu se razlikuje od invencije. I samo povrsnim pogledom na literaturu ili pretragom po Internetu lako je zakljuiti da je re inovacija (innovation) vrlo esto koriena. Ako u Google ukucate re innovation dobiete zapanjujui veliki broj ponuda. U takvoj situaciji i ne udi da i ako u osnovi ekonomski pojam, postoji mnotvo definicija inovacije. Jedna vrlo popularna definicija inovacije je:

Inovacija je uspeno eksploatisanje (korienje) novih ideja.

(The successful exploitation of new ideas.)

Ako pogledamo malo striktnije, inovacija se moze definisati kao proces konvertovanja novih ideja u komercijalni uspeh na tristu. Ovom definicijom je obuhvaena jedna vrlo vana osobina inovacije. Naime, inovacija nije samo generisanje novih ideja, ve njihovo komerciajlno eksploatisanje. Preciznije definisano, (uspena) inovacija je proces u kome se nove ideje transformiu, kroz ekonomsku aktivnost, u odrivi rezultat koji kreira (ima) vrednost. Ovde dve rei treba posebno naglasiti: proces - inovacija je proces, a ne samo ideja; inovacija je ostvarena tek kada je ideja transformisana u izlaz (rezultal) koji ima vrednost. Druga kljucna rec je odrivost. Koncept odrivost je u ovom sluaju gotovo sinonim konceptu integracije, jer odrivost zahteva integraciju sa onima koji u inovaciji prepoznaju vrednost, sa kupcima/korisnicima, sa tritem i podrazumeva rigorozno i konstantno merenje (Livingston, 2000). Na kraju, moemo ponuditi krau definiciju (Gurr, 2001):

Inovacija je primenjena ideja koja stvara korist

(An Idea - Applied - To Create Benefit.).

2.1. ISTRAIVANJE - KREATIVNOST Vrlo je teko i nezahvalno napraviti otru distinkciju izmeu rei kreativnost i otkrie (invencija). ta vie u srpskom jeziku se rei kreativnost i inventivnost koriste kao sinonimi. Meutim, korisno je napraviti sledeu razliku, kreativnost je proces ili aktivnost, dok je invencija rezultat te aktivnosti. Kreativnost je dug i ni malo lak proces. ini se da je kreativnost, ipak bolje opisana reju aktivnost nego proces, jer ne postoje pravila u kreativnosti, ili i ako postoje, ta pravila nisu poznata. ak i najkreativniji umovi, poput Mocarta, nisu umeli i ne umeju uvek da objasne kako njihov kreativni proces

TEORIJA INOVACIJA

20

funkcionie.Nasuprot tome, otkrie moe biti jasno opisano na papiru, a svakako mora biti dobro dokumentovano ako pronalaza zeli da ga patentira! Istrazivanje i razvoj (Research and Development - R&D), i ako praktino srasli u jednu sintagmu kojom se opisuje skup aktivnosti unutar velikih kompanija, ova dva pojma opisuju dve prilino razliite aktivnosti - istraivanje (Research) i razvoj (Development). Ako se detaljnije razloe trokovi velikih kompanija, videe se da velika veina uloenih sredstava odlazi na razvoj, a znatno manja na istraivanje. Osnovna istraivanja daju i kreiraju nova nauna znanja: teoreme i teorije, a izraavaju se kroz naune lanke i knjige, dok inventivni napori zasnovani na rezulatima osnovnog istraivanja rezultuju invencijama (pronalascima, izumima) koji esto mogu biti zatieni patentima. Sa druge strane, razvoj za polaznu taku ima ve kreiran skup znanja i patentiranih reenja, koja koristi i razvija dalje u svrhu unapreenja postojeih ili kreiranja novih proizvoda/usluga i procesa (Freeman, 1982). Osnovno istraivanje bi trebalo (ako ne i moralo) da bude podalje od trita, dok je proces razvoja neposredno upuen na triste.

2.1.1. METODE ISTRAIVANJA

Metode istraivanja su put kako doi do naunog saznanja, odnosno one su predmet izuavanja nauke koja se naziva metodologija. Naune metode se klasifikuju prema nivoima optosti, od posebnih naunih metoda do standardnih metoda istraivanja (slika 2.2.) [17]. Autori Koen i Najgel istiu tri najee koriene nenaune metode:

- metoda upornog ponavljanja stavova ili metoda istrajnosti, (navika ili inercija podrava stav, verovanje u neku tvrdnju),

- metoda pozivanja na autoritet, i

- metoda intuicije (mi treba da utvrdimo naa verovanja pozivanjem na stavove koji su oigledno istiniti i u koje, prema tome, nema mesta sumnji).

Sve ove tri metode nisu naune metode, jer one ne otkrivaju i ne proveravanju svoje rezultate. Ispravnost naih stavova moe da bude dovedena u pitanje ako se u datom momentu velika veina izjasni suprotno naim stavovima. Vei deo naeg znanja steeno je verovanjem u autoritete (verovanje uitelju, direktoru, itd.).

TEORIJA INOVACIJA

21

Slika 2.2. Metode istraivanja

Verovanje nije nauni iskaz. Pojam intuicije se ne iskljuuje u procesu istraivanja i razvoja. On se esto koristi da oznai nasluivanje reenja ili iznenadne iskre, koje su najee rezultat dugotrajnog i usmerenog misaonog istraivanja. Struktura naune metode, u veini sluajeva, ima nekoliko faza:

- uoavanje problema,

- postavljanje hipoteze,

- proveravanje hipoteze verifikacija, i

TEORIJA INOVACIJA

22

- praktina primena reenja.

Osnovne karakteristike naune metode su: objektivnost, pouzdanost, preciznost, sistematinost i optost. Metodologija obezbeuje istraivanje ponaanja (kretanja) sistema pod dejstvom razliitih spoljanjih i unutranjih inilaca i programiranje neophodnih mera za promenu realnog sistema. Ona treba da zadovolji sledee zahteve:

- da uzme u obzir prirodne i osobine realnog sveta koji utie na ponaanje sistema,

- da omogui laboratorijsko istraivanje uticaja veeg broja postavljenih pretpostavki o sistemu i okruenju na budue ponaanje sistema,

- da omogui laboratorijsko istraivanje uticaja moguih poremeajnih dejstava,

- da obezbedi dokumentacionu bazu za izbor izmeu moguih alternativa buduih kretanja (ponaanja),

- da omogui programiranje mera i njihovo obuhvatanje planom aktivnosti kojima e se obezbediti afirmisanje odabranih pretpostavki u budunosti, i

- da obezbedi kontinuitet planiranja.

Na osnovu reenog metodologija ne otkriva istine, nego pokazuje puteve koji vode prema istini.

TEORIJA INOVACIJA

23

Oni to puno itaju bivaju prvi proitani, nepismene itaju na kraju Vlado Samardi

I POSEBNE NAUNE METODE I POSTUPCI

2.1.1.1. ANALITIKO-SINTETIKA METODA Analiza i sinteza predstavljaju jedinstvenu osnovnu metodu saznanja tj. analitiko sintetiku metodu. Analiza je osnovna metoda kojom se predmet istraivanja razlae na sastavne inioce, opte rastae na posebne momente i celina rastavljena na svoje delove. Metoda analize je postupak naunog istraivanja i objanjavanja stvarnosti putem ralanjivanja sloenih misaonih tvorevina (pojmova, sudova i zakljucaka) na njihove jednostavnije sastavne delove, te izuavanje svakog dela za sebe i u odnosu na druge delove, odnosno celine. Pri tome se zanemaruju one pojave, svojstva i odnosi, koji na odreenom stepenu istraivanja, oteavaju ispitivanje predmeta izuavanja. Ova metoda omoguava uoavanje, otkrivanje i izuavanje naune istine. Sa aspekta sloenosti, analiza moe biti elementarna (traganje za delovima celina), kauzalna (rasvetljavanje uzrono-posledinih veza delova) i funkcionalna (sagledavanje funkcija pojedinih delova u okviru odreene celine). Prema delu kome je usmerena, analiza se deli na strukturalnu utvrivanje strukturne celine, genetinu istraivanje razvoja predmeta i komparativnu razmatranje odnosa pojedinih predmeta istraivaa. Sinteza predstavlja sistematian postupak kojim se inioci dobijeni analizom spajaju u jedinstvenu celinu. To je misaoni put napredovanja od jednostavnog, pa preko sloenijeg ka najsloenijem. Sa aspekta formalne logike, sinteza je metod misaonog sastavljenja oznaka u pojmove, a pojmova u sudove i zakljuke. Metoda sinteze je postupak naunog istraivanja i objanjavanja stvarnosti putem spajanja jednostavnih misaonih tvorevina u sloene, i sloenijih u jo sloenije, povezujui izdvojene elemente, pojave, procese i odnose u jedinstvenu celinu u kojoj su njeni delovi uzajamno povezani. Odnosi izmeu analize i sinteze su:

- objektivno jedinstvo celine nekog predmeta i njegovih delova (elemenata) ili odredaba i analiza i sinteza, imaju za predmet istraivanja prirodne, drutvene i druge pojave,

- kao to imaju zajedniki predmet istraivanja tako analiza i sinteza imaju i zajedniki cilj, to je saznanje samih stvari procesa, predmeta uopte kao jedinstava raznovrsnosti, odnosno kao celine delova,

- analiza kao proces miljenja predstavlja kretanje miljenja od celine ka njenim elementima (delovima),

- sinteza kao proces miljenja predstavlja kretanje miljenja od delova ka celini.

Analiza je poetna, a sinteza zavrna faza ili deo analitiko sintetike metode saznanja. Analiza i sinteza su suprotni metodski postupci po kretanju miljenja u njima. One su suprotne i po tome to se analizom otkriva raznovrsnost i delovi predmeta ili pojave, a sintezom jedinstvo i celina predmeta ili pojave.

TEORIJA INOVACIJA

24

Metode analize i sinteze meusobno se pretpostavljaju i dopunjavaju, prelazei jedna u drugu u naunom radu.

2.1.1.2. METODA APSTRAKCIJE I KONKRETIZACIJE

Apstrakcija i konkretizacija predstavljaju primenu analize i sinteze na saznanje opteg i posebnog kod raznih predmeta saznanja. Metoda apstrakcije je misaoni postupak kojim se odvajaju nebitni, a istiu bitni elementi i osobine odreenog predmeta ili pojave istarivanja. Svaka apstrakcija predstavlja pojednostavljenu i relativno tanu sliku neke stvarnosti, bez takvog pojednostavljenja nebi se mogla saznati zakonitost predmeta i pojava. Apstrakcija je misaoni proces svakog izdvajanja, tj. bilo izdvajanja opteg i odbacivanja posebnog, bilo kao misaoni proces izdvajanja posebnog i individualnog, a odbacivanje opteg. Apstrakcija nuno mora imati dvojaki karakter, jer misaono moemo odstupati od konkretnog jednistva opteg i posebnog u nekom predmetu u dva pravca: bilo to emo apstrahovati opte, a apstrahovati od posebnog, bilo to emo posebno i individualno, a apstrahovati od opteg. Apstrakcija se zasniva na analizi, ali sa druge strane, i svaka analiza, kao rastavljanje, predstavlja i izdvajanje, apstrakciju delova iz celine predmeta. Ona se razlikuje od analize time to analiza predstavlja samo razdvajanje jednog ili razlikovanje razliitih inilaca, odnosno svojstava jedinstvene stvari, a apstrakcija znai i neto vie, izdvajanje pojedinih, odreenih, optih ili posebnih, bitnih ili nebitnih svojstava. Metoda konkretizacije je misaoni postupak suprotan apstrakciji. U njoj se odreuje apstraktno opte u posebnom ili apstraktno posebno u optem, pomou opteg. Konkretizacija je postupak suprotan apstrakciji, apstrakcija je misaono udaljavanje od realnog konkretnog, a konkretizacija je pribliavanje stvarnom, realnom, konkretnom jedinstvu predmeta. Moe se rei da je konkretizacija sinteza apstraktnog opteg sa posebnim i individualnim ili apstraktnog posebnog sa optim. Apstrakcija i konkretizacija se u naunoistraivakom radu najee primenjuju kao meusobno povezani postupci, pa se zato i govori o jedinstvenoj metodi. Apstrakcija i konkretizacija kao metodski postupci imaju svoje posebne metodske oblike i to dva osnovna oblika: generalizaciju i specijalizaciju.

2.1.1.3. METODA GENERALIZACIJE I SPECIJALIZACIJE

Metoda generalizacije je misaoni postupak uoptavanja kojim se od jednog posebnog pojma dolazi do optijeg koji je po gradaciji vii od ostalih pojedinanih, s tim da je verovatnoa dobijenog pojma postojana. Od pojedinanih opaanja izvode se uopteni zakljuci, koji su realni samo ako imaju oslonac u stvarnosti. Metoda specijalizacije je misaoni postupak kojim se od opteg pojma dolazi do novog pojma, ueg po opsegu, a bogatijeg po sadraju. Suprotno generalizaciji jeste specijalizacija. Ona znai misaoni prelaz od saznanja optih odredaba predmeta (pojmovi, zakoni) ka saznanju njihovih posebnih i individualnih odredaba (ka posebnim pojmovima i specijalnim sluajevima opteg zakona).

TEORIJA INOVACIJA

25

Ovakvo shvatanje metode specijalizacije je formalno logiko nesadrajno. Formalno logiko shvatanje specijalizacije je jednostrano zato to specijalizaciju identifikuje sa klasifikacijom pojma, tj. sa podelom vieg klasnog pojma. Specijalizacija se zasniva na analitiko sintetikoj metodi i na apstraktno konkretizacionoj metodi. Da bi se specijalizacijom dolo od opteg do posebnog nuno je izvriti:

- konkretizaciju tog opteg u posebno, tj. sintezu,

- apstrakciju posebnog iz opteg, i

- analizu stvarnog opteg.

Metode generalizacije i specijalizacije ine stvarno jedinstvo, kao to i opti i posebni elementi ine odreeno jedinstvo u konkretnom realnom predmetu, tj. stvari, pojavi, pojmu, zakonu, teoriji ili spoznaji. Ove metode imaju veliku primenu u naunoistraivakom radu.

2.1.1.4. METODA KLASIFIKACIJE

Metoda klasifikacije predstavlja sistematinu i potpunu podelu opteg pojma na posebne, koje taj pojam obuhvata. Klasificirati se mogu i predmeti, sudovi, zakljuci itd. Metoda klasifikacije je najstarija i najjednostavnija nauna metoda, jer nauka ustvari i poinje s klasifikacijom. Klasifikacijom se rastavlja opti pojam, a dedukcijom se rastavlja opti lan. Osnovni oblici specijalizacije su:

- klasifikacija, i

- dedukcija.

Klasifikacijom se specijalizira opti pojam, a dedukcijom se u specijalizaciji specijalizira opti stav. Klasifikacija se odlikuje:

- to je konkretna i objektivno predmetna sistematska podela nekog opteg ili sloenog predmeta, pojave ili njenog pojma, odnosno oblasti pojava ili pojma ove oblasti,

- to je sistematska podela pojma ne samo po obimu nego po konkretnom jedinstvu sadraja i obima predmeta odnosno pojma,

- to lanove klasifikacije shvata kao unutra povezane, a ukoliko su oni parni, kao polarizovane, i

- to klasifikacija shvata prelaz i razvitak pojava i njihovih pojmova jednih iz drugih.

2.1.1.5. METODA INDUKCIJE I DEDUKCIJE

Metoda indukcije predstavlja sistematinu i doslednu primenu induktivnog naina zakljuivanja (koji ima veliki znaaj u nauci), kojim se na osnovu pojedinanih injenica i saznanja, dolazi do uoptavanja i formiranja zakonitosti, odnosno saznanja novih injenica i novih zakonitosti. Vrednost takvog zakljuka direktno zavisi od etiri faktora:

- vrednost induktivnog zakljuka raste s poveanjem broja istraenih injenica i sluajeva,

TEORIJA INOVACIJA

26

- injenice reprezentativne za odreenu pojavu imaju vee znaenje od sluajnih i nevanih injenica,

- vrednost induktivnog zakljuka poveava se ako je njegovo znaenje provereno i verifikovano i

- vrednost induktivnog zakljuka se poveava ako se zasniva na optim naelima naune metodologije.

Indukcija je put saznanja od primera ka pravilu, od pojedinanog ka optem. Indukcija predstavlja svaki neanalitiki zakljuak:

- koji nije logiki impondiran svojim premisama,

- zakljuak koji se odnosi na druge sluajeve, odnosno na deo klase, koji nisu predmet premisa,

- koji ne sledi analitiki iz premisa, i

- induktivni zakljuak je uvek samo verovatan, a moe biti i potpuno pogrean, ak i kada su njegove premise istinite.

U literaturi su poznate induktivne metode Don Mil-a:

- metoda slaganja (zajednika okolnost dveju pojava mora da bude uzrok ili efekat posledica tih pojava),

- metoda razlike (uzrok ili efekat pojave mora da bude ono to je dato kada se pojava javlja, a nije dato kada se pojava ne javlja),

- kombinovana metoda slaganja i razlike (predstavlja sluajeve koji su razliiti u svakom pogledu izuzev u jednom; metoda razlike, pretpostavlja sluajeve koji su slini u svakom pogledu, izuzev u jednom),

- metoda ostatka (u svakoj pojavi treba apstrahovati onaj deo za koji se znaju uzroci uz pretpostavku da je ostatak pojave efekat ostalih uzoraka), i

- metode zajednike promene (povezanost izmeu promene jednog faktora i posmatrane pojave).

Metoda dedukcije predstavlja sistematinu i doslednu primenu deduktivnog naina zakljuivanja, kojim se na osnovu optih sudova, odnosno optih logikih obeleja izmeu pojmova, izvode pojedinani sudovi, zakljuci i tvrdnje, odnosno otkrivaju spoznaje ili dokazuju nove injenice, nove zakonitosti ili naune istine. Dedukcija je postupak kojim se iz opteg zakonskog saznanja stiu posebna i pojedinana saznanja. Metoda dedukcije posebno slui za:

- objanjenje injenica i zakona,

- predvianje buduih dogaaja,

- otkrivanje novih injenica i zakona,

- dokazivanje postavljenih hipoteza,

- proveravanje hipoteza i

TEORIJA INOVACIJA

27

- nauno izlaganje

Ove dve metode, indukcije i dedukcije, ine jedinstvenu induktivno deduktivnu metodu saznanja, iako su suprotne i meusobno povezane, polarizovane, osim to su razliite, ve su i suprotne kao metodski postupci. Metoda indukcije i dedukcije ine jedinstvo i ne mogu se upotrebljavati jedna bez druge, jer pojedinano nisu efikasne, a njihovi rezultati nisu pouzdani. Ove se metode meusobno kombinuju u naunom radu. Metoda dedukcije ima prednost nad induktivnom, jer su deduktivni zakljuci apsolutno pouzdani i nuni. Ona omoguava strogu sistematinost i klasifikaciju naunog saznanja. Ali, i to treba rei, dedukcija ne daje nikakvo novo saznanje, jer ona ustvari, vri analitiko izvoenje jednog stava iz drugog stava.

POSEBNE METODE DRUTVENIH NAUKA

Posebne metode drutvenih nauka mogu se svrstati u dve osnovne grupe:

1. Metode ije se uporite nalazi u objektivnim iniocima:

- pozivistika metoda predstavlja postupak kojim se do saznanja dolazi na osnovu opisivanja samo onog to je pozitivno, a to znai da je injenino i dato iskustvom,

- strukturno-funkcionalna metoda,

2. Metode ije je teite u faktorima subjektivne prirode:

- metoda razumevanja (u otkrivanju sutine drutvenih pojava najpre treba ustanoviti razliku izmeu prirodnih i drutvenih pojava odnosno prirodnih i drutvenih nauka),

- metoda idealnih tipova (teorijski postupak kojim se stvaraju misaone konstrukcije odreenog sklada i analitiko-otkrivake vrednosti, iji sadraj ine izvesni elementi drutvene stvarnosti),

- fenomenoloka metoda (sticanje saznanja u objektivnoj realnosti je rezultat aktivnog procesa u kojem pojedinac konstruie tu realnost i daje joj smisao).

2.1.1.6. METODE DOKAZIVANJA I OPOVRGAVANJA

Metoda dokazivanja je postupak utvrivanja istinitosti pojedinih stavova na osnovu naunih injenica ili na osnovu ranije utvrenih istinitih stavova. Svrha je utvrditi tanost nekog saznanja, stava ili teorije. Dokazivanje je jedna od najvanijih naunih metoda u kojoj su inkorporirane gotovo sve metode (analiza i sinteza, generalizacija i specifikacija, indukcija i dedukcija, apstrakcija i konkretizacija itd.) kao i svi oblici miljenja: shvatanja, zakljuivanja. Postupak dokazivanja je jedan od najsloenijih postupaka. Dokazivati se moe teorijski i eksperimentalno, a bitni elementi postupka dokazivanja su:

1. Teza, je stav koji treba dokazati.

2. Naela, su logiki zakoni na osnovu kojih se izvodi celokupni postupak dokazivanja.

TEORIJA INOVACIJA

28

3. Argumenti, su injenice, stavovi, sudovi, bez obzira radi li se o pojedinanim ili optim.

4. Demonstracija, je uspostavljanje logike veze izmeu argumenata i teza, na osnovu odgovarajuih naela.

Metoda opovrgavanja je postupak suprotan dokazivanju kojim se umesto dokazivanja teze, ona odbacuje i pobija. Ono se sastoji u dokazivanju pogrenosti teze. Opovrgavanje moe biti direktno ili indirektno.

2.1.1.7. AKSIOMATSKA METODA

Aksiomatska metoda polazi od aksioma, koji se shvataju kao osnovne istine. Aksiomatska metoda se razvila iz klasine metode dedukcije i ona koristi brojne i raznovrsne postuke formalizacije. Svrha ove metode je da uini korektnost definicije i dokaza koji iskljuivo zavise od njihovih struktura tj. od njihove spoljanje forme. Tri su osnovna pravila koja mora imati svaki aksiom:

- pravilo konzistentnosti,

- pravilo kompletnosti i

- pravilo nezavisnosti,

Ova metoda je danas jedna od osnovnih optih naunih metoda, koja se zbog svoje egzaktnosti, efikasnosti, sistematinosti i drugih bitnih obeleja, sve vie koristi u savremenoj nauci.

2.1.1.8. METODA IDEALNIH TIPOVA

Metoda idealnih tipova zasniva se na pojmu idealnog tipa, kao apstraknog teorijskog modela odreene vrste drutvene pojave, kao na primer tipa ljudske zajednice, ili tipa vlasti, ili tipa proizvodnje. Idealni tipovi su rezultati izolovanja i proglaavanja odreenih svojstava pojava. Oni su teorijsko konstruktivni pojmovi koji, kao apstrakcije, nemaju niti mogu imati adekvatne realne korelate u prirodnoj i drutvenoj stvarnosti. Takvi su, na primer, pojmovi: idealni glas, idealan graanin, idealan menader.

Ova metoda ima ogranienu primenu i to u drutvenim i humanistikim naukama.

2.1.1.9 ISTORIJSKA METODA

Istorijska metoda je postupak kojim se na osnovu raznovrsnih dokumenata i dokaznog materijala moe egzatno saznati ono to se u prolosti dogodilo i, po mogunosti, kako i zato se to dogodilo. Uzima se u obzir naroito hronologija, razvoj i uzrono-posledine veze o predmetu istraivanja. Ova se metoda najee upotrebljava u drutvenom i humanistikom podruju.

TEORIJA INOVACIJA

29

II OPTE NAUNE METODE

2.1.2. METODA MODELOVANJA

2.1.2.1. OSNOVI MODELOVANJA

Metoda modelovanja je sistematski istraivaki postupak pomou koga se izgrauje neki stvarni ili idealni znakovni sistem (model). To je jedna od najmlaa metoda, koja se oslanja se na klasinu metodu analogije. Modelovanje je misaono teorijska delatnost izgradnje logikih i matematikih sistema, kao teorijskih modela odreenih objektivnih sistema, ali i izgradnja ovim teorijskim modelima odgovarajuih praktino realnih anologona, tj. realnih modela raznih vrsta (maketa, grafikona, maina). To je istraivaka procedura tokom koje se izgrauju neki stvarni ili idealni znakovni sistem (model) sposoban, prvo, da zameni predmet koji se istrauje, drugo, koji mu na odreeni nain odgovara, tree, koji daje odreenu informaciju o njemu i, najzad, to je sistem na kome je, zahvaljujui navedenim svojstvima, mogue izvriti eksperimentalna istraivanja i proraune ili logiku analizu, da bi se na ovaj nain dobijeni podaci, proirili na prouavanu pojavu, da bi se o njoj steklo pouzdano znanje. Modelovanje je, znai, saznajni dijalektiki proces kretanja saznanja od prakse ka teoriji i od teorije ka praksi. Zato i postoji:

- teorijsko modelovanje realnih pojava (objanjavanje realne stvarnosti), i

- praktino modelovanje teorije (objanjavaju se same teorije).

Prema tome, modelovanje jeste istraivanje na modelima, pri emu polazimo od pretpostavke da ako su sve pojave sline u nekim osobinama, bie i u nekoj drugoj osobini, pa e se istraivanje sistema vriti metodom modelovanja. Pri ovome, pod modelom podrazumevamo sistem ureenih struktura i odnosa analognih predmetu istraivanja, odnosno, model je apstrakcija posebne vrste, tj. spona izmeu apstraktnog i teoretskog miljenja i objektivne realnosti. Odnosno, model je analogan u bitnim dimenzijama predmetu modelovanja. Osnovne faze postupka modelovanja su:

1. Postavljanje zadataka.

2. Izbor ili stvaranje modela.

3. Istraivanje modela.

4. Prenos spoznaja s modela na original stvari ili pojave.

Metoda modelovanja se upotrebljava:

- u razraivanju teorije nekog objekta, istraivanju koje nije mogue zbog nedovoljnog znanja i prakse,

- u objanjavanju brojnih injenica iz zakona u odreenoj naunoj disciplini, posebno ako o toj disciplini jo ne postoji opta teorija koja bi mogla objasniti neke injenice i zakone,

- u procenjivanju i predvianju ponaanja odreene stvari u buduem vremenu,

TEORIJA INOVACIJA

30

- u usavravanju neke teorije za koju je dokazano da ima odreene nedostatke,

- u primeni dovoljno razvijene teorije, ako je njena primena oteana (omoguava modelni eksperiment, kojim se zapravo eksperimentalno istrauje postupak u modelu) itd.

2.1.2.2. POJAM MODELA

Pored vie definicija pojma model u naoj i stranoj literaturi, opredeliemo se za definiciju gde se pod modelom podrazumeva apstraktni sistem, kao reprezentant originala, za odreeni zadatak bitnih svojstava, radi zamene ili olakanog poimanja ili ovladavanja originalom (S.Kenel). Pod algerbarskim modelom podrazumeva se ureena dvojka proizvoljnog skupa A i proizvoljnog niza N=(N1, N2, ) relacija nad A. Pri modelovanju treba poi od toga da je primena modela opravdana. Da postojanje slinosti i analognosti razliitih pojava doputa zakljuivanje o svojstvima i ponaanju jedne pojave, na osnovu boljeg poznavanja druge pojave modela. Strukturu sistema modelovanja ine:

- predmet modelovanja koji se prouava,

- predmet koji je podudaran u odreenim dimenzijama model, i

- ovek ili automat (prisutna svest).

Zadatak modela je pored ostalog, da jasnije istakne bitne dimenzije predmeta prouavanja i olaka njihovo prouavanje. Pri tome, pri istraivanju treba pristupiti redukciji broja dimenzija predmeta sa odabranog stanovita prouavanja. U optem sluaju modele moemo podeliti:

- prema obliku postojanja modela (materijalni, apstraktni),

- prema ulozi oveka u nastanku predmeta modelovanja (modeli prirodnih sistema, modeli vetakih tehnikih i drutvenih sistema),

- prema slinosti i analogiji modela s predmetom modelovanja (slini modeli, analogni modeli),

- prema nameni (saznajni modeli, demonstracioni modeli, konstrukcioni modeli i modeli optimizacije i upravljanja),

- prema sistemskom svojstvu predmeta modelovanja kao sistema, koji se modelira (modeli funkcije, modeli ponaanja, modeli grae),

- prema broju dimenzija predmeta modelovanja, koje predstavlja model (parcijalni model i potpuni model), i

- prema stepenu savrenstva (idealizovani, teoretski, tehnoloki, optimalni i modeli stvarnih problema).

TEORIJA INOVACIJA

31

2.1.2.3. SLINOST I ANALOGIJA SISTEMA

1. Slinost sistema. - Najznaajniji tipovi slinosti i analogija za tehnike sisteme su:

- fizika slinost,

- fizika analogija, i

- matematika analogija.

Pri ovome treba napomenuti da su sve pojave (ili svi predmeti ) sline ako su iste prirode (dve pumpe za vodu), a analogni, ukoliko su razliite prirode (prelaz toplote diferencijalna jednaina). Fizika slinost dva predmeta (ili dve pojave) obuhvata:

- geometrijsku slinost (geometrijska slinost granica i slinost poloaja),

- kinematiku slinost (odnos vektora brzina i ubrzanja), i

- dinamiku slinost (odnosi vektora sila i tenzora napona u prostorno-vremenskim takama za celo podruje moraju biti konstantni).

Napred reeno, znai da koeficijenti slinosti, recimo za vreme i duine, moraju biti jednaki. Kinematika slinost zahteva da je odnos vektora brzine i ubrzanja u slinim prostorno vremenskim takama za celo podruje konstantan. Takoe, dinamika slinost zahteva da odnosi vektora sile i tenzora napona u slinim prostorno vremenskim takama za celo podruje moraju biti konstantni. Potpunu fiziku slinost je teko postii, jer koeficijenti slinosti pojedinih fizikih veliina nisu meusobno nezavisni, uslovljeni su fizikim zakonima. 2. Analogija sistema. - U sluaju da se ele rezultati ispitivanja fizikih pojava, s jednog podruja fizike, preslikati pojave na pojave drugaije prirode, to nije mogue uiniti na osnovu fizike slinosti. U tom sluaju se radi o traenju analogija izmeu posmatranih pojava. U fizici se koristi fizika analogija. Za nas je, u oblasti tehnikih sistema, znaajna matematika analogija. Razliite dimenzije pojava obuhvaene matematikom analogijom obrazuju matematiku analoku grupu. Matematika eksplikacija te grupe je isti analitiki problem, koji se najee sastoji, u reavanju, diskusiji i tumaenju jedne ili sistema jednaina. U sluaju slinosti sistema koeficijenti slinosti su bezdimenzionalni brojevi, a kod analognih sistema, oni imaju dimenziju, koja zavisi od prirode analognih veliina.

2.1.2.4. POSTUPAK MODELOVANJA

Modelovanje je postupak (procedura) izgradnje (konstrukcije) i primene modela od opaanja i posmatranja predmeta modelovanja do preslikavanja rezultata na predmet modelovanja. Tok aktivnosti postupka modelovanja moe se definisati na sledei nain:

- posmatranje predmeta modelovanja (opaanje opisa predmeta modelovanja na ta utiu broj opaanja, izbor dimenzija predmeta i dr., nekada za opis modelovanja treba koristiti i eksperimentalne metode),

TEORIJA INOVACIJA

32

- koncipiranje predmeta kao sistema (misaona obrada podataka iz prve faze opaanja predmeta modelovanja pri emu je bitno obeleje korienja metode apstrakcije, kojim se iz pojedinanih podataka o predmetu modelovanja izdvajaju zajedniki, koji ne vrede samo za prouavani predmet, nego i za klasu predmeta kojoj on pripada),

- traenje slinosti i analogija s drugim predmetima i pojavama (dimenzije predmeta modelovanja koje se stavljaju u relaciju slinosti ili analognosti; vrsta slinosti ili analognosti; modalitet slinosti ili analognosti; preslikavanje i dr.),

- mogue formirati model (selekcionisanje iz polja mogunosti one mogunosti koja u odreenim uslovima optimalno ostvaruje postavljene ciljeve; definisanje kriterijuma na osnovu kojih se utvruje adekvatnost modela; problem optimizacije za izbor reenja iz skupa moguih i pronalaenje zajednikog merila za razliite kriterijume),

- formiranje modela kao sistema (model se treba predstaviti kao sistem pri emu se definie preslikavanje funkcija izmeu bitnih dimenzija predmeta modelovanja sistema i modela za koje je utvrena slinost ili analogija),

- testiranje modela (model se ispituje istim, slinim ili analognim situacijama na osnovu kojih je formiran),

- model zadovoljava (utvrivanje adekvatnosti modela, odnosno podudarnosti bitnih dimenzija predmeta modelovanja i modela),

- eksperimentisanje na modelu i prikupljanje podataka (primena eksperimentalne metode i neophodne opreme; ako je predmet eksperimenta matematiki model, onda se ova aktivnost svodi na simulaciju),

- prouavanje i obrada podataka (korienjem metode klasifikacije, sinteze i optimizacije),

- preslikavanje podataka na predmet modelovanja (inverzno preslikavanje u odnosu na prethodno provedeni postupak formiranja modela), i

- rezultati zadovoljavaju (ostvarivanje ciljeva modelovanja).

2.1.2.5. PODELA MODELA

Prema ulozi oveka u nastanku predmeta modelovanja, postoje [17]:

- modeli prirodnih sistema (mikrofizike, makrofizike), i

- modeli vetakih sistema, koji se dele na:

modele tehnikih sistema, i

modele drutvenih sistema.

Prema obliku postojanja modela, modeli se dele na:

- materijalne (realne, fizike) modele, i

- apstraktne (idealne, misaone) modele, koji se dele zavisno od vrste slinosti ili analogije, na:

govorne (verbalne) modele,

TEORIJA INOVACIJA

33

opisne modele,

grafike modele (geometrijske, simbolike), i

formalne modele (matematike, logike).

Materijalni modeli predstavljaju odraz misli u materijalnoj stvarnosti, odnosno odraz drugog materijalnog objekta ili pojave, posredstvom nekog apstraktnog modela. U prvom sluaju se radi o kreaciji nekog vetakog sistema, a drugi sluaj predstavlja korienje, na primer fizike slinosti ili analogije u istraivanju nekog materijalnog predmeta. Apstraktni (idealni) modeli su odraz materijalne stvarnosti, ili nekog zamiljenog predmeta, u mislima. Ti modeli predstavljaju snano i efikasno orue kojim se ovek slui u saznanju, ovladavanju i upravljanju razliitim predmetima i pojavama stvarnosti. Tokom prouavanja neke pojave metodom modelovanja po pravilu se koriste razliiti modeli, od verbalnog ili govornog modela pa do matematikih modela, tako da se postupak saznanja sastoji u procesu transformacije jednog u drugi model, sve dok se ne ostvare postavljeni ciljevi modelovanja (Petrovi, B.: Sistemski prilaz i sistemski postupci, Novi Sad,1995.).

2.1.2.6. MATEMATIKI MODELI

1. Uvod. - Prouavanje velikih i sloenih sistema kao to su: tehniki, poslovni, ekonomski, vojni i ostali, predstavlja izuzetan teak zadatak. Direktna istraivanja na ovim sistemima su po pravilu vrlo skupa, teka, a ponekad i nemogua, naroito u fazi njihovog planiranja, projektovanja i uvoenja u rad. Meutim, potreba njihove analize i ocene je uvek prisutna i kritina. S tim u vezi, razvijen je itav niz tehnika i metoda analize sloenih sistema u cilju dobijanja odgovora o ponaanju sistema, njegovoj efikasnosti i ostalim bitnim aspektima. U tom smislu, korienje logiko matematikih metoda predstavlja veoma znaajan pristup u opisivanju sistema. 2. Modeli. - Modeli su sintetska apstrakcija realnosti i mogu biti jednostavni (fiziki model aviona u aerodinamikom tunelu ), a i veoma sloeni matematiki modeli (optimizacioni i simulacioni modeli stratekog sistema odbrane, planiranja realizacije sloenih objekata, sistema i procesa). Pre svega, modeli se koriste da zahvate samo bitne osobine pojave uz zanemarivanje nebitnih detalja. Prema tome, oni su uvek apstrakcija i nekad ne potpuno verna slika realnosti. Bilo kakav model po definiciji, mora da ostavi po strani itav niz detalja koji su inae sastavni deo pojave koja se analizira. Znai, bilo kako sloen model nije u stanju da do svakog detalja objasni svu sloenost pojave. Meutim, pretpostavljajui da su u model ugraene bitne karakteristike za dati nivo apstrakcije i da su na bazi odgovarajuih znanja o pojavi formulisane adekvatne relacije koje povezuju ove karakteristike, tada ovakav model moe da objasni bitno ponaanje analizirane pojave. 3. Funkcije. - Prema svojim funkcijama, odnosno prema svojoj nameni kojoj treba da poslue, modeli se mogu klasifikovati kao deskriptivni, prediktivni ili normativni. Deskriptivni modeli uglavnom opisuju postojee ili prolo stanje sistema. Na taj nain oni omoguavaju predstavljanje sistema bez mogunosti prognoziranja buduih stanja, odnosno pruanja eksplicitnih informacija o normativnom upravljanju sistemom. Tipini predstavnici deskriptivnih modela su: geografske mape, organizacione eme, zavrni raun preduzea i

TEORIJA INOVACIJA

34

slino. Kao to se moe zakljuiti, ova vrsta modela prua nita vie od opisa postojeeg stanja sistema, ali omoguava bolje sagledavanje interakcija objekata u sistemu. Prediktivni modeli slue za analizu posledica razliitih strategija upravljanja sistemom. Pomou njih se moe predvideti rezultat donesenih odluka. Tipino, ova vrsta modela povezuje zavisne i nezavisne promenljive vrednosti koje opisuju stanja sistema na taj nain da se mogu dobiti prognozirane vrednosti zavisnih promenljivih na osnovu pretpostavljenih vrednosti nezavisno promenljivih. Sa ovom vrstom modela se moe dobiti odgovor na pitanje ta ako, tj. ta e se desiti sa vrednostima zavisnih promenljivih, ako nezavisno promenljive uzmu zadate vrednosti. U ovu vrstu modela spada veina simulacionih modela kao regresioni modeli, modeli simultanih jednaina, PERT modeli, modeli redova ekanja i slino. Normativni modeli imaju svrhu da prue informacije kako treba upravljati sistemom da se postignu eljeni ciljevi. Ovom vrstom modela se bira optimalno reenje iz skupa moguih reenja. Prema tome, svi optimizacioni modeli su normativni. Osnovni problem kod ovih modela je izbor jedne ili vie funkcija cilja koje treba optimizirati. Tipini normativni modeli su: modeli linearnog programiranja i uopte modeli matematikog programiranja, modeli upravljanja zalihama i slino. 4. Struktura - Prema svojoj strukturi, modeli se mogu klasifikovati kao ikoniki, analogni i simboliki. Ikoniki modeli su slika u malom ili u velikom sistema koji predstavljaju i zadravaju odreene fizike osobine sistema. Po svojoj sutini ova klasa modela je najjednostavnija za razumevanje i obezbeuje stepen korisnosti koji nije prisutan kod ostalih vrsta modela. Oni vizuelno lie na sistem koji predstavljaju i veoma su ogranieni u mogunosti istraivanja uzrono posledinih relacija u sistemu. Tipini ikoniki modeli su: modeli aviona u vazdunom tunelu, modeli hidrograevinskih objekata (brane itd.), modeli atoma i slino. Analogni modeli koriste osobine jednog fizikog sistema da bi se predstavile osobine drugog fizikog modela. Na taj nain se uspostavlja analogija izmeu raznorodnih fizikih veliina (npr. analiogija tokova struja sa vodenim tokovima). Sloeni objekti i relacije u realnom sistemu se zamenjuju objektima i relacijama u analognom modelu koga je jednostavnije analizirati nego realni sistem. Ipak, i u ovoj vrsti modela postoji jaka korespondencija izmeu elemenata i elemenata realnog sistema. Tipini analogni modeli su: graf sistema u kome su duine koriste da predstave meusobne relacije elemenata, PERT mree, modelovanje na analognom raunaru i slino, vezano za proces planiranja i predvianja. Simboliki modeli ili kako se ee nazivaju matematiki modeli objekte i relacije realnog sistema zamenjuju odgovarajuim simbolima koji se vezuju za osobine objekata i koje nazivamo promenljivima, i simbolima koji predstavljaju relacije meu promenljivima i koje nazivamo operatorima. Ova vrsta modela je visokog stepena optosti i apstrakcije i njima se uvodi matematiki nain rezonovanja u analizi sistema. 5. Vremenska zavisnost. - Modeli se u odnosu na odsustvo ili prisustvo vremenske promenljive klasifikuju u statike i dinamike. Kod statikih modela relacije meu objektima se ne menjaju sa vremenom, dok kod dinamikih modela zavisnost od vremena postoji. Moe

TEORIJA INOVACIJA

35

se zakljuiti da su u optem sluaju, dinamiki modeli sloeniji od statikih, ali i da su u veini sluajeva blii realnom sistemu. 6. Stepen sluajnosti. - U odnosu na prisustvo faktora sluajnosti modeli se dele na: deterministike modele, modele rizika, modele neizvesnosti i konfliktne modele. Faktor sluajnosti se u modelima u stvari odnosi na stepen znanja koje poseduje donosilac odluka o stanju okoline koja utie na sistem koji se analizira. U principu, donosilac odluke ima nikakvu ili malu mogunost upravljanja stanjima okoline. Deterministiki modeli se karakteriu odsustvom sluajnog faktora. Drugim reima, verovatnoa realizacije bilo kog stanja okoline (a samim tim i sistema) kod ovih modela je jednaka jedinici. Kod modela rizika poznata su stanja okoline i mogu se opisati odgovarajuim verovatnoama. Prema tome, promenljive modela su sluajne promenljive ije su raspodele verovatnoa poznate. Modeli neizvesnosti se karakteriu nepoznavanjem buduih stanja okoline i odgovarajuih raspodela verovatnoa i najblii su veini realnih situacija. Meutim, njihova snaga je relativno ograniena s obzirom da su u optem sluaju nereivi. Uvoenjem koncepta subjektivnih verovatnoa ovi modeli se prevode u modele rizika sa poznatom procedurom reavanja. Kod konfliktnih modela koji ine osnovu teorije igara, stanja okoline su pod kontrolom drugog igraa (ili vie ostalih igraa) koji ine oponenciju ili konkurenciju prvom igrau (donosiocu odluka). Sve igre ukljuujui i ratne, mehanizam konkurencije na tritu i slino se mogu opisivati ovom vrstom modela, kao to je sluaj sa svim modelima planiranja i predvianja. 7. Optost. - Po stepenu optosti modeli se dele na: specijalizovane i opte. Optost se odnosi na mogunost primene modela na razliite sistuacije. Opti modeli se mogu primeniti na razliite tipove problema donoenja odluka. Primeri ove vrste modela su: linearno programiranje, modeli redova ekanja i slino. Specijalizovani modeli se prave za reavanje odreenog pojedinanog problema i ne mogu se prenositi na druge situacije. U dosta sluajeva opti modeli ne obezbeuju efikasno reavanje postavljenog problema i tada se pribegava gradnji specijalizovanih modela koji su po pravilu ekonominiji. 8. Stepen kvantifikacije. - U odnosu na stepen kvantifikacije modeli se kategoriu kao kvalitativni ili kvantitativni. Kvalitativni modeli se odnose na sisteme kod kojih nije mogue uvesti merenje karakteristinih veliina ili nije mogue sainiti matematiki model. Kao takvi, kvalitativni modeli su manje precizni, manje racionalni i manje konzistentni od kvantitativnih modela. Meutim, veoma esto oni su jedini mogui nain opisa realnosti. Dok kvantitativni modeli koriste matematike relacije i rezultate iskazuju numeriki, kvalitativni modeli ne izraavaju se formalnim jezicima i rezultati nisu numeriki. Kvalitativni modeli uzimaju u obzir i prisustvo ljudskog faktora u sistemima koji se po pravilu zanemaruju kod kvantitativnih modela. Kvalitativni modeli se mogu podeliti na: mentalne i verbalne.

TEORIJA INOVACIJA

36

Mentalni modeli su svakako prvi nivo apstrakcije nekog problema ili situacije. Kad god neko misli neto o neemu, to je ve sluaj mentalnog modela. Prema tome, po definiciji razliiti ljudi poseduju razliite mentalne modele o istoj pojavi. Verbalni modeli su direktna posledica mentalnih modela i predstavljaju njihov izraz u govornom jeziku i uobiajno su u pisanom obliku. Na taj nain se prevazilazi inherentna nekomunikativnost mentalnih modela koji su svojina iskljuivo jednog oveka. Kvantitativni modeli - Kvantitativni modeli se iskazuju formalnim matematikim jezikom uz pretpostavku da se svi atributi objekta sistema koji se modeluje mogu meriti. Kvantitativni modeli su tipini za prirodne i tehnike nauke, ali je sve vea njihova upotreba u drutvenim naukama, naroito u ekonomiji, planiranju i vojnim naukama. Osnovni nedostatak kvantitativnih modela lei u injenici da vei broj promenljivih, karakteristini za dati problem ne podlee merenju, kao i da sloenost relacija realnog sistema esto nije mogue iskazati odgovarajuim matematikim relacijama modela [17].

2.1.2.7. KONSTRUKCIJA MATEMATIKIH MODELA

Postupak izgradnje matematikih modela sledi blisko opti nauni metod zbog ega je, identifikacija faza postupaka izgradnje matematikih modela jednostavan problem. Tekoe nailaze tek u procesu prevoenja ovih faza u akcije. Postoji vie razloga koji zahtevaju potrebu detaljnijeg prouavanja postupaka matematikog modelovanja. Prvo, korektan postupak modelovanja obezbeuje istraivaa od greke tree vrste kako to nazivaju statistiari, a to je reavanje pogrenog problema pravim problemom. Isto tako, korektan postupak obezbeuje da se pravi problem ne reava pogreno. Drugim reima, obezbeuje se da je model validna predstava problema koji se izuava, da ga je mogue reiti i to uglavnom uz pomo raunara, da se izgradnja modela zavri unutar trokovnih i vremenskih ogranienja i da se model moe efikasno primenjivati. Postupak izgradnje matematikih modela se moe podeliti u sledeih devet faza:

1. Definicije ciljeva,

2. Planiranje istraivanja,

3. Formulacija problema,

4. Gradnja modela,

5. Izbor metode reavanja,

6. Programiranje i testiranje,

7. Prikupljanje podataka,

8. Validacija, i

9. Implementacija.

1. Definicija ciljeva. - Prvi zadatak je utvrditi ta donosilac odluka ili korisnik modela eli da rei korienjem modela. Oigledno je da postavljanje ciljeva, koji se postiu modelovanjem, mora biti u skladu sa zadatim vremenskim i trokovnim ogranienjima. Pri tome postavljeni ciljevi ne treba da budu suvie uzani po svom kontekstu, ali i da suvie velika irina ne postoji, kojom se pokuava da ree svi problemi u datom sistemu.

TEORIJA INOVACIJA

37

2. Planiranje istraivanja. - Kao i svaka druga akcija, koja se odvija u zadatim vremenskim i trokovnim ogranienjima, kao i ogranienjima kadrova i modelovanje zahteva briljivo planiranje. Operativno, plan projekta sadri vremenski plan, plan angaovanja kadrova i po mogustvu plan trokova. Za planiranje vremena, projekat modelovanja se deli na pomenutih devet faza koje dalje mogu deliti na detaljne aktivnosti i za njihovo predstavljanje u vremenu se obino koristi Gantov dijagram, PERT ili CPM mrea. 3. Formulacija problema. - Ova faza je od fundamentalnog znaaja za uspeh modelovanja. Ovom fazom se obezbeuju svi potrebni podaci za fazu gradnje modela kao i smernice za budui rad. Prvi zadatak ove faze je odluka da li je potrebno dati problem dekomponovati na odreeni broj manjih problema koji se dalje mogu reavati ili jedan po jedan ili paralelno. Za ilustraciju ovog zadatka razmotrimo primer problema planiranja proizvodnje i distribucije delova (proizvoda). Problem se sastoji u odreivanju nedeljnih planova proizvodnje i distribucije delova za planski period od mesec dana. Postavljeni ciljevi na koje model treba da odgovori su:

1. Koji je nivo zaliha potreban na kraju meseca u fabrici?

2. Koje su optimalne zalihe po skladitima?

3. Koji je optimalan plan transporta delova do skladita tako da su trokovi transporta minimalni?

Jedan od moguih naina reavanja postavljenog problema, odnosno postavljenih ciljeva je njegova dekompozicija na podprobleme odnosno na odgovarajue probleme:

1. Model prognoziranj