Теренска лингвистика

1. Типови проучавања језика

I С обзиром на обим, неки језик се може проучавати свеобухватно и парцијално. Када проучавамо свеобухватно, дајемо монографски опис језика или дијалекта. Александар Бељић је био зачетник монографског комплетног испитивања српских народних говора. 1905. године објавио је своју студију „Дијалекти источне и јужне Србије“. Она је постала модел за описивање осталих народних говора српскога језика.

Када парцијално проучавамо, испитујемо само именице или глаголе, употребу предлога или неку одређену лексику.

II С обзиром на циљ, језик се може испитивати теоријски и практично. Када испитујемо теоријски, интересују нас граматичке категорије, језичке универзалије, структура језика и слично, али се за ова истраживања не скупља грађа на терену, него се закључци доносе на основу језичке компетенције или постојећих описа, то јест граматике. Говорено је да за ова испитивања проучаваоци примењују принцип „уске дубине“, односно да се усмеравају на једну категорију, један ниво језика. Такви лингвисти се називају теоретичари.

Практично истраживање подразумева одлазак на терен и сакупљање грађе од информатора. Такви лингвисти се називају практичарима или дескриптивистима, а примењују принцип „широке површине“, што значи да скуљају и описују то што скупе, не идући у дубину. Теоретичари овај тип лингвистике не цене много и практичаре сматрају „хватачима података“, а саме податке скоро „фетишима“. Међутим, и једна и друга истраживања би требало да буду комплементарна, то јест да се допуњују. (На пример, један практичар не може отићи на терен без доброг познавања теорије, а теоретичар своје закључке мора произвести из података и његове теорије се морају испитати у живом језику да би се видело да ли су применљиве.)

Све теорије су настале на основу класичних језика са дугом традицијом – латинског, грчког, санскрита. Међутим, да би теорије биле валидне, мора се узети у обзир већи број језика.

Почеци лингвистике на терену везане су за практичан рад, и то мисионара у Америци и Аустралији. Тада су истраживања имала утилитарни карактер – задатак им је био да преведу службене књиге на језик домородаца. У Аустралији, на пример, сви докторанди и сви доктори линвистике имали су задатак да опишу један од домородачких језика. И српски и македонски лингвисти углавном су докторирали на монографским описима појединих народних говора.

III С обзиром на однос према другим језицима, језици се могу проучавати самостално или у поређењу са другим језицима. Компаративно проучавање се односи на исту породицу језика, а контрастивно на језике који не припадају истој породици.

IV С обзиром на време, језици се могу проучавати синхроно и дијахроно. Када проучавамо синхроно, дајемо пресек стања језика у одређеном периоду. Ако проучавамо дијахроно, даћемо историјски развој неке језичке промене. Ипак, свако дијахроно проучавање је такође посматрање у периодима, дакле пресецима.

Неку језичку промену можемо пратити у реалном времену и привидном времену. У реалном времену – када узмемо групу испитаника од 18 година и испитамо њихов језик у том добу. Након 20 година поново ћемо испитати исте испитанике да би се уочиле промене, и тако на сваких 20 година. Овај начин рада је немогуће у потпуности одржати јер не можемо очекивати исте испитанике на сваких 20 година. У привидном времену – када у једном периоду испитујемо језик различитих генерација (најстарија, средња, најмлађа). Већ у средњој генерацији се јављају дублетни облици, а у

млађој је промена већ заживела. Најстарија генерација је занимљива дијалектолозима (јер им је потребно најстарије стање језика), а средња социолингвистима.

2. Шта чини теренску лингвистику? (Елементи теренске лингвистике.)

Она представља стање ума, сталну тежњу ка сакупљању чињеница и података од информатора.

I ДистантностТеоретичари кажу да ово подразумева испитивање говора на терену који је веома удаљен од

места становања и места рада истраживача.

II ЕгзотизамИспитује се језик или говор чији говорник истраживач није, а који му је у потпуности непознат,

егзотичан – збот тога што странац боље запажа необичности.

III ДуративностПодразумева дужи боравак на терену да би се језик испитивао у свом природном окружењу,

због тога што се мора наћи више од једног информатора ради валидности, а и да би се посматрала интеракција испитаника.

IV Извор података је искључиво информатор, носилац језика, односно природни говорник.

V СистематичностПодразумева испитивање до краја. На пример, ако испитујемо звучне и безвучне парњаке,

морамо испитати баш све. (б:п, д:т, з:с, али и ц:дз и сл.)

VI Примена различитих лингвистичких методаИнтервју, посматрање, бележење монолога и животних прича испитаника...

VII Валидност добијених податакаПодатке се сакупљају од више информатора различите доби и старости, различитог пола,

образовања, различитој припадности социјалним групама. Подразумева и да се добијени подаци могу проверити код самих говорника тог језика или дијалекта. Велики језиви су овде у предности због приступачности и већег броја информатора.

VIII Етичност Подразумева коректан однос према информаторима и заједници. Пракса је да се не објављује

име информатора због података које је дао, а могу га компромитовати. Такође, не сме се мењати култура заједнице у коју се долази, што су мисионари, нажалост, радили. То подразумева и благовремено објављивање података са терена како би били доступни ширем кругу научника, али и самој заједници, која је сигурно заинтересована за свој језик, као и информатори који су испитани.

IX ЕмотивностВелико је задовољство описати и документовати за вечност један језик који је угрожен или ће

изумрети. Велико је задовољство открити нове језичке категорије или проверити нове теорије у том језику. Задовољство је и научити језик који испитујемо. Задовољство је добити нове пријатеље на терену и живети у њиховој култури и примити њихову захвалност за дело које смо завршили. Али на терену постоје и непријатности, као што су неадекватна теоријска припрема (лингвистичка, културолошка, историјска), схватање да је истраживач неталентован за учење језика; ту спадају и ствари као недостатак лекова, хране, квар опреме, лош однос са заједницом и друго.

Значај теренских истраживања

I Обезбеђује се грађа за теоретичаре језика: типологе, проучаваоце језичких универзалија, оних који прате варијације или језичке промене, за социолингвисте, антропологе, фоклкористе, културологе...

II Документује се један језик, што је посебно важно када знамо да сваког месеца нестане 2-5 језика у свету. Има око 6800 језика (односно 2500 – 7000, у односу на то шта се подразумева под „језиком“). Пола од тога је угрожено и постоји могућност да нестане у овом веку. Само 150 језика има по више милиона говорника. Половина света говори једним од 8 најраспрострањенијих језика, а то су: кинески, енглески, шпански, хинду, руски, јапански, португалски, немачки, али поред њих и арапски, француски, италијански и јавански.

Глотофагија је тзв. „једење језика“, тачније појава да велики језици једу мале. Светски језици једу националне, већински језик једне државе једе језик мањина, стандардни језик једе дијалекте. У Аустралији је 2001. године било 250 језика, а од тога само 17 језика који су снажни (имају довољан број говорника да би се преносили с генерације на генерацију).

Само 2000 језика у свету има писмо, а већина од тих језика је у скорије време добила своју азбуку. Око 5000 језика или дијалеката уопште нема писану форму. Зато је битно документовати језике за будућа истраживања и лингвистичка, и културолошка и друга. У језику је похрањена историја, перцепција света, хиљадугодишња знања и искуства (у пословицама), разне граматичке категорије и разни типови језичких промена.

III Теоријски описСваки лингвиста који сакупи грађу дужан је да је опише одређеном лингвистичком методом. У

том опису не сме отићи у претерану апстракцију, а сваки употребљен термин треба да буде образложен и треба навести репрезентативни број примера за сваку језичку категорију или црту. Такође, уз те описе треба приложити и примере транскрибованог живог говора.

IV Значај је и у разради методологије теренских истраживања. Све те студије углавном садрже лична искуства истраживача и методологију о томе како је сакупљао податке, класификовао их и описивао, презентовао. До сада углавном нема ниједне студије која би систематизовала сва досадашња искуства теренских истраживача. Она би била корисна за практичаре: теренске лингвисте, социолингвисте, антропологе, социологе, наставнике који предају такве предмете, али и млађим специјализантима, постипломцима, мастеровцима.

Истраживач на терену не сме бити спутан уџбеничком литературом или инструкцијама ментора. Такође га не смеју спутавати ни теоријски оквири које је научио у току својих студија, што значи да не сме на силу податке са терена уклапати у теорију коју зна. (Ако „затвара проблем“, то јест игнорише примере који „штрче“, није етичан.)

Теренском лингвистиком се данас сматра сваки рад са информатором.

3. Развој теренске лингвистике

До XIX века лингвисти су своја истраживања заснивали на писаним изворима, нарочито грчког и латинског, али и других индоевропских језика. Све граматичке категорије и типови језичких промена конципирани су на основу писаних извора (без живог говора) и без егзотичних језика, што није могло имати универзални карактер, иако су лингвисти тежили ка томе.

Прве информације о егзотичним („примитивним“) језицима углавном су долазиле од стране мисионара и колонизатора. Након њиховог доласка су, нажалост, племена изумирала (од болести). Зато је ипак корисно што су проучавали њихов језик, иако су то чинили из утилитарних разлога (да би религијске књиге превели на домородачки језик).

Тек у XIX веку антрополози у Америци проучавају аутохтоне језике (индијанске), а у Европи лингвисти се окрећу народним говорима, дијалектима и говорном (а не писаном) језику. У Француској и Немачкој се у то време праве лингвистички (дијалектолошки) атласи.

У првој половини XIX века првенствено су испитивани до тада неистражени језици. Затим је истицана веза културе, поднебља, лексике и граматике. Теренски рад је у то време сматран основном методом за објашњење језичких универзалија и језичких промена.

Почетком XX века (1920-1930.) у СССР-у више од 40 народности на северу, у средњој Азији, на Кавказу добило је писмо и описе својих језика (азбуку и граматику).

У Северној Америци најзначајнија имена антрополођког и лингвистичког теренског рада били су Франц Боас и његови студенти Сапир и Блумфилд. Боас је био зачетник и заговорник антрополошког и лингвистичког теренског рада међу изворним америчким заједницама. Он је спонзорисао за истраживања и обучио више генерација истраживача. Сматрао је да истраживач треба да научи језик који испитује. Његова друга заслуга је што је изворне говорнике обучио да сами или заједно са другим истраживачима испитују своје говоре.

Едвард Сапир је био антрополог, али и добар лингвиста. Сматрао је да се у језику манифестује култура, психолошки и локални услови живота једног народа. Он је такође обучио велики број истраживача, а посебно је испитивао калифорнијске индијске језике.

Половином XX века (1955. год.) појавом Ноама Чомског лингвисти се окрећу својим матерњим језицима и почињу са испитивањем универзалних језичких принципа у сваком језику. Од тог времена обезвређује се теренски рад и дескриптивна лингвистика бива запостављена. Међутим, крајем XX века теренски рад поново оживљава због чињенице да се многи језици неповратно губе.

1992. године америчко лингвистичко друштво издаје Проглас о потреби документовања лингвистичке разноврсности. Од тада се редовно одржавају симпозијуми, семинари, курсеви, радионице, тренинзи за лингвисте који желе да се баве теренским радом.

општа својства језика

методе учења језика

методе откривања језичких факата

методе описа језика

методе узимања лингвистичких информација

4. Место теренске лингвистике у осталим језичким дисциплинама

Општа својства језика

Пре него што крене на терен, истраживач треба добро да се упозна са свим постојећим граматичким категоријама, али да буде отворен за нове. Истраживачи су били ограничени чињеницом да је познавање граматичких категорија било засновано првенствено на индоевропским, и то нарочито класичним језицима. Када су истраживачи описивали неки непознат језик, као узор су имали грчку или латинску граматику. На пример, у својим описима би ставили наслов „Члан“, а онда констатовали да га у том језику нема. Јасно је да треба бити растерећен од језичког узора и граматичке категорије пописивати и класификовати на основу стања у језику који испитујемо.

Када су истраживачи завирили у егзотичне језике, чинило им се да је разноликост језика бесконачна и непредвидива. Међутим, у исто време је уочен и велики број сличности, што сугерише о постојању истих дубинских структура, али различитих површинских реализација.

Такође, теренски лингвиста треба да познаје све типове језика (флективни, аглутинативни...), а требало би да упозна и специфичности језика изолата. (На Балкану су то албански, грчки, баскијски...) Ово познавање граматичких категорија, језичке типологије и својстава језика изолата помоћи ће истраживачу да састави прелиминарни упитник који треба да је отворен за нова сазнања и истраживања зато што ће након посете терену утврдити да постоје различите граматичке категорије и нови типови језика.

Методе учења језика

Пошто се подаци о испитиваном језику могу добити само у интервјуу са информатором, добро је да се испитивач користи методама психологије (као када психолог или психотерапеут „отвара“ саговорника – опушта га да би се распричао), и посебно методама психолингвистике. Психолингвиста „отвара“ саговорника да би сазнао језичке чињенице.

Битно је да и теренски лингвиста и психолингвиста користе активне методе (а не посматрање), то јест да обављају интервју са информатором, затим да верификују стечене информације кроз проверу поново код истих или других информатора, и на крају да приступе њиховој обради.

језичке универзалије

језичка типологија

Теренска лингвистика

теорија дечијег језика

представљање страних језика

дешифровање теорије граматике

психолингвистика

Испитивач је дужан да провери противуречне податке, да евентуално утврди њихово порекло – да ли су из неког суседног дијалекта, да ли су из другог стила, да ли су настали под утицајем језика мисионара или лингва франке.

Изворни говорник има језичку компетенцију и њега не би требало питати зашто је нешто тако у језику. Његов задатак је да даје логичке и граматички правилне исказе. Овде бисмо додали да се методе које се користе у антропологији и етнографији могу довести у везу са испитивањем језика на терену. То је нарочито присутно у америчкој традицији, где су се антрополози бавили и лингвистиком, али и лингвисти антропологијом. Они су сви сматрали да је језик део етнологије, да се у њему огледа култура једног народа и да је он једна од најважнијих манифестација интелектуалног живота.

Методе описа језика

Сваки опис језика мора бити заснован на некој граматичкој теорији (као што су структурализам, генеративизам...), али се чињенице са терена не смеју на силу уклапати у теоријске оквире. Некада је потребно због самих чињеница прихватити нову теорију за њихову интерпретацију. Теренски лингвиста, будући да је усмерен на сакупљање што више података о језику, треба и да је добар познавалац различитих теорија описа језика. Свака теорија би требало да буде проверена и модификована (допуњена), а евентуално и одбачена приликом пописа неког егзотичног језика. У уводу те студије требало би рећи која ће се теорија примењивати, објаснити терминологију, нарочито ако модификујемо употребу неких термина, а све то би требало поткрепити репрезентативним бројем примера у контексту.

Методе откривања језичких факата

Да би се описао један језик, треба открити његове елементе (гласове, фонеме, морфеме, речи, синтагме, реченичне чланове), што је нека врста дешифровања. Етапе у дешифровању критско-микенског линеарног писма Б, које је открио Еванс на глиненим плочицама, имало је следећи ток: прво је Алис Кобер утврдила слоговни карактер писма, а потом је Вентрис изнео хипотезу да се текстови односе на грчки језик. Значи, требало је утврдити типове елементарних јединица које су употребљене у неком тексту (слогови, речи, фонетско писмо...). Друго, требало је утврдити да ли постоји језик посредник на који је цео текст или само један део преведен. Треће, требало је утврдити да ли се зна на коју се ванјезичку ситуацију текст односи.

5. Припрема за терен

Један пројекат укључује припрему, терен (рад на терену), дескрипцију, вредновање и документовање и публиковање.

Припрема за терен може бити:1.1. Научна припрема,

1.2. Практична припрема и

1.3. Психичка припрема.

1.1. Научна припрема

1.1.1. Лингвистичка литература

Пре поласка на терен, теренски лингвиста мора да ишчита и усвоји знања о језичким универзалијама или граматичким категоријама, о различитим типовима језика и о цртама језика изолата. Такође, пре поласка треба да прочита друге описе језика који припадају истој породици, као и језика који ће испитивати. Ако није описан ниједан језик из те породице, онда треба прочитати описе језика који се налазе на тој територији. Треба читати све постојеће (и слабије и одличне)

студије, зато што оне могу дати обиље идеја за испитивање. Исто тако би требало прегледати корпусе документованих егзотичних језика, како писане, тако и електронске (аудио и видео записе).

Веома је важно да се теренски лингвиста упозна са теоријама и моделима описа језика, зато што је његов крајњи резултат објављена граматика испитиваног језика. Сам модел који ће применити у описивању утицаће на начин и врсту грађе коју ће прикупљати.

1.1.2. Нелингвистичка литература

Теренски линвиста се мора упознати са историјском литературом земље у коју иде да би знао с ким су ти народи били у сукобу, какав је њихов однос према суседима, какав је њихов однос према земљи из које истраживач долази и према колонизаторима уопште. Обавезно се мора ишчитати и географска литература да би истраживач знао какав га рељеф и клима очекују у тој земљи. Веома је важно да се погледа демографска слика те области како би се сазнало који народи живе тамо, које су већинске, а које мањинске заједнице, а које су пак сведене на изузетно мали број говорника, те им прети нестајање. Број говорника је један од пресудних фактора у избору језика који ће се документовати, односно описати. Да би истраживач избегао непријатности и културни шок, требало би да се упозна са културолошком литературом и табуима код тог народа. Етнолошка/етнографска литература помоћи ће му у конципирању упитника и састављању минималног речника о реалемама из њихове свакодневице.

Истраживач обичаје треба само да посматра и да не буде љубопитљив! Сам треба да открије да ли у неком племену постоји полигамија, на пример, или полиандрија (многомужство), а не да пита: „Да ли је истина да код вас постоји полиандрија?“. Лингвиста не би смео да пита ни питања као: „Да ли у вашем језику постоје партиципи, пасиви...?“

Терентски лингвиста обавезно мора читати антрополошку литературу, зато што је она уско повезана са лингвистичком, нарочито у Америци, где су антрополози вршили и лингвистичка истраживања, а лингвисти и антрополошка, пошто су сагледавали однос језика и културе, али са акцентом на једном или другом.

Добар теренски истраживач би требало да буде добар психолог на терену, а за то је најбоље да чита психолошку и психолингвистичку литературу, како би знао да на најбољи начин извуче релевантне податке о језику и да подстакне информатора на живо казивање, али и да зна када да промени тему или прекине разговор.

Требало би се упознати и са економијом области у коју се одлази, да се зна каква опрема треба да се понесе са собом – као, на пример, агрегати, ако нема струје.

Истраживач се мора упознати и са правним системом, нарочито са законима о страним истраживачима.

Корисно је знати чињенице о религији испитиване области и слободама или ограничењима следбеника одређених групација, што ће утицати и на наше опхођење са њима, али евентуално и на облачење.

1.1.3. Избор ментора и саветника, тренинзи, семинари, летњи курсеви

Нарочито млађи сарадници (а често се они шаљу на терен да би урадили своје дисертације) морају имати менторе који прате њихово стручно напредовање и саветнике који решавају практична и приватна питања истраживача. И ментори и саветници треба да имају теренско искуство, што значи да добро познају географију, климу, навике, табуе, бирократију, начине превоза, али и болести тог терена на који ће ићи будући истраживач. Подразумева се да они добро познају неки језик са тог подручја, да су га успешно описали и документовали, па и научили и потом публиковали. Од њих се очекује да су упућени у лингвистичку и нелингвистичку литературу, те да нас могу упутити на њу или нам је лично посудити. Ментор је задужен да чита сваки део нашег рада чим га завршимо и да даје корисне сугестије. Јасно је да у земљи у којој истраживач живи не може увек бити ментора и

саветника који су добри познаваоци области у коју он намерава да иде. Међутим, преко интернета се лако успоставља контакт са таквим стручњацима и на другим континентима. Обавезно је да имамо бар једног ментора/саветника, а никако више од три, јер нас својим сугестијама могу довести у конфузију.

1.1.4. Избор локације

Пре него што почне са ишчитавањем лингвистичке и нелингвистичке литературе, било би добро да истраживач зна у који део Земљине кугле жели или може да иде. На избор локације утиче неколико фактора: а) често је то одлука ментора; б) пројекти које у том тренутку нуде разне агенције или владе одређених земаља; в) порекло испитивача; г) поднебље које одговара испитивачевом здрављу; д) политичка ситуација; ђ) угроженост од светских компанија, које ће због природних богатстава за кратко време уништити природно станиште и традиционални начин живота.

1.5.5. Избор језика

На избор језика који ће се испитивати утичу следећи чиниоци: а) степен угрожености неког језика (Угроженост може доћи од већинског колонизаторског или престижног језика, а и од малог броја говорника.); б) да ли је језик изолат; в) да ли су у близини на тој територији већ описани слични језици или не (Ако нису, онда ће ти језици имати примат.); г) истраживача може привући типолошка и структурална специфичност неког језика.

1.1.6. Јасан циљ истраживања

Истраживачу мора бити јасно са којим циљем одлази на терен, да ли жели да опише само један ниво непознатог језика, или да дâ комплетну граматику или речник за једну област људског живљења, или општи речник. Неки лингвисти иду на терен да би реализовали своје академске обавезе, то јест да би израдили докторске дисертације. Други пак иду са одређеним искуством да би документовали тај језик. Неки лингвисти поред свега овога желе и да науче језик који ће испитивати, како би се лакше уклопили у заједницу и на том језику разговарали са информаторима, али и како би их посматрали у процесу комуникације. Јасан циљ није потребан само за одлазак на терен, већ и за тражење материјалних средстава за теренско испитивање егзотичних језика.

Приликом конкурисања код различитих влада земаља на чијој територији су ти језици, затим код разних агенција и фондација, образложење мора бити кратко, јасно, прецизно и убедљиво, јер од тога зависи сума новца за истраживање, али и време боравка на терену. Ако је за израду дисертације, потребно је провести 12 месеци на терену. То време је најбоље распоредити у две целине: прво девет месеци, након којих следи пауза и повратак кући, како би се приступило обради до тада сакупљене грађе. За време те паузе, када се интензивно ради на грађи коју смо скупили и рукопису будуће књиге, истраживач ће уочити многе празнине у корпусу, али и неке контрадикторности и недоумице. Те уочене недостатке решиће у другом одласку на терен, који би требало да траје још три месеца.

Други истраживачи се одлучују за другачију расподелу месеци, па тако праве паузу након шест месеци, и потом се враћају на истраживање исто толико времена.

Пре одласка на терен морамо добро сагледати наш циљ да би он био: а) довољно универзалан, б) садржајан, в) остварив у предвиђеном периоду. Такође, морамо се одлучити да ли желимо: а) да тај језик само документујемо, б) да га контрастирамо са неким другим језиком са те територије, в) да реконструишемо његово старије стање и пратимо његову историју, г) да анализирамо унутарговорничке и међуговорничке варијације, д) да вршимо квантитативна фонетска мерења, ђ) да језик посматрамо кроз културну призму, е) да интервјуишемо информаторе или да посматрамо њихову вербалну интеракцију, без нашег учествовања или са њим, ж) да испитамо поједине нивое или све, и друго.

1.1.7. Прелиминарни рад са информатором код куће и учење основних елемената или фраза језика који ћемо испитивати

Испитивач некада има прилику да у својој средини сретне изворног говорника из племена или народа који говори језиком који ће се испитивати. То обично буде млађа особа, која је дошла на школовање или је члан неке верске деноминације, или нечији брачни друг. Истраживач би требало да ступи у контакт са таквом особом посредством интернета или да пита путем имиграционог одељења, и да је позове на разговор, у којем би га она за одређену суму новца подучавала њеном матерњем језику.

Истраживач би требало да састави основну листу речи, која садржи 300 лексема, за шта би му требало 20 сати разговора са изворним говорником. На основу те листе речи утврдио би и инвентар фонема. За утврђивање артикулационих карактеристика гласова и инвентара фонема требало би 32-36 сати. Након тога, у току 48 сати рада могу се сегментирати морфеме и њихова значења. (Нпр. „глуп“ има 0 морфема; „глупан“ има морфему –ан; „глупандер“ има две морфеме: –ан и –дер.)

Након сегментирања фонема сакупљају се синтагме, углавном оне које се везују за именске речи. (Нпр. синтагме: „мој штап“, „велики штап“, „мој дугачки велики црни штап“ откривају конгруенцију, распоред речи итд.)

На крају се од тих синтагми праве просте реченице. За сакупљање простих реченица треба 40-48 сати. Сваки пут пре новог сакупљања података са изворним говоеником (подразумева се да зна језик испитивача, или да је преводилац нпр. брачни друг информатора), испитивач разговара о томе што му није било јасно на претходној сесији.

На број сати за испитивање утиче инвентивност информатора, али и искуство испитивача. Испитивач би од изворног говорника требало да научи основне фразе за поздрављање и за отварање комуникације. (Као што су: „Шта радиш?“, „Јесте вредни?“, „Шта има?“)

1.1.8. Израда упитника

Испитивач не би требало да оде на терен без упитника. Прва варијанта упитника мора бити урађена код куће, пре него што се крене на терен. У томе ће испитивачу помоћи прелиминарно истраживање са изворним говорником у испитивачевој средини, али и познавање лингвистичке и етнолошке литературе. Упитник ће бити у складу са нашим постављеним циљевима, али и са жељом да потврдимо одређене хипотезе и проверимо одређене теорије о језику. Упитник би требало да је на језику на којем ћемо испитивати информатора. Најчешће је то лингва франка, језик комуникације: шпански, португалски, енглески. Требало би комуницирати тако да се иста грађа може користити у различите сврхе. (У српском језику би свакако требало тражити реч као „дете“, зато што има неправилну множину (збирну); чува рефлекс кратког јата - у ијекавском говору можемо разликовати „дијеца“ (са дугим јат) и у генитиву „дјеце“ (са кратким јат); реч „ђеца“ са јекавским јотовањем као добар пример и за фонетику и морфологију. Може бити интересантна и на синтагматском плану, то јест можемо посматрати да ли ће конгруирати са јединским или множинским облицима.) Ако је информатор писмен, упитник му се може дати да га попуни.

Израда упитника има три фазе: прва је свакако у нашој канцеларији приликом прелиминарних истраживања. Друга верзија се прави на терену да би се допунио, кориговао или да би се проверила прихватљивост и граматичност, значење речи, фраза и реченица које су већ скупљене на основу првог упитника. Тих корекција уптиника може бити више, а крајњи циљ, то јест трећа фаза је израда коначног упитника на језику који испитујемо.

Упитник треба нумерисати (обично у горњем десном углу), где се пише и име места или племена, име општине или округа и државе (или континента). У том упитнику треба да се нађу подаци о упитнику. (Неке од битних информација су: име информатора, и презиме, ако има, примарни језик који употребљава у породици, остали језици или дијалекти које зна, да ли зна да чита и пише, на ком нивоу зна контактни језик, колико година има, пол, да ли је школован, где је рођен;

ако је дошао из другог племена, колико дуго живи ту, куда је све путовао и колико дуго је боравио тамо.)

У упитнику морају бити подаци о истраживачу. (Битне информације за назначити: име, презиме, место где је обављен интервју (колиба, кафана, канцеларија), датум, годишње доба и време трајања.)

Упитник би требало да има питања за сат до сат и по времена разговора, са једном паузом од десет минута. Треба да је подељен на делове да би се избегла монотонија. Питања треба да су кратка, разумљива, тачна, прецизна, а примери треба да су примерени окружењу и култури информатора. (Нпр. не можемо га питати како се каже џеп ако он не постоји у тој култури.)

1.2. Практична припрема

Укључује „папирологију“, прављење буџета, припрему опреме и пртљага, али и избор адекватне гардеробе.

1.2.1. Папирологија

Подразумева:

(а) подношење документације на разне конкурсе, код разних институција, као што су факултети, разне агенције и фондације за угрожене језике и њихово документовање, код разних влада земаља у којој се живи или ће бити истраживање. Зај захтев подразумева заснивање научног пројекта на одређено (обично дуже) време (минимум годину дана). Тај пројекат мора бити добро образложен, мора имати добру логистику, подршку јавности, академску важност и, нарочито, да користи заједници чији се језик истражује. Та корист се огледа у очувању језика, у његовом евентуалном ревитализовању, ако њиме говори мали број изворних говорника, то јест ако је у фази изумирања. Заједници ће помоћи и отварање школа на њиховом језику, издање граматике и поготово двојезични речник. (Он је посебно значајан ако је у њему други језик званични језик државе у којој живи испитивана заједница.)

Уз тај захтев обавезно се морају приложити све визе (туристичке, боравишне или радне), дозволе за теренско испитивање, сагласност племена да пристаје на теренско испитивање, истраживање, и препоруке еминентних стручњака дескриптивне или теренске лингвистике. Све ово мора бити кратко, јасно написано и тако изложено. Важна ставка је транспарентан буџет. (види 1.2.2.)

(б) Истраживач треба да тражи од своје институције у којој је запослен дозволу за дуже одсуство ради теренског истраживања, које ће обично резултирати докторском дисертацијом подносиоца захтева. Ако је то израда дисертације, кандидат би требало да тражи 12 месеци одсуства, најпре 9, а потом још 3 месеца, или пак 6 месеци, па после повратка на посао још 6 месеци.

(г) Истраживач мора обезбедити и дозволу за истраживање, која се тражи од научно-културних институција (од академије, института, факултета, разних департмана) дотичне земље, али и саме заједнице (племена). Неке дозволе се ваде у мисијама дотичних земаља у иностранству, док се друге ваде у самој земљи чији се језик испитује, обично у већим градским центрима, али и на нижим, локалним нивоима. Испитивач је дужан да добро проучи услове који су наведени у дозволи!

(д) Истраживач мора обезбедити препоруке од релевантних особа. Те препоруке су потребне за конкурисање и заснивање пројекта, али и за сам рад на терену. Наиме, са том препоруком истраживач се обраћа (пријављује) лингвистичким институцијама земље у коју одлази, и на основу ње лакше добија дозволу и евентуално стручног пратиоца или особу за контакт на терену.

(ђ) Неопходно је да путем мејла или другим званичним дописима испитивач сазна од надлежних институција земље у коју иде колико истраживача већ борави у области у коју и он жели да оде. Тамо могу да бораве антрополози, етнолози, социолози, разни сниматељи (телевизијске екипе), па би присуство још једног странца сигурно нарушило свакодневицу заједнице, и можда изазвало страх и подозрење, сумњу у добре намере толиког броја странаца.

(е) Пре поласка треба се побринути за бројеве телефона за контакт, адресе особа (електронске и друге) ради лакшег контакта по доласку у земљу, да би нам те особе помогле да брже дођемо до дозвола, информатора, евентуално и до поглавице племена. Изузетно је важно да испитивач обезбеди и уплати довољно новца за сателитски телефон и везу. Та сателитска веза неопходна је ради консултација са медицинским центрима за прву помоћ, али и ради контакта са породицом и са ментором и саветницима за теренски рад. Када се јави неки стручан, лингвистички проблем, јављамо се ментору, а ако је неки практичан проблем, јављамо се саветнику за теренски рад. Ако је проблем усамљеност и носталгија, јављамо се породици и пријатељима.

(ж) Пре него што кренемо на терен, треба резервисати све карте, али и обезбедити смештај у центрима у које ћемо прво приспети, а потом локални превоз којим ћемо доћи до села.

1.2.2. Прављење буџета

Буџет се мора детаљно, реално и транспарентно предвидети, јер од њега зависи да ли ћемо засновати планирани пројекат и да ли ћемо га успешно привести крају. У буџет треба укључити следеће ставке:

1 Путовање

Треба предвидети средства за набавку карте до земље у коју желимо да одемо, за визе и дозволе, али треба предвидети и средства за путовање на самом терену (нпр. од града до села у којем ћемо боравити) или свакодневно путовање од града у којем ћемо спавати до села у којем ћемо у току дана радити.

2 Дневни издаци

Испитивач мора предвидети средства која ће трошити: а) током путовања (за храну, пиће) и б) на терену. Новац ће му на терену бити потребан за смештај, набавку хране и воде, као и за остале потребе које искрсну на самом терену.

3 Надокнада сарадницима

Истраживач мора предвидети новац за надокнаду информаторима, консултантима на терену, особама за контакт, преводиоцима, водичима, носачима и слично.

4 Трошкови комуникације

Ови трошкови првенствено подразумевају обезбеђивање сателитске везе за телефонирање и интернет, а може укључити и набавку телефона који то омогућује.

5 Канцеларијски материјал

Овај материјал је неопходно понети, будући да нисмо сигурни да се он може набавити или да је стандардног квалитета у земљи у коју одлазимо. У тај материјал спада: а) папир, б) средства за писање (водоотпорна пенкала са мастилом без киселине, хемијске и маркере различитих боја), в) фасцикле, г) регистре и пластичне кутије за чување грађе, д) хефталице, ђ) спајалице, е) селотејп и ж) једна табла и креде или фломастери. (Овакве табле су неопходне ради писања на њима у условима да нема намештаја, али су и помоћно средство на којем информатор даје скице неких предмета или илуструје своје причање.)

6 Техничка опрема

Дигитални фотоапарати и камере, диктафони, дигитални уређаји за снимање звука или звука са сликом. Треба понети довољно дискова, алкалних батерија, соларних система за пуњење, агрегате, заштитне вреће и кутије за смештање опреме и заштиту од влаге и ломљења, средства за чишћење уређаја и довољно резервне опреме.

7 Обрада података

Испитивач треба да предвиди новац за прављење разних програма за обраду звука, сегментацију лексема, за акценте. Такође треба да испланира средства за транскрипцију тих аудио записа.

8 Обрада текста

Истраживач мора предвидети средства за техничко обрађивање текста.

9 Фотокопирање

Треба предвидети средства за чување грађем путем умножавања на разним уређајима. Испитивач би требало да предвиди и материјална средства за копирање тешко доступних публикација које су у вези с његовим радом.

10 Штампање упитника

Испитивач мора обезбедити новац за штампање упитника, како би спреман кренуо на терен. Јасно је да је након терена потребно што пре публиковати скупљену грађу, као и студију о том материјалу. Висина средстава за ове потребе зависи од обима упитника и студије, као и од њихове илустрације. Наиме, добар упитник требало би да садржи разне скице и фотографије предмета. И сама студија требало би да је обогаћена илустрацијама са терена, а ако је она намењена изучавању природе гласова и акцената, требало би да је обогаћена снимцима говора, за чије снимање су такође потребна материјална средства.

11 Куповина књига и часописа

Сваки испитивач би требало да формира своју библиотеку у вези са предметом истраживања. Међутим, требало би и да набави прикладне књиге и стучне часописе, посебно његове већ објављене радове и студије, које ће понети са собом и поклонити културним институцијама земље у коју одлази и лингвистима који ће му бити од велике користи у давању стручних и практичних савета. Истраживач са собом мора понети и различите медицинске приручнике, како би препознао симптоме одређених болести, и како би знао да реагује на адекватан начин, будући да ће бити веома удаљен од здравствених центара и примања стручне медицинске помоћи.

12 Набавка медицинске опреме, лекова и здравственог осигурања

Јасно је да испитивач мора рачунати на могућност разних инфекција и епидемијских болести, али и других повреда на терену. Због тога је неопходно да са собом понесе неке од медицинских инструмената (пинцете, скалпер, иглу и конац за шивење рана...), затим дезинфекциона средства (газе, завоји...), лекове, антибиотике, антипиретике, антиотрове за уједе змија, шкорпионе итд. Због немогућности адекватне исхране, требало би понети знатну количину витамина и минерала. Прилиом набавке ове опреме и лекова, истраживач мора рачунати на то да ће заједница у коју иде од њега очекивати разне врсте помоћи, па тако и приликом болести или повреда чланова заједнице. Пре поласка на терен истраживач мора обезбедити ваљано здравствено осигурање у јаким осигуравајућим друштвима, што подразумева додатне уплате, како би у тешким ситуацијама могао бити збринут на професионалан и адекватан начин, који подразумева позиве сателитским телефоном, обезбеђивање хитног авиопревоза (или бродног), што је све изузетно скупо.

13 Курсеви

Испитивач мора предвидети новац за похађање различитих курсева, као што су пружање прве помоћи, коришћење савремене опреме, али и обука различитим компјутерским програмима, који ће бити у складу са циљем његовог истраживања.

Да би био одобрен, буџет мора бити транспарентан, мора укључивати све ставке, бити реалан, то јест не може се исувише тражити, али ни предвидети мање него што је потребно за одређен тип истраживања.

1.2.3. Пртљаг

И овај део практичне припреме захтева познавање географске, климатске и културолошке средине у коју се иде, што значи да наш пртљаг мора садржавати ствари које ће бити адекватне средини у којој ће се боравити дуже време.

Пртљаг подразумева набавку и ношење на терен врећа за спавање (или пак мрежа), мрежа за комарце, агрегата, разних лампи на батерије или соларно пуњење, бакљи, шибица и упаљача, алата (као што су чекић, нож, мачета или тестера), средстава за хигијену.

Треба водити рачуна о томе да пртљаг не буде превише тежак, због авионског превоза, али и због самог транспорта на терену. Ако су пртљаг и опрема гломазни и тешки, мораћемо издвојити знатна материјална средства за ангажовање већег броја носача.

1.2.4. Облачење

Истраживачи треба да воде рачуна да њихова гардероба и стил облачења буду усклађени са климом, културом и обичајима заједнице. (Ако идемо у брдовито подручје са снегом, морамо понети обућу која ће нам омогућити кретање по терену.) Жене истраживачи морају пазити да буду одевене примерено традицији и обичајима заједнице, јер их у противном заједница може доживети неозбиљним и могу имати непријатности различитих врста.

На терен се мора понети довољно резервне одеће и обуће.

1.3. Психичка припрема

Истраживач би требало да изврши самопроцењивање, и да види:

(а) да ли има талента за тај посао, нарочито ако жели да се бави фонетским и тонским испитивањем језика;

(б) да ли лако учи нове језике, како би могао да чланове заједнице поздравља на њиховом језику, чиме ће задобити поверење и симпатије заједнице, а моћи ће и пасивно или активно да посматра и учествује у комуникацији изворних говорника;

(в) да ли има мож сегментације језичких јединица (пасуса, реченица, синтагма...), наиме, да ли у оквиру исказа лако уочава мисаоне, акценатске, граматичке и семантичке целине, то јест да ли лако уочава реченице, речи са акцентом или више речи које чине једну акценатску целину или слог који је носилац акцента;

(г) да ли је довољно истрениран – истраживач мора да зна да ли је након семинара, курсева, пробних разговора са информаторима спреман да оде у неку заједницу и да самостално, без помоћи ментора отпочне испитивање;

(д) да ли је психички спреман на физичке ризике и опасности за њега, али и остале учеснике испитивања; физичке опасности укључују екстремне климатске услове рада, болести, повреде, опасности од сукоба унутар заједнице, киднаповање, нападе банди, екстремних група, звери итд. У ову психичку спремност укључени су и емоционални ризици и опасности по наш теренски рад. Истраживач треба да зна да ли је спреман на одвојеност од породице, да ли је спреман на усамљеност, да ли је спреман да се одупре некој могућој емоционалној вези, да ли ће бити превише носталгичан, да ли ће бити превише емотиван над судбинама информатора. У психолошку спремност укључују се и професионалне опасности или ризици за реализацију истраживања. Истраживач мора бити прави професионалац у раду са људима. Наиме, ако утврди да информатор није оно што је првобитно очекивао, треба да му се дискретно захвали на досадашњој сарадњи и повуче се. Прави

професионалац неће склапати никакве договоре (поготово финансијске) док се не увери у адекватност информатора. Такође, професионалца одликује и етичност у раду, што подразумева поштовање интегритета личности и заједнице. Ако би објављивање текста могло штетити информатору, прави професионалац је дужан да заштити идентитет информатора, али и да уклони све оне податке који би помогли препознавању саговорника. Такође, прави професионалац треба да је спреман и на чињеницу да након преваљеног пута у селу не нађе правог информатора или да други забране информатору да учествује у разговору;

(ђ)да ли је спреман да својим радом помогне локалној заједници. Сваки испитивач не би требало да гледа само свој научни интерес (нпр. да само гледа како ће скупити грађу за тезу), већ и да осмисли начин на који би могао помоћи заједници коју испитује. Можда би могао да се заложи код власти те земље за побољшање статуса и услова живота те заједнице, или код домаћих лингвиста те земље за увођење језика који ће описати у јавну употребу. Он би такође својим ауторитетом у међународним институцијама могао помоћи заједници у очувању идентитета, али и опстанка у ери инвазије великих и моћних компанија које траже шуме, каучук, руде за експлоатацију;

(е) да ли је довољно стрпљив, комуникативан и толерантан да би могао радити са другима, нарочито у заједницама чији се културни код веома разликује од његовог.

2. Терен

Када дође на терен, истраживача очекују следеће активности:

2.1. Акомодација (смештај)

2.2. Припрема за отпочињање самог испитивања

2.3. Сâмо испитивање

2.4. Дневно сређивање материјала

2.5. Провера материјала наредног дана

2.1.1. Акомодација (смештај)

Истраживач треба да се побрине за адекватан смештај, било у суседном, већем центру или у самој заједници. Ако има превоз, може се сместити у граду и на тај начин себи обезбедити већи комфор и благодети града. У исто време, неће бити сведок сукоба у заједници или нелегалних активности у њој. Биће заштићенији и од болести које вребају у примитивној средини. Међутим, на овај начин истраживач ће изгубити оно најважније због чега је дошао на терен, а то је да посматра природну језичку интеракцију, да боље упозна менталитет, културу и обичаје тог народа, да се зближи са њима и стекне добре пријатеље.

Ако се одлучи за смештај у заједници, мораће да се побрине за објекат где ће становати, за обезбеђене пијаће воде, спремање хране и одржавање хигијене. Велики проблем ће бити и исхрана, будући да у тим заједницама нема струје, те ни могућности за чување хране на дужи период. Обично нема ни продавница у којима се може снабдети конзервираном или пакованом храном, те се мора навићи на домаће „специјалитете“ и чудне укусе.

2.1.2.

Прва два дана истраживач треба да стекне и среди прве утиске о заједници, њеним члановима, комуникационим мрежама (ко с ким и колико често разговара), обичаје и окружење тог села где ће бити. За та два дана бирамо најбољи начин како да се укључимо у активности заједнице. (У једном племену обичај је да се не комуницира са онима који не знају њихов идиом, те испитивач није могао успоставити никакав контакт, а камоли отпочети истраживање. Тада се повукао ван села, заложио ватру и скувао два лонца кафе, коју је добро засладио, и тако привукао цело село на испијање кафе, али не и на комуникацију с њим. Међутим, он је њихов свакодневни долазак на кафу искористио за

посматрање комуникације. Временом се спријатељио са једним паром и од њих научио довољно фраза да се укључи у комуникацију и у заједницу. Управо је таква препорука да нас неко од чланова заједнице упути у њен начин функционисања. Јасно је да се испитивач не сме деморалисати одмах на почетку, зато што је потребно време да га заједница прихвати.)

Једнима ће бити чудно што је истраживач превалио толики пут и дошао у ту „недођију“, оставио породицу, и дошао да испитује нешто што они мисле да није уопште вредно, а то је начин како говоре и какав им је језик. Да би га прихватили, он им мора адекватно објаснити шта је његов циљ. (Рећи ће им да је дошао забележити њихову културу и обичаје, веровања и приче како би их сачувао од заборава, и како би се са њиховом културом и обичајима упознали и други. Одговор мора бити примерен саговорнику, па им у складу с тим нећемо говорити како смо дошли да утврдимо имају ли члан, како граде пасив и слично.)

2.2. Припрема за отшочињање самог испитивања

Ова фаза укључује:

2.2.1. Избор особе за контакт

2.2.2. Избор информатора

2.2.3. Избор језика елицитације (узимања података од информатора)

2.2.4. Избор консултаната

2.2.5. Избор преводиоца

2.2.1. Избор особе за контакт

Веома је важно да нас адекватна особа уведе у заједницу и на разумљив начин објасни заједници ко смо и зашто смо дошли, као и да смо добили све дозволе и сагласности за испитивање. Та особа ће нам сигурно обезбедити праве информаторе, консултанте, преводиоце, али и домаћина код којег ћемо становати. Добро је ако нас ова особа за контакт прихвати и понуди нам гостопримство. Да би нас заједница прихватила, особа која успоставља контакт и сама мора бити прихваћена у заједници – политички, социјално, верски и морално. Те особе за контакт обично су учитељи, а они су уједно најцењенији у селу, те ће ценити и нас, и неће одбити интервју. Особа за контакт познаје и породице својих ученика, те ћемо имати широк избор информатора. Учитељи као контактне особе су добри зато што знају језик заједнице, а обично и језик испитивача. Они познају историју, обичаје и културу заједнице, што ће нам бити од велике помоћи. Разумеју и цене лингвистички рад, па ће нас сматрати својим колегама. Међутим, проблем је са њима што често преузму улогу информатора, и податке о језику заједнице пропуштају кроз филтер (тј. граматику) језика који говоре (енглески, шпански, португалски). Њихова помоћ биће кориснија након прелиминарних истраживања, те их можемо користити као консултанте.

2.2.2. Избор информатора

Зависно од улоге у сарадњи са испитивачем , особа с којом испитивач обавља испитивање у стручној литератури именује се следећим терминима:

(а) изворни говорник – Подразумева да ћемо у заједници испитивати само оне говорнике чији је то дуги низ генерација њихов матерњи језик. То значи да особе из другог племена, који су се удајом или на неки други начин нашли у заједници, не би требало да испитујемо, ако нас интересује језик тог племена. Испитиваћемо и натурализоване чланове заједнице само онда када нас занима промена језичког кода.

(б) извор података – јасно је да испитивач не презентује податке на основу његове језичке компетенције, већ их узима од говорника у природном језичком окружењу.

(в) субјекат – Овај термин подразумева да је у центру наше пажње информатор (изворни говорник), а не испитивач (ми). Стога на свим снимцима главно место заузимају искази информатора, а не опширна причања испитивача.

(г) партиципант – Овај термин се користи нарочито када се испитује више информатора, па су они за испитивача партиципанти, то јест равноправни учесници у комуникацији.

(д) интерлокутор или саговорник – Овај термин се користи зато што је информатор један од учесника разговора, нарочито у фази када испитивач усвоји језик заједнице и равноправно разговара са испитаником, саговорником.

(ђ) испитаник – Када користимо овај термин, акценат је стављен на чињеницу да испитивач узима податке од свога испитаника.

(е) Информатор или информант – Означава ону особу која даје информације.

(ж) кључни или главни информатор – Овај термин се користи да означи особу с којом пролазимо све фазе истраживања, која нам је стално доступна, врло интелигентна да одмах схвати наше питање и, наравно, да разуме језик на којем се контактира. У једном истраживању могу бити два до три кључна информатора.

(з) асистент или помоћник – Овај термин се користи за оне информаторе који су прошли обуку за лингвистичког помоћника. Они помажу испитивачу у сакупљању података од њих самих или од других. Дакле, ови помоћници су приучени информатори.

(и) консултант или саветник – Представља информатора који помаже испитивачу у сређивању материјала, а нарочито у исписивању деклинационих и конјугационих образаца.

(ј) учитељ или ментор – Означава информатора који помаже испитивачу да научи циљани језик. Боље је радити са низом учитеља или са неколико група учитеља (2-3 члана) него стално са једним. (види 2.2.4.)

(к) колега истраживач – Овај термин може понети информатор који изузетно добро влада матерњим (циљаним) језиком, али и контактним језиком, који има добру артикулацију, интелектуалну знатижељу, интуицију за структуру језика, и који ужива у разговору о језику.

(л) „етнограф“ или добар познавалац материјалне и духовне културе – Овакви информатори су изузетно захвални за бележење података о материјалној (орање, сејање) и духовној култури (како приносе жртве, обреди одрастања, разни обичаји) и поседују велико знање на ту тему, што наш запис чини вишеструко корисним, будући да га може користити и лингвиста (који ће анализирати како информатор прича), и етнограф/етнолог (који ће анализирати шта информатор прича).

Веома је важно да испитивач препозна дар свог информатора (добра артикулација, течно приповедање, склоност ка реконструкцији, склоност ка трансформацијама (да каже исту мисао на разне начине), деклинацијама, конјугацијама, познавању обичаја, културних образаца итд.) и да дâ шансу да информатор максимално искористи свој таленат. То значи да испитивач не сакупља грађу за фонетику и фонологију од информатора који нема правилну артикулацију, као и да не бележи приче од онога који нема склоност ка нарацији.

Истраживачи су покушали да одреде инвентар добрих особина информатора. Он треба:

(а) да буде добар изворни говорник без примеса из других језика и дијалеката, нарочито из контактног језика;

(б) да буде добар познавалац контактног језика, како би прецизно могао да објасни реч за реч исказе дате на циљаном језику;

(в) да је талентован за превођење, на оба нивоа: и превођење реч за реч и смисла исказа;

(г) да се одликује прецизношћу, тачношћу;

(д) да поседује правилну артикулацију, која је нарочито значајна за одређивање инвентара фонема и њихових дистинктивних обележја, али и уопште за акустичка истраживања;

(ђ) да има развијено асоцијативно мишљење, нарочито када прича на неку тему где може да спонтано даје исказе или описује слике; (Нпр. ако се помене бадњак, информатор зна да треба причати о Божићу и сл.)

(е) да се одликује стрпљивошћу, нарочито када се понављају иста питања или тражи исправност исказа и њихова стилска функција, када се деклинирају и конјугирају речи и слично;

(ж) да ужива у свом раду, те да почне да проверава податке код осталих говорника и размишља о ономе што га је питао испитивач. За испитивача права је благодат када му информатор сутрадан дође са подацима и од других информатора, али и са решењем проблема који није могао да одгонетне на претходној сесији;

(з) да нема осећај језичког престижа у односу на испитивача, што се огледа у давању одговора и на она питања која није схватио. Таквог информатора је срамота да као изворни говорник не зна да одговори на нешто једном „аутсајдеру“;

(и) да је строг према испитивачу када овај проверава да ли је научио изговор гласова, парадигме или употребу речи у реченици. То значи да када испитивач пита: „Да ли је ово правилно?“, информатор треба обавезно да укаже на грешку, како би испитивач научио циљани језик. Ако му он из учтивости каже да је то тачно, довешће испитивача у заблуду;

(ј) да је лингвистички неук, то јест да нема никакве језичке догме ни заблуде, нити да има своје класификације;

(к) да има искуство у раду са истраживачима – овде може доћи до проблема ако је радио са антрополозима, социолозима и другим врстама истраживача, јер ће то искуство покушати да примени у раду са лингвистом, што неће увек бити најсрећније решење;

(л) да има доста слободног времена, како би био опуштенији у разговору;

(љ) да је угледан и цењен у својој заједници, како би нас могао заштитити и поучити опхођењу са другима, али и да нас укључи у активности своје заједнице.

Јасно је да све ове врлине не поседује један информатор, те се у испитивање мора укључити више њих. Описи више идиолеката (говора појединца) комплетираће праву слику језика. За истраживања која нису социолингвистичке природе (где „ловимо“ варијације), треба испитати 30-50 информатора, али ако то услови не дозвољавају, макар 3 главна. Није увек добро у исто време радити са више информатора, јер упадају један другом у реч, а то је тешко касније транскрибовати. Треба се чувати невољних информатора који не желе да причају, што се огледа у кратким одговорима које дају или негативним исказима („Не знам“, „Не сећам се“, „Нема то код нас“ и сл.) или чак у намерно погрешним одговорима, како би завршили комуникацију. Треба бити опрезан и са сувише предусретљивим информаторима, који калкирају наше реченице и дају све одговоре не мислећи на стварно стање у језику који се испитује. Зато испитивач не би требало да склапа договоре са информаторима на дужи период, да би у случају неадекватног избора информатора могао дискретно да прекине сарадњу и захвали се на дотадашњој помоћи.

Јасно је да ће се јавити унутарговорничке и међуговорничке варијације, које могу бити условљене: а) различитим стилом (разговорни, религијски...), б) узрастом, в) полом, г) социјалним статусом, д) дијалекатским пореклом, на шта посебно треба обратити пажњу приликом рада са

информаторима и приликом анализе грађе. Треба водити рачуна о томе да су неке средине искључиве у ситуацијама када би мушкарац истраживач разговарао са женом, а толерантније ако жена истраживач испитује мушкарца, при чему она мора бити пристојно одевена, и у нечијем друштву, како не би била узнемиравана.

У неким земљама треба платити информатору у новцу, а негде у материјалној или било којој другој врсти помоћи, као што је, на пример, подучавање деце, или помоћ у разним физичким пословима. Ако су чланови заједнице добијали веће суме новца за краткотрајна фотографисања или снимања камерама, биће разочарани ако за вишесатне или вишедневне и вишемесечне сесије добију мање. (види 2.3.8.)

2.2.3. Избор језика елицитације

У теренском истраживању разликујемо:

(а) циљани језик или језик објекат – матерњи језик информатора, који се користи у природној језичкој средини, а предмет је нашег испитивања;

(б) контактни језик или лингва франка или језик посредник – језик који је разумљив свим учесницима испитивања: испитивачу, преводиоцу и испитанику, односно језик на којем се скупљају подаци;

(в) метајезик – научни језик којим је представљена структура циљаног језика, као на пример употреба термина (као што су „компактност“, „грависност“, „дифузност“) у опису фонема, или предикатски аргументи (субјекат, агенс, пасијенс итд.). Метајезик је језик на ком је студија написана, а то је обично неки од светских језика, како би резултати испитивања били доступнији ширем кругу научника. Метајезик је и део метатекстуалних коментара, тачније, коментари о самом језику које даје испитаник када сматра да је потребно помоћи испитивачу да схвати оно што је казано. (Када информатор каже „лудаја“, а потом одмах дода „или бундева“, то јест објашњава значење речи самим језиком који користи, говори о језику; када каже: „ То се код нас тако каже“, „Тако се некад говорило“ и сл.);

(г) језик модел – граматика (цела или само једног језичког нивоа) испитиваног језика.

Ови „језици“ се могу представити шематски на следећи начин:

(метајезик) (граматика)

У интервјуу са информатором можемо добити граматички коректан превод онога што смо питали, а да то у пракси не егзистира, јер се у свакодневној комуникацији користе устаљени обрасци или клишеи за одређене ситуације. Ти обрасци се могу открити само у интеракцији изворних говорника, што је могуће само оном испитивачу који разуме циљани језик. Истраживач пирана језика, Данијел Еверет, је у Амазонији приликом тражења релативних реченица („Човек којег си видео јуче отишао је данас.“) увек добијао две независне реченице. („Видео си човека. Он одлази данас.“) Међутим, на срећу, истраживач је разумео језик који је испитивао и у разговору информатора са сином је нашао релативну реченицу, истина, мало модификовану у односу на оно што је тражио. („Иди по ексере, ексере које ми је Данијел дао јуче.“ – У овој зависној реченици се понавља антецеденс.) Због тога већина лингвиста, у духу Франца Боаса, сматра да истраживач треба да за одређено време савлада циљани језик и на тај начин брже и лакше буде прихваћен у заједници. Ако испитивач проговори језик који је у фази изумирања, то ће бити велики подстицај за чланове племена да и они почну да користе језик предака.

циљани језик

контактни језик

елицитациони језик

анализа метајезик језик модел

Да би испитивач овладао језиком који испитује, мора имати јак мотив за то, бити помало лукав и упоран. (види пример из 2.1.2. са испијањем кафе)

Знањем језика објекта прелази се на монолингвално (једнојезично) испитивање, при којем су непотребне услуге преводиоца. У том случају, испитивач може и сам да процени ваљаност информаторовог одговора. Неки лингвисти сматрају да је боље да испитивач не зна (или није унапред учио) тај језик, јер ће тада више пажње обраћати на структуру језика, пошто ће му све бити ново и егзотично. Треба бити опрезан, и то нарочито у почетним фазама испитивања, и не бити сувише самоуверен, па себе прогласити мериторним за коректност информаторових исказа. Владање језиком не подразумева знање граматике и поседовање метакомуникативне компетентности, те је по неким лингвистима непотребно трошити снагу на површно учење језика. Да би имао метакомуникативну компетентност, испитивач мора познавати и културолошки контекст употребе језика. Један истраживач, Герит Димендал, испао је смешан у једној заједници рекавши десетогодишњаку: „Хајдемо“, пошто је било довољно само да крене, и дечак га је, као старијег члана, морао беспоговорно следити.

Дакле, испитивач не треба себи да постави за циљ да научи језик који испитује (да зна граматику и метакомуникативни контекст), већ да њиме овлада довољно добро како би успоставио бољу комуникацију са заједницом и како би могао да процени исправност и адекватност одговора.

(Kibrik, глава 3, 1.5.) (Daniel L. Everett, 8. Монолингвално језичко испитивање)

2.2.4. Избор учитеља језика

За учитеља језика који испитујемо није добро ангажовати само једну особу, да не би плата коју добије изменила њен статус у заједници, то јест изазвала завист осталих чланова. Ограничење контакта само са једним учитељем и члановима његове уже породице још више ће продубити обострано неповерење и несигурност између испитивача и заједнице. Такође, није добро да се подаци о језику примају само од једног извора, јер се може испоставити да он није баш најрепрезентативнији представник језика, па би учитеља језика требало мењати, како бисмо проверили таленат и осталих. Зато је боље узети неколико група учитеља или неколико појединаца. Они ће увек бити свежи за давање података, а испитивач може уочити и унутарговорничке и међуговорничке варијације. Рад са већим бројем учитеља изградиће боље поверење између испитивача и заједнице. (види 2.3.1.)

(Daniel L. Everett, 8. Монолингвално језичко испитивање)

2.2.5. Избор преводиоца

Ако испитивач и информатор немају заједнички језик комуникације, или док испитивач још није научио језик објекат, морају се користити услуге преводиоца. Ако у тој средини постоји већи број преводилаца, логично је да ће испитивач узети оног са највећим искуством и најбољим познавањем контактног и испитиваног језика. Поред ове најважније особине, преводилац треба да је озбиљан, поштен, предусретљив, пожртвован и угледан у тој заједници, али и да познаје област и обичаје заједнице чији се језик испитује. Он је спона између испитивача и заједнице, те је његова улога у том смислу веома значајна. Ако нема великог избора преводилаца, па морамо узети оног који нема лингвистичко искуство, онда би га требало обучити, то јест, преводилац би требало да зна наше циљеве и захтеве, колико информација очекујемо, какве информације очекујемо, како се скупљају различите реченице условљене различитим значењима, прагматиком или социјалним карактерима.

2.3. Сâмо испитивање на терену

Испитивање на терену укључује:

2.3.1. Рад са учитељима језика,

2.3.2. Рад са информатором,

2.3.3. Улога информатора,

2.3.4. Улога истраживача,

2.3.5. Улога преводиоца,

2.3.6. Различите елицитационе методе и технике,

2.3.7. Етичност,

2.3.8. Културни шок,

2.3.9. Ризици

2.3.1. Рад са учитељима језика

Најбоље методе за учење језика који се испитује јесу:

(а) рад са низом група учитеља;

(б) рад са низом појединих учитеља – подразумева 3-4 групе од по два до три члана у групи, које по један сат раде са испитивачем неколико пута у току дана. На овај начин испитивач ће језик користити одмах, (свако)дневно, непосредно, те ће имати реалнији однос са језиком и боље ће га разумети изворни говорници. Моћи ће да уочи унутарговорничке и међуговорничке варијације на свим језичким нивоима. Такође, са сваком групом може да дискутује и да изнађу најбољи одговор на неко питање.

У групи ће се сваки појединац, ипак, устручавати због реакције осталих говорника, плашећи се да ће можда дати неадекватан одговор.Испитивач не сме дозволити да говорници у расправљању о неком исказу увреде један другога и створе несигурност код појединца.

Рад у групи је мање заморан од индивидуалног, а добра је и основа за изградњу поверења и блискости лингвисте са заједницом.

Рад са низом појединих учитеља може бити комплементаран са првим начином или његова алтернација. Број учитеља је од 4 до 9 у току дана, а разговор са сваким траје 15-20 минута, што не утиче на њихов замор, гради добре и равноправне односе у којима нема издвајања појединаца. Сесије би требало да отпочну од 6 сати ујутру, до кад би испитивач требало да заврши све своје уобичајене обавезе. После сваког разговора, испитивач би требало да се дружи са осталим члановима заједнице, као и да се укључи у све њихове активности, како би обогатио свој речник и проверио знање научених фраза. Испитивач не би требало да скупља нове податке више од три сата, јер би се затрпао материјалом, који, ако не среди тог дана на терену, може постати неупотребљив. За анализу те грађе требало би да проведе 6 сати дневно.

Атмосфера на сесији

Учитељи језика морају се осећати пријатно, те би пре самог испитивања требало поразговарати о њиховој породици, ако је то умесно, или о свакодневним обавезама. У литератури постоји један пример да је испитивач разговор почео причом о начину паљења и одржавања ватре – баналан али занимљив разговор. Треба нечим почастити учитеља језика, али при томе водити рачуна о културолошким разликама. У неким културама није уобичајено да се гост нуди, јер му учтивост налаже да понуду одбије.

Увек треба бити свестан чињенице да су за све евентуалне грешке у комуникацији криви испитивачи, јер су они креатори ситуације. Учитељима језика треба показивати захвалност и љубазност. Испитивач увек мора имати решење ако дође до застоја у комуникацији. Пауза не сме код информатора изазвати грижу савести да је начинио грешку. Истраживач не сме одустати од свог плана, само треба одабрати прави тренутак када ће га реализовати. Чак и ако испитивач мисли да није

добио оно што тражи, то не треба да покаже информатору, већ треба да буде захвалан за мноштво других података које прима у току те сесије.

Рад на сесији

Треба се увек држати провереног редоследа у елицитацији језичке грађе:

Испитивање најпре почињемо листом основних речи. Онда правимо синтагме (леп прозор) или учимо поздраве и основне фразе, и даље као што је приказано у шеми.

Кроз враћање на фонетику види се колико је важно за фонологију утврђивање основних својстава гласова, односно фонема. Што се тиче врста речи, најбоље је кренути од именица ка заменицама, придевима, бројевима и помоћним речима (прилози итд.). У добијању присвојних заменица треба поћи од делова тела (моја рука, твоја глава и сл.). Затим треба прећи на остале синтагме са придевима (велика рука, жути цвет, мали цвет) и бројевима (један прст, три цвета). За прикупљање основних речи најбоље је кренути од природних објеката из непосредног окружења (камен, брдо, дрво, лист, цвет, пас...) и њиховог изгледа (према величини, дебљини, облику, боји, висини...), као и од људских творевина (алат, посуђе, одећа...). Затим се прелази на глаголе, и то нарочито на оне чију реализацију можемо опонашати (скочити, сести, чучнути, лећи, пити, јести...). Надаље се прелази на валентност глагола, то јест на чланове реченице које глагол може да веже уз себе. (Човек седи [1] испред колибе [2]. Ко гледа? – Ти гледаш. [1] – У кога гледам? – У Марка. [2] Шта гледам? – Гледаш штап. [3] )

Да би се провериле прозодијске карактеристике, треба компјутерским програмима модификовати изговорене речи и видети како их испитаници перципирају. Речи се могу и звиждати да би се утврдила интонација.

Начин коришћења и контекст (спонтани говор или интервју) у којем је употребљена нека морфема помоћи ће испитивању да утврди њено значење. (глуп [немаркирано] – глупандер [маркирано, користи се у спонтаном контексту, у незваничним ситуацијама])

Да би се утврдили и елементи културе у семантици морфема, информатори би требало да понављају, парафразирају и коментаришу значење туђих примера, а испитивач да их анализира и у текстовима спонтаног казивања и да проверава да ли се њихова употреба поклапа са његовим хипотезама. Савладавање значења морфема утицаће на нашу флуентност у језику који треба да испитујемо. За успешно савладавање синтаксичког нивоа, испитивач треба да елицитира (извуче) посебне реченице, али и да их анализира у текстовима спонтаног казивања. Све уочено треба проверити са изворним говорником. Просечан лингвиста са јаком мотивацијом и упорношћу за 6 месеци може да овлада циљаним језиком, те је на њему да сакупља податке, да разговара и да има интуицију у погледу фонетике и семантике. Међутим, учење језика захтева продужење боравка на терену, а самим тим и већа средства. Лингвиста који врши монолингвално истраживање не би смео да се упусти у теоријске анализе све док не постигне флуентност у циљаном језику, иако су почетне фазе изузетно фрустрирајуће, јер је у окружењу у којем не разуме никога, али ни други њега. Фрустрације се огледају и у употреби лексема у погрешном контексту, али и у немогућности да се објасне много важна питања (као што су моралност и вера), од којих зависи испитивачево лакше уклапање у заједницу. Испитивач који испитује на циљаном језику биће упућенији у културу и контекст

речник кратке фразе

фонетика фонологија морфологија

синтаксасемантика речникфонетика

граматичких конструкција, пошто редовно бележи како, када и где су сакупљени подаци. Такав лингвиста је више окренут тексту, дискурсу и има развијенију језичку интуицију, а и лакше се уклапа у локалну заједницу. (Daniel L. Everett, 8. Монолингвално језичко испитивање)

2.3.2 Рад са информатором

На самом почетку рада са информатором требало би снимити његов усмени пристанак на интервју, а затим га замолити да нам укратко исприча своју биографију: место рођења, школску спрему, језике и дијалекте које познаје, који му је први, а који други дијалекат или језик, где се служи којим идиомом, да ли је путовао, колико је био одсутан... Испитивач мора водити рачуна да информатор има и других свакодневних обавеза, те да сесије не трају цео дан, већ неколико сати. Када информатору опадне концентрација, треба правити краће паузе тако што ћемо му испричати неку анегдоту или шалу. Информаторе би требало оспособљавати да могу да размишљају о свом језику, о ономе шта је речено и на који би се други начин то исто могло казати.

2.3.3 Улога информатора (види 2.2.2.)

Њихова именовања су у складу са њиховом улогом у испитивању језика.

2.3.4. Улога истраживача

Истраживач треба да има на уму да је дошао на терен да учи, а не да подучава, исправља и осуђује оно што му је неприхватљиво. Треба да има способност да процени информатора када овај прихвата сарадњу, када је одбија, када жели да прекине разговор, када је увређен, равнодушан или пак пун ентузијазма.

На основу добре писмене и усмене препоруке од контакт особе, али и на основу своје скромности, благости, добронамерности, пријатељског расположења и срдачности истраживач треба да буде брзо прихваћен у заједници. У сеоским заједницама посебне привилегије и заштиту ужива школована, озбиљна, прикладно обучена удата жена и мајка. Њу мушки информатори радо упознају са својим супругама, које јој постају информатори у опуштеној кућној атмосфери, што је јако битно. Са женама разговарају о темама о којима не могу са мушким информаторима, а то су женски послови, одгајање деце, одевање, спремање јела и слично.

Истраживач на терен може повести и своју породицу, што има својих предности, али и недостатака. Предност је у томе што нисмо усамљени, не трошимо новац на успостављање телефонског контакта с њима, што нам они могу помоћи у свакодневним обавезама, а и заједница ће нас много брже прихватити кад смо са породицом. Недостаци су то што ћемо у случају озбиљне болести неког члана бити спречени да радимо са информаторима, јер ћемо се борити са пребацивањем оболелог члана породице до најближе болнице.

Истраживач треба да зна како и када да награди информатора. Такође, како да га ослови (господине, друже, мајко, бако, стрина). Добро је да то буде слично ономе како су они њега ословили.

2.3.5. Улога преводиоца, посредника

Преводилац треба да је добро упознат са нашим захтевима, да тачно преводи (обично је потребно превођење 1 на 1 или реч за реч), да не коментарише, али и не сугерише ништа информатору. Добро би било да у њему нађемо пријатеља, водича и сарадника. Његову улогу у елицитацији можемо представити на следећи начин:

идиолект корпус информатор преводилац испитивач опис језика

2.3.6. Различите елицитационе методе и технике

2.3.7. Културни шок

2.3.8. Етичност [у следећем семестру]

2.3.9. Ризици/опасности за испитивача

У претходном подељку говорили смо о могућним опасностима за информатора и начинима како да их избегнемо. Међутим, сам истраживач је изложен физичким, емоционалним и професионалним ризицима, који му могу помоћи да лакше схвати ставове заједнице коју испитује, али и да се „очеличи“. Јасно је да би сваки истраживач требало да предвиди и испланира начине како да смањи и каналише одређене ризике. Ми ћемо их посматрати у контексту необављеног или делимично урађеног посла на терену.

Најпре ћемо нешто рећи о физичким опасностима. На њих могу да утичу геоклиматске и друштвено-политичке прилике. Истраживачи могу бити у смртној опасности због конфигурације терена (литице, кањони, одрони земљишта, земљотреси) и климатских услова (непогоде, поплаве, цунами, хладноће, жеге и сл.). За овакве прилике требало би се опскрбити адекватном опремом и гардеробом. Истраживачи су се у претходним периодима сретали са племенима у којима је био уобичајен канибализам. Данас је опасно радити са племенима која се никада нису срела са људима из цивилизованог света, која су непријатељски расположена према странцима, која су имала ружно искуство са мисионарима или ранијим истраживачима, чији је опстанак угрожен због уништавања њихових станишта, која су у сукобу са другим племенима, мафијом или са представницима власти и слично. У другим срединама посебно је опасно радити у гетима или затвореним квартовима, енклавама, маргиналним групама на националном, верском, политичком, здравственом, сексуалном, криминогеном плану. Истраживач често има проблема и са средствима комуникације, која не постоје у испитиваном месту, те мора пешачити, при чему је изложен разним опасностима: незгоде, преломи, напади банди, лопова, домаћих и дивљих животиња и друго. Ризичан је и улазак у непознату кућу и сусрет са непознатом особом. Туђа лоша искуства не би требало да нас одврате од истраживања, већ само да изоштре нашу будност и опрезност.

Истраживач није поштећен ни од емоционалних опасности. Изузетно је депримирајуће за истраживача када на терену схвати да последњи идеални извор информација не жели (из страха од породице или заједнице, или због болести) да разговара са њим. Слушајући тужне исповести усамљених, немоћних и старих информатора протераних са својих огњишта, испитивача поред сажаљења прогања и мисао шта може лично учинити да се њихова јадна судбина бар мало побољша.

Истраживач је у изузетно незавидној ситуацији када га заједница, због ранијих лоших искустава са странцима у селу, због тренутног проблема у њој, због погрешног избора особе за контакт, перципира као мисионара, секташа, шпијуна, као неког из извршне власти, или као неморалну особу. Стигматизацију ће истраживач доживети и ако разговара о темама које су у заједници табуисане или непристојне.

Непријатно је када информатор због неке своје изјаве жели да повуче своју сагласност за снимање, те да прекине разговор, или да тражи да се снимци униште. Јасно је да је испитивач увек дужан да то одмах, без сувишног убеђивања и двоумљења испоштује, то јест да прекине снимање и снимке побрише или снимљене траке и фотографије преда информатору.

Истраживач се може наћи у непријатној ситуацији када му информатор након интервјуа затражи већу новчану надокнаду, неки поклон или услугу. Да не би дошло до стресних ситуација, истраживач би требало да зна шта одређен тип информатора у некој области очекује од истраживача, те би требало пре снимања да се договори о врсти и висини надокнаде. Непријатна је ситуација и ако

информатор не схвати озбиљност нашег посла, те нам почне давати неадекватне или чак погрешне податке.

Истраживач би такође требало да води рачуна о тенденциозним изјавама, које су у функцији скривених, ненаучних примера, и да се у оба случаја што пре захвали на сарадњи.

Приликом ауторизовања рада, испитивач озбиљно преиспитује свој и информаторов удео, то јест однос теренског рада и дескрипције (анализе).

На крају треба споменути и професионалне опасности. Исправне одлуке у стресним ситуацијама могу бити од велике користи за наш теренски рад. Наша професионалност је повезана са етичношћу. (види 2.3.8.) Јасно је да би било коректно заштитити идентитет саговорника необјављивањем његовог имена и презимена, али и затамњивањем оних података на основу којих би га могли идентификовати.

Опасности се јављају увек комбиновано, нарочито тешко падају почетницима, али се оне могу ублажити тимским радом, и никако нас не смеју обесхрабрити и спречити да реконструишемо старије фазе у језику/култури, да документујемо језике и дијалекте који ће се смрћу малобројних говорника угасити.

(Преглед литературе о овим проблемима види код Биљане Сикимић, Етнолингвистички теренски рад: концептуализација ризика, Зборник радова Етнографског института САНУ.)