PETER GEJ: VAJMARSKA REPUBLIKAPesnik je zauzimao uzvien poloaj u Nemakoj. Ako su desniarski nacionalisti imali svoje pesnike, njih su imali i socijaldemokrate. A ako su mnogi videli pesnika kao uzvienog proroka i zakonodavca, bilo je drugih koji su ga doiveli kao kritiara drutva, realistu koji govori otvoreno o drutvu i koji podstie na njegov napredak. Za vreme Vajmarske republike, jednako kao i pre nje, poezija je snano uticala na nemaku matu. Pesnika kritika politke i njihov zahtev za celovitou imalu su obezbeenu iroko publiku, delimino zato to su imali veliki autoritet, ali delimino i zbog toga to su izrazili one ideje koje su snano delovale u nemakoj prolosti i koje su za vreme Vajmarske republike nastavile da deluju sa jednakom snagom. Postojalo je duboko, iroko rasprostranjeno nezadovoljstvo politikim prilikama u Republici.Pesnik Stefan George (1868-1933). George je bio predvodnik koterije mladih ljudi. Tajna Nemaka je bila udruenje u koje su novi lanovi bili paljivo birani i za koje su bili pojedinano pripremani(Fridrih Gundolf, Ernst Bertram).Georgeov krug je prethodio Repbiblici i imao svoje izvore u Nemakoj i izvan nje. George je sebi postavio zadatak da spase od zaborava kulturne vrednosti i da obnovi aristokratski smisao ivota. Ovaj program iao je do samih granica elitizma.. Najpoznatija biografija nastala u Georgeovom krugu, bila je knjiga Ernsta Kantorovica o velikom caru Fridrihu Hoentaufenu iz XIII veka. Knjiga se pojavila 1927. i odmah je izazvala polemiku i naila na iroku italaku publiku. Po miljenju Kantorovica, Republika je predstavljala trijumf mediokriteta, razdoblje bez voe. Kantorovic je uneo mnogo pouzdane istorije u svoju knjigu, to je mit uinilo uverljivijim obrazovnom svetu, a time i opasnijim po Republiku. Meu savremenicima Stefana Georgea, samo jedan pesnik, Rajner Marija Rilke, mogao je da se poredi s njim po svom uticaju. Svi omladinski pokreti, koji su igrali znaajnu ulogu u nemakom ivotu i pre i za vreme Vajmara, nainili su od njega jednog od svojih omiljenih pesnika. Bez obzira na njihovu posveenost modernizmu Stefan George i Rajner Marija Rilke bili su optereeni svojom nemakom prolou. Oni su oboavali klasike Geteove epohe, ali njihovo stvarno otkrie bio je Helderlin, lirskog pesnika koji je napisao roman Hiperion. George i njegovi sledbenici itali su Helderlina sa entuzijazmom, ponovo ga tampali u svojim zbirkama i vodili propagandu u njegovo ime. Rilke je u ovom poslu podravao Georgeov krug. Za itaoce meu mladima, Helderlin je bio predvodnik ujedinjenja u razjedinjenom svetu. Takvo shvatanje bilo je posebno jako tokom 20-ih godina, kada je Nemaka bila, ako ne bukvalno raskomadana Versajskim mirom, onda sigurno odvojena od nekih teritorija nemakog govornog podruja. Pria o Hiperionu, modernom Grku koji uestvuje u pobuni protiv turske vlasti u XVIII veku, bila je privlana onim Nemcima koji su oseali duboko neraspoloenje prema stranom pritisku pod kojim je, kako su mislili, njihova zemlja teko ivela za vreme vajmarskog razdoblja. Ostali su nali duboko zadovoljstvo u Helderlinu iz drugih razloga: Georgeovi entuzijasti posebno su cenili Helderlinov egzaltiran stav o ulozi pesnika u misiji traganja za novim bogom i posredno, za novom Nemakom. Georgeovom krugu posebno se svialo Helderlinovo otkrie slinosti izmeu klasine Grke i moderne Nemake. Helderlin je bio onaj nemaki knjievnik kome su se svi nemaki intelektualci divili, od desnice do krajnje levice. Helderlin je bio jedan od prvih koji je izjavio ono to je postalo pesniko, filozofsko, socioloko i politiko opte mesto-da je moderni svet komadao oveka, otuivao ga i od drutva i od njegove prave unutranje prirode.Posle Helderlinovog i delo Klajsta i Bihnera je izalo na svetlost dana. Za Klajsta se ne moe rei da je bio zapostavljen. Njegove prie imale su svoje itaoce u XIX veku, a njegovi komadi su bili, ne mnogo, na pozornici. U vajmarskom razdoblju veliki reiseri vajmarskog pozorita postavljali su Klajstove komade. Klajstovo delo je bio izuzetno pogodan materijal da svako od njega naini ono to mu je potrebno. Neki itaoci videli su u Klajstu izmuenog hrianina, drugi aristokratu izvan svog vremena, ostali buntovnika. Nacisti su tvrdili da je Klajst bio ist, jak Nemac; Georgeov krug da je bio pesnik usamljene elite; komunisti da je bio rani revolucionar.Oivljavanje Bihnera bilo je uvek republikanska i leviarska stvar. Njegove simpatije za sirotinju, mrnja prema autoritarnoj vlasti i njegov nepopustljivi realizam u drutvenim pitanjima, spreili su patriote ili reakcionare da se njime koriste. U danima Vajmara Bihner je nesumnjivo pripadao demokratama, socijalistima i komunistima. Onog trenutka kad bi se Nemcima pruila prilika da se bave politikom, postajali bi opsednuti njome. Uporedo s ovim nainom razmiljanja, postojao je i drugi nain, koji je imao brojne zagovornike, a to je bila averzija prema politici uopte. Odbojnost prema politici imala je i svog opravdanja. S razlogom se mislilo o politikom ivotu u Repbulici kao o spektaklu. Politika je izgledala kao igra u kojoj su svi morali uestvovati, ali u kojoj su samo politiari mogli pobediti. Krize vlade sledile su jedna drugu; za manje od 15 godina Vajmarske republike, smenilo se 17 vlada. Takozvana vajmarska koalicija, sastavljena od ministara spremnih na saradnju iz socijaldemokratske stranke, katolike stranke centra i demokratske stranke, imala je premo u nekoliko vlada. Stranka katolikog centra je tokom veeg dela vajmarskog razdoblja istupala kao parlamentarno gravitaciono sredite. Promena vlada, zajedno sa usponom ekstremnih stranaka kao to je bila nacistika, ukazuju da su koalicije nastojale da zatakaju duboke razlike, one su predstavljale koalicije bez cenzusa. Pojava stranake tampe nije uinila mnogo da ublai deobe u nemakom drutvu. Milioni glasaa su itali samo novine svoje stranke i tako potvrivali stavove koje su ve imali.Tenja za celovitou nala je svoj najotriji izraz meu omladinom. Pokret mladih je cvetao tokom 20-ih godina. Kao ozbiljna buntovna buroazija-a oni su skoro svi bili iz graanske sredine, doivljavali su svoje aktivnosti, kao zaklon od Nemake koji nosu mogli da uvaavaju ili barem razmeju. Retorika vodeih zagovornika pokreta mladih odaje viski idealizam, uporno traganje i neizleivu zbunjenost. Mnogi meu voama slavili su idealizovanu, romantizovanu, srednjevekovnu Nemaku kao utoite od komercijalizma i fragmentacije. Posle rata, nemaka omladina zbunjena, otuena od Republike, traila je spas u pesnicima, ali je nala i vodie. Voe pokreta mladih nisu imali potrebu da stvaraju vlastite ideje. U Vajmaru je ionako bilo suvie mnogo ideja. Trebalo je da polemike kojima je bio preplavljen, pokau inferiornost republikanske kulture u odnosu na zamiljenje veliine prvog i drugog Carstva ili zamiljene veliine dolazeeg Carstva. Majneke je tano uoio 1924. godine: duboka udnja za unutranjim jedinstvom i harmonijom svih ivotnih zakona i zbivanja u ivotu, ostaje mona snaga nemakog duga. Zastupnici ove udnje bili su onoiko raznovrsni i neusklaeni kao to su bile i ideje za koje su se zalagali.Martin Hajdeger-kljuni izrazi njegove filozofije nisu bili daleki itaocima. Vie kritiara je zapazilo da su rei kao briga, nitavilo, bivstvovanje, odluka, i moda najtea smrt bile izrazi koje si ekspresionistiki pesnici i dramski pisci savim pribliili itaocima. ovek je baen u svet, izgubljen i prestraen. On mora da naui da se suoi sa nitavilom i smru. Razum i intelekt su nedovoljni vodii do tajne bia. Situacija u kojoj su se nali ljudi u vreme Republike bila je ono to je Hajdeger nazvao revolucionarno stanje u kome ljudi moraju delovati. Da li je iz toga sledila izgradnja ili krajnje razaranje nije imalo nikakvog znaaj. Hajdegerovo delo je znailo omalovaavanje Vajmara, tog bia razuma i oduevljenje pokretima kakve su vodili nacisti koji su mislili svojom krvlju, oboavali harizmatinog vou, zagovarali i primenjivali ubistvo i nadali se da e zauvek iskoreniti razum. Ni u kom sluaju, nisu svi oni koji su itali Hajdgera bili nacisti, niti su to postali zato to su ga itali. Ali Hajdeger nije pruao nikakve razloge nekome da ne bude nacista, niti valjane razloge da to bude. Kada su nacisti stupili na vlast, Hajdeger je pokazao neumerenu servilnost prema novim gospodarima.Pisac Hugo fon Hofmanstalpenglerovo delo objavljeno 1920. jasno je po meti svog prezira. Ono predstavlja napad na Vajmarsku republiku. Tragai za smislenim ivotom u besmislenoj Republici okretali su se nemakoj istoriji, u elji da pronau utehu ili uzore. Nemaka istorija je bila bogata predimenzioniranim junacima i upeatljivim epoizodama, to je bilo od ogromne vanosti stvaraocima mitova. Jedna poznata epizoda, koja je umnogme nadahnjivala nacionaliste, dogodila se oktobra 1917, 300 godina nakon to je Martin Luter prikucao svoje teze na vrata crkve u Vitenbergu. Nosei staromodne kostime, nemaki studenti okupili su se u Vartburgu. Oni su bili lanovi novih radikalnih, nacionalistikih, antisemitskih i antifrancuskih studenstkih udruenja koja su nosila imena iz legendarne prolosti: Germanija, Arminija, Tevtonija. Doli su u Vartburg da proslave osoboenje svoje zemlje, ili jo bolje, zemalja, od stranog jarma; na svojoj proslavi, povezali su reformatora Lutera sa generalom Bliherom prikazujui ih kao dvostruke oslobodioce nemakog duha i zemlje, odluni da crpu snagu iz starih mitova za politike i moralne ciljeve pred kojima su se nalazili. Taj duh je preiveo i u Vajmarskoj republici, proirujui spisak junaka: na Bizmarka, Fridriha II Pruskog, Martina Lutera, vagnerovske Tevtonce.Potpuna odanost Vajmaru nalagala je odbacivanje sve te mitologije. Republika je bila smiljena uvreda junacima na koje su se mnogi nemaki politiari pozivali i koje je negovala veina Nemaca. Nemaka istorijska profesija, daleko od toga da podvrgne legende kritici, dugo ih je racionalizovala i usavravala. Nemaki istoriari su se lako uklopili u imperijalni sistem. Profesionalno, oni su bili odani konzervativnom pogledu na stvari, naklonjeniji tome da se ouvaju postojee vrednosti, nego da se trae promene. Ideologija koja je nastavila da dominira nemakom istorijskom profesijom tokom 20-ih godina bila je uporna i zbog toga to je imala vlastitu dugu istoriju. Nemaki istoriari mogli su se pozivati na linost za istoriare jednako harizmatinu kao to su linosti iz nemake prolosti bile za nemaki narod: na Leopolda fon Rankea. Rankeovi priznati uenici pre I svetskog rata-Maks Lene, Oto Hince, Erik Marks, Hans Delbrik-prihvatili su Rankeovo mistino verovanje u nacionalnu dravu i njenu neprekidnu borbu za vlast, i preneli ga na svet kao celinu. U istoriji moderne Evrope velike sile spreile su, ratom ili diplomatijom, da bilo koja drava nametne hegemoniju. Ali sada, razmiljali su oni, u epohi imperijalizma, Nemaku je ugroavala hegemonija Velika Britanije. Stoga se Nemaka morala naoruati i boriti da bi za sebe obezbedila odgovarajue mesto meu velikim silama. Posledica takvog razmiljanja bile su bezuslovna podrka politiko-vojnoj maini koja je vladala zemljom i nepolitiko izbegavanje unutranjih sukoba. Istoriari postrankeovske generacije usvojili su maksimu demokratskog imperijaliste Fridriha Nojmana koji je definisao nacionalizam kao potrebu nemakog naroda da iri svoj uticaj na planeti. Duh Vajmara bio je roen pre Vajmarske republike; isto je bilo i sa njemom sudbinom. Kao i u vreme Carstva, tako su i sada postojali izuzeci, ali je veina istoriara trgovala nostalgijom, oboavanjem junaka i otvorenom podrkom istim laima. Ono to je Nemakoj bilo potrebno, bilo je jasno vienje sebe same, ali ono to je ona dobila od svojih istoriara bilo je enja za dobrim starim vremenima i iskrivljeno itanje novije istorije. Antidemokratsko, patriotsko stvaranje mitova se nastavljalo. Hajo Holborn je 1931. upozorio da je uinjen mali napredak meu njegovim kolegama u pravcu naune objektivnosti. Valter Gropijus, pristalica klasinog, geometrijskog stila, je izgradio nekoliko lepih graevina pre I svetskog rata. Gropijus je bio ve poznat u vreme roenja Republike, ali je pravu slavu postigao u Bauhausu. Gropijus je otvorio Bauhaus poetkom 1919. u Vajmaru, spajajui u novom poduhvatu 2 starije kole, akademiju umetnosti i kolu primenjenih umetnosti. Gropijus je od poetka posvetio svoju kolu jedinstvenoj umetnikoj celini-graevini. U Bauhausu kao nastavnici radili su Kle, Kandinski, Fajninger, Gerhard Marks, Oskar lemer, Laslo Na, Jozef Albers. Aktivnost Bauhausa je bila raznovrsna: tipografija, dizajn nametaja, lampe, tepisi, grnarija, povezivanje knjiga, ples. Bauhaus je pripremio svoju prvu izlobu 1923. godine. Postojale su tenzije unutar kole, meutim istinski neprijatelj je bilo spoljno neprijateljstvo-politika i estetska averzija desnokrilnih, tradicionalnih zanatlija prema revolucionarnim implikacijama eksperimenata u Bauhausu i boemskom ponaanju njegovih studenata. Svestan da je sedeo na buretu bareta, Gropijus je izriito zabranio svaku politiku delatnost i to je veoma mnogo pomoglo.Verovatno najslavnija umetnika tvorevina iz vremena Vajmarske republike, pored Bauhausa, bio je film Kabinet doktora Kaligarija, prikazan 1920, u Berlinu. Svojim sumanutim sadrajem, ekspresionistikim scenama, mranom atmosferom, Kaligari i dalje otelovljuje vajmarski duh. Nakon rata eh Hans Janovic i Austrijanac Karl Majer sreli su se u Berlinu i postali bliski prijatelji. Obojica u bili talentovani, fascinirani ekspresionizmom i ispunjeni oseanjem uasa prema ratu. Sastavili su priu o ludom doktoru Kaligariju, koji prikazuje svog somnambula (meseara) Cezara po vaarima. Gde god se Kaligari pojavi, sledi smrt: slubenik koji se okrenuo protiv njega, naen je mrtav, a kada jedan od dva mlada studenta trai od Cezara da mu predskae budunost, ovaj, predvidi da e on umreti u zoru. Fransis, student koji preivljava, trai reenje misterije. Uunja se u Kaligarijeva kola i sa olakanjem vidi da ono to mu se ini da je Cezar spava u svom leaju. Ali dok je Fransis na vaaritu, Cezar odlazi da otme Dejn, Fransisovu devojku. Gonjen preko strmih brda i jezivih vijadukta, Cezar isputa devojku i umire. Za vreme istrage policija otrkiva da je u Cezarovom leaju-lutka. Istina izlazi na videlo. Cezar je uinio zloine po naredbi svog gospodara, hodajui nou ulicama, hipnotisan, dok je na njegovom mestu leala lutka. Kaligari izbegava hapenje sklonivi se u jedan azil za umobolne. Tu Fransisa koji ga je sledio, eka jo jedno otkrie: ludi hipnotizer i direktor ludnice su jedna ista osoba. Dok Kaligari spava, Fransis i policija prouavaju njegove beleke i uspevaju da poveu stvari: direktor je bio fasciniran priom nadrilekara iz 18. veka, po imenu Kaligari, koji je naveo svoga medijuma Cezara da izvri ubistvo. Fascinacija se pretvorila u opsesiju pa je on eksperimentisao sa somnambulom iz ludnice na Kaligarijev nain. Kad Fransis pokuava da iznudi priznanje od direktora, pokazujui mu Cezarov le, moderni Kaligari potpuno gubi razum i obuzdava se tek kad mu obuku ludaku koulju-sam amblem ustavove na ijem se elu nalazio i koju je u svom ludilu izneverio.Erih Pomer koji e postati jedan od najuticajnijih filmskih producenata u vajmarskom razdoblju, prihvatio je scenario i na kraju je odredio Roberta Vinea da ga reira. Uprkos odlunim prigovorima autora, Vine je izmenio originalnu priu: radnja poinje i zavrava se u ludnici, a na kraju postaje jasno da je student Fransis lud, isto kao i njegova devojka Dejn, i da je optuba da je direktor ubica dr Kaligari, samo jedna od Fransisovih opsena. U stvari, direktor je prijatan ovek, zadovoljan to je otkrio prirodu Fransisove psihoze i srean to je u stanju ga izlei.Gnev dvojice pisaca zbog ove promene, bio je neto vie od tatine autora. Film je imao snagu, ali poruka koju su njih dvojica eleli da saopte sasvim je iezla. Ono to su oni zaista pisali oko 1920. godine, bio je pacifistiki film, film protiv militarizma, protiv vojnike poslunosti uopte; okvir u koji je reiser stavio njihovu priu prikazao je vlast kao u sutini korektnu i velikodunu, a pobuna protiv vlasti dobila je izgled obmane, oblik ludila. Revolucionarne ideje pretvorile su se u konformistike ideje.Kabinet doktora Kaligarija, uveo je modu ekspresionistikih filmova pretrpanih mutnom svetlou u kojoj su se glumci kretali kao da su u transu, ispred neobino oslikane scenografije. Dve godine kasnije, Fric Lang je snimio Doktora Mabuzea, kockara, priu slinu Kaligariju, o ekstravagantnom zloinu, hipnotizmu i konano ludilu, i sasvim slino Kaligariju film je bio dekorisan scenografijom sa obojenim senkama, krivim zidovima i ludim uglovima.Ekspresionisti nisu bili jedinstven pokret, ve labavo povezana grupa. Njihova pobuna protiv vrstih formi i zdravog razuma, otkrivala je tenju za obnovom, nezadovoljstvo trenutnom stvarnou i nesigurnost u izboru puteva, ime je bila obeleena Nemaka u celini. Ekspresionisti su udeli da se oslobode konvencija da bi stigli do prirode. Kada je izbila revolucija, ekspresionisti svih ubeenja su je podrali. Neovembergruppe osnovana u decembru 1918. kao i grupa Arbeitsrat fr Kunst, posvetile su se irenju umetnosti koja e odgovarati novom dobu, a ukljuivale su umetnike iz svih oblasti umetnikog ivota: Emila Noldea, Eriha Mendelsona, Ernsta Tolera, Valtera Gropijusa. Bertold Breht i Kurt Vajl, Alban Berg i Paul Hindemit prikljuili su se udruenju-Neovembergruppe. U decembru 1918. godine, oni su proklamovali da: budunost umetnosti i ozbiljnost ovog asa prisiljava nas revolucionare duha (ekspresionisti, kubisti, futuristi) da teimo jedinstvu i bliskoj saradnji. Ovo jedinstvo nije trajalo.Slikari su koristili jake, jednostavne, agresivne boje; svesno primitivnu zanatsku obradu; strasnu liniju i iskrivljavanje ljudskog tela. Ve sama neodreenost imena odraava neodreenost politikog stava samih slikara u vreme Vajmarske republike. Lajonel Fajninger je bio jedan od slikara koji je potpisao manifest Neovembergruppe u kome je pridruio svoj glas onima koji kau da svemu to nie i dolazi. Crtei Georga Grosa su jasno predstavljali propagandu protiv debelih industrijalaca i ratnih profitera. Slike radnika, pune saoseanja, Ota Diksa i njegovi grubi portreti podvodaa i prostitutki, nosili su u sebi otvorenu proletersku poruku. Sumorne grafike Kete Kolvic, sa svojim uplakanim majkama, svojim poslednjim pozdravom Karlu Libknehtu, svojom izgladnelom decom, oajnim rtvama rata i kapitalistike eksploatacije, nosile su u sebi snanu politiku poruku. Ali najvei broj slikara interesovao se za politiku uglavnom zato to su ih njihovi neprijatelji nazivali kulturnim boljevicima. U stvari politike ideje Emila Noldea-njegov antisemitizam, neprijateljstvo prema francuskoj kulturi, podstaknuto njegovim ranim lanstvom u nacistikoj partiji-pokazivali su da je ekspresionizam mogao da se prilagodi svim vidovima politike. Dok su neki slikari napadali Republiku sa krajnje leviarske ili krajnje desniarske pozicije, svi oni su, svesno ili nesvesno, uestvovali u stvaranju vajmarskog duha. Sudbina Noldea u razdoblju nacizma ukazuje da, iako svi ekspresionisti nisu voleli Vajmar, neprijatelji Vajmara mrzeli su sve ekspresioniste. Ekspresionisti su odbacivali prolost i teili ka novoj stvarnosti. ak i kada slikarsko delo nije bilo izriito politiko ili nepolitiko, ono je odraavalo jedno zastraujue iskustvo-rat.Slikar Maks Bekman, politiki neangaovan, promenio je, zahvaljujui ratu, svoj stil izmeu 1915. i 1918. godine. Njegov crte postaje namerno iskrivljen; on je ostao dovoljno realistian da prenese uasne scene kojima je bio svedok - ranjene i umirue vojnike, leeve. I tema njegovih slika se promenila: usred rata, zapoeo je, iako nikad nije zavrio, veliku apokaliptinu sliku uskrsnue; naslikao je skidanje s krsta i platna koja je nazvao no. Tokom 1919. objavio je seriju od 19 grafika pod nazivom lica. On je itavog svog ivota slikao svoje portrete u kojima je beleio svoja trenutna raspoloenja i svoj duhovni napredak. Nakon rata nastavio je da slika autoportrete, ali su oni prikazivali drugaijeg oveka: oi su bile krupne i pune bola, usta smrknuta i bez osmeha. I drugi oblici umetnosti doiveli su istu evoluciju. Meu najizraenijim ekspresionistima rane vajmarske ere bili su dramski pisci. Oni su stvarali brojne komade koji su bili ekscentrini po sadraju, sceni, govoru, karakterima, glumi i reiji. Scenografija je bila jedva naznaena; svetlost je ostavljala gledaocu da se se sam potrudi; govor se uzdizao do deklamacije i esto prave vike. Univerzalnost je postignuta tako to su likovi bili lieni imena i individualnih osobina, i zvali su se jednostavno ovek, mlada devojka, vojnik, majka-postupak koji je uspeno primenio i ekspresionistiki film. Poruka komada bila je direktna, dozivanje u pomo i naglaeni zahtev za promenom.Najsnanija linost u vajmarskom pozoritu bio je Leopold Jesner. Jesner je bio socijaldemokrata, ali takoe i iskusan reiser i producent. Jesnerova predstava, klasini nemaki komad ilerov Viljem Tel, je bila ekspresionistika, sa oiglednom namerom da pokae kritiku funkciju umetnosti u Republici. Jesner je ublaio patriotske tonove ilerove drame time to je isekao uveni govor o otadbini i pretvorio komad u poziv na borbu protiv tiranije. Pozorini ljudi bili su leviari, ogoreni zbog ubistva Libknehta i Roze Luksemburg i Jesnerova predstava je bila izraz tog oseanja. Premijera je od samog poetka bila prekidana protestima u dvorani, u emu su podjednako uestvovali i desniari i leviari. Ogromna veina ekspresionista je proklinjala militarizam i irila svoju ekstatinu viziju obnovljenog miroljubivog oveanstva. Upravo je takva vizija ujedinila ekspresioniste vie nego bilo ta drugo. Najzapaeniji ekspresionistiki komadi, napisani krajem rata hvatali su se u kotac sa ratom i sa tmurnim gledanjem na novo vreme i na novog oveka. Dolaskom Republike ova proroka tema postala je sredina. Nada ovih komada uvek je bila ista: da se ovek mora preobratiti kroz patnju i ivot, kao to su dramski pisci bili preobraeni ratom koga su u poetku pozdravili kao i svi ostali, da ovek mora biti proien i da se mora uzdii do jedne vie vrste.Tema ekspresionistikih komada: pobuna sina protiv oca, bila bi to pojednostavljena interpretacija novembarske revolucije, ali znaajno je da je ona bila i pobuna protiv autoriteta oca. Prvi uspean komad koji je u sebi sadravao ovu temu bio je Der Sohn, Valtera Hazenklevera, napisan 1914. godine. To je drama u kojoj se suoavaju otac tiranin i sin koji udi za slobodom. Otac tue sina, neprekidno poniava mladia, da bi ga na kraju ovaj porazio svojom snagom. Hazenkleverova drama postavila je obrazac. Pandan Der Sohnu bio je Vatermord Arnolda Bronena, koji je kasnije postao nacista. Franc Verfel koji je ohrabrivao pobunu sina protiv autoritarnog oca u svojim pesmama i novelama, objavio je 1920. kratak roman o uspenoj sinovljevoj pobuni Nije ubica, ve je rtva kriva. U previranju vajmarske scene pisci nisu bili saglasni o znaenju sukoba otac-sin, niti o njegovom ishodu. Socijalisti i republikanci podravali su zahtev sina za razumnom slobodom protiv iracionalnog autoriteta. Ipak, bilo je i onih koji su stali na stranu oca.Za ovu drugu grupu istorija mladog Fridriha Pruskog bila je odlina tema. Pria je bila dobro poznata. U ovom sluaju mit ima podrku u istoriji. Fridrih, jo uvek prestolonaslednik, prkosi svom strogom, nekultivisanom ocu, kralju: radije bi svirao flautu i pisao pesme na francuskom, nego to bi vebao s vojnicima. On se dogovara sa prijateljem Kate, da pobegnu, ali ih izdaju i kralj se sveti. Dugo vremena on je odluan u nameri da pogubi svog sina zajedno sa njegovim prijateljem, ali zdrav razum i molbe savetnika navode ga da izmeni svoju nameru: Kate e biti pogubljen pred prestolonaslednikovim oima, dok e Fridrihu posle pokajanja biti vraena kraljeva milost.Delo koje predstavlja ovaj anr na najogoljeniji nain je komad Joakima fon der Golca, Vater und Sohn. To je bila vrsta drame koje su konzervativni i narodni krugovi mogli da razumeju. Golcov komad je bio pozdravljen zbog svoje mukosti; podsetio je neke kritiare na Klajsta. Klajstovi komadi bili su esto izvoeni kako bi sluili stvari militantnog nacionalizma.Na predsednikim izborima 1925. izabran je Hindenburg. On je mirisao na stari poredak. Bio je preporuen javnosti kao veliki ovek koji se nalazio iznad svih stranaka, kao mistini predstavnik nemake due, pravo otelovljenje tradicionalnih vrednosti, jednom reju, kao vrsta oinska figura. Njegovim izborom zapoela je osveta oeva. Na veliko razoarenje svojih promotera, Hindenburg je istupio kao predsednik Republike koju je nameravao da zatiti, a ne da je srui. Jo od vremena revolucije i rata atmosfera u Nemakoj nije bila tako mirna kao to je bila oko 1925. godine. U politici kao i u umetnosti, vreme revolucionarnih eksperimenata, kao da je bilo zavreno. Ovakav paralelni tok vajmarske kulture i politike suvie je jasan da bi ostao neprimeen. Kultura je bila u stalnoj meusobnoj povezanosti sa drutvom, izraz i kritika politike stvarnosti. Razdoblje od novembra 1918. do 1924. praeno revolucijom, graanskim ratom, inostranom okupacijom, politikim ubistvom i inflacijom, bilo je razdoblje eksperimentisanja u umetnosti; ekspresionizam je dominirao u politici, isto kao i u slikarstvu i pozoritu. Izmeu 1924. i 1929, kada je Nemaka uivala fiskalnu stabilnost, slabljenje politikog nasilja, obnovljen ugled u svetu i opti prosperitet, umetnost je ula u fazu Nove stvarnosti-objektivnosti, praktinost, trezvenost. Izmeu 1929. i 1933, u godinama kada je nezaposlenost porasla, kada se vladalo dekretima, kada su propadale partije srednje klase i kada je ponovo otpoelo nasilje, kultura je postala manje kritika, a vie ogledalo zbivanja. Desniarska propaganda samlela je novinarstvo i filmsku industriju, a najistaknutiji meu arhitektama, dramskim piscima bili su potisnuti ili uutkani, dok je zemlja bila preplavljena rastuim talasom kia, koji je najveim delom bio inspirisan politikom.Godine Nove stvarnosti bile su dobre za umetnost. Gustavu Hartlaubu, direktoru muzeja u Manhajmu, pripisuje se da je izmislio taj izraz. Nova stvarnost je bila traganje za novom stvarnou, za mestom u stvarnom svetu. To je bila borba za objektivnost. To je bio pokret prema jednostavnosti i jasnoi kome su se mogli prikljuiti mnogi ekspresionisti. 1924. godine Tomas Man je objavio svoj najpoznatiji roman arobni breg. To je realistian roman, pria o Hansu Kastorpu, koji je namerno predstavljen kao obian mladi ovek, koji odlazi u vajcarski sanatorijum da poseti svog roaka obolelog od tubrkuloze i poto se sam zaraava boleu, ostaje tamo sedam godina. Manov arobni breg bio je knjievni dogaaj prvog reda 1924. godine. Te iste godine odigrao se jo jedan vaan dogaaj: Bertold Breht, poznati dramski pisac preao je iz Minhena u Berlin. Bertold Breht se otkako je doao u Berlin stalno kretao ka levici. On je 1928. izneo svoju nenaklonost prema buroaziji i svoju materijalistiku filozofiju u Operi za tri groa.Ovaj prelazak bio je znaajan zato to je simbolizovao sve veu mo Berlina sredinom 20-ih godina. Kao najvei nemaki grad, kao prestonica Pruske i Carstva, Berlin je bio jedini mogui izbor za prestonicu Republike. Uz to Berlin nisu zauzela samo vladina ministarstva i stranaka sedita, ve i kulturne voe, a sve to na raun provincije. Godine 1925. Nemaka, Francuska i druge zapadne sile zakljuile su ugovor u Lokarnu kojim je reeno pitanje nemakih zapadnih granica i koji je ponovo doveo Nemaku u poloaj nezavisne sile. Godine 1926. Nemaka je ula u Drutvo naroda.Kartelizacija kulture u Vajmaru je obavljena po modelu kartelizacije industrije. Alfred Hugenberg, ugledni lan desniarske Nemake narodne stranke, sagradio je carstvo u industriji komunikacija i postao otar, krajnje uticajan glas protiv revolucije. Govorilo se da su inovnici itali samo njegovu tampu. Hugenberg je uspeo da okupi desetine listova irom zemlje. Godine 1927. otkupio je bankrotiranu UFA. UFA je proizvodila filmove koji su presudno pomagali njegovu borbu. Bili su to veseli, povrni mjuzikli, koji su odvlaili panju od politike ili nezaposlenosti, istorijski filmovi o nemakim junacima sa uoljivim aluzijama na versajski Diktat, istiui one vrednosti koje su ljudima Vajmara oigledno nedostajale. Hugenbergove kampanje mogle su se oekivati-protiv trezemana, Lokarna, protiv svih pokuaja meunarodnog sporazumevanja, protiv liberalizma, protiv Republike.Hugenberg nije imao monopol nad industrijom miljenja; republikanci su takoe imali svoje magnate, veliku kuu Mose i kuu Ultajn.Poev od 1929. godine Republika je doivela niz udaraca. Gustav trezeman je umro 3. oktobra 1929. godine. Potom je dola depresija, nezaposlenost, stalne politike krize koje su dostigle vrhunac na izborima u septembru 1929. godine koji su desetkovali graanske stranke, dali nacistima 6,5 miliona glasaa i 107 poslanika u Rajhstagu i doveli do Briningove poludiktature, do vlade administrativnim dekretima.Oko 1930. godine politike deobe su se pojaale. U decembru 1930. godine na premijeri filma raenog po delu Eriha Marije Remarka, Na Zapadu nita novo-koja je ve kao roman izazvao desnicu svojim ogromnim tiraima, i svojim ukazivanjem na to da je rat bio pakao i da su nemaki vojnici izgubili rat na frontu-nacisti, pod vostvom Gebelsa, predvodili su demonstracije protiv filma i na kraju uspeli da film bude zabranjen. U besu Karl fon Osjecki napado je republikance zbog njihove tromosti i kukaviluka. Faizam je izvojevao jo jednu pobedu, a tome je doprineo kukaviluk liberala koji u trenucima nemira ostaju kod kue. Faizam se moe poraziti samo na ulicama. To je bio hrabar, ali uzaludan krik. Socijaldemokrati su se pridravali republikanskog legalizma; kua Ultajn, i sama jevrejska, nastojala je da se prilagodi preteim okolnostima na taj nain to je uklonila sve Jevreje i radikale i to je prihvatila patriotski ton, koji je razoarao njene prijatelje, a nije umirio njene neprijatelje. Antisemitizam postajao je otrovniji nego ikad. U nestrpljenju i prostom gaenju, izvestan broj mladih ali uglednih intelektualaca udruio se sa komunistima, pridruio se partiji. Ni komunisti, ni socijalisti nikad nisu mogli zadobiti omladinu. Nacistima nije trebalo dugo vremena da shvate vanost omladine. Omladina je za njih bila izvor ogromne, potencijalne, glasake snage. Obe grupe udele su za akcijom-bilo kakvom akcijom, brutalnom, esto ispunjenom idejama o rasnoj neistoi i otvorenoj mrnji prema Jevrejima, i obe grupe nisu videle nadu za svoju budunost. Politizovani omladinski pokret i studentske organizacije, skoro sve desniarske i pod sve veim uticajem i kontrolom nacista, tvrdile su da govore za omladinu i mladost. Prema njihovom vienju stvari, ljudi koji su stvorili Republiku bili su sredoveni ljudi, ne samo po svojim godinama, nego i po nainu miljenja. Kako se mogla nai jasnoa usred opte kakofonije protivrenih poziva, skupova nacista gde se prizivala krv, i opteg stanja bolesne Republike? Popularni mediji, a pre svih filmovi, bili su sraunati na to da seju konfuziju. Ve 1927. reiser Fric Lang napravio je film Metropolis. Metropolis je u sutini reakcionarna pria. Film posmatra klasnu borbu kao naunu fantastiku i izvlai nekakav zakljuak, koji se jedino moe nazvati-smiljena la: Metropolis je grad budunosti, u kome, u podzemnim fabrikama, esto do smrti dirine brutalno porobljeni radnici, dok malobrojna elita gospodara uiva u dokolici; na ogromnim imanjima sa batama ukraenim fontanama i paunovima. Gospodarev sin odlazi da trai svoju brau, i pomiri dva stalea koji se nikada ne susreu. Ali pravi razlozi za njegovu drutvenu brigu su prikriveni: on se zaljubio u lepu radnicu koja je zalutala u njegovu batu. Tu je i radnika pobuna koju podstie robot sa likom devojke, koji je u stvari orue gospodara. Unitavajui maine, radnici skoro unitavaju sebe, ali mladi ovek i devojka spasavaju i radnike i njihovu decu. Zli pronalaza robota uniten je u zavrnoj sceni, nakon to su se mladi i devojka ponovo nali, otac-i-gospodar je pristao da se rukuje sa predradnikom. Pouka je jednostavna: ak i u najgorim uslovima, a uslovi su svakako najgori u Metropilisu, samo zli demon moe podsticati trajkove ili pobune. Istina se uvek nalazi tamo gde se srce umea.Tomas Man i Fridrih Majneke, najznaajniji istoriar vajmarske epohe, bili su jedini, koji su zahtevali od studenata strpljenje i ukazivali na uvaavanje istinske slobode koja dolazi samo sa razumom i disciplinom.