1

Vojin Stojić, ''FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI'', Univerzitet umetnosti u Beogradu

1957-1987, Beograd, 1987, str.26 – 30.

Na koricama kataloga za izložbu skulptura, grafika i slika nastavnika Fakulteta likovnih

umetnosti, prireĊenu povodom ĉetrdeset godina od osnivanja Fakulteta, nalazi se fotografska

kompozicija dveju ljudskih šaka, koje su kažiprstima usmerene jedna prema drugoj. IzmeĊu

njih snažno iskri nevidljiva stvaralaĉka varnica. Na MikelanĊelovoj fresci, koja je ovoj

kompoziciji poslužila kao uzor, jedna je ruka božanska. Ovde su obe ljudske. I takve dve

ljudske ruke već pola veka u ovoj školi pobuĊuju varnicu stvaranja, promenljive snage, ali

postojanu.

Kada je 31. marta 1937. godine, Uredbom ondašnjeg Ministarstva prosvete, osnovana

Akademija likovnih umetnosti – tada zvana samo Umetniĉka akademija – ispred toga ĉina

stajao je skoro ceo vek nastojanja, pokušaja, pa i rada na školovanju likovnih umetnika kod

nas. Od prvog, neostvarenog predloga iz 1845. godine trebalo je da proĊu mnoge decenije da

bi se stekli uslovi, nametnulo saznanje i stvorilo razumevanje da je takvom školovanju

potreban sistematski vid i tok, sve do najvišeg nivoa. Te daleke godine prošloga veka je

Dimitrije Jovanović izneo predlog da se u Beogradu osnuje „živopisno uĉilište" ali naši preci,

u nerazvijenom graĊanskom društvu, nisu mogli da imaju razumevanja za takve pad,uhvate,

pa je sve ostalo na predlogu. Desetak godina docnije (1857) Stevan Todorović je otvorio

privatnu školu, u kojoj su Ċaci pored crtanja i slikanja uĉili i pevanje, telesno vežbanje i

maĉevanje. Ona je radila do 1863. godine. Posle još dvadesetak godina (1881), TaorĊe Krstić

podnosi Narodnoj skupštini "apel" za osnivanje umetniĉke škole, ali on ne biva prihvaćen.

Godine 1895. Karlo Kutlik otvara "Srpsk,u crtaĉku i slikarsku školu", koju je posle njegove

smrti otkupio Rista Vukanović i vodio je do 1905. sa malo izmenjenim nazivom: "Srpska sli-

karska škola". Te godine on se udružio sa TaorĊem Jovanovihem i Markom Muratom,

proširio program rada i promenio naziv u "Umetniĉko-zanatska škola". Na ĉelu sa ĐorĊem

Jovanovićem, Škola je radila do 1914. godine, da bi posle rata obnovila rad sve do kraja

1921, kada je na mesto ove osnovana umetniĉka škola (reorganizovana i pretvorena u

državnu ustanovu). Ova Škola je uživala veliki ugled, posebno meĊu istaknutim ljudima od

nauke u to vreme. Ocećajući da je ona nasušno potrebna, mnogi su želeli da joj pomognu i

time što će predavati u njoj – kao arheolog i istoriĉar umetnosti, akademik Mihailo Valtrović,

poznati filozof Brana Petronijević, Milan Kašanin, Vladimir Petković, profesor Velike škole

Svetozar Zarić, anatom dr Vojislav ĐorĊević.

Osnivanjem Umetniĉke akademije završen je proces formiranja visokog likovno-umetniĉkog

školstva u Srbiji. Ime ministra koji je potpisao akt o osnivanju Akademije odavno je

zaboravljeno, ali imena pravih njenih osnivaĉa, trojice velikih umetnika, pamte se i ne mogu

se zaobići ni u istoriji naše likovne umetnosti, ni y povesti umetniĉkog školstva. To su Toma

Rosandić, Petar Dobnović i Milo Milunović; da se ne pamte i kao istaknuti umetnici, bilo bi

od velikog znaĉaja i samo to što su osnivaĉi i prvi nastavnici jedne ovakve škole, koja se –

postavljena na ĉvrstim temeljima širine shvatanja i negovanja slobode stvaranja – od prvih

dana razvijala u stalnom usponu, u istome duhu, dajući i umetniĉke stvaraoce svetskoga

znaĉaja. Ipak, prve godine rada nisu pogodovale tome razvoju. Rat koji je ubrzo naišao,

odneo je i mnoge mlade živote studenata Akademije – svakog šestog; umesto njihovih

neostvarenih dela, ostala su imena, uklesana u spomei ploĉu u zgradi Akademije: Borivoje

Avramović, Radomir Branisavljević, Boško Vuĉković, Cvetko Vrbica, Milena Dolgan, Pavle

Dimovski Vladimir KaloĊera, Dušan Petrovih, Piroška Ronjaj, Milka Romih, ĐorĊe Srnić,

Paulica Sudarski, Voja Veliĉkovih i Vasilije Teofanović – poginuli u borbama, nsstali u

2

logorima. Iz aprila 1941. ostala je zabeleška: "Rad na Akademiji se prekida zbog odlaska

profesora i studenata u vojsku". Nije zapisano kad i kako je potom došlo do izvesne obnove

rada, ali kao stav otpora i uzdržanosti u Akademiji, koja je životarila, izložena svakojakim

pritiscima, skreće pažnju zabeležen Dobrovihev apel: da rektor (prvi i dugogodišnji rektor bio

je Toma Rosandić) ne preduzima ništa što zbor nastavnika ne bi temeljno razmotrio i za šta

mu ne bi dao punu saglasnost...

Prvi nastavnici, još u predratnim godinama, bili su svojim delom osvedoĉeni umetnici: Sreten

Stojanović, Jerolim Miše, Ivan Tabaković, a zatim Nedeljko Gvozdenović, Jbubomir

Ivanović, Mihailo Petrov, Ilija Kolarević, Kosta Hakman, Vladimir Filakovac i Mihailo

Tomić. U to vreme, pa sve do 1951. godine, nastava se izvodila u dva odeljenja: Umetniĉkom

(sa odsekom za slikanje, za vajanje i za umetniĉku grafiku) i Odeljenju za umetniĉku nastavu.

Ciljevi Akademije bili su ĉvrsto i jasno odreĊeni već na samom poĉetku. Osnovni je zadatak

bio da izgraĊuje likovnu kulturu zemlje, da mladim potencijalnim umetnicima daje najvišu

struĉnu spremu, da ih osposobljava za samostalno umetniĉko stvaranje, kao i da ih priprema

za nastavnike crtanja i vajanja, odnosno likovnog obrazovanja, u gimnazijama i srednjim

školama. Ti su ciljevi i zadaci u poĉetku ostvarivani pomenutim dvojakim usmerenjem

nastave: na umetniĉku i pedagošku. Ovakva podela je davala mogućnast da preovlada

shvatanje da "ĉiste" umetnike valja osloboditi svega što nije ĉist ateljerski rad i najuže struĉni

predmet nastave. Opasnost je, meĊutim, ležala u snižavanjy opšteobrazovnog i kulturnog

nivoa budućih umetnika. Paĉetkom pedesetih godina podela je ukinuta – svi su se pripremali i

za umetnike i za nastavnike.

Veliki uspon Akademija je doživela prvih posleratnih godina. Tada u njoj kao nastavnici

poĉinju da rade i Petar Lubarda, Radeta Stanković, Jaroslav Kratina, ĐorĊe Andrejević-Kun,

Alojz Dolinar, Ivan Luĉev, Marko Ĉelebonović, ĐorĊe Teodorović i Jbubica Sokić. Ovde

treba spomenuti i nastavnike kao što je Raško Dimitrijević, koji je predavao svetsku

književnost i koji se pamti po tome što su studenti hrlili na njegove ĉasove propuštajući i

ruĉak u menzi. Kasnijih godina je vrlo cenjen i omiljen bio i Momĉilo Stevanović, koji je

predavao istoriju umetnosti i pripremio obimna skripta, koja se i danas traže i meĊu

studentima drugih fakulteta. To posleratno vreme, kada su najvažniji zadaci bili obnova i

organizacija nastave, odlikuje se velikom aktivnošću studenata u okviru njihovih

organizacija. Unoseći svoje mladalaĉko oduševljenje, studenti su živeli s Akademijom i u

njoj, brinući o studentskom standardu i organizaciji nastave. Beć 1949. godine u Akademiju

prvi put kao nastavnici ulaze i prvi njeni studenti: Miloš Bajić, Boško Karanović, Jovan

Kratohvil, Zoran Petrović, ĐorĊe Bošan, Mirjana Muxać. Ova grupa će postati, i godinama

ostati, znaĉajan ĉinilac u radu i razvoju Akademije. Kasnije se nastavniĉko telo već

popunjavalo redovno i ravnomerno, uz osnovni uslov da se biraju najboljl mladi, ili već

dokazani stvaraoci, i sa nastojanjem da se i za predmete kao što su istorija umetnosti,

anatomija ili slikarska tehnologija, prihvataju u prvom redu likovni umetnici.

Sadašnja podela na tri odseka slikarski, vajarski i grafiĉki – izvršena školske 1951/52. godine

– omogućila je, izmeĊu ostalog, da se grafika,u Srbiji uzdigne do neslućenih razmera.

Zasluga za takav razvoj pripada velikim poslenicima na tome polju, Mihailu Petrovu i Bošku

Karanoviću, koji je osnovao i s velikom ljubavlju i pregalaštvom neguje zbirku najboljih

studentskih radova od osnivanja Odseka do danas. Nekada se predmet zvao Umetniĉka

grafika, a danas samo – Grafika. Promenjena suština uĉinila je pridev suvišnim, on se

podrazumeva. U vajarskom odsek, u došlo je do sliĉnih pomeranja suštine, a time i do izmene

3

naziva predmeta: ranija Obrada kamena, uz nove predmete Skulptura u drvetu i metalu,

uzdignuta je na nivo vajarskor umetniĉkog izraza, prevazilazeći puko klesanje.

U razdoblju od 1952. do 1956. godine Akademiji se pripajaju i zgrade bivših majstorskih

radionica Mila Milunovića, Tome Rosandića i ĐorĊa Andrejevića-Kuna, a godine 1968.

grafiĉki odsek dobija svoju zasebnu, novu zgrad,u.

Godine 1973. u skladu sa Zakonom o visokom školstv SR Srbije, naziv Akademije se menja

u Fakultet likovnih umetnosti. To je dovelo do nužnih reorganizacija, ali je doprinelo i

promeni stava prema naukama o umetnosti, koji se ranije kolebao od potpunor zapostavljanja

do oduševljavanja, zavisno od liĉnog gledišta. Uvedeni su predmeti kao što su: Poetika HH

veka, Filozofija umetnosti, Psihologija, Sociologija umetnosti. Fakultet je stekao pravo i

magućnost da dodeljuje i zvanje doktora. Tako je prvu doktorsku titulu – sa tezom "Ruska

konstruktivistiĉka avanrarda i optimalna projekcija u budućnost" – stekla slikarka i

istoriĉarka umetnosti Sonja Briski-Uzelac, svršena studentkinja ovog Fakulteta, na kome

danas predaje. Drugu doktorsku titulu – sa tezom "Opredmećivanje u likovnom prostoru" –

stekao je Jbubomir Gligorijević, istoriĉar umetnosti.

Stalno poboljšanje nastave ima dva izvorišta: iznutra – iz reda samih nastavnika i studenata, i

spolja – эakonskim putem. I jedan i drugi vid imaju svoje uspehe i doprinose, ali, razume se, i

poneke promašaje. Tako se, na primer, pokazalo da, u okviru tzv. trostepene nastave ne može

da se za dve godine studija obrazuje iole dobar profil pedagoga pa je ta zamisao napuštena,

kao neuspela, i prvi stepsen nastave je ukinut.

Kao i svi raniji, tadko i sadašnji Statut fakulteta istiĉe, kao njegov osnovni zadatak,

pripremanje strĉuĉnjaka za samostalan umetniĉki, nauĉni i pedagoški rad. Izbor za to nije lak.

Na tri odseka Fakulteta svake godine konkuriše oko dve stotine mladih ljudi, od kojih

polovina ili više ĉak i položi prijemne ispite za proveru sposobnosti i darovitosti. Na žalost,

zbog ograniĉenog prostora mogu da se upišu samo prvih 35 do 40, sa najboljim ocenama.

Ovakav odbir, doduše, doprinosi redovnosti studiranja i visokom procentu (do 90%)

diplomiranja u roku.

Nastava na Fakultetu odvija se kroz neposredan kontakt sa studentima, bilo individualno, bilo

u manjim grupama, uz vrlo mali broj predavanja sa katedre. Za svaki predmet razraĊeni su

podrobni programi, ali se oni ne shvataju kruto, kao jednom za svagda dati i neprikosnoveni,

već dopuštaju nastavniku punu slobodu i kreativnost i na tom polju. Poĉev od III godine

studija, studenti sami biraju nastavnika kod koga će se dalje upućivati u tajne likovnosti.

U letnjim mesecima nastava se dopunjuje redovnim ekskurzijama po zemlji i inastranstvu. Na

ekskurzije u zemlji pozivaju se kao gosti i studenti drugih likovnih akademija u Jugoslaviji.

Kao ustanova velikog nastavnog iskustva i ugleda, Fakultet je pomogao osnivanje druge dve

visoke umetniĉke škole u republici Srbiji: JIikovne akademije u Prištini i u Novom Sadu, u

kojima glavninu nastavnika ĉine umetnici koji su završili beorradski Fakultet. Osim sa

odgovarajućim jugoslovenskim ustanovama, Fakultet uspešno saraĊuje i sa srodnim školama

u inostranstvu – u Edinburgu, Budimpešti, Olbenij,u (SAD), i dr. Od 1964. do 1986. gadine

na Fakultetu je studiralo ili se usavršavalo 87 stranih studenata iz 21 zemlje.

U godini svog osnivanja (1937) ova škola imala je samo 26 studenata (14 slikara i grafiĉara,

7 vajara i 5 u odeljenju za nastavnike); iz te generacije diplomiralo je samo petoro (po jedan

4

slikar i vajar i tri nastavnika). Danas, u šk. god. 1986/87. upisan je 241 redovan student i 59

njih na poslediplomskim studijama – od toga 169 slikara, 40 vajara i 32 grafiĉara. Tokom

svih pedeset godina rada Akademije, odnosno Fakulteta, ukupno su diplomirala 1332

studenta – 969 slikara, 22 nastavnika, 104 rrafiĉara i 237 vajara. Zvanje magistra dosad je

steklo 559 diplomiranih umetnika – od toga 352 slikara, 110 vajara i 97 grafiĉara. Ove cifre

same po sebi iskazuju impozantan rezultat, a on je još znaĉajniji ako se ima u vidu da se u

tom broju nalaze i mnoga najistaknutija imena našeg likovnor života.

Nastavnici ovog Fakulteta nosioci su mnoštva (preko 200) raznih znaĉajnih, visokih i najviših

nagrada i priznanja za svoj umetniĉki rad. Ĉlanovi Odeljenja za likovnu i muziĉku umetnost

Srpske akademije nauka i umetnosti, Toma Rosandić, Jbubomir Ivanović, ĐorĊe Andrejević-

Kun, Zora Petrović, Sreten Stojanović, Milo Milunović, Ivan Tabaković, Marko Ĉelebonović,

Nedeljko Gvozdenović, Stojan Ćelić, Jbubica Sokić, Mladen Srbinović, bili su nastavnici

ovog Fakulteta.

Osnivaĉ Škole, vajar Toma Rosandić bio je rektor sve do 1948. godine. Druri rektor i dekan

bio je, do 1960. godine Sreten Stojanović, od tada su dekani bili još Ivan Luĉev, Boško

Karanović, Jovan Kratohvil (u dva maha), Momĉilo Stevanović, Mladen Srbinović, Stoj

Ćelić, Aleksandar Zarin, Radenko Mišević, Rudolf Gaberc, Branislav Protić, Miodrag

Popović, a od šk. god. 1986/87. na toj dužnasti je Zoran Pavlović.

Sadašnji kadar nastavnika ĉini 16 redovnih i 8 vanrednih profesora, 12 docenata, jedan viši

predavaĉ i 14 asistenata. Svi su oni svoju umetnost gradili na osnovama koje su stekli u ovoj

školi. Upravo u ovom razdablju poĉinje da se oceća brža smena generacija. Dolaze novi,

mlaĊi nastavnici, svežeg duha, koji he umeti da nastave veliko delo svojih prethodnika, ali i

da unes,u novine, i da dalje unapreĊuju nastavu i jaĉaju mesto, ulogu i zraĉenje svoje škole u

našoj kulturi. Svi oni, zajedno sa još trideset i jednim radnikom Fakulteta ĉine radnu

organizaciju koja se danas stara o visokona obrazovanju likovnih umetnika u Srbiji.

5

6

7

8

9

10