ТМ Г. XXXIV Бр. 1 Стр. 11-29 Ниш јануар - март 2010.

UDK 316. 74 : 2 Прегледни чланак Драгољуб Б. Ђорђевић Примљено: 10.1.2009. Машински факултет

Ниш Милош Јовановић

Филозофски факултет Ниш

СОЦИОЛОГИЈА ПРАВОСЛАВЉА? ∗

Резиме

Аутори, социолози религије са Универзитета у Нишу (Србија), настојећи да профилишу социологију православља, приредили су истоимени темат у овом броју часописа Теме. У том смеру, они критички коментаришу заступљене тексто-ве у темату познатих светских, европских и српских социолога религије и теолога, међу којима су и аутори који су дали несумњив допринос социолошком проуча-вању источног хришћанства, тиме и социологији православља, попут Д. Савра-миса (Savramis), А. Буса (Buss), В. Макридеса (Makrides), Т. Бремера (Bremer), Н. Димитрове, Р. Биговића, М. Благојевића и З. Крстића. На основу темата, али и прикључењем још десетак текстова, у току 2010. појавиће се књига Социологија и православље, коју ће Драгољуб Б. Ђорђевић и Милош Јовановић приредити за немачку фондацију „Конрад Аденауер“ (Београд) и Yugoslav Society for the Sci-entific Study of Religion – YSSSR (Ниш)

Кључне речи: социологија православља, социологија религије, православље, хришћанство, Универзитет у Нишу

Источно хришћанство је у радовима социолога добило знатно мање пажње него његове западне варијанте, протестантизам и като-

brkab@junis.ni.ac.rs milosjovanovic@filfak.ni.ac.rs ∗ Текст и темат су спремљени у оквиру пројекта Култура мира, идентитети и међуетнички односи у Србији и на Балкану у процесу евроинтеграције (149014Д), који се изводи на Филозофском факултету у Нишу, а финансира га Министарство науке и технолошког развоја РС.

12

личанство. Један од битних разлога за такву ситуацију је, вероватно, тај што су сви класици, а касније и бројни 'велики магови' науке о друштву, потекли из земаља западне Европе (Немачке, Француске, Велике Британије) или Сједињених Америчких Држава. Ова празнина у социолошком третману религијских феномена је, како то примећује Јохан Арнасон (Arnason 2000: 43), најупадљивија у компаративној историји религија Макса Вебера. У Привреди и друштву Вебер само узгредно на неколико места помиње Византију, и то у вези са закон-ским, политичким или религијским стуктурама царства, где изостаје посебно и развијено разматрање православља.1

Готово општеприхваћено схватање Византије (а и православног хришћанства као као њеног "светог покрова") је поједностављено приказивање које је сажето у идеји пропасти (Бакић-Хејден 2006: 76) за шта је живописан пример Хегелов опис "трошне грађевине Источ-ног римског царства":

Тако је Византијско царство било изнутра растрзано свим стра-стима, а споља су га притискали варвари, којима су цареви пру-жали слаб отпор. Царство се налазило у трајном стању несигур-ности. Оно, у целини узев, представља одвратну слику слабости; бедне, чак апсурдне страсти не допуштају да се појаве велике мисли, велика дела и велике личности. (Хегел 2006: 388-9)

Узгред, Хегелов осврт на Византију је врло кратак у односу на његова филозофско-историјска разматрања других империја2.

Питер Мекмајлор и Марија Ворожишчева (McMylor and Vo-rozhishcheva 2007: 463) као примере одсутности православља из со-циологије наводе две књиге Малкома Хамилтона (Hamilton) које се у Британији (а и другде) најчешће користе на курсевима социологије религије: The Sociology of Religion: Theoretical and Comparative Per-spectives3 и Sociology and the World's Religions (Социологија и религије света) у којима нема поглавља посвећених источном хришћанству. У зборнику The Blackwell Companion to the Sociology of Religion (Блеквелов приручник за социологију религије) који је уредио Ричард 1 Мало шире о томе у Јовановић (2008:123-139). 2 У овом контексту прављења поделе на (вредан) запад и (мање вредан) исток, немогуће је не поменути Семјуела Хантингтона (Huntington), који је, најпре кроз чланак из 1993. године: "The clash of civilizations", Foreign Affairs 72(3), pp. 22-49, објављен и у нишком часопису Градина, тј. подиздању Unus Mundus (1997:107-128), а онда и књигу: The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order (1996) (Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, Подгорица: ЦИД, 1998.) грубо разграничио демократски запад од источне, православне ци-вилизацијске сфере (види његову цивилизацијску мапу Европе у: Huntington 1993:30). 3 Српско издање: Малком Хамилтон (2003) Социологија религије, Београд: Clio.

13

Фен (Fenn) православље је поменуто два пута, и то успутно, док се, примера ради, на таоизам упућује у десет наврата.4 Иронично каза-но, Џејмса А. Бекфорда (Beckford) и А. Н. Демерата Трећег (Deme-rath III) The Sage Handbook of the Sociology of Religion (Сејџов при-ручник социологије религије) напредује и осам пута спомиње право-славље, као и временски последњи Оксфордов приручник социологије религије (The Oxford Handbook of the Sociology of Religion – Clarke, 2009). Изгледа да је то успостављена мера за његово помињање, јер и неколико престижних уџбеника социологија религије – Сабина Акуавиве (Acquaviva) и Енца Паћеа (Pace) (Acquaviva и Pace, 1996), Хуберта Кноблауха (Knoblauch, 2004) и Грејс Дејви (Davie, 2007) – не иду преко десет упућивања на једну од три хришћанскe вероиспо-вести.5 Од тога треба разликовати чињеницу да се у правилним раз-мацима публикују вредна и свеобухватна издања о православљу и признатим православним црквама, првенствено из богословског и историјског угла, попут Блеквеловог приручника за источно хриш-ћанство (The Blackwell Companion to Eastern Christianity) из 2007, или коректних интерпретација православља од стране протестант-ских и католичких угледника (Light from the Christian East: An Intro-duction to the Orthodox Tradition – Payton Jr., 2007).

У разматрању улоге православља у изградњи демократије у зем-љама Балкана након хладног рата, и Елизабет Продрому (Prodromou) је пре петнаест година констатовала изостанак покушаја социолош-ких расправа о улози православља у политичким променама:

Упркос све распрострањенијем поновном избијању наци-оналистичке политике и верски дефинисаних сукоба на Балка-ну након хладног рата, православље је остало terra incognita у већини анализа које се баве религијом и политичком транс-формацијом, посебно у анализама које се баве балканским друштвима бившег совјетског блока. За разлику од разноврсне литературе о религији и друштвеним променама у Латинској Америци, Блиском истоку, северној Африци и Азији, слична анализа друштава бившег државног социјализма је веома огра-ничена и бави се скоро искључиво римокатоличком и протес-тантском хришћанском традицијом у источним и централно-европским земљама. (Prodromou 1994: 117)

4 Што је чак повољније од две године млађег Приручника, који се нити једном не осврће на православље: Dillon, Michele (ed.) 2003. Handbook of the Sociology of Religion, Cambridge, New York: Cambridge University Press. 5 Тако ли је у Европи, онда нема места чуђењу што ни најновији преглед амери-чке социологије религије – American Sociology of Religion (Blasi, 2007) – ама баш ништа не извештава о православљу.

14

Све наведено недвосмислено говори о потреби за једним ела-борираним социолошким приступом православном хришћанству. Да ли је, као што мисле МекМајлор и Ворожишчева (McMylor and Vo-rozhishcheva 2007: 462), још увек прерано говорити о социологији православља или сада има већ неких основа за то – нека остане по-тенцијалном читаоцу овог, као и текстова који следе, као тема за раз-мишљање. Писци ових редова, уочивши празнину и потребу, чине покушај у правцу, ако не заснивања нове поддисциплине, а оно представљања постојећих социолошких разматрања православља (кроз преводе, нове радове, те селективну библиографију), све са ци-љем налажења места за источно хришћанство у предметном видо-кругу модерне науке о друштву.

Андреас Бус (Buss) је име које није непознато нашој стручној јавности6. Његове студије руског православног хришћанства7 спро-ведене у духу веберијанске социологије религије, представљају изу-зетно вредан допринос и чине дуго чекану допуну Веберовом компа-ративном изучавању светских религија. У новом раду "Социологија православне традиције", који је сачињен на наш позив и овде се први пут објављује, аутор испитује рано монаштво и односе цркве и државе у Византији и Русији, руске староверце, словенофиле и популисте, да би покушао да дâ одговор на питање да ли се и на истоку десила трансформација вансветовног индивидуализма раног хришћанства у модерни/унутарсветовни индивидуализам, као на западу. Бус закљу-чује да модерни индивидуализам нема културну основу у православ-ној традицији, али да социологија православне традиције може да кроз ово, и слична разматрања, пружи допринос општој социологији кроз увођење нових концепата, који би научницима помогли да из-бегну замку "вестернизације" – тумачења појава православног ми-љеа искључиво кроз категорије западноевропског начина мишљења8.

Владан Станковић се у тексту “Проблеми заснивања социоло-гије православља“ бави некима од базичних методолошких, еписте-молошких, гносеолошких и онтолошких проблема који искрсавају 6 Нишки социолози религије, на челу са Драгољубом Б. Ђорђевићем, упознали су нас са кључним поставкама утицајног канадског социолога немачког порекла. Ђорђевић, иначе у интензивном саобраћају са професором Бусом, најпре у те-матском зборнику Православље између неба и земље (1991:96-118) објављује његов есеј „Економска етика руског православног хришћанства (I део)“, а затим и књигу Макс Вебер и Азија (1994) за коју са Богданом Ђуровићем пише поговор „Компаративна социологија развоја Андреаса Буса“, онда и чланак са Драганом Тодоровићем „Макс Вебер и Азија: критика Андреаса Е. Буса“ (2000); коначно у Темама штампа Жикице Симића (2005:631-637) критички осврт на најновију Бусову студију The Russian-Orthodox Tradition and Modernity (2003). Због свега тога је овај врсни веберијанац веома цитиран у српској социологији. 7 Види: Buss 2003. 8 Један од примера ове праксе је свођење византијске симфоније на цезаропапизам.

15

при покушају утемељења социологије источног хришћанства.9 Дру-штвени односи који би имали конфесионални, православни предзнак у основи се могу сагледати из два легитимна угла: најпре са позиција емпиријског истраживачког рада, из кога би добијени одговори, за-тим, послужили као темељ за грађење законитости или теорија сред-њег обима по питању вредносних ставова и понашања испитаника у оквиру истраживаних православних друштава. У онтолошком смислу православље тежи разрешењу космогонијске драме на један специфи-чан начин, преображењем изнутра. Овакав приступ вери представља окренутост културних образаца унутрашњој страни човека, заокуп-љеност његовом искључиво антрополошком димензијом. Ова чиње-ница указује да се друштвеност односа понајпре мора потражити у нормативној димензији православне културе. Управо су норме те ко-је учвршћују православно предање инсистирањем на неколико непо-рецивих атрибута: догматизму, реализму, ритуализму и адаптивизму.

Овако, недовољно дубоко, постављен однос друштвености православља у свом развојном односу произвео је извесне специфичне социјалне институте, који су снажно осликали особине православних друштава (нпр. монастицизам као идеал). Ако се изузме православна нормативна култура која је усмерена на унутрашњу страну човекове личности, онда се социологија православља суочава са недовољним материјалом за проучавање православне културе, а преко ње и друш-твених односа. Заокупљеност православља унутрашњом страном чо-векове егзистенције, оном страном која води ка обожењу и спасењу кроз обожење, оставило је једно читаво поље друштвености неупит-ним. Отуда би неки будући задатак социолога православља био да ове празнине испита, да на њих дâ одговоре и да допринесе стварању друштвеног учења православља, с тим што нарочито треба нагласити да не би било сасвим упутно истраживати развој православних ин-ститута парадигматизацијом западних узора, јер се, како сматра Станковић, ради о две различите (и особене) духовно-културне и ци-вилизацијске матрице.10

Лариса С. Астахова, млада руска социолошкиња религије са Државног Универзитета у Казању (престоница Републике Татар-стан),11 што се види већ и из наслова прилога писаног на нашу молбу 9 Рад је део припремних рукописа за дисертацију Утицај хришћанских конфесија на политику друштвеног развоја, која се сачињава под бригом Драгољуба Б. Ђорђевића и Мирољуба Јевтића на Факултету политичких наука и од које се очекује да пружи велики допринос социологији православља. 10 Консултовати и његов новији чланак „Извансветски аскетизам православља и тенденције друштвеног развоја“, Теме 2009, 33(3):1011-1020. 11 На њу и њену књигу – Религия в системе социально-политических отношений и процессов: идеально-типологический и исторический аспекты – упозорила нас је Ксенија П. Трофимова докторандкиња Игора Н. Јаблокова (Яблоков), ака-

16

– „Православна социологија или социологија православља: о могућ-ностима конфесионалне социологије“ – дискутујући „вечито“ двоум-љење између конституисања православне социологије и заснивања социологије православља, ипак се пребрзо опредељује за конфесио-налну социологију религије. Та позиција, за коју се донекле може имати разумевања у претходном – атеистичкој обојености свег дру-штва, па онда и наука о религији – у коме није могло бити речи ни о оделитој социологији религије као дисциплини, завршава у њеном ставу да „у условима кризе идентитета и условима када социологија религије тражи некакве основе за даљи развој, конфесионална со-циологија религије, у овом случају руске цивилизације – православна социологија – може да науци предложи нову базу за стварање теорија и проучавања конфесионалних друштава“. Занимљиво је приметити да се, док је “стална“ недоумица у западној друштвеној науци углав-ном разрешена тако што се барата са социологијом религије као је-динственом науком, у источној – посебно руској и српској, снажно јављају захтеви за конфесионалном дисциплином, било да се ради о филозофији, социологији или, чак, антропологији религије. (У срп-ској етнологији/антропологији неуобичајено оштро је то захтевала Александра Павићевић [2009: 1433] одлучним ставом да антрополози нису само дужни да буду нерелигиозни него баш супротно – обавеза им је да буду религиозни: „Теолошка/православна антропологија могла би да пружи солидан материјал и путоказ ка целовитом про-учавању и деконструисању феномена повратка религији.“)12 Једно је зборити о религиозном искуству и религиозно-духовном потенцијалу православља, а нешто друго о социологији религије и социологији православља као посебним социологијама.

Јулија Синелина у, за наш темат и зборник посебно писаном, тексту "Динамика религиозности грађана Русије од 1989. до 2006. године" анализира религиозност становништва Русије, пре свега пра-вославних верника. Ауторка користи податке из више социолошких искуствених изучавања која су спровели разни социолошки центри и институти за истраживање јавног мњења. Утврђивање нивоа и степе-на религиозности је повезано са методолошким споровима о начину истраживања и мерења религиозности. Синелина предлаже метод Чеснокове као најодговарајући. У центру овог метода је појам уцр- демика РАЕН, шефа Одељења за истраживање религије Филозофског факултета Московског државног универзитета „Ломоносов“ и водећег руског религиолога, код кога је један од нас (Ђорђевић) средином 80-их година прошлог века био на постдокторским студијама. 12 Објављујући јој текст у последњем броју Тема за прошлу годину, Д. Б. Ђорђе-вић, г. уредник, желео је да допринесе тој дебати, као што то скупа чинимо овим тематом и будућом књигом Социологија и православље, али са упозорењем да се морају имати у виду новији доприноси и свежија књижевност.

17

ковљења. Уцрковљеност живота садржи пет показатеља: посећивање храма, исповедање, причешћивање, читање јеванђеља, молитву и одржавање постова. Налази проучавања спроведених уз помоћ овог метода могу да се сажму у неколико тачака: у последњих десет годи-на православни испитаници чешће посећују цркву, чешће се него ра-није моле црквеним молитвама и редовније читају јеванђеља. Но то није довољан доказ о томе да су православни грађани Русије масовно почели да се руководе религиозним начелима у свакодневном живо-ту. Пре може да се говори о томе да су почели да се враћају у цркву, с тим што треба напоменути да су важни показатељи уцрковљеног живота људи (исповест и причешће) остали и даље на ниском нивоу. Синелина закључује да за значајан део грађана Русије уцрковљење још увек има површан карактер13.

Томас Бремер (Bremer) пише о религиозности у данашњој Ру-сији на основу социолошког истраживања на репрезентативном узорку (1600 пунолетних испитаника) спроведеног 2008. године.14 У истраживању је нагласак био стављен на испитивање особености православног религиозног понашања – већина питања се односила на православну верску праксу. Уочено је пар правилности које по питању религиозности Русију разликују од западних држава: религија у Русији је, више од 20 година после слома комунистичком режима и државом прописаног атеизма, превасходно ствар образованих и мла-ђих становника градова. Велики религиозни потенцијал који је по-стојао по паду совјетског уређења је условио садашњи степен рели-гиозности у Русији, где ту религиозности карактерише висок ниво површности. Многи се Руси поистовећују с православном црквом, и њени се прописи високо цене иако се често не спроводе, што се јасно види поводом поста. Црква досад није увек успевала да користи своју позитивну репутацију да би изградила основу за продубљено рели-гиозно знање и свесно примењивање црквене праксе.

У Русији по религијским питањима постоји очигледна подела земље на три групе, што се донекле може објаснити њеним посебним историјским развојем. Отприлике једна трећина људи, нема мишље-ња о постављеним питањима и тешко даје одговоре на њих. Друга трећина је углавном отворена према верском понашању и црквеним темама, док преостала трећина негативно гледа на то. Расподела од- 13 Упореди: Greeley, 2003:89-121 (наслов поглавља је: "Russia: The Biggest Revi-val Ever?" ["Русија: највећи (религијски – M.J.) препород икада?"]). 14 Опет су нас нишки социолози религије, посебно Драгољуб Б. Ђорђевић, рано упознали са разноврсним Бремеровим опусом, који је у међувремену постао професор Универзитета у Минстеру (Немачка). Том веома утицајном католич-ком теологу екуменисти, одличном зналцу српског језика и српског православља, у Нишу су објављене две ствари: „Питање атеизма у новијој западној теологији“ (1997а:122-127), Вера, култура и политика (1997б).

18

говора се мења у односу на постављено питање, тако да оне који нису давали одговоре треба прецизније анализирати. Описана ситуација представља изазов за Руску православну цркву која до сада на њу није реаговала на одговарајући начин.

Лариса Титаренко, европски позната социолошкиња религије, професор на Државном универзитету у Минску, такође је спремила текст "Религија у Белорусији" само за наш темат и зборник15. Она у раду разматра пресовјетску историју Белорусије као позадину за ана-лизу тренутне религијске ситуације у тој земљи. Ауторка показује да је становништво на подручју које данас представља Републику Бело-русију било етнички измешано: преци савремених Белоруса, Руса, Литванаца, Татара, Јевреја, Пољака и неких других народа су веко-вима живели на овим просторима. Они су толерисали једни друге, као и религијска веровања сваког етницитета. Тако су једни поред других живели православци, католици, протестанти, муслимани и јевреји.

Совјетска сила је начинила Белорусију делом атеистичког Совјетског Савеза. Религија је била одвојена од државе, али није нес-тала. Стога се овде након распада Совјетског Савеза јавила религиј-ска обнова, са неким специфичним одликама које могу да се сматрају доказом разлика између источне и западне религиозности.

У првом делу рада су описане савремене одлике религиозности у Белорусији, где се Лариса Титаренко усредсредила на мозаички ка-рактер и превласт православља које се посматра и као део религиј-ског и као део културног идентитета становништва. У другом делу рада се анализира однос између цркве и државе у Белорусији.

Наш социолог Мирко Благојевић, познат по емпиријским ис-траживањима религиозности, у раду „Везаност за православље у ог-ледалу статистике: социолошко мерење црквености“ покушава да религиозност и везаност људи за православље и православну цркву прикаже имајући на уму првенствено статистичке податке из бројних јавномњењских и социолошких проучавања у Србији и Русији. Он, пре самог изношења и тумачења мноштва резултата, расправља о могућностима и ограничењима социолошког, квантитавног и анкет-ног приступа религијском феномену, где, поред осталог, наводи да су статистички методи по својој природи далеко погоднији за обраду података из изучавања о објективној, спољашњој вери која се опред-мећује у заједници са другим верницима и у њиховом односу према тој моћи, него за унутрашњу, субјективну веру. Притом Благојевић наглашава да се међусобни односи људи и народа на Балкану не мо-гу разумети без религијског чиниоца, који је у великој мери испре-плетен са друштвеном и државном сфером. 15 Она је редовни учесник са запаженим рефератима на ISSR (International Society for Sociology of Religion) и ISORECEA (International Study of Religion in Central and Eastern Europe Association) конференцијама.

19

Искуствени подаци се врцановски прецизно износе груписани у три целине: они који се односе на самоидентификацију са религи-јом и црквом, затим они о веровању у догматско језгро православља и на крају подаци о црквености становништва (овде само треба напо-менути да је „црквеност“ ужи појам од „религиозности“ пошто има религиозних људи који не учествују у црквеном животу као што често има и оних који учествују у неком степену у црквеном животу а да нису религиозни или су тзв. млаки или формални верници). Могло би се закључити да се у последњих двадесет година повезаност ши-роких маса са црквом и религијом видљиво проширила. Значајан по-раст броја људи који данас има неку везу са црквом и, у односу на временски размак од пре тридесет година, више дугује друштвеним разлозима него чисто духовним потребама и унутрашњим подстица-јима људи. Уочене промене у различитим димензијама религиозно-сти и црквености су различитог обима, интензитета и домета: највећи домет имају у религијско-конфесионалној свести испитаника, а нај-мањи у црквености као редовном и доследном придржавању верских дужности. (За приређиваче је битно да читаоци темата и зборника могу упоређивати тумачења Сенилине, Бремера и Благојевића скоро исте религијско-конфесионалне културе, те сами донети суд о томе које се од њих више приближава социолошкој истини социологије православља.)

Ситуациони фактор почетком деведесетих година прошлог века пресудно је утицао да неке функције религије и цркве испливају на површину јавног живота: тада је на делу била пре свега заштитно-интегративна, хомогенизујућа, етномобилишућа улога религије, а потом и компензаторска и улога погледа на свет. Мора бити поменута и идеолошка функција религије код једног дела становништва, као својеврсно надомешћивање изгубљеног идентитета и општеприхва-ћених вредности, блиско повезана са легитимацијом новог система која се може назвати и социјално-политичком функцијом православља.

Међутим, тврди Благојевић, оваква стварност прелази у мит ако бисмо сматрали да је описана ревитализација у исто време про-духовила људе у њиховој посвећености трагања за Богом, а њиховим свакодневним међусобним понашањима дала неки нови квалитет.16 Друштвена збиља на истраживаним подручјима, социјално-девијантне 16 Такође и у Ђорђевић (2009:57-64), на чију је дискусију карактера религиозно-сти православног становништва, посебно српског – преобликовањем Г. Дејвине синтагме „веровање без припадања“ (believing without belonging) у „традицио-нално припадање без веровања“ (traditional belonging without believing) – у два наврата опширно реаговао Мирко Благојевић (2009c:9-36; 2009d:97-117). Њихова расправа је тако недостајући пример дијалога и полемике у српској социологији религије, тј. социологији православља, пожељан начин којим се унапређује ма-тична дисциплина.

20

појаве корупције, најразличитије врсте криминала, малолетничка школ-ска делинквенција и насиље у породици, болести зависности, по-казују слику која је сасвим насупрот очекиваном понашању верника.

Питера Бергера (Berger) – доајена социологије, модерног кла-сика и познатог социолога религије не треба посебно представља-ти.17 У овом броју Тема преносимо његов чланак "Православље и глобални плурализам" који је био изложен као уводни говор на отва-рању конференције "Дух Православља и етика капитализма" одржа-ној 2005. године у Бечу18. Тврдећи да разумевање православља има важну улогу у разумевању савременог света уопште, он прелази на разматрање четири историјске ситуације у којима се православље налазило: 1) као државна црква, 2) као мање више толерисана мањи-на под муслиманском владавином, 3) као прогањана заједница за време владавине комунизма, те 4) као заједница у дијаспори, и кон-статује да ниједна од поменутих ситуација није припремила источно хришћанство за искуство функционисања на начин добровољног удружења. За претежан број православаца постојало је јединство ре-лигије и друштвене заједнице које се узимало здраво-за-готово. С обзиром на скорашње геополитичке промене и њихов вероватан бу-дући ток, Бергер сматра да је једини начин да православна црква "преживи" изазове расног, националног и верског плурализма њено преобликовање у организацију типа волунтаристичке асоцијације.

Елизабет Продрому (Prodromou) кроз текст „Амбивалентни православци“ истражује однос православног хришћанства и демо-кратије. Ауторка на основу обимних искуствених података тврди да суштински не постоји ништа у православљу што га чини a priori не-сагласним са демократијом. Теологија тројства, својим концептом "јединства у различитости", наводи православље да вреднује слободу и једнакост пред законом. Но у исто време је непобитно да право-славне цркве често показују извесну амбивалентност око кључних елемената плурализма карактеристичног за демократске режиме. Ту су пре свих феномени различитости и конкуренције, за које исток историјски није припремљен борбама између папства и царства, ре-формацијом, контрареформацијом, нити сопственом варијантом Другог ватиканског концила. Плурализам и демократија су право-слављу наметнути од споља и оно њима може да се одупире или да се са њима невољно мири. Продрому анализира три индикативна 17 Зачудо, Бергер није много превођен и објављиван у нас. Његов далекосежан чла-нак „Социологија: повлачење позива“, објављен у Прегледу Америчке амбасаде (264/1994, стр. 38-42), одмах је прештампан у Ђорђевић (1996:21-27; 2001:21-27), затим у новом преводу у Журналу за социологију (2006:191-202). Тек је претпрошле године издат један од његових утицајних зборника Десекуларизација света (2008). 18 Бергер се и раније бавио православљем, види: Berger 2003, као и: Berger 2004: 91-94, 150-155.

21

случаја. Најпре, кретања у Русији (несумњиво најважнији случај) која карактерише покушај успостављања равнотеже између посвећености демократским слободама и ограничавања прозелитизујућих тенден-ција неправославних група (посебно јеванђеоских протестанатаа). Ту је, затим, спор око навођења религијске припадности у личним ис-правама у Грчкој и, на крају, случај судског спора који је покренула група америчких православних лаика против Православне Архиеписко-пске Дијeцезе Америке. Ови случајеви илуструју различите аспекте поменутог амбивалентног односа православља према демократији.

Радован Биговић, ванредни професор Православног богослов-ског факултета у Београду, одазвао се нашем позиву и за ову прили-ку написао текст „Православна црква и европске интеграције“.19 У њему се бави ставовима и местом Српске цркве, али и православних сестринских заједница уопште, у (пост)модерном амбијенту савреме-не Европе. У одељку о глобалној димензији цркве, Биговић износи тврдњу која би неке могла изненадити: глобализација је иманентна природи Православне цркве – хришћански Бог није племенско и на-ционално божанство већ Бог „глобалне“ љубави и бриге за цео свет, за све што је створено. Тако, како даље пише, под кров Цркве могу стати сва племена, нације и народи света, али Она не може да се по-истовети ни са једним. Стога је јасно да окови етнофилетизма коче и парализују мисију Цркве у данашњој васељени. Православље није страни, нити спољни елемент у географском, политичком, религиј-ском и културном простору Европе, нити га таквим треба сматрати. Европски континент и цео свет се данас уједињују невероватном бр-зином. У том и таквом свету Црква мора да пронађе своје место као својеврсна „опозиција“ свакој власти/држави – у смислу да није про-тив ње, али да јој стално одриче оно суштинско и да јој придаје само условну и релативну вредност, пошто би она требало да постоји у функцији човека (а не обратно).

Забринутост за могућност губљења идентитета у новој европ-ској творевини се не чини оправданом, с обзиром на то да се Европска унија задовољава правним јединством и дозвољава, чак и подстиче, сваки други плурализам: религијски, културни, национални, језички, морални. Већина православних и хришћанских мислилаца сматра да за чврсто јединство није довољно само правно, политичко и економ-ско јединство већ да са тим паралелно треба да постоји изградња ду-ховног јединства и "европског идентитета"; стога је главни циљ свих европских хришћана, па и православних, "нова евангелизација" Ев- 19 Др Биговић, од кога је иначе велики успех искамчити прилог – како је већ оцењено – међу српским богословима највише је допринео социологији религи-је, према томе и социологији православља. Није реторичка игра: он је највећи богослов међу домаћим социолозима религије, односно највећи социолог рели-гије међу српским теолозима.

22

ропе – откривање и сведочење Христа европским народима у усло-вима слободе и плурализма. Ово се чини посебно важним у време када је констатовано да модерна Европа није антирелигиозна, већ ан-тиклерикална, када с презиром и неодобравањем гледа на политичко деловање Цркве. Политички центри моћи Цркву усмеравају на са-радњу са цивилним друштвом кад је реч о друштвеном деловању. По питању деловања Цркве у политици Православна Црква нема усагла-шен став. Постоји консензус да се Цркви не може оспорити право на јавно и друштвено деловање. Спорови се воде око питања ко и како треба да делује. Није занемариво и безначајно да и црквени канони забрањују свештеним лицима да се баве државним службама. Учешће у политичком животу, стога, остаје на самим верницима.

Због пренаглашене усмерености на прошлост, нису неоправда-ни захтеви за својеврсном модернизацијом Цркве. Међутим, тај хришћански модернизам и савременост не треба да се манифестују као пасивно и некритичко подражавање навика и менталитета време-на. Цркви данас наносе много штете, како Биговић пише, "лажни апостоли 'националних интереса'", који монополизују љубав Божију и код којих се "правоверност" и "православност" јавља и као мржња према другима.

Весна Трифуновић у раду "Православље и српско друштво", опет зготовљеном за наш пројекат, релативно конзистентно трага за местом православља у култури Срба.20 С обзиром да је њихова појава на историјској позорници неодвојиво повезана са прихватањем хриш-ћанства, сагледава се утицај српске верзије источног хришћанства на формирање доминантног културног обрасца кроз: однос православља и српске средњевековне државе, однос православља и националног живота Срба и, коначно, кроз духовни и културни значај Српске пра-вославне цркве у српској држави у средњем веку. Ауторка утврђује недвосмислену повезаност српске државе и цркве са византијском културом и цивилизацијом кроз анализу Номоканона или Крмчије Светог Саве. Она се даље осврће на постојање извесних тензија из-међу националне припадности и припадности универзалној, хриш-ћанској религији, али одбацује постовећивање стварања националне цркве са стварањем националне религије и, тиме, доводи у питање оптужбе за склоност ка етнофилетизму. Значај стварања самосталне Српске православне цркве, јесте у томе што је она непрестано обав-љала и својеврсну државотворну дипломатску мисију. Црква је у средњем веку преузела на себе и социјално-политичке задатке: бригу о народном здрављу, о народној исхрани у време глади, помагање сиромашних и маргинализованих, организовање просвете. Оствару-

20 То је већ много опширније предузела у књизи Образовање и религија (2008).

23

јући своју улогу на такав начин православље и православна црква постали су део идентитета српског народа. Цркви наметнута улога очувања духовног јединства и националне свести, довела је до иден-тификације српства са православљем. Одржавајући дијалог са зна-чајним актерима на друштвеној сцени, православље је, констатује Трифуновићева, развијало филозофију опстанка – и само опстало – истовремено помажући и српском националном бићу да преживи.

Нина Димитрова, бугарска социолошкиња и филозофкиња ре-лигије,21 бави се варијантама социо-религијског утопизма почетка XX столећа, периода познатијег као Сребрно доба (Серебряный век), чија је суштинска одлика била ескплозивни пораст интересовања за могућност друштвене делотворности обновљеног православља. Ру-сија тог времена је обиловала религијским реформаторским покретима чији би заједнички именитељ могао бити миленаристички пројекат – остваривање религијског јавног живота, другим речима, један свео-бухватан покрет десекуларизације друштва које је искусило кризу позитивистичког погледа на свет и то од стране интелигенције која није била део званичних црквених структура (које су биле сматране представницима "изопачене религије"). Ауторка текста "Социјално-православни утопизам руског Сребрног доба" наводи и тумачи идеје главних представника поменутог покрета: Дмитрија Мережковског (Мережкóвский), Сергеја Булгакова (Булгаков), Николаја Берђајева (Бердяев) и других који су дали слободније, шире тумачење максиме Достојевског (Достоевский) о "монаштву свакодневног света". Религи-ја и револуција су виђене као идентичне, а Царство Божје као ништа друго до нови друштвени идеал чије је остварење на видику. Оства-рена је својеврсна синтеза есхатолошког и утопијског (па одатле и синтагме попут "хришћанског социјализма"). Знана Бугарка, као једну верзију учења Сребрног доба, разматра и Евроазијце (Евразийцы) – руски емигрантски покрет заснован на књизи Европа и човечанство (Европа и человечество) Николаја Трубецкоја (Трубецкой). У језгру овог правца је била идеја стварања уједињене, моћне суперетничке целине назване држава Правде. Слично ранијим социо-религијским утопијама које су за основу имале хришћанско милосрђе и братство, Евроазијци су такође наглашавали улогу религије, с тим што су је схватили строго и само као православну. Димитрова излагање завр-шава закључком да су, без обзира на њихове често оправдане крити-ке одређених неуспеха црквене хијерархије, утопијски подухвати у сваком случају били штетни за православље. 21 Са којом је старији од нас био почаствован да сарађује на међународном про-јекту Балканска матрица Института за филозофију Бугарске академије наука (Богомилова и Димитрова, 2007; Dimitrova, 2009) и која се љубазно одазвала да дâ новоспремљени прилог за Социологију православља.

24

Василиос Макридис (Makrides) у тексту „Православно хриш-ћанство и привредни развој: случај Грчке“ (који је измењена и допу-њена верзија његовог реферата представљеног на конференцији "The Orthodox Spirit and the Ethic of Capitalism" ["Православни дух и етика капитализма"] одржаној у Бечу 2005. године, а који је пруредио за наш темат и тематски зборник) покушава да пружи одговоре на сле-дећа питања: Да ли православна веровања могу дати подстицаје или бити препреке друштвено-економском развоју и тржишној привреди? Да ли православно хришћанство садржи елементе и принципе у својој доктрини и пракси који могу погодовати или бити против таквог раз-воја? Које нам податке случај Грчке, у којој је православље доминан-тна религијска културa joш од византијског времена, пружа о овоме? То јесу нека од основних питања социологије православља која су најпре, ко би други него Грци, расправљали Демостенес Саврамис (Savramis, 1982)22, Георгије И. Мандзаридис (Mantzaridis)23 и Никос Кокосалакис (Kokosalakis)24 – онда су се 90-их придружили Драгољуб Б. Ђорђевић (1990, 1993a, 1993б) и Макридес (1999).

На врло сложена питања није могуће дати једноставне или јед-нодимензионалне одговоре. Концентришући се на временски период од отоманске владавине над Балканом до данас, Макридис разматра неколико фактора и варијабли. Најпре констатује да је грчка право-славна традиција током историје санкционисала привредне активно-сти у случајевима када су оне биле предмет православне доктрине о „исправном“ располагању богатством – на богатство као такво се није гледало као на несагласно са бивањем православним хришћанином, већ само као на искушење и као на потенцијалну опасност која би хришћанина могла да скрене са правог пута. Но, ако се узме у обзир да је црква центар моћи са врло развијеном бирократском организа-цијом и знатним утицајем у свету, те да управља својим власништвом на мање-више рационалан, ефикасан и уносан начин, може се закљу-чити да привредне активности и црквене духовне оријентације нису несагласне, већ да су на много начина испреплетене. Друго, ово по-зитивно везивање, или сагласност, материјалног богатства/проспери-

22 За кога Макридес с правом вели да је „зачетник социологије православља“. 23 Његова чувена Социологија хришћанства, још раније припремана бројним текстовима, штампана у Солуну крајем 80-их истеклог века, код нас је преведена 2004. Тај прослављени православни теолог, који је гостовао крајем 2009. на бео-градском Православном богословском факултету и који предаје хришћанску со-циологију од почетка 60-их на солунском Теолошком факултету, како закључује Макридес (1999:145-146), иако не размишља социолошки, већ у принципу бого-словски, много је допринео социологији православља. 24 Који је на позив Д. Б. Ђорђевића учествовао, 1998. у Београду, на конферен-цији „Црква, држава и цивилно друштво“ и саопштио реферат „Односи између православне цркве и државе, с посебним освртом на Грчку“ (Kokosalakis, 2000).

25

тета и православних веровања, не значи да православно хришћанство подржава одређену „привредну етику“. Материјални успех и имућ-ност могу да се тумаче као знак божије наклоњености и милости према одређеним особама, но ово не имплицира да православна док-трина прихвата идеју предестинације (у протестантском смислу) или неки сличан теолошки концепт. Треће, иако се каткад чинило да је Грчка православна црква против друштвено-економског развоја, то заправо није случај. Грчки православни свет је „избегао“ формативни утицај у модерности, која је, касније, готово насилно наметнута од стране Запада, тако да су православне реакције биле усмерене про-тив западног модела, а не против социо-економског развитка као таквог. Четврто, религијски чинилац се у научним расправама о за-каснелој модернизацији простора на којима доминира православље не сматра главном препреком друштвено-економског развоја и мо-дерности. Пето, социолошке студије данашње Грчке су показале да не постоји доказ да православни систем веровања кочи друштвено-економски развој, стицање зараде или било које друге активности везане за новац. Чак и када православно хришћанство не одобрава стремљење ка богатству кроз рационално-методичко управљање сред-ствима и када промовише антикапиталистичке идеале, оно то чини због бриге за сиромашне и немоћне као и због своје фундаменталне бриге око социјалне правде. Такви императиви тешко да имају ути-цај на стварни пословни свет који се више води правилима садашње глобалне економије, а не хришћанским идеалима и принципима.

Зоран Крстић у прилогу који носи поднаслов „Предлог тео-лошког превредновања процеса секуларизације“ констатује да поме-нута појава до сада није била битна тема српске православне теоло-гије.25 Процесу секуларизације се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и са становишта хришћанства и традиционалних цркава у потпуности негативно. Аутор покушава да пружи другачије теолошко вредновање секуларизације. Он најпре одваја секуларизацију од атеизма, а затим секуларизацију одређује као битну карактеристику савременог света, и прихвата њено ближе одређење као “процеса еманципације друштва од црквеног туторства и ограничење утицаја који је имала религија на друштвеном, полити-чком и цивилизацијском плану“. Даље, следећи Јоаниса Петруа (Ιωάννης Σ. Πέτρου), разматра значај верских сукоба, (зло)употребу религије од стране политичких чинилаца и постојања искључиво јав-не сфере у Европи као факторе који су омогућили настанак и даљи развој процеса секуларизације. 25 У тексту, писаном на наш захтев, др Крстић, који иначе предаје хришћанску социологију на престоничком Православном богословском факултету, даје вре-дан принос расправи око тзв. секуларизационе тезе у православљу, тиме и со-циологији православља.

26

Западна теологија XX века је као своју значајну тему имала секуларизацију – Крстић се посебно бави промишљањима Фридриха Гогартена (Gogarten), Харвија Кокса (Cox), Карла Ранера (Rahner), Жана Даниелуа (Danielou) и Ханса Урса фон Балтазара (von Balthasar). Иако се Исток није толико бавио секуларизацијом, није изостало ње-но одбацивање, за шта је, према њему, ослонац тражен у ставовима Александра Шмемана о секуларизицији као негацији богослужења. У нашој средини, пише аутор, није било даље богословске диферен-цијације и тумачења ових ставова.

Позивајући се на многобројна истраживања религиозности – али не и на богатство социолошких концепција посветовњења – Крс-тић наводи да се не може потврдити теза о мањој религиозности са-временог човека или, можда прецизније, о већој религиозности људи у прошлости. Стога је „жал за прошлим временима“ неутемељен и он предлаже три вида секуларизације према којима се могу заузети различити ставови: 1) процес секуларизације у ужем смислу – који се може вредновати позитивно, пошто верска неутралност државе подстиче Цркву да се окрене својим члановима, врати самој себи и својој основној мисији (овде процес секуларизације не угрожава бит Цркве, али свакако мења њено место и улогу у друштву); 2) секула-ризам као идеологија – који се не може позитивно вредновати; и 3) секуларизација црквеног живота – која је најпогубнија за Цркву јер представља чин неповерење према Светом Духу и став да се поједи-ни аспекти и области црквеног живота могу засновати искључиво на људској мудрости и знању, а не на даровима Светога Духа, тј. синер-гији Бога и човека.

• • •

Наш се напор на профилисању социологије православља не исцрпљује овде понуђеним истоназваним тематом. У току године, у издању немачке фондације „Конрад Аденауер“ (Београд) и Југосло-венског удружења за научно истраживање религије – ЈУНИР (Ниш), изаћи ће нам тематски зборник радова Социологија и православља, који ће, осим текстова темата, садржавати и чланке: Демостенеса Са-врамиса (Savramis) „Макс Вебер и православна црква“, Миклоша Томке (Tomka) „Да ли конвенционална социологија религије може изаћи на крај са разликама између источно и западноевропског раз-воја?“, Алексиоса Панагопоулоса (Panagopoulos) „Социологија и православље: један изузетан пример у Албанији“, Драгољуба Б. Ђор-ђевића „Досије социологије православља“, Сергеја Флереа (Flere) „Испитивање потребе за посебном методологијом при проучавања православља“, Маје Вранић-Митрић и Драгомира Јанковић „Српска православна црква и добротворни рад“, Наталије Динело (Dinello) „Руско религијско одбацивање новца и homo economicus-а: самои-

27

дентификација 'пионира монетарне економије у постсовјетској Руси-ји'“, Валентине Гавриловне Федотове и Шерил Крос (Cross) „Право-славље, Вебер и нови руски капитализам“, Александра Агађаниана (Agadjanian) „Пробој у модерност, апологија традиционализма: по-глед руског православља на друштво и културу из компаративне перспективе“, Џејмса Р. Пејтона (Payton) „Одлазак у цркву“, Жикице Симића „Старозаветни, законски, моралистички и фарисејски дух у српском православљу“.

Литература Acquaviva, Sabino i Pace, Enzo 1996. Sociologija religije: problemi i perspektive,

Zagreb: Zavod za sociologiju. Arnason, Johann P. 2000. "Approaching Byzantium: Identity, Predicament and After-

life". Thesis Eleven 62(1):39-69. Астахова, Лариса С. 2006. Религия в системе социально-политических

отношений и процессов: идеально-типологический и исторический аспекты. Казань: ИГС, Центр инновационных технологий.

Бакић-Хејден, Милица 2006. Варијације на тему “Балкан“, Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију, И. П. "Филип Вишњић".

Бас, Андреас 1991. Економска етика руског ортодоксног хришћанства (I део), у: Драгољуб Б. Ђорђевић (ур.) Православље између неба и земље, стр. 96-118. Ниш: Градина

Blagojević, Mirko 2009a. „O sociološkim kriterijumima religioznosti“, Filozofija i dru-štvo 20(1):9-36.

Blagojević, Mirko 2009b. „Revitalizacija religije i religioznosti u Srbiji: mit ili stvar-nost“, Filozofija i društvo 20(2):97-117.

Blasi, Anthony J. (ed.) 2007. American Sociology of Religion, Leiden, Boston: Brill. Beckford, James A. and Demerath III, N. J. (edited by) 2007. The Sage Handbook of the

Sociology of Religion, Sage: London. Berger, Peter L. 1992. "Sociology: A Disinvitation?", Society November/December,

pp. 12-18. Berger, Peter L 1994. „Sociologija: povlačenje poziva“, Преглед Америчке амбасаде

(264):38-42. Berger, Peter L. 2003. "Orthodoxy and The Pluralistic Challenge". Greek Orthodox

Theological Review 48(1-4):33-41. Berger, Peter L. 2004. Questions of Faith: A Skeptical Affirmation of Christianity.

Malden, MA/Oxford: Blackwell. Berger, Peter L. 2005. "Orthodoxy and Global Pluralism". Demokratizatsiya 13(3),

pp. 437-447. Berger, Piter L. 2006. “Sociologija: povlačenje poziva”, Žurnal za sociologiju (4):191-202. Berger, Piter L. 2008 Desekularizacija sveta: oživljavanje religije i svetska politika,

Novi Sad: Mediterran. Богомилова, Нонка и Димитрова, Нина (сьст.) 2007. Балканската културна

матрица и европейският проект, София: Издателство “Фабер”. Бремер, Томас 1997а. Питање атеизма у новијој западној теологији, у: Драгољуб Б.

Ђорђевић (прир.) Искушења атеизма, стр. 122-127. Ниш: Градина, ЈУНИР. Бремер, Томас 1997б. Вера, култура и политика. Ниш: Градина, ЈУНИР. Бус, Андреас Е. 1994 Макс Вебер и Азија, Ниш: Градина, ЈУНИР, Buss, Andreas 2003. The Russian-Orthodox Tradition and Modernity, Leiden-Boston: Brill.

28

Clarke, P. B. (ed.) 2009. The Oxford Handbook of the Sociology of Religion. Oxford: Oxford University Press.

Davie, Grace 2007. The Sociology of Religion, London: Sage. Dillon, Michele (ed.) 2003. Handbook of the Sociology of Religion, Cambridge, New

York: Cambridge University Press. Dimitrova, Nina 2009. Orthodoxy and nationalism in Bulgaria in the Interwar Period.

In Balkans as Reality: Living Faithfully, Living Together, p.p. 152-168. Sofia: Avangard Prima.

Đorđević, Dragoljub B. 1990. O religiji i ateizmu: prilozi sociologiji religije. Niš, Beograd: Gradina, Stručna knjiga.

Ђорђевић, Драгољуб Б. (ур.) 1991. Православље између неба и земље, Ниш: Градина. Đorđević, Dragoljub B. 1993а. Towards the Sociology of Orthodox Crhistianity, The XXII

Conference of ISSR, Budapest, Hungary. Ђорђевић, Драгољуб Б. 1993б. Ка социологији православља и православне цркве,

у: Шта нам нуди православље данас?, стр. 194-205. Ниш: Градина. Ђорђевић, Драгољуб Б. 1996. Социологија forever, Ниш: УЗ гимназије „Светозар

Марковић“. Ђорђевић, Драгољуб Б. .2001. Социологија forever, Ниш: Пунта (друго издање). Đorđević, Dragoljub B. 2009. Religiousness of Serbs at the Beginning of the 21st

Century: What is it about?, in: Danijela Gavrilović (ed.) Revitalization of Religion: Theoretical and Comparative Approaches, p.p. 57-64. Niš:YSSSR.

Ђорђевић, Драгољуб Б. и Ђуровић, Богдан 1994. Компаративна социологија раз-воја Андреаса Буса, поговор књизи: Андреас Е. Бус, Макс Вебер и Азија, стр. 137-142. Ниш: Градина; ЈУНИР.

Đorđević, Dragoljub B. i Todorović, Dragan 2000. Maks Veber i Azija: kritika Andreasa E. Busa, u: Komunikacija sociologije sa filozofijom i istorijom, str. 36-45. Nikšić/Podgorica: Filozofski fakultet, Univerzitet u Podgorici.

Fenn, Richard (ed.) 2001. The Blackwell Companion to the Sociology of Religion, Oxford: Blackwell.

Greeley, Andrew M. 2003. Religion in Europe at the End of the Second Millennium: A Sociological Profile, New Brunswick, London: Transaction Publishers.

Hamilton, Malkom 2003. Sociologija religije, Beograd: Clio. Хантингтон, Семјуел П. 1997. „Сукоб цивилизација?“, Градина 33(7-8):107-128

(Unus Mundus сепарат 4). Хегел, Г. В. Ф. 2006. Филозофија историје, Београд: Федон. Huntington, Samuel P. 1993. "The clash of civilizations", Foreign Affairs 72(3):22-49. Jovanović, Miloš 2008. "Veberova teza o protestantskoj etici i duh pravoslavlja",

Godišnjak za sociologiju 4(4):123-139. Knoblauch, Hubert 2004. Sociologija religije. Zagreb: Demetra. Kokosalakis, Nikos 2000. Relations between Christian Orthodox Church and the

State, with Special Emphasis on Greece, u: Crkva, država i civilno društvo, str. 59-63. Beograd: Centar za demokratiju.

Makrides, Vasilios 1999. Ambiguous Reception and Troublesome Relationship: The Sociology of Religion in Eastern Orthodox Europe, in: Liliane Voyé and Jaak Billiet (eds.) Sociology and Religions: An Ambiguous Relationship, Leuven: Kadoc-Studies.

Мандзаридис, Георгије И. 2004. Социологија хришћанства. Београд: Хришћански културни центар.

McМylor, Peter and Maria Vorozhishcheva 2007. Sociology and Eastern Orthodoxy, у: Ken Parry (ed.) The Blackwell Companion to Eastern Christianity, pp. 462-479. Oxford: Wiley-Blackwell.

29

Parry, Ken (ed.) 2007. The Blackwell Companion to Eastern Christianity, Oxford: Wiley-Blackwell.

Павићевић, Александра 2009. „Да ли су антрополози дужни да буду (не)рели-гиозни?“, Теме 33(4):1413-1434.

Payton Jr., James R. 2007. Light from the Christian East: An Introduction to the Orthodox Tradition, Dovners Grove: IVP Academic.

Prodromou, Elizabeth H. 1994. "Toward an Understanding of Eastern Orthodoxy and Democracy Building in the Post-Cold War Balkans". Mediterranean Quarterly 5(2), pp. 115-138.

Prodromou, Elizabeth H. 2004. "The Ambivalent Orthodox". Journal of Democracy 15(4), pp. 62–75.

Savramis, Demosthenes 1982. Zwischen Himmel und Erde - Die orthodoxe Kirche heute. Stuttgart: Seewald Verlag.

Симић, Жикица 2005. „Веберова теза и Русија у визури Андреаса Е. Буса“, Теме 29(4):631-637.

Станковић, Владан 2009. „Извансветски аскетизам православља и тенденције друштвеног развоја.“ Теме 33(3):1011-1020.

Тодоровић, Драган и Ђорђевић, Драгољуб Б. 2007. Балканско одгонетање двојине: мултикултурализам-интеркултурализам, у: Балканската културна матрица и европейският проект, Нонка Богомилова и Нина Димитрова (сьст.), стр. 18–39. София: Издателство “Фабер”.

Трифуновић, Весна 2008. Образовање и религија, Јагодина: Педагошки факултет.

Dragoljub B. Đorđević, Miloš Jovanović, Niš

THE SOCIOLOGY OF ORTHODOXY? Summary

The authors, sociologists of religion from the University of Niš (Serbia), attempting to profile the The Sociology of Orthodoxy, edited an eponymous topic in this issue of the journal Teme. In that direction, they comment critically upon the papers presented in the topic from the prominent world, European and Serbian sociologists of religion and theologists, among which are the authors who have contributed undoubtedly to the sociological research of Eastern Christianity, and in that way to the Sociology of Orthodoxy, such as D. Savramis, A. Buss, V. Makrides, T Bremer, N. Dimitrova, R. Bigović, M. Blagojević and Z. Krstić. Based on this topic, but with further ten or so papers, a book Sociology and Orthodoxy will appear during 2010, which will be edited by Dragoljub B. Đorđević and Miloš Jovanović for the German foundation “Konrad Adenauer“ (Belgrade) and the Yugoslav Society for the Scientific Study of Religion – YSSSR (Niš).

Key words: The Sociology of Orthodoxy, The Sociology of Religion, Orthodoxy, Christianity, University of Niš.