Kim Stenli Robinson, ZELENI MARS

Preveo Aleksandar Markovi

Prvi deo

AREOFORMIRANJE

Nije re o tome da se stvori nova Zemlja. Niti nova Aljaska ili Tibet, Vermont ili Venecija, Antarktik. Cilj je stvoriti neto novo i neovdanje, neto marsovsko.

ak ni nae navike nisu vane. ak i ako pokuamo da stvorimo novi Sibir ili Saharu, nee nam uspeti. Evolucija e to spreiti, a ovo je u sutini evolutivni proces, tenja starija od namere, kao kada je ivot nainio svoj prvi udesni skok iz materije, ili kada je ispuzao iz mora na kopno.

Jo jednom bijemo bitku u matrici novog sveta, ovaj put doslovno tuinskog. Iako su dinovske poplave iz 2061. godine ostavile za sobom dugake i masivne lednike, to je veoma suv svet; iako je poela da se stvara atmosfera, vazduh je i dalje veoma redak; uprkos dodavanju toplote, prosena temperatura jo je znatno ispod take smrzavanja. Svi ovi uslovi veoma oteavaju opstanak ivih bia. Ali ivot je ilav i prilagodljiv, to je zelena sila viriditasa, koja se probija u Vaseljenu. U deceniji posle katastrofa 2061. godine, ljudi su nastavili da ive pod razbijenim kupolama i pokidanim atorima, popravljajui razoreno i nekako preivljavajui; za to vreme, u naim skrovitim utoitima, nastavljao se posao izgradnje novog drutva. A napolju, na hladnoj povrini planete, nove biljke irile su se preko bokova gleera, prema toplim basenima, u sporom i neumornom napredovanju.

Naravno, sve genetske matrice za nae nove biote potiu sa Zemlje; jeste, ali teren je marsovski. A teren je moan genetski inenjer, koji odreuje ta e uspevati, a ta nee, prema progresivnom razvrstavanju, i otuda evolucija novih vrsta. I dok se smenjuju pokolenja, svi pripadnici biosfere razvijaju se zajedno, prilagoavajui se svom terenu u sloenoj meuzavisnoj reakciji, koja je sposobnost samostvaranja. Ovaj proces, bez obzira na to koliko se meamo u njega, u sutini je izvan nae kontrole. Geni mutiraju, bia se razvijaju: raa se nova biosfera, a sa njom i nova noosfera. I na kraju umovi samih tvoraca, kao i sve drugo, bivaju zauvek izmenjeni.

To je proces areoformiranja.

A onda jednog dana pade nebo. Ledene ploe sruie se u jezero, a potom poee da treskaju po obali. Deca se rasprie kao preplaene njorke. Nirgal otra preko dina do sela i upade u staklenik, viui: "Pada nebo, pada nebo!" Piter izlete napolje i potra preko dina, tako brzo da Nirgal nije mogao da ga prati.

Tamo na obali, u pesak su se zarivale velike ploe leda, a neto odlomaka suvog leda italo je u vodi jezera. Kada su se deca okupila oko njega, Piter se zagleda u visoku tavanicu. "Nazad u selo", ree bespogovornim tonom. Dok su se vraali, on se nasmeja. "Pada nebo!" pisnu i razbarui Nirgalu kosu. Nirgal pocrvene, a Harmakis i Deki se nasmejae, aljui oblaie smrznutog daha u vazduh.

Piter je bio meu onima koji su se popeli na kupolu da je oprave. On, Kasei i Miel uzverali su se iznad sela naoigled sviju, zatim iznad obale i najzad iznad jezera sve dok nisu postali manji od dece, visei na konopcima obeenim o kuke za led. Prskali su okrunjeno mesto na tavanici vodom dok se nije zaledila u novi prozirni sloj i obloila suvi led. Kada su sili, pomenuli su zagrevanje spoljnjeg sveta. Hiroko je bila izila iz svoje kolibice od bambuse pored jezera da posmatra, i Nirgal je upita: "Hoemo li morati da odemo?"

"Uvek emo morati da odlazimo", ree Hiroko. "Nita na Marsu nee trajati veno."

Ali Nirgal je voleo ivot pod kupolom. Sledeeg jutra probudio se u svojoj okrugloj sobici od bambusa, visoko u Kre Kreentu, i strao do smrznutih dina sa Deki, Rejel, Francom i drugim ranoraniocima. Ugledao je Hiroko, na susprotnoj obali, kako hoda obalom poput plesaice, lebdei iznad sopstvenog vlanog odraza. Poeleo je da joj se pridrui, ali je bilo vreme za kolu.

Vratili su se u selo i sjatili se u garderobi kole, okaili jakne i poeli da greju pomodrele ake iznad reetke, ekajui uitelja. Kada je to bio dr Robot, smrtno su se dosaivali, brojei treptaje kao sekunde na satu. Ili bi to bila Dobra Vetica, stara i runa, i tada bi ceo dan gradili napolju, u zanosu rada alatom. A mogla je da bude i Zla Vetica, stara i lepa, to je znailo da e ceo dan provesti pred svojim tablama, trudei se da misle na ruskom, rizikujui da dobiju po prstima kada bi se kikotali ili zaspali. Zla Vetica imala je srebrnu kosu, urokljiv pogled i kukast nos, isto kao orlovi-ribari koji su iveli u borovima pored jezera. Nirgal je se plaio.

Stoga je, zajedno sa ostalima, sakrio nezadovoljstvo kada su se otvorila vrata i pojavila se Zla Vetica. Ali ovog jutra je izgledala umorno i pustila ih je napolje na vreme, iako su loe uradili zadatak iz artimetike. Nirgal je poao za Deki i Harmakisom iza kole, u prolaz izmeu Kre Kreenta i zadnjeg zida kuhinje. Harmakis se popiao na zid, a Deki je smaknula gaice da pokae da moe i ona, i ba u tom trenutku iza ugla se pojavila Zla Vetica. Izvukla je sve troje iz sokaka, epavi Nirgala i Deki za miicu jednom kandom, a onda je izdevetala Deki nasred trga, mahnito se dernjajui na deake. "Da ste je ostavili na miru, vas dvojica! Ona je vaa sestra!" Deki, koja je plakala i pokuavala da navue gaice, opazi da je Nirgal posmatra i pokua da raspali i njega i Maju jednim silovitim zamahom, ali promai, srui se na golu stranjicu i zaurla.

Nije bilo tano da im je Deki sestra. U Zigotu je bilo dvanaestoro senseija, ili dece treeg pokolenja, koja su se meusobno smatrala braom i sestrama, to je dosta i njih i bilo, ali ne svi. Pitanje je bilo zbunjujue i retko razmatrano. Deki i Harmakis bili su dvoje najstarijih, Nirgal godinu mlai od njih i isto toliko stariji od svih ostalih: Rejel, Emili, Reula, Stiva, Simuda, Nanedija, Tiu, Franca i Huo Hsinga. Hiroko je bila majka svima u Zigotu, ali ne istinski - samo Nirgalu, Harmakisu i jo estoro drugih senseija, kao i nekolicini odraslih nizeija. Deca boginje-majke.

Ali Deki je bila Esterina ker. Ester se odselila posle svae sa Kaseijem, Dekinim ocem. Malo ih je poznavalo pravog oca. Jednom je Nirgal puzao preko dine za krabom kada su se pojavili Ester i Kasei. Ester je plakala, a Kasei je vikao: "Ako hoe da ode od mene, samo izvoli!" I sam je plakao. Imao je onjak od ruiastog kamena. I on je bio Hirokino dete, to je znailo da je Deki Hirokina unuka. Tako je to ilo. Deki je imala dugaku crnu kosu i bila je najbri trka u Zigotu posle Pitera. Nirgal je bio najizdrljiviji, i ponekad je trao po tri ili etiri vezana kruga oko jezera, tek tako, ali je Deki bila bra u sprintu. Neprestano se smejala. Kada bi se Nirgal naljutio na nju, govorila mu je: "Dobro de, strie Nirgi", i smejala mu se. Iako sezonu starija od njega, bila mu je bratanica. Ali ne i sestra.

kolska vrata se sa treskom otvorie, i pojavi se Kojot, uitelj za taj dan. Kojot je putovao svuda po svetu i malo je boravio u Zigotu. Dan kada je on poduavao se pamtio. Vodio ih je po selu i radio ovo ili ono, ali je neko od njih sve vreme morao da ita, iz knjiga koje je bilo nemogue razumeti jer su ih napisali filozofi, koji su svi bili mrtvi. Bakunjin, Nie, Mao, Bukin - razumljive misli ovih ljudi leale su kao neoekivani kamenii na dugakoj obali besmislica. Bilo je lake razumeti prie iz Odiseje ili Biblije koje im je itao Kojot, iako su bile uznemirijue, jer su se ljudi u njima ubijali sve u esnaest, a Hiroko je govorila da to ne valja. Kojot joj se smejao, i esto se bez razloga kliberio dok su itali te grozomorne prie, i postavljao im teka pitanja o onome to su uli, i raspravljao o tome sa njima kao da imaju pojma o emu govore, to ih je pomalo plailo. "ta biste vi uradili? A zato biste to uradili?" Za to vreme ih je uio kako radi ureaj za recikliranje goriva na Rikoveru, ili bi ih terao da provere hidraulini klip na maini za talase na jezeru, sve dok im ruke ne bi iz modre boje prele u belu od zime, a zubi toliko cvokotali da nisu mogli razgovetno da govore. "Vi ste, deco, ba pekmezi kad je re o hladnoi. Svi osim Nirgala."

Nirgalu nije smetala hladnoa. Dobro je poznavao njene brojne mene, i dopadale su mu se. Ljudi koji ne podnose hladnou ne shvataju da ovek moe da se navikne na nju, da se sve njene tetne posledice mogu izbei odgovarajuim unutranjim naporom. Nirgal je bio dobar i sa toplotom. Ako iz sebe istera dovoljno toplote, hladnoa postaje samo okantna ljutura u kojoj se kree. Stoga je najjaa posledica hladnoe bila, zapravo, stimulans, podsticaj da poeli da tri.

"'Ej, Nirgale, koja je temperatura vazduha?"

"Dva-sedamdeset jedan."

Kojotov smeh bio je jeziv, ivotinjsko kliberenje koje je u sebi imalo sve mogue i nemogue zvuke. I svaki put je bilo drugaije. "'Ajde sad da zaustavimo mainu za talase i da vidimo kako jezero izgleda kada je voda mirna."

Voda u jezeru uvek je bila tena, dok je sloj vodenog leda na unutranjoj strani kupole morao uvek da bude smrznut. Ovo je objanjavalo vei deo njihovih mezokosmikih prilika, kako bi to Saks rekao, koje su im darivale izmaglice i iznenadne vetrove, kie i maglu i povremene snegove. Tog dana je vremenska maina mirovala, i velika polulopta prostora pod kupolom bila je gotovo bez daka vetra. Ubrzo poto su iskljuili mainu za talase, jezero se pretvorilo u okruglu, glatku plou. Povrina vode dobila je istu belu boju kao kupola, ali je dno jezera, prekriveno zelenim algama, i dalje bilo vidljivo kroz taj beli zastor. Tako da je jezero istovremeno bilo blistavobelo i tamnozeleno. Dine i niski borovi na suprotnoj obali ogledali su se u ovoj dvobojnoj vodi, savreno kao u ogledalu. Nirgal se zagledao u taj prizor, opinjen. Svet oko njega se povukao, ostala je samo treperava zelena/bela vizija. Video je: postojala su dva sveta, ne jedan - dva sveta na istom mestu, oba vidljiva, odvojena i samostalna, ali slivena u jedan, tako da su se mogla videti samo pod odreenim uglom. Poguraj koljku vida, gurni kao kad gurne koljku hladnoe: gurni! Kakve boje!...

"Mars zove Nirgala! Mars zove Nirgala!"

Smejali su mu se. Govorili su mu da to svaki put radi. Gubi se. Voleli su ga, video im je to na licima. Kojot je odlomio komade leda sa obale i poeo da baca 'abice' preko jezera. Svi pooe za njegovim primerom, i ukrteni belozeleni talasii uinie da izokrenuti svet zadrhti i zaigra. "Gledajte!" viknu Kojot. Izmeu bacanja umetao je reenice, na svom naglaenom engleskom koji je podseao na beskrajnu pesmu: "Vi, deco, ivite najlepim ivotom otkako je oveanstva, veina ljudi su samo gorivo u velikoj maini sveta, a vi uestvujete u raanju jednog takvog! Neverovatno! Ali znajte da je to ista srea, vi tu nemate nikakvih zasluga, niti ete ih imati ako neto ne uinite za njega. Isto tako ste mogli da se rodite u misiji, zatvoru, nekoj selendri u panskom Portu, ali ne, vi ste ovde, u Zigotu, tajnom srcu Marsa! Naravno, za sada se krijete kao krtice u rupi, a iznad vas krue leinari, spremni da vas ugrabe, ali dolazi dan kada ete hodati ovom planetom slobodni od svake stege. Zapamtite ovo to vam govorim, jer je to proroanstvo, deco moja! A dotle uivajte u ovoj lepoti, ovom malom, ledenom raju!"

Zavitlao je komad leda prema kupoli, a oni poee da uzvikuju uglas: Ledeni Raj! Ledeni Raj! Ledeni Raj! - sve dok ih u tome nije omeo smeh.

Meutim, uvee, kada je mislio da vie niko ne slua, Kojot je otiao da razgovara sa Hiroko. "Roko, mora da povede te klince napolje, da im pokae svet. Ne mari to je sav u magli. Ovde su kao krtice u rupi, za ime Boje." Zatim je ponovo otiao, ko zna gde, na jo jedno tajanstveno putovanje po tom drugom svetu to se svio nad njima.

Ponekad bi i Hiroko dola u selo da ih poduava. Za Nirgala su to bili najlepi dani. Uvek ih je vodila na obalu, jer je odlazak na obalu za Hiroko bio poput Bojeg dodira. To je bio njen svet - zeleni svet u onom drugom, belom - o kome je znala sve, i kada je bila tamo, fine, biserne boje peska i kupole treperile su bojama oba sveta istovremeno, treperile kao da bi da se oslobode onoga to ih je sputavalo.

Sedeli su na dinama, posmatrajui obalske ptice kako tre u jatima gore-dole po obali, gaui i pitei. Iznad njih su kruili galebovi, a Hiroko im je postavljala pitanja, sa veselim sjajem u crnim oima. ivela je pored jezera, sa nekoliko najbliih prijatelja, Juaom, Rijom, Dinom i Evgenijom, u malom gaju bambusovih stabala meu dinama, i esto je pohodila druga skrivena utoita oko Junog Pola. Zato je uvek iznova morala da se rapituje o novostima u selu. Bila je vitka, visoka za jednu isei, a u njenom dranju bilo je neega to ju je inilo mlaom i od Pitera ili Kaseija - tek malo starijom od dece, u stvari, uvek zagledana u svet kao da ga prvi put vidi, kao da gura, ne bi li se probila do njegovih boja.

"Pogledajte aru koju pravi koljka. arena spirala, koja se beskrajno uvija u sebe. To je oblik same Vaseljene. U Vaseljeni postoji neprestan pritisak, napor da se obrazuje oblik. Uroena tenja stvari da se razviju u jo sloenije oblike. To je neka vrsta oblikovane gravitacije, svete oploujue sile koju zovemo viriditas, koja je pokretaka sila kosmosa. ivot, znate. Kao one peane buve, prilepci i raii - mada su ti raii, zapravo, mrtvi i pomau buvama. Kao svi mi", mahnula je rukom kao balerina. "I ako smo mi ivi, mora biti iva i Vaseljena. Naa svest nije samo naa, ve i njena. Stojimo pred kosmosom i vidimo njegovu mreu ara i nalazimo da je lepa. E, to oseanje je najvanija stvar u svemiru - njegov vrhunac, kao boja cveta u prvom cvatu u rosi jutra. To je sveto oseanje, i na zadatak na svetu jeste da inimo sve da ga ouvamo. A jedan od naina da se to ostvari jeste da se ivot proiri svuda. Da se stvori tamo gde ga nije bilo - recimo, ovde na Marsu."

Ovo je za nju bio in najvie ljubavi, i kada je govorila o tome, ako je i nisu sasvim razumeli, oseali su ljubav. Jo jedan napor, drugaija vrsta toplote unutar koljke zime. Dok je govorila, dodirivala ih je, a oni su iskopavali koljke sluajui je. "Blatna koljka! Antarktiki prilepak. Stakleni suner, pazite da se ne poseete." Nirgala je veselio i sam pogled na nju.

Jednog jutra, kada su prekinuli kopanje da nastave sa istraivanjem obale, uzvratila mu je pogled, i on je prepoznao izraz na njenom licu - bio je to izraz njegovog lica kada ju je gledao, oseao je to u miiima. Znai, i ona se njemu veseli! Bila je to opojna pomisao.

Drao ju je za ruku dok su hodali obalom. "To nije nita drugo neko ekologija, u neku ruku", ree ona kada su kleknuli da pogledaju jo jednu koljku. "Nema mnogo vrsta, i lanci ishrane su kratki. A opet, toliko bogatstvo. Tolika divota." Rukom je oprobala temperaturu vode u jezeru. "Vidi izmaglicu? Voda je danas, izgleda, toplija."

Sada su ona i Nirgal ostali sami, ostala deca su se rastrala po dinama i niz obalu. Nirgal se sagnu da dodirne talas koji se zaustavio nadomak njihovih nogu, ostavivi za sobom belu ipku pene. "Dva-sedamdeset pet i neto vie."

"Tako si siguran."

"Uvek mogu da ocenim."

"Evo", ree ona, "imam li groznicu?"

Podigao je ruku i poloio je na njen vrat. "Ne, hladna si."

"Tako je. Temperatura mi je oko pola stepena nia. Vlad i Ursula ne mogu da shvate zato."

"Zato to si srena."

Hiroko se nasmeja, ba kao Deki, sva ozarena radou. "Volim te, Nirgale."

Njega obli toplota kao da u sebi ima grejnu reetku. Bar pola stepena vie. "I ja tebe volim."

I nastavie da hodaju obalom, drei se za ruke, tiho sledei obalske ptice.

Kojot se vratio, i Hiroko mu ree: "U redu. Hajde da ih povedemo napolje."

I kada su se sledeeg jutra okupili za nastavu, Hiroko, Kojot i Piter povedoe ih kroz komore i niz dugaak, beo tunel koji je spajao kupolu sa spoljanjim svetom. Na kraju tunela nalazio se hangar, a iznad njega galerija na litici. Ve su imali prilike da tre galerijom sa Piterom, gledajui kroz male, zatamnjene prozore na ledeni pesak i ruiasto nebo, pokuavajui da vide veliki zid od suvog leda u kome su stajali - junu polarnu kapu, dno sveta, gde su iveli da bi se sakrili od ljudi koji bi ih strpali u zatvor.

Zbog toga su uvek ostajali u galeriji. Ali danas su uli u komore hangara i navukli tesne, rastegljive kombinezone, zavrnuli rukave i nogavice, potom teke izme i tesne rukavice, i na kraju lemove, sa mehurastim vizirima spreda. Uzbuenje je raslo, sve dok se nije pretvorilo u neto veoma slino strahu, posebno kada je Simud poela da plae i da ponavlja da ne eli da ide. Hiroko je umiri dugim dodirom. "Doi. Biu uz tebe."

Nemo su se zbili u gomilu kada su ih odrasli poterali u komoru. Zau se itav zvuk, i spoljnja vrata se otvorie. Drei se za odrasle, paljivo zakoraie napolje, meusobno se sudarajui.

Svetlost je bila zaslepljujua. Stajali su usred uskovitlane bele magle. Tlo je bilo iarano sloenim ledenim cvetovima, blistavo u bujici svetlosti. Nirgal je drao Hiroko i Kojota za ruku, i oni ga gurnue napred i pustie mu ruke. On se zatetura u plimi belog sjaja. "Ovo je maglena kapa", ree Hirokin glas preko interkoma u njegovom uhu. "Ne die se celu zimu. Ali sada je L-205, prolee, kada je zelena sila najjaa na svetu, hranjena svetlou sunca. Pogledajte je!"

Video je samo jedno: belu, objedinjavajuu vatrenu loptu. Iznenadan zrak sunca probode loptu, preobrazivi je u mlaz svetlosti, koji pretvori ledeni pesak u opiljke magnezijuma, ledene cvetove u ognjene dragulje. Vetar ga gurnu u bok i razdera maglu, u kojoj se pojavie procepi, i u daljini se ukaza zemlja; on se zatetura. Kolika je! Kako je ogromna - kako je sve ogromno - spustio se na koleno u pesak, s rukama poloenim na drugu nogu radi ravnotee. Kamenje i led oko njegovih izama presijavali su se kao pod mikroskopom. Kamenje je bilo istakano okruglima pegama crnih i zelenih liaja.

Daleko na horizontu lealo je nisko brdo zaravnjenog vrha. Krater. U ljunku se video trag rovera, gotovo ispunjen injem, kao da je tu milion godina. are u haosu svetlosti i kamena, zeleni liaj koji 'gura' u belinu...

Svi su govorili uglas. Ostala deca poela su da tre okolo, pijano, vritei od oduevljenja kad god bi se magla otvorila i pokazala im tamnoruiasto nebo. Kojot se grohotom smejao. "Gle' kako se spotiu, siroti, k'o zimska telad kada ih u prolee puste iz tale, a ha ha ha, ne, Hiroko, ovo nije nain na koji treba da ive", govorio je, kliberei se, dok je podizao decu sa peska i postavljao ih ponovo na noge.

Nirgal stade, a onda poskoi, probe radi. inilo mu se da bi mogao da odlebdi, i bilo mu je drago to su mu izme tako teke. Od ledene litice vijugala je dugaka humka, visoka do ramena. Deki je hodala po njoj, i Nirgal potra da joj se pridrui, posrui uz padinu, preko tla od neravnog kamenja. Popeo se na greben i potrao svojim ritmom, oseajui se kao da leti, oseajui da bi mogao tako da tri zauvek.

Stao je kraj nje. Pogledae unazad prema ledenoj litici i uzviknue od radosti i straha: dizala se bez kraja u maglu. Zrak jutarnjeg sunca razli se po njima poput otopljene vode. Oni mu okrenue lea, jer nisu mogli da gledaju u njega. Trepui kroz navalu suza, Nirgal ugleda svoju senku u magli koja se trljala o kamenje ispod njih. Senka je bila okruena blistavom krunicom duginih boja. On glasno uzviknu i Kojot dotra do njih, a glas mu odjeknu u Nirgalovom uhu: "ta je bilo? ta je to?"

Onda stade, jer je video senku. "Hej, pa to je korona! To se zove korona. Lii na Brokenskog Duha. Maite rukama gore-dole! Je l' vidite boje! Boe blagi, kako ste vi srena deca!"

Nirgal mahinalno stade uz Deki, i korone im se stopie, pretvorivi se u auru goruih boja duge oko njihove dvojne plave senke. Deki se nasmeja, ushiena, i ode da proba to isto sa Piterom.

Otprilike godinu dana kasnije, Nirgal i ostala deca pronali su nain kako da prebrode dane kada ih je poduavao Saks. Poeo bi da pokazuje na tabli i da govori glasom nalik na posebno bezlinu VI, a oni bi prevrtali oima iza njegovih lea i pravili grimase dok je on mleo o parcijalnim pritiscima ili infracrvenim zracima. Onda bi neko od njih uluio priliku da otpone igru. Bio je bespomoan kada bi poela. Rekao bi neto kao: "U nedrhteoj termogenezi telo proizvodi toplotu pomou lanih ciklusa", a onda bi neko podigao ruku i upitao: "Ali zato, Sakse?" i svi bi zurili u svoje ploe, ne usuujui se da gledaju jedno drugo, a Saks bi se namrtio kao da se to nikada ranije nije dogodilo, i rekao: "Pa, tako se proizvodi toplota uz manji utroak energije nego to je to sluaj kod drhtanja. Sabijaju se proteini miia, ali umesto da se vezuju, samo klize jedan preko drugog, i to proizvodi toplotu."

Onda e Deki, tako iskreno da je zamalo prevarila ceo razred: "Ali kako?"

Zatreptao je jo bre: "Pa, to je stvar fizike." ivo je crtao na tabli: "Kada se dve putanje atoma stope u jednu, nastanjenu elektronima oba atoma, nastaju kovalentne veze. Raskidanje veze oslobaa trideset do etrdeset kilokalorija akumulisane energije."

Nekolicina njih upitae u horu: "Ali zato?"

Ovo ga odvede u subatomsku fiziku, gde je lanac 'zato' i 'zato' mogao da se odui i po pola sata, a da on ne izgovori nijednu jedinu razumljivu reenicu. Najzad su osetili da se pribliava vrhunac igre. "Ali zato?"

"Pa", ukrstio je oima, trudei se da ih povede jo korak dalje, "atomi tee da postignu uravnoteen broj elektrona, pa zato dele elektrone kada je to potrebno."

"Ali zato?"

inilo se da su ga konano upecali. "Zato to se tako vezuju atomi. Jedan od naina."

"Ali ZATO?"

Sleganje ramenima. "Takva je priroda atomske sile. Tako su bile ureene stvari..."

I svi bi povikali kao jedan: "...u Velikom Prasku."

Zatim bi pobedniki zaurlali, a Saksovo elo bi se zguvalo kada bi shvatio da su mu to opet uinili. Uzdahnuo bi, i vratio bi se tamo gde je bio kada je igra zapoela. I nikad se ne bi setio o emu je re, ako je poetno 'zato' bilo dovoljno uverljivo. A i kada bi primetio, kao da je bio nemoan da se zaustavi. Jedina odbrana mu je bila da kae, uz lako mrtenje, ta zato?" To je za kratko usporavalo igru; ali bi se onda Deki i Nirgal dosetili ta u pitanju najvie zasluuje 'zato', i dokle god su uspevali u tome, Saks kao da je oseao da mu je dunost da nastavi sa odgovorima, sve dalje i dalje u lancu 'zato' do Velikog Praska, ili, povremeno, promrmljanog: "Ne znamo."

"Ne znamo!" uzviknuo bi razred u lanoj prepasti. "Kako to?"

"Nije objanjeno", rekao bi on, mrtei se. "Jo ne."

Tako su prolazila dobra jutra sa Saksom; i inilo se da se i on i deca slau da su bolja nego loa jutra, kada bi neometano drobio i bunio se: "Ovo je veoma vano pitanje", poto bi se okrenuo od table i video da su svi poloili glave na stolove i hru.

Jednog jutra, poto je razmiljao o Saksovom mrtenju, Nirgal se zadrao u uionici sve dok nije ostao nasamo sa Saksom, a onda je rekao: "Zato ne voli kad ne zna da odgovori zato?"

Mrtenje se ponovo pojavi. Posle dugog utanja, Saks ree: "Pokuavam da shvatim. Posveujem panju stvarima, zna, koliko god mogu. Usredsreujem se na posebnost svakog trenutka. I nastojim da shvatim zato se neto deava onako kako se deava. Radoznao sam. I mislim da se sve deava sa razlogom. Sve. Zato bi trebalo da budemo u stanju da iakamo te razloge. Kada ne moemo... pa, mrzim to. Izluuje me. Ponekad to zovem", on stidljivo pogleda Nirgala, i ovaj vide da to nikada nikome nije rekao, "Veliko Neobjanjivo."

To je ovaj beli svet, Nirgalu odjednom sinu u glavi. Beli svet unutar zelenog, nasuprot Hirokinom zelenom svetu unutar belog. I oseanja prema jednom i drugom bila su suprotna. Kada bi se Hiroko suoila se neim nepoznatim, posmatrajui to sa zelene strane, dopadalo joj se i radovalo je - bila je to viriditas, sveta sila. Kada bi se Saks naao pred neim takvim, gledajui sa bele strane, za njega bi to bilo Veliko Neobjanjivo, opasno i odbojno. Zanimala ga je istina, dok je Hiroko zanimala pojava. Ili je bilo obratno - te rei bile su varljive. Bolje je rei da ona voli zeleni svet, a Saks beli.

"Boga mi, tano!" ree Miel kada mu je Nirgal pomenuo svoje zapaanje. "Vrlo dobro, Nirgale. Tvoja mo zapaanja zalazi duboko. U terminologiji arhetipova zeleno i belo mogli bismo da nazovemo Mistino i Nauno. Oba pojma veoma su mona, kao to vidi. Ali ono to nam je potrebno, ako mene pita, jeste kombinacija ovo dvoje, koju nazivamo Alhemija."

Zeleno i belo.

Po podne su deca mogla da rade ta im je volja, i ponekad su ostajala sa uiteljem za taj dan, ali bi ee otrala na obalu, ili bi se igrala u selu, koje je lealo ugnedeno meu niskim breuljcima, na pola puta od jezera do ulaza u tunel. Peli su se zavojitim stepenitima kua u velikim stablima bambusa i igrali se murke meu starim i novoizgraenim viespratnim sobama i viseim mostovima koji su ih spajali. Spavaonice od bambusa inile su luk koji je opasivao ostatak sela; svaki od ovih velikih izdanaka imao je pet do sedam segmenata, dakle toliko soba, koje su se smanjivale prema vrhu. Svako dete imalo je sobu na najviem segmentu stabla - okomiti valjak sa prozorima, prenika etiri ili pet koraka, poput kula u zamkovima iz pria. Ispod njih, u sredinjim segmentima, bile su sobe odraslih, uglavnom samaca, ali i parova, a najnii segmenti bili su dnevne sobe. Sa prozora svojih visokih soba gledali su na krovove seoskih kua, zbijene u krugu brda, bambusa i staklenih bati kao dagnje u pliacima jezera.

Na obali su traili koljke ili igrali 'izmeu dve vatre' ili izbacivali strele preko dina u blokove stiropora. Igre su obino birali Deki i Harmakis, i predvodili ekipe, ako ih je bilo. Nirgal i mlaa deca ili su za njima, kruei kroz svoja sloena prijateljstva i hijerarhije, koja su se beskrajno brusila u svakodnevnoj igri. Kao to je mali Franc grubo objasnio Nai: "Harmakis tue Nirgala, Nirgal tue mene, ja tuem devojice." Nirgal je esto bio sit ove igre, u kojoj je Harmakis uvek pobeivao, pa bi otiao da tri oko jezera, polako i uporno, u ritmu koji kao da je obuhvatao sve na svetu. Kada bi uhvatio taj ritam, kruio je oko jezera sve dok se ne bi smrailo. Bilo je to uivanje, ista radost, samo trati i trati i trati i trati...

Pod kupolom je uvek bilo hladno, ali se svetlost redovno menjala. Leti je kupola neprestano zraila plaviastobelom svetlou, i iz otvora staklenika sputale su se olovke osvetljenog vazduha. Zimi je bilo mrano, i kupola se presijavala od odsjaja svetiljki odozdo, kao unutranjost koljke. U prolee i jesen, svetlost bi po podne oslabila prvo u sivu pa u sablasno mrku, i boje su se nazirale samo kao prelivi sive, bambusovo lie i iglice borova, potezi tuem naspram blede beline kupole. U to doba dana staklene bate bile su kao veliki vilinski fenjeri na breuljcima, i deca bi odlutala prema kuama, svako svojom putanjom poput galebova, pravo u banju. U toj dugakoj zgradi pored kuhinje bi se svukli i utrali u zaparenu buku velikog glavnog kupatila, klizajui se na podnim ploicama, oseajui kako im toplota ponovo navire u ruke i noge i lica dok su se ivo prskali oko potopljenih staraca sa licima kornjaa i naboranim, maljavim telima.

Po isteku tog vrueg i mokrog sata obukli bi se i okupili u kuhinji, vlani i zajapurenih lica, stojei u redu za hranu, sedei za dugakim stolovima ratrkani meu odraslima. Kolonija je imala sto dvadeset etiri stalna itelja, ali je obino bilo prisutno oko dve stotine ljudi. Kada bi svi posedali, uzeli bi bokale sa vodom i napunili jedni drugima ae, a onda bi s apetitom navalili na vruu hranu, mlade krompirie, tortilje, rezance, tabuli, hleb, stotinu vrsta povra, povremeno ribu ili piletinu. Posle obroka, odrasli bi razgovarali o letini ili o Rikoveru, starom integralnom reaktoru koji je svima bio prirastao za srce, ili o Zemlji - a deca bi se umila i sledei sat bi sluala muziku, a potom igrala igre, zapoinjui spori proces uspavljivanja.

Jednog dana, ba pred veeru, stigla im je grupa od dvadeset dvoje ljudi sa druge strane polarne kape. Njihova mala kupola ostala je bez ekosistema, zbog neega to je Hiroko nazvala progresivnom neravnoteom sistema, i potroili su rezerve hrane. Traili su novo utoite.

Hiroko ih je smestila u tri tek dozrela stabla-kue. Popeli su se zavojitim stepenicama oko debelih okruglih izdanaka, udei se valjkastim segmentima sa useenim vratima i prozorima. Hiroko im je dala zadatak da dovre gradnju novih soba i da sagrade novu staklenu batu na kraju sela. Svi su bili svesni sa Zigot ne proizvodi onoliko hrane koliko im je sada bilo potrebno. Deca su se trudila da smanje obroke, oponaajui odrasle. "Mesto je trebalo da se zove Gamet", ree Kojot Hiroko kada je ponovo naiao, promuklo se cerekajui.

Prenebregla ga je. Meutim, izgleda da je briga izazvala Hirokino povuenije ponaanje. Provodila je cele dane radei u staklenim batama, i retko je poduavala decu, a kada jeste, samo su je pratili okolo i radili za nju, berui ili prevrui kompost ili plevei korov. "Puca njoj prsluk za nas", ree Harmakis ogoreno jednog popodneva, dok su etali obalom. Svoj gnev usmerio je na Nirgala. "Uostalom, ona nije naa prava majka." Poveo ih je sve u laboratorije pored staklene bate na brdu u kome je bio tunel, usput ih kinjei kako je samo on mogao.

Unutra im je pokazao niz debelih magnezijumskih tankova, nalik na friidere. "To su nae majke. U njima smo uzgajeni. Rekao mi je Kasei, a ja sam onda pitao Hiroko. Istina je. Mi smo ektogeni. Nismo roeni, ve pretoeni." Pobedniki je osmotrio svoju prestraenu, opinjenu malu druinu; onda snano udari Nirgala pesnicom u grudi i odbaci ga ak do drugog kraja laboratorije, opsova i ode. "Mi nemamo roditelje."

Pridolice su sada bile teret za zajednicu, ali je njihov dolazak izazvao veliku ivost, i mnogi su probdeli vei deo te prve noi njihovog boravka, razgovarajui, raspitujui se o drugim utoitima. U oblasti june polarne kape postojala je itava mrea skrovita; Nirgal je u svojoj belenici imao mapu, gde su bila obeleena sa trideset etiri crvene take, koliko ih je bilo. Naa i Hiroko pretpostavljale su da ih ima vie, dalje na severu, u mreama ili izolovanih. Ali kako nisu smeli da upotrebljavaju radio, nisu bili sigurni da je tako. Stoga su novosti bile na visokoj ceni - bile su obino najdragocenija stvar koju su posetioci donosili, ak i kada su dolazili natovareni poklonima, kako je obino i bilo: poklanjali su sve to se njihovim domainima inilo korisno.

Tokom ovih poseta, Nirgal je udno sluao duge i ive none razgovore, sedei na podu ili etajui okolo ili dosipajui odraslima aj. Otro je oseao da ne razume pravila po kojima je sazdan svet; ljudski postupci bili su mu neobjanjivi. Naravno, razumeo je osnovne injenice - da postoje dve strane, u dugogodinjoj borbi za kontrolu nad Marsom - da je Zigot bio voa pravedne strane - i da e areofanija na kraju pobediti. Bio je sjajan oseaj biti uesnik u toj borbi, biti vaan inilac u prii, i esto nije mogao da zaspi kada bi se konano odvukao u krevet, jer su mu se misli do zore poigravale sa vizijama onoga to e sam pridoneti velikoj drami, i zadiviti Deki i sve u Zigotu.

Ponekad, u elji da sazna vie, umeo je i da prislukuje. Leao bi na kauu u uglu i zurio u belenicu, vrljajui ili se pretvarajui da ita. Ostali prisutni u prostoriji esto su bili nesvesni da ih on slua, pa su ponekad priali i o deci u Zigotu - najee ba kad bi on uhodio iz hodnika.

"Jesi li primetio da su uglavnom levoruki?"

"Kladim se da im je Hiroko prepravljala gene."

"Ona tvrdi da nije."

"Ve su visoki gotovo kao ja."

"To je zbog gravitacije. Mislim, pogledaj Pitera i ostale nizeije. Roeni su na prirodan nain, i veinom su visoki. Ali to to su levoruki mora da je genetskog porekla."

"Jednom mi je rekla da postoji jednostavno transgenetsko presaivanje posle koga se uveava korpus kalosum. Moda je petljala s tim i dobila levorukost kao sporedni uinak."

"Mislio sam da levorukost nastaje usled oteenja mozga."

"Ne zna se. Mislim da to zbunjuje ak i Hiroko."

"Ne mogu da verujem da bi se igrala sa horomozomima za razvoj mozga."

"Ektogeni, seti se - laki pristup."

"ujem da imaju retku kotanu masu."

"Tako je. Na Zemlji bi imali problema. Uzimaju dodatne materije zbog toga."

"Ponovo gravitacija. To je problem sviju nas, u stvari."

"Priaj mi o tome. Slomio sam podlakticu zamahujui teniskim reketom."

"Dinovski levoruki ljudi-ptice, eto ta raste ovde meu nama. Uvrnuto, ako mene pitate. Kad ih vidi kako tre preko dina, oekuje da e svakog asa poleteti."

Nirgal je i te noi imao nesanicu. Ektogeni, transgenetski... oseao se neobino. Belo i zeleno u dvostrukoj spirali... Satima se prevrtao u postelji, pitajui se ta znai taj nemir u njemu, i kako bi trebalo da se osea.

Umor ga je konano primorao da zaspi. Sanjao je. Svi njegovi snovi pre te noi bili su o Zigotu, ali je sada sanjao da leti iznad predela Marsa. Zemlju su presecali ogromni crveni kanjoni, a vulkani su se dizali ak do njegove nepojamne visine. Ali neto ga je progonilo, neto mnogo krupnije i bre od njega, sa krilima koja su buno lepetala kada se bie obruilo iz pravca sunca, pruajui ogromne kande da ga dograbi. On isprui ruke i iz vrhova prstiju mu izbie munje, nateravi stvorenje da zaokrene u stranu. Upravo se pripremalo za novi napad kada se sa trzajem probudio; u prstima je oseao pulsiranje, a srce mu je tuklo kao maina za talase, tup, tup, tup.

A sledeeg popodneva maina za talase suvie je dobro talasala, kako je to opisala Deki. Igrali su se na obali, i mislili su da su izvan dometa velikih talasa, kada je jedan posebno veliki talas jurnuo preko ledenog filigrana, oborio Nirgala na kolena i povukao ga za sobom neodoljivom silinom. Batrgao se, preseenog daha u zapanjujue hladnoj vodi, ali nije mogao da se otrgne i struja ga je povukla nadole, a onda ga je silovito zakotrljao nalet novog talasa.

Deki ga zgrabi za miicu i za kosu i odvue ga na suvo. Harmakis im je pomagao da ustanu, viui: "Jeste li dobro? Jeste li dobro?" Postojalo je pravilo u sluaju da se pokvase, da to bre otre do sela, pa se Nirgal i Deki nekako uspravie i potrae preko dina i stazom prema selu, a ostala deca su trala daleko iza njih. Vetar se usecao do kostiju. Otrali su pravo u banju, grunuli na vrata i drhtavim rukama skinuli sa sebe ukruenu odeu, uz pomo Nae, Saksa, Miela i Rije, koje su zatekli na kupanju.

Kada su poeli da ih guraju prema pliaku velikog zajednikog bazena, Nirgal se seti svog sna. "ekajte, ekajte", ree.

Oni zastadoe, zbunjeni. On sklopi oi i zadra dah. Stezao je Dekinu hladnu miicu. Video je sebe ponovo u onom snu, osetio kako plovi kroz vazduh. Toplota iz vrhova prstiju. Beli svet u zelenome.

Potraio je mesto u sredini koje je uvek bilo toplo, ak i sada kada mu je bilo toliko hladno. Bie tu dokle god bude iv. Pronaao ga je, i sa svakim izdahom gurao ga je prema povrini. Bilo je teko, ali je oseao da dejstvuje, da mu se toplota razliva rebrima kao vatra, niz miice, niz noge, u ake i stopala. Levom rukom drao se za Deki, te osmotri njeno nago telo sa belom najeenom koom i usredsredi se na to da usmeri toplotu prema njoj. Pomalo je drhtao, ali ne vie zbog hladnoe.

"Vru si", uzviknu Deki.

"Doi da oseti", ree joj on, i ona se na nekoliko trenutaka nagnu prema njemu. Onda se uz usplahiren pogled otrgnu, i zakorai u kupatilo. Nirgal je ostao na ivici sve dok nije prestao da drhti.

"Auh", ree Naa. "To je neka vrsta metabolikog sagorevanja. ula sam za to, ali nikada nisam videla."

"Da li zna kako to postie?" upita ga Saks. On, Naa, Miel i Rija zurili su u Nirgala neobinim pogledom, koji mu je bilo mrsko da sretne.

Nirgal odmahnu glavom. Sede na betonsku ivicu kupatila, odjednom iscrpljen. Potopio je noge u vodu, koja je bila kao teni plamen. Riba u vodi, skok iz vode, u vazduh, vatra iznutra, belo u zelenom, alhemija, visoki uzlet, let sa orlovima... munje iz prstiju!

Ljudi su ga zgledali. ak su mu i Zigoti upuivali poglede postrance, kada bi se nasmejao ili rekao neto neuobiajeno, kada su mislili da ih ne vidi. Bilo je lake pretvarati se da ne primeuje. Ali sa povremenim posetiocima bilo je tee, jer su bili direktniji. "A, ti si Nirgal", rekla mu je jedna sitna riokosa ena. "ula sam da si bistar." Nirgal, koji se neprestano sudarao sa granicama moi poimanja, crveneo je i tresao glavom dok ga je ena spokojno prouavala. Onda donese sud, nasmei se i stegnu mu ruku. "Drago mi je to smo se upoznali."

Kada im je bilo pet godina, Deki je jednog dana donela u kolu staru belenicu, na dan kada im je predavala Maja. Ne obazirui se na Majine besne poglede, pokazala ju je ostalima. "Ovo je VI moga dede. U njoj ima dosta od onoga to je govorio. Dao mi je Kasei." Kasei se upravo selio iz Zigota u neko drugo utoite. Ali ne ono u kome je ivela Ester.

Deki ukljui belenicu. "Polin, pusti neto to je moja deda govorio."

"Pa, evo nas tu", ree muki glas.

"Ne to, neto drugo. Pusti neto to je rekao o skrivenoj koloniji."

Muki glas ree: "Skrivena kolonija mora da je jo u vezi sa naseljima na povrini. Previe je stvari koje ne mogu da proizvedu, krijui se. ipke nuklearnog goriva, mislim. Njih dosta dobro kontroliu, i podaci bi mogli da pokau odakle su nestajale."

Glas uuta. Maja naredi Deki da skloni belenicu, i zapoe novu lekciju iz istorije, o devetnaestom veku, isprianu u tako kratkim i grubim reenicama na ruskom da joj je glas podrhtavao. Zatim ponovo pree na algebru. Maja je zahtevala da dobro naue matematiku. "Obrazovanje vam je uasno. Ali ako nauite matematiku, kasnije ete moi da nadoknadite proputeno." Onda bi se zabuljila u njih i postavila sledee pitanje.

Nirgal ju je posmatrao, seajui se vremena kada je bila njihova Zla Vetica. Bilo bi udno biti ona, nekad tako surova, a nekad opet vesela. Mogao je da pogleda veinu ljudi u Zigotu i da zna kako bi bilo u njihovoj koi. Video im je to na licima. Ba kao to je video drugu boju u prvoj; bila je to neka vrsta dara, neto slino onom natprirodnom oseaju za temperaturu. Maju, meutim, nije razumeo.

Zimi su pravili izlete na povrinu, do oblinjeg kratera gde je Naa gradila skrovite, i do dina iza njega, umrljanih crnim ledom. Ali kada bi se koprena magle podigla, ostajali su pod kupolom i odlazili samo do galerije sa prozorima. Nisu smeli da dozvole da ih vide odozgo. Niko vie nije bio siguran da li policija i dalje osmatra iz svemira, ali je bilo najbolje obezbediti se. Tako su bar govorili isei. Piter je esto izlazio, i ta putovanja su ga dovela do ubeenja da je lov na skrivenu koloniju okonan. I da je ionako bespredmetan. "Postoje pobunjenika naselja koja se uopte ne kriju. A sada ima toliko toplotnih i zvunih signala, pa ak i radio-signala", govorio je. "Nikad ne bi uspeli da provere sve signale koje hvataju."

Ali Saks samo ree: "Algoritamski tragaki programi veoma su delotvorni", a Maja je insistirala da se i dalje kriju, da razvijaju elektroniku i da alju svu suvinu toplotu duboko u srce polarne kape. Hiroko se u ovome sloila sa Majom, pa su se svi tome pokorili. "Mi smo neto drugo", ree Maja Piteru, s progonjenim izrazom na licu.

Oko dve stotine kilometara severozapadno nalazi se jedan mohoul, rekao im je Saks jednog jutra u koli. Oblak koji su povremeno viali u tom pravcu bio je njegova para - nekad veliki i nepokretan, nekad u pramenovima koji su jurili na istok. Kada se Kojot ponovo probio do njih, pitali su ga za veerom da li ga je posetio, i on im je rekao da jeste, i da veliko okno mohoula dopire gotovo do samog sredita Marsa, i da mu je dno od usijane tene lave.

"Nije istina", ree Maja ubedljivo. "Mohouli idu najvie deset do petnaest kilometara u dubinu. Dno im je od vrste stene."

"Ali usijane stene", ree Hiroko. "A ula sam da sada idu i do dvadeset kilometara."

"Znai, rade na posao umesto nas", primeti Maja. "Zar ne misli da smo paraziti povrinskih naselja? Tvoja viriditas ne bi daleko stigla bez njihovog inenjeringa."

"Na kraju e se pokazati da je bila simbioza", ree Hiroko mirno. Zurila je u Maju sve dok ova nije ustala i otila. Hiroko je bila jedina u Zigotu koja je to mogla.

Posmatrajui majku posle ovog odmeravanja snaga, Nirgal pomisli da je veoma udna. Sa svima, pa i sa njim, razgovarala je kao sa sebi ravnima, to za nju oito i jesu bili; ali niko nije bio poseban. Jasno se seao vremena kada je bilo drugaije, kada su njih dvoje bili kao dva dela jedne celine. Ali sada je pokazivala jednako zanimanje za njega kao i za sve ostale, bezlino i uzdrano. Bila bi ista bez obzira na to ta mu se dogodi, pomislio je. Naa, pa ak i Maja, vie su brinule o njemu. A opet, Hiroko je svima bila majka. I Nirgal je, kao i veina stalnih itelja Zigota, i dalje odlazio do njenog gaja bambusa kada mu je bilo potrebno neto to nije mogao da dobije od obinih ljudi - utehu ili savet...

Ali se podjednako esto dogaalo da zatekne nju i njenu malu grupu 'u utanju', i morao je i sam da uti ako je hteo da ostane. Ponekad je ovo trajalo danima, sve dok nije prestao da navraa. A dogaalo se i da ih zatekne usred areofanije, i bude zahvaen ekstatinim ponavljanjem imena Marsa, postajui sastavni deo te zatvorene, male grupe, tu u samom srcu sveta, sedei odmah pored Hiroko, ija ga je ruka grlila oko ramena, snano.

I to je bila neka vrsta ljubavi, dragocena za njega; ali vie nije bilo kao nekada, kada su zajedno hodali obalom.

Jednoj jutra otiao je u kolu i naleteo na Deki i Harmakisa u garderobi. Trgli su se na njegov ulazak, i znao je, kada je skinuo kaput i uao u uionicu, da su se ljubili.

Posle kole kruio je oko jezera, u plavobelom sjaju letnjeg popodneva, posmatrajui mainu za talase kako se die i pada, poput grevitog oseaja koji je imao u grudima. Bol se dizao u njemu kao talasi na vodi. Nije mogao da se bori protiv toga, iako je znao da je besmisleno. U kupatilu je u poslednje vreme bilo dosta ljubljenja, dok su prskali, rvali se, gurali i golicali se. Devojice su se ljubile jedna s drugom i nazivale to 'vebanjem', koje se nije raunalo, a ponekad su vebale i na deacima; Rejel je esto ljubila Nirgala, kao i Emili, Tiu i Nanedi, a jednom su ga ove dve poslednje uhvatile izmeu sebe i ljubile ga u ui ne bi li dobio erekciju pred svima i osramotio se; jednom ga je Deki odvojila od ostalih i gurnula ga u duboki deo bazena, i ujedala ga za ramena dok su se rvali; to su bili samo najnezaboravniji od stotine klizavih, vlanih, vruih dodira nagih tela zbog kojih je kupanje bilo najbolji deo dana.

Ali izvan banje, kao da pokuavaju da obuzdaju ove nekontrolisane sile, postajali su krajnje uzdrani, i najee su se igrali u strogo odvojenim grupama. Zato je ljubljenje u garderobi predstavljalo neto novo i ozbiljno - izraz koji je Nirgal video na Dekinom i Harmakisovom licu bio je tako nadmoan, kao da znaju neto to on ne zna - to, uostalom, i jeste bilo. A to je bilo ono to je bolelo, to izdvajanje, to znanje. Naroito sada, kada je poeo da shvata neke stvari; bio je siguran da leu zajedno i rade jedno drugom one stvari da bi svrili. Bili su ljubavnici, videlo im se na licima. Njegova lepa i nasmejana Deki vie nije bila njegova. U stvari, nikad nije ni bila.

Sledeih noi slabo je spavao. Dekina soba bila je u izdanku pored njegovog, a Harmakisova dva stabla dalje u suprotnom smeru, i svako krckanje viseih mostova liilo je na korake, a luni prozor njene soba ponekad je bio osvetljen treperavim, narandastim sjajem svetiljke. Da se ne bi muio u sobi, poeo je da ostaje do kasno u zajednikim prostorijama, itajui i prislukujui odrasle.

Zato je bio tamo kada su poele prie o Sajmonovoj bolesti. Sajmon je bio Piterov otac, tih ovek koji je obino bio odsutan, u pohodima sa Piterovom majkom, En. Sada se prialo da se razboleo od neega to su zvali rezistentna leukemija. Vlad i Ursula primetili su da Nirgal slua i pokuali su da ga razuvere, ali je on video da mu ne govore sve to znaju. U stvari, posmatrali su ga udnim, zamiljenim pogledom. Kada se kasnije popeo u svoju visoku sobu, ukljuio je belenicu, potraio naslov 'Leukemija', i proitao uvod na poetku teksta. Potencijalno smrtonosna bolest, sada uglavnom izleiva. Potencijalno smrtonosna bolest - zastraujua misao. Te noi se nemirno prevrtao po krevetu, muen snovima u sivu, ptijim cvrkutom ispunjenu zoru. Umirale su biljke, i ivotinje, ali ne i ljudi. Ali oni su bili ivotinje.

Sledee veeri ponovo je ostao sa odraslima, oseajui se iscrpljeno i udno. Vlad i Ursula sedeli su pored njega na podu. Rekli su mu da e se Sajmonu pomoi presaivanjem kotane sri, i da on i Nirgal imaju istu, retku krvnu grupu. Nisu je imali ni En ni Piter, niti bilo ko od Nirgalove brae i sestara. Nirgal ju je nasledio od oca, ali ni njegov otac nije imao ba tu grupu. U svim skrovitima zajedno bilo je samo pet hiljada ljudi, a Sajmonova i Nirgalova grupa ponavljala se jednom u milion sluajeva. Da li bi darovao malo svoje kotane sri, pitali su ga.

I Hiroko je bila tu, i posmatrala ga. Retko je provodila veeri u selu, i nije morao da je pogleda da bi znao ta misli. Oduvek je govorila da su stvoreni da daju, a ovo e biti najvii dar. in istog viriditasa. "Naravno", odgovori on, sretan to mu se ukazala prilika.

Bolnica se nalazila pored kupatila i kole. Bila je manja od kole, i imala je pet postelja. U jednu su poloili Sajmona, a Nirgala u onu do njegove.

Starac mu se osmehnu. Nije izgledao bolesno, ve samo staro. Kao i svi ostali starci, u stvari. Uvek je bio utljiv, pa je i sada samo rekao: "Hvala, Nirgale."

Nirgal klimnu glavom. Ali Sajmon, na njegovo uenje, nastavi: "Cenim ovo to radi. Ekstrakcija je bolna nedelju ili dve posle operacije, i to u samoj kosti. Nije mala stvar proi kroz tako neto za drugoga."

"Ali ne i kada je to onom drugom zaista potrebno", ree Nirgal.

"Pa, to je dar za koji u pokuati da ti se oduim, naravno."

Vlad i Ursula dali su Nirgalu anesteziju u miicu. "Nije neophodno izvriti obe operacije istovremeno, ali je dobro to smo sastavili vas dvojicu za to. Oporavak je laki u drutvu prijatelja."

I njih dvojica tako postadoe prijatelji. Nirgal bi posle kole proao pored bolnice, a Sajmon bi polako iziao, pa bi poli stazom preko dina prema obali. Tamo bi posmatrali kako talasi mrekaju belu povrinu, diu se i razlivaju na pesku. Sajmon je bio utljiviji od svih drugih ljudi sa kojima je Nirgal provodio vreme; to ga je podsealo na ono utanje sa Hirokinom grupom, samo to nije imalo kraja. U poetku se oseao nelagodno, ali je posle nekog vremena otkrio da mu to ostavlja vremena da dobro pogleda stvari oko sebe: galebove koji su kruili ispod kupole, mehuraste humke kraba u pesku i krugove oko svakog bokora trave na dinama. Piter je sada provodio dosta vremena u Zigotu, i esto je iao sa njima. Povremeno bi i En prekinula svoja stalna putovanja da poseti Zigot, pa bi im se pridruila. Piter i Nirgal bi trali okolo, igrajui uge ili murke, a En i Sajmon bi etali niz obalu ruku pod ruku.

Ali Sajmon je jo bio slab, i bivao je sve slabiji. Bilo je teko ne posmatrati ovo kao neku vrstu moralnog pada; Nirgal nikada nije bio bolestan, i ta zamisao bila mu je muna. To se dogaalo samo starima. ak i tada ih je spasavao tretman protiv starenja, kroz koji su svi prolazili, i niko nije umirao. Samo biljke i ivotinje. Ali ljudi jesu ivotinje. Jesu, ali su pronali tretman. Zabrinut zbog ovih neloginosti, Nirgal je nou proitao itavu datoteku o leukemiji u svojoj belenici, iako je bila obimna kao knjiga. Rak krvi. Bela krvna zrnca naviru iz kotane sri i napadaju zdrave sisteme. Sajmonu su davali hemijske preparate, zraenje i pseudoviruse ne bi li smanjili broj belih zrnaca, i pokuavali da zamene obolelu sr u njemu zdravom, koju su uzimali od Nirgala. Imao je ve tri tretmana. Nirgal je itao i o tome. Sutina je bila u kontroli genomskih neslaganja, kojom su pronalaeni oteeni hromozomi i ispravljane greke u deobi elija. Ali bilo je teko prodreti u kost sa ubaenim elijama za samopopravljanje, i u Sajmonovom sluaju su oito svaki put ostajali depovi kancerozne sri. Datoteka o leukemiji tu je bila jasna: deca su imala vie izgleda da se oporave nego odrasli. Ali sa tretmanima i presaivanjem sri, bilo je sigurno da e ozdraviti. Bila je to samo stvar vremena i broja presaivanja. Tretmani su pobeivali svaku bolest.

"Potreban nam je bioreaktor", ree Ursula Vladu. Pokuavali su da preprave jedan od ektogenih tankova za tu svrhu; napunili su ga sunerastim ivotinjskim kolagenom i zasejali ga elijama Nirgalove sri, nadajui se da e dobiti potrebnu koliinu limfocita, makrofaga i granulocita. Ali cirkulatorni sistem nije radio kako treba, ili moda matrica, nisu bili sigurni. Nirgal je ostao njihov ivi bioreaktor.

Tokom onih jutara kada je Saks bio uitelj, predavao im je hemiju tla, pa ih je povremeno ak vodio da rade u laboratorijama tla, da unose biomasu u pesak i da ga odvoeze kolicima do staklenika ili do obale. Bio je to zabavan posao, ali je Nirgal prolazio kroz njega kao kroz san. Opazio bi Sajmona, napolju, kako uporno eta, i zaboravio bi to to se radilo.

Uprkos tretmanima, Sajmon je hodao sporo i ukoeno. U stvari, hodao je povijenih nogu, klecajui prvi svakom koraku. Nirgal mu se jednom pridruio, i stao pored njega na poslednjoj dini pre obale. Obalske ptice trale su gore-dole po mokrom pesku, beei od belih tapiserija zapenjene vode. Sajmon pokaza prema stadu crnih ovaca, koje su pasle travu izmeu dina. Ruka mu se uzdizala kao preka od bambusa. Ovce su izdisale belu paru u travu.

Sajmon je rekao neto to Nirgal nije uo; usne su mu sada bile ukoene, i bilo mu je teko da izgovori neke rei. Moda je zbog toga bio utljiviji nego ikada. Pokuao je ponovo, pa jo jednom, ali ma koliko se trudio, Nirgal nije uspevao da shvati o emu govori. Sajmon je najzad odustao i slegnuo ramenima, i oni ostadoe da stoje, gledajui se, nemi i bespomoni.

Kada se Nirgal igrao sa ostalom decom, primala su ga i drala se na odstojanju, tako da se kretao u nekoj vrsti kruga. Saks ga je blago korio zbog odsutnosti na asu. "Usredsredi se na trenutak", rekao bi, terajui ga da ponavlja azotni ciklus, ili da gurne ake duboko u vlanu crnu zemlju sa kojom su radili i da je gnjei, da kida dugake niti diatomskih izdanaka, i gljive i liajeve i alge i sve nevidljive mikrobakterije koje su gajili, da bi ih rasporedio meu crvenkastim grumeniima zemlje. "Neka se rasporedi to pravilnije. Treba samo da obrati panju. Samo to. Prisutnost je veoma vana odlika. Pogledaj strukture na ekranu mikroskopa. Ova providna kao pirina jeste hemolitotrop, Thiobacillus dentrificans. A tu je grumen sulfida. ta e se dogoditi kada ova prva pojede drugu?"

"Doi e do oksidacije sumpora."

"I?"

"I denitrifikacije."

"A to je?"

"Pretvaranje nitrata u azot. Prelazak iz tla u vazduh."

"Vrlo dobro. Koristan mikrob, nema ta."

I tako ga je Saks naterao da se usredsredi na trenutak, ali je za to platio visoku cenu. U podne, na kraju nastave, oseao se iznureno, i po podne nije bio nizata. Onda su zatraili da mu ponovo uzmu sr za Sajmona, koji je leao u bolnici, nem i postien, izvinjavajui mu se pogledom. Nirgal je naterao sebe da mu uzvrati osmehom, da stegne Sajmonovu miicu od bambusa. "U redu je", ree veselo i spusti se na postelju. Mada je Sajmon sigurno u neemu greio, bio slab ili lenj ili imao elju da bude bolestan. Nije imao drugo objanjenje. Gurnuli su iglu u Nirgalovu miicu, i miica mu utrnu. Gurnuli su IV iglu u njegovu nadlanicu, i nadlanica mu utrnu. Leao je kao deo bolnike opreme, trudei se da oseti to manje toga. Deo njega je oseao veliku iglu za sr, kako mu pritiska kost miice. Nije bilo bola, niti oseaja u mesu, samo pritisak na kost. Onda je i to popustilo, i znao je da je igla prodrla u meko tkivo unutar kosti.

Ovaj put uopte nije pomoglo. Sajmon je bio beskoristan, sve vreme je leao u bolnici. Nirgal ga je povremeno poseivao, i igrali su igru sa vremenom na Sajmonovom ekranu, pritiskajui dugmeta umesto bacanja kockica, i uzvikivali kada bi ih par jedinica ili estica naglo prebacio na drugi kvadrant Marsa, sa sasvim razliitom klimom. Sajmonov smeh, nikad vie od tihog kikota, sada se sveo na osmejak.

Nirgala je bolela ruka i slabo je spavao, okreui se po celu no i budei se vreo i znojav, u neobjanjivom strahu. Onda ga je jedne noi Hiroko probudila iz dubokog sna i povela ga niz zavojite stepenice prema bolnici. Pospano se naslanjao na nju, nesposoban da se potpuno razbudi. Bila je uzdrana kao i obino, ali ga je obgrlila rukom oko ramena, pridravajui ga sa iznenaujuom snagom. Kada su proli pored En koja je sedela u ekaonici bolnice, neto u dranju njenih ramena natera Nirgala da se zapita ta Hiroko radi u selu usred noi, i ta zebnja ga rasani.

Bolnika spavaonica bila je jarko osvetljena, sva u otrim ivicama, i svaki predmet kao da je zraio sopstvenom svetlou. Sajmon je leao sa glavom na belom jastuku. Koa mu je bila bleda i votano uta. Izgledao je star hiljadu godina.

Okrenuo je glavu i opazio Nirgala. Njegove tamne oi gladno su pretraivale Nirgalovo lice, kao da trai put u njega - nain da preskoi u njegovo telo. Nirgal zadrhta i zagleda se u tamne oi, pomislivi: Hajde, prei u mene. Uradi to ako eli. Hajde.

Ali to se nije moglo. Obojica su to znala. Stoga se obojica opustie. Sajmonovim licem prelete osmejak, i on s mukom posegnu i uhvati Nirgala za ruku. Sada su mu oi pretraivale Nirgalovo lice na sasvim drugaiji nain, kao da pokuava da pronae rei koje e pomoi Nirgalu u godinama koje su pred njim, koje e preneti sve ono to je sam dokuio.

Ali i to je bilo nemogue. Ponovo su obojica bila svesna toga. Sajmon e morati da prepusti Nirgala njegovoj sudbini, kakva god ona bila. Nije bilo naina da mu pomogne. "Budi dobar", konano proapta, i Hiroko izvede Nirgala iz sobe. Odvela ga je kroz tamu do njegove sobe, i on zaspa dubokim snom. Sajmon je umro iste noi.

Bila je to prva sahrana u Zigotu, i prva u ivotu za svu decu. Ali odrasli su znali ta treba da rade. Okupili su se u jednom od staklenika, meu radnim tezgama, i posedali u krug oko dugakog sanduka u kome je bilo Sajmonovo telo. Pili su iz boce sa pirinanim likerom i punili olje onima oko sebe. Ispijali su estoku tenost, najstariji su ili oko sanduka, drei se za ruke, a onda su posedali oko En i Pitera. Maja i Naa sedele su sa En izmeu sebe, obgrlivi je oko ramena. En je izgledala oamueno, Piter neuteno. Jirgen i Maja priali su prie o Sajmonovoj legendarnoj utljivosti. "Jednom smo bili u roveru", ree Maja, "kada je eksplodirala boca sa kiseonikom i nainila rupu u krovu kabine, i svi smo samo jurcali okolo i vritali, a Sajmon, koji je bio napolju, uzeo je kamen odgovarajue veliine, skoio na krov i zaglavio ga u otvor. Rupa je bila zaepljena. Posle toga smo svi brbljali kao ludaci dok smo krpili krov, a onda smo odjednom shvatili da Sajmon jo nije rekao ni re, i svi smo stali i zagledali se u njega, na ta je on rekao: 'Zamalo da nastradamo'."

Ljudi se nasmejae. Javi se Vlad: "Seam se, kad smo jednom prilikom delili one aljive nagrade u Podbreju, Sajmon je dobio nagradu za najbolji snimak, pa se popeo na binu da preuzme nagradu, rekao: 'Hvala vam' i poao da sie, a onda je zastao i vratio se do podijuma, kao da se setio jo neega, znate, na ta smo se svi, naravno, primirili. Stao je, proistio grlo i rekao: "Puno vam hvala."

En na ovo zamalo da se nasmeje, ali umesto toga ustade i povede ih u ledeni vazduh napolju. Stari su odneli sanduk do obale, a svi ostali su ili za njima. Kroz maglu je padao sneg kada su izvadili njegovo telo i zakopali ga duboko u pesak, kraj same linije talasa na obali. Uzeli su plou kojom je bio poklopljen sanduk, urezali njegovo ime Nainim zavarivaem i poboli je u najbliu dinu. Sajmon e sada biti deo ugljeninog ciklusa, hrana za bakterije, rakove, obalske ptice i galebove, polako se stapajui sa biomasom ispod kupole. Najbolji nain da se neko sahrani. Bilo je to, na neki nain, i uteno: srasti sa svojim svetom, proeti ga. Ali nestati kao linost, prestati da postoji...

Sahranivi Sajmona, hodali su zajedno ispod mutne kupole, trudei se da se ponaaju kao da se stvarnost nije iznenada rascepila i progutala jednog od njih. Nirgal nije mogao da poveruje u to. Uli su u selo, duvajui u ake, tiho razgovarajui. Nirgal se pribliio Vladu i Ursuli, eljan neke vrste oprotaja. Ursula je bila tuna, a Vlad se trudio da je malo razvedri. "Imao je vie od sto godina, i ne smemo da razmiljamo da je prerano umro, jer bi to bilo izrugivanje svim onim jadnicima koji su umrli sa pedeset, ili dvadeset, ili u prvoj godini ivota."

"Da, ali je ipak bilo prerano", ree Ursula tvrdoglavo. "Uz tretmane, ko zna? Mogao je da ivi hiljadu godina."

"Nisam siguran da je tako. Rekao bih da tretmani ne prodiru u svaki deo naeg tela. A sa svim onim zraenjem koje smo primili, moda smo u veoj nevolji nego to smo isprva mislili."

"Moda. Ali da smo bili u Aheronu, sa kompletnom ekipom, bioreaktorom i svim ostalim sredstvima, kladim se da bismo ga spasli. I ko zna koliko bi jo godina iveo. Za mene je ovo prerano."

I ode napred, da bude sama.

Nirgal je tu no proveo budan. Oseao je bol od svih prethodnih presaivanja, proivljavao je svaki njihov trenutak i zamiljao da je dolo do nekog povratnog toka u sistemu zbog koga je i sam bio zaraen. Ili mu je bolest bila preneta dodirom, zato ne? Ili preko onog poslednjeg Sajmonovog pogleda! Bilo kako bilo, sada je imao bolest koju niko nije mogao da zaustavi, od koje e umreti. Ukoiti se, onemeti, stati i nestati. To je, dakle, smrt. Srce mu je tuklo, znoj izbijao iz koe, i on jeknu u strahu od nje. Ne moe je izbei, i zbog toga je strana. Strana, bez obzira na to kada doe. Strano je to se sam ivotni ciklus odvija na drugaiji nain - ponavlja se i ponavlja i ponavlja, a ovek ivi samo jednom i zauvek umire. Zato onda uopte iveti? Nepojmljivo i strano. Zato je celu dugu no proveo drhtei u postelji, dok mu je u umu besnela oluja smrtnog straha.

Misli su posle toga nastavile da mu bee. Oseao je neprestanu udaljenost od stvari, kao da je skliznuo u svet beline, za dlaku izvan domaaja zelenog.

Hiroko je primetila njegov problem i predloila je da ga Kojot povede na jedno od svojih putovanja. Nirgal je bio uasnut ovom pomilju, jer su svi njegovi izlasci iz Zigota bili samo krae etnje. Ali Hiroko je navaljivala. Rekla je da mu je ve sedam godina i da e uskoro postati ovek. Vreme je da vidi malo spoljanjeg sveta.

Par nedelja kasnije Kojot je svratio do njih, i kada je ponovo poao, sa njim je bio i Nirgal, na prednjem seditu vozila-stene, zverajui kroz niski vetrobran u purpurni luk veernjeg neba. Kojot je okrenuo vozilo da bi mu omoguio pogled na visoki, svetlucavi, ruiasti zid polarne kape, koji se dizao iznad obzorja kao obod ogromnog meseca.

"Teko je poverovati da neto tako veliko moe da se otopi", ree Nirgal.

"To e potrajati."

Bez urbe su se vozili na sever. Vozilo je bilo sa kamuflaom, pokriveno proupljenom kamenom koljkom ija se temperatura podeavala prema okolini, i imalo je ureaj za brisanje tragova na prednjoj osovini iji je ita slao podatke do zadnje osovine, gde su lopate poravnavale tragove guma, vraajui pesak i kamen u stanje u kome su bili pre njihovog prolaska. Zato su ili polako.

Dugo su putovali u tiini, iako se Kojotovo utanje razlikovalo od Sajmonovog. Pevuio je, gunao, razgovarao dubokim, melodinim glasom sa svojom VI, jezikom koji je podseao na engleski, ali je bio nerazumljiv. Nirgal je pokuavao da se usredsredi na uski vidik kroz prozor, oseajui nelagodnost i stid. Oblast oko june polarne kape bila je niz irokih, ravnih terasa kojima su se sputali putanjom koja kao da je bila uneta u program vozila. Terase su se smenjivale jedna za drugom, pa se inilo da polarna kapa stoji na nekakvom ogromnom pijedestalu. Nirgal je zurio u tamu, zadivljen veliinom oblika, ali i srean to nije bila zastraujua, kao prilikom njegovog prvog izlaska. Otada je prolo dosta vremena, ali se jo savreno seao oka u kome je bio.

Ovde nije bilo tako. "Ne izgleda mi tako veliko kao to sam mislio da e biti", ree. "Pretpostavljam da je to zbog zakrivljenosti terena, s obzirom na veliinu planete i tako to." To je proitao u belenici. "Horizont nije dalje nego to ima od jednog do drugog kraja Zigota!"

"A-ha", ree Kojot, pogledavi ga. "Ako te Veliki ovek uje da govori takve stvari, ima da dobije nogu u tur. Ko je tvoj otac, deko?"

"Ne znam. Hiroko mi je majka."

Kojot frknu. "Hiroko je preterala sa svojim matrijarhatom, ako mene pita."

"Jeste li joj to rekli?"

"Nego ta, ali me Hiroko slua samo kad govorim ono to eli da uje." Zacereka se. "Kao i svi drugi, je li?"

Nirgal klimnu glavom, sa kezom koji je pokvario njegovo nastojanje da bude uzdran.

"Voleo bi da sazna ko ti je otac?"

"Naravno." U stvari, nije bio siguran. Imao je bledu predstavu o tome ta je to otac i bojao se da to ne bude Sajmon. Uostalom, Piter mu je bio kao stariji brat.

"U Viniaku imaju opremu za to. Moemo da pokuamo tamo, ako 'oe." Kojot zatrese glavom. "Hiroko je tako udna. Kada sam je upoznao, nisam ni sanjao da e doi do ovoga. Naravno, tada smo bili mladi - gotovo kao ti sada, mada e ti se to initi neverovatno."

Tu je bio u pravu.

"Kada sam je upoznao, bila je samo studentkinja ekoinenjeringa, vraki pametna i seksi kao maka. Ni traga od ovog sranja sa boginjom-majkom sveta. Ali poela je, malo-po malo, da ita knjige koje nisu bile tehniki udbenici, i to je ilo sve dalje i dalje, tako da je u trenutku kada je stigla na Mars ve bila luda. Ma, i pre toga. to je za mene bila srea, jer me je dovelo ovamo. A za Hiroko, ne pitaj. Bila je ubeena da je itava ljudska istorija pola pogrenim putem od samog poetka. U osvit civilizacije, govorila mi je mrtva ozbiljna, postojale su drave Kreta i Sumerija, gde je Kreta bila miroljubivo trgovako drutvo kojim su upravljale ene, svo od umetnosti i lepote - utopija, u stvari, gde su mukarci bili akrobate koje su danju jahale bikove, a nou ene, oploivali ih i oboavali, i svi su bili sreni i veseli. U Sumeriji su vladali mukarci, koji su izmislili rat i osvajali sve po redu i osnovali sva kasnija porobljivaka carstva. I niko ne zna, priala je Hiroko, ta bi se dogodilo da su ove dve civilizacije imale priliku da se nadmeu za vladavinu svetom, jer je erupcija vulkana zbrisala Kretu sa lica Zemlje, i svet je pao Sumerima u ruke, gde se i danas nalazi. Da je vulkan bio u Sumeriji, govorila mi je, danas bi sve bilo drugaije. Moda to i jeste istina. Zato to istorija nije mogla da bude crnja nego to jeste."

Nirgal je bio iznenaen ovom ocenom. "Ali sada", izusti, "poinjemo iznova."

"Tako je, mome! Mi smo praoci bezimene civilizacije. ivimo u sopstvenom malom tehnominojskom martijarhatu. Ha! Meni to sasvim odgovara. ini mi se da mo koje su nae ene preuzele nije ni bila Bog zna kako zanimljiva. Mo je samo polovina jarma, sea se da sam vam to itao? Gospodar i rob zajedno vuku jaram. Jedina istinska sloboda jeste u anarhiji. Zato, rekao bih, ta god ene rade, okree se protiv njih. Ako ih mukarci tretiraju kao krave, rade dok ne crknu. Ali kada su kraljice i boginje za nas, rade jo vie, jer treba i da povuku i da posle srede papire! A, ne ja. Zato budi srean to si muko, jer si slobodan k'o ptica."

Neobian pogled na stvari, pomisli Nirgal. Ali i sasvim zgodan nain da se izbori sa injenicom Dekine lepote i ogromne moi koju je imala nad njegovim umom. Nirgal se opusti na seditu i zagleda u bele zvezde na podlozi tame, mislei: slobodan kao ptica! Slobodan kao ptica!

Bio je L-4, dvadeset drugi mart, 32. m. godine, i na junoj polulopti dani su postajali krai. Kojot je svake noi terao vozilo velikom brzinom, sloenim i nevidljivim stazama, preko terena koji je postajao sve neprohodniji to su se vie udaljavali od polarne kape. Danju bi se zaustavili da se odmore, a sve ostalo vreme provodili su u vonji. Nirgal se trudio da ostane budan, ali bi neizbeno prespavao deo svake vonje, kao i deo svakog dnevnog odmora, pa je na kraju bio sasvim izgubljen u prostoru i vremenu.

Ali kada je bio budan, skoro neprestano je gledao kroz prozor, motrei promenljivu povrinu Marsa. Nije mogao da se nagleda. Slojevito zemljite posedovalo je beskrajan broj ara, a slojeviti nanosi peska bili su izdubljeni vetrom, tako da je svaka dina bila izvajana kao ptije krilo. Kada su se slojevi konano pretvorili u ogoljenu stenu, laminatne dine postale su izdvojena peana ostrva, razbacana po krevitoj niziji izboina i gomila stena. Svuda gde bi pogledao leao je crveni kamen, od ljunka do dinovskih gromada koje su se dizale kao zdanja. Peana ostrva bila su uukana u svako udubljenje i upljinu u ovom stenjaku, oko velikih grozdova stena, u zavetrini plitkih krapa i u unutranjosti kratera.

A kratera je bilo posvuda. Prvo bi se pojavili kao par vrhova koji se valjaju u podnoju neba, ali bi se ubrzo pokazalo da je re o spojenim krajnjim takama niskog grebena. Proli su pored desetina ovakvih bregova zaravnjenog vrha, strmih i otrih, ili niskih i gotovo zatrpanih, ili sa ivicama okrnjenim manjim udarima meteora novijeg datuma, tako da su se kroz pukotine videli nanosi peska koji ih je ispunjavao.

Jedne noi, pred samu zoru, Kojot zaustavi vozilo.

"Neto nije u redu?"

"Ne. Stigli smo do Rejovog Vidikovca, pa hou da ga vidi. Za jedan sat e izii sunce."

Sedeli su na prednjim seditima i posmatrali svitanje.

"Koliko ti je godina, deko?"

"Sedam."

"Koliko je to zemaljskih godina, trinaest? etrnaest?"

"Valjda."

"Auh. Ve si vii od mene."

"Aha." Nirgal se uzdra da primeti kako to ne podrazumeva neku izuzetnu visinu. "A koliko ti ima godina?"

"Stotinu devet. A ha ha! Zatvori oi, iskoie ti iz glave. Ne gledaj me tako. Bio sam star onog dana kad sam se rodio, i biu mlad kada umrem."

Dremljivo su posmatrali kako nebo na istoku prelazi u duboku ljubiastoplavu boju. Kojot je pevuio za sebe, kao da je progutao omegendorf, to je esto inio tokom veeri u Zigotu. Postepeno je postajalo sve oiglednije da je linija obzorja veoma daleko i visoko; Nirgal nikada nije video toliko prostranstvo. inilo se da ih opkoljava, mrani luk zida sa one strane beskrajne, crne, stenovite zaravni. "Hej, Kojote!" uzviknu. "ta je ovo?"

"Ha!" ree Kojot, sa dubokim zadovoljstvom u glasu.

Nebo se rasvetlilo, i sunce iznenada nae gornju ivicu dalekog zida, privremeno zaslepivi Nirgala. Ali izlazak sunca razgonio je senke na dinovskoj polukrunoj litici svojim otricama svetlosti koje su otkrivale reske, zubate zatone kao krljuti na visokom luku zida, koji je bio tako veliki da je Nirgal ostao bez daha, nosa priljubljenog uz vetrobran - dimenzije zida bile su zastraujue! "Kojote, ta je to?"

Kojot se nasmeja onim svojim uznemirujuim smehom,

ivotinjskim cerekanjem koje ispuni vozilo. "Znai, sad vidimo da ovo ba i nije tako mali svet, a, deko? Ovo je dno basena Prometei. Basen je krater od udara meteora, jedan od najveih na Marsu, po veliini gotovo ravan Argiri, ali je meteor pao blizu junog pola, tako da je otpilike polovina ruba pokrivena ledom i naslagama zemlje. Druga polovina je ovaj luni nagib ovde." iroko je razmahnuo rukom. "Neto slino izuzetno velikom vulkanskom grotlu, ali samo polovini, tako da moe da se doveze pravo u njega. Ovo malo uzvienje ima najbolji pogled na njega od svih mesta koja znam." Pozvao je mapu oblasti i poeo da pokazuje. "Nalazimo se na kecelji ovog malog kratera, Vt, koja gleda na severozapad. Litica je nazvana Prometei Rupes. Visoka je oko kilometar. Naravno, litica Ehusa je visoka tri kilometra, a litica Olimpus Monsa est kilometara, ako nisi znao, gospodine Mala Planeto? Ali danas moramo da se zadovoljimo ovom bebicom ovde."

Sunce se podiglo jo vie, osvetlivi veliki luk litice odozgo. Bio je duboko izdubljen jarugama i manjim kraterima. "Utoite Prometeus nalazi se na stranici onog velikog useka", ree Kojot i pokaza prema levoj strani luka. "Krater Wj."

Dok su ekali da proe dugi dan, Nirgal je gotovo neprestano pogledao prema divovskoj litici, i svaki put mu je izgledala drugaije, senke su se skraivale i pomerale, otkrivajui nove oblike i skrivajui druge. Bile bi potrebne godine posmatranja da se sagleda sve to, i on otkri da ne moe da se oslobodi utiska da je zid neprirodno ili ak nemogue visok. Kojot je bio u pravu - obmanuli su ga bliski horizonti - nije sanjao da svet moe da bude tako veliki.

Te noi su uli u krater Wj, jedan od najveih useka u dinovskom zidu. A onda su stigli do litice Prometei Rupesa. Dizala se iznad njih nalik na uspravnu stranicu same Vaseljene; polarna kapa nije bila nita u poreenju sa masom ove stene. to je znailo da bi litica Olimpus Monsa koju je pomenuo Kojot morala da bude... Nije umeo ni da je zamisli.

U podnoju litice, na mestu gde je glatka stena gotovo okomito uranjala u ravno peano dno, nalazila su se uvuena vrata komore. Iza njih se prualo utoite Prometeus, niz irokih odaja, naslaganih kao sobe u stablima bambusa, sa zakrivljenim prozorima od fotoosetiljivog stakla koji su gledali na krater Wj i basen iza njega. itelji ovog utoita govorili su francuski, pa je to inio i Kojot u razgovoru s njima. Bili su mlai od Kojota i ostalih nizeija, ali su bili prilino stari i zemaljskog rasta, pa su Nirgala uglavnom posmatrali odozdo kada su mu se obraali, veoma srdano, na tenom engleskom, ali sa jakim naglaskom. "Znai, ti si Nirgal! Enchante! uli smo za tebe i drago nam je to smo te upoznali!"

Jedna grupa povede Nirgala u obilazak, a Kojot ode drugim poslom. Njihovo utoite sasvim se razlikovalo od Zigota: bile su to, ukratko, samo sobe. Du zida je bilo naslagano nekoliko veoma prostranih odaja, dok su manje bile dublje u litici. Tri prostorije sa zidom od prozora bile su staklene bate, a sve sobe u utoitu bile su veoma tople i ispunjene biljkama, zidnim ukrasima, kipovima i vodoskocima; za Nirgala je ovaj prostor bio skuen, pretopao i sasvim udesan.

Meutim, ostali su samo jedan dan, a onda su uli Kojotovim vozilom u veliki lift i sedeli u njemu itav sat. Kada je Kojot izvezao vozilo kroz suprotna vrata, nali su se na krevitoj zaravni sa one strane Prometei Rupesa. Nirgal je ponovo bio okiran. Dok su bili dole na Rejovom Vidikovcu, velika litica je ograniavala domet njihovog pogleda, i bio je u stanju da pojmi vieno. Ali sada, kada su gledali sa vrha litice u ponor iza sebe, razdaljine su bile tako ogromne da Nirgal nije mogao da sagleda ono to je bilo pred njim. Video je samo zamagljenu, vrtoglavu masu taaka i mrlja boje - belih, ljubiastih, smeih, mrkih, belih; oseao je nesvesticu. "Bie oluje", ree Kojot, i Nirgal odjednom shvati da su boje iznad njih, u stvari, flote visokih, gustih oblaka, koje su plovile ljubiastim nebom sa koga se sunce povuklo duboko na zapad. Gornja strana oblaka bila je beliasta i beskrajno naborana, ali je poleina bila tamnosiva. Dno oblaka bilo je im blie nego zemljite basena, i ravno, kao da prelaze preko neke providne podloge. Svet ispod njih, pegavomrke i boje okolade, nije bio ni izdaleka tako ravan - ne, bile su to senke oblaka, videlo se da se kreu. A onaj beli srp u sredini sveta bio je polarna kapa! Imali su pogled sve do kue! Prepoznavanje leda bilo je poslednja odrednica koja mu je bila potrebna za razumevanje prizora, i mrlje boje se izotrie u neravno, prstenasto uoblieno zemljite, poliveno pokretnim senkama oblaka.

Ovaj oamuujui in prepoznavanja potrajao je samo nekoliko trenutaka, ali je po njegovom zavretku primetio da ga Kojot posmatra uz irok kez.

"Koliko daleko vidimo, Kojote? Koliko je to kilometara?"

Kojot se samo zacereka. "Pitaj Velikog oveka, deko. Ili sam izraunaj. ta ja znam, recimo trista kilometara. Tako neto. Poskok za Velikoga. Hiljadu carstava za nas male."

"Voleo bih da pretrim tu razdaljinu."

"Verujem da bi. Oh, gledaj, gledaj! Tamo - iz oblaka iznad ledene kape. Seva, vidi? One iskrice su munje."

Sada ih je i sam opazio, sjajne konce svetlosti, koji su se neujno pojavljivali i iezavali, jedan ili dva na svakih nekoliko sekundi, spajajui crne oblake sa belim tlom. Konano je video munju, sopstvenim oima. Beli svet varniio je u zeleni, podbadao ga. "Nema takve stvari kao to je velika oluja", govorio je Kojot. "Boga mi, nema. Biti napolju na vetru! Mi smo napravili tu oluju, deko. Mada mislim da bih mogao da napravim i veu."

Nirgal nije ni pokuavao da zamisli veu oluju; ono to je lealo ispod njih bilo je kosmikih razmera - elektrino, proeto bojama, vetrovito u svojom prostranosti. Osetio je ak izvesno olakanje kada je Kojot okrenuo vozilo i poao dalje i kada je vrtoglavi prizor nestao, a rub litice postao novo obzorje iza njih.

"I, ta kae da je munja?"

"Pa, munja je... jebi ga. Moram da priznam da je munja jedna od pojava u ovom svetu za koje nikako da zapamtim objanjenje. uo sam ga vie puta, ali mi uvek ispari. Re je o elektricitetu, naravno, neto sa elektronima ili jonima, pozitivnim ili negativnim, i pranjenjem naboja iz olujnih oblaka u zemlju, ili obostrano, ini mi se. Ko e ga znati. Baaam! Munja je munja, zar ne?"

Beli i zeleni svet u trenju, od koga varnie. Naravno.

Na visoravni severno od Prometei Rupes nalazilo se nekoliko utoita. Neka od njih bila su skrivena u zidovima nagiba ili rubovima kratera poput Nainog projekta prilaznog tunela Zigota, dok su druga bila otvoreno smetena u kraterima, pod providnim kupolama, izloena pogledu nebeske policije. Kada je Kojot prvi put zaustavio vozilo do ruba kratera i kada su kroz providnu kupolu ugledali naselje pod zvezdama, Nirgal se ponovo naao u udu, iako je to bilo manje zaprepaenje nego ono koje je izazvao prizor beskrajnih prostranstava. Zgrade nalik na kolu, kupatilo i kuhinju, drvee, staklenici - sve je izgledalo poznato, ali kako su opstajali, ovako izloeni? Sama pomisao bila je uznemirujua.

I toliko ljudi, toliko stranaca. Nirgal je znao podatak da u junim utoitima ivi puno ljudi, govorilo se o broju od pet hiljada, sve poraeni ustanici iz rata 2061. godine - ali je bilo sasvim drugaije nai se odjednom meu njima i uveriti se da je to istina. Osim toga, boravak u otvorenim utoitima inio ga je nervoznim. "Kako mogu da ive tako?" upitao je Kojota. "Zato ih ne uhapse i ne odvedu?"

"E, tu si me na'o, deko. Mogue je da e se to desiti. Ali jo nije, pa smatraju da nema svrhe kriti se. Zna da skrivanje zahteva velike napore - potreban je sav onaj termalni inenjering i elektronska zatita, i mora neprestano da pazi da te ne vide - to je silna gnjavaa. A ovde ima takvih koji nee da se gnjave. Zovu se demimondom, polusvetom. Imaju planove za sluaj da budu proveravani ili napadnuti - veinom imaju tunele za bekstvo, a neki i skriveno oruje. Ali smatraju da to to su na povrini iskljuuje potrebu za proveravanjem. Ljudi u Kristijanopolisu su otvoreno rekli UN da su doli ovamo da bi bili izvan mree. Ali... tu se slaem sa Hiroko. Povodom onoga da neki od nas treba da budu oprezniji od drugih. UN su se okomile na Prvih Stotinu, ako mene pita. I na njihove porodice, to je nesrea za vas klince. U svakom sluaju, pokret otpora sada ine podzemlje i demimond, a otvorena naselja su velika pomo za skrivena utoita, tako da mi je drago to postoje. U ovom trenutku zavisimo od njih."

Kao i svuda, Kojot je bio najtoplije doekan, bez obzira na to da li je re o skrivenom ili otvorenom naselju. Smestio se u uglu velike garae na rubu kratera i otpoeo brzu i ivu razmenu robe, semena, softvera, sijalica, rezervnih delova i malih maina. Davao ih je posle dugih pregovora sa domainima, i pogodbi koje Nirgalu nisu bile jasne. A onda, posle kratkog obilaska sela na dnu kratera, koje ga je ispod svoje blistave, purpurne kupole neobino podsealo na Zigot, ponovo su se nali na putu.

Vozei ih od utoita do utoita, Kojot nije ba bio uspean u odbrani svog naina trgovanja. "Spasavam ove ljude od njihovog smenog shvatanja ekonomije, eto ta radim! Ekonomija davanja jeste dobra, ali nije u dovoljnoj meri organizovana za nae prilike. Postoje stvari bez kojih se ne moe, i ljudi moraju da ih poklanjaju, a to je protivurenost, zar ne? Zato pokuavam da razradim racionalan sistem. U stvari, razrauju ga Vlad i Marina, a ja pokuavam da ga primenim, to znai da moram sam da vadim kestenje iz vatre."

"A taj sistem..."

"Pa, to je neka vrsta dvosmernog procesa, u kome ljudi i dalje daju ono to ele, ali se vrednuju potrebe i vri se ravnomerna raspodela. Boga mi, ne bi verovao u kakve sve rasprave upadam. Ljudi su ponekad takve budale. Trudim se da postignem da od svega na kraju ispadne postojana ekologija, neto kao jedan od Hirokinih sistema, gde svako utoite zauzima svoju niu i daje ono po emu je posebna, i ta dobijam za to? Pljuvanje, eto ta dobijam! Radikalno pljuvanje. Ako pokuam da zaustavim prekomerno davanje, zovu me baronom-pljakaem, ako pokuam da spreim gomilanje, faista sam. Budale! ta 'oe, kad niko od njih nije samodovoljan, a polovina su paranoini ludaci?" Teatralno je uzdahnuo. "No, bez obzira na to. Napredujemo. Kristijanopolis pravi sijalice, a Mos Hajd gaji nove vrste bilja, k'o to si video, dok u Bogdanovom Vinjaku prave sve to je teko i sloeno, reaktorske poluge, nevidljiva vozila i veinu velikih robota, a tvoj Zigot izrauje naune instrumente, i tako dalje. A ja sve to irim okolo."

"Sam?"

"Uglavnom. U stvari, oni su preteno samodovoljni, osim onih nekoliko kritinih proizvoda. Svi imaju programe i semenje, a to su osnovne potrebe. Osim toga, vano je da to manje ljudi zna gde se nalaze skrivene kolonije."

Nirgal je razmiljao o tome ta sve ovo podrazumeva dok su se vozili kroz no. Kojot je nastavio da pria o standardu vodonikovog peroksida i standardu azota, novom sistemu iji su tvorci bili Vlad i Marina, i Nirgal se trudio da ga prati, ali je to teko ilo, zato to su zamisli bile suvie sloene ili zato to je Kojot uz svoja objanjenja neprestano besneo zbog tekoa na koje je naiao u nekim utoitima. Nirgal odlui da o tome pita Saksa ili Nau kada se vrati kui, i prestade da ga slua.

Predeo kojim su putovali sada je bio sav od prstenova kratera, gde su se oni novi ukrtali sa starijima i potirali ih. "Ovo su takozvani saturacioni krateri. Veoma staro zemljite." Mnogi krateri uopte nisu imali uzdignute ivice, ve su bili plitke rupe ravnog dna u zemlji. "ta se dogodilo sa ivicama?"

"Erodirale su."

"Od ega?"

"En kae od leda i vetra. Kae da je sa junih visija tokom vremena odnesen itav kilometar."

"Ali onda nita ne bi ostalo!"

"Posle su nastali novi. Ovo je drevno tlo."

Zemlja izmeu kratera bila je pokrivena kamenjem i bila je neverovatno neravna: sastojala se od jama, izboina, upljina, humki, jaruga, utona, grebena, bregova i dolina; nigde ravnog tla, osim na ivicama kratera i ponekom niskom grebenu, koje je Kojot koristio kao puteve kad god je mogao, ali je staza kojom je vozio preko ovog krevitog terena svejedno bila teka, i Nirgal nije mogao da veruje da se nalazi u memoriji. To je i rekao, a Kojot se nasmeja. "Kako to misli, u memoriji? Zalutali smo!"

Ali nije bilo tako, ili nije bilo dugo. Iznad obzorja se pojavi oblak mohoula, i Kojot poveze prema njemu.

"Odmah sam znao", proguna. "Ovo je mohoul Vinjak. To je okomito okno prenika jedan kilometar, ukopano kroz ivu stenu. Du sedamdeset petog uporednika zapoeta su etiri mohoula, od kojih su dva potpuno naputena; tamo nema ak ni robota. Vinjak je jedan od ta dva, i preuzela ga je grupa bogdanovista koji ive dole u njemu." Nasmeja se."To je izvrsna zamisao, zato to mogu da kopaju kroz zid du puta do dna, a dole mogu slobodno da isputaju toplotu i da niko ne zna je li to samo pojaano strujanje iz mohoula. Zato mogu da prave sve to poele, ak i ipke uranijuma za reaktore. Sada je to pravi industrijski gradi i jedno od mesta koja najradije poseujem, jer je tamo sjajan provod."

Povezao je vozilo u jednu od brojnih manjih jaruga koje su presecale zemljite, zakoio i otkucao komandu na ekranu, a na zidu jarka pomeri se veliki kamen, otkrivi mrani tunel iza. Kojot utera vozilo u tunel i kamena vrata se zatvorie iza njih. Nirgal je mislio da vie nita ne moe da ga iznenadi, ali je s uenjem zverao oko sebe dok su se vozili kroz tunel, iji su grubo obraeni kameni zidovi prolazili pored samih bokova vozila-stene. inilo se da mu nema kraja. "Iskopali su nekoliko prilaznih tunela da bi mohoul izgledao potpuno neposeeno. Donde ima dvadesetak kilometara."

Posle izvesnog vremena Kojot iskljui farove. Vozili su se kroz tamnosivu, gustu pomrinu; nalazili su se na strmoj stazi koja se zavojito sputala du zida mohoula. Svetla na komandnoj tabli bila su kao mali fenjeri, i Nirgal vide, kroz svoj odraz na staklu, da je put nekoliko puta iri od vozila. Bilo je nemogue sagledati pun obim okna, ali se po zakrivljenju puta videlo da je ogromno. "Jesi li siguran da zaokreemo pravom brzinom?" ree nespokojno.

"Pouzdajem se u automatskog pilota", ree Kojot nervozno. "Baksuzno je raspravljati o tome."

Vozilo se sputalo putem. Posle vie od jednog sata vonje zau se signal sa komandne table, i vozilo skrenu u zakrivljeni kameni zid levo od njih. Tamo je bila garana cev, koja je lupkala o vrata spoljnje komore vozila.

U garai ih pozdravi grupa od dvadesetak ljudi i povede ih pored niza visokih soba do odaje sline peini. Prostorije koje su bogdanovisti iskopali u zidu mohula bile su prostrane, mnogo prostranije nego one u Prometeusu. Krajnje sobe bile su po pravilu visoke deset metara i u nekoliko sluajeva duboke po dve stotine metara, a sredinja peina bila je ravna Zigotu i imala je velike prozore prema oknu. Gledajui kroz prozor sa strane, Nirgal opazi da staklo spolja izgleda kao stena; filterska obloga bila je veto izraena, jer je u zoru proputala svetlost bez gubitka sjaja. Pogled kroz prozore bio je ogranien na suprotni zid mohoula i polukruni komad neba iznad njih, ali oni su ipak davali sobama prostran i svetao izgled, utisak da se nalaze pod otvorenim nebom koji u Zigotu nije mogao da se postigne.

Tog prvog dana Nirgala su poverili jednom malom oveku tamne puti po imenu Hilali, koji ga je vodio kroz odaje i prekidao ljude u radu da bi ga predstavio. Ljudi su bili srdani - "Sigurno si jedan od Hirokinih klinaca, a? A, ti si Nirgal! Ba mi je drago to smo se upoznali! Hej, Done, doao je Kojot, veeras je urka!" - i pokazivali su mu ta rade, vodei ga u manje prostorije iza onih prema oknu mohoula, gde su se nalazile jarko osvetljene farme i pogoni koji su se naizgled beskrajno pruali kroz stenu. Svuda je bilo veoma toplo, kao u banji, i Nirgal se neprestano znojio. "Gde ste odneli iskopani kamen?" upitao je Hilalija, jer im je Hiroko priala da je jedna od pogodnosti usecanja kupole ispod polarne kape bilo to to je iskopani suvi led jednostavno izvetrio.

"Poslagan je du puta blizu dna mohoula", odgovorio mu je Hilali, zadovoljan pitanjem. inilo se da ga veseli svako Nirgalovo pitanje, kao i sve ostale; ljudi su u Vinjaku uopte izgledali sreno, buna druina koja je uvek prireivala tulume u ast Kojotovog dolaska - jedan od brojnih izgovora, zakljuio je Nirgal.

Hilali je primio poziv od Kojota preko ploice i poveo je Nirgala u laboratoriju, gde su mu uzeli komadi koe za prsta. Zatim su se polako vratili u peinu i pridruili se gomili koja je pravila redove ispred kuhinjskih prozora u dnu prostorije.

Poto su dovrili obilan i dobro zainjen obrok od pasulja i krompira, u peini poe zabava. Veliki, nedisciplinovani orkestar elinih bubnjeva sa promenljivim lanstvom svirao je melodije odsenog ritma uz koje su ljudi satima igrali, zastajui s vremena na vreme da ispiju neko grozno pie koje se zvalo kavadava, ili da se pridrue raznovrsnim igrama na jednom kraju odaje. Poto je probao kavadavu i progutao tabletu omegendorfa koju mu je dao Kojot, Nirgal je trao u mestu i istovremeno lupao u bas-dobo sa orkestrom, a onda je seo na malu, travnatu humku u sredini peine, suvie pijan da bi mogao da stoji. Kojot je neprestano pio ali, nije imao taj problem; divlje je igrao, visoko odskaui na prstima i smejui se. "Nikad nee upoznati radost sopstvene tee, deko!" doviknu Nirgalu. "Ne, nikad!"

Ljudi su prilazili i predstavljali se, povremeno traei od Nirgala da im pokae svoju mo zagrevanja dodirom - nekoliko njegovih vrnjakinja stavljale su njegove ake na svoje obraze, hladne od pia, i kada bi ih zagrejao, smejale se, zauenih oiju, pozivajui ga da im zagreje i druge delove tela; ustao je i igrao sa njima umesto toga, oputen i opijen, trei u malim krugovima da se oslobodi dela sakupljene energije. Kada se, oamuen, vratio na humku, Kojot se protisnu kroz gomilu i teko sede pored njega. "Tako prija igrati u ovoj tei da ne znam kad je dosta." Posmatrao je Nirgala mutnim pogledom, kroz sive pletenice koje su mu padale svuda oko glave, i Nirgal primeti da mu lice izgleda nekako napuklo, kao da mu je bila slomljena vilica, tako da je sa jedne strane bilo ire. Nirgal se strese na taj prizor.

Kojot ga stegnu za rame i dobro ga prodrma. "Izgleda da sam ti ja otac, deko!" uzviknu.

"ali se!" Nirgalovom kimom i licem prostruja elektrina plima kada su se pogledali, i on se zapita kako je mogue da beli svet tako temeljno potrese zeleni, kao udar munje kroz meso. Drali su se u grevitom stisku.

"Ne alim se!" ree Kojot.

Zurili su jedan u drugoga. "Nije udo to si tako pametan", ree Kojot, i prsnu u smeh. "A ha ha ha ha ha! Opaaa! Nadam se da nema nita protiv!"

"Nikako", ree Nirgal s osmehom, ali i sa nelagodnou. Slabo je poznavao Kojota, a pojam oca bio mu je nejasniji ak i od pojma majke, tako da nije bio siguran ta, zapravo, osea. Genetsko naslee, ma kako da ne, ali ta je to? Negde su uvali gene svih njih, a geni ektogenih ionako su bili transgenini, ili se bar govorilo da jesu.

Iako je psovao Hiroko svim psovkama koje je znao, Kojot je izgledao zadovoljno. "Ta adaja, ta tiranka! Matrijarhat, moje dupe - ona je luda! Neverovatno kakve stvari radi! Mada u ovome ima izvesne pravde. Ima, Boga mi, jer smo Hiroko i ja bili u nekoj emi tamo u osvit vremena, u Engleskoj, kada smo bili mladi. Tako sam se i naao na Marsu. Slepi putnik u njenom ormanu, ceo jebeni ivot." Nasmeja se i ponovo pljesnu Nirgala po ramenu. "Pa, deko, s vremenom e bolje znati da li ti se dopada to to si saznao."

Ponovo je otiao da igra, ostavivi Nirgala da razmilja. Posmatrajui Kojotove okrete, Nirgal je samo odmahivao glavom; nije znao ta da misli, a trenutak ionako nije bio pogodan za razmiljanje. Bolje da igra ili da potrai kupatila.

Ali na ovom mestu nije bilo zajednikih kupatila. Neko vreme je trao u krug po podijumu, nainivi od tranja neku vrstu plesa, a onda se vratio do humke da se pridrui Kojotu, gde ih je okruila grupa stanovnika mohoula. "To je kao da si otac Dalaj Lame, a? ta je, nema ime za to?"

"Ma, idi u vraju mater, ovee! Kao to rekoh, En kae da su prestali da kopaju ove mohoule na sedamdeset petoj zato to je litosfera ovde tanja." Kojot znaajno klimnu glavom. "Nameravam da odem do jednog zatvorenog mohoula i pokrenem tamonje robote, da vidim mogu li da kopaju dovoljno duboko da pokrenu vulkan."

Svi se nasmejae. Ali jedna ena odmahnu glavom. "Ako to uini, doi e dole da ispitaju ta je posredi. Ako stvarno namerava da to uradi, treba da ode na sever i da proba sa nekim od mohoula na ezdesetom uporedniku. I oni su zatvoreni."

"Ali En kae da je litosfera deblja tamo gore."

"Tano, ali su i mohouli dublji."

"Hmm", ree Kojot.

Razgovor skrenu na ozbiljnije teme, uglavnom neizbena pitanja nestaica i situaciju na severu. Ali kada su na kraju nedelje napustili Vinjak, kroz drugi, dui tunel, uputili su se na sever, i svi Kojotovi preanji planovi bili su baeni kroz prozor. "Takav ti je moj ivot, deko."

Pete noi vonje krevitim visijama juga, Kojot uspori rover i poveze ga oko ivice velikog starog kratera, gotovo poravnatog sa okolnim zemljitem. Kroz procep u drevnom prstenu videlo se da je peano dno kratera obeleeno dinovskom, okruglom crnom rupom. Ovako je, oito, mohoul izgledao sa povrine. Na visini od sto metara iznad rupe, u vazduhu je lebdeo oblak retke izmaglice, pojavljujui se ni iz ega kao nekim maioniarskim trikom. Ivica mohoula bila je optoena zakoenim betonskim pojasom koji se sputao unutra pod uglom od etrdeset pet stepeni; bilo je teko odrediti veliinu ovog obruba, jer je mohoul inio da izgleda kao obina vrpca. Na spoljnjem rubu trake nalazila se visoka iana ograda. "Hmm", ree Kojot, zurei kroz vetrobran. Vratio je vozilo u procep i parkirao ga, a onda se uvukao u hoda. "Brzo se vraam", ree i uskoi u komoru.

Bila je to duga, nespokojna no za Nirgala. Gotovo uopte nije spavao, i sledeeg jutra bio je u narastajuoj agoniji brige, ali se Kojot tada pojavio ispred komore rovera, malo pre sedam, ba kada je trebalo da izie sunce. Bio je spreman da se poali na duinu njegovog nestanka, ali kada je Kojot uao u vozilo i skinuo lem, videlo se da je u ravom raspoloenju. Dok su ekali da proe dan, Kojot je zaneto radio na svojoj VI, gadno psujui, nesvestan prisustva svog gladnog, mladog tienika. Nirgal je sam podgrejao obroke za obojicu, a onda je zapao u nemirni dreme, iz koga se probudio kada se rover pokrenuo napred. "Pokuau da proem kroz kapiju", ree Kojot. "Dobro su osigurali tu rupu. Jo jedna no i kraj, ovako ili onako." Obiao je krater i zaustavio vozilo na suprotnoj ivici, i u sumrak je ponovo iziao.

Opet je bio odsutan celu no, i Nirgal opet nije mogao da zaspi. Pitao se ta da radi ako se Kojot ne vrati.

I zaista, Kojot se nije vratio u zoru. Dan koji je usledio bio je sigurno najdui dan u Nirgalovom ivotu, a to vee nije imao pojma ta da radi. Da pokua da ga izbavi; da pokua da se odveze do Zigota, ili do Vinjaka; da sie u mohoul i prepusti se obezbeenju koje je pojelo Kojota: sve mu se inilo nemogue.

Ali jedan sat posle zalaska sunca zauo je kako Kojot kuca tik-tik-tik po asiji, a onda se nae unutra; lice mu je bilo maska besa. Popio je ceo litar vode i vei deo drugog, i dunuo kroz usne od gaenja. "Da se kupimo u tri lepe odavde", ree.

Posle par sati vonje u tiini, Nirgal odlui da promeni temu ili da je bar proiri, pa ree: "Kojote, koliko misli da emo morati da se krijemo?"

"Ne zovi me Kojot. Ja nisam Kojot. Kojot je tamo napolju u brdima, ve udie vazduh i radi ta mu je volja, gad jedan. A ja s