ZNACENJE I OBLICI SOCIJALNOG PREDUZETNISTVA, 2012. mr. Rade Glomazić, Dr. Vuk Raičević, IZDAVAČ: FRIEDRICH EBERT STIFTUNG

1

Vuk Raičević Rade Glomazić

ZNAČENJE I OBLICI

SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA

Beograd, 2012.

2

Dr VUK RAIČEVIĆ

Mr RADE GLOMAZIĆ

MONOGRAFSKA STUDIJA

ZNAČENJE I OBLICI SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA

IZDAVAČ: FRIEDRICH

EBERT

STIFTUNG

ZA IZDAVAČA: Ana Manojlović

RECEZENTI:

Dr Jovan Babović

Redovni profesor Fakulteta za ekonomiju i inženjerski menadžment , Novi Sad

New York Academy of Sciences

Dr Miroslav Vitez

Redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici

KOREKTURA I LEKTURA: Marija Milankov Popov

KORICE: Conkić Miroslav

PRELOM : Sanja Babić

ŠTAMPA: oztr Reclamare, Novi Sad

TIRAŽ: …………………….

3

Sadržaj UVOD .................................................................................................................................................. 7 1. PREDUZETNIŠTVO: KONCEPT I DEFINICIJE ........................................................................................ 11 1.1.PREDUZETNIK, PREDUZETNIŠTVO, PREDUZEĆE ............................................................................................... 11 1.2. SOCIJALNI PREDUZETNIK ........................................................................................................................... 12 1.3. IZAZOV DEFINISANJA SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA ...................................................................................... 13 1.4. OSTALE DEFINICIJE SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA ......................................................................................... 15 1.4.1. Šira definicija socijalnog preduzetništva ..................................................................................... 17 1.4.2. Tipologija socijalnog preduzetništva ........................................................................................... 18

1.5. ZAKLJUČAK PREGLEDA DEFINICIJA .............................................................................................................. 18 2. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U SVETU ........................................................................................... 23 2.1. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U AUSTRALIJI .................................................................................................. 23 2.2. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U SEVERNOJ AMERICI ...................................................................................... 24 2.3. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U AZIJI .......................................................................................................... 24 2.3.1. Hong Kong ................................................................................................................................... 24 2.3.2. Indija ............................................................................................................................................ 24 2.3.3. Malezija ....................................................................................................................................... 25

2.4. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U AFRICI ........................................................................................................ 25 2.4.1. Gana ............................................................................................................................................ 25 2.4.2. Kenija ........................................................................................................................................... 25

2.5. ZAKLJUČAK PREGLEDA .............................................................................................................................. 26 3. SOCIJALNO PREDUZEĆE U EVROPI ................................................................................................... 29 3.1. POJAVA SOCIJALNOG PREDUZEĆA U EVROPI ................................................................................................. 30 3.2. SOCIJALNA PREDUZEĆA KAO ORGANIZACIJE TREĆEG SEKTORA .......................................................................... 33 3.2.1. Začetak socijalnog preduzetništva u Italiji................................................................................... 33

3.3. NOVE ZAKONSKE FORME ORGANIZOVANJA ................................................................................................... 34 3.4. DRUGE FORME ORGANIZOVANJA ................................................................................................................ 35 3.5. RADNA INTEGRACIJA KROZ SOCIJALNO PREDUZEĆE ........................................................................................ 35 3.5.1. Socijalno preduzeće u raspravama o politikama tržišta rada ..................................................... 36 3.5.2. Javne politike za radnu integraciju: mogućnosti i rizici ............................................................... 36 3.5.3. Budućnost socijalnog preduzeća izvan radne integracije ............................................................ 37

3.6. JAVNE NABAVKE I DRUGE JAVNE POLITIKE .................................................................................................... 38 4. ISTORIJAT: POLITIČKI I PRAVNI KONCEPT UPRAVLJANJA SOCIJALNIM PREUZEĆIMA.......................... 43 4.1. BELGIJA ............................................................................................................................................... 43 4.1.1. Koncept socijalnog preduzeća ..................................................................................................... 43 4.1.2. Oblast integracije rada socijalnih preduzeća ............................................................................... 43 4.1.3. Oblast srodnih usluga .................................................................................................................. 44 4.1.4. Federalni nivo: Sistem vaučera za usluge .................................................................................... 44 4.1.5. Na regionalnom nivou ................................................................................................................. 44 4.1.6. Struktura podrške ........................................................................................................................ 44

4.2. DANSKA ............................................................................................................................................... 45 4.2.1. SOCIJALNA PREDUZEĆA I SLIČNI KONCEPTI ............................................................................................. 45 4.2.2. Područja delovanja i organizacija socijalne ekonomije ............................................................... 45 4.2.3. Socijalna preduzeća, na raskršću tri sektora ............................................................................... 46 4.2.4. Institucije sopstvenog vlasništva u javnim partnerstvima ........................................................... 46

4

4.3. FRANCUSKA ........................................................................................................................................ 46 4.3.1. KONCEPT SOCIJALNOG PREDUZEĆA ...................................................................................................... 46 4.3.2. Novi pravni status "zadruga zajedničkog interesa" ..................................................................... 47 4.3.3. Podrška i finansiranje socijalnog preduzetništva ........................................................................ 47

4.4. FINSKA ................................................................................................................................................. 48 4.4.1. Vrste socijalnih preduzeća ........................................................................................................... 48 4.4.2. Socijalno preduzeće za radnu integraciju .................................................................................... 48 4.4.3. Finska uredba o socijalnim preduzećima ..................................................................................... 49 4.4.4. Javna podrška za registrovana socijalna preduzeća .................................................................... 49

4.5. IRSKA ................................................................................................................................................... 50 4.5.1. Vrste socijalnih preduzeća u Irskoj ............................................................................................... 50 4.5.2. Pravni oblici ................................................................................................................................. 51

4.6. ITALIJA ................................................................................................................................................. 51 4.6.1. Od socijalnih kooperativa do šire pravne koncepcije ................................................................... 51 4.6.2. Poslovna aktivnost društvene koristi ........................................................................................... 52 4.6.3. Socio ‐ ekonomski kontekst.......................................................................................................... 52

4.7. POLJSKA .............................................................................................................................................. 52 4.7.1. Prepoznatljivost koncepta socijalnog preduzeća ......................................................................... 52 4.7.2. Polje delovanja ............................................................................................................................ 53 4.7.3. Pravni oblici ................................................................................................................................. 53 4.7.4. Javne nabavke i politika podrške ................................................................................................. 53 4.7.5. Struktura za edukaciju ................................................................................................................. 53

4.8. PORTUGALIJA ...................................................................................................................................... 54 4.8.1. Polje socijalnih preduzeća u Portugaliji ....................................................................................... 54

4.9. ŠVEDSKA.............................................................................................................................................. 54 4.9.1. Integracija socijalnih usluga i tržišta rada ................................................................................... 54 4.9.2. Organizacioni oblici ..................................................................................................................... 55

4.10. VELIKA BRITANIJA ............................................................................................................................. 55 4.10.1. Korišćenje oznake "socijalno preduzeće" ................................................................................... 55 4.10.2. Definicije i pravne forme socijalnih preduzeća .......................................................................... 56 4.10.3. Oblici socijalnih preduzeća ........................................................................................................ 56 4.10.4. Istraživanje i teorijski osvrti ....................................................................................................... 56

4.11. ZAKLJUČAK PREGLEDA ............................................................................................................................ 57 5. ZNAČAJ SOCIJALNIH PREDUZEĆA..................................................................................................... 61 5.1. RAZVOJ ZAPOŠLJAVANJA ........................................................................................................................... 61 5.2. INOVACIJE ‐ KREIRANJE NOVIH DOBARA I USLUGA .......................................................................................... 62 5.3. SOCIJALNA INOVACIJA .............................................................................................................................. 62 5.4. SOCIJALNI KAPITAL ................................................................................................................................... 63 5.5. PROMOCIJA JEDNAKOSTI ........................................................................................................................... 64 5.6. EKONOMSKE RAZVOJNE POLITIKE ............................................................................................................... 64 5.7. ULOGA SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA U ODRŽIVOM RAZVOJU ......................................................................... 65 5.8. JEDINSTVENA ULOGA SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA ...................................................................................... 66 5.9. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE I SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO ........................................................................ 67 5.10. DRUŠTVENA ODGOVORNOST I ODRŽIVOST ................................................................................................. 67 5.11. KLJUČNE OBLASTI UTICAJA ....................................................................................................................... 68 5.11.1. Finansijski uticaj ......................................................................................................................... 68 5.11.2. Tehnički uticaj ............................................................................................................................ 68

5

5.11.3. Uticaj umrežavanja .................................................................................................................... 68 6. OKVIR SOCIJALNIH POTREBA U KORELACIJI SA ODRŽIVIM RAZVOJEM .............................................. 71 6.1. OSNOVNA RAZMATRANJA ......................................................................................................................... 71 6.2. ZAKLJUČAK ............................................................................................................................................. 73

7. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U BANKARSTVU................................................................................ 77 8. KREIRANJE POVOLJNOG OKRUŽENJA ZA SOCIJALNA PREDUZEĆA ..................................................... 81 8.1. SPECIFIČNI PRAVNI OKVIRI ZA SOCIJALNA PREDUZEĆA ..................................................................................... 81 8.2. POSTOJANJE PRAVNOG OKVIRA ZA SOCIJALNA PREDUZEĆA .............................................................................. 81 8.2.1. Ostvarivanja socijalnih ciljeva...................................................................................................... 83 8.2.2. Uslovi ekonomskih aktivnosti ...................................................................................................... 83 8.2.3. Uspešna upravljačka struktura .................................................................................................... 84 8.2.4. Uputstvo za autonomno socijalno preduzeće .............................................................................. 85

8.3. DODATNI USLOVI ZA DOBAR PRAVNI OKVIR .................................................................................................. 85 9. FINANSIRANJE SOCIJALNIH PREDUZEĆA .......................................................................................... 89 9.1. ULOGA DRŽAVE ....................................................................................................................................... 89 9.2. INOVATIVNI POKUŠAJI U FINANSIRANJU SOCIJALNIH PREDUZEĆA ...................................................................... 90 9.2.2. Inovativni trendovi za finansiranje socijalnih preduzeća ............................................................. 90

9.3. ZAKLJUČAK ............................................................................................................................................. 95 10. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI I AP VOJVODINI ................................................................. 99 10.1. OPŠTE KARAKTERISTIKE SEKTORA SOCIJALNIH PREDUZEĆA ............................................................................. 99 10.2. REGIONALNA DISTRIBUCIJA SOCIJALNIH PREDUZEĆA ................................................................................... 100 10.3. SOCIJALNE FUNKCIJE SOCIJALNIH PREDUZEĆA ........................................................................................... 101

11. ZAKONODAVNI I STRATEŠKI OKVIR ............................................................................................. 109 11.1. ZAKON O PROFESIONALNOJ REHABILITACIJI I ZAPOŠLJAVANJU OSOBA SA INVALIDITETOM ................................. 109 11.2. PRAVNI TRETMAN UDRUŽENJA ............................................................................................................... 111 11.3. PORESKI STATUS ORGANIZACIJA CIVILNOG DRUŠTVA .................................................................................. 113 11.4. PRAVNI OKVIR ZA SOCIJALNO ZADRUGARSTVO .......................................................................................... 115 11.5. SOCIJALNA ZAŠTITA U FUNKCIJI SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA..................................................................... 116 11.6. FINANSIRANJE SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA KROZ JAVNE NABAVKE ............................................................ 117 11.7. VOLONTIRANJE ................................................................................................................................... 118 11.8. STRATEŠKI OKVIR ................................................................................................................................. 120 11.8.1. Strategija razvoja socijalne zaštite .......................................................................................... 120 11.8.2. Strategija za smanjenje siromaštva ......................................................................................... 120 11.8.3. Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom ........................................................ 121 11.8.4. Strategija za unapređivanje položaja Roma ............................................................................ 121 11.8.5. Strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti ..................... 121 11.8.6. Strategija zapošljavanja .......................................................................................................... 122 11.8.7. Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća ............................... 122 11.8.8. Strategija razvoja i promocije društveno odgovornog poslovanja .......................................... 122 11.8.9. Strategija za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica ............................................ 122 11.8.10. Ostala strateška dokumenta ................................................................................................. 122

11.9. ZAKLJUČAK PREGLEDA .......................................................................................................................... 123 GENERALNI ZAKLJUČAK: ................................................................................................................... 127 BIBLIOGRAFIJA ................................................................................................................................. 130

6

7

UVOD

Globalna kriza koja je zadesila svet dovela je do preokreta u političkoj retorici i praktičnim pristupima razvoju. Finansijska kriza navela je mnoge vlade da ponovo procene svoju ulogu u društvu. Promenjena je i percepcija javnosti o ulozi vlade. U vreme potencijalnog produbljenja ekonomske krize važno je sagledati okolnosti i odlučiti kako će ekonomija izgledati i kako stvoriti održivu perspektivu za buduće generacije. Danas je razvijeni svet suočen sa novim talasom industrijske promene. Tokom proteklih godina upravljačke teorije i moćne poslovne alatke u oblastima marketinga, strategije i konkurentske prednosti pomogle su preduzetnicima da prošire svoje poslovne poduhvate. Kako se nova ekonomska previranja i dalje osećaju širom sveta, od presudnog značaja za budući prosperitet društva neophodno je ponovno promišljanje upravljačke teorije i pružanje novih modela podrške socijalnim preduzetnicima. Nužno je razviti set moćnih alata koji će omogućiti sektoru socijalnih preduzeća da dostigne svoj puni potencijal, sada, kada je najviše potreban društvu. Identifikovanje problema i projektovanje inovativnih rešenja na maloj skali bili su tipični pristupi socijalnim preduzećima u prošlosti. Danas, u vreme globalne finansijske krize, poteškoće sa kojima se mnogi preduzetnici suočavaju su proširenje poslovanja i dostavljanje usluga sve većem broju ljudi kojima je potrebna pomoć.

U monografskoj studiji koja je pred vama prezentujemo teorijske koncepte kao i političke, pravne i praktične aspekte socijalnog preduzetništva u cilju razvoja ovog sektora u Srbiji. Kroz pregled različitih studija pokušali smo da damo odgovore na pitanja o značaju postojanja socijalnih preduzeća u ekonomskom razvoju (na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou) i delovanju socijalnih preduzeća u okviru šireg društvenog konteksta današnjice.

U narednih jedanaest poglavlja prezentirana su teorijska i praktična razmatranja sektora socijalnog preduzetništva. Prikazani su izazovi definisanja pojma i određivanja generalne tipologije socijalnih preduzeća, dat pregled razvoja i delovanja ovog sektora u svetu. Istražena je pojava i razvoj socijalnih preduzeća u Evropi kroz primere političkog, pravnog i praktičnog delovanja u deset odabranih evropskih zemalja. Uočena je važnost praktičnog delovanja socijalnih preduzeća na socioekonomski razvoj i na korelaciju njihovog delovanja sa principima održivog razvoja.

Nakon pregleda generalnih karakteristika i nivoa uticaja socijanih preduzeća, dati su evropski primeri politika stvaranja povoljnog okruženja za rad i razvoj socijalnih preduzeća sa posebnim osvrtom na modele finansiranja. Nakon upoznavanja sa evropskim modelima prezentovane su, sa ciljem komparative analize, opšte karakteristike sektora socijalnih preduzeća u Srbiji. Ovaj pregled je vođen kroz tipologiju, regionalnu distribuciju i funkcionisanje socijalnih preduzeća u Srbiji sa posebnim osvrtom na zakonodavni i strateški okvir njihovog delovanja.

8

9

"Moramo biti promena koju želimo da vidimo u svetu."

Mahatma Gandi

10

11

1. PREDUZETNIŠTVO: KONCEPT I DEFINICIJE

Uvek kada govorimo o kompleksnim i specifičnim pitanjima, neophodno je poći od analize osnovnih pojmova vezanih za predmet naše pažnje. Stoga je neophodan kratak pregled i upoznavanje sa pojmovima preduzetnik, preduzetništvo i preduzeće, da bismo definisali pojmove i koncepte socijanog preduzetnika i socijalnog preduzetništva.

1.1.Preduzetnik, preduzetništvo, preduzeće

Šta je preduzetnik?

Reč preduzetnik potiče od francuske reči „entrependre“, što znači onaj ko preduzima. Poreklo izraza preduzetnik dolazi iz francuske literature iz oblasti ekonomije XVII veka, gde je objašnjeno da se termin „koristi za identifikaciju preduzimljivih pojedinaca koji stimulišu ekonomski progres pronalaženjem novih i boljih načina rada“.

Neke od definicija preduzetnika su sledeće: 1725. Ričard Cantillon: Preduzetnik je osoba koja plaća određenu cenu za odredjeni proizvod sa namerom da ga preproda. Sam donosi odluku o kupovini i utrošku sredstava. Kupoprodajna cena je neizvesna a samim tim i rizik za postizanje profita.

1964. Peter Drucker: preduzetnik traži promene, odgovara na njih i eksploatiše mogućnosti. Inovacija je specifičan alat preduzetnika stoga efikasan preduzetnik pretvara mogućnosti u resurse.

2004. Dedić, M., Umihanić, B: Poduzetnik je poslovno kreativan, inovativan, samouveren čovek, koji je sposoban brzo uočiti pojave, probleme i mogućnosti, te spreman na razuman rizik i maksimalni napor da bi ostvario svoje ideje i ciljeve uz prihvatanje pune odgovornosti za uspeh i neuspeh svog poduhvata.

Šta je preduzetništvo?

Pri definisanju pojma preduzetništva, kao i kod drugih zvučnih i dominantnih ekonomskih termina koji su na izgled sami po sebi jasni, javljaju se različite teorijske i praktične kontroverze. Još uvek ne postoji jedinstvena, opšte prihvaćena i konvencionalna definicija preduzetništva.

Ilustracije radi dajemo primer nekih mišljenja:

Peter Drucker (1989) preduzetništvo definiše kao sistematsko inoviranje koje se sastoji u namenskom i organizovanom traganju za promenama, i daje sistematsku analizu mogućnosti ekonomskih i socijalnih inovacija.

Neki ekonomisti vide preduzetništvo kao tradicionalno menadžerstvo, drugi kao inovaciju aktivnosti, treći kao optimalni izbor proizvodne funkcije preduzeća, a većina njih kao čoveka koji investira.

Očigledno je da se mora napraviti razlika izmedju termina „preduzetništvo“ i termina „ preduzetnik“, jer se u prvom slučaju radi o spoju kapitala, tehnologije i ljudskog talenta odnosno sposobnosti za organizaciju, a u drugom o licu koje sopstvenim kapitalom započinje samostalan posao.

Pravo preduzetništvo je samo individualno preduzetništvo, jer je preduzetništvo "individualna sposobnost ljudi koja se može povećavati obrazovanjem i iskustvom, ali kojeg ne mogu sprovesti ljudi koji su nemoćni da u privrednom okruženju prepoznaju unosne poslove, uoče rizike njihovog obavljanja i metode pomoću kojih se najefikasnije ostvaruju" (Tomašević, R., 1993)

12

Razlika izmedju preduzetnika i preduzetništva

Pojam preduzetnika se koristi kao termin koji opisuje fizičko lice koje osniva sopstveni biznis i upravlja njime. Preduzetništvo je apstrakcija, dok su preduzetnici realni ljudi.

Pravna forma definiše preduzetnika kao fizičko lice koje organizuje privredno društvo sa ciljem da obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti. Preduzetnik nije pravno lice već sposobno fizičko lice koje za obaveze preduzeća odgovara svojom celokupnom imovinom. Jedno fizičko lice može biti preduzetnik u više organizovanih privrednih subjekata. Da bi jedna osoba bila preduzetnik ona mora početi da se bavi preduzetništvom i biti spremna da traga za promenama i da reaguje na njih.

Šta je preduzeće?

Preduzetništvo je proces, ishod složenih društveno‐ekonomskih, psiholoških i drugih faktora, a preduzetnik je osoba. Figurativno bi mogli reći da je preduzetnik glumac, preduzetništvo čin, a njihov zajednički ishod nazivamo preduzeće.

Pod preduzetničkim težnjama podrazumevaju se želje, planovi, sklonosti ka započinjanju vlastitog biznisa.

1.2. Socijalni preduzetnik

Koncept socijalnog preduzetnika i dalje je nedovoljno definisan i nije jasno razgraničen sa drugim oblastima istraživanja. Čini se da je definisanje pojma jedinstvena prilika za istraživače iz različitih oblasti i disciplina: preduzetništva, sociologije i organizacionih nauka (Mair i Marti, 2006).

Za jedne socijalni preduzetnik je sinonim za dobro interno i eksterno korporativno ponašanje koje je izraženo kroz korporativnu društvenu odgovornost i korporativnu filantropiju1. Za druge socijalni preduzetnik je neko ko je posvećen reinženjeringu društva i u tom slučaju socijalno preduzetništvo se naizmenično koristi uporedo sa terminima kao što su socijalne reforme i osnaživanje zajednice.

Dodavanjem reči „socijalni“ ispred pojma „preduzetnik“ jednostavno je stvoren podskup preduzetnika sa eksplicitnom društvenom misijom: oni i dalje inoviraju radi stvaranja vrednosti, ali dodatno kreirana vrednost mora biti kolektivna. Ova misija i dalje može da sadrži privatno stvaranje bogatstva, ali mora da sadrži ostvarenje socijalnih ciljeva.

Razlika između komercijalnih preduzetnika i socijalnih preduzetnika je u tome da socijalni preduzetnici razvijaju poslovanje kako bi proizveli društvenu korist i uticaj. Rešavanje socijalnih izazova je njihov cilj i ceo poslovni projekat je izgrađen na ovoj osnovi. Za socijalne preduzetnike društveni uticaj nije samo posledica njihove preduzetničke aktivnosti, kao što je često slučaj kod komercijalnih preduzetnika, nego predstavlja glavni cilj.

Socijalni preduzetnici se povezuju širokim spektrom organizacija koje imaju preduzetnički pristup i čija je osnovna misija da se bave socijalnim problemima. Socijalno preduzetništvo se, dakle, bavi rešavanjem socijalnih problema, a ne iskorišćavanjem tržišnih mogućnosti. Socijalna valuta je motivacija socijalnih preduzetnika koji „... imaju jednu zajedničku karakteristiku:

1 Reč filantropija vodi poreklo od grčkih reči philos ‐ prijatelj (ljubav), i anthropos ‐ čovek (čovečanstvo). Prevodi se kao čovekoljublje, dobročinstvo i želja da se pomogne drugima. Filantropske organizacije se najčešće nazivaju: zaklade, zadužbine, fondacije i fondovi. Između ovih termina nema značajnih pravnih i organizacionih razlika. Ove organizacije se najčešće definišu kao: neprofitne organizacije sa svojstvom pravne osobe, osnovane radi postizanja određene dobrotvorne, humanitarne, kulturne, prosvetne i slične svrhe.

13

inovativno kombinovanje resursa kojim se otvaraju mogućnosti za podsticanje društvenih promena" (Mair i Ganly, 2010). Socijalni preduzetnici su u potrazi za „održivim rešenjem za zanemarivane probleme društva” (Santos, 2009).

Dakle, može se reći da socijalni preduzetnici stvaraju vrednost, ali nisu motivisani prisvajanjem vrednosti: „Ono što razlikuje socijalno preduzetništvo od komercijalnog preduzetništva je dominantan fokus na stvaranje vrednosti, a ne na aproprijaciju vrednosti. ... Iako pojedinci mogu imati više ciljeva, organizaciji je potrebna jasnoća, kako bi usmerila svoje delovanje na koherentan način. Organizacije treba da izaberu bilo stvaranje vrednosti ili vrednosti aproprijacije kao svoj preovladavajući fokus" (Santos, 2009).

1.3. Izazov definisanja socijalnog preduzetništva

Definisanje socijalnog preduzetništva i dalje predstavlja jedan od glavnih izazova ovog sektora. U literaturi se nastavlja kombinovanje i povezivanje niza termina za opisivanje socijalnog preduzetništva uključujući i "neprofitna ulaganja, socijalno preduzeće, poduhvat socijalne namene, korporativnu društvenu odgovornost, i socijalne inovacije". Iako je prošlo skoro tri decenije od kada je Edvard Skloot iz Surdna Fondacije2 prvi put upotrebio termin „neprofitni poduhvat“ i Bil Draiton iz Ašoka fondacije3 usvojio termin „socijalno preduzetništvo“, još uvek postoji značajna debata o tome kada i gde se termin koristi.

Poslovno preduzetništvo je imalo slične prepreke. Prema Marej Low‐u4, jednom od konceptualnih tvoraca ovog sektora, studija preduzetništva je još uvek u adolescenciji. Priznajući da je „mnogo lakše biti kritičar nego proizvođač kvalitetnih istraživanja“, Marej 2001. zaključuje da njegova oblast nije dosegla daleko dovoljno brzo: „Danas, kao u polju borbe sa izazovima adolescencije, vreme je za otvoren dijalog.“

Autori kao što su Nek Braš i Alen 2009. ukazuju na to da „nedostatak dogovora o tome šta definiše socijalno preduzeće ili socijalnog preduzetnika ne mora biti vezan“, ono što je zaista bitno jeste razumevanje pregleda sektora.

Pažljivom analizom literature otkrivamo da bi definicija pojma socijalnog preduzetništva mogla postati isuviše sveobuhvatna i kao rezultat toga predstavljati okvir u kome se nalaze sve vrste društveno korisnih aktivnosti (Martin i Osberg, 2007). Da bi se to izbeglo, neki autori su revidirali svoje prethodne pretpostavke (Lajt, 2008), ili su bili fokusirani na pregled socijalnog preduzetništva i predloge tipologija preduzetničkih poduhvata kako bi se identifikovali oni koji bi mogli biti uključeni u polje socijalnog preduzetništva (Neck et al. 2009), ili su identifikovali grupe primarnih i sekundarnih karakteristika socijalnog preduzetništva (Brouard i Larivet, 2009).

2 Surdnа Fondаcijа je osnovаnа 1917. od strаne Džon Emori Andrusa kao nаstаvak niza filаntropskih aktivnosti. Surdnа Fondаcijа nаstoji dа neguje kreaciju i razvoj održivih zаjednicа u SAD rukovodeći se principimа socijаlne prаvde, zdrаvom životnom sredinom i snаžnim lokаlnim ekonomijаmа i kulturаmа. Zа pet generаcijа od 1917. Fondаcijom je u velikoj meri uprаvljаlo potomstvo Džona Andrusa razvijajući trаdiciju inovаtivne usluge onima zа koje je potrebnа pomoć ili prilika. 3 Bil Draiton osnovao je 1980. godine u Vašingtonu Ašoka fondaciju. Ona je stvorila, imenovala i prokrčila put socijalnom poduzetništvu na globalnom nivou. Već sledeće godine fondacija je dobila svoje prve članove u Indiji. Krenuli su s godišnjim budžetom od samo 50 hiljada dolara, da bi u 2006. taj iznos bio gotovo 30 miliona američkih dolara. Fondacija je nazvana u čast Ashoka, indijskog vođe koji je ujedinio indijski potkontinent u 3. veku p.n.e. boreći se protiv nasilja i život posvećujući socijalnoj pravdi i ekonomskom razvoju. Zbog svoje kreativnosti, globalnih ideja i tolerancije, Ašoka je poznata kao najraniji primer socijalnog inovatora. 4 Profesor Law je iskusni preduzetnik i vodeći аutoritet u oblasti preduzetništva u nezаvisnim, korporаtivnim i neprofitnim aktivnostima. On je osnivаč preduzetničkog progrаmа na Univerzitetu Kolumbija. Doprineo je i poboljšаnju poslovnog obrаzovаnja u zemljаmа u rаzvoju, posebno u Africi.

14

U literaturi postoji veoma raznoliko definisanje socijalnog preduzetništva. Tako se jedna grupa autora odnosi prema socijalnom preduzetništvu kao prema neprofitnoj inicijativi u potrazi za alternativnim strategijama finansiranja ili sistemima upravljanja za stvaranje društvene vrednosti (Austin, Stivenson i Wei‐Skiller, 2003; Boschee, 1998). Druga grupa istraživača posmatra socijalno preduzetništvo kao društveno odgovorne prakse komercijalnih preduzeća angažovanih u međusektorsko partnerstvo (Sagawa i Segal, 2000; Waddock, 1988). Treća grupa ima stav da je socijalno preduzetništvo sredstvo za ublažavanje socijalnih problema i katalizator društvenih transformacija (Alvord et al, 2004; Ashoka Innovators, 2000). Brojne definicije koje su ponuđene naglašavaju različite aspekte i dimenzije socijalnog preduzetništva. *Vidi tabelu 1 kao primer ovih definicija.

Uprkos velikom broju odrednica, retki su sistematski pokušaji da se mapiraju inicijative i definicije( vidi Boschee, 1995; Waddock i Post, 1995, za dva izuzetka).

Tabela 1. Definisanje socijalnog preduzetništva

Autor/i i godina

Alvord, Brown, & Letts (2004)

Saïd Business School (2005)

Mort,Weerawardena, & Carnegie (2002)

Bornstein (2004)

Boschee (1998)

Thompson, Alvy,

& Lees (2000)

Definicija

SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO

Socijalno preduzetništvo stvara inovativna rešenja za rešavanje društvenih problema i mobiliše ideje, kapacitete, resurse i socijalne odnose koji su potrebni za održive društvene transformacije.

Socijalno preduzetništvo može da se definiše kao profesionalni, inovativni i održivi pristup sistemskim promenama koji rešava tržišne nedostatke i povećava mogućnosti.

Socijalno preduzetništvo je multidimenzionalna tvorevina koja uključuje ispoljavanje etičkog preduzetničkog ponašanja kojim se postiže društvena misija, koherentno jedinstvo cilja i akcije u moralnom smislu, sposobnost da se prepozna društvena vrednost koja stvara mogućnosti i ključne liderske karakteristike inovaciju, proaktivnost i preuzimanje rizika.

SOCIJALNI PREDUZETNICI

Socijalni preduzetnici su ljudi sa novim idejama za rešavanje glavnih problema koji su neumoljivi u praćenju sopstvene vizije, ljudi koji jednostavno ne prihvataju “ne” kao odgovor, koji ne odustaju dok se njihova ideja ne raširi onoliko koliko je to moguće.

Socijalni preduzetnici su neprofitni izvršioci koji posvećuju značajnu pažnju na tržišna kretanja, ne gubeći iz vida svoju osnovnu misiju, ne bi li nekako izbalansirali moralne imperative i profitne motive ‐ i taj balans kom teže jeste srce i duša ovog pokreta.

Socijalni preduzetnici su ljudi koji uviđaju gde postoji mogućnost da se zadovolji neka potreba na koju državni socijalni sistem nije odgovorio ili nije mogao da odgovori i koji spaja potrebne resurse (uglavnom ljude, često volontere, novac i nepokretnosti) i koristi ih da “nešto promeni”.

15

1.4. Ostale definicije socijalnog preduzetništva

Skoll Fondacija5 definiše socijalne preduzetnike kao "agente društvenih promena koji koriste mogućnosti koje su drugi propustili za poboljšanje sistema, uvođenje novih pristupa i stvaranje održivih rešenja za promenu društva na bolje."

Schwab Fondacija6 definiše društvenog preduzetnika kao drugu vrstu lidera koji "identifikuje i primenjuje praktična rešenja za društvene probleme kombinujući inovaciju, snalažljivosti i mogućnosti."

Udruženje Ašoka definiše socijalno preduzetništvo kao pojedince koji su "predani viziji i neiscrpnoj odlučnosti da istraju sve dok se sistem ne transformiše", kao i "prevazilaženje neposrednih problema koje fundamentalno menjaju zajednice, društvo i svet."

Preovlađujuća definicija socijalnog preduzetništva uključuje niz drugih pretpostavki koje podržavaju konvencionalna verovanja da se preduzetnik rađa, a ne postaje. Definicija podrazumeva da se socijalni preduzetnik skoro uvek nalazi u neprofitnom sektoru, možda zato što privatne fondacije daju svoj novac od poreza samo organizacijama sa poreskim olakšicama i dobrotvornim organizacijama. Uprkos tome, postoji sve više dokaza da se važne društvene promene dešavaju u prostoru između privatnog i neprofitnog sektora koji zastupaju organizacije poput Grameen banke7 i Habitat for Humanity8. Ove dve organizacije koriste elemente tržišta (mikrofinansiranje i male hipoteke) kako bi postigle društvene promene.

Ove definicije su primer preduzetnika kakvog predstavljaju Ashoka, Blue Ridge fondacija9, Fondacija Draper Richards10, Echoing Green11, Ewing Marion Kauffman12, Schwab i Skoll fondacija.

5 Jeff Skoll kreirao je Skoll Fondaciju 1999. dа bi sledio svoju viziju održivog sveta mirа i prosperitetа. Predvođena direktorkom Sаlly Osberg, od 2001. misijа fondacije je dа bude katalizator velikih promena ulаgаnjem u povezivаnje i promociju socijаlnih preduzetnikа i inovаtorа koji pomаžu Fondaciji u rešavanju nаjhitnijih svetskih problema. 6 Schwab fondacija za socijalno preduzetništvo jedna je od nekoliko velikih svetskih fondacija koja dugi niz godina pomaže kreativce čije ideje imaju za cilj razvoj društva i zajednice. Podršku daju odvažnim, često rizičnim preduzetničkim poduhvatima socijalnog preduzetništva, osiguravajući im posebne platforme na regionalnom i globalnom nivou, a sve to kako bi istakli i unapredili vodeće modele održivih društvenih inovacija. Fondacija svake godine odabere grupu socijalnih preduzetnika čiji ciljevi globalno ili regionalno pokazuju stvarno stanje u svetu, te im omogućava usku saradnju s drugim učesnicima Svetskog ekonomskog foruma. Klaus Schwab, osnivač fondacije, osnovao je 1971. Svetski ekonomski forum kao nezavisnu, neprofitnu fondaciju i stvorio od nje vodeću globalnu zajednicu svetskih vođa u poslovnom, vladinom, akademskom i civilnom društvu, s ciljem popravljanja stanja u svetu. Svetski ekonomski forum i Schwab fondacija imaju blizak partnerski odnos kako bi socijalnom partnerstvu osigurali platformu na kojoj mogu predstaviti svoju važnu ulogu u današnjem društvu. Od početka Schwab fondacija za socijalno preduzetništvo finansijski podržava odabrane socijalne preduzetnike iz svoje mreže u aktivnom učestvanju u događajima i inicijativama Svetskog ekonomskog foruma, dajući im šansu da (pri)dobiju podršku, znanje i umreženost s članovima i osnivačima. 7 Grameen Banka je mikrofinansijska organizacija osnovana u Bangladešu s ciljem da daje male zajmove bez pokrića (poznate pod nazivom mikrokrediti) siromašnim ljudima. Sistem se temelji na ideji da siromašni imaju veštine koje mogu iskoristiti uz stimulans. Organizacija i njen osnivač Muhammad Yunus su zajedno dobili Nobelovu nagradu za mir godine 2006. 8 Habitat for Humanity ‐ Osnovаnа je 1976. od strane Millarda Fullera i njegove supruge Linde kao neprofitnа ekumenskа hrišćаnskа organizacija. Počiva nа uverenju dа svаki čovek, ženа i dete imаju pravo na pristojаn, bezbedаn život i dostojanstveno mesto stanovanja. 9 Godine 1993. Blue Ridge Fondаciju Njujork osnovаo je Džon A. Griffin, osnivаč i predsednik Blue Ridge Kаpitаla. Fondаcijа je izrаslа iz duboke posvećenosti gospodinа Grifina filаntropiji i društvenim promenama. 10 Godine 2002. zаjedno sа Robinom Ričаrds i Dženi Donohoe Stein, Drаper je osnovаo fondаciju Drаper Ričаrds. Ova fondacija omogućаvа odаbrаnim socijаlnim preduzetnicimа novčane donacije. Sredstvа su namenjena isključivo preduzetnicima koji osnivaju nove neprofitne orgаnizаcije da započnu i razviju svoju aktivnost. 11 Godine 1987. generаl Pаcific zvаnično je pokrenuo Echoing Green, nazivajući gа po pesmi Vilijаmа Blejkа o stvаrаnju boljeg svetа. Misija organizacije je da podrži i promoviše mlade talente u rešavanju najvećih svetskih problema.

16

Korišćenjem primera dobre prakse kako bi obogatili smernice za finansiranje, šest od sedam fondacija uglavnom hvale ideje koje prihvataju inovacije, pokazuju snalažljivost i demonstriraju posvećenost rastu i širenju uticaja. Pojedini se usmeravaju ka primerima koji u potpunosti preuzimaju odgovornost za akciju, drugi na one koji preuzimaju rizik čak i u odsustvu resursa, treći usvajaju naučno utemeljene inicijative i tehnologije, četvrti za cilj imaju da reše uzroke socijalnih problema i na kraju su pojedinci koji povezuju ljude sa mogućnostima, resursima i podrškom koja im je potrebna kako bi poboljšali svoje živote i ispunili svoj potencijal.

Uprkos generalno čvrstom fokusiranju na kreiranje društvenih promena, navedene definicije i primeri deluju sa nekoliko polazišta koja mogu ograničiti pretragu šireg uzorka socijalnih preduzetnika i onemogućiti njihovu dublju analizu:

1. Socijalni preduzetnici se gotovo uvek definišu kao pojedinci, delom zbog toga što je pojedince lakše uočiti kada su posvećeni društvenim promenama. Relativno je mali broj primera grupe ili timova, mreža, organizacija ili čak zajednica, iako je, primera radi, Maja Angelou13 škola iz Vašingtona osnovana i nastavlja da radi sa samo dva osnivača.

2. Socijalni preduzetnici se gotovo uvek nalaze u neprofitnom sektoru, možda zato što privatne fondacije daju novac samo organizacijama sa poreskim olakšicama. Međutim, javlja se sve veći broj profitnih i neprofitnih organizacija koje kreću u socijalno preduzetništvo povezujući svoje tržišno i društveno delovanje, ( vidi Sektor fleksibilnosti, J. Gregory Dees and Beth Battle Anderson, 2003)

3. Socijalni preduzetnici se često definišu kao polazna tačka u procesu promena. Vendi Kop14 je u značajnom društvu "pojedinaca koji su doneli promene". Pokretanjem inicijative Naučite za Ameriku dovela je do promena značajnih "razmera" (poseban izraz koji ovo polje koristi za definisanje širokog uticaja).

4. Socijalni preduzetnici se, gotovo uvek, posmatraju kao pojedinci zainteresovani za nova rešenja dugoročnih problema, što znači da se fokusiraju na programsku stranu inovacija. Iako postoje primeri preduzetnika koji se usmeravaju ka organizacionim ili administrativnim promenama (tehničkoj strani inovacija), njihov primarni interes je uvek rešavanje teško rešivih socijalnih problema kroz nove ideje i uz postizanje maksimalnog učinka.

5. Socijalni preduzetnici se skoro uvek definišu kao preduzetnici čija se poslovna aktivnost ogleda u upotrebi najbolje prakse upravljanja: stalnom poboljšanju, upravljanju kvalitetom, transparentnosti i finansijskoj kontroli. Ovakva praksa podrazumeva visok nivo odgovornosti.

6. Aktivnosti socijalnog preduzetnika se posmatraju kao razvojni programi ili aktivnosti organizacija za razvoj, a ne kao delovanje pojedinca koji nastoji da poboljša postojeće programe ili reorganizuje postojeće organizacije.

12 Juing Mаrion Kаuffmаn Fondаcijа osnovаnа je sredinom 1960‐ih od strаne pokojnog preduzetnika i filаntropa Eving Mаrion Kаuffmаna. Kаuffmаn Fondаcijа često se nаzivа jednom od nаjvećih fondаcijа u Sjedinjenim Američkim Držаvаmа ili nаjvećom fondаcijom nа svetu koja je posvećena preduzetništvu. 13 Mаiа Angelou Škola (Pogledаjte Zаuvek / Mаiа Angelou) je nаcionаlni obrаzovni progrаm, аlternаtivni model specijаlno dizаjnirаn dа podrži učenike nižih prihodа sа posebnim osvrtom nа maloletne delinkvente, studente koji su propаli u trаdicionаlnoj školi, kao i studente sа posebnim potrebаmа. 14 Vendi Sju Kop (rođena 29. junа 1967.) je izvršni direktor i osnivаč Nаučite zа Ameriku. Osnovna misija organizacije je da eliminiše nejednakosti u obrazovanju.

17

7. Konačno, i možda najvažnije, većina socijalnih preduzetnika se ne smatra preduzetnicima. Neke od najčešće korišćenih definicija i primera socijalnih preduzetnika fokusiraju se na pojedince koji bi mogli da ubrzaju ili uspore svoje preduzetničke aktivnosti tokom vremena, neke retko, ako ikad, pronalaze primere socijalnih preduzetnika koji su samo preduzetnici.

Imajući u vidu gore navedena ograničenja, ne iznenađuje činjenica da su socijalni preduzetnici redak izuzetak od pravila, a to je možda i zbog toga jer postoji veliki broj finansijera koji su u potrazi za preduzetnicima koje Ashoka osnivač Bil Draiton opisuje kao „one koji će imati ogroman uticaj, ostaviti trag u istoriji, biti uzor za datu oblast. Ako sve ide u pravom smeru, imaćemo odnos sa njima tokom svoje karijere.” Nije iznenađujuće mišljenje da bi socijalne preduzetnike bilo teško identifikovati i proučavati.

1.4.1. Šira definicija socijalnog preduzetništva

Može biti da je socijalno preduzetništvo sa jedne strane veoma uzbudljivo, a sa druge veoma frustrirajuće polje u oblasti javnih usluga danas. Ali jedno je sigurno, ono nudi podsticaj naprednog razmišljanja, ubedljive životne priče i potencijalno impresivan napredak u prevazilaženju globalnih problema kao što su glad, siromaštvo i bolesti. Ono nam daje primere o tome kako socijalni preduzetnici mogu da povećaju nivo uticaja i ostvare pozitivne društvene promene. Prema tome definicija socijalnog preduzetništva trebalo bi da bude dovoljno široka kako bi obuhvatila sve aktivnosti socijalnog preduzetništva dok istovremeno specifikuje eksplicitnije prikazane vrste aktivnosti koje se kvalifikuju kao socijalno preduzetništvo.

Sledeća definicija pokušava da učini obe stvari:

“ Socijalni preduzetnik je pojedinac, grupa, mreža, organizacija ili alijansa organizacija koja traži održivu promenu visokog stepena putem ideja kroz koje razvija okvire, u koje vlade, neprofitni i poslovni sektor ne ulažu značajnije napore, da bi se dao ogovor na značajne društvene probleme”

Dees, J. Gregory. (2004)15

Ova definicija sadrži osam osnovnih pretpostavki o izvorima, ciljevima i strategijama socijalnih preduzetnika, socijalno‐preduzetničkim organizacijama koje oni stvaraju ili nasleđuju, ili o organizacijama koje su manje preduzetničke koje oni menjaju u organizacije sa potpuno razvijenim socijalno‐preduzetničkim ciljevima.

1. Socijalni preduzetnici ne moraju biti samo pojednici, to mogu biti i male grupe ili tim pojedinaca, organizacije, mreže ili čak zajednice koje se drže zajedno sa ciljem da stvore pozitivne promene u društvu.

2. Socijalni preduzetnici teže održivim promenama.

3. Socijalni preduzetnici teže menjanju društvenih modela koji nisu efikasni „korišćenjem starih modela na nov način16" čime ukazuju na to šta je potrebno da se učini ne bi li se odgovorilo na značajne društvene probleme.

15 Dees, J. Gregory. (2004). "Stаvljаnje neprofitne investicije u perspektivi." Sharon M. Oster, Cynthia W. Massarsky, i Samantha L. Beinhacker "Stvаrаnje i održаvаnje neprofitno ostvаrenog prihoda" i 3‐18. Sаn Frаncisko, Jossei‐Bаss. 16 Ovаj termin je izmisljen dа bi se opisali neki oblici vlаdinih inovаcija, a opisan je u članku Meri Brinа Sаngera i Mаrtin Levina, "koristeći stаre stvаri nа nove nаčine: Inovаcije kаo slučаj evolucionog krpljenja" Čаsopis аnаlize politike i menаdžmenta, vol. 10, br. 4, jesen, 1991.

18

4. Socijalni preduzetnici postoje i deluju u prostoru i između svih sektora. Ova pretpostavka uvodi socijalno preduzetništvo izvan neprofitnog sektora i time uključuje i druge sektore i multisektorske entitete u ovakav vid delovanja.

5. Socijalno preduzetništvo ne bi trebalo da se posmatra kao strategija finansiranja i ne bi trebalo da bude vezano za ideju poslovnog poduhvata. Direktna veza sa preduzetništvom jeste težnja ka uspostavljanju novog i boljeg načina da se stvori vrednost.

6. Nivo poslovnog poduhvata socijalnog preduzetništva može varirati od pojedinaca do organizacije. Neka socijalna preduzeća će biti više preduzetnička nego druga, dok neka mogu ograničiti svoje preduzetničke aktivnosti na određeni program ili jedinicu.

7. Intenzitet delovanja socijalnog preduzetništva se menja ako se okolnosti menjaju. Na osnovu ove pretpostavke socijalna preduzeća mogu ponekad izgledati veoma nepreduzetnički kada teže smanjenju troškova kao odgovor na neizbežne spoljne pritiske.

8. Socijalni preduzetnici nekada ne postižu uspeh, iako se ono što će tek biti (buduća korist) računa. Ma koliko pokušavali da stvore promenu obrazaca, oni se suočavaju sa ozbiljnim barijerama koje im remete uspeh, od kojih jednu predstavlja tendencija sadašnjeg statusa (status quo) da se protivi promeni. Na kraju, to je način da se status quo nastavi.

1.4.2. Tipologija socijalnog preduzetništva

Prema navedenoj definiciji u prethodnom poglavlju i osnovnim pretpostavkama o izvorima, ciljevima i strategijama socijalnih preduzeća, možemo razlikovati tri osnovna tipa socijalnog preduzetništva:

1. Reformator javnog i neprofitnog sektora koji ima značajan socijalni uticaj.

2. Komercijalna preduzeća koja su nekonvencionalna zbog toga što su profitabilna, a imaju kreativni pozitivni socijalni uticaj i

3. Društveno zasnovani katalizatori socijalne transformacije.

Sva tri tipa socijalnog preduzetništva oslikavaju dva ključna elementa ovog pojma: preduzetništvo ‐ stvaraju vrednost koja nastaje putem inovativnog načina delovanja i korišćenjem trenutnih prilika; socijalno ‐ zbog njihovog usmerenja ka povećanju društvene dobrobiti.

1.5. Zaključak pregleda definicija Šta je socijalni preduzetnik:

Socijalni preduzetnik nalazi praktična rešenja za društvene probleme kombinujući inovaciju, snalažljivost i priliku. Socijalni preduzetnici su posvećeni stvaranju društvenih vrednosti, oni nalaze nove procese, usluge i proizvode i jedinstvene načine u kojima se dokazane prakse kombinuju sa inovativnim modusima rešavanja kompleksnih društvenih problema. Bez obzira da li je polje njihovog delovanja razvoj preduzeća, zdravlje, obrazovanje, zaštita životne sredine, uslovi za rad ili ljudska prava, socijalni preduzetnici su ljudi koji probleme koje donose promene vide kao priliku za menjanje društva.

19

Organizacije koje osnivaju socijalni preduzetnici prkose lošem tretmanu. One ne mogu biti prihvaćene lako u neprofitnom i profitnom svetu kog se držimo. Socijalni preduzetnici uspostavljaju svoje organizacije kao profitne entitete iako je većina njih još uvek konstituisana kao neprofitna. Izabrana pravna forma predstavlja samo stratešku odluku čija je glavna uloga postizanje cilja. Većina socijalnih preduzetnika je pragmatična u vezi sa ograničenjima ekonomike tržišta i odlučna u tome da nađe načine kako da iskoristi tržište za osnaživanje siromašnih koristeći pritom važeće ekonomske modele. Većina eksperimentiše sa perfektnim poslovnim modelima koji omogućavaju siromašnima da pristupe širokom varijetetu tehnologija ‐ od informacionih i komunikacionih tehnologija i zdravstvene zaštite do čiste vode, energije, pristojnih plata, obrazovanja, socijalne zaštite...

Socijalni preduzetnici simultano obavljaju funkcije javnog i privatnog sektora. Sa jedne strane rade sa ljudima čije potrebe država nije mogla da zadovolji efektivno putem osnovnih javnih dobara i usluga. Sa druge strane, bave se nedostacima tržišta tako što stvaraju pristup privatnim dobrima i uslugama na tržištima u kojima se ne odvijaju poslovi, pošto je rizik suviše velik ili je finansijska dobit mala. Uz malu tržišnu dobit ili pomoć, socijalni preduzetnici stvaraju nove načine za izgradnju održivih i mirnih društava.

Socijalni preduzetnici su pisci poslednjeg scenarija našeg vremena. Oni vide željenu budućnost i deluju kako bi je ostvarili, uprkos pokušajima koji ih teraju da to ne učine. Oni su agitatori i aktivisti koji zastupaju ideju stalnog i neprekidnog poboljšanja.

Šta nije socijalni preduzetnik:

Socijalni preduzetnik nije poslovni preduzetnik. Ova dva pojma se ponekad poistovećuju pa je potrebno naglasiti razlike. Socijalni preduzetnici su posvećeni stvaranju društvene vrednosti i za njih je finansijska dobit samo sredstvo za postizanje cilja, nikada cilj sam po sebi.

Zbog njihove socijalne misije, socijalni preduzetnici se često stavljaju u isti koš sa drugim organizacijama u građanskom sektoru, često sa onima koje se nazivaju NVO. Ovde je, takođe, potrebno napraviti razliku. Socijalni preduzetnici su praktični i fokusirani na rezultate, dok su organizacije građanskog sektora više vezane za procese.

Socijalni preduzetnici nisu humanitarne organizacije. Socijalni preduzetnici ne prihvataju humanitarne modele u rešavanju društvenih pitanja pošto smatraju da ti modeli samo nastoje da smanje patnju i bave se društvenim pitanjima bez nastojanja da promene uslove koji su doveli do patnje.

20

21

"Socijalni preduzetnici nisu zadovoljni samo time da vam daju ribu ili da vas nauče da pecate. Oni se neće zaustaviti dok ne revolucioniraju celu

ribarsku industriju."

William Drayton

22

23

2. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U SVETU

U ovom poglavlju sledi kratak pregled socijalnih preduzeća u svetu koji se oslanja na brojne publikacije koje pružaju informacije o ovoj temi. Najvažnije informacije dobijamo iz Žurnala socijalnih preduzeća i Anali studija kooperative, zatim Evropske istraživačke mreže o socijalnim preduzećima (EMES) i Jedinice za istraživanje kooperativa (eng. Co‐operative Research Unit ‐ CRU) na Britanskom Otvorenom univerzitetu, kao i organizacije koja se zove Svetski forum socijalnog preduzeća (osnovane 2008., ima za cilj da povezuje ljude koji su zainteresovani za socijalna preduzeća u komunikaciji i globalnoj saradnji).

Ideja socijalnog preduzeća ima dugu istoriju u svetu, kroz različite nazive i sa različitim tendencijama. Iako će mnoga socijalna preduzeća danas prihvatiti finansijsku i druge oblike pomoći od strane države, ona su u suštini delatnost privatnog sektora sa ciljem koji je filantropski.

Socijalno preduzeće je često, ali ne i uvek, tip neprofitne organizacije. Postoji mnogo neprofitnih organizacija koje su okrenute sopstvenoj koristi. Samo tamo gde neprofitno preduzeće ima ciljeve koji se u širem smislu smatraju filantropskim može se sa sigurnošću govoriti o socijalnom preduzeću. Definisanje filantropskog cilja je, naravno, subjektivno. Na primer, organizacija koja je posvećena religiji evangelizma može se posmatrati i kao filantropska i kao orijentisana ka sopstvenoj koristi.

2.1. Socijalno preduzetništvo u Australiji

Socijalna preduzeća se javljaju u raznolikim formama i deluju u veoma različitim granama industrije, stoga su njihovo definisanje, pronalaženje i popis oduvek predstavljali izazov. 2009. godine, Socijalni trgovci i Australijski centar za filantropiju i neprofitne studije na Kvinslendskom Univerzitetu za tehnologije udružili su se da definišu socijalno preduzeće i da po prvi put u Australiji identifikuju i mapiraju sektor socijalnih preduzeća i to: njegovo polje delovanja, raznolikost formi, razloge za trgovanje, finansijske dimenzije, kao i pojedince i zajednice kojima socijalna preduzeća nastoje da pomognu.

Istraživački projekat: “Pronalaženje socijalnih preduzeća u Australiji” publikovao je finalni izveštaj u junu 2010. godine. Projekat je vodio Jo Barraket, vodeći australijski akademik u oblasti socijalnih preduzeća.

Jedna od glavnih karakteristika ovog australijskog istraživanja jeste nastojanje da se socijalno preduzeće definiše na način koji bi imao smisla za one koji rade u njemu ili za njega, a na osnovu informacija koje su dobijene od zaposlenih.

Istraživanje je uključivalo radionice koje su imale za cilj da istraže i testiraju šta menadžeri preduzeća, istraživači i relevantni politički faktori smatraju pod terminom “socijalno preduzeće". Dobijena je sledeća definicija:

Socijalna preduzeća su organizacije koje: 1. su vođene ekonomskom, socijalnom, kulturalnom ili misijom zaštite životne sredine u

okviru koje se ostvaruje javna ili društvena korist; 2. trguju da bi ispunile svoju misiju; 3. stvaraju znatan deo svojih prihoda od trgovine; i 4. reinvestiraju veći deo svoga dobitka/viška u ostvarivanje svoje misije

24

2.2. Socijalno preduzetništvo u Severnoj Americi

Alijansa socijalnih preduzeća Sjedinjenih Američkih Država definiše socijalno preduzeće kao „organizaciju ili poduhvat čija je primarna misija da unapređuje društvenu ili zaštiti životnu sredinu koristeći tradicionalne poslovne metode.”

U Sjedinjenim Američkim Državama važe dve činjenice koje odvajaju socijalna preduzeća od drugih tipova poslovnih, neprofitnih organizacija i vladinih agencija:

1. Socijalna preduzeća direktno zadovoljavaju društvene potrebe kroz svoje proizvode i usluge ili kroz broj osoba iz kategorije ugroženih koje upošljavaju. Ovo je odlika koja ih razlikuje od „društveno odgovornog poslovanja” koje stvara pozitivne društvene promene indirektno preko primenjivanja društveno odgovornog poslovanja (npr. stvaranjem i implementiranjem filantropskih fondacija, isplaćivanjem odgovarajućih plata svojim zaposlenima, korišćenjem ekoloških sirovina, obezbeđivanjem volontera za pomoć u društvenim projektima).

2. Socijalna preduzeća koriste zarađene prihode u strategiji praćenja dvostruke ili trostruke donje crte, bilo samostalno ili kao značajni deo neprofitnog mešovitog prihoda, koji takođe uključuje dobrotvorne priloge i državne subvencije. Ovo ih razlikuje od tradicionalnih neprofitnih organizacija koje se oslanjaju prvenstveno na filantropski ili državni vid pomoći.

U Sjedinjenim Američkim Državama postoji razlika između „socijalnog preduzeća" i „socijalnog preduzetništva” što široko obuhvata različite aktere kao što su korporacije, socijalno odgovorni investitori, klasične kompanije, organizacije „četvrtog sektora”, društveno odgovorne „velike” korporacije, „socijalne inovatore” i druge. Svi ovi tipovi entiteta bore se sa društvenim potrebama na različite načine, međutim, ukoliko direktno ne zadovoljavaju društvene potrebe kroz sopstvene proizvode ili usluge ili kroz broj ugroženih osoba koje upošljavaju, ne mogu se kvalifikovati kao socijalno preduzeće.

2.3. Socijalno preduzetništvo u Aziji 2.3.1. Hong Kong

U Hong Kongu ne postoji poseban pravni oblik za socijalna preduzeća. Ona su uglavnom registrovana kao kompanije ili neprofitne organizacije. Vlada Hong Konga definiše socijalno preduzeće kao „poslovni poduhvat koji ostvaruje socijalne ciljeve i koji svoj profit reinvestira u ostvarivanje socijalnih ciljeva za koje se zalaže, pre raspodele profita svojim akcionarima.” Poslednjih godina osnovane su brojne poslovne filantropske organizacije, kao što je Društvena poslovna organizacija Hong Konga, sa osnovnim ciljem da investiraju u različita socijalna preduzeća koja imaju značajan društveni uticaj.

2.3.2. Indija

U Indiji, socijalno preduzeće može biti neprofitna nevladina organizacija (NVO), uglavnom registrovana kao udruženje prema Indijskom regitracionom aktu o udruženjima, fondacija na osnovu Indijskog akta o državnim fondacijama ili kompanija iz člana 25 na osnovu Indijskog akta o kompanijama iz 1956. godine. Indija ima oko 2 miliona NVO‐a, koje uključuju i veliki broj religioznih organizacija, religioznih fondacija, kao što su: Temples, Mosque and Gurudwara asocijacije koje se smatraju za socijalna preduzeća.

Socijalna preduzeća u Indiji primarno su nevladine organizacije koje dobijaju sredstva kroz pružanje usluga (često su to manifestacije i slične društvene aktivnosti koje prikupljaju sredstva) i

25

ponekad kroz prodaju proizvoda. Uprkos tome, u Indiji termin socijalno preduzeće nije u širokoj upotrebi, umesto toga koriste se termini NVO i NPO (neprofitne organizacije). Prava deteta (eng. Child Rights) i „Ti i ujedinjeni mladi" (eng. You and Youth United) su primeri ove vrste socijalnih preduzeća koja prikupljaju sredstva prodajom sopstvenih proizvoda ili usluga, ili kroz akrivnosti za prikupljanje sredstava (organizovanje događaja, donacije, subvencije) da bi unapredila svoje društvene i ciljeve zaštite životne sredine.

U sektoru poljoprivrede Internacionalna razvojna preduzeća pomogla su da se milioni malih farmera u Indiji izvuku iz siromaštva. Pol Polak govori detaljno o ovoj temi u svojoj knjizi “Izlazak iz siromaštva” (2008)17.

2.3.3. Malezija

Malezijska alijansa socijalnih preduzeća definiše socijalna preduzeća kao “organizacije koje su stvorene da odgovore na društvne probleme, a koje koriste poslovne modele da bi bile finansijski održive. Socijalna preduzeća nastoje da ostvare ne samo finansijsku dobit, već i društvenu dobit za svoje korisnike.”. Alijansa posmatra socijalna preduzeća kao poslovne poduhvate sa društvenim fokusom koji se razlikuju od neprofitnih organizacija.

2.4. Socijalno preduzetništvo u Africi

2.4.1. Gana

Registrovana neprofitna Trashy Bags kompanija nastala je 2007. godine sa ciljem skretanja pažnje javnosti na problem plastičnog otpada sa kojim se susreće Gana i da bi se pokupile kese sa ulica Akre. Ova kompanija kupuje otpad od onih koji ga sakupe. Posle pranja i sušenja od kesa se prave moderne torbe i drugi proizvodi koji se kasnije prodaju u Akri i izvoze u osam različitih zamalja širom sveta. Kompanija Trashy Bags sakupila je 20 miliona plastičnih kesa od svog osnivanja i upošljava 60 radnika.

2.4.2. Kenija

Mnoge nevladine organizacije u Keniji koriste poslovne modele u cilju poboljšanja života ljudi u ruralnim delovima zemlje. Primer ovoga je KOMAZA, neprofitno socijalno preduzeće koje uzgaja drveće. Ovo preduzeće posluje sa malim farmerima koristeći tržišnu ekonomiju koja im omogućuje da se uključe u tržište obrade drveta veće vrednosti. Još jedan primer je RISE KENYA, organizacija koja sprovodi projekte koji bi umanjili klimatske promene u relativno sušnom istočnom delu Kenije. Takođe, kenijska socijalna preduzeća potpomažu projekte rukotvorina, npr. žene koje se tradicionalno bave tkanjem prave proizvode koji se plasiraju na tržište u glavnom gradu, Najrobiju, i na tržišta Evrope i Amerike.

Druga socijalna preduzeća u Keniji su orijentisana ka razvouj, a to su Fond Jednog Jutra, Nuru International and Alive & Kicking (ovo poslednje vodi fabriku sportskih lopti u Najrobiju). Kenijska socijalna preduzeća uključuju i M‐ Pesa koji olakšava ekonomske transakcije preko telefona.

17 Pol Polak je osnivač neprofitne Međunarodne organizacije za razvoj preduzeća (IDE)‐je koja je posvećena razvoju praktičnih rešenja za iskorenjivanje siromaštva. (vidi http://www.paulpolak.com)

26

Socijalna preduzeća u Keniji razvila su se toliko da uključuju i prostor IT infrastrukture kao što je povezanost na internet i kompjuterski hardver. Dva ovakva, iHub i NaiLab, centri su za tehnološko preduzetništvo i ostvaruju poslovne poduhvate tipa Tandaa u saradnji sa ICT Board of Kenya i Akirachix.

2.5. Zaključak pregleda

Kroz primere smo videli da socijalna preduzeća mogu biti struktuirana kao profitna i neprofitna. Mnoga komercijalna preduzeća smatraju da imaju socijalne ciljeve, međutim, zastupanje ovakvih ciljeva prvenstveno je motivisano shvatanjem da će njihovim prihvatanjem preduzeće postati finansijski vrednije. Upravo suprotno, socijalna preduzeća se razlikuju od komercijalnih po tome što ona ne nastoje da ponude neku korist svojim investitorima, osim ukoliko ne smatraju da će na taj način moći da prošire svoje kapacitete u postizanju filantropskih ciljeva koje zastupaju. Ukoliko socijalni cilj nije primarna svrha preduzeća, ono ne može biti smatrano socijalnim preduzećem. Uslov je konkretan i znači „činiti dobročinstvo kroz trgovinu”, pre nego „činiti dobročinstvo i baviti se trgovinom”.

27

"Malo "dobrog" može prerasti u puno "dobrog"podstaknuto predanošću socijalnih preduzetnika."

Jeffrey Skoll

28

29

3. SOCIJALNO PREDUZEĆE U EVROPI

U poslednjih nekoliko godina na teritoriji cele Evrope prisustvujemo snažnom širenju prisustva „trećeg sektora”. Pod ovim terminom se podrazumevaju sve organizacije ekonomskog sistema koje se nalaze u prostoru između države i tržišta ali ne pripadaju u potpunosti ni jednom ni drugom. U unutrašnjosti ovog sektora nalazi se mnoštvo organizacija različite tipologije i sistema organizacije. Bez obzira na njihov organizacioni i pravni status ono što ih karakteriše su aktivnosti usmerene na unapređenje društva, a ne na sticanje profita. Socijalna preduzeća, koja sa punim pravom pripadaju kategoriji „trećeg sektora”, nose sa sobom nešto novo. Ona spajaju privredne delatnosti i javne poslove kreiranjem dobara i usluga za potrebe društvenog unapređenja.

U ovom delu knjige izučavamo socijalna preduzeća u Evropi trudeći se da damo osnovne informacije o istorijatu, razvoju koncepta, organizacionim formama, političkim i pravnim aspektima sa pogledom na budućnost sektora socijalnog preduzetništva u narednom periodu. Informacije o temi se oslanjaju na brojne publikacije, pre svega na Evropske istraživačke mreže o socijalnim preduzećima (EMES), Žurnal socijalnih preduzeća i Anal studija kooperative.

Socijalna preduzeća razvila su se iz sektora socijalne privrede, koja se nalazi između tržišta i države, i kao takva često se povezuju sa konceptima tipa „treći sektor" i „neprofitni sektor”. U suštini, karakteristične organizacione forme socijalnih preduzeća zavise od postojećih zakonskih okvira, politike, ekonomije, blagostanja, kao i kulturne i istorijske tradicije razvoja neprofitnog sektora u svakoj zemlji. Kao rezultat toga, sektor socijalnih preduzeća danas obuhvata nove tipove organizacija, kao i tradicionalne organizacije trećeg sektora redizajnirane novom preduzetničkom dinamikom. U tom smislu, koncept socijalnog preduzeća nema za cilj da zameni koncepte neprofitnog sektora ili socijalne privrede. Umesto toga, socijalno preduzeće povezuje ova dva koncepta uz fokusiranje na novu preduzetničku dinamiku građanskih inicijativa koje teže ka ostvarivanju ciljeva od društvenog značaja.

Socijalna preduzeća u zemljama EU organizovana su u različitim pravnim oblicima i teže ka ostvarivanju društvenih i ekonomskih ciljeva kroz preduzetništvo. Socijalna preduzeća obično su angažovana na poslovima pružanja socijalnih i integrativnih usluga namenjenih ugroženim grupama ljudi i zajednicama u urbanim ili ruralnim područjima. Pored toga, socijalna preduzeća se osnivaju i radi pružanja obrazovnih, kulturnih i usluga zaštite životne sredine.

Kroz uporednu analizu po državama članicama, uz postojanje nacionalnih razlika, moguće je identifikovati skup ključnih ekonomskih i socijalnih elemenata koji pomažu pri definisanju socijalnih preduzeća.

Ekonomski elementi su: a. Za razliku od tradicionalnih neprofitnih organizacija, socijalna preduzeća se direktno bave

proizvodnjom i / ili prodajom robe i usluga (pre nego konsultantskim ili uslugama distribucije grantova18).

b. Socijalno preduzeće je dobrovoljno osnovano i njime upravlja grupa građana. Na osnovu toga, ono može da prima donacije iz javnih izvora ili od privatnih preduzeća, uživa visok stepen autonomije, a članovi imaju pravo da učestvuju i da napuste organizaciju.

c. Finansijska održivost socijalnih preduzeća, za razliku od većine javnih institucija, zavisi od aktivnosti njihovih članova koji su odgovorni za obezbeđivanje adekvatnih finansijskih sredstava. Prema tome, socijalna preduzeća uključuju značajan nivo ekonomskog rizika.

30

d. Za rad u socijalnim preduzećima angažuje se minimalan broj plaćenih radnika, a postoji mogućnost kombinovanja volonterskog i plaćenog rada.

Socijalni elementi su: a. Socijalna preduzeća rezultat su inicijative građana i uključivanja osoba koje pripadaju

zajednici ili grupi koja ima zajedničke potrebe ili cilj. b. Pravo donošenja odluka imaju sve zainteresovane strane, generalno kroz princip „jedan

član, jedan glas". Iako vlasnici kapitala u socijalnim preduzećima igraju važnu ulogu, moć odlučivanja ne zasniva se na vlasništvu kapitala.

c. Priroda socijalnih preduzeća je participativna, onoliko koliko i korisnici usluga socijalnih preduzeća koja učestvuju u upravljanju aktivnostima. Najčešće, jedan od ciljeva je i jačanje demokratije na lokalnom nivou kroz ekonomske aktivnosti.

d. Socijalna preduzeća su organizacije koje u potpunosti zabranjuju raspodelu dobiti ili organizacije, kao što su zadruge, koje mogu distribuirati profit samo do određenog nivoa. Socijalna preduzeća stoga izbegavaju maksimiziranje profita, ali omogućavaju ograničenu raspodelu dobiti.

e. Socijalna preduzeća slede jasan cilj koristan za zajednicu ili određenu grupu ljudi. Na taj način oni direktno i indirektno promovišu osećaj društvene odgovornosti na lokalnom nivou.

3.1. Pojava socijalnog preduzeća u Evropi

U poslednjih nekoliko godina, pojam socijalno preduzeće postao je poznat u akademskim i političkim krugovima i u široj javnosti kao novi inovativni poslovni model koji zadovoljava društvene i ekonomske ciljeve, a doprinosi integraciji tržišta rada, socijalnoj inkluziji i ekonomskom razvoju. Interesovanje za socijalno preduzeće prate decenije priznavanja lokalnih i nacionalnih vlada i međunarodnih organizacija za ulogu socijalne ekonomije, neprofitnog sektora, ekonomije solidarnosti ili trećeg sektora (Borzaga i Defourny, 2001 Dees, 1998 ). Poslednja decenija može se okarakterisati kao kakofonija izraza, fraza, koncepata koji su do nedavno izazivali nedoumice i nerazumevanja zbog svog višeznačja i različitih terminoloških interpretacija.

Iz perspektive zajedničkih politika, većina zemalja suočila se sa ozbiljnim preprekama. Neuspeh neoliberalizma u rešavanju strukturnih problema siromaštva i socijalne isključenosti je mnoge vlade naterao da obrate pažnju na inicijative građanskog društva koje je nudilo rešenja za probleme. Ovakve inicijative su nastajale u svim društvima. Postoje brojni primeri od kojih ćemo navesti neke: socijalne kooperative u Italiji, inicijativa ekonomije zasnovane na solidarnosti u Francuskoj, socijalna ekonomija u Danskoj, brojne mikrokreditne organizacije koje su se pojavile u celom svetu. Ove inicijative potiču iz civilnog društva, ali priroda i stepen institucionalizacije zavise od kulturnih specifičnosti.

Danas se termin socijalno preduzeće koristi za imenovanje niza raznovrsnih delatnosti, često iznad ovih specifičnosti, čime se ignoriše uloga podsticajne sredine, pa se ova preduzeća predstavljaju kao homogeni, autonomni poslovni modeli sa nekoliko dostižnih ciljeva. Nije jasno da li oni uzimaju oblik „novih organizacija" ili „nove dinamike u okviru trećeg sektora" ili pak kao seme alternativnih ekonomskih modela razvoja koriste novu kombinaciju resursa ‐ privatnih i javnih, monetarnih i nemonetarnih (Borzaga i Defourny, 2001 Haugh, 2005, Defourny i Nyssens, 2008). Socijalna preduzeća se sa mikro‐ekonomskog stanovišta neretko posmatraju kao odgovor na neuspeh tržišta ili države ili oboje. Termin je prevazišao kulturne i jezičke granice bez većih problema.

31

U poslednjih nekoliko godina interesovanje za socijalno preduzeće praćeno je ličnim primerima „socijalnih preduzetnika” koji govore o inspiraciji, zanosu i poslovnom umu pojedinaca čiji je cilj da promene svet. Na taj način su inicijative „socijalnog preduzetništva” privukle pažnju javnosti, organizacija civilnog društva i donatora potencijala inovativnih pojedinaca koji su u stanju da odgovore na sveopšte društvene probleme, do sada nerešene od strane javnih politika i tradicionalnih društveno‐ekonomskih aktera. Iako cilj ovog poglavlja nije objašnjavanje termina ("socijalno preduzeće", „socijalni preduzetnik”, „socijalno preduzetništvo") ili definisanje granica koje ih određuju, naslućuje se da je neophodno jasno odrediti njihovo značenje i terminološki ih razgraničiti. Činjenica da se ovi termini koriste skoro naizmenično u anglo‐saksonskom kontekstu, doprinela je konfuziji aktera naročito u pogledu moći, uticaja i njihovih potencijala, odakle potiču i očekivanja koja slede.

Institucionalni i pravni oblici socijalnih preduzeća značajno se razlikuju u svim zemljama EU. Aktuelna rasprava je proširila definiciju socijalnih preduzeća pa su sada zadruge, neprofitna i preduzeća zasnovana na interesima zajednice integrisane u socijalne ekonomije i strategije ekonomskog razvoja zajednice. Ove preduzetničke organizacije vođene su društveno‐ekonomskim motivima (na primer, kombinovane vrednosti, trostruka svrsishodnost) i slede jasne ciljeve za dobrobit zajednice, kombinujući društvene i ekonomske ciljeve na originalan način (Nyssens, 2006).

Potreba za alternativnim ekonomskim strategijama javlja se u mnogim zemljama jer nisu u mogućnosti da reše duboko ukorenjen problem siromaštva i socijalne nejednakosti. Stoga ne iznenađuje činjenica da socijalna preduzeća privlače pažnju kreatora politika u celom svetu obzirom na sličnost ovog modela sa opredeljenjem država da se povuku iz oblasti pružanja javnih usluga i sa rastućom tendencijom istih da usvoje pragmatičan pristup društveno‐ekonomskom razvoju. Model socijalnog preduzeća odgovara u oba slučaja. Uprkos velikim razlikama između zemalja na severu, ali i među zemaljama severa i juga, podrška ovoj formi poslovanja koja zadovoljava i javne i privatne ciljeve je univerzalna. Pošto se ovakav model razvija, priroda učešća države će najverovatnije zavisiti od istorijske uloge države u različitim nacionalnim kontekstima. Ono što autori nazivaju "put zavisnosti", igraće odlučujuću ulogu u stvaranju različite forme organizovanja socijalnog preduzeća iz različitih državnih politika (Crouch, 2001; Kay, 2005). Iz zajedničke socijalno‐ekonomske perspektive, dodatna vrednost socijalnih preduzeća proizilazi iz angažovanja u proizvodnji dobara i usluga, rada i socijalne integracije ugroženih grupa stanovništva, teritorijalnih inicijativa, itd. Kroz te aktivnosti socijalna preduzeća doprinose izgradnji okvira za održivi razvoj i dobrobit, što dokazuju brojna iskustva u OECD zemljama (Borzaga i Tortia, 2007; Galera, 2008; Powell, 2007). Kao rezultat toga, ona doprinose socijalnoj koheziji, smanjenju siromaštva, akumulaciji društvenog kapitala i održivom razvoju na lokalnom i nacionalnom nivou (EMES, 2006; Aiken, 2007).

Rastuća fascinacija socijalnim preduzećima od strane mnogih donatora, političara i drugih društvenih aktera može paradoksalno smanjiti njihov uticaj i potencijal dugoročne održivosti ukoliko preduzeća budu odvučena od njihovog primarnog konteksta. Ono što je ranije identifikovano kao prednost, prenosivost i mobilnost ovog oblika mikro‐ekonomskog organizovanja, postaje prepreka ukoliko se fokusira isključivo na formalni aspekt i previđa šira vizija vođenja socijalnog preduzeća koje zahteva institucionalne inovacije. Takođe, pažnja koja se poklanja socijalnim preduzećima previđa kompleksnija pitanja održivosti ovakve ekonomske aktivnosti i potrebe za strukturama podrške. Potencijal održivosti ovih preduzeća se jednostavno očekuje, čime se potcenjuju problemi sa kojima se suočavaju mnoga socijalna preduzeća i uloga vlasti u razvoju ovog sektora. Socijalna preduzeća su posebno osetljiva na promene u javnoj politici, naročito u pogledu njihove podobnosti za javne subvencije (Bacchiega i Borzaga, 2003).

32

Mnogi autori su istraživali ova važna pitanja. Neki su sugerisali da su socijalna preduzeća deo “novog socijalnog miksa" u kome vlade i građani sarađuju u dizajniranju novih oblika pružanja socijalnih usluga (Evers i Laville, 2004; Pestoff i Brandsen, 2006). Ovakva situacija dovela je do niza novih praksi (kao što su javne nabavke), institucionalnih aranžmana (kao što je radna integracija socijalnih preduzeća) i drugih aktera (kao što su inicijative vođene od strane manjinskih ili ugroženih grupa). Održivost socijalnih preduzeća u ostvarenju ciljeva ekonomskog, društvenog i kulturnog osnaživanja građana je složena, zahteva ljudske i finansijske resurse i stvara okruženje za razvoj javnih politika zasnovanih na inovativnosti. Važno je istaći da se u nekim zapadnoevropskim zemljama smanjuju javna i “dobrovoljna" sredstva namenjena socijalnim preduzećima zajedno sa institucionalizacijom procesa u kontekstu slobodnog tržišta što je dovelo do paradoksalne situacije: ili su socijalna preduzeća “raspodeljena" unutar zatvorenog sektora delatnosti kako bi nastavila sa primanjem javnih sredstava ili su prepuštena sama sebi u tržišnoj privredi kako bi mobilisali resurse koji su im potrebni (Nogales, 2007).

Socijalna preduzeća su, na mnogo načina, ograničena u pristupu privatnim i javnim resursima. Popularizovana u medijima, socijalna preduzeća zadobila su veliku pažnju javnosti koja ih posmatra kao nova mala hibridna i srednja preduzeća (MSP). Priroda njihove misije, aktivnosti, čak i pravni oblici socijalnih preduzeća i dalje ograničavaju njihovu sposobnost da pristupe resursima. Ovo je posebno indikativno u vezi sa obezbeđivanjem finansijskih sredstava.

Pojam socijalnog preduzeća se prvi put pojavio u Italiji krajem 80‐ih godina prošlog veka ali je zaista počeo da se koristi na evropskom nivou sredinom 90‐ih. Do nedavno, pojmovi „socijalnog preduzetnika", „socijalno preduzetništvo" i „socijalno preduzeće" upotrebljivani su manje‐više za iste pojmove: jednostavno, moglo bi se reći da je socijalno preduzetništvo posmatrano kao proces po kome socijalni preduzetnici stvaraju socijalna preduzeća. U prethodnoj deceniji, međutim, u literaturi vidimo različite definicije i pristupe svakom od ova tri pojma. Detaljna analiza različitih pristupa je van opsega ovog rada, ali možemo istaći nekoliko funkcija sa osvrtom na aktuelne trendove:

‐ Termin „socijalni preduzetnik" posebno ističu američke fondacije i organizacije kao što je Ashoka od sredine 90‐ih godina prošlog veka. One na razne načine identifikuju i podržavaju pojedinca za pokretanje novih aktivnosti posvećenih društvenoj misiji ponašajući se kao pravi preduzetnici u pogledu dinamike, ličnog angažovanja i inovativne prakse. Takav socijalni preduzetnik donosi drugačija rešenja društvenih problema. U Evropi, naprotiv, naglasak je na kolektivnoj prirodi socijalnih preduzeća, kao i na njegovim srodnim ili pridružnim formama.

‐ Pojam „socijalnog preduzetništva" precizno je koncipiran u kasnim 90‐im godinama prošlog veka. Ovaj koncept naglašava socijalne inovacije procesa preduzete od strane socijalnih preduzetnika. Koncept se sve više koristi u vrlo širokom smislu, prema različitim autorima, sada se odnosi na širok spektar inicijativa, u rasponu od dobrovoljnog aktivizma do korporativne društvene odgovornosti. Između ove dve krajnosti identifikujemo sledeće kategorije: inicijative, neprofitne organizacije koje pokreću nove aktivnosti, javno‐ privatno partnerstvo i sl.

Dok Amerikanci imaju tendenciju da naglašavaju „nejasnu granicu" između institucionalnih i pravnih oblika, kao i „kombinovano stvaranje vrednosti" (profita uz društvene vrednosti) koji karakteriše socijalno preduzetništvo, Evropljani radije naglašavaju činjenicu da se socijalno preduzetništvo najčešće odvija u okviru „trećeg sektora” (tj. privatnog, neprofitnog sektora). Čini se jasno da je, od tri pojma kratko definisanih ovde, „socijalno preduzetništvo" najsveobuhvatnije.

‐ Koncept „socijalnog preduzeća" se prvi put pojavio u Evropi (nekoliko godina pre nego što se pojavio u SAD), preciznije u Italiji, u časopisu „Impresa Sociale" koji je pokrenut 1990. Koncept je uveden u to vreme kako bi opisao inicijative za koje je italijanski Parlament stvorio pravni naziv

33

„socijalne zadruge" godinu dana kasnije. Kao što će biti prikazano mnoge evropske zemlje su, od tada do danas, donele razne zakone za promociju socijalnih preduzeća.

3.2. Socijalna preduzeća kao organizacije trećeg sektora

U okviru terminološke raznovrsnosti opisane u prethodnom odeljku, očigledno je da se neki oblici socijalnog preduzetništva mogu naći u privatnom profitnom i javnom sektoru. U vezi sa pojmom socijalnih preduzeća možemo pronaći različite pristupe širom Evrope, uglavnom, u okviru trećeg sektora ili socijalne ekonomije, u oblicima neprofitnih organizacija, kao i zadruga i srodnih neprofitnih privatnih oblika preduzeća.

3.2.1. Začetak socijalnog preduzetništva u Italiji

U kasnim 80‐im godinama prošlog veka, u Italiji su se pojavile kooperative kao odgovor na nezadovoljene potrebe, posebno u oblasti integracije kroz rad. Nastale su zbog činjenice da su određene grupe stanovništva sve više isključivane kako na tržištu rada, tako i u oblasti pružanja ličnih usluga, a u kontekstu povećanog starenja stanovništva i promena u porodičnim strukturama društva.

Za razliku od tradicionalnih zadruga koje su primarno orijentisane ka interesima članova, ovakve inicijative služe široj zajednici, sa naglaskom na opštem interesu. One se takođe razlikuju od tradicionalnih zadruga zbog toga što često uključuju različite vrste aktera u svoje članstvo (plaćenih radnika, volontera i drugih članova), dok su tradicionalne zadruge obično orijentisane ka jednoj zainteresovanoj strani.

Godine 1991. italijanski Parlament je usvojio Zakon kojim se uspostavlja pravna forma za „zadruge socijalne solidarnosti" koje su kasnije preimenovne u „socijalne kooperative". Zakon razlikuje dve vrste društvene saradnje: one koje pružaju socijalne, zdravstvene i obrazovne usluge, pod nazivom „socijalne kooperative tipa A" (kooperative sociali di tipo a), kao i one koje pružaju radnu integraciju za ugrožene grupe stanovništva, pod nazivom „socijalne kooperative tipa B" (kooperative sociali di tipo b).

Impresivni razvoj socijalnih kooperativa nije sprečio druge vrste italijanskih organizacija trećeg sektora da razviju socijalno preduzetništvo, pa je, shodno tome, 2005. godine zakonska regulativa dodatno proširena (IMPRESA Sociale). Ovaj zakon prevazilazi granice ustaljenih pravnih formi, omogućava različite tipove organizovanja socijalnih preduzeća (ne samo kao zadruga i neprofitna organizacija, već kao i investicija), dobijanje „prava brenda" socijalnog preduzeća, pod uslovom da su u skladu sa ne‐distributivnim ograničenjima i organizovanim predstavljanjem određenih kategorija zainteresovanih strana, uključujući i radnike i korisnike. Zakon o socijalnim preduzećima identifikuje širok spektar aktivnosti koje su definisane kao oblasti „društvene korisnosti": staranje, radna integracija, usluge zaštite životne sredine, zdravstvo, obrazovanje... Veoma mali broj organizacija je usvojio ovaj brend jer brendiranje ne uključuje nikakvu konkretnu prednost.

Više od decenije pošto je Italija prva podstakla socijalni koncept preduzeća, Vlada Velike Britanije definiše socijalna preduzeća kao „preduzeća sa prevashodno društvenim ciljevima čiji su viškovi uglavnom reinvestirani u tu svrhu, tj. u posao ili u zajednicu, radije nego što su vođeni motivom maksimiziranja profita za akcionare i vlasnike" (DTI 2002). Socijalna preduzeća mogu da se uhvate u koštac sa širokim spektrom socijalnih i ekoloških pitanja i funkcionišu u svim granama privrede.

34

I u Italiji i u Velikoj Britaniji socijalna preduzeća ubrajaju se u treći sektor. Preduzeća su definisana kroz njihovu socijalnu namenu i ograničenja o raspodeli dobiti. U obe zemlje socijalna preduzeća su aktivna u širokom spektru aktivnosti. Postoje razlike između ova dva modela. Dok italijanski zakoni naglašavaju specifičan model upravljanja, kroz zahtev da se uključe različite zainteresovane strane, u britanskom modelu naglašava se poslovni karakter socijalnih preduzeća: značajan deo (obično 50%) ukupnog prihoda mora biti zasnovan na tržištu da bi se preduzeće okvalifikovalo kao „socijalno preduzeće".

3.3. Nove zakonske forme organizovanja

Između usvajanja italijanskog zakona (1991) i implementacije britanskog (2004), ostale evropske države su usvajale nove zakonske forme koje odražavaju preduzetnički pristup prihvaćen od strane neprofitnih organizacija, iako nisu uvek koristile termin socijalno preduzetništvo kao takav.

U Francuskoj, Portugaliji, Španiji i Grčkoj novi pravni oblici organizovanja preduzeća bili su zadružnog karaktera. Portugalske „zadruge socijalne solidarnosti" (cooperative de solidariedade social) su pravna forma koja je osnovana 1997.g. Ovaj tip kooperative pruža usluge sa ciljem da se podstakne integracija ranjivih grupa kao što su deca, osobe sa invaliditetom i socijalno ugrožene porodice i zajednice. Portugalske zadruge socijalne društvene solidarnosti uvode u članstvo korisnike usluga, radnike i volontere, ali one ne mogu da dele bilo kakve zarade svojim članovima. U Španiji je nacionalni zakon stvorio etiketu „zadruge društvene inicijative" (Cooperativa de iniciativa socijal) 1999.g. Taj naziv može koristiti bilo koja vrsta kooperative radi pružanja socijalnih usluga ili razvoj privrednih aktivnosti sa ciljem integracije socijalno isključenih lica. Kao i njihove portugalske kolege, španske zadruge društvene inicijative ne mogu da dele profit sa svojim članovima, a njihovi organizacioni oblici obično nisu orijentisani ka više zainteresovanih strana, što nije slučaj u nekim drugim evropskim zemljama.

Na kraju, važno je napomenuti da su empirijska istraživanja pokazala da jedna interesna strana ne može da ugrozi prirodu socijalnih preduzeća, postoji mogućnost da upravljačke strukture čine grupe odnosno pojedinci koji neposredno utiču na ciljeve, strukturu i ponašanje, kao što je je slučaj u mnogim tradicionalnim zadrugama, a da ipak rade na zadovoljavanju potreba zajednice u celini ili pojedinih ugroženih grupa (Campi, 2006). Ovo još jednom ukazuje na činjenicu da granice fenomena socijalnog preduzeća nisu jasno definisane.

U Grčkoj, status „društva sa ograničenom odgovornošću socijalne zadruge" (Koinonikos Sineterismos Periorismenis Eufthinis, KoiSPE) kreiran je 1999.g. za organizacije namenjene specifičnim grupama pojedinaca sa psiho‐socijalnim invaliditetom, a sa ciljem da se socio‐profesionalna integracija ostvari kroz proizvodne aktivnosti. Ove organizacije zasnovane su na partnerstvu između pojedinaca „ciljne grupe", radnika psihijatrijske bolnice i institucija iz zajednica. Ovakva multi‐stejkholder strategija je i u srži francuskog zakona donetog 2002. kojim se definiše „kolektivni interes zadruge" (société coopérative d'intérêt collectif, ili SCIC). Ovaj francuski oblik zadruge kao poduhvat okuplja zaposlene, korisnike, volontere, lokalne i regionalne vlasti i sve ostale partnere koji žele da zajedno rade na lokalnom razvoju.

U Belgiji, pravni okvir za „kompanije sa socijalnim ciljem" (société à finalité sociale, ili SFS, na francuskom; vennootschap zonder winstoogmerk, ili VSO, na holandskom), uveden je 1996.g. Tačnije, ovaj okvir, strogo govoreći, nije novi pravni oblik jer sve vrste poslovnih korporacija mogu da usvoje etiketu „kompanije sa socijalnim ciljem", pod uslovom da „nisu posvećeni bogaćenju svojih članova". Zbog toga kompanija mora da definiše politiku raspodele profita u skladu sa

35

svojim socijalnim ciljevima i obezbedi procedure koje omogućavaju svakom zaposlenom da učestvuje u upravljanju preduzeća kroz učešće u kapitalu.

U Francuskoj i Belgiji ove zakonske inovacije su imale vrlo mali uspeh. To se može objasniti činjenicom da zakonske inovacije uvode značajan broj obaveza prema tradicionalnom preduzeću, dok se dodata vrednost ne očitava u poslovanju preduzeća. Za razliku od koncepta biznisa zasnovanog na socijalnoj ekonomiji ili solidarnosti koji je bio izvor inspiracije za poslednjih dvadeset godina, sektor usluga i zadruga sve više karakteriše društveno orijentisan preduzetnički pristup. Pojam socijalnog preduzeća je daleko od priznavanja u ove dve države.

3.4. Druge forme organizovanja

Iako se novonastali pravni oblici mogu pokazati kao važan alat u nekim zemljama, većina socijalnih preduzeća širom Evrope, čak i u zemljama gde postoje nove zakonske forme, organizuje se prema ustaljenim zakonskim propisima kao što su: asocijacije, kooperative, društva sa ograničenom odgovornošću ili akcionarska društva, industrijska i Provident društva u Velikoj Britaniji, itd. Generalno, socijalna preduzeća su često osnovana kao udruženja u onim zemljama u kojima pravni oblik udruživanja omogućava značajan stepen slobode za prodaju roba i usluga. U zemljama gde su udruženja ograničena u ovom pogledu, socijalna preduzeća se češće organizuju u okviru pravnih oblika kooperativa. U nekim slučajevima socijalna preduzeća usvajaju tradicionalne pravne oblike.

U nekim evropskim zemljama koncept društvenog preduzeća nije deo političke agende niti akademskog diskursa izvan veoma malog kruga stručnjaka, kakav je slučaj u Nemačkoj. Glavni razlog za to verovatno leži u činjenici da je nemački društveno‐ekonomski model baziran na širokom socijalnom partnerstvu oko koncepta „socijalne tržišne ekonomije", postavljen kao poveznica između tržišta i države sa ciljem da podstakne društveno‐ekonomski razvoj. U okviru takvog modela posebno je teško istaći specifične uloge socijalnih preduzeća ili socijalne ekonomije kao trećeg sektora. Iako postoji dosta neprofitnih organizacija koje karakteriše preduzetnički pristup i zadovoljavanje socijalnih potreba, ove organizacije ne čine posebne grupe, one rade u više različitih „sredina", svaka u okviru sopstvenih delatnosti.

3.5. Radna integracija kroz socijalno preduzeće

Radna integracija kroz socijalno preduzeće je ključno polje aktivnosti za evropska socijalna preduzeća. Socijalna preduzeća mogu ostvarivati aktivnosti širokog spektra, pošto se „društveni cilj" može odnositi na različite sektore delatnosti. Jedan od osnovnih tipova socijalnih preduzeća su „socijalna preduzeća za radnu integraciju " (eng. work integration social enterprises ‐ WISEs), (Nyssens 2006). Zaista, jaka strukturna nezaposlenost među nekim grupama stanovništva, ograničenja tradicionalne politike tržišta rada i potreba za aktivnom i inovativnom politikom integracije, postavlja pitanja u vezi sa ulogom koju socijalna preduzeća imaju u borbi protiv nezaposlenosti i podsticanja rasta zaposlenosti.

Tačnije, cilj radne integracije kroz socijalna preduzeća je da se pomogne nisko kvalifikovanim nezaposlenim ljudima koji rizikuju stalnu isključenost sa tržišta rada. WISEs integriše ove ljude u posao i društvo kroz proizvodne aktivnosti. U velikom broju evropskih zemalja razvoj specifičnih javnih programa usmeren je na ovu vrstu socijalnih preduzeća što je dovelo do koncepta socijalnih preduzeća u sistemskoj vezi sa inicijativama kreiranja radnih mesta.

36

3.5.1. Socijalno preduzeće u raspravama o politikama tržišta rada

Finski Zakon o socijalnom preduzeću (2003) ograničava ovaj termin na oblast integracije kroz rad. Prema ovom zakonu socijalno preduzeće, bez obzira na pravni status, je tržišno orijentisana firma stvorena za zapošljavanje osoba sa invaliditetom ili dugoročno nezaposlenih kategorija. Godine 2006. Poljska je takođe donela Zakon o socijalnim zadrugama, posebno namenjen radnoj integraciji pojedinih ugroženih grupa (kao što su bivši osuđenici, dugoročno nezaposleni, osobe sa invaliditetom i bivši alkoholičari ili narkomani).

Španski Nacionalni parlament glasao je u decembru 2007.g. za Zakon o preduzećima za radnu integraciju. Treba napomenuti da ovi različiti zakoni ne definišu novi pravni oblik već radije stvaraju alat kao što je službeni registar za socijalna preduzeća. U nekoliko drugih evropskih zemalja, čak i tamo gde je termin socijalno preduzeće još relativno nepoznat, kako u debatama mejnstrim politike, tako i naučnim debatama, ovaj termin se koristi u vezi sa pitanjima aktuelne politike na tržištu rada. U Portugaliji, na primer, vođene su rasprave o ulozi organizacija trećeg sektora koje vode ka stvaranju integracionih preduzeća (empresas de inserção) u „socijalnom tržištu rada", čiji je cilj da kroz rad reintegrišu lica sa invaliditetom.

U Švedskoj je termin „socijalne zadruge" (sociala kooperative) postao sinonim za „radnu integraciju kroz socijalno preduzeće", iako Švedsku karakteriše razvoj socijalnog preduzetništva u oblasti ličnih usluga, na primer, u oblicima zadruga roditelja ili radnika i volonterske asocijacije (često sa više učesnika).

Socijalno preduzeće je kao koncept vrlo blizu danskog diskursa socijalne kohezije (Hulgård and Bisballe, 2004), ali se do sada primarno koristilo kao deo aktivne politike tržišta rada, sa ambicijom da tradicionalna preduzeća, a posebno mala i srednja preduzeća (MSP) postanu više društveno odgovorna po pitanjima integracije nezaposlenih lica na tržištu rada.

3.5.2. Javne politike za radnu integraciju: mogućnosti i rizici

U mnogim zemljama pored stvaranja novih zakonskih formi ili okvira 90‐tih godina prošlog veka, razvijaju se specifični javni programi koji se bave socijalnim preduzećem, od kojih je većina iz oblasti radne integracije. Primeri javnih programa na nacionalnom nivou su: oni koji promovišu integraciju preduzeća (empresas de inserção) u Portugaliji, integracije preduzeća i udruženja posrednika (entreprises d’insertion and associations intermediaires) u Francuskoj, kao i već pomenutih socijalnih preduzeća (sosiaalinen yritys) u Finskoj i programa socijalne ekonomije u Irskoj. Na regionalnom nivou postoje javni programi koji se fokusiraju na preduzeća za radnu integraciju (entreprises d’insertion), treninzi na radnom mestu (entreprises de formation par le travail), socijalne radionice (Sociale werkplaatsen) u Belgiji i preduzeća radne integracije (empresas de inserción) u Španiji.

Radna integracija kroz socijalno preduzeće sve više predstavlja sredstvo za sprovođenje politike tržišta rada. U nekoliko zemalja socijalna preduzeća su postala nosilac takve politike. U Francuskoj je, na primer, 2.300 registrovanih organizacija sprovodilo obezbeđivanje radne integracije usluga preko javne politike i zapošljavalo oko 220.000 plaćenih radnika 2004.g. S druge strane, ne treba zaboraviti da su socijalna preduzeća pioniri u promovisanju integracije marginalizovanih lica kroz proizvodne aktivnosti, kao i u mnogim drugim oblastima. Može se reći da su socijalna preduzeća zapravo počela sprovoditi aktivnu politiku tržišta rada pre nego što je ovakva politika dobila institucionalni oblik.

Priznanje od strane javnih vlasti je da radna integracija koju obavljaju socijalna preduzeća omogućava, u većini slučajeva, pristup javnim subvencijama koji je iako i dalje ograničen, stabilniji.

37

Ove subvencije su često samo privremene, one se po pravilu dodeljuju radi pokretanja inicijative i da se nadoknadi „privremena nezapošljivost" radnika. Takve mere za cilj imaju olakšavanje prelaza od nezaposlenosti do „prvog" tržišta rada. U nekim slučajevima (kao što je definisano finskim Zakonom), socijalna preduzeća se samo uključuju u aktivne radne programe kao bilo koji drugi tip preduzeća koje zapošljava radnike potrebnih profila.

Kao pri prepoznavanju i pružanju podrške radnoj integraciji kroz socijalno preduzeće, javne politike takođe mogu da utiču na ciljeve organizacija koji se vremenom mogu menjati kroz proces institucionalizacije. Ovo izgleda jasno u slučaju kada se analizira filozofija inovativnih socijalnih preduzeća koja su se pojavila u 80‐im godinama prošlog veka. Ključno pitanje je osnaživanje i integracija marginalizovanih grupa kroz učešće u preduzećima čiji je cilj da ponudi ugroženim radnicima priliku da preispitaju ulogu rada u svojim životima i povrate kontrolu nad svojim ličnim projektima. Takva koncepcija podrazumeva ne samo pružanje zanimanja za ta lica, nego i razvoj određenih vrednosti, na primer kroz demokratsko upravljanje strukturama u kojima su ugroženi radnici dobili ulogu, i / ili kroz proizvodnju roba i usluga za generisanje kolektivnih koristi (kao što su socijalne usluge ili usluge u vezi sa životnom sredinom) za teritoriju na kojoj se nalaze socijalna preduzeća.

Progresivna institucionalizacija i profesionalizacija ove oblasti tokom godina, kroz javne sisteme podrške i u sve većoj povezanosti sa aktivnom politikom tržišta rada, generiše jak pritisak da se instrumentalizuje „socijalna misija" za integraciju ugroženih grupa u tržištu rada. To objašnjava zašto su neke inicijative odlučile da ne koriste javne politike integracije kroz rad kakav je, na primer, slučaj inicijative „lokalnog razvoja" u Irskoj koji nije iskoristio okvir ove „socijalne ekonomije” (O'Shaughnessy 2006). Iako su lokalne razvojne inicijative nastale pre sprovođenja nacionalnog programa socijalne ekonomije, čiji efekti su doveli do rasta socijalnih ekonomija, njihova nespremnost da iskoriste državno socijalno finansiranje ima dva razloga:

1. lokalni razvoj kroz „socijalno preduzeće za radnu integraciju" je već imao koristi od sprovedenih aktivnih politika tržišta rada (ALMP), odnosno zapošljavanja u zajednici i

2. Uslovi za ulazak u programe finansiranja državne socio‐ekonomske pomoći su bili rigorozni, naročito zbog uslova koji propisuje da socijalno preduzeće postane održivo u roku od tri godine (O'Shaughnessy 2006).

3.5.3. Budućnost socijalnog preduzeća izvan radne integracije

Iako se u Evropi socijalno preduzeće posmatra kao oblik radne integracije, ono je takođe iskusilo razvoj u mnogim drugim oblastima. Na primer, od ranih 90‐tih godina prošlog veka, italijanskog "tipa A" socijalne kooperative, koje pruža društvene i personalne usluge, socijalno preduzeće je doživelo nagli razvoj i zaposlilo hiljade visoko kvalifikovanih profesionalaca u oblasti zdravstvene zaštite, psihologije, zaštite mentalnog zdravlja i edukacije. Broj preduzeća i radnih mesta takvih usluga je uvek bio mnogo veći nego u „B‐tipu” (radne integracije) socijalne zadruge.

U Švedskoj i Francuskoj usluge brige o deci su glavna delatnost socijalnih preduzeća. Njima često upravljaju roditelji i stručnjaci, a to je odgovor na nedostatke javnih usluga u ovoj oblasti (Fraisse et al 2007). Isto se može reći i za Veliku Britaniju koja takođe svedoči o brzom rastu socijalnih preduzeća u oblastima socijalnog stanovanja i usluga kućne nege, kao i u širokom spektru socijalnih usluga, uključujući kulturu, umetnost i sport. U Belgiji i Francuskoj takozvane „srodne usluge" se odnose na različite lične ili kolektivne usluge koje nude socijalna preduzeća.

U nekim zemljama, poput Irske, naglasak je na ulozi socijalnih preduzeća i socijalne ekonomije u lokalnom razvoju. Sličan trend može se uočiti u Grčkoj, gde su osnovane agro‐turističke zadruge u udaljenim oblastima, uglavnom od strane žena.

38

Sa aspekta pravnog okvira, jasno je da francuski „kolektivni interes zadružnog društva", portugalske „kooperative socijalne solidarnosti", belgijske „kompanije sa socijalnim ciljem” i španske „kooperative društvene inicijative" nisu osnovane samo za integrativni rad preduzeća; pružanje socijalnih usluga se nalazi u srži španskih i portugalskih zakona. Čak i zemlje kao što su Finska i Poljska, gde se tekuće zakonodavstvo u oblasti socijalnih preduzeća ili socijalnih zadruga fokusira samo na radnu integraciju, pojavljuju se novi sektori delovanja, kao što su socijalne i usluge u zajednici.

Istovremeno, italijanski Zakon o socijalnom preduzeću koji je donet 2005. eksplicitno otvara nove sektore „društvene korisnosti", a to su zaštita životne sredine i eko‐sistema, kulturne baštine i kulturnih usluga, socijalnog turizma, istraživačkih aktivnosti i obrazovanja. Imajući u vidu sve navedene oblike razvoja, može se očekivati diverzifikacija aktivnosti socijalnih preduzeća širom Evropske unije, uključujući i nove zemlje članice.

3.6. Javne nabavke i druge javne politike

Javne nabavke, tj.ugovaranje kupovine roba ili usluga su ključni kanal za javne vlasti kojim može da se podrži misija socijalnih preduzeća. Empirijska analiza ukazuje na značaj učešća socijalnih preduzeća u sistemu javnih nabavki posebno na lokalnom nivou (Laville et al 2005).

Po određenim pravilima definisanim u evropskom zakonodavstvu, javni organi (obično na lokalnom nivou) mogu da „privileguju" socijalna preduzeća kako bi podržali njihovu socijalnu misiju i to u slučajevima kupovine preko određenih iznosa gde se moraju poštovati posebna pravila, ali ova pravila ne isključuju mogućnost da se uzme u obzir socijalna dimenzija u postupcima za dodelu javnih ugovora učesnicima tendera. Dozvoljena su dva različita kriterijuma dodele:

Prvo, javne vlasti mogu da dodele ugovor učesniku tendera sa „najnižom cenom" (tj. bira se ponuda sa najnižom cenom, za potreban nivo kvaliteta), ili mogu da izaberu dodelu ugovora "ekonomski najpovoljnijoj ponudi”, odnosno da uzmu u obzir i druge kriterijume osim cene (kao što su socijalni i ekološki kriterijumi) u odluci o izboru. Javne vlasti mogu i da utiču i na uvođenje socijalnih klauzula o integraciji ugroženih radnika i da zahtev učine dostupnim za specifične ciljne grupe ili zajednice.

Praksa uvrštavanja socijalnih kriterijuma u javne ugovore još uvek nije toliko česta u Evropskoj uniji. Italija ima najstarije primere takve prakse gde je još 1991.g. donet zakon kojim se rezervišu određeni ugovori javnih nabavki za socijalne zadruge. Iako je zakon morao da bude revidiran zajedno sa politikom konkurencije nakon primedbi Evropske komisije, takva mogućnost se održava i ostaje ključno sredstvo. Debate o ovim pitanjima se još uvek održavaju na evropskom nivou.

U mnogim zemljama su pravni okviri kojim se regulišu javne nabavke nepovoljniji za socijalna preduzeća nego u Italiji. Na primer, tenderska procedura koja je regulisana Zakonom o javnim nabavkama Švedske sprečava vlasti da uzmu u obzir socijalne faktore, odnosno Zakonom o javnim nabavkama ne dozvoljava se povlašćeni tretman za socijalna preduzeća. Ista situacija je u Irskoj, Velikoj Britaniji, Portugaliji i Španiji.

Zakonodavstvo se razvija i u drugim zemljama (npr. u Belgiji), gde se razmišlja o uvođenju socijalnih klauzula u javnim tenderima.Nacionalne i regionalne prakse u ovoj oblasti se relativno razlikuju širom Evropske unije. U konkurenciji na tržištu socijalna preduzeća se teško mogu takmičiti sa profitnim preduzećima isključivo na osnovu finansijskih kriterijuma. Socijalna

39

preduzeća često uključuju troškove koji su „autsorsovani19” u tradicionalnim kompanijama. Zbog toga sve je više zahteva da državni organi obrate pažnju na socijalne dimenzije pri dodeli tendera za javne poslove i ovo je važna tema za budućnost socijalnih preduzeća širom Evrope.

Drugo, razvoj sistema vaučera je jedno od mogućih rešenja za socijalna preduzeća. Ovakvi sistemi vaučera imaju širok spektar primene u oblasti kućne nege u Francuskoj i Belgiji. U kontekstu u kojem je industrija usluga u porastu (posebno ličnih usluga) zbog kolektivne koristi koju može da proizvede (uticaj u smislu kapitala između korisnika, stvaranje kvalitetnih radnih mesta) razvoj ovih usluga stvara visoka očekivanja.

19 Autsorsing (od engleskog outsourcing (spoljni‐izvor‐koristi), koristi eksterni izvor) prenos organizacije na osnovu ugovora pojedinih poslovnih procesa i poslovnih funkcija jedne kompanije u službi nekoj drugoj kompaniji koja je specijalizovana u toj oblasti.

40

41

"Bez promena nema inovacija, kreativnosti i podsticaja za poboljšanje. Oni koji ih iniciraju imaju bolje prilike da upravljaju promenama

koje su neizbežne."

William Pollard

42

43

4. ISTORIJAT: Politički i pravni koncept upravljanja socijalnim preuzećima

U ovom poglavlju predstavljen je konceptualni, politički i pravni okvir prakse upravljanja socijalnim preduzećima u odabranim zemljama EU sa posebnim osvrtom na radnu integraciju kroz socijalna preduzeća. Kroz detaljan pregled odabranih zemalja analizirani su potencijali i limiti glavnih modela organizacije socijalnih preduzeća u Evropi kao i njihovih podformi. Istražujemo i sagledavamo različite sisteme ostvarenja i uključivanja različitih učesnika: javnih, privatnih, organizacija civilnog društva i različite mreže saradnje.

Od posebne važnosti su strukture za podršku, stoga smo pokušali predstaviti i analizirati glavne principe, svrhu i tipične upravljačke elemente organizacija koje promovišu, umrežavaju i finansiraju rad socijalnih preduzeća. Informacije u ovom delu pregleda se oslanjaju najvećim delom na informacije publikovane od Evropske istraživačke mreže o socijalnim preduzećima (EMES).

4.1. BELGIJA 4.1.1. Koncept socijalnog preduzeća

Koncept socijalnog preduzeća je još uvek nejasan u Belgiji mada se sve češće koristi kako bi se naglasio preduzetnički pristup usvojen od strane sve većeg broja organizacija trećeg sektora. Uvođenje „kompanija sa socijalnim ciljem" u pravni okvir, 1996.g., u direktnoj je vezi sa ovim trendom. Ovaj okvir nije novi pravni oblik. Sve vrste poslovnih korporacija u svojim statutima u skladu sa nizom uslova mogu da usvoje etiketu „kompanije sa socijalnim ciljem" pod uslovom da „nisu posvećeni bogaćenju njihovih članova". Ovaj pravni status (revidiran 2007.g.) usvojen je od strane više od 400 preduzeća između 1996. i 2006. godine što se može objasniti činjenicom da sa sobom nosi veliki broj zahteva, pored onih u vezi sa formama tradicionalnih kompanija.

4.1.2. Oblast integracije rada socijalnih preduzeća

U sadašnjem kontekstu velike nezaposlenosti nisko kvalifikovanog stanovništva, najpriznatija delatnost socijalnih preduzeća je „integracija radom". Ovo polje okuplja organizacije čiji je osnovni cilj da pomognu ljudima koji su bili isključeni sa tržišta rada i njihove reintegracije kroz proizvodne aktivnosti. Radna integracija socijalnih preduzeća (WISEs) je prisutna u širokom spektru sektora: sektor zaštite životne sredine, građevinarstvo, srodne usluge ...

Prvu radnu integraciju socijalnih preduzeća usmerenu na ugrožene kategorije ljudi pokrenulo je civilno društvo 70‐ih i 80‐ih godina prošlog veka, preispitujući konvencionalne socijalne politike koje su smatrali isuviše ograničenim. Kada su ovi projekti počeli da rastu, tokom prve polovine 80‐ih, regionalne vlade razvile su posebne javne planove podrške i javno finansiranje po modelu integracije:

„preduzeća za obuku na radnom mestu” (oko 70 u Valoniji), koja nude tranziciju do pripravničkog staža;

„preduzeće radne integracije” (oko 250 širom zemlje), koja stvaraju privremeno ili dugoročno zaposlenje kroz postepeno smanjivanje subvencija;

„socijalne radionice” (oko 100 u Flandriji), koje stvaraju dugoročno zaposlenje u zaštićenom radnom okruženju za nezaposlene sa ozbiljnim socijalno profesionalnim invaliditetom ... (Gregoire, 2003).

44

Ovo pravno i institucionalno priznanje, zauzvrat, dovelo je do daljeg povećanja broja projekata. Druga socijalna preduzeća za radnu integraciju, uglavnom udruženja, postaju aktivna i bez podnošenja zahteva za javnu akreditaciju. „Samo‐akreditacija" (tj. nezavisna klasifikacija) i praksa umrežavanja preduzeća se takođe razvila zajedno sa pravnom institucionalizacijom.

4.1.3. Oblast srodnih usluga

Srodne usluge su novi izvori radnih mesta ali i odgovor na potrebe koje ne mogu zadovoljiti tradicionalne organizacije, bilo da su privatne ili javne. Federalna vlada, ali i belgijske zajednice i regioni, nedavno su preduzele set inicijativa koje pokazuju interesovanje za ovaj sektor.

4.1.4. Federalni nivo: Sistem vaučera za usluge

Na saveznom nivou novi javni sistem podrške pod nazivom „sistem vaučera za usluge", uveden je u oblast kućne nege. Ovaj sistem je otvoren za širok set usluga (javni, profitni, privatni i neprofitni serviser) i stavlja ih u konkurentan položaj na kvazitržištu. Vaučer odgovara jedanom satu rada. Vaučere kupuju korisnici a zatim prenose servis organizaciji koja zapošljava radnika na osnovu ugovora o radu.

Usluga vaučera otvara novi prostor za socijalna preduzeća. Ta socijalna preduzeća su u nekim slučajevima entiteti iz trećeg sektora, a sa druge strane, ona se nalaze na nejasnoj granici između trećeg sektora i javne uprave. Socijalna preduzeća koja su akreditovana u okviru vaučer sistema takođe mogu da se kombinuju sa drugim javnim sistemima podrške, kao što je jedan od planova radne integracije ili „akreditacija za pomoć porodicama u domaćinstvima”. Ključno pitanje za buduća istraživanja je da se utvrdi kako struktura „kvazi‐tržišta” podrazumeva moguću segmentaciju među raznovrsnim uslugama, kupcima i / ili angažovanim radnicima.

4.1.5. Na regionalnom nivou

Tri belgijske regije su nedavno usvojile javne planove za neprofitne inicijative (udruženja, preduzeća sa socijalnom svrhom ili lokalna javna tela) ugrađene u lokalne mreže koje kombinuju radnu integraciju sa srodnim uslugama. Ovi planovi podrške su usmereni na usluge koje ne mogu biti uključene u sistem vaučera. Date su inicijative za zapošljavanje „posebno teško zapošljivih grupa” i pružanje usluga koje nisu obezbeđene od strane tradicionalnih privatnih ili javnih preduzeća.

Akreditovana preduzeća imaju koristi od javnih sredstava za pokriće dela troškova vezanih za svoju dvostruku društvenu misiju, odnosno pružanje usluga radne integracije i obezbeđivanje boljeg pristupa srodnim uslugama.

Vizija socijalnog preduzetništva u osnovi ovih različitih javnih programa u oblasti srodnih usluga jasno identifikuje socijalna preduzeća u okvirima aktivnosti na polju „radne integracije”, a kao promoteri ovih inicijativa mogu se pojaviti akteri kako iz civilnog društva tako i iz javnog sektora.

4.1.6. Struktura podrške

Treba pomenuti najmanje dve važne činjenice kao opšte okruženje socijalnog preduzetništva, posebno u pogledu podržavajućih struktura. Prvo, na nacionalnom nivou, poseban

45

fond je osnovan od strane vlade 2001.g. u cilju da finansira „socijalno održive ekonomije”. S obzirom na finansijska sredstva dodeljena od strane ovog fonda, on je postao važan partner za sve veći broj inicijativa. Drugo, „konsultantske agencije za socijalne ekonomije” (u Valonija regionu), od kojih mnoge trenutno rade na svim vrstama inicijativa socijalne ekonomije, sve više podstiču javne organe da koncentrišu svoje napore na podršku tržišno orijentisanim inicijativama.

4.2. DANSKA

4.2.1. Socijalna preduzeća i slični koncepti

Koncept "socijalnog preduzeća" (social virksomhed) je još uvek nov u Danskoj i nije ušao u svakodnevni jezik i danski diskurs o socijalnoj koheziji. Do sada je koncept socijalnog preduzetništva primarno korišćen od stane ljudi koji su unutar ove teme. To su mahom istraživači iz trećeg sektora, sami socijalni preduzetnici i predstavnici trećeg sektora u globalu. Među političarima, ovaj koncept je korišćen kao deo aktivne politike tržišta rada, sa težnjom da tradicionalna preduzeća, posebno mala i srednja, preuzmu veću socijalnu odgovornost u pitanjima integracije nezaposlenih osoba na tržište rada (Hulgård & Bisballe 2004).

Slični koncepti koji se koriste u Danskoj su: socijalna ekonomija (social økonomi) i socijalna inovacija (social innovation). Koncept socijalne ekonomije koristi se gotovo kao ekvivalent konceptu socijalnog preduzeća, ali je on manje fokusiran na demokratski ustrojenom vlasništvu ili vlasništvu koje nije zasnovano na kapitalu nego što je pojam socijalnog preduzeća.

Koncept socijalne inovacije često je povezan sa zanemarivanim „društvenim rastom", socijalna inovacija se posmatra kao karakteristika preduzeća koja kombinuju i ekonomske i moralne vrednosti (Ellis 2004, 2006). Predstavnici privatnog sektora i istraživači iz ovog sektora koncept socijalne inovacije koriste i naglašavaju kao način stvaranja novog rasta.

4.2.2. Područja delovanja i organizacija socijalne ekonomije

Socijalna preduzeća i organizacije socijalne ekonomije se mogu prema području njihovog delovanja klasifikovati u četiri glavne grupe:

1. Organizacije koje pružaju volontersku socijalnu podršku, na primer krizni centri i skloništa za žene žrtve nasilja ”grupe samopomoći", zatim u svim oblastima socijalnih ili psiholoških kriza (razvod, samoubistvo, teške bolesti, itd.) ili nekomercijalne radnje koje su povezane sa crkvenim zajednicama.

2. Kooperative i kompanije koje su zasnovane na principu demokratskog članstva, gde članovi nužno ne rade u kompaniji, ali utiču na odlučivanje i planiranje putem svojih glasova. Ovakve organizacije mogu se naći na području trgovine na malo, poslovima finansija i osiguranja ili suvlasničkim osiguravajućim kompanijama ili zadružnim ekološkim farmama koje proizvode i prodaju dobra.

3. Organizacije koje pružaju obrazovanje ili obuku na radnom mestu ranjivim grupama i nezaposlenim licima.

4. Lokalni razvoj i projekti urbane obnove koji uspostavljaju partnerstvo između javnog, privatnog i trećeg sektora (Bisballe 2006).

46

4.2.3. Socijalna preduzeća, na raskršću tri sektora

Integracija javnog i trećeg sektora u Danskoj je veoma visoka. Danska socijalna preduzeća umnogome se oslanjaju na javnu podršku i javno sponzorstvo. Poslovi koje obavljaju danska socijalna preduzeća su neretko isti oni koje obavlja socijalna služba, a ciljevi i vrednosti socijalnih preduzeća često su deo javne političke strategije. Sa druge strane, socijalna preduzeća mogu uzeti učešća u otvaranju javnih debata i na taj način uticati na političku agendu. Kompanije koje karakteriše socijalna inovacija se mogu naći na području biotehnologije zajedno sa kompanjama koje stvaraju proizvode koji se koriste u zemljama trećeg sveta, u borbi protiv malarije ili u pronalaženju nagaznih mina.

4.2.4. Institucije sopstvenog vlasništva u javnim partnerstvima

U Danskoj ne postoji specifična legislativa za socijalna preduzeća. Među različitim pravnim formama koje su prihvaćene od strane socijalnih preduzeća prevagu ima forma „institucije sopstvenog vlasništva" (selvejende institution). Termin institucije sopstvenog vlasništva odnosi se na pravni status organizacija širokog spektra: od kulturnih i obrazovnih organizacija koje se bave zaštitom životne sredine, društvenih organizacija koje obezbeđuju različite usluge od javnog značaja, do sektora privatnih škola.

Stepen povezanosti ovih organizacija, sa jedne strane, i nacionalnih, regionalnih i javnih tela, sa druge strane, varira od jedne organizacije do druge ‐ rangirajući socijalna preduzeća od onih koja su manje ili više integrisani delovi lokalnog javnog sistema socijalne pomoći do organizacija koje su veoma malo ili nimalo u okviru nadležnosti javne uprave.

4.3. FRANCUSKA 4.3.1. Koncept socijalnog preduzeća

U Francuskoj je koncept „socijalnog preduzeća” (entreprise sociale) još uvek nov i njegova upotreba i razumevanje ograničeno je na krug eksperata i socijalnih preduzetnika. Ovaj koncept nije korišćen kao ključni od strane kreatora politike i nije dovoljno poznat široj javnosti. Svakako, pojam socijalnog preduzeća je daleko od toga da bude prepoznat kao koncept „socijalne i ekonomije bazirane na solidarnosti”, koji je okupio relevantne aktere u poslednjih dvadeset godina. Međutim, neki događaji su doveli do vidljivih znakova napredovanja oblasti socijalnog preduzetništva u francuskom društvu. Ovi događaji su između ostalog niz „regionalnih konferencija o socijalnom preduzetništvu”, otvaranje katedre za socijalno preduzetništvo od strane nekih poslovnih škola, niz aktivnosti koje je sprovela „Agencija za valorizaciju socioekonomskih inicijativa” (Agence de valorisation des initiatives socio‐économiques, or Avise) i organizacija Internacionalne konferencije u Parizu na temu Rekonfigurisanje odnosa između ekonomije i solidarnosti, asocijacije, kooperative i socijalna preduzeća, u junu 2007.

Štaviše, granice između asocijacija i kooperativa postaju manje jasne. Ovakav organizacioni razvoj dovodi do stvaranja novih pravnih formi koje će se fokusirati na koncept socijalnog preduzeća. Uvećane komercijalne aktivnosti asocijacija i njihova uloga kao poslodavca navele su brojne autore, (kao Hély 2004) da pričaju o udruženim preduzećima (entreprises associatives).

Sa promenom javnih regulativa i sa pojavom konkrurencije između asocijacija i privatnih kompanija koje pružaju socijalne usluge (npr. usluge za starije), tržišni pritisak nije više oganičen na zajedničku dobit udruženja i kooperativa već je postao realnost za značajan deo „udruživačkog” sektora.

47

Očito je da je Francuska, kao i druge zemlje EU, doživela razvoj različitih vrsta „socijalnih preduzeća za radno integrisanje” (Bucolo, 2006). U području borbe sa različitim formama ekskluzije u 80‐tim i 90‐tim godinama prošlog veka, socijalna preduzeća koja se bave radnom integracijom sačinila su strategiju za borbu protiv nezaposlenosti i ekskluzije. Ova strategija se pokazala kao inovativna utoliko što je mobilizovala rad i stvaranje velikog broja preduzeća koja služe socijalnim ciljevima kroz integraciju na tržište rada ugroženih grupa ljudi (nezaposlene osobe, primaoci socijalne pomoći, nekvalifikovani mladi radnici, hendikepirane osobe, itd).

4.3.2. Novi pravni status "zadruga zajedničkog interesa"

Glavna zakonska novina proteklih godina u Francuskoj bila je stvaranje nove legalne forme, „zadruge zajedničkog interesa” (société coopérative d'intérêt collectif, or SCIC). Zadruga zajedničkog interesa jeste privatna organizacija koja se bazira na zajedničkom interesu. Ova nova forma kooperativnog poduhvata povezuje poslodavce, korisnike, volontere, lokalne i regionalne vlasti i svakog drugog partnera koji je zainteresovan da se priključi radu na datom projektu lokalnog razvoja. Stvaranje ove vrste pravnih oblika je jedan od rezultata debate različitih aktera koji su uključeni u uspostavljanje i razvoj lokalnih inicijativa. Ovo je rezultat rada „think tank‐ova20” oranizovanih od strane Francuskog pokreta za kooperativu, a koji se odnosi na sprovedena istraživanja i inicijative koje su nastale u Evropi u području socijalnih preduzeća (Borzaga and Defourny 2001). Iskustvo socijalnih kooperativa u Italiji, na primer, bio je izvor inspiracije. Međutim, posle pet godina postojanja ovih pravnih oblika, osnovano je samo 94 zadruge zajedničkog interesa.

4.3.3. Podrška i finansiranje socijalnog preduzetništva

Jedno od aktuelnih pitanja koja se tiču socijalnog preduzetništva jeste neprepoznavanje njegove specifičnosti u javnim programima i fondovima podrške za samozapošljavanje i razvoj mikro i malih preduzeća. Jedan od ciljeva lokalnih uprava je da sprovedu javne akcije koje idu u korist socijalnoj i na solidarnosti baziranoj ekonomiji, lansiranjem specijalnih metodoloških i finansijskih mehanizama podrške koji uzimaju u obzir: nematerijalne parametre, kolektivne dimenzije, društveni uticaj i iskoristivost pozitivnih eksternalija socijalnog preduzetništva.

Na većini mesta postoje lokalne strategije koje streme da podrže integraciju kroz ekonomsku aktivnost, ali glavni zadatak javnih politika za socijalnu i ekonomiju baziranu na solidarnosti jeste da pružaju podršku socijalnom preduzetništvu bez uslovljavanja, da osnovni cilj socijalnih preduzeća bude stvaranje radnih mesta i integracija ugroženih grupa u tržište rada. U stvari, ono što motiviše većinu socijalnih preduzetnika na otvaranje socijalnog preduzeća nije borba protiv ekskluzije, nego održivi razvoj, internacionalna solidarnost, stvaranje društvenih veza, umetničke i kulturne aktivnosti, itd. Otvaranje radnih mesta i radna integracija, u takvim slučajevima, jesu pre posledica aktivnosti nego glavni cilj.

20 Think tank (engl. think tank) je oblik neprofitne organizacije čiji se članovi bave istraživačkim radom, obrazovnim radom o određenoj politici ili raznim pitanjima.

48

4.4. FINSKA

4.4.1. Vrste socijalnih preduzeća

U Finskoj su socijalna preduzeća za radnu integraciju jedini tip socijalnih preduzeća u praksi i termin „socijalno preduzeće” (sosiaalinen yritys) je rezervisan za njih po zakonu. Ipak, mora biti primećeno da će u skorijoj budućnosti termin „socijalno preduzeće” biti korišćen u širem kontekstu, što potvrđuje i skori razvoj, npr. na polju socijalne i zdravstvene zaštite.

Svakako, mnogi pružaoci usluga iz ovog sektora neće biti prepoznati kao „socijalno preduzeće”, prepoznajemo ih kao privatna preduzeća i kompanije, udruženja koja se nalaze širom zemlje, kao što su nacionalna udruženja za ometene, slabovide ili gluve koja imaju važnu ulogu u pružanju usluga njihovim članovima (ove usluge često pružaju kompanije koje su vlasništvo nacionalnih udruženja).

4.4.2. Socijalno preduzeće za radnu integraciju

Nastojanje Finske da upošljava osobe sa posebnim potrebama u specijalizovanim organizacijama datira još iz prvih godina posle drugog svetskog rata i iz 60‐ih godina prošlog veka. S obzirom na to da Finska pripada grupi bogatih nordijskih zemalja koje karakteriše univerzalni sistem uzajamne pomoći u okviru koga odgovornost da se pomogne onima koji imaju potrebu za tim leži na javnom sektoru, pitanja radne integracije i stvaranja stabilnih radnih mesta za osobe sa posebnim potrebama uglavnom su rešavana u okvirima javnog sektora. Tokom 60‐ih do ranih 90‐ih godina, opštine i drugi činioci javnog sektora osnovali su, uz specifičnu pomoć države, preko 300 radnih centara i „skloništa” u okviru kojih su organizovane radionice za radnu integraciju.

Do 90‐ih godina prošlog veka stepen nezaposlenosti ostao je nizak tako da nije postojala realna potreba za socijalnim preduzećima. Međutim, masovna nezaposlenost i duboka ekonomska kriza koja je pogodila Finsku početkom 90‐ih promenila je situaciju. Sredinom 90‐ih, socijalna preduzeća su se razvila kroz tri forme, pored gore pomenutih tradicionalnih formi „skloništa” i radnih centara, tu su i:

‐ seoske zadruge (lokalni razvoj i socijalne usluge); ‐ udruženja za nezaposlene i radne kooperative; ‐ profesionalci koji organizuju pružanje socijalnih i usluga zdravstvene nege.

U kasnim 90‐im godinama prošlog veka, udruženja za osobe sa posebnim potrebama i udruženja za nezaposlene sprovela su nekoliko razvojnih projekata koje je finansirao Evropski socijalni fond u cilju razvoja socijalnih preduzeća. Dobri rezultati koji su postignuti kroz ove projekte Evropskog socijalnog fonda doveli su do nekoliko preliminarnih predloga nacrta Zakona o socijalnim preduzećima. Ministarski komiteti, osnovani da bi se ustanovila potreba za ovakvim zakonom, zaključili su da ne postoji potreba za njim. Međutim, to nije dovelo do završetka diskusije o potrebi i ulozi socijalnih preduzeća. U stvari, ideja o radnoj integraciji kroz socijalna preduzeća kao načinu da se stvore nova radna mesta generalno je bila prihvaćena od strane osoba sa posebnim potrebama i onih koji se bore protiv nezaposlenosti. Ministarstvo rada, koje se borilo sa problemom dugoročne strukturalne nezaposlenosti (270 000 ljudi koji traže posao, od čega je 90 000 sa posebnim potrebama), takođe je u socijalnim preduzećima videlo priliku da se reši makar deo ovog problema.

Očekivane značajne promene u dostupnosti radnih mesta u narednim godinama su, takođe, ukazivale na potrebu povećanja stepena zaposlenosti, ne bi li se osiguralo funkcionisanje i finansiranje strukture uzajamne pomoći.

49

4.4.3. Finska uredba o socijalnim preduzećima

Finska uredba o socijalnim preduzećima (1351/2003) konačno je usvojena krajem 2003. godine, posle veoma brze pripremne procedure i stupila je na snagu 1. januara 2004. godine. Prema ovoj uredbi, socijalno preduzeće:

‐ je preduzeće za upošljavanje ljudi sa posebnim potrebama i dugoročno nezaposlenih; ‐ je tržišno orijentisano preduzeće koje proizvodi sopstvene proizvode / usluge; ‐ bi trebalo da se registruje kao trgovina u registru socijalnih preduzeća pri Ministarstvu

rada; ‐ bi trebalo da isplaćuje svim zaposlenima (bez obzira da li su u pitanju ljudi sa posebnim

potrebama ili ne) plate koje su u skladu sa platama u grani industrije kojom se dato socijalno preduzeće bavi.

Štaviše, u statutu preduzeća mora eksplicito stajati da je osnovni cilj preduzeća upošljavanje osoba sa posebnim potrebama i dugoročno nezaposlenih. Osobe sa posebnim potrebama i dugoročno nezaposleni moraju činiti minimum 30% od ukupne radne snage socijalnog preduzeća, a svako socijalno preduzeće koje je registovano mora uposliti makar jednu osobu sa posebnim potrebama. Samo ona preduzeća koja su registrovana mogu koristiti sintagmu “socijalno preduzeće" u reklamiranju ili u svom nazivu.

4.4.4. Javna podrška za registrovana socijalna preduzeća

Socijalna preduzeća u Finskoj nemaju neke posebne javne olakšice i u skladu sa tim ne postoje ograničenja u načinu na koji će koristiti sopstveni profit ili višak koji ostvare. Javni servisi za upošljavanje mogu da pruže pomoć u osnivanju socijalnog preduzeća kao i udruženja i fondacije koje imaju za cilj promovisanje socijalnih preduzeća. Ova pomoć ne može biti dodeljena za promociju komercijalnog razvoja socijalnih preduzeća.

U skladu sa ovim ograničenjima, samo mali broj preduzeća aplicira za ovaj vid pomoći. Pored ove pomoći, koja je namenjena isključivo registrovanim socijalnim preduzećima, ostala preduzeća mogu da ostvare sve vrste pomoći, zajmove, i sl. koja je dostupne bilo kom registrovnom preduzeću u zemlji.

Prilikom aplikacije za pomoć kojom se pokrivaju delovi troškova za plate za dugoročno nezaposlene i/ili uposlene sa posebnim potrebama, registrovana socijalna preduzeća su kvalifikovana za lakšu proceduru nego „normalna" preduzeća i mogu da apliciraju za maksimalnu donaciju, što nije uvek slučaj sa drugim preduzećima. Zabrinutost zbog nepravedne konkurencije, izražena od nekih organizacija koje predstavljaju mala i srednja preduzeća i industriju kao i dela pružalaca usluga u javnom sektoru, učinila je da je postalo nemoguće da se omoguće i druge pogodnosti (kao što je smanjenje poreza) za socijalna preduzeća (Pättiniemi 2006).

Konačno, ono što je bitno naglasiti, a tiče se javne podrške, jeste činjenica da današnja Finska funkcioniše na principima neoliberalizma. Na primer, opštine ili druga javna tela, kada delegiraju socijalne usluge, veoma retko razvijaju praksu javnih nabavki koje mogu koristiti socijalnim preduzećima ili asocijacijama u društenom sektoru.

50

4.5. IRSKA

4.5.1. Vrste socijalnih preduzeća u Irskoj

Socijalna preduzeća su deo Irske socijalne ekonomije koja takođe uključuje humanitarna udruženja i kooperative. U ranim 90‐im godinama prošlog veka, Planet (mreža partnerskih kompanija iz iste oblasti) i Nacionalna društveno ekonomska grupa razvili su tipologiju organizacija socijalne ekonomije na osnovu koje su nastale kasnije zakonske mere finansiranja u okviru kojih postoje tri glavna podskupa:

‐ socijalni biznisi, uglavnom finansirani putem prihoda od trgovine ‐ socijalna preduzeća koja nastaju tamo gde se potreba za određenom robom i uslugama

unutar zajednice ne poklapa sa sredstvima koja su predviđena za zadovoljavanje tih potreba, zbog lokalnih nedostataka ili niske gustine naseljenosti stanovništva

‐ preduzeća koja baziraju svoje poslovanje na ugovorima sa javnim sektorom u oblastima nepovoljnim za lokalni biznis.

Pokušaj da se kategorišu Irska socijalna preduzeća sproveo je O’Hara (2001), izvodeći pet opštih kategorija Irskih socijalnih preduzeća na osnovu njihovih ciljeva, aktivnosti i radnji. Ove kategorije su sledeće:

‐ socijalna preduzeća za radnu integraciju, povezana sa integracijom marginalizovane grupe ljudi na tržište rada

‐ kreditne unije ‐ socijalna preduzeća koja pružaju lične i zastupničke usluge ‐ organizacije lokalnog razvoja ‐ stambene kooperative

Pokret Irske kreditne unije, osnovan 1957. godine, odličan je primer uspešnog socijalnog preduzeća. Kreditna Unija se sastoji od grupe ljudi koji zajednički štede novac i pozajmljuju ga jedni drugima uz razumne kamatne stope. Pokret Irske kreditne unije je dobrovoljni pokret, svaka kreditna unija je nezavisno autonomno telo koje ima podršku i savetodavnu pomoć od centralnog tela Irske lige kreditnih unija (ILCU). Irska liga kreditnih unija je krovna organizacija za većinu kreditnih unija u Irskoj. Postoji 547 kreditnih unija u zemlji koje opslužuju preko 3,2 miliona članova, sa procenjenih 3,6 milijarde evra prometa. Kreditna Unija je ustanovljena kao održiva alternativna finansijska institucija u Irskoj (Carroll & Beckett 2007) sa svojih približno 3800 zaposlenih i sa 24% učešća na nacionalnom kreditnom tržištu.

Stambene kooperative, sa svoje strane, čine posebnu formu neprofitne zajedničke stambene asocijacije; one rade da zadovolje potrebe zajednice za stambenim prostorom. Članovi kooperative su korisnici stambenih usluga koje obezbeđuje kooperativa. Stambene kooperative vode poreklo iz 19. veka kada su udruženja zajedničke pomoći pokušavala da očiste siromašne kvartove, povećaju sigurnost zakupa i obezbede pristupačne mogućnosti za stanovanje.

Male vlasničke građevinske kooperative, koje su se razvile u Irskoj tokom ranih 50‐ih godina prošlog veka, bile su više društveno orijentisane, a manje vođene filantropskim ciljevima nego njihove preteče. Nove inicijative bile su uspostavljene od strane lokalnih grupa za samopomoć koje su nastojale da obezbede mesto stanovanja za sopstvene potrebe. Nacionalna asocijacija za građevinska udruženja (NABCO) je glavni izvor informacija i savetodavac u formiranju i rukovođenju stambenih kooperativa. Asocijacija, koja radi kao krovna organizacija svih stambenih kooperativa, formirana je od strane prestavnika stambenih kooperativnih udruženja 1973. godine. Registrovana je kao neprofitno industrijsko udruženje za štednju u okviru postojećeg zakonodavnog okvira u Irskoj. Postoji 10 stambenih kooperativa sa procenjenih 2009 članova i 3,5 miliona evra prometa, koje upošljavaju oko 22 osobe (Carroll & Beckett 2007).

51

4.5.2. Pravni oblici

Irska socijalna preduzeća koriste različite pravne oblike. Socijalna preduzeća mogu da dobiju status humanitarnog udruženja što im stvara mogućnost da budu izuzeta od plaćanja određenih poreza. Kontrolori prihoda određuju da li je neka organizacija podesna za izuzeće od poreza zbog sopstvenog humanitarnog karaktera prema Aktu o usaglašavanju poreza iz 1997. godine. Trenutno se razmatra reforma zakonskog okvira za humanitarna udruženja, pošto humanitarni sektor u Irskoj nije regulisan. Kao posledica toga, u Irskoj trenutno ne postoji registrovano humanitarno udruženje i ne postoji zakonska definicija šta je „humanitarno".

Dva glavna tipa socijalnih preduzeća dobijaju pravnu podršku: socijalna preduzeća lokalnog razvoja i socijalna preduzeća za radnu integraciju. Prva su nastala uz podršku zakonskih sredstava koja podržavaju oblasne razvojne partnerske strukure, kao što je EU LEADER inicijative i nacionalni operativni program za lokalni urbani i ruralni razvoj. U vezi sa socijalnim preduzećima za radno socijalnu integraciju postoji jaka veza između Irskih socijalnih preduzeća za radnu integraciju i nacionalne aktivne politike tržišta rada (ALMPs).

ALMPs je nastala 1970. godine kao odgovor na povećanje stope nezaposlenosti, društveno upošljavanje inicijativa za radna mesta i nacionalni socijalni ekonomski program.

Postoje tri glavna tipa Irskih socijalnih preduzeća za radnu integraciju: zaštita zaposlenja, lokalni razvoj i preduzeća socijalne ekonomije.

4.6. ITALIJA 4.6.1. Od socijalnih kooperativa do šire pravne koncepcije

Socijalne kooperative su do sada predstavljale glavni tip socijalnog preduzeća u Italiji. Od odobravanja zakona br. 381 iz 1991.g. koji je uveo pravnu formu socijalne kooperative, ove organizacije su zabeležile nivo srednjeg godišnjeg rasta od 10 do 20%. U 2005. godini, postojalo je preko 7300 kooperativa koje su upošljavale 244.000 radnika.

Ovakav impresivan razvoj socijalnih kooperativa nije sprečio da drugi tipovi organizacija trećeg sektora takođe razvijaju socijalno preduzetničke aktivnosti. Zakon o socijalnim preduzećima (2005) bez sumnje predstavlja značajan momenat u istoriji trećeg sektora u Italiji. Ovaj zakon uvodi princip pluralizma organizacionih formi i ne vidi organizacionu strukturu kao uslov da bi neka organizacija bila socijalno preduzeće. Zakon deli odgovarajuće organizacije u dva podsektora: one koje su kompanije i one koje to nisu.

Inovativni karaker ovog Zakona ogleda se u otvaranju prema novom sektoru aktivnosti i ka različitim tipovima organizacija koje su pogodne da postanu socijalno preduzeće. Kao što je rečeno, Zakon prevazilazi dotadašnje granice zakonskih i organizacionih formi. On omogućava različitom tipu organizacija (ne samo kooperativama i tradicionalnim neprofitnim organizacijama, nego i investitorskim organizacijama) da ostvare „zakonski okvir” socijalnog preduzeća, što im omogućava usklađenost sa principom nedistributivnog ograničenja i stvara mogućnost predstavljanja određenih kategorija zainteresovanih strana, uključujući radnike i korisnike.

Zakon, takođe, nalaže da asocijacije i fondacije koje žele da se registruju kao socijalno preduzeće moraju imati dokaz o njihovoj preduzetničkoj prirodi. S druge strane, investitorske kompanije koje žele da postanu socijalno preduzeće moraju da se usaglase sa određenim zahtevima koji se tiču raspodele dobiti i učešća investitora.

52

4.6.2. Poslovna aktivnost društvene koristi

Zakon o socijalnim preduzećima prepoznaje nekoliko novih oblasti poslovne aktivnosti koje se definiše kao „društveno korisna”. Prema ovom zakonu to su: zdravlje, zdravstvena zaštita, obrazovanje, obuka i profesionalni treninzi, zaštita životne sredine i ekosistema, razvoj i kulturno nasleđe, turizam, akademsko i postakademsko obrazovanje, istraživačke aktivnosti i pružanje kulturalnih usluga.

Dalje, zakon priznaje iskustva koja su stekle socijalne kooperative u polju radne integracije. Preduzeća koja su aktivna u ovom polju mogu da postanu socijalna preduzeća, šta god da je njihovo polje aktivnosti. Ono što je važno istaći jeste da je aktivnost sprovedena od strane zaposlenih od kojih najmanje 30% mora biti iz ugroženih grupa ili iz grupe ljudi sa posebnim potrebama.

4.6.3. Socio ‐ ekonomski kontekst

Faktori institucionalnih inovacija stvaraju povoljan kontekst za razvoj socijalnih preduzeća, ali se i druge okolnosti, koje su povezane sa socio ‐ ekonomskim kontekstom, moraju uzeti u obzir u okviru analize stanja i perspektive razvoja socijalnih preduzeća. Okolnosti koje se moraju uzeti u obzir uključuju:

‐ smanjenje javnih resursa u razmatranim poljima aktivnosti, uključujući javne politike. Dva sporna fenomena su trenutno na delu: povraćaj javnog servisa sa jedne strane i uvođenje novih servisera sa druge strane. Oni su okrenuti ka profitu u poljima aktivnosti koje su tradicionalno bile rezervisane za socijalna preduzeća;

‐ značajna legitimizacija socijalnih preduzeća u okviru sistema javne vlasti gde je planirano uvođenje nove politike u sektorima koji su relevantni za socijalna preduzeća;

‐ mogućnost da socijalna preduzeća ostvaruju nova partnerstva, uvodeći druge aktere iz trećeg sektora, sa ciljem uvođenja inovativnih modela pružanja usluga na nivou zajednice;

‐ uspostavljanje odnosa sa drugim ekonomskim akterima sa ciljem integracije radnika iz ugroženih kategorija društva kroz posao.

Neke od ovih okolnosti mogu da otežaju stvaranje i razvoj socijalnog preduzeća, dok druge mogu pozitivno da utiču na perspektivu i izglede ovog sektora.

Socijalne kooperative su se intezivno razvijale u specifičnu poziciju. Sledeći izazov sa kojim italijanska socijalna preduzeća moraju da se suoče jeste ekspanzija njihovih aktivnosti u širi set ekonomskog sektora i u okviru većeg broja organizacionih formi.

4.7. POLJSKA

4.7.1. Prepoznatljivost koncepta socijalnog preduzeća

Koncept socijalnog preduzetništva je ideja koja je tek krenula da se razvija u Poljskoj i za koju još uvek ne postoji jedinstvena definicija. Socijalna preduzeća su i dalje retka tema javnih debata i samo su delimično integrisana u politike i zakon. Samo nekoliko političkih debata je u skorije vreme prepoznalo potencijal trećeg sektora i socijalnih preduzeća kao sredstvo za pružanje usluga domaćinstvima, zajednicama i kao sredstvo za upošljavanje socijalno ugroženih grupa.

53

4.7.2. Polje delovanja

Uprskos preprekama, socijalna preduzeća beleže rast u poljima radne integracije i pružanja socijalnih usluga. Svakako, socijalna preduzeća su i nastala kao odgovor na gubitke koje donose tranzicioni procesi ‐ gubitak posla, siromaštvo i smanjenje javnog sistema socijalne pomoći.

Ovaj trend rasta ojačan je političkim preporukama Evropske unije i strukturalim finansiranjem rešavanja problema socijalne ekskluzije i nezaposlenosti (Evropska strategija za zapošljavanje, Lisabonska strategija, Beli Papir o Evropskoj Vladi), kao i donatorskim programima, u saradnji sa lokalnim vlastima, relevantnim ministarstvima, akademicima, ekspertima i grupama građanskih udruženja.

4.7.3. Pravni oblici

Većina socijalnih preduzeća u Poljskoj deluje unutar zakonskog okvira za asocijacije i druge volonterske organizacije, fondacije i kooperative. Pored ovih tradicionalnih pravnih formi, postoji nekoliko oblika koje pravo ne prepoznaje i koji deluju kao podstrukture asocijacija, fondacija i drugih volonterskih organizacija. Takva su, na primer, profesionalno orijentisana preduzeća za hendikepirane (Zakłady Aktywności Zawodowej, or ZAZ), socijalni centri za integraciju (centra integracji społecznej, or CIS), klubovi za socijalnu integraciju (Kluby Pracy, or KP), klubovi za traženje posla i terapijske radionice za profesionalnu orijentaciju (Warsztaty Terapii Zajęciowej, or WTZ).

Poljska je, takođe, u skorije vreme uvela i novu pravnu formu, koja je posebno namenjena socijalnim preduzećima za radnu integraciju: Akt o socijalnim kooperativama koji je usvojen u aprilu 2006. godine. Ovaj Akt predstavlja važno i inovativno političko rešenje u polju zapošljavanja marginalizovanih društvenih grupa. Prema ovom Aktu socijalne kooperative moraju da obavljaju javnu delatnost, slično asocijacijama i fondacijama, i da proizvode robu i pružaju neprofitne usluge.

4.7.4. Javne nabavke i politika podrške

Postoje specifični javni programi podrške za stvaranje i ostvarenje misija socijalnih kooperativa ‐ uglavnom „prvi novac za početnike u biznisu" koji je dodeljivao „Regionalni fond za socijalnu ekonomiju" (Regionalny Fundusz Ekonomii Społecznej). Ovaj fond je od 2006. godine zamenjen „Centrom za podršku socijalnim kooperativama" (Ośrodki Wsparcia Spółdzielczości Socjalnej, OWSS) koji podržava aktivnosti socijalnih kooperativa u toku. U Poljskoj postoji 11 Centara za podršku, svakom od njih su dodeljena sredstva za distribuciju novčane pomoći i pružanje tehničke podrške socijalnim kooperativama.

Lokalne vlasti, prema Aktu o javnoj koristi i volontiranju iz 2003. godine, mogu delegirati javne poslove socijalnim preduzećima (uključujući i socijalne kooperative) na osnovu procedure javne nabavke ili na osnovu takozvane procedure „otvorenog nadmetanja ponuda". Najčešće delegirani javni poslovi uključuju sportske i rekreativne aktivnosti, socijalne usluge i usluge za hendikepirane, promovisanje zdravlja, lokalni razvoj (seoski turizam i ekologija), obrazovne usluge, kulturne i umetničke aktivnosti i zaštitu nacionalnog nasleđa.

4.7.5. Struktura za edukaciju

U Poljskoj postoji nekoliko univerziteta koji nude programe obuke lidera i osoblja socijalnih preduzeća. Jedan od primera jeste „obrazovni program za menadžere socijalnih preduzeća" na

54

Varšavskom univerzitetu u okviru projekta EQUAL „Mi imamo poslove”. Ovaj inovativni postdiplomski program za postojeće i buduće menadžere u okviru socijalnih preduzeća i lokalnih lidera, upotpunjen je zimskom i letnjom školom o socijalnim preduzećima sa serijom nacionalnih i internacionalnih poseta.

Brojni državni i privatni univerziteti takođe su uvrstili predmet socijalne ekonomije i socijalnog preduzetništva u nastavni plan svojih studija (uglavnom u okviru društvenih fakulteta i instituta za ekonomiju, menadžment, pravo, itd); neki od njih organizuju i postdiplomske studije na tu temu.

Kooperative i druge organizacije socijalne ekonomije imaju mogućnost da same organizuju trening kurseve za menadžere i zaposlene. Mnogi od njih fokusiraju se na konkretna pitanja (računovodstvo, porezi, marketing, kontrola kvaliteta, upravljanje personalom, itd). Većinu ovih kurseva finansiraju sami polaznici, a neki su finansirani u okviru EU ili nacionalnih projekata podrške ovom sektoru.

4.8. PORTUGALIJA

4.8.1. Polje socijalnih preduzeća u Portugaliji

Koncept socijalnog preduzetništva je ideja koja je tek krenula da se razvija u Portugaliji i još uvek ne postoji jedinstvena definicija ovog koncepta. U toku je debata o širem spektru organizacija trećeg sektora kojima pripadaju i socijalna preduzeća. U poslednjih nekoliko godina ova debata se vodi samo oko koncepta „socijalne ekonomije", tačnije, oko "Tržišta socijalnog upošljavanja" (Mercado Social de Emprego) koje je usmereno ka radnoj integraciji ugroženih kategorija društva.

Većina organizacija trećeg sektora tradicionalno je orijentisana na obezbeđenje socijalnih usluga, uglavnom za decu, starije i ljude sa posebnim potrebama. Međutim, organizacije trećeg sektora u skorije vreme rastu i postaju raznovrsnije, prodiru u nova područja i razvijaju nove forme delovanja, uključujući i polje radne integracije. Ključan faktor ove evolucije jeste stvaranje specifičnih javnih sistema podrške. Tako, na primer, kroz javni program podrške „Kompanije za integraciju”, organizacije trećeg sektora mogu dobiti tehničku i finansijsku pomoć za delatnosti u okviru socijalnog upošljavanja.

Ovu vrstu delatnosti mogu sprovoditi različite organizacije trećeg sektora: Misericórdias ‐ humanitarne organizacije koje su usko povezane sa katoličkom crkvom, asocijacije zajedničke koristi, privatne institucije za socijalnu solidarnost (Instituições Particulares de Solidariedade Social, or IPSS) i kooperative.

4.9. ŠVEDSKA

4.9.1. Integracija socijalnih usluga i tržišta rada

Povećana nemogućnost javnog sektora da zadovolji novonastale potrebe društva stimuliše pojavu prvih socijalnih preduzeća u Švedskoj tokom 80‐ih godina. Zadružni oblik brige o deci je bio prvi oblik socijalnog preduzeća i jedan od najuspešnijih na terenu (Pestoff 1998). U drugim socijalnim oblastima trend dostiže vrhunac tokom 90‐ih, mada proizvodi ograničene rezultate (Stryjan 1996).

Tržište integracije kroz rad u Švedskoj se usmerava posebnim setom institucija. Progresivna erozija ovih institucija i restrukturiranje institucija zdravstvene nege tokom 80‐ih godina prošlog

55

veka podstakle su rast marginalizovanih grupa (Stryjan and Wijkström 1996, Stryjan 2001). Prva socijalna preduzeća za radnu integraciju su osnovana kao odgovor onih koji su direktno pogođeni ovim dešavanjima.

Socijalno preduzeće za radnu integraciju danas ima veliki značaj, prvo na okružnom i opštinskom nivou (za obezbeđivanje medicinske nege, socijalne pomoći i smeštaja) i postepeno na nacionalnom nivou.

Socijalna preduzeća za radnu integraciju su aktivna u širokom spektru oblasti od: tehničkih, kao logistika i uređivanje dvorišta, do usluga baštovanstva i obezbeđenja (Stryjan 2006). Neka preduzeća pružaju usluge stanovništvu, dok se druga oslanjaju na biznis‐tu‐biznis21 ugovaranje. Samo mali broj ovih preduzeća ima zaključene opštinske poslovne ugovore. Ne postoji nikakav podsticaj poslovanja sa javnom upravom jer švedsko tumačenje EU Zakona o javnim nabavkama ne dozvoljava povlašćeni tretman za socijalna preduzeća.

4.9.2. Organizacioni oblici

Zadruge su dominantni organizacioni oblik socijalnog preduzeća, u skladu sa švedskom organizacionom tradicijom i etosom koji ističe vrednosti samopomoći, autonomije i demokratije. Termin „socijalna zadruga” postao je sinonim za „socijalna preduzeća za radnu integraciju" u švedskoj varijanti. U stvari, socijalna preduzeća za radnu integraciju slede tri glavna organizaciona modela: socijalne kooperative, radničke zadruge koje su vođene od samih učesnika i preduzetničke kooperative.

U oblasti dnevnog boravka i školskog sektora, tri organizaciona modela koegzistiraju: zadruga roditelja, radne zadruge i dobrovoljno udruživanje (često više zainteresovanih strana) koje promovišu posebne pedagoške pristupe (Pestoff 1998).

U Švedskoj postoje nekoliko standardnih oblika socijalnih preduzeća: ekonomske asocijacije (ek. för.), dobrovoljna udruženja (ideel för) i njihove kombinovane strukuture. Novi zakonski oblik, „firme sa ograničenom raspodelom dobiti”(Aktiebolag med särskild vinstutdelningsbegränsning) uveden je 2006. godine.

4.10. VELIKA BRITANIJA

4.10.1. Korišćenje oznake "socijalno preduzeće"

Velika Britanija koristi brend i ime „socijalno preduzeće” u političkom i razvojnom diskursu već nekoliko godina. U kontekstu Velike Britanije ovaj koncept se uklapa u veliki broj političkih agendi. U široj perspektivi on se uklapa sa pojmom „Treći put”, obećavajući kombinaciju socijalne pravde i ekonomske dinamičnosti. On se, takođe, uklapa u političke agende reforme javne službe u pravcu povećanja efikasnosti i delegiranja usluga koje pruža javna uprava.

Napredak je delimičan ‐ socijalna preduzeća su se razvila u službe za odmor, službe kućne nege, radne integracije, ali nisu se rasčlanile na pružanje usluga u širem smislu. Ovo je delimično zasluga njihove veličine, pošto su većina socijalnih preduzeća mikro, male ili srednje organizacije koje će se uvek suočavati sa poteškoćama pregovaračkih ugovora. Postoji politički interes da se

21 Business to Business (eng. posao za posao) ili B2B ‐ podrazumeva poslovnu saradnju među preduzećima koja razmenjuju resurse u obliku proizvoda, usluga ili informacija. B2B model olakšava transakcije između organizacija, omogućava integraciju lanca nabavke i pribavljanje robe jedne firme za drugu.

56

izgradi kapacitet i profesionalno poslovanje volonterskog i društvnog sektora čiji delovi mogu da se smatraju za socijalno preduzeće. Svakako, postoji jaka težnja u okviru politike vlade da se poveća kapacitet volonterskog sektora koji bi izvršavao ugovore javnog sektora. Međutim, uprkos ovim javnim naporima, korišćenje ovog brenda nije ono što svaka organizacija socijalne ekonomije želi ili zna kako da čini.

4.10.2. Definicije i pravne forme socijalnih preduzeća

U Velikoj Britaniji je u upotrebi je nekoliko različitih definicija socijalnog preduzeća. Najuticajnija je definicija, data od strane jedinice socijalnih preduzeća, koja definiše socijalna preduzeća kao deo rastuće „socijalne ekonomije”. Socijalna ekonomija je napredujuća i rastuća grupa organizacija koja postoji između tradicionalnog privatnog sektora, sa jedne strane, i javnog sektora sa druge strane. Ponekad se naziva „treći sektor”i on uključuje volonterske i društvene organizacije, fondacije i asocijacije različitog tipa.

Socijalno preduzeće je biznis koji je primarno orijentisan ka socijalnim ciljevima i čiji dobici se reinvestiraju u poboljšanje posla ili u zajednicu, pre nego što je to posao koji je vođen povećanjem profita za učesnike ili vlasnike (Socijalno preduzeće, Strategija za uspeh22).

4.10.3. Oblici socijalnih preduzeća

Najzastupljeniji oblici socijalnih preduzeća u Velikoj Britaniji su: tradicionalne kooperative‐zajednice, društvene kooperative, strukture iz volonterskog sektora koje pružaju usluge traženja posla, organizacije zdravstvene i socijalne zaštite, volonterske organizacije, socijalna preduzeća za pružanje usluga obuke i prekvalifikacije, socijalne firme (koje obezbeđuju uglavnom radna mesta za osobe sa posebnim potrebama koje su u procesu obrazovanja), preduzeća za upošljavanje u uslovima tranzicije, stambene organizacije i radionice pod nadzorom za osobe sa posebnim potrebama.

4.10.4. Istraživanje i teorijski osvrti

Većina teorijskih tema koje postoje u diskursu socijalnih preduzeća ne razlikuju se od onih koje se nalaze u literaturi neprofitnih i kooperativnih organizacija. Štaviše, čini se da postoji nekoliko tema specifičnih za socijalna preduzeća koje preokupiraju istraživače iz ove oblasti.

Kako sektor socijalnog preduzetništva raste, postoji osnovan interes za mapiranje i proučavanje karakteristika podsektora koji se razvijaju. Značajni su primeri u sektoru za odmor (leisure trusts), društvenom recikliranju i u sektoru zdravlja koji se ubrzano razvija.

Modelima upravljanja u Velikoj Britaniji dominira uticaj tržišnih odnosa. Postoji veliki broj nadzornih tela koja pokušavaju da razviju odgovarajuće sisteme za rukovođenje i merenje uticaja socijalne ekonomije i socijalnih preduzeća, ali u isto vreme se razvija i kritički pristup prema takvim sistemima, postavljajući pitanje da li su oni standardni ili izomorfni načini na koji socijalna preduzeća odgovaraju na spoljne faktore.

22 Vladina strategija iz 2002. (vidi www.cabinetoffice.gov.uk)

57


Promocija razvoja trećeg sektora na evropskom nivou zahteva specifične političke odluke koje integrišu socijalnu ekonomiju u svojim smernicama i strategijama socijalnog, ekonomskog i poslovnog razvoja, a najviše u oblasti kreiranja pogodnog okruženja kroz zakonske odredbe.

Evropsko okruženje još nije uniformno po pitanju normative vezane za socijalno preduzetništvo. Kao što smo videli iz gore navedenih primera, u pojedinim zemljama postoje veoma važna iskustva ali još uvek ne postoji jedinstvena evropska definicija socijanog preduzeća.

Organizacioni modeli mogu biti: modeli "kooperative" (Italija, Potrugal, Francuska, Poljska), „socijalni” model (Belgija, Velika Britanija), modeli „otvorenog” tipa (Finska, Italija) .

Bez obzira na raznolikost pravnih formi organizacionih modela, jasno su uočljivi zajednički elementi sektora socijalnih preduzeća:

Socijalni preduzetnici su posvećeni ispunjenju društvenih ciljeva; Njihov rad je usmeren na posebne kategorije čije potrebe društvo ne zadovoljava; Ona pronalaze nove modele, nove usluge i proizvode, ili jednistvene načine rada u kojima se dokazane prakse kombinuju sa inovativnim načinima za rešavanje kompleksih društvenih problema;

Mogu da imaju različite pravne oblike; Imaju neprofitnu orijentaciju; Mogu da koriste državnu pomoć u finansiranju.

Raznovrsnost onoga što nazivamo socijalnim preduzećem u Evropi ogleda se u različitim pravnim oblicima i načinu organizacije. Spesifično pravno priznanje predstavlja osnovni preduslov u uspostavljanju konkretnijeg sistema promocije ovog sektora. Ovo bi dovelo do kreiranja specifičnih pravnih mehanizama i struktura podrške koje bi omogućile prevazilaženje rastućih prepreka za socijalne preduzetnike i stvorilo stimulativno okruženje koje bi pospešilo njihov rast i razvoj.

58

59

"Ono što su poslovni preduzetnici za ekonomiju, to su socijalni preduzetnici za društvene promene. Oni su pokretači, kreativni pojedinci koji se ne zadovoljavaju trenutnim stanjem i uvek pokušavaju da iskoriste

nove mogućnosti i nikada ne odustaju da preoblikuju svet na bolje."

David Bornstein

60

61

5. ZNAČAJ SOCIJALNIH PREDUZEĆA

Značaj preduzetništva uopšte i socijalnog preduzetništva se često previđa (Martin and Osberg, 2007). Ovaj odeljak pokušava argumentovano da prikaže da je socijalno preduzetništvo važno za ekonomsku i socijalnu politiku razvoja, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou, i da zato ima veliki značaj i može da igra vitalnu ulogu u napretku društva stvaranjem suštinskih vrednosti kako društvenog tako i ekonomskog razvoja. Pregledi koji slede oslanjaju se pretežno na podatke iz publikacija Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD23).

5.1. Razvoj Zapošljavanja

Prva ekonomska dimenzija koju socijalna preduzeća dele sa preduzetnicima i poslovnim preduzećima jeste najočiglednija: posao i stvaranje novih radnih mesta. Iako akademska literatura ne pruža sveže podatke o tome koliko ljudi je zaposleno u socijalnim preduzećima u kontekstu većeg broja zemalja, studija sa Univerziteta Džon Hopkins iz 1998.g. o procentu zaposlenih u neprofitnom sektoru u 13 zemalja, može poslužiti kao ilustracija da je taj broj značajan. Kako Grafikon 1. pokazuje ona se kreće od jedan do sedam odsto u OECD odabranim zemljama:

Grafikon 1. Procenat zaposlenih u neprofitnom sektoru

Izvor: Zaposlenost u Neprofitnom sektoru (OECD, 1998, p.114)

Druga dimenzija, povećanje zapošljavanja, je skoro jedinstvena za sva socijalna preduzeća. Socijalna preduzeća pružaju mogućnosti za zapošljavanje i obuku za posao za segmente društva koji se teško zapošljavaju, kao što su dugoročno nezaposleni, osobe sa invaliditetom, beskućnici, grupe pod rizikom ‐ mladi i rodno diskriminisane žene (Alter, 2006). Neka socijalna preduzeća deluju kao „posrednici između nezaposlenosti i otvorenog tržišta rada” (OECD, 2003, p.114).

Reintegracija ugroženih grupa na tržištu rada je socijalno i finansijski korisna za zajednicu u celini. Kroz angažovanje prof. Junusa iz Grameen banke ekonomska situacija šest miliona

23 Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) je međunarodna, međuvladina, organizacija koju čine zemlje visokog stepena demokratije i sa napredno razvijenom tržišnom ekonomijom. (vidi www.oecd.org)

62

ugroženih žena je poboljšana kroz socijalno bankarstvo i kreiranjem mikro‐preduzeća (Nobel Committee, 2006).

5.2. Inovacije ‐ kreiranje novih dobara i usluga

Socijalna preduzeća se razvijaju i primenjuju inovacije od važnosti za društveni i ekonomski razvoj i razvoj novih proizvoda i usluga. Kao što Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) navodi, „socijalna namena preduzeća ... će doneti nove odgovore na neispunjene socijalne potrebe, njihov doprinos može da se meri kroz obezbeđivanje novih dobara i usluga koja su komplementarna sa onima koje pruža javni i privatni sektor, a dostupna su većem broju građana”.

5.3. Socijalna inovacija

Godine 2000‐te, Komitet za lokalni ekonomski razvoj i zapošljavanje ( Local Economic and Employment Development Committee – LEED ), OECD‐a dao je definiciju socijalne inovacije u okviru foruma socijalne inovacije (Forum on Social Innovations ‐ FSI). Ovaj višestrani forum stvoren je u aprilu 2000‐te sa osnovnim ciljem da olakša međunarodno širenje i prenošenje najboljih politika i praksi u oblasti socijalne inovacije. Jedanaest organizacija iz šest zemalja potpisalo je Povelju o osnivanju, a usvojena je i jedinstvena definicija socijalne inovacije od strane svih potpisnika.

Za OECD „Socijalna inovacija traži nove odgovore na društvene probleme kroz: identifikovanje i pružanje novih usluga koje poboljšavaju kvalitet života pojedinaca i zajednica; utvrđivanjem i sprovođenjem novih tržišta rada, integracionih procesa, novih nadležnosti, novih radnih mesta i novih oblika participacije, kao i kroz različite druge elemente od kojih svaki doprinosi poboljšanju položaja pojedinaca i radne snage. Socijalne inovacije mogu se posmatrati kao aktivnosti za dobrobiti pojedinaca i zajednica, kako potrošača tako i proizvođača. Elementi ovog su povezani sa njihovim kvalitetom života i aktivnostima. Gde god da se pojavi socijalna inovacija, ona će uvek dovesti do novih pozicija, gledišta ili procesa. Socijalne inovacije se razlikuju od ekonomskih inovacija jer se ne radi o uvođenju novih načina proizvodnje, novih proizvoda ili eksploataciji novih tržišta, nego o zadovoljavanju novih potreba koje nisu zadovoljene od strane tržišta (čak i ako se na tržištu interveniše kasnije) ili stvaranjem novih modela za uključivanje, u smislu obezbeđivanja mesta i uloge čoveka u procesu proizvodnje.”

Ključna razlika je u tome što se socijalne inovacije bave unapređenjem blagostanja pojedinaca i zajednica kroz: zapošljavanje, potrošnju i učešće. Njihova svrha je da pruže rešenje problema za pojedinca i zajednicu (OECD LEED Forum za socijalne inovacije).

Vredi napomenuti da je ova definicija prva koju je dala neka međuvladina organizacija i da je uopšte među prvima definicijama socijalne inovacije. To je definicija koja jasno vezuje socijalne inovacije za lokalni razvoj, jasno ukazuje da socijalna inovacija služi poboljšanju blagostanja pojedinaca i zajednice i eksplicitno pominje novi odnos sa teritorijom. Primer ovoga su i odnosi koji neke vrste socijalnih preduzeća pokreću uključivanjem lokalnih vlasti, kao stejkholdera, u sistem upravljanja. Primeri su francuski SCIC, kooperative kolektivnog interesa i britanski CIC, kompanije od interesa za zajednice.

Lokalne vlasti igraju direktnu ulogu u lokalnom razvoju kroz podršku projektima čija dinamika izričito traži da se izvrši pozitivan uticaj na teritorijama u kojima deluju i doprinose odgovoru na društvene potrebe koje još uvek treba rešavati. Ipak, čak i ako se ne pominju eksplicitno u definiciji, takozvani „globalni izazovi” ne bi trebalo da budu isključeni iz definicije jer

63

socijalne inovacije imaju za krajnji cilj da obezbede socijalne promene koje poboljšavaju kvalitet života ljudi.

Socijalne inovacije se pojavljuju i u mnogim drugim oblastima: planiranju fokusiranom na zajednici, fer trgovini, zaštiti životne sredine, društveno odgovornom ulaganju.

5.4. Socijalni kapital

Pored ekonomskog kapitala jedna od najvažnijih vrednosti koje je stvorilo socijalno preduzetništvo je socijalni kapital. Iako termin socijalni kapital nije jasno definisan, obično je shvaćen kao „zbir stvarnih i potencijalnih resursa koji su u vezi sa postojanjem trajnih mreža, više ili manje institucionalizovanih odnosa, međusobnog prepoznavanja i priznavanja”. (Bourdieu, 1986)

Za Leadbeatera (1997), socijalni kapital je najvažniji oblik kapitala koji su stvorili socijalni preduzetnici, jer ekonomska partnerstva zahtevaju zajedničke vrednosti, poverenje i kulturu saradnje koja je deo socijalnog kapitala. Kao primer on navodi uspeh nemačkih i japanskih ekonomija, koje imaju korene u dugoročnim odnosima i etici saradnje, u oblasti inovacija i industrijskog razvoja. Svetska banka24 takođe smatra da je socijalni kapital od ključnog značaja za smanjenje siromaštva i održivi ljudski i ekonomski razvoj (Svetska banka, 2004).

Hasan (2005) pominje Grameen banku zajedno sa nekoliko drugih azijskih primera i zaključuje izjavom da je „postojeći vezivni socijalni kapital u okviru grupe osnažen povezivanjem socijalnog kapitala kreiranog od strane socijalnih preduzetnika”. (Hasan, 2005).

Slika 1. ilustruje „začarani krug socijalnog kapitala” počev od inicijalnog fonda društvenog kapitala kreiranog od strane socijalnih preduzetnika. Izgradnjom mreže poverenja i saradnje, kao i obezbeđivanjem više partnera, omogućava se pristup fizičkom, finansijskom i ljudskom kapitalu. Organizacioni kapital se stvara i kada je socijalno preduzeće uspešno, više društvenog kapitala se stvara. (Leadbeater, 1997).

24 Svetska banka je međunarodna organizacija, osnovana decembra 1945., koja je odgovorna za obezbeđivanje finansija i davanje saveta zemljama kako bi se povećao ekonomski razvoj i smanjilo siromaštvo, ali i očuvale međunarodne investicije (vidi http://www.worldbank.org).

64

Slika 1. Začarani krug socijalnog kapitala (Leadbeater, 1997)

5.5. Promocija jednakosti

Jedan od aspekata socijalnog preduzetništva je da stremi ka ravnopravnom društvu što je i cilj većine ekonomskih razvojnih politika (Remenyi, 2004). U skladu sa promocijom jednakosti javnih agencija i NVO, socijalna preduzeća se bave socijalnim pitanjima i pokušavaju da svojim aktivnostima ostvare održivi i trajan uticaj ostvarenjem svoje socijalne misije, a ne radom radi uvećanja profita (Alter, 2006). Ponovo ćemo navesti Junusovu Grameen banku i njenu podršku ugroženim ženama kao dobar primer kako se socijalnim preduzetnicima daje podrška u akcijama promovisanja socijalne politike. Drugi primeri dobre prakse su reintegracija marginalizovanih grupa na tržištu rada i obezbeđivanje pristupačnih roba i usluga za siromašne (OECD, 2000). Na primer, američki socijalni preduzetnik JB Schramm je pomogao hiljadama učenika srednjih škola sa niskim prihodima u pristupu visokom obrazovanju (Bornstein, 2004.).

5.6. Ekonomske razvojne politike

Ekonomske razvojne politike usmerene na podsticanje socijalnog preduzetništva imaju za cilj da neguju preduzetništvo u celini, kao i politike specifične za socijalna preduzeća. Opšte odredbe uključuju minimiziranje regulatornih prepreka, administrativne troškove, pridržavanja pravnih normi i poreskih opterećenja, obezbeđivanje funkcionalnih tržišta, konkurencije i efikasnosti stečajnog zakona (OECD, 1998). Pored toga, sledeća tri pravila posebno razmatraju jedinstvene izazove sa kojima se susreću socijalni preduzetnici:

• Prvo, najveća poteškoća socijalnih preduzeća je dobijanje kredita i dovoljno sredstava što dovodi do preporuke da se razvijaju posebni mehanizmi finansiranja (Alter, 2006 , str.4, OECD, 2000).

65

• Drugo, razmena najbolje prakse, edukacija budućih lidera i kontinuirana obuka treba da budu podržane od strane centara za uspostavljanje socijalnog preduzetništva (OECD, 2000, Leadbeater, 1997).

• Treće, regulisanje socijalnih preduzeća trebalo bi da se svede na minimum i državni podsticajni programi, uključujući poreske olakšice, trebalo bi da promovišu socijalna preduzeća, što bi imalo za posledicu i veći stepen inkluzivnosti privatnog sektora (Leadbeater, 1997).

5.7. Uloga socijalnog preduzetništva u održivom razvoju

Kompleksnost održivog razvoja (SD) je povećala potrebu da velike korporacije preuzmu deo odgovornosti za prevazilaženje društvenih i ekoloških izazova na proaktivan način i izvan pukog zakonom propisanog usklađivanja. Efikasnost tržišta, u kombinaciji sa resursima i menadžerskim iskustvom velikih multinacionalnih kompanija, smatra se ključnom u borbi protiv mnogih globalnih razvojnih problema. Kao što (Margolis i Walsh 2003) ukazuju: „Manifest ljudske bede i neporecive korporativne dosetljivosti treba da nas podseti da naš centralni izazov možda leži u spajanju ova dva”. Sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan je u svom obraćanju na Svetskom ekonomskom forumu 31. januara 1999‐te godine pozvao svetske lidere da prihvate devet zajedničkih vrednosti i principa u oblasti ljudskih prava, standarda rada i zaštite životne sredine. Formirana je Mreža globalnog dogovora25 (UN Global Compact) koja se sastoji od nekoliko stotina preduzeća, desetina nevladinih organizacija, velikih međunarodnih radničkih saveza i nekoliko agencija UN‐koje sarađuju na stvaranju stabilnog, pravičnog i inkluzivnog globalnog tržišta tako što će tih devet principa biti sastavni deo svih njihovih poslovnih aktivnosti.

Većina tradicionalnih preduzeća i organizacija stvaraju značajnu društvenu vrednost kroz zapošljavanje, poboljšanje radnih uslova, konkurentno okruženje, pružanje roba i usluga koje su potrebne ljudima. Korporacije plaćaju porez koji se koristi u razne socijalne svrhe. Direknije, mnoge velike kompanije pokušavaju da stvore društvene vrednosti kroz „korporativnu društvenu odgovornost26" (CSR) ili „održivost".

Izveštaj o razvoju sveta Svetske banke (2004) jasno kaže da je ekonomski rast od suštinskog značaja u cilju postizanja Milenijumskih razvojnih ciljeva, i da će „projektovani rast BDP‐a po glavi stanovnika sam po sebi omogućiti da pet od šest regiona u razvoju dostignu cilj smanjenja siromaštva”. Međutim, izveštaj takođe govori da mnoge usluge koje doprinose zdravlju i obrazovanju nisu dostupne siromašnim ljudima. Glavni razlog za ovaj propust je činjenica da javna potrošnja nije efektna u pomoći najsiromašnijima, pa čak i ako to čini, pružena usluga je neefikasna i neadekvatnog kvaliteta (Svetska banka 2004).

Trenutno ne postoje efikasni tržišni mehanizmi koji bi nagradili kompanije za uključivanje u značajne „društveno odgovorne” aktivnosti. Takozvani „poslovni slučaj za društveno odgovorno poslovanje” tako ostaje nejasan i označava sposobnosti menadžera da integriše principe održivog razvoja sa korporativnim strategijama i mogućnostima koje bi mogle proširiti postojeću viziju korporativnog doprinosa društvu (Smith, 2003). Često se ističe da su postojeće institucije preplavljene razvojnim izazovima sa kojima se suočava svetska zajednica i primorane su da se usredsrede samo na ograničen broj pitanja.

25 Globalni dogovor Ujedinjenih nacija je najmasovnije dobrovoljno udruženje kompanija posvećenih usaglašavanju svojih poslovnih aktivnosti sa deset univerzalnih principa društveno odgovornog poslovanja (vidi www.unglobalcompact.org). 26 Korporativna društvena odgovornost predstavlja posvećenost preduzeća da doprinese održivosti privrednog razvoja sarađujući sa zaposlenima, njihovim porodicama, lokalnom zajednicom i društvom uopšte u cilju poboljšanja kvaliteta njihovog života (Svetski savet o održivom razvoju biznisa, 2000).

66

5.8. Jedinstvena uloga socijalnog preduzetništva

Evropska komisija definisala je društveno odgovorno poslovanje kao doprinos poslovnog sveta ostvarenju ciljeva održivog razvoja (Evropska komisija, 2002). U skladu sa ovom definicijom, možemo definisati jedinstvenu ulogu socijalnih preduzetnika kao „doprinos pojedinaca, preduzetnika, ostvarenju ciljeva održivog razvoja”.

U stvari, u osnovi ovih ciljeva je veliki skup problema i ljudskih potreba, svaki od njih može da bude zadovoljen malim, fleksibilnim i lokalnim naporima. Sve je veći broj studija slučaja koje ukazuju da su inovativne i kreativne snage preduzetnika i njihova fleksibilnost izbora ‐ strukture, finansiranja, resursa i poslovnih modela, onaj model koji može uspeti u zadovoljavanju nezadovoljenih potreba društva. Ove funkcije, po našem mišljenju, opravdavaju postojanje socijalnih preduzeća zajedno sa postojećim naporima kako bi se doprinelo održivom razvoju (SD), kao što su aktivnosti „društveno odgovornog poslovanja” preduzete od strane korporacija i napori privatnih ili javnih organizacija kao što su vlada, međunarodne organizacije ili nevladine organizacije u stvaranju održive zajednice.

Slika 2. Interakcija sektora u održivom razvoju

Od tri glavna aktera se očekuje da komplementarno doprinose postizanju održivog razvoja. Korporativna društvena odgovornost (DOP) je definisana od strane Evropske komisije kao “poslovi koji doprinose održivom razvoju”. Socijalno preduzetništvo definisano je u ovom delu kao doprinos preduzetnika održivom razvoju.

Ova perspektiva razlikuje nekoliko nivoa individualne i kooperativne akcije prema održivosti. Između tri individualna nivoa, ovaj deo se fokusira primarno na oblast socijalnog preduzetništva.

67

5.9. Međunarodne organizacije i socijalno preduzetništvo

Sve češće vidimo primere preklapanja i zajedničkih napora između socijalnih preduzeća i međunarodnih organizacija. Jedan od primera je ”razvojno tržište”, program Svetske banke koji promoviše inovativne razvojne ideje u ranom stadijumu početka finansiranja. Svetska banka povezuje socijalne preduzetnike koji imaju ideje za borbu protiv siromaštva sa partnerima koji imaju sredstva da pomognu da se te ideje sprovedu. Godine 2003. predsednik Svetske banke Džejms Volfensohn dodelio je više od 6 miliona dolara početnog kapitala za finansiranje 47 malih inovativnih razvojnih projekata iz 27 zemalja. U svom uvodnom izlaganju on je rekao: ”Ono što mi prepoznajemo kao veoma ozbiljan problem ovde u banci je to da ne postoji način na koji bismo kao institucija povećali efikasnost u povezivanju svih ideja koje vode ka ljudima kojima je potrebna pomoć. Dakle, ono što je ključno, i što tražimo od vas, jeste da imate predloge koji se mogu replicirati i sprovoditi na terenu, ideje koje će nam omogućiti da smanjujemo siromaštvo kroz aktivnosti koje mogu da se prenose sa jednog mesta na drugo od zemlje do zemlje i jednog regiona do drugog.”

Mnoge organizacije, kao što Ashoka ili fondacije Schwab, direktno podržavaju socijalne preduzetnike kroz pružanje inicijalnog kapitala i obezbeđivanjem pristupa ključnim mrežama podrške. Aktivnosti socijalnih preduzeća koje zadovoljavaju osnovne ljudske potrebe često zavise od fondacija, barem u početku rada. Zbog toga je važno definisati tačne potrebe socijalnih preduzeća, s obzirom na konkretne izazove u postizanju različitih ciljeva održivog razvoja.

5.10. Društvena odgovornost i održivost

Korporativna društvena odgovornost predstavlja odgovor poslovne zajednice na izazove održivog razvoja. Ona pokazuje predanost poslovne zajednice u rešavanju problema održivosti kroz etičko ponašanje i posvećenost ekonomskim, socijalnim i ekološkim vrednostima.

Kroz korporativnu društvenu odgovornost preduzeća se bave različitim važnim pitanjima. Na primer, u okviru firme korporativna društvena odgovornost se bavi ljudskim resursima, zdravljem i bezbednošću, adaptacijom na promene, menadžmentom uticaja na životnu sredinu i prirodne resurse. Pitanja koja se odnose na odnos kompanije sa spoljnim svetom uključuju lokalne zajednice, poslovne partnere, dobavljače i potrošače, ljudska prava i globalne ekološke probleme (European Commission, 2001).

S druge strane, socijalno preduzetništvo je delo jednog socijalnog preduzetnika. Socijalni preduzetnik je pojedinac, grupa, mreža, organizacija ili savez organizacija koja prepoznaje društveni problem i koristi preduzetničke principe za organizovanje, kreiranje i upravljanje preduzećem kako bi ostvario društvenu promenu. Fokus socijalnih preduzetnika je „traganje za mogućnostima, katalizatorima društvenih promena i oni, takođe, mere svoj uspeh, pre svega u smislu stvaranja društvene vrednosti, a ne profitom” (Mair, 2005). Između ostalog, jezik i koncept socijalnog preduzetništva mogu da sadrže inovativne neprofitne poduhvate, socijalna preduzeća za poslovne svrhe, kao što su profitne banke za razvoj zajednice, kao i hibridne organizacije koje posluju po principu kombinovanja neprofitnih i profitnih elemenata (Dees, J. G. 1998).

Uprkos razlici između aktera i opsega i kompleksnosti problematike, korporativna društvena odgovornost i socijalno preduzetništvo su snažno povezani i služe svrsi održivosti. Za razliku od poslovnih organizacija, socijalni preduzetnici imaju mnoge prepreke koje ih ometaju u kreiranju socijalne vrednosti. Za razliku od korporacija koje pokreću projekte korporativne društvene odgovornosti, inicijative socijalnih preduzetnika pate od nedostatka ključnih resursa, uključujući finansijske, upravljačke i strateške mape puta.

68

Kreiranjem značajnog partnerstva sa socijalnim preduzetnicima poslovna zajednica može da postigne ciljeve održivosti, kako na makro, tako i na mikro nivou. Uključivanjem socijalnog preduzetništva u svoje programe korporativne društvene odgovornosti, posvećivanjem resursa predviđenih za tu svrhu, poslovna zajednica može gajiti i osigurati kontinuitet socijalnih preduzetnika u njihovim naporima za stvaranje društvene vrednosti. Poslednji odeljak ovog dela posvećen je diskusiji o ključnim oblastima u kojima je takva pomoć potrebna.

5.11. Ključne oblasti uticaja

Socijalni preduzetnici su nosioci društvenih promena. Kada posluju u povoljnom okruženju, socijalni preduzetnici mogu da se uključe u relevantne aktivnosti koje doprinose socijalnom blagostanju. Takvo okruženje omogućava im da posvete svoju energiju stvaranju inovativnih proizvoda, usluga i načina za rešavanje problema. Zbog toga je prepoznavanje ograničenja koja ih ometaju u postizanju ciljeva prvi korak u osmišljavanju strategije podrške. U pregledu literature sledeće oblasti su identifikovane kao ključne:

5.11.1. Finansijski uticaj

Inovativni finansijski mehanizmi su od značaja za održivi razvoj. Socijalni preduzetnici mogu da podstiču i razvijaju ideju društveno korisnih poduhvata. Međutim, većina socijalnih preduzetnika tokom ostvarivanja svojih ciljeva zavisi od finansijske pomoći pojedinaca, privatnih fondacija i vlada. Dostupnost finansijske pomoći je ključni faktor uspeha socijalnih preduzeća u svim fazama njihovog životnog ciklusa. Zato su od ključne važnosti organizacije koje treba da izađu sa inovativnim finansijskim mehanizmima. U tom smislu, preduzeća mogu da se fokusiraju na razvoj projektnog kapitala, mikrofinansiranje i druga finansijska sredstva za razvoj socijalnog preduzetništva.

5.11.2. Tehnički uticaj

Tehnička podrška je, takođe, važna oblast za razvoj socijalnih preduzeća. U tom smislu kompanije mogu da se fokusiraju na oblasti koje pomažu socijalnim preduzetnicima u njihovim inovativnim angažmanima u poboljšanju organizacionih kapaciteta i jačanju njihovih menadžerskih sposobnosti.

5.11.3. Uticaj umrežavanja

Kompleksna i višestrana priroda održivog razvoja i stvaranje društvenih vrednosti zahteva predanost i saradnju mnogih stejkholdera iz različitih disciplina i sektora. Zbog nekoliko ograničenja, socijalni preduzetnici nisu u mogućnosti da koordiniraju ove važne mreže. Zato pomoćne organizacije mogu da se fokusiraju na kreiranje platforme društvenih mreža u kojima preduzetnici mogu da razmenjuju svoja iskustva i uče jedni od drugih. Fokusirajući se na preduzetničko obrazovanje, obuku i asistiranje, kompanije mogu da mnogo doprinesu u razvoju oblasti socijalnog preduzetništva u „na znanju zasnovanim” profesijama. Na primer, socijalni preduzetnici mogu imati koristi od programa obuke na poslovima i projektima planiranja, projektima izrade strategije i upravljanja ulaganjima, socijalnom sektoru marketinga i drugim srodnim temama.

69

"Socijalni preduzetnici nam pomažu da stvorimo miran, pravedan i održiv svet."

Robert Alan Silverstein

70

71

6. OKVIR SOCIJALNIH POTREBA U KORELACIJI SA ODRŽIVIM RAZVOJEM

U ovom delu monografije uputićemo na vezu između socijalnog preduzetništva i održivog razvoja i pokazati kako socijalni preduzetnici, kreatori inovativnih modela organizacija, proizvoda i usluga, svojim radom doprinese održivom razvoju.

Pojam održivog razvoja dovodi se, najčešće, u vezu sa zaštitom životne sredine, planiranjem društvenog razvoja, ekološkim, ekonomskim i političkim pitanjima. Koncept održivog razvoja predstavlja novu razvojnu paradigmu, novu strategiju i filozofiju društvenog razvoja. Održivi razvoj spaja ujedno brigu za živi svet na planeti Zemlji, očuvanje kapaciteta prirodnih sistema (prirodnih resursa) sa društvenim i ekološkim izazovima koji stoje pred svakim društvom, državom i čovečanstvom kao celinom. Aktuelnosti pojma održivog razvoja naročito doprinose izazovi koji dolaze sa ugroženošću životne sredine.

Najčešće navođena definicija održivog razvoja nalazi se u izveštaju Naša zajednička budućnost, koji je, na poziv Ujedinjenih nacija, sačinila Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (tzv. Bruntland komisija27) 1987. godine.

Definicija glasi:

„Održivi razvoj jeste razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a da ne dovodi u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe.”

Po drugom određenju „održivi razvoj podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovoljavaju potrebe budućih generacija” (Svetski samit o održivom razvoju u Johanesburgu, 2002. godine).

6.1. Osnovna razmatranja

Šta su specifične potrebe termina „socijalno” kada se odnose na socijano preduzetništvo, gledano iz perspektive održivog razvoja? Slika 3 prikazuje okvir za razmišljanje o posebnim kategorijama potreba: potrebe pojedinaca, zajednice i budućih generacija. Ove tri kategorije su veoma različite, one kombinuju i predstavljaju dve glavne forme ljudskih organizacija, pojedince i zajednice. Socijalni preduzetnici ovaj proces vide kao pružanje proizvoda i usluga na sva tri nivoa potreba.

27 Gro Harlem Bruntland, rođena 20.4. 1939. je norveška političarka i lekarka i internacionalna liderka politike održivog razvoja i javnog zdravlja.Bruntlandova je bila na čelu Svetskog komiteta za ekologiju i razvoj (WCED ‐ World Commission on Environment and Development), koji se često navodi kao Bruntland‐komisija, razvijajući široki politički koncept održivog razvoja u smeru širokih javnih rasprava koje su se isticale svojom sveobuhvatnošću, a koje su objavljene u raportu “Naša zajednička budućnost" aprila 1987. Bruntland komisija je pokrenula Svetski samit komisije za ekologiju i razvoj (UNCED), pod vođstvom Morisa Stronga koji je bio značajan član Bruntland‐komisije.

72

Slika 3 Okvir kategorija potreba za ostvarenje održivog razvoja

Svrha socijanog preduzeća je potreba da se doprinese održivom razvoju. Preduzetnički napori usmereni su na tri različita nivoa: pojedince, velike zajednice (ili čitava društva) i buduće generacije. Socijalno preduzeće zadovoljava potrebe u opsegu od osnovnih društvenih potreba pojedinaca, potreba društva po osnovu strukture i kapaciteta da izgrade održive zajednice do potreba budućih generacija da naslede minimum ograničenja (npr. zagađeno okruženje koje zahteva visok nivo investicija), kako bi se maksimizirali izbori koji mogu da ispune njihove potrebe i želje.

a. Osnovne potrebe pojedinaca

Opšte prihvaćen stav je da se održivi razvoj ne može ostvariti sve dok suštinske potrebe siromašnih ne budu zadovoljene i zato socijalno preduzetništvo može da odigra važnu ulogu u ublažavanju najtežih životnih problema najsiromašnijih pojedinaca, pomažući im da izgrade život koji je ne samo puka borba za preživljavanje nego izraz njihovog potencijala kao ljudskih bića.

b. Potrebe za strukturom podrške u zajednicama i društvu

Drugi nivo ogleda se u potrebi zajednice i društva da obezbedi strukture i pravednu raspodelu ograničenih resursa. Ovo omogućava pojedincima da postupaju u njihovom najboljem interesu istovremeno omogućavajući da se kolektivno održi i poboljša struktura i resursi. Prirodan korak (The Natural Step), neprofitna međunarodna organizacija sa misijom da ubrza globalnu održivost, nudi sledeće rešenje kao jedan od uslova za održivi razvoj: „U održivom društvu resursi se koriste pošteno i efikasno kako bi se zadovoljile osnovne ljudske potrebe na globalnom nivou”. Pogon za ekonomski razvoj dolazi iz zajednice i društva koji traže odgovornu alokaciju resursa, zaštitu prava pojedinaca, institucije od poverenja, što znači podelu rizika za izgradnju preduzetničke inicijative kroz pravne, komunikacijske i tržišne strukture koje su efikasne i poštene.

Pored toga, društvo igra važnu ulogu u pružanju strukture koja je sposobna da zadovolji osnovne potrebe svojih članova. U razvijenim društvima, sistemi socijalne sigurnosti i blagostanja obezbeđuju ovu strukturu, dok vlade zemalja u razvoju često ne zadovoljavaju osnovne ljudske potrebe za preživljavanjem čak i sadašnje generacije, a da ne pominjemo buduće generacije.

73

c. Potrebe budućih generacija

Buduće generacije imaju, iako apstraktnu, potrebu da neko drugi deluje u njihovo ime i u njihovom interesu. Zato što mi danas ne znamo tačnu prirodu buduće potrebe, socijalno preduzeće mora biti fleksibilan i dinamičan model koji reaguje na nove društvene potrebe tokom vremena. Svakako, buduće generacije imaju potrebu da donose sopstvene odluke. Zato koncept održivog razvoja podrazumeva delovanje na način koji ne povećava ograničenja izbora koji je na raspolaganju budućim generacijama. Sadašnje generacije ostavljanjem niza ozbiljnih ekoloških i socijalnih problema budućim generacijama, neće podržati ovaj cilj. Zaštita životne sredine nije deo zajedničkih mera ekonomskog razvoja kao što su DBP. Posledice degradacije životne sredine su dugoročne i rasprostiru se na mnoge aktere. Životna sredina, kao društvena imovina, je zajednička imovina. Karakteristično za nju je da ne povećava podsticaje za pojedince. Shodno tome, mora se doneti zakon koji će moćne institucije dosledno sprovoditi. Ovo je neophodno, radi zaštite životne sredine i prirodnih dobara, u ime društva i budućih generacija. To otvara mogućnosti da socijalni preduzetnici pomognu u donošenju takvog i sličnih zakona.

6.2. Zaključak

Socijalna preduzeća su inspirativni uzori kako treba stvarati inovativne organizacione modele, inovativne proizvode i usluge da bi se zadovoljile potrebe najugroženijih. Možda je jedna od najznačajnih karakteristika uticaja socijalnih preduzeća ta da ona kroz svoj rad menjaju način razmišljanja ljudi i njihovu percepciju sveta. Socijalni preduzetnici širom sveta transformišu socijalne dileme u konkretne i rešive probleme koje zatim prevazilaze kroz inovacije i preduzetničke poduhvate. Socijalni preduzetnici ulivaju nadu i šire optimizam, fokusirajući se na ostvarljiive ciljeve i rešavajući konkretne probleme održivog razvoja.

74

75

"Mikrokreditiranje omogućava siromašnima da izađu iz siromaštva putem preduzetništva."

Pierre Omidyar

76

77

7. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U BANKARSTVU

Mnogi državni zvaničnici, osoblje agencija donatora i komercijalni bankari smatraju da se finansijske usluge za siromašne ne mogu obezbediti bez subvencija. Ovo je zasnovano na uverenju da je nemoguće i neodrživo pozajmljivati novac na mikro nivou zbog operativnih troškova, kreditnog rizika i klijentele sa niskim ekonomskim statusom. Mikro nije značajan deo privrede, tako da je potencijalno tržište malo, a siromašni se, i onako, ne mogu spasiti, pa mobilizacija male štednje nije održiva.

Ovo gledište nastoji predstaviti mikrofinansiranje kao oblik rada u javnom interesu a ne kao biznis sa potencijalno velikim profitom. Ono zastupa stav da je moralna obaveza banaka da pozajmljuju na mikro nivou ispod cene i da je društvena obaveza javnog sektora da pomogne mikrofinansiranje. Shodno tome, ovako koncipirani programi mikrofinansiranja nisu održivi i prestaju kada njihovi finansijski gubici prevazilaze političke i društvene dobitke.

Međutim, siromašni zaista štede, a mikro finansiranje je temelj za većinu razvijenih privreda, značajno doprinosi ekonomskom razvoju ‐ proizvodnji, izvozu, otvaranju novih radnih mesta i tehnološkim inovacijama. Jak mikro preduzetnički sektor važan je ne samo za ekonomski rast, nego i za društvenu jednakost. On poboljšava raspodelu dohotka i bogatstva, pristup širim ekonomskim mogućnostima, unapređuje društvenu pokretljivost i pomaže da se utvrdi temelj tržišne ekonomije.

Ko su potencijalni klijenti mikrofinansijskih institucija?

Mikro‐preduzetnici ‐ osobe koje poseduju malo imovine i generišu minimalne prihode. Oni su „siromašni radnici", nekada poznati kao „ekonomski aktivni i siromašni”, koji poseduju i rade bez licence, neregistrovani, ne plaćaju porez ili poseduju prošireni porodični biznis.

Mikro‐štediše su osobe sa niskim prihodima, domaćinstva koja su zainteresovana da ulože svoj novac na mirnim i sigurnim mestima (kao alternative tradicionalnim načinima štednje, kao što su stoka i nakit).

Vremenom je opšte prihvaćen stav da ne samo da je moguće zaraditi novac i obezbediti neophodne finansijske usluge za domaćinstva sa niskim prihodima mikro‐finansiranja, nego da kad god je to moguće mikrofinansiranje treba komercijalno zasnovati na finansijski održiv način. Mikrofinansijske institucije treba da pokriju sve troškove, uključujući i operativne, cene fondova i kreditnih gubitaka, kao i da generišu suficit, obezbeđuju profit i podsticaj za reinvestiranje u nove isporuke proizvoda, sistema i tehnologija. Vladina i donatorska pomoć su i dalje važne za poboljšanje pristupa i korišćenja finansijskih usluga ali je treba obezbediti kao komplement, a ne zamenu za tržišno orijentisane finansijske usluge.

Naglašavanje odgovarajućeg vida mikrofinansiranja se zasniva na shvatanju da su mikrofinansijske institucije sa najvećim i najdužim uticajem one sa finansijskom disciplinom nametnutom po „donjoj liniji ”, a bez neizvesnosti koju kreira zavisnost od spoljnih izvora finansiranja. Ovakvo isticanje finansijske održivosti pruža primarno pozitivan podsticaj za štediše da svoja sredstva oroče i za debitore da otplate svoje kredite.

Sa makroekonomskog stanovišta, održive mikrofinansijske institucije ne samo da obezbeđuju dugoročno pružanje osnovnih finansijskih usluga klijentima koji nemaju pristup klasičnim bankarskim uslugama, što im omogućava da doprinesu nacionalnom rastu kroz akumulaciju sredstava i stvaranju prihoda, nego služe i kao finansijski posrednici za integrisanje formalnog finansijskog tržišta sa realnim, neformalnim tržištima.

78

Razvoj finansijski održivog mikrofinansiranja je dramatična primena socijalnog preduzetništva kako na komercijalno bankarstvo, tako i na NVO mikrofinansijske institucije. To pokazuje da banke mogu „da posluju dobro čineći dobro” ‐ one mogu da generišu značajan profit dok u isto vreme imaju značajan pozitivan razvojni uticaj. Održive mikrofinansijske institucije su inovativni kreatori društvene vrednosti i u tome oni traže nove poslovne mogućnosti u kojima finansijsko poslovanje i društveni uticaj zavise jedan od drugoga. Oni primenjuju konvencionalna bankarska pravila na nekonvencionalan način, stvarajući komercijalno održive finansijske institucije koje deluju kao dvostruki agenti društvenih promena.

79

"Ja ohrabrujem mlade ljude da postanu socijalni preduzetnici i da daju svoj doprinos razvoju društva, a ne samo da zarađuju novac. Puko zarađivanje novca nije zabavno. Dati svoj doprinos i menjati svet

mnogo je zabavnije!"

Muhammad Yunus

80

81

8. KREIRANJE POVOLJNOG OKRUŽENJA ZA SOCIJALNA PREDUZEĆA

U ovom poglavlju analiziramo generalne strategije i mere koje države EU koriste kako bi stvorile povoljno okruženje za socijalno preduzetništvo i socijalna preduzeća. Govorimo o tri tipa državnih strategija i mera:

‐ Mere koje jačaju pravni okvir za socijalna preduzeća, koje su stvorene da bi se podržalo i kontrolisalo ostvarivanje socijalnih ciljeva, učinkovitost ekonomskih aktivnosti i uspostavljanje državnih struktura koje omogućavaju učešće svih interesnih strana;

‐ Mehanizmi direktne i indirektne intervencije države na tržištu, kao što su subvenicije za podršku upošljavanja ciljnih grupa, poreske olakšice, regulisanje cena, povlašćeni tretmani, krediti, garancije i slično;

‐ Instrumenti za procenjivanje performansa i uticaja socijalnih preduzeća na organizacionom i sektorskom nivou.

8.1. Specifični pravni okviri za socijalna preduzeća

Jasan zakonski i ragulatorni okvir je od najveće važnosti za stvaranje okruženja za bilo koji tip preduzeća. U većini zemalja, veliki deo pravnih poslova odnosi se na regularna preduzeća. Socijalna preduzeća tradicionalno se opredeljuju za pravnu formu kooperativa ili asocijacija. Poslednjih godina, međutim, vidimo da je nekoliko zemalja razvilo specifične pravne okvire za socijalna preduzeća. U ovom odeljku govorićemo o tome kako samo postojanje specifičnih pravnih normi nije dovoljan uslov za potporno legislativno i regulatorno okruženje za socijalna preduzeća. U ovom delu pregleda pratićemo analitički okvir rada koji su razvili (Coates & Van Opstla 2010). U skladu sa njihovim radom, ispitaćemo uslove optimalnog stvaranja pravnog okvira za socijalna preduzeća. Nakon toga ćemo diskutovati o determinantama atraktivnosti ovih specifičnih pravnih okvira i pokazati da je za stvaranje dobrog pravnog okvira važno da se on razvije u potpunosti.

8.2. Postojanje pravnog okvira za socijalna preduzeća

Za početak, obratimo pažnju na činjenicu da se neke zemlje pozivaju na socijalna preduzeća u svome Ustavu. Iako to nije dovoljan uslov za razvoj socijalnog preduzeća, ovo ustavno uporište socijalnih preduzeća može se smatrati za potencijalno pogodno okruženje.

Okvir 1. Ustavno uporište (Španija)

Odeljak 129 Španskog ustava iz 1978. godine, zahteva od javnih vlasti da „efektivno promovišu različite forme učešća u preduzećima i da se omogući da kooperativna preduzeća putem odgovarajućih zakona“ (i) „uspostave modele kojima će se olakšati pristup radnika vlasništvu nad sredstvima za prozivodnju.“

Izvor: Wong & Li (2007)

U nekim zemljama razvijena je sveobuhvatna strategija za socijalna preduzeća. Najuočljiviji je primer Velike Britanije gde je 2002. godine stvorena Jedinica za socijalna preduzeća (Social Enterprise Unit). Ova Jedinica koordinira državnom politikom u vezi sa socijalnim preduzećima, sarađuje sa praktičarima, posrednicima i drugim ključnim interesentima i podržava ih i sprovodi

82

specifične radnje u cilju podrške i razvoja socijalnog preduzetništva i razvoja zajednica u Velikoj Britaniji.

U mnogim zemljama ne postoji specifičan pravni okvir za socijalna preduzeća. U tim zemljama socijalna preduzeća često usvajaju pravni status neprofitnih asocijacija ili kooperativa. Ponekad postojeći zakoni i regulative ohrabruju organizacije da se bave aktivnostima socijalnog preduzeća.

Kada uporedimo specifične pravne okvire za socijalna preduzeća u različitim zemljama, razlike se ogledaju u nekoliko dimenzija. Prva karakeristika je pojavljivanje pravnog okvira u obliku pravne forme kao takve ili kao alternative privrednim oblicima, kooperacijama i asocijacijama ili kao oznake koja se dodaje postojećoj pravnoj formi. U slučaju oznake, kompanije koje usvoje regularnu pravnu formu, moraju da zadovolje određeni kriterijum da bi se kvalifikovale kao socijalno preduzeće. Primeri oznake su „kompanije društvene namene” u Belgiji ili „impresasociale” u Italiji.

Druga karakeristika je da li je specifični pravni okvir za socijalna preduzeća varijanta kooperativne pravne forme ili ne. U okviru studije 12 pravnih formi za socijalna preduzeća u EU, (Roelants 2009) je pronašao da je 7 od ovih 12 pravnih formi usvojeno iz kooperativne strukture. Drugi pravni okviri su često otvoreni, kao što je Kompanija društvenog interesa (Velika Britanija) i Socijalno preduzeće (Finska). U sledećoj tabeli, napravili smo pregled nekoliko primera pravnih okvira, koji su specijalno razvijeni za socijalna preduzeća.

Tabela 2. Specifične pravni okviri za socijalna preduzeća

Zemlja Godina Ime Pravna forma

Oznaka / Brend

Bazirana na kooperativnom modelu

Belgija (1995) Kompanije društvene namene X

Finska (2003) Socijalno preduzeće X

Francuska (2001) Kooperativno udruženje zajedničkog interesa

X X

Grčka (1999) Socijalna kooperativa ograničene odgovornosti

X X

Mađarska (2006) Socijalna kooperativa X X

Italija (1991) Socijalna kooperativa X X

Italija (2005) Socijalno preduzeće X

Poljska (2006) Socijalna kooperativa X X

Portugalija (1998) Kooperativa društvene solidarnosti X X

Španija (1999) Kooperativa društvene inicijative X X

Švedska (2006) Firma sa ograničenom distribucijom profita

X

Velika Britanija (2005) Kompanija društvenog interesa X

Izvor: Coates & Van Opstal (2010)

83

Uprkos brzom razvoju novih pravnih okvira specifičnih za socijalna preduzeća, samo postojanje takvih specifičnih pravnih okvira nikako nije dovoljan uslov za razvoj socijalnih preduzeća.

Uočili smo kroz dosadašnje preglede (SP) da postoje značajne razlike u uspešnosti pravnih inovacija. Pravni okvir “socijalne kooperative" u Italiji obuhvata više od 7.300 inicijativa, upošljava 244.000 radnika (Defourny & Nyssens, 2008). Uvodjenjem pravnih okvira u Velikoj Britaniji je registrovano 2.700 kompanija društvenog interesa u samo nekoliko godina nakon uvođenja ove pravne forme, većina drugih pravnih inovacija je ostala neiskorišćena od strane njihovih ciljnih grupa (Coates & Van Opstal, 2010).

Prvi aspekt koji se mora uzeti u obzir pri razmatranju pravnog okvira kao sredstva za razvoj socijalnog preduzeća jeste osnovni kvalitet njegovog pravnog uređenja. S obzirom na koncept socijalnog preduzeća, (Coates i Van Opstal 2010), tvrde da pravni okvir koji se koristi u ovim preduzećima mora da se pobrine o tome da odgovori na sledeća pitanja:

1. da li je osigurano ostvarivanje socijalnih ciljeva, 2. da li okvir omogućava ekonomske aktivnosti na efikasan način, 3. da li okvir dozvoljava sigurnu upravljačku strukturu i 4. da li okvir čuva autonomiju socijalnih preduzeća?

U narednim poglavljima ćemo govoriti o ovim aspektima i prikazaćemo nekoliko primera koji ilustruju ova pitanja.

8.2.1. Ostvarivanja socijalnih ciljeva

Prvi uslov koji garantuje ostvarivanje društvenih ciljeva socijalnih preduzeća jeste uključivanje obaveze da se definiše društvena misija u statutu socijalnog preduzeća ili da se u pravnom uređenju takvih okvira definišu socijani ciljevi ka kojima se teži.

Način da se ovo potvrdi jeste uključivanje obaveze o kreiranju godišnjeg izveštaja u kom bi preduzeća pružila detaljne informacije o stepenu ostvarenja socijalnih ciljeva. Kao u slučajevima etiketiranja i sertifikacije i ovi izveštaji moraju biti revidirani i kontrolisani.

Neophodno je uvesti kroz zakon sankciju u slučaju da socijalno preduzeće ne ispuni neke minimalne standarde koji su potrebni. Bez ovih minimalnih zahteva socijalno izveštavanje nije ništa više nego jeftina priča, jer u tom slučaju menadžeri imaju podsticaj da naprave izveštaj koji ide u korist njihovih preduzeća (Coates & Van Opstal, 2010).

8.2.2. Uslovi ekonomskih aktivnosti

Dok je veći deo pažnje usmeren na mere koje osiguravaju ostvarivanje društvenih ciljeva socijalnih preduzeća, često je zaboravljena važnost stvaranja pravnog okvira koji takođe osigurava ovim preduzećima da u potpunosti učestvuju u ekonomskim aktivnostima. Prvi važan aspekt sprovođenja ekonomskih aktivnosti jeste taj da bi socijalna preduzeća trebalo da sprovode trgovinske aktivnosti.

Okvir 2. Uklanjanje pravnih i administrativnih barijera (Španija)

U Španiji su uklonjene administrativne i pravne barijere prema socijalnim preduzećima. • Država je raširila mrežu pod nazivom “Tačke pristupa i početak procedure" koja je

osnovana da bi se olakšale administrativne formalnosti za nove kompanije i da bi se

84

obezbedile konsultantske usluge za ugrožene kategorije, uključujući mlade ljude i žene koji žele da započnu posao.

• Mreža “Saveti i papirologija” stvorena je da bi se smanjili birokratski troškovi osnivanja kompanije tako što su obezbeđene online procedure. “Jedinstven prozor za posao” jeste projekat koji je nastao da bi se pružile integrisane usluge malim i srednjim preduzećima, između ostalog i socijalnim preduzećima.

• Na kraju, “Akt kooperativa” (1999) učinio je da nezaposleni lakše postanu članovi novog socijalnog preduzeća na osnovu sistema podrške kroz “jednokratne isplate” koji omogućava nezaposlenim osobama.

Izvor: Wong & Li, 2007

Drugi važan aspekt koji omogućava sprovođenje ekonomskih aktivnosti jeste stepen u kome pravni okvir omogućava socijalnim preduzećima da privuku kapital. Kada je reč o akcionarskom kapitalu, lakše je kada su članovi preduzeća ujedno i njegovi vlasnici kao što je to slučaj sa kooperativama. Asocijacije, sa druge strane, nemaju akcije, tako da se svaki doprinos članova uzima kao poklon, što čini da članovi imaju smanjeni podsticaj da doprinesu kapitalu socijalnog preduzeća. Kroz povlašćen poreski tretman koji se odnosi na poklone prema socijalnim preduzećima ostvaren je podsticaj za donatore da ojačaju akcionarsku bazu ovih preduzeća (Coates & Van Opstal, 2010).

U Velikoj Britaniji oslobađanje od poreza je dostupno pojednicima i korporativnim telima koja investiraju u akreditovane Institucije za finansiranje društvenog razvoja. Institucije za finansiranje društvenog razvoja zauzvrat obezbeđuju finansije za kvalifikovana preduzeća koja distribuiraju profit, socijalna preduzeća i za društvene projekte28.

U mnogim zemljama poreske olakšice su povezane sa aktivnostima “javnih komunalnih preduzeća” (npr. Nemačka) ili organizacijama koje imaju neprofitni karakter (npr. Belgija), uključujući poresko izuzeće ili oslobađanje za neprofitne organizacije i njihove donatore. Često su ova poreska izuzeća i olakšice rezervisane za prepoznata i registrovana javna komunalna preduzeća ili neprofitne institucije. Ovaj sistem sprovodi Ministarstvo finansija.

Suprotan način prikupljanja finansijskih sredstava jeste prenos plaćenog poreza, gde fizička i pravna lica mogu da prebace određeni iznos plaćenog poreza izabranoj, zvanično registovanoj neprofitnoj organizaciji.

8.2.3. Uspešna upravljačka struktura

Socijalna preduzeća bi trebalo da obraćaju posebnu pažnju na akcionarski menadžment (Leys, Van Opstal i Gijselinckx, 2009). Ovi autori prave razliku između slabog i čvrstog shvatanja akcionarskog menadžmenta. U prvom slučaju akcionarski menadžment se shvata kao metod da se poveća korporativna vrednost povećavanjem mogućnosti i smanjivanjem rizika. Sa druge tačke gledišta, jasna analiza i detaljan prikaz daju veći doprinos akcionarima nego upravljačka snaga u funkionisanju preduzeća. S teorijske tačke posmatranja, ne može se očekivati da firme koje su profitne prate ovaj koncept, ali se može se očekivati da ga prate kooperative.

Razjašnjavanje onoga što se podrazumeva pod konceptom „interesnih grupa” jeste dobra startna pozicija. Ko može da se smatra članom interesne grupe, a ko ne? Italijanske socijalne

28 Više informacija na www.berr.gov.uk

85

kooperative su dobar primer ovoga, pošto je tu jasno koji tipovi interesnih strana mogu biti uključeni u kooperative.

Okvir 3. Interesne strane u socijalnim kooperativama (Italija)

U Italijanskim socijalnim kooperativama sledeće kategorije članstva su prepoznate: ‐ Kategorija Finansijera koju čine članovi čiji je cilj sticanje profita kroz interno

finansiranje aktivnosti (de facto članovi koji finansiraju uglavnom dobročinitelji); ‐ Članovi društva za koje je napravljena odredba u statutima Italijanskih socijalnih

kooperativa za finansiranje i razvijanje solidarnosti i stvaranje neprofirnih inicijativa; ‐ Akcionarski članovi koji nisu direktno uključeni u vođenje preduzeća, ali čiji interes jeste

osvarivanje profita na osnovu finansijske podrške koju pružaju; ‐ Obični članovi ili članovi za saradnju koji žele da ostvare svoje težnje kroz učešće u

kooperativama, ali koji nemaju pravo na servise podrške kooperativama (mogu biti zaposleni ili volonteri, poslednji ne bi trebalo da čine više od 50% radne snage jedne kooperative);

‐ Tehnički i administrativni članovi kojih ima onoliko koliko je potrebno za efikasno funkcionisaje socijalne kooperative;

‐ Počasni članovi; ‐ Javna tela koja delegiraju socijalne usluge sporazumima ili ugovorima sa socijalnim

kooperativama.

Izvor: Thomas , 2004

Najčešći indirektni mehanizami koji utiču na upravljačku strukturu socijalnih preduzeća jesu pravila o pravu na glas. Prilično je jasno da sistem jedan član, jedan glas, bolje štiti interese malih akcionara, nego sistem jedna akcija, jedan glas. Drugi indirektni mehanizam tiče se stepena u kome je prisutno ekonomsko učešće članova u okviru socijalnog preduzeća. Primer takvog sistema u kooperativama je postojanje patronažne dividende, npr. podela dobitaka proporcionalno transakcijama koje su ostvarene sa kooperativom. Nijedan od ovih sistema, međutim, ne garantuje uključivanje interesa drugih interesnih strana, već samo akcionara i članova.

8.2.4. Uputstvo za autonomno socijalno preduzeće

Pravni okvir bi trebalo da sadrži uputstvo kako se jača autonomija socijalnih preduzeća. Ovo uključuje podsticaje da se zadrži profit kroz nedistributivno ograničenje ili ograničavanje isplate dividendi. Takođe, trebalo bi rešiti zavisnost socijalnih preduzeća od subvencija i poklona, u suprotnom, socijalna preduzeća bi mogla da postanu izvršioci iz privatnog sektora koji sprovode državnu politiku i interes određenih grupa. Kao treće, pravni okvir može sadržati elemente koji jačaju ostvarivost socijalnih preduzeća. Oslobađanje od korporativnog poreza, na primer, stvara podsticaj za socijalna preduzeća da ne koriste dužnički kapital za investicije kada je efekat finansijskog uticaja odsutan (Coates & Van Opstal, 2010).

8.3. Dodatni uslovi za dobar pravni okvir

Pored važnosti dobro izrađenog pravnog okvira za socijalna preduzeća, Coates and Van Opstal (2010), pominju i neke druge aspekte koji se moraju rešiti.

86

Prvo, država mora stvoriti odgovarajući kapacitet novih pravnih formi. Specifični pravni okvir za socijalna preduzeća trebalo bi da se jasno razlikuje od postojećih okvira. Ako je razlika suviše mala, socijalna preduzeća neće biti spremna da podnesu bilo kakve gubitke. Dinamika tržišne ekonomije često koristi menadžere, advokate i pravne službenike stvarajući novi pravni okvir za socijalna preduzeća. Ovaj okvir je nepoznat široj javnosti pa je često neadekvatno upotrebljen. Dostupnost kvalitetnog javnog informisanja i državna podrška za podsticanje pravne ekspertize o ovim novim okvirima može biti osnova uspeha takvih pravnih okvira.

Kao drugo, pitanje sprecifičnog pravnog okvira socijalnih preduzeća bi trebalo da se reši posle njihove implementacije tako da se ona mogu potpuno razviti. Ovde je važna pravna komplementarnost. Pažnja je usmerena ka novom pravnom okviru dok se stvaraju novi zakoni. Pretpostavljena je koherentnost između različitih legislativnih nivoa u pristupanju ovom novom okviru, ali i koherencija njegovog fiskalnog tretmana i njegove podobnosti za prepoznavanje i subvencionisanje.

Stepen do kog će se legislativa razvijati zavisi od kapaciteta i spremnosti sektora da izvrši pritisak pri stvaranju dobrog pravnog okvira. Roelants (2009) postavlja hipotezu da mnogi pravni okviri za socijalna preduzeća u Evropskoj uniji prate model kooperative. Pokret za kooperative lobirao u ovim zemljama da se stvori sprecifičan pravni okvir za socijalna preduzeća. Lastly, Coates i Van Opstal (2010) tvrde da je adaptivni kapacitet okvira za pravnu formu važan kao i da je važno dopustiti da se taj okvir u potpunosti razvije. Ovaj adaptivni kapacitet zavisi od sposobnosti preduzeća da usvoji nove okvire da bi privuklo političku pažnju, podršku od strane krovnih organizacija ili podršku od socijalnih pokreta i organizacija.

87

"Svet mora postati svestan fantastične moći transformacije socijalnog preduzetništva, a fondacije treba da rade kao katalizatori

njihovog razvoja."

Klaus Schwab

88

89

9. FINANSIRANJE SOCIJALNIH PREDUZEĆA

Nastanak i ubrzan razvoj socijalnih preduzeća stvorio je novo finansijsko tržište koje bi trebalo da zadovolji potrebe za kapitalom koji bi finansirao ova preduzeća. Priroda ovih preduzeća, takođe, ukazuje na potrebu za finansijskim inovacijama, za prilagođenim finansijskim sektorom koji nije samo replika ili proširenje postojećih finansijskih proizvoda i instrumenata. Današnji promenljivi “prostor socijalnih investicija” je kompleksan i prepoznaje socijalna preduzeća kao održivi poslovni model (Nicholls and Pharoah, 2007). Takav model zahteva različitost finansijskih proizvoda koji će biti u skladu sa životnim ciklusom ovakvih preduzeća (start‐up, čak pre‐start‐up‐a, u nekim slučajevima, konsolidacija i rast) i sa njihovim specifičnim potrebama. Ovo područje je u skladu i sa strateškom reorijentacijom koju najbolje ilustruje trenutna promena od filantropije do poslovne filantropije, od poklona do investicije u delu brojnih velikih fondacija i donatora. Ono je ilustrovano razvojem novih finansijskih proizvoda, stvorenih da izađu u susret specifičnim i osobenim potrebama socijalnih preduzeća, koji izražavaju promenljivu percepciju socijalnih preduzeća. Značajan primer je ubrzan rast etičkih i društveno odgovornih investicija i potencijal koji ovaj tim investicija predstavlja kao izvor finansiranja za socijalna preduzeća i koji sada uključuje i selekciju i proaktivno investiranje.

Institucionalni fondovi, takođe, ulaze na ovo tržište. Nekoliko velikih penzionih fondova u SAD preuzelo je vođstvo, dajući značajan primer opreznim menadžerima institucionalnih fondova koji nastavljaju da povezuju socijalna preduzeća sa investicijama od visokog rizika.

Potreba za finansijskim inovacijama dopunjuje tradicionalne izvore finansiranja koji su određeni za socijalna preduzeća. Oni uključuju državu (na svim nivoima) kroz direktno (grantovi, subvencije) ili indirektno učešće stvaranjem javne politike koja će lakše privlačiti investicije (poreske olakšice, javne nabavke), filantropskih institucija, finansijskih institucija koje uključuju konvecionalne banke, kreditnih unija, finansijskih kooperativa i sličnih udruženja kao i individualnih investitora.

Kao što smo videli u prethodnom delu pregleda relativno dobro razvijeno tražište mikrokredita (mikrofinansije) već postoji sa važnim pokazateljima za proširanje alternativnih kredita/investicija u hibridna socijalna preduzeća. Iako je tržište mikrokredita nastalo kako bi se obezbedio pristup pozajmicama za marginalizovane grupe i individualce “koji su označeni crvenom bojom” od strane konvencionalnih finansijskih institucija, tržište novih investicija, koje služe socijalnim preduzećima, je takođe inovativno. Ono zahteva stvaranje novih investicionih proizvoda, šireg investicionog kriterijuma za postojeće finansijske učesnike i promene u ponašanju među učesnicima koji su već uključeni u podržavanje inicijativa građanskog društva i koji ispunjavaju ciljeve ka kojima teže novi poslovni poduhvati sa društvenom svrhom.

9.1. Uloga države

Uloga države u olakšavanju ovog tipa investicionih aktivnosti bila je važna u nekoliko zemalja, zauzimala je nekoliko oblika, uključujući legislative kojima se ustanovljava posredovanje kako bi se smanjio očekivani rizik, često povezan sa ulaganjem u ovakva preduzeća. Štaviše, posredovanje povećava kapacitet za privlačenje investicija, razvijanje sekundarnog tržišta i olakšava koordinaciju ovog tržišta socijalnih investicija, koje nastaje i koje je u ovom momentu veoma razdeljeno. Ovde su ukratko navedeni detalji i ključni momenti novog investicionog sektora koji se pojavljuje kako bi se novčano obezbedila socijalna preduzeća. Postoje brojni primeri državne podrške i raniji i skoriji dokumenti koje se mogu naći u Belgiji, Velikoj Britaniji u Sjedinjenim Američkim Državama.

90

Tabela 3. Izabrani dokumenti u Belgiji, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama.

Zemlja Datum Regulativa podrške

Belgija 2003 Zakon o univerzalnim bankarskim uslugama

Velika Britanija

1832 Zakon o izgradnji društva

1979 Zakon o kreditnim unijama

1994 Fond za zajmove za društveni razvoj i Fond za lokalne investicije

2000 Preporuke za radnu grupu za socijalne investicije

2002 Oslobađanje od poreza za društvene investicije

2003 Graditelji budućnosti Engleska

2004 Kompanije društvenog interesa

Sjedinjene Američke Države

1976‐77 Zakon o društvenim reinvesticijama

1986 Poreski kredit za domaćinstva sa niskim primanjima (eng. Low‐Income Housing Tax Credit ‐ LIHTC)

1990s Stvaranje finansijskih institucija za društveni razvoj. Zvanično su bile prepoznate od strane državne agencije, CDFI Fond (osnovane 1994.)

2000 Program poreskih kredita za osvajanje novih tržišta (New Markets Tax Credit Program ‐ NMTC)

9.2. Inovativni pokušaji u finansiranju socijalnih preduzeća

Socijalna preduzeća mogu da pristupe izvorima finansiranja posredstvom brojnih mehanizama: kreditiranjem kroz javne zajmove i grant programe, javnim refinansiranjem i garancijama, mejnstrim bankama, specijalizovanim posrednicima (uključujući mikrokredite i investicije akcijskog tipa). Postoji, takodje, specijalizovano finansiranje koje targetira socijalnu ekonomiju kao i integrisani finansijski servisi na lokalnom nivou (Evropska komisija, 2001).

9.2.2. Inovativni trendovi za finansiranje socijalnih preduzeća

U prošloj dekadi kao dodatak tradicionalnim izvorima finansiranja nastao je veliki niz strategija i instrumenata za finansiranje socijalnih preduzeća. Uz to se razvio novi rečnik pojmova vezanih za ove aktivnosti. Socijalne investicije, solidarno investiranje, etičko investiranje, društveno‐odgovorno investiranje, društveno zasnovano investiranje, investiranje koje je vezano za programe, ekonomski targetirano investiranje, investiranje sa misijom, ili filantropski poslovni poduhvati neki su koncepti i termini koji opisuju ove aktivnosti. Termin tržište socijalnog kapitala, na primer, opisuje mehanizme prenosa sredstava preko kojih se aktivnosti odvijaju.

Finansiranje socijalnih preduzeća uklapa se u novu eru društvene svesti koja ohrabruje pojedince da izraze svoje izbore kroz štednju i potrošačke navike. Ono podstiče osobe da investiraju svoje penzione fondove u sigurne etičke instrumente i omogućava finansijskim institucijama i posrednicima (kako onima koji nastaju, tako i onima koji već postoje) da kanališu investicijski kapital prema socijalnim preduzećima.

91

Okvir 5. Alternativna finansijska mreža

Alternativna finansijska mreža (Réseau de Financement Alternatif ‐RAF), osnovana 1987. godine, spaja neprofitne asocijacije koje teže da promovišu etičko i na solidarnosti bazirano finansiranje. Nju čini 70 asocijacija članica koje su uključene u socijalnu ekonomiju, pitanja zaštite životne sredine, borbu protiv ekskluzije, ljudska prava, edukaciju, itd. Ova mreža se bavi istraživanjima i sprovodi kampanje čiji je cilj alarmiranje štediša i investitora, političkih vlasti, finansijskih institucija, volonterskog sektora i akademskih krugova da se bave etičkim i pitanjima solidarnosti u stvarima koje se tiču novca.

Ova mreža, takođe, razvija i etičke i na solidarnosti zasnovane finansijske proizvode: račune za štednju, investicione fondove i polise životnog osiguranja. Investirala je više od 240 miliona evra u 2003. godini.

Alternativna finansijska mreža je u kontaktu sa lokalnim vlastima koje investiraju u etičke fondove. Ona sprovodi ispitivanje lokalnih vlasti u cilju utvrđivanja njihovih očekivanja od društveno‐odgovornog investiranja. Ovo je primarno u stvaranju masovne kampanje podizanja svesti koja će targetirati vlast, što je inspirisano nedeljama solidarnosti koje organizuje Finansol u Francuskoj. Ova mreža je veoma aktivno lobirala Belgijski parlament da se okrene univerzalnim bankarskim uslugama, što je donelo pozitivne rezultate. U 2004. godini kampanja protiv bankarskih investicija u industriji naoružanja dovela je do zakona koji zabranjuje investicionim jedinicama da investiraju u proizvodnju nagaznih mina. Predlog privatnog zakona iz 2004. godine nastoji da osigura da su aspekti životne sredine uzeti u obzir u godišnjim izveštajma kompanija i izveštajima rukovodstva. Drugi predlog privatnog zakona zahteva da dobijanje granta iz zvanične pomoći koja se investira u inostranstvo bude upoređen sa kriterijumima socijalne i odgovornosti za zaštitu životne sredine. Takođe, još jedan predlog privatnog zakona zahteva smanjenje poreza za investitore koji promovišu održivi razvoj.

Ukoliko želite da saznate više posetite sajt Mreže alternativnog finansiranja http://www.rfa.be

Filantropija je tradicionalno bila glavni izvor finansiranja socijalno orijentisanih aktivnosti i organizacija. Interes za socijalna preduzeća najbolje je ilustrovan ubrzanim rastom sektora poslovne filantropije i njegove transformacije iz modela poslovnog kapitala u strategiju socijalne investicije koja uključuje pomešane dobitke ‐ Blended ROI29 (Howard and Giddens, 2004.).

“Socijalni poslovni filantropi” grantove koje dobiju posmatraju kao investicije. Kroz implementaciju novih investicionih strategija koje kombinuju obezbeđivanje finansija, poslovnog savetovanja i monitoring, socijalni poslovni filantropi stvaraju nove metode kako bi preusmerili ono što je smatrano maksimalnim rizikom, a to su humanitarni fondovi bez povraćaja. Oni takođe primećuju da ova promena u finansiranju socijalnih preduzeća, od poklona do investicija, predstavlja nove načine da se rekapitalizuju fondacije. Zato što je kultura filantropije povezana sa fondacijama, pitanje rizika nije dominantno, što rezultira različitim i često kontradiktornim kalkulacijama rizika30 (Nicholls and Pharoah, 2007). Bilo da su u pitanju investicije za podršku, 29 Mešoviti povraćaj na investiciju – (eng. Blended Return on Investment, Blended ROI), potiče od pojma povraćaj na investiciju – (eng. Return on investment ROI), pojam se koristi da bi se opisali integracioni i kumulativni socijalni i finansijski povraćaji od poslovnih operacija 30 Investiranje koje je povezano sa misijom (MRI) odnosi se na investicije koje daju fondacije da bi direktno poboljšale njihovu osnovnu misiju, u koordinaciji sa njihovim stvaranjem grantova preko instrumenata koji uključuju depozite, hartije od vrednosti sa fiksiranim dohotkom, više i subordiniranje pozajmice, prioritetne i obične obveznice i privatni kapital. Ekonomski targetirani kapital dopušta penzionim i drugim kolektivnim fondovima da investiraju u ekonomski oporavak (urbani i regionalni oporavak) i socijalne projekte (razvoj stambenog prostora, na primer) dok osigurava solidne dobitke za investirano.

92

investicije koje su povezane sa misijom ili ekonomski targetirane investicije, veliki broj instrumenata podrške socijalnim preduzećima razvile su fondacije sa različitim stepenima učinka i stepenom povraćaja na investicije za podršku programa (PRI)31.

Skorija sveobuhvatna studija koju su sproveli Savetnici za socijalni uticaj ‐ FSG32 o investiranju u misije u SAD istražila je 92 američke fondacije koje su napravile 2,3 milijarde dolara kroz investiranje u misije u periodu od 40 godina. Studija ističe važne izazove koji su uobičajeni za druge aktere socijalnih finansija, tačnije, neophodnost uspostavljanja posrednika koji će asistirati u “sklapanju posla” između investitora i potencijalnih primaoca investicije. Ona, takođe, naglašava ogromnu potrebu za stvaranjem fiskalne politike koja je ključna za kapacitet fondacija i investicije ispod tržišne cene. Ove investicije kvalifikuju se kao podrška programima i ubrajaju se u godišnji zahtev za isplate fondacijama (Cooch, Karamer, Cheng, Mahmud, Marx and Rehrig, 2007)33.

Fondacije kao što su Calvert iz SAD razvile su takozvane “interpretacije" društvenog investiranja kako bi povećale likvidnost koja je dostupna društveno baziranim inicijativama. To su, na primer: stambeni prostor koji se može priuštiti, mikrokrediti, razvoj malog biznisa, društveni objekti i socijalne inovacije. Investicije se slivaju u portfelje zajmova sa malim kamatama za više od 200 vodećih internacionalnih neprofitnih organizacija i socijalnih preduzeća. Uključene su u programe smanjenja siromaštva širom sveta. Ovo je jedan od brojnih primera koji demonstrira kapacitet inovacija.

Najveći potencijalni izvor kapitala dolazi od institucionalnih investitora kao što su penzioni ili zajednički fondovi, osiguravajuće kompanije ili tradicionalne banke koje upravljaju velikim portfeljem kapitala. Ovo obilje institucionalnih investitora uglavnom ostaje neiskorišćeno. Dostupnost institucionalnih fondova je ograničena pravnim formama i strogim poštovanjem povereničke odgovornosti, što ograničava ovu formu investiranja kao visokorizičnu. Problem u slici i percepciji socijalnih preduzeća je posebno prisutan među institucionalnim investitorima. Uprkos tome, postoje različiti presedani, kao što je nekoliko velikih institucionalnih fondova u SAD (California Public Employees Retirement System ‐ CalPERS34, TIAA‐CREF) i Francuskoj (Caisses de dépot et consignation) koji uključuju nefinansijske socijalne kriterijume u njihovim investicijskim odlukama i obavezi od strane nekoliko penzionih fondova, kako bi se demonstriralo njihovo učešće u SRoI. Operacionalizovanje ove obaveze ostaje izazov uprkos struktuiranim, kredibilnim, mejnstrim35 SRoI mogućnostima koje su dostupne i sugerišu da koliko god da je rast SRoI pokreta atraktivan on još uvek nije u potpunosti shvaćen.

31 Investicije za podršku programa (PRIs) ‐ investicije koje daju fondacije kako bi podržale humanitarne aktivnosti koji uključuju potencijalni povrat kapitala u utvđenom vremenskom okviru. Investicije za podršku programa uključuju finansijske metode koje su uglavnom povezani sa bankama ii drugim privatnim investitorima, kao što su pozajmice, garancije na pozajmice, povezani depoziti, kao i investicije kapitala u humanitarnim organizacijama ili u komercijalnim poslovnim poduhvatima sa humanitarnim ciljevima. 32 FSG je neprofitnа konsultаntskа firmа specijаlizovаnа zа strаtegije, evаluаcije i istrаživаnjа, osnovаnа je 2000. godine. http://www.fsg.org/ 33 Američka služba za reviziju ‐ (eng. US Department of the Treasury’s Internal Revenue Service) dopušta specijalni status oslobađanja od poreza za fondacije koje imaju investicije za podršku programa. Kao što IRS objašnjava, “investicije”, da bi bile povezane sa programom, moraju značajno da unapređuju izuzete aktivnosti fondacije. To moraju biti investicije koje ne bi bile date ni zbog čega drugog, nego zbog njihovih ciljeva za izuzećem” (cf. http://www.irs.gov). 34 CalPERS‐ov cilj je da investira 2% svog portfeljea (200 milijardi Američkih dolara) u Kalifornijsko neobezbeđeno tržište kapitala (Hebb et al., 2006, p. 29). 35 Mejnstrim (eng. main stream ‐ glavni tok) se sociološki definiše kao "normalizujuća, monokulturna forma proizvodnje ili ona koja joj teži".

93

Posrednici i novi finansijski proizvodi su od ključnog značaja institucionalnim investitorima kao dozvola za aktivniju ulogu u kapitalizovanju socijalnih preduzeća. Potreba za finansijskim posrednicima je porasla i omogućava im da se uključe u razvoj socijalnih preduzeća. Društveni partneri su, isto tako, od ključnog značaja za uspešne ishode ovih investicija. Iskustvo potvrđuje potrebu za partnerstvom među društveno baziranim organizacijama i finansijskim akterima. Da bi veliki institucionalni fondovi učestvovali, važnost ove dve forme medijacije ne može biti previše naglašena.

Pojedinačni investitori su, takođe, izvor finansiranja iako njihovo prisustvo nije ujednačeno. Dve grupe pojedinaca mogu biti uključene u ovu kategoriju. Prva se odnosi uglavnom na socijalno motivisane „bogate” investitore čijim novcem upravljaju moćni finansijski savetnici preko proširenih portfelja kako bi se obezbedilo novo investicijsko tržište. Angel investitori u SAD spremni su da investiraju u socijalna preduzeća. Oni su deo Investitorskog kruga (IC) čija je misija obezbeđivanje dugoročnog kapitala za održivi ekonomski razvoj. Od 1992. oni su investirali 100 miliona Američkih dolara u 163 posla uključujući preduzeća društvenog razvoja i biznise čiji su vlasnici žene i manjine. Studija iz 2002. godine koju je sprovela Harvard Business School i McKinsey & Company došla je do zaključka da kompanije u kojima IC investiraju stvaraju konkurentne prihode (Wortsman, Mendell and Neamtan, 2006). Tu su filantropske organizacije Venture Partners International, Social Ventures Network i Co‐op America back Angel Investors koje žele da investiraju direktno u socijalna preduzeća (ibid, p. 29). Druga grupa koja im se sada pridružila predstavlja pojedinačne, male investitore. Stvaranjem informacijskih mreža, ovi "građani investitori" imaju odgovornost koja im dopušta da zaobiđu korporativni menadžment ili institucionalne investiture za informacije koje se tiču portfelja investicijskih mogućnosti (Davis, Lukomnik and Pitt‐Watson, 2006).

Kvazi kapital ili „Quasi‐equity” finansiranje jeste hibridni tip pozajmice koja ima karakteristike klasičnog investicionog kapitala. Ogleda se u zadovoljavanju potrebe socijalnih preduzeća za dugoročnim investicijskim kapitalom. Pošto socijalna preduzeća koja su kolektivno vlasništvo ne dozvoljavaju prodaju akcija ili, uopštenije, pošto se akcijama socijalnih preduzeća ne trguje na tržištu kapitala, quasi‐equity, dopušta da kapital ostaje u okviru preduzeća bez potvrde vlasništva. „Kvazi kapital” ima mnogo formi, uključujući subordinisane i neosigurane pozajmice.

Dostupnost „kvazi kapitala” omogućava socijalnim preduzećima da finansiraju rast i investiraju u opremu i nekretnine (pasivna sredstva) što kratkoročne pozajmice ne dopuštaju. Ovo je ključno u razvoju kapiciteta i održivosti ovih preduzeća. Mnogi instrumenti pozajmica koji su dostupni u ovom momentu ne mogu da odgovore na hitne potrebe za dugoročnim investiranjem kapitala koje je esencijalno za konsolidaciju i rast preduzeća. Specifični uslovi koje ova forma investicija ima zavise od dogovora postignutih među investitorima i onih koji koriste investicije. Na primer, Futurebuilders England su u skorije vreme lansirali finansijsku opciju u kojoj se investicija otplaćuje na osnovu procenta godišnjeg dobitka socijalnog preduzeća koji je prethodno dogovoren.

Etička ili tržišta socijalnog kapitala nastaju u cilju povećanja izvora kapitala iz kojih bi se finansirala socijalna preduzeća. Razvijanje socijalne berze nije nova ideja. Alternativno i potencijalno moćno finansijsko tržište koje može da se nadmeće sa mejnstrim kapitalnim tržištima zahteva odgovarajuće mehanizme kako bi se podigla i svest i samopouzdanje potencijalnih investitora. Uprkos brojnim kritikama i primerima propalih pokušaja da se uspostave takvi sistemi, ideja razmene socijalnog finansiranja nastavlja da interesuje mnoge investitore.

Potpuno razvijena i funkcionalna alternativna socijalna berza trenutno ne postoji, iako je inicijativa ETHEX (Ethical Exchange – Etička berza) podržana od strane Triodos Bank važan korak u razvoju ovog tržišta.

94

Okvir 6.

Socijalne inovacije na sekundarnim tržištima ‐ slučaj socijalne berze u Velikoj Britaniji

Iako ne postoje potuno razvijeni primeri socijalnih berzi, inovativna i uspešna razmena sa socijalnim preduzećima i investitorima treba da postoji kako bi se gradio jači sektor i ostvarivali prihodi na osnovu kapitala investitora. Kako bi se testirala izvodljivost ove ideje sprovedena je studija u Ujedinjenom Kraljevstvu 2007. godine.

U slučaju Velike Britanije, predstavnici države, socijalna preduzeća, finansijski sektor i privatne fondacije bili su uključeni u preliminarne diskusije o tome kako da se uspostavi berza za socijalna preduzeća. Konačno, Socijalna berza ‐ Social Stock Exchange Ltd je uspostavljena od strane socijalnih investicionih eksperata Pradeep Jethi and Mark Campanale. Oni planiraju da stvore tržište koje će ciljati na preduzeća sa godišnjim obrtom od više od 500000 Britanskih funti a koja se bave trgovinom tri ili više godina. Istraživanja koje je finansirala Rockefeller fondacija je na putu da profiliše socijalna preduzeća (više od 1200 do sada) i investitore, ocenjujući tržišne interese i istražujući potencijal socijalnog uticaja aktivne Socijalne berze. Po mišljenju Antony Bugg‐Levine, koji je izvršni direktor Rockefeller fondacije, „socijalna berza Velike Britanije ima potencijal da stvori vodeću globalnu platformu koja će moći da utiče na investitore da ulažu i u kompanije i u neprofitne organizacije koje stvaraju socijalnu vrednost, ali i finansijski dobitak”.

Za više informacija: Treći sektor online (Socijalna berza na vidiku, 5. decembar 2007. i „Socijalna berza koja počinje 2009. godine", 4. april 2008, H. Warrell).

Nekoliko socijalnih preduzeća pratilo je vođstvo Traidcraft‐a u Velikoj Britaniji kada je osnovalo svoju prvu etičku ponudu akcija 1984. godine. Kupce i prodavce je spojila Triodos Bank po principu „usklađene pogodbe” koja je strukruirana od strane firme za hartije od vrednosti. Od tada do danas inicijativa je dopustila nekoliko ponuda akcija36.

U jednom primeru iz Velike Britanije, odluka da se osnuju alternativne javne ponude je značila restruktuiranje preduzeća od neprofitnog do viševlasničke strukture, što je dopustilo privatne investicije. Ovo je tema za debatu među učesnicima iz različitih kulturalnih i institucijskih postavki. Među preprekama koje su trenutno uočene i koje smetaju razvoju finansijskog tržišta za socijalna preduzeća, nalazi se i nedostatak standardizovanih metoda za merenje performansi. Uprkos većoj debati o tome šta je pravi „dobitak” socijalnih preduzeća, postoje novi indeksi kao što je Indeks o održivosti Dow Jones‐a ili FTSE4Good Index Serija37.

U 2006. godini je etičko investiranje dostiglo gotovo 3 biliona Američkih dolara u SAD i 11,6 milijardi britanskih funti u UK. Ovaj sektor finansijskog investiranja nadmašuje mejnstrim finansijska tržišta (Nicholls, 2007), a socijalna preduzeća značajno su doprinela razvoju ove aktivnosti. Odsustvo mehanizama za koordinaciju ograničava razvoj koherentnog tržišta. Alex Nicholls je još jednom naglasio ključnu potrebu za posredničkim prostorom (ibid). Primeri razmene kvota za emisiju ugljenika i prvobitna socijalna berza preko povećanog broja alternativne javne ponude (APOs‐a), alternativnih indeksa, i usklađenje pogodbe za razmenu (eng. mached bargain swaps), koju je razvio Triodos, jesu primeri kako tržište može biti stvoreno (Nicholls, 2008). 36 Triodos predlaže inicijalne cene i onda pokušava da spoji registrovane prodavce sa bilo kojim registrovanim kupcima. 37 Ustanovljeno 2001. godine, spaja više od 450 kompanija koje se revidiraju periodično kako bi se procenilo koliko poštuju kriterijum održivosti životne sredine i univerzalnih ljudskih prava (cf. www.ftse.com). Ustanovljeno 1999. godine, the DJSI su prvi globalni indeksi koji prate finansijske performance vodećih kompanija koje idu ka održivosti šriom sveta. Zasnovano na kooperaciji Dow Jones Indexes, STOXX Limited and SAM, the DJSI obezbeđuju asset managers pouzdane i objektivne repere za upravljanje portfolijima održivosti (cf. www.sustainability‐index.com).

95

Potrebe za informacijom, standardizacijom i koordinacijom su ključne u unapređenju visokog segmentiranog tržišta punog neizvesnosti.

9.3. Zaključak

Iako postoje ograničenja na strani ponude, vidimo da socijalna preduzeća imaju na raspolaganju veliki broj mehanizama finansiranja kako preko Bankarskog sektora tako i preko Razvojnih finansijskih institucija.

Trenutno ne postoji velika potražnja za konvencionalnim ulagačima i "Angel" investitorima za finansiranje socijalnih preduzeća. Zato postoji povećana potražnja za takozvanim "strpljivim" kapitalom, naročito kod socijalnih preduzeća u početnoj ili ranoj fazi razvoja (što podrazumeva finansiranje kroz investicione grantove).

Mere kroz koje bi se promovisala ponuda "strpljivog" kapitala moraju biti propraćene naporima socijalnog sektora da stvori i stvara sve veće odgovarajuće, održive, investicione šanse.

96

97

"Ako možemo provesti prvu deceniju 21. veka u pronalaženju pravih pristupa koji zadovoljavaju potrebe siromašnih uz pomoć modela koji generišu profit i kreiraju radna mesta, onda smo na putu pronalaženja

održivog načina za smanjenje siromaštva u svetu."

Bill Gates

98

99

10. SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U SRBIJI I AP VOJVODINI

U situaciji kada u svetu vlada ekonomska kriza, jedno od rešenja rastućih ekonomskih i socijalnih problema je razvoj preduzetničkih organizacija sa društvenom vokacijom. U ovom delu monografije ćemo dati pregled sektora socijalnih preduzeća u Republici Srbiji i AP Vojvodini sa aspekta opštih karakteristika, regionalne zastupljenosti i pravnog i strateškog okvira za njihov razvoj. Kao što ćemo videti, socijalna preduzeća u Srbiji i Autonomnoj pokrajini Vojvodini imaju veoma heterogenu strukturu. Na to ukazuju opšte karakteristike sektora socijalnih preduzeća. Kako bi se ukazalo na specifičnosti svakog socijalnog preduzeća u narednim delovima pažnja će biti posvećena ciljevima na čije su ostvarenje orijentisana socijalna preduzeća u Srbiji.

10.1. Opšte karakteristike sektora socijalnih preduzeća

"Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji", koje je sprovedeno 2008.38 godine, i čiji je cilj bio da se identifikuju organizacije koje imaju karakteristike socijalnog preduzeća pokazuje da u Srbiji ima oko 1160 "socijalnih preduzeća". Istraživanje, takođe, pokazuje da veći deo sektora socijalnih preduzeća Srbije čine zadruge i to poljoprivredne zadruge. Samim tim, one značajno utiču i na opšte karakteristike ovog sektora.

Tabela 4. Sektor socijalnih preduzeća po tipovima organizacija

Izvor: Cvejić, S., Babović M., Vuković O. (2008), Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji, UNDP

Elemente socijalnih preduzeća uspeo je da razvije samo mali broj udruženja građana. Na to je uticala, pored zastarelih zakona i nedovoljnog priznanja koncepta socijalnih preduzeća, pogrešna slika o stvarnom broju socijalnih preduzeća među udruženjima građana (moguće zato što te organizacije često kriju aktivnosti od kojih ostvaruju prihode, često kombinujući prihode i dobit). Verovatno se pribojavaju da će u javnosti biti negativno obeležene i kažnjene za kršenje zakona. Među udruženjima građana organizacije koje pružaju podršku ugroženim kategorijama stanovništva imaju veći udeo u odnosu na organizacije koje se orijentišu na zaštitu životne sredine i lokalni razvoj (Cvejić, S., Babović M., Vuković O., 2008).

38 Cvejić, S., Babović M., Vuković O. (2008), Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji, UNDP

100

Važan aspekt strukture sektora socijalnih preduzeća odnosi se na period u kojem su osnovana od kog zavisi njihova organizacija i model rada.

Tabela 5. Vreme osnivanja socijalnih preduzeća


Mapiranje pokazuje da je procentualno najveći broj socijalnih preduzeća osnovan posle 2000‐te godine.

Neke poljoprivredne zadruge (5,3%), koje su osnovane pre drugog svetskog rata i dalje su veoma aktivne, a preživele su nekoliko transformacija ekonomskog i socijalnog sistema. Zanimljive su i omladinske zadruge koje su uglavnom osnovane devedesetih godina XX veka, a njihovi počeci datiraju iz perioda pre tranzicije (jedna četvrtina omladinskih zadruga osnovana je u vreme socijalizma).

Trend osnivanja ovog tipa zadruga se smanjuje od 2000‐te godine. Polovina udruženja građana koja pružaju podršku ugroženim kategorijama stanovništva osnovana je u vreme socijalizma, dok su udruženja građana orijentisana na zaštitu životne sredine i lokalni razvoj relativno nov fenomen ‐ od 45 organizacija iz ove grupe posle 2000‐te godine osnovano je njih 34 (Cvejić, S., Babović M., Vuković O., 2008).

Organizacije koje su osnovane u prošlom periodu su uglavnom preduzeća za stručno osposobljavanje i zapošljavanje lica sa invaliditetom. Ostali oblici socijalnih preduzeća su novije organizacije. Posle 2000‐te godine osnovana su sva zavisna spin‐off preduzeća, osim dva osnovana od strane udruženja lica sa invaliditetom. Posle 2000‐te godine osnovane su sve agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. U tom periodu je osnovano i 5 od 6 aktivnih poslovnih inkubatora (jedan je osnovan krajem devedesetih).

10.2. Regionalna distribucija socijalnih preduzeća

Socijalna preduzeća prisutna su na čitavoj teritoriji Srbije, na to ukazuju podaci o regionalnoj distribuciji socijalnih preduzeća. Njihova koncentracija malo je veća u AP Vojvodini u odnosu na Centralnu Srbiju, a najveći udeo u ukupnom broju socijalnih preduzeća ima Bačka.

101

Slika 4. Regionalna distribucija socijalnih preduzeća


Na osnovu pregleda koji prikazuje Slika 4, može se zaključiti da je najveća koncentracije socijalnih organizacija u regionalnom smislu na teritoriji APV ‐ 45,30% od ukupnog broja socijalnih organizacija na teritoriji Srbije. Na ovaj broj socijalnih organizacija najviše utiče podatak da najveći broj socijalnih organizacija čine poljoprivredne zadruge.

I sa i bez poljoprivrednih zadruga, region Bačke pokazuje viši stepen razvoja socijalnih preduzeća u odnosu na ostale regione, dok Istočna Srbija i Srem pokazuju mali broj socijalnih preduzeća. Razvoj sektora socijalnih preduzeća uslovljen je nizom različitih faktora, uključujući i stepen ekonomskog razvoja, strukturu privrede, karakteristike tržišta rada, tradiciju civilnog društva, institucionalni razvoj na lokalnom nivou i društvenu strukturu – takođe uključujući i prisustvo marginalizovanih kategorija društva i probleme socijalne integracije. Iako dublja analiza regionalnih razlika u okviru ove studije nije bila moguća, ipak možemo reći da je stepen ekonomskog razvoja jedan od važnih uzroka regionalnih razlika. U odnosu na visinu nacionalnog prihoda postoje značajne razlike između bogatijeg regiona Bačke na severu Srbije koji ima i najveći udeo socijalnih preduzeća i relativno siromašnijeg regiona istočne Srbije koji ima najmanji udeo socijalnih preduzeća.

10.3. Socijalne funkcije socijalnih preduzeća

Postoji jedan ili više socijalnih ciljeva ka kojima su orijentisana socijalna preduzeća u Srbiji i AP Vojvodini

Podrška ugroženim kategorijama društva Lokalni razvoj Zaštita životne sredine

102

Često se dešava da se ova tri osnovna cilja međusobno prepliću. Konkretan cilj organizacije i načini postizanja tog cilja kod različitih tipova socijalnih preduzeća se značajno razlikuju. Neke od ciljeva organizacije se trude da ostvare direktno, dok neke ostvaruju indirektno. Na primer: unapređenjem položaja žena u ruralnim krajevima se doprinosi lokalnom razvoju. Iako je veliki broj organizacija koje se prvenstveno orijentišu ka lokalnom razvoj, socijalna svrha inkorporirana je u više od jedne petine socijalnih preduzeća. To pokazuje da su socijalni ciljevi i funkcije socijalnih preduzeća međusobno isprepleteni. Najčešći socijalni cilj ova tri tipa organizacija je podrška licima sa invaliditetom, taj cilj navela je većina organizacija (Cvejić, S., Babović M., Vuković O., 2008). .

Promovisanje i podrška razvoju preduzetništva i preduzeća su socijalni ciljevi agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i poslovnih inkubatora. Razlika se ogleda u metodologiji ‐ agencije pružaju podršku eksternim akterima (tj. nezaposlenima, preduzetnicima, preduzećima), dok inkubatori u svom prostoru pružaju korisnicima prostorije, administrativnu podršku, obuku, određenu opremu i usluge savetovanja, kao i podršku u vidu praćenja.

Nevladin sektor u Srbiji u poslednje vreme pokušava da doprinese lokalnom razvoju i zaštiti životne sredine. Najčešći fokus ovih organizacija je obuka, turizam, promocija lokaliteta, kao i podrška društveno odgovornih ideja i projekata (vidi Okvir 7.).

Okvir 7.

CENTAR ZA DRUŠTVENO ODGOVORNO PREDUZETNIŠTVO – CDOP

Sigurno kuća za “lude” ideje.

Promene se ne dešavaju same od sebe niti će se desiti ako samo postavljamo pitanja "Kako ovo društvo može biti bolje?" ili "Šta se može učiniti za ovu planetu da bude lepše mesto za život?". Promene nastaju samo onda kada odlučimo da preduzmemo nešto sa odgovorima do kojih smo došli postavljajući ovakva pitanja. Centar za društveno odgovorno preduzetništvo predstavlja lični odgovor i pokušaj da se doprinese boljoj i lepšoj budućnosti.

Centar za društveno odgovorno preduzetništvo (u daljem tekstu CDOP) je organizacija koja je osnovana avgusta 2010. godine sa glavnim ciljem da stalno prepoznaje društveno odgovorne ideje, pojedince i organizacije, da ih aktivno podržava kroz svoje edukativne i razvojne aktivnosti podstičući ih u ostvarivanju održivih društveno odgovornih ideja i projekata.

Osnovne aktivnosti Centra su edukativno razvojnog karaktera; podržavaju pojedince i ideje. Ova organizacija omogućava i aktivan odmor u prirodi kroz telesnu edukaciju, eko turizam, volonterski rad i bavljanje narodnom radinošću.

Organizaciju vodi Dragana Tomić Pilipović, a u njenom radu učestvuju razni eksterni saradnici i prijatelji organizacije koji poseduju dugogodišnje dokazano iskustvo i stručnost iz socijalnog preduzetništva, održivog razvoja, permakulture, ekologije, itd.

Stručnost i kvalitet rada organizacije potvrđuju i razna angažovanja CDOPa od strane različitih institucija i pojedinaca na raznim projektima i stučnoj podršci u oblasti socijalnog preduzetništva. Izdvajamo sledeća značajna angažovanja: držanje obuke za buduće socijalne preduzetnike u okviru projekta "Biznis u službi zajednice" u organizaciji British Councila i Foruma mladih sa invaliditetom, uz podršku Ministarstva rada i socijalne politike; članstvo u radnoj grupi u okviru projekta "Kreativno društvo" u organizaciji Ambasade Švedske i Muzeja nauke i tehnike; mentorski rad u projektu mentorske podrske socijalnim preduzetnicima

103

organizovanim od strane SMART kolektiva, itd.

Dosadašnji najznačajniji uspeh je ideja o konceptu i načinu funkcionisanja CDOP‐a koja je osvojila prvo mesto na Međunarodnom konkursu za najbolju ideju iz domena društvenog poduzetništva u okviru "Turneje društvenog preduzetištva 2010." pod pokroviteljstvom prof. Muhameda Junusa, dobitnika Nobelove

nagrade za mir i začetnika ideje društvenog poduzetništva u sektoru bankarstva.

Osim osnovnih aktivnosti, CDOP je pokrenuo izgradnju edukativnog kompleksa "Peti element" u malom selu Vrmdža na istoku Srbije. Ovaj kompleks će biti inkubator društveno odgovornog preduzetništva, mesto gde ljudi izgrađuju lični potencijal kako bi realizovali ideje u svom okruženju radi unapređenja kvaliteta života. Biće to sigurno kuća za "lude" ideje. Mesto gde inovativni pojedinci mogu raditi, učiti, sastajati i umrežavati se. Mesto za eksperimentisanje i lični razvoj.

Želja je da se izgradnjom ovog kompleksa osim razvoja društvenog odgovornog preduzetništva i razvoja pojedinaca podstakne i potpomogne i lokalni ruralni razvoj siromašnih regija. Odabir je pao na selo Vrmdža ne samo zbog prirodnih lepota, već i zbog potencijala za lokalni razvoj kroz eko turizam i poljoprivrednu proizvodnju. Samo selo pripada regiji Timočke krajine, a nalazi se u severnom delu opštine Sokobanja, 10 km od opštinskog centra, na 500 metara nadmorske visine, u samom podnožju planine Rtanj. Imanje na kome će nastati ovaj kompleks je veliko 1,6

hektara i nalazi na kraju sela, na putu ka Vrmdžanskom jezeru.

Idejno rešenje kompleksa odražava misiju i viziju CDOP‐a kombinacijom društveno odgovornog i ekološkog rešenja, ali sa kreativnim iskorakom koji odiše jednostavnošću, toplinom, funkcionalnošću i samoodrživošću. Sastojaće se od eko kuća izgrađenih od prirodnih materijala tipičnih za datu regiju (drvo, kamen, slama i zemlja) i sadržaće više različitih podcelina

medjusobno povezanih: centralna zgrada za edukaciju kao proširena verzija radnog prostora koji uključuje i neformalni deo prostora za čitanje, sastajanje, druženje i ishranu, manji bungalovi sa smeštajnim kapacitetom do maksimalno 5 učesnika po objektu, mini park u delu imanja na kojem se nalazi prirodni izvor... Težiće se da celokupni kompleks bude izgradjen po principu energetske efikasnosti. Rad na ovom kompleksu započeo je 2011. godine i trajaće u više faza, zaključno sa 2015.

"Peti element" za nas nije samo edukativni kompleks. Njega čine i naši prijatelji, saradnici i ljudi dobre volje koji, svako shodno svojim mogućnostima, pomažu da ovaj centar što pre zaživi i započne svoj rad.

Naša poruka budućim socijalnom preduzetnicima je da put kojim su krenuli nije lak, ali da jedino verujući i ne odustajući od svojih

"ludih" ideja, možemo pokrenuti i nešto uraditi za bolju budućnost nas samih, porodice, čovečanstva.

„Velika čuda nastaju malim čudima, kada malim ali sigurnim koracima grabimo ka cilju uz međusobnu podršku i nesebično deljenje znanja i iskustava".

www.cdop.rs

104

Potencijalna socijalna preduzeća su udruženja građana koja su usmerena ka pružanje podrške lokalnom razvoju, starijim licima, ugroženim grupama (žene, deca), licima sa invaliditetom (vidi Okvir 8.). Ove organizacije češće razvijaju preduzetničke elemente s obzirom na to da imaju adekvatnija sredstva za razvoj kapaciteta i upražnjavaju aktivnosti od kojih ostvaruju prihode.

Svoje socijalne ciljeve udruženja gradjanja pokušavaju da ostvare sprovođenjem različitih aktivnosti i programa. Najviše aktivnosti posvećeno je direktnoj pomoći korisnicima koji se nalaze u lošijem položaju ili imaju zdravstvene ili socijalne probleme. Postoji širok spektar različitih vidova pomoći: centri za dnevni boravak, psihološka pomoć, pomoć u kući, medicinska pomoć, pravna novčana ili nenovčana pomoć, donacije...

Još jedna od najčešćih aktivnosti je izgradnja kapaciteta i jačanje ekonomskog položaja korisnika. Uz osnovne, neguju se i aktivnosti koje za cilj imaju zabavu, rekreaciju, relaksaciju korisnika i razvijanje prijateljstva medju njima.

Okvir 8.

Klub žena Hera

Klub žena Hera je organizacija koja se bavi pružanjem pomoći ženama žrtvama nasilja u porodici i nezaposlenim ženama u ruralnim sredinama.

Razlozi za nastanak su nepostojanje ženskih grupa i organizacija u opštinama Bačka Topola i Mali Iđoš.

Put razvoja: Na početku rada su postojale samo pojedine ženske grupe za čuvanje tradicije. Sada u svih 23 naselja opštine Bačka

Topola postoje ženske grupe koje se bave pitanjima nasilja u porodici, ženskim pravima, položajem i zapošljavanjem žena u ruralnim sredinama. Koalicija ženskih grupa se izborila za osnivanje Komisije za ravnopravnost polova u opštini Bačka Topola. Opština u svojim strategijama nije prepoznala žene, ženska prava, nasilje nad ženama, zapošljavanje žena. Time je onemogućeno aplicirati za bilo koji EU projekat koji traži da se oblast kojoj se daje finansijska pomoć bude deo lokalnog strateškog plana. Opština daje simboličnih 10.000 dinara godišnje organizaciji ili uopšte ne daje ništa sa objašnjenjem da "žene ne treba da se bave politikom".

Organizacija nema stalno zaposlene osobe zbog pomenutih problema.

Zbog okolnosti u kojima se nalazi organizacija nije u mogućnosti da se finansijski osamostali, te nije u prilici da bude samoodrživo socijalno preduzeće, već i dalje radi u ograničenoj formi nevladine organizacije.

Problemi u radu su nepostojanje podrške i pomoći lokalne samouprave i ignorisanje žena u lokalnim akcionim i strateškim planovima.

Poruka za buduće socijalne preduzetnike: "Ukoliko nemate minimalnu pomoć i podršku lokalne samouprave, dobro izračunajte prihode i rashode kako bi bili/e sigurni/e da je projekat finansijski održiv".

Ključan faktor u razvoju socijalnih preduzeća je kapacitet za razvoj delatnosti od kojih se ostvaruju prihodi i pristup tržištu.

105

Specifičnosti socijalnih preduzeća po kojima se ona razlikuju od profitnog sektora su: snažna orijentacija ka poljoprivredi, maloprodajne delatnosti i posredovanje pri zapošljavanju. Maloprodaja je druga najčešća grana delatnosti socijalnih preduzeća.

U sledećem primeru upoznajemo socijalno preduzeće koje kreira i distribuira svoje proizvode (vidi Okvir 9.).

Okvir 9.

Divac HOD d.o.o.

Divac HOD d.o.o. je socijalno preduzeće koje celokupan profit usmerava u projekte Fondacije Ana i Vlade Divac. Preduzeće se prvenstveno bavi proizvodnjom i prodajom različitih predmeta koji promovišu Srbiju ili prenose pozitivne vrednosti ‐ majice,

šolje, podmetači, dečje stvari, itd.

Razlog za nastanak ovog socijalnog preduzeća je prikupljanje dodatnih sredstava za realizaciju projekata Fondacije Ana i Vlade Divac koja se bavi smeštajem izbeglih i raseljenjih lica u koletivnim centrima. Preduzeće je članica mreže SENS – Mreže Socijalne Ekonomije Srbije koja povezuje

socijalna preduzeća koja zapošljavaju ugrožene kategorije društva.

U početku preduzeće se bavilo postavljanjem aparata za samoposluživanje na prometnim mestima, a kasnije i u zgradama kompanija koje su na taj način dale svoj doprinos humanitarnim akcijama Fondacije Ana i Vlade Divac.

Vrlo brzo po osnivanju, preduzeće je kreiralo svoje prve proizvode: pamučne majice, sveće, postere i priveske za ključeve. Na samom

početku ideju su podržali mnogi umetnici, ustupivši prava na korišćenje svojih dela i materijala. Kasnije su uvedeni novi proizvodi: šolje sa optimističnim porukama, magneti, podmetači za čaše, dečji program ‐ bebi bluze, bodići i portikle, koji se sada prodaju i u veleprodaji. Postojeći program majica je obogaćen muškim majicama sa dugim rukavima i ženskim širokim bluzama.

Proizvodi Divac HOD‐a se mogu pronaći na štandu u Ušće Shopping Centru, kao i u objektima Mercator, SuperVero, Idea, Hudson News i Knjižarama Vulkan. Za vreme Božićnih i Novogodišnjih praznika, kompanijama se nude posebno dizajnirane čestitke, rokovnici i drugi reklamni materijal koji se izrađuje u saradnji sa odabranim dobavljačima. U planu je razvoj novih proizvoda u saradnji sa proizvođačem iz Novog

Sada, kao i razvijanje veleprodaje dečjih stvari.

Preduzeće je započelo rad sa jednim zaposlenim, a sada ima dvoje stalno zaposlenih i pomoć studenata preko omladinske zadruge. Problemi sa kojima se preduzeće susrelo su klasični problemi malih preduzeća. Neophodna je bila računovodstvena i pravna pomoć jer se u malom preuzeću ovakve funkcije moraju obavljati angažovanjem eksternih agencija. Veliku podršku preduzeće je dobilo ulaskom u biznis

inkubator Biznis centra Opštine Savski Venac, gde se sada nalazi i sedište preduzeća.

Socijalnim preduzetnicima je važna vizija, realno postavljeni i merljivi ciljevi i promocija rada socijalnog preduzeća kroz umrežavanje i pomoć lokalnih organizacija i opštinskih organa. Na taj način se podiže transparentnost socijalnih preduzeća i otvara put napretka socijalnog preduzetništva u Srbiji.

106

Većinu svojih socijalno orijentisanih aktivnosti udruženja gradjana finansiraju iz donacija ili iz prihoda koji su ostvareni uglavnom iz delatnosti tradicionalno profitnih grana. U poslednjih nekoliko godina osniva se sve više profitnih agencija koje pružaju usluge socijalne zaštite i to prvenstveno za starija lica ili decu. Samo nekoliko tih agencija registrovano je kod APR‐a, dok veliki broj njih radi u neformalnom sektoru. Budući da nisu ograničene u pogledu prihoda, te organizacije nisu socijalna preduzeća. To što je profitni sektor prepoznao ekonomske prednosti tržišta socijalnih usluga moglo bi da bude upozorenje za socijalna preduzeća (ili potencijalna socijalna preduzeća) jer bi mogla da izgube svoje tržišne prednosti, bez obzira na bogato iskustvo koje imaju u ovoj oblasti. Ovo bi mogao i trebalo bi da bude jedan od osnovnih razloga za intervenisanje u toj oblasti. Na taj način bi se omogućilo organizacijama socijalnih preduzeća da prepoznaju i razviju svoje aktivnosti na tržištima socijalnih usluga koje je profitni sektor već prepoznao.

107

"Osnovan na principima privatne inicijative, preduzetništva i samozapošljavanja, a osnažen vrednostima demokratije, jednakosti i

solidarnosti, kooperativni pokret može pomoći da se prokrči put za više pravedan i sveobuhvatan ekonomski poredak."

Kofi Annan

108

109

11. ZAKONODAVNI I STRATEŠKI OKVIR

Socijalno preduzeće može biti struktuirano kao departman, program, profitabilna ili neprofitna organizacija. Socijalno preduzeće može takođe biti predstavništvo neprofitne organizacije, registrovano kao profitna ili neprofitna delatnost. Mnoge organizacije su, u stvari, mešovitog tipa. Veoma je važna prepoznatljivost socijalnog preduzeća kroz definicije i pravni status. Struktura ili model rada socijalnog preduzeća nisu osnov njegovog pravnog statusa. Od velike je važnosti prepoznatljivost i prisutnost termina i koncepta socijalnog preduzetništva u pravnom sistemu države za njegov razvoj i širi uticaj na društvo. Socijalno preduzetništvo je, iako u nedovoljnoj meri prisutno u pravnom sistemu Srbije, prisutno u njenoj pravnoj praksi. Ovaj deo monografije čine pregledi postojećih zakonskih propisa i strateških okvira delovanja i razvoja Republike Srbije koji sadrže odredbe u kojima nalazimo termin socijalno preduzeće.

11.1. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom

Terminološki, socijalno preduzeće se kao takvo prvi put u domaćoj pravnoj praksi pominje u Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.39

Prema članu 45. ovog zakona, socijalno preduzeće je privredno društvo koje se osniva za obavljanje delatnosti koja je usmerena na zadovoljavanje potreba osoba sa invaliditetom i koje, nezavisno od ukupnog broja zaposlenih, zapošljava najmanje jednu osobu sa invaliditetom. Ovaj pravni akt je posebno važan zato što je socijalno preduzeće, kao poseban oblik zapošljavanja, formalno uveo u pravni sistem Republike Srbije, trasirajući put većem radnom angažovanju osoba sa invaliditetom. Direktna i neraskidiva veza između socijalnog preduzetništva i invaliditeta počiva u samoj zakonskoj odredbi da preduzeće, da bi moglo biti karakterisano kao socijalno, mora da zapošljava makar jednu osobu sa invaliditetom.

Osoba sa invaliditetom je lice sa trajnim posledicama telesnog, senzornog, mentalnog ili duševnog oštećenja ili bolesti koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom, koje se suočava sa socijalnim i drugim ograničenjima od uticaja na radnu sposobnost i mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja i koje nema mogućnosti ili ima smanjene mogućnosti da se, pod ravnopravnim uslovima, uključi na tržište rada i da konkuriše za zapošljavanje sa drugim licima.

Zakon predviđa da status osobe sa invaliditetom ima: 1) ratni vojni invalid, 2) mirnodopski vojni invalid, 3) civilni invalid rata, 4) lice kome je izvršena kategorizacija i drugo lice kome je utvrđena invalidnost, u skladu

sa zakonom, 5) lice kome je, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđena

kategorija invalidnosti, odnosno preostala radna sposobnost, 6) lice kome se, u skladu sa ovim zakonom, proceni radna sposobnost saglasno kojoj ima

mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja, odnosno radnog angažovanja.40

39 Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (Službeni glasnik RS, br. 36‐09) zasniva se na načelima poštovanja ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, uključenosti osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi ‐ u skladu sa profesionalnim sposobnostima, podsticanja zaposlenosti osoba sa invaliditetom na odgovarajućim radnim mestima i u odgovarajućim uslovima rada, zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom, jednakih prava i obaveza i rodne ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. 40 Po članu 4. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

110

Nezaposlena osoba sa invaliditetom ima od 15 do 65 godina života, nije u radnom odnosu niti je na drugi način ostvarila pravo na rad, spremna je da radi ili prihvati profesionalnu rehabilitaciju radi zapošljavanja, aktivno traži zaposlenje i vodi se na evidenciji nezaposlenih lica kod organizacije nadležne za poslove zapošljavanja.

Osoba sa invaliditetom ima pravo na utvrđivanje statusa i procenu radne sposobnosti, podsticanje zapošljavanja, radne i socijalne uključenosti i afirmaciju jednakih mogućnosti na tržištu rada, mere i aktivnosti profesionalne rehabilitacije i aktivne politike zapošljavanja, zapošljavanje pod opštim i posebnim uslovima i u posebnim organizovanim oblicima zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom.41

Pravo na rad je civilizacijska pravna tekovina koja bi trebalo svakoj individui da omogući da unapredi lične sposobnosti i razvije se u kreativnu osobu i kao takvo zagarantovano je Ustavom Republike Srbije42, a odnosi se i na lica sa invaliditetom.

Istaknimo da zapošljavanje bar jedne osobe sa invaliditetom nije glavna odlika socijalnog preduzeća jer se radno angažovanje osoba sa invaliditetom može odvijati i u formi radnog centra ili preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom jeste pravno lice koje zapošljava i vrši profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, a čiji osnivači mogu biti Republika Srbija, autonomna pokrajina, lokalna samouprava, privredno društvo, udruženje osoba sa invaliditetom i druga pravna i fizička lica.

Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom može obavljati delatnost pod uslovom:

1) da ima u radnom odnosu na neodređeno vreme najmanje pet osoba sa invaliditetom; 2) da, u odnosu na ukupan broj zaposlenih, ima u radnom odnosu na neodređeno vreme

najmanje 50% osoba sa invaliditetom, od čega najmanje 10% osoba sa invaliditetom koje mogu da se zaposle samo pod posebnim uslovima;

3) da ima odgovarajući prostor i odgovarajuću tehničku i drugu opremu za radno osposobljavanje i rad osoba sa invaliditetom;

4) da ima zaposlena stručna lica za radno osposobljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, ukoliko preduzeće zapošljava više od 20 osoba sa invaliditetom, odnosno angažovana stručna lica ukoliko preduzeće zapošljava manje od 20 osoba sa invaliditetom, i to: jedno lice za izvođenje praktične nastave i obuke za poslove za koje se osposobljavaju osobe sa invaliditetom, jedno lice za poslove pružanja profesionalne asistencije zaposlenim osobama sa invaliditetom i jedno lice ‐ savetnika za integraciju na radnom mestu.43

Radni centar jeste poseban oblik ustanove koja obezbeđuje radno angažovanje kao radno terapijsku aktivnost osoba sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, odnosno čiji je radni učinak manji od jedne trećine radnog

41 Posebni oblici zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, koji imaju za cilj zapošljavanje, odnosno radno angažovanje i poboljšanje kvaliteta života osoba sa invaliditetom, mogu biti organizovani kao preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, radni centri, i socijalno preduzeće i organizacija. 42 Ustav Republike Srbije (Službeni glasnik, br. 98‐06). Korisno je podsetiti da prava osoba sa invaliditetom izvorno kreću od međunarodnih dokumenata univerzalnog karaktera i dokumenata čiji su predmet specifična prava osoba sa invaliditetom, kao i da takve međunarodno ‐ pravne instrumente karakterišu princip jednakosti prava sadržanih u korpusu ljudskih prava, princip po kome lica sa invaliditetom pored opštih imaju i specifična prava, i princip nepostojanja jedinstvene liste specifičnih prava, već se ona nalaze u velikom broju pravnih instrumenata ili ih priznaje sudska praksa. 43 Prema članu 36. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

111

učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu. Radni centar može da obavlja delatnost pod uslovom da angažuje na radno terapijskim aktivnostima najmanje pet osoba sa invaliditetom, odnosno da angažuje na radno terapijskim aktivnostima najmanje 80% osoba sa invaliditetom u odnosu na ukupan broj radno angažovanih i zaposlenih.44

Socijalna organizacija, još jedna posebna forma zapošljavanja osoba sa invaliditetom, obuhvata drugi oblik organizovanja, koji nije privredno društvo, a koji se osniva za obavljanje delatnosti koja je usmerena na zadovoljenje potreba osoba sa invaliditetom i koji zapošljava najmanje jednu osobu sa invaliditetom.45

Glavna odrednica socijalnog preduzetništva jeste usmerenost preduzeća na zadovoljavanje socijalnih potreba osoba sa invaliditetom. Deo ostvarenih prihoda preduzeće mora da investira u integraciju sopstvenih korisnika u društvo i poboljšanje njihovog životnog standarda, uslova rada, radnih veština, i zadovoljavanje potreba. Kao i svako drugo, i socijalno preduzeće u svom poslovanju i ispunjavanju svog glavnog cilja ‐ zadovoljavanju socijalnih potreba osoba sa invaliditetom ‐ mora da poštuje odredbe propisa o privrednim društvima.46

Ozbiljan prigovor zakonodavcu počiva na činjenici da nije definisan minimalno‐maksimalni opseg prihoda koji socijalno preduzeće mora izdvajati za ostvaranje primarnog cilja. Iako nas ova praznina upućuje na tumačenje odredbi Zakona o privrednim društvima, kojima se reguliše način raspodele dobiti, jasno je da ona izaziva nepotrebno saplitanje, pa i zloupotrebe, osnovne ideje ovakvog načina poslovno‐privrednog organizovanja.

Posebni oblici zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom računaju na poseban poreski status među pravnim licima, ne baš srećno i kompletno ustanovljen. Naime, Zakon o porezu na dobit pravnih lica47 predviđa oslobađanje od poreza na dobit za preduzeća za radno osposobljavanje, profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalidnih lica, srazmerno učešću tih lica u ukupnom broju zaposlenih. Ozbiljan problem čini izostavljanje definisanja kategorizacije procenta i modusa primene pomenutog srazmernog ili proporcionalnog oslobađanja plaćanja poreza na dobit.

11.2. Pravni tretman udruženja

Pravna regulativa organizacija civilnog društva (udruženja) važna je za socijalno preduzetništvo iz nekoliko razloga:

‐ organizacije civilnog društva mogu osnivati socijalna preduzeća, ‐ socijalna preduzeća često deluju kroz pravnu formu organizacije civilnog društva, ‐ organizacije civilnog društva su najčešće partneri i korisnici usluga socijalnog preduzeća, ‐ organizacije civilnog društva mogu se preregistrovati u socijalna preduzeća, itd.

44 Radno angažovanje osoba sa invaliditetom u radnom centru podrazumeva dugotrajan oblik profesionalne rehabilitacije, u skladu sa psihičkim i fizičkim sposobnostima i željama osobe sa invaliditetom i mogućnostima radnog centra. 45 Iako ovako ustrojeno preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom ima svojstva socijalnog preduzeća usmerenog na radnu integraciju pripadnika marginalizovanih grupa, primećujemo konceptualno ograničenje ovog Zakona jer se njegove odredbe ne odnose na druge ranjive kategorije stanovništva u zapošljavanju i radnom angažmanu u smislu socijalnog preduzetništva. Značajan broj podzakonskih akata, neophodnih za osnivanje i rad socijalnih preduzeća, još uvek nije usvojen. 46 Zakon o privrednim društvima (Službeni glasnik RS, br. 36‐11 i 99‐11) počeo je da se primenjuje 1. februara 2012. godine, s obzirom da je Agenciji za privredne registre bio potreban rok da prilagodi Registar privrednih subjekata novim rešenjima. 47 Član 46. Zakona o porezu na dobit pravnih lica (Službeni glasnik RS, br. 25‐01, 80‐02, 43‐03, 84‐04, 18‐10)

112

Trenutna praksa socijalnog preduzetništva u našoj zemlji pokazuje da se ovakve inicijative prvenstveno temelje na odredbama Zakona o udruženjima.48 Udruženje je dobrovoljna i nevladina nedobitna (neprofitna) organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni zakonodavnim poretkom. Drugim rečima, to su oblici organizovanja koji se osnivaju dobrovoljno, privatno‐pravnim aktom (ugovor, akt o osnivanju, testament), radi ostvarivanja nekog idealnog cilja u zajedničke ili opštekorisne svrhe, a ne u cilju sticanja dobiti, nezavisni su od struktura državne vlasti i predstavljaju zajednicu lica (universitas personam) ili zajednicu imovine (universitas rerum).49

S obzirom da je udruženje institut privatnog prava, svako pravno lice u privatnom pravu (npr. privredno društvo, ustanova, fond, drugo udruženje, verska zajednica, politička stranka, itd.) može biti osnivač ili član udruženja. Za osnivanje udruženja nije potrebna nikakva osnivačka imovina. Udruženje može sticati imovinu od članarine, dobrovoljnih priloga, donacija i poklona (u novcu ili naturi), finansijskih subvencija, ostavina, kamata na uloge, zakupnine, dividendi i na drugi zakonom dozvoljeni način.

Iako se udruženje ne može osnovati radi obavljanja privredne i druge delatnosti kojom stiče dobit kao osnovnu delatnost, udruženje može da obavlja i privrednu delatnost, kako bi obezbedilo dodatna sredstva neophodna za obavljanje svoje osnovne, neprofitne delatnosti. Stoga, udruženje može neposredno da obavlja privrednu delatnost pod sledećim uslovima:

a) ako se radi o delatnosti koja je u vezi sa njegovim statutarnim ciljevima (tzv. srodna privredna delatnost)50;

b) ako je takva delatnost predviđena statutom, i c) ukoliko je delatnost manjeg obima, odnosno ako se delatnost obavlja u obimu koji je

potreban za ostvarivanje ciljeva udruženja.51

Osim što može neposredno da obavlja srodnu privrednu delatnost, udruženje može samostalno ili sa drugim licima da osnuje društvo sa ograničenom odgovornošću (najčešća praksa do danas), odnosno da bude suosnivač drugih oblika privrednih društava (akcionarsko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, komanditno, ili ortačko društvo). U tom smislu, nema nikakve razlike između udruženja i drugih pravnih lica koji mogu biti osnivači privrednih društava. Da li će udruženje privrednu i drugu delatnost obavljati neposredno ili preko posebno osnovanog privrednog društva stvar je njegove poslovne procene.

Važno je napomenuti da Zakon o udruženjima prvenstveno pruža formu za građansko udruživanje u cilju rešavanja nekog problema od javnog interesa, i da kao takav ne obezbeđuje dovoljno fleksibilnu strukturu za ekonomsku aktivnost. To se ogleda i u činjenici da zbog nedobitnog karaktera, udruženja imaju vrlo ograničen pristup konvencionalnim instrumentima

48 Zakon o udruženjima (Službeni glasnik RS, br. 51‐09) 49 Zajednice lica su udruženja, a zajednice imovine zadužbine, fondovi i fondacije. 50 U praksi nije uvek lako razdvojiti srodne od nesrodnih privrednih delatnosti. Ovo je više faktičko pitanje, koje se rešava u svakom pojedinačnom slučaju. Nerado konstatujemo da svako faktičko pitanje ostavlja prostor za diskreciono odlučivanje. 51 I treći od navedenih uslova otvara određene nedoumice, ovoga puta u pogledu obima privredne i druge delatnosti koje udruženje može da obavlja. Ipak, ove odredbe bi trebalo posmatrati u kontekstu odredbi Zakona o porezu na dobit preduzeća, koji uređuje način oporezivanja prihoda koje je udruženje ostvarilo neposrednim obavljanjem privredne delatnosti, a iz kojih proizilazi da se pod delatnošću manjeg obima podrazumeva višak prihoda nad rashodima koji u godini za koji se traži oslobađanje od poreza na dobit ne prelazi 300 000 dinara. Ukoliko je višak prihoda nad rashodima u godini za koju se traži oslobađanje od poreza na dobit veći od 300 000 dinara, to ne znači da udruženje nije više moglo da obavlja privrednu delatnost u toj godini, već da će višak prihoda nad rashodima ostvaren u toj godini iznad propisanog cenzusa biti oporezovan po stopi poreza na dobit koja je propisana za privredna društva.

113

finansiranja poput kredita kod komercijalnih banaka ili nekih drugih razvojnih sredstava. Takođe, otežano im je učestvovanje u tenderskim procedurama, ili pak poslovno udruživanje sa drugim privrednim društvom ili fizičkim licem. Sve ovo ograničava privrednu delatnost udruženja i zadržava je na niskom nivou.52

11.3. Poreski status organizacija civilnog društva

Od posebne je važnosti poreska regulacija prihoda organizacija civilnog društva, s obzirom da su očekivanja da će sadašnje i eventualne buduće poreske olakšice predstavljati najjači podsticaj inicijativama socijalnog preduzetništva u Republici Srbiji. Polje javnog interesa (opštekorisnog cilja) je par excelance primer poreskih olakšica kada govorimo o statusu socijalnog preduzeća. Poreski podsticaji se generalno pružaju u cilju ostvarivanja ciljeva ekonomske politike u pogledu stimulisanja privrednog rasta, razvoja malih preduzeća i koncesionih ulaganja.

Poreski tretman udruženja zahteva određenje programa od javnog interesa. Njima se principom numerus clausus naročito smatraju programi u oblasti socijalne zaštite, boračko invalidske zaštite, zaštite lica sa invaliditetom, društvene brige o deci, zaštite interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije i izbeglica, podsticanje nataliteta, pomoći starima, zdravstvene zaštite, zaštite i promovisanja ljudskih i manjinskih prava, obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, zaštite životne sredine, održivog razvoja, zaštite životinja, zaštite potrošača, borbe protiv korupcije, kao i humanitarni i drugi programi u kojima udruženje isključivo i neposredno sledi javne potrebe.53 Ova odrednica nije u celosti usklađena sa odredbama Zakona o porezu na dobit pravnih lica, pre svega član 15, koji restriktivno tumači delatnosti od javnog interesa, te dovodi u ozbiljno pitanje domašaj humanitarno‐socijalnih aktivnosti udruženja.54

Zakon o zadužbinama i fondacijama55 za aktivnosti od javnog interesa, za koje zakonodavac predviđa odgovarajuće poreske olakšice, obuhvata aktivnosti usmerene na promovisanje i zaštitu ljudskih, građanskih i manjinskih prava, promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija i međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite, promovisanje i unapređenje kulture i javnog informisanja, promovisanje i popularizaciju nauke, obrazovanja, umetnosti i amaterskog sporta, unapređivanje položaja osoba sa invaliditetom, brigu o deci i mladima, pomoć starima, zaštitu životne sredine, borbu protiv korupcije, zaštitu potrošača, zaštitu životinja, humanitarne i druge aktivnosti kojima zadužbine i fondacije ostvaruju opštekorisne ciljeve odnosno interese.

52 Publikacija Socijalno preduzetništvo: modeli, komparativna praksa i pravni okvir socijalnog preduzetništva u Srbiji, izdavač Grupa 484, Beograd, 2011, str. 71. 53 Po članu 36. Zakona o udruženjima. 54 Izdaci za zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske, zaštitu čovekove sredine i sportske namene, priznaju se kao rashod u iznosu najviše do 3,5% od ukupnog prihoda. Izdaci iz stava 1. ovog člana priznaju se kao rashod samo ako su izvršeni licima registrovanim za te namene u skladu sa posebnim propisima, koja navedena davanja isključivo koriste za obavljanje delatnosti iz stava 1. ovog člana. Izdaci za ulaganja u oblasti kulture priznaju se kao rashod u iznosu najviše do 3,5% od ukupnog prihoda. Članarine komorama, savezima i udruženjima priznaju se kao rashod u poreskom bilansu najviše do 0,1% ukupnog prihoda. Članarine čija je visina propisana zakonom priznaju se kao rashod u iznosu koji je propisan zakonom. Izdaci za reklamu i propagandu priznaju se kao rashod u iznosu do 5% od ukupnog prihoda. Izdaci za reprezentaciju priznaju se kao rashod u iznosu do 0,5% od kupnog prihoda. Kao rashodi propagande u poreskom bilansu se priznaju samo oni pokloni i drugi rashodi koji služe promociji poslovanja poreskog obveznika. (Član 15. Zakona o porezu na dobit pravnih lica) 55 Vidi član 3. Zakona o zadužbinama i fondacijama (Službeni glasnik RS, br. 88‐10)

114

Zadužbine i fondacije ostvaruju opštekoristan cilj i kada je njihova aktivnost usmerena na određeni krug lica koja pripadaju određenoj profesiji, nacionalnoj, jezičkoj, kulturnoj i verskoj grupi, polu ili rodu, odnosno na lica koja žive na određenom području.

Organizacija civilnog društva ostvaruje poreska oslobađanja kada u godini za koju se odobrava pravo na oslobođenje ostvari višak prihoda nad rashodima do 400.000 dinara, i to pod sledećim uslovima:

1) da nedobitna organizacija ne raspodeljuje tako ostvareni višak svojim osnivačima, članovima, direktorima, zaposlenima ili sa njima povezanim licima;

2) da lična primanja koja nedobitna organizacija isplaćuje zaposlenima, direktorima i sa njima povezanim licima ne prelaze iznos dvostrukog proseka za delatnost u kojoj je nedobitna organizacija razvrstana;

3) da nedobitna organizacija ne raspodeljuje imovinu u korist svojih osnivača, članova, direktora, zaposlenih ili sa njima povezanim licima. Pravo na oslobođenje nema nedobitna organizacija koja ostvari višak prihoda nad rashodima veći od 400.000 dinara, kao ni nedobitna organizacija koja ima monopolski ili dominantan položaj na tržištu u smislu zakona kojim se uređuje suzbijanje monopolskog ili dominantnog položaja.56

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu oslobodio je udruženja od plaćanja poreza na poklon, te ih je u tom pogledu izjednačio sa zadužbinama i fondacijama, ali je ostavio organizacije civilnog društva kao obveznike plaćanja poreza na prava na nepokretnostima.57

Saglasno odredbama Zakona o porezu na dodatu vrednost58 većina organizacija civilnog društva se ne suočava sa PDV‐om kao teretom jer spada u tzv. male poreske obveznike. Pod malim poreskim obveznikom podrazumeva se lice čiji ukupan promet dobara i usluga, osim prometa opreme i objekata za vršenje delatnosti, u prethodnih 12 meseci nije veći od 4.000.000 dinara, odnosno lice koje pri otpočinjanju ili u toku obavljanja delatnosti proceni da u narednih 12 meseci neće ostvariti ukupan promet veći od 2.000.000 dinara. Iako oslobođena plaćanja poreza poreza na dodatu vrednost na uvoz dobara koja se uvoze po osnovu ugovora o donaciji, tj. kao humanitarna pomoć, udruženja se suočavaju sa drugim velikim problemima u operacionalizaciji svojih aktivnosti.

Organizacije civilnog društva plaćaju PDV na robe i usluge koje kupuju, a koje su neophodne za obavljanje njihove (neprofitne) statutarne delatnosti. Režim PDV‐a nepovoljno utiče na finansijsku održivost civilnog sektora. Ovo je stoga što se u sistemu udruženje tretira kao krajnji korisnik, čak i kada to nije; to se naročito odnosi na humanitarne organizacije i organizacije koje pružaju usluge socijalne zaštite, besplatno, ili po ceni nižoj od tržišne. Na primer, ukoliko udruženje organizuje narodnu kuhinju za siromašne, ono plaća PDV na sve robe i usluge koje su mu neophodne za ovu delatnost, iako krajnji korisnik ovih usluga zapravo nije udruženje, već korisnici narodne kuhinje. Ovaj paradoks rezultat je činjenice da režim PDV‐a težište stavlja na vrste roba i usluga koje se nalaze u režimu poreza, a ne na lica koja učestvuju u prometu roba i usluga.59

56 Prema članu 44. Zakona o porezu na dobit pravnih lica. 57 Zakon o porezima na imovinu (Službeni glasnik RS, br 26‐01, 45‐02, 80‐02, 135‐04, 61‐07), i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu (Službeni glasnik RS, br. 101‐10). 58 Zakon o porezu na dodatu vrednost (Službeni glasnik RS, br. 84‐04, 86‐04, 61‐05, 61‐07) i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu (Službeni glasnik RS, br. 101‐10) 59 Publikacija Socijalno preduzetništvo: modeli, komparativna praksa i pravni okvir socijalnog preduzetništva u Srbiji, izdavač Grupa 484, Beograd, 2011, str. 79‐80.

115

11.4. Pravni okvir za socijalno zadrugarstvo

Pravna forma koja je konceptualno svojim vrednostima i principima na kojima počiva najbliža svrsi socijalnog preduzetništva jeste zadrugarstvo60. Nekoliko razloga potkrepljuje ovakvu tvrdnju:

a) zadruge omogućavaju organizovanje na demokratski način, uz jednake udele i zajedničku distribuciju profita,

b) zadrugarstvo motiviše solidarnost i inkluzivnost, što je osnova socijalnog preduzetništva,

c) zadruge usmereno vrše distribuciju profita, što je od suštinske važnosti za socijalna preduzeća.

Stoga ćemo se osvrnuti na postojeći Zakon o zadrugama61 kao i na novi Nacrt Zakona o zadrugama. Zadruga je oblik organizovanja fizičkih lica, tj. zadrugara u kojoj oni, poslovanjem na zadružnim principima dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog učešća, jednakog prava upravljanja, samostalnosti, zadružnog obrazovanja i međuzadružne saradnje, ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i kulturne interese.62

Zadruge se osnivaju kao zemljoradničke ‐ opšte i specijalizovane (žitarske, voćarske, vinogradarske, reparske, stočarske, pčelarske, domaće radinosti, itd.), stambene, potrošačke, zanatske, zdravstvene, omladinske, studentske i učeničke, kao i druge vrste zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa robe i vršenje usluga.

Zemljoradničke zadruge organizuju proizvodnju na gazdinstvima zadrugara, proizvode, prerađuju i prodaju poljoprivredno‐prehrambene i druge proizvode zadruge i zadrugara, snabdevaju zadrugare reprodukcionim materijalom, energentima, sredstvima za proizvodnju, delovima za poljoprivrednu mehanizaciju i drugom robom, vrše promet roba zadrugara i za zadrugare i organizuju štedno‐kreditne poslove u zadruzi.

Stambene zadruge, kao investitori i izvođači radova, organizuju izgradnju i održavanje i grade i održavaju stanove, stambene zgrade i poslovni prostor za zadrugare, angažovanjem sredstava i rada zadrugara i drugih fizičkih i pravnih lica.

Potrošačke zadruge snabdevaju svoje zadrugare i zadrugare drugih potrošačkih zadruga ‐ članica istog zadružnog saveza proizvodima široke potrošnje.

Zanatske zadruge izrađuju i prodaju svoje zanatske proizvode i zanatske proizvode svojih zadrugara, obavljaju zanatske usluge i snabdevaju zadrugare reprodukcionim materijalom i sredstvima za proizvodnju.

Zdravstvene zadruge pružaju pomoć zadrugarima i članovima njihovih porodica u ostvarivanju zdravstvene zaštite nabavkom lekova i pružanjem drugih zdravstvenih usluga.

Iako pravno lice, zadruga se ne može organizovati kao preduzeće ili drugi oblik organizovanja, niti se može pripojiti ili spojiti s preduzećem ili drugim pravnim licem koje nije zadruga.

60 Ujedinjene nacije su 2012.godinu proglasile za Međunarodnu godinu zadruga. 61 Zakon o zadrugama (Službeni list SRJ, br. 41‐96, 13‐98 i Službeni glasnik RS, br. 1012‐05, 34‐06) 62 Zadruga se osniva i posluje na zadružnim vrednostima i zadružnim principima. Zadružne vrednosti su: samopomoć, samodgovornost, demokratičnost, jednakost, pravednost i solidarnost. Zadružni principi su: dobrovoljno i otvoreno članstvo, demokratska kontrola od strane zadrugara, ekonomsko učešće zadrugara, autonomija i nezavisnost zadruge, obrazovanje, obuka i informisanje zadrugara, međuzadružna saradnja i briga za zajednicu. (član 4. Nacrta zakona o zadrugama)

116

Imovinu zadruge čine pravo svojine nad pokretnim i nepokretnim stvarima, novčanim sredstvima i hartijama od vrednosti (zadružna svojina) i druga imovinska prava. Zadružna svojina obrazuje se iz udela zadrugara koji su preneseni u svojinu zadruge ili članarine zadrugara, sredstava ostvarenih radom i poslovanjem zadruge i sredstava koja je zadruga stekla na drugi način. Zadruga raspolaže svojom imovinom na način određen zakonom, osnivačkim aktom, odnosno zadružnim pravilima. Udeli su sredstva koja zadrugari obezbeđuju za osnivanje i poslovanje zadruge. Svaki zadrugar upisuje jednak udeo u novčanim sredstvima. Deo dobiti, odnosno višak prihoda nad rashodima, zadruga raspoređuje u obavezni rezervni fond, u procentu utvrđenom zadružnim pravilima, kojima se mogu predvideti i drugi fondovi i izdvajanje sredstava za druge namene.

I pored oskudnosti pravnih normi kojima bi se moglo doprineti punom ostvarivanju svrhe socijalnog preduzetništva, ovaj zakon čini iole prihvatljivu polaznu osnovu za kreiranje adekvatnog normativnog okvira osnivanja i funkcionisanja socijalnih preduzeća. Prolazi i treća godina kako je Nacrt novog zakona o zadrugama u javnoj raspravi. Kvalitativni iskorak sadržan je u tekstu nacrta, kojim se predviđa uvođenje u praksu novog pravnog instituta ‐ socijalne zadruge:

Socijalne zadruge obavljaju različite delatnosti radi ostvarenja socijalne, ekonomske i radne uključenosti, kao i zadovoljenja drugih srodnih potreba pripadnika ugroženih društvenih grupa.

Socijalne zadruge dužne su da deo dobiti koji ostvaruju obavljanjem delatnosti ulažu u unapređenje zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja, zapošljavanja, socijalne, ekonomske i radne uključenosti, uslova rada, radnih veština, životnog standarda i zadovoljenja potreba pripadnika ugroženih društvenih grupa.

Pod pripadnicima ugroženih društvenih grupa smatraju se lica pripadnici društvenih grupa koja se nalaze u stanju socijalne potrebe, u smislu zakona koji uređuje socijalnu zaštitu i obezbeđivanje socijalne sigurnost i građana.

Socijalne zadruge uređuju se posebnim propisima.63

O posebnoj zaštiti od strane Republike, teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave koju bi uživala zadruga u obavljanju pretežne delatnosti govori član 12. Nacrta zakona o zadrugama. Posebna zaštita se ogleda u podsticanju zadrugarstva merama ekonomske politike, uključujući davanje odgovarajućih olakšica i pogodnosti, koje se utvrđuju posebnim propisima. Teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave mogu u saradnji sa zadružnim savezima, odnosno zadrugama sa svoje teritorije da formiraju zadružne fondove za unapređenje i razvoj zadružnog sektora.

11.5. Socijalna zaštita u funkciji socijalnog preduzetništva

Podsećanjem da Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana64 dopušta da se pružanjem socijalnih usluga pored ustanova socijalne zaštite bave i drugi subjekti kao što su preduzeća za radno i profesionalno osposobljavanje i zapošljavanje invalidnih lica, građani, i druga preduzeća i ustanove u skladu sa ovim zakonom, ukazujemo da i socijalna preduzeća pretenduju na status licenciranih pružalaca socijalnih usluga.

Socijalna zaštita je organizovana društvena delatnost koja ima za cilj pružanje pomoći građanima i njihovim porodicama kada dođu u stanje socijalne potrebe i preduzimanje mera radi

63 Kako predviđa član 11. Nacrta zakona o zadrugama. 64 Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana (Službeni glasnik RS, br. 36‐91, 79‐91, 33‐93, 53‐93, 67‐93, 46‐94, 48‐94, 52‐96, 29‐01, 84‐04 , 101‐05 , 115‐05)

117

sprečavanja nastajanja i otklanjanja posledica takvog stanja.65 Stanjem socijalne potrebe se smatra takvo stanje u kojem je građaninu ili porodici neophodna društvena pomoć u cilju savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranju uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, ukoliko se te potrebe ne mogu na drugi način zadovoljiti.

Socijalna sigurnost se obezbeđuje građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstava za izdržavanje, kao i građanima i porodicama koje svojim radom i po osnovu rada, putem srodničke obaveze izdržavanja, po osnovu imovine i imovinskih prava ili na drugi način ne mogu da obezbede dovoljna sredstva za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba.

Delatnošću socijalne zaštite smatraju se organizovane mere i aktivnosti na stvaranju uslova za ostvarivanje zaštitne funkcije porodice, uslova za samostalan život i rad lica koja se nalaze u stanju socijalne potrebe, ili za njihovo aktiviranje u skladu sa sposobnostima, obezbeđivanje sredstava za život materijalno neobezbeđenim, za rad nesposobnim građanima i drugim građanima koji su u stanju socijalne potrebe, kao i obezbeđivanje drugih oblika socijalne zaštite.

Deetizacija i decentralizacija sistema socijalne zaštite (približavanje socijalnih usluga lokalnoj zajednici, gde su socijalna preduzeća najaktivnija), pomeranje težišta od institucionalne ka vaninstitucionalnoj zaštiti i potpuno izjednačavanje u pravima državnih i nedržavnih (udruženje, preduzetnik, privredno društvo) pružalaca socijalnih usluga od izuzetne je važnosti za razvoj socijalnog preduzetništva u Republici Srbiji, imajući u vidu da je oblast pružanja socijalnih usluga dominantno ishodište socijalnih preduzeća u drugim zemljama.66

11.6. Finansiranje socijalnog preduzetništva kroz javne nabavke

Kako je finansiranje socijalnih preduzeća jedan od najvećih izazova sa kojima će se susretati budući socijalni preduzetnici, predmet našeg interesovanja je Zakon o javnim nabavkama67. Aneksi ovog zakonodavnog akta sadrže usluge koje ulaze u predmetnost delatnosti socijalnog preduzeća, a koje naručilac (javne institucije) istih može ustupati upravo socijalnom preduzeću.

Anex IA obuhvata sledeće usluge: usluge održavanja i popravke; usluge kopnenog saobraćaja (osim usluga železničkog saobraćaja), uključujući usluge prevoza u oklopljenim vozilima i kurirske usluge (osim prevoza pošte); usluge vazdušnog prevoza putnika i robe (osim prevoza pošte); kopneni i vazdušni prevoz pošte (osim usluga železničkog saobraćaja); telekomunikacione usluge (osim usluga glasovne telefonije, teleksa, radiotelefonije, pejdžinga, interneta i satelitskih usluga); finansijske usluge: usluge osiguranja; bankarske i investicione usluge (osim nabavki finansijskih usluga u vezi sa emitovanjem, prodajom, kupovinom ili prenosom hartija od vrednosti ili drugih finansijskih instrumenata, kao i usluga Narodne banke Srbije); računarske usluge; usluge istraživanja i razvoja (osim nabavki usluga na području istraživanja i razvoja, kod kojih rezultat istraživanja ne koristi isključivo naručilac za njegove vlastite potrebe, pod uslovom da naručilac takve usluge plaća u potpunosti); usluge računovodstva, revizije i vođenja knjiga; usluge u oblasti istraživanja tržišta i javnog mnjenja; usluge menadžmentskog konsaltinga (osim usluga arbitraže, poravnanja i srodnih usluga); arhitektonske usluge; inženjerske usluge; usluge urbanističkog planiranja i pejzažne arhitekture; usluge tehničkog testiranja i analiza; reklamne usluge; usluge čišćenja zgrada i usluge upravljanja nepokretnostima; izdavačke i štamparske usluge na honorarnoj ili ugovornoj osnovi; usluge uklanjanja otpadaka, sanitarne i srodne usluge.

65 U Predlogu novog zakona o socijalnoj zaštiti nailazimo na određenje usluga socijalne zaštite kao aktivnosti pružanja podrške i pomoći građanima i njihovim porodicama radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika, nepovoljnih životnih okolnosti, kao i razvoja potencijala korisnika za samostalan život u zajednici. 66 Primera radi, u Italiji, rodonačelnici socijalnih zadruga, skoro 70% od 7.000 socijalnih kooperativa (ital. cooperative sociale) tipa A zapošljava oko 200.000 radnika u pružanju socijalnih usluga (upravljanje socijalno‐zdravstvenim staranjem) koje koristi oko 1,5 miliona ljudi. 67 Zakon o javnim nabavkama (Službeni glasnik RS, br. 116‐08)

118

Anex IB obuhvata sledeće usluge: usluge hotela i restorana; usluge železničkog saobraćaja; usluge rečnog saobraćaja; dodatne i pomoćne saobraćajne usluge; pravne usluge; usluge regrutovanja kadrova; istražne usluge i usluge obezbeđenja (osim usluga obezbeđenja prevozom u oklopljenim automobilima); usluge obrazovanja i usluge profesionalnog osposobljavanja; zdravstvene i socijalne usluge; usluge u oblastima rekreacije, kulture i sporta; druge usluge.68

Javna nabavka je pribavljanje dobara i usluga ili ustupanje izvođenja radova od strane državnog organa, organizacije, ustanove ili drugih pravnih lica koji se smatraju naručiocima. Naručilac javne nabavke može biti:

a) državni organ, organizacija, ustanova i drugi direktni ili indirektni korisnik budžetskih sredstava u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem i budžet, kao i organizacija za obavezno socijalno osiguranje;

b) javno preduzeće; c) pravno lice koje obavlja i delatnost od opšteg interesa, ukoliko je ispunjen neki od

sledećih uslova: da više od polovine članova organa upravljanja tog pravnog lica čine predstavnici naručioca, da više od polovine glasova u organu tog pravnog lica imaju predstavnici naručioca, da naručilac vrši nadzor nad radom tog pravnog lica, da naručilac poseduje više od 50% akcija, odnosno udela u tom pravnom licu, ili da se više od 50 % finansira iz sredstava naručioca;

d) pravno lice osnovano od naručilaca, a koje obavlja i delatnost od opšteg interesa i koje ispunjava najmanje jedan od ovih uslova.

Konstatujemo da oslanjanjem na načela javnih nabavki (načelo ekonomičnosti i efikasnosti upotrebe javnih sredstava, načelo obezbeđivanja konkurencije među ponuđačima, načelo transparentnosti postupka javne nabavke i načelo jednakosti ponuđača), zakonodavac ne dozvoljava bilo kakav vid diskriminacije u postupku javne nabavke, odnosno na tenderskim procedurama, iako bi to bilo krajnje opravdano i neophodno u budućem pravnom okviru.69 Mogućnost pristupa sistemu javnih nabavki po privilegovanim uslovima za socijalna preduzeća predstavljalo bi veliku institucionalnu podršku.

11.7. Volontiranje

S obzirom da se socijalna preduzeća, imajući u vidu njihovu organizacionu strukturu i misiju, još uvek u zavidnoj meri oslanjaju na volonterski rad, osvrnimo se na najvažnije segmente Zakona o volontiranju.70

Volontiranje predstavlja organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi, osim ako zakonom nije drugačije određeno. Dugoročno

68 Za nabavku usluga navedenih u Aneksu IA važe odredbe Zakona o javnim nabavkama, dok se na nabavku usluga iz Aneksa IB odnose odredbe Zakona o nabavkama male vrednosti i Pravilnika o postupku javne nabavke male vrednosti (Službeni glasnik RS, br. 50‐09). Postupak javne nabavke male vrednosti sprovodi se kada je procenjena vrednost istovrsnih dobara, usluga ili radova, na godišnjem nivou, niža od vrednosti određene u zakonu kojim se uređuje godišnji budžet Republike Srbije. Nabavkom male vrednosti smatra se nabavka čija je procenjena vrednost od 318.000 dinara do 3.175.000 dinara (član 31. Zakona o budžetu RS za 2011. godinu). 69 Primer dobre prakse dolazi iz Italije čije pozitivno zakonodavstvo prepoznaje oblik pozitivne diskriminacije, pa tako socijalna klauzula garantuje socijalnim preduzećima da obavljanje pojedinih aktivnosti, poput određenih socijalnih servisa i usluga, lokalne samouprave mogu da dodele tradicionalnim firmama jedino u situaciji kada ne postoji nijedno socijalno preduzeće registrovano u te svrhe na teritoriji lokalne samouprave ili druge teritorijalne jedinice koja raspisuje tendersku proceduru za javnu nabavku. 70 Zakon o volontiranju (Službeni glasnik RS, br. 36‐10)

119

volontiranje jeste volontiranje koje traje duže od 10 časova nedeljno, najmanje tri meseca bez prekida. Volonter može biti domaće ili strano fizičko lice.

Organizator volontiranja može biti pravno lice čiji osnovni cilj, u skladu sa osnivačkim aktom, nije sticanje dobiti. Izuzetno, organizator volontiranja može biti privredno društvo i javno preduzeće, kao i državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave i organ mesne zajednice, u skladu sa ovim zakonom, drugim propisima i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Korisnik volontiranja može biti fizičko lice, pravno lice čiji osnovni cilj nije sticanje dobiti ili organizator volontiranja čiji osnovni cilj nije sticanje dobiti.

Volontiranjem se ne smatra: 1) vreme provedeno na stručnom osposobljavanju i usavršavanju ili na praktičnom radu

bez zasnivanja radnog odnosa; 2) rad van radnog odnosa, u skladu sa zakonom; 3) obavljanje usluga ili aktivnosti koje je jedno lice dužno da pruži drugom licu, u skladu sa

zakonom i drugim propisom; 4) izvršavanje sudskih, prekršajnih i drugih odluka nadležnih organa; 5) obavljanje usluga ili aktivnosti koje su uobičajene u porodičnim, prijateljskim ili

susedskim odnosima; 6) obavljanje poslova Crvenog krsta Srbije koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadataka

u skladu sa zakonom i drugim propisom; 7) obavljanje poslova i aktivnosti u političkim strankama, sindikatima i drugim

udruženjima koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadataka tih organizacija, odnosno udruženja od strane njihovih članova, u skladu sa statutom;

8) obavljanje "ad hoc" aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro trećeg lica, koje ne traju duže od 10 časova nedeljno, najduže 30 dana bez prekida ili sa prekidima, u toku kalendarske godine.

Načelo solidarnosti i promovisanja volontiranja doprinosi većem društvenom prihvatanju opštekorisnosti ciljeva socijalnog preduzetništva jer se volontiranje promoviše kao aktivnost od interesa za Republiku Srbiju, odnosno od javnog interesa, kojom se doprinosi aktivnom uključivanju građana u društvene procese i razvoju humanijeg i ravnopravnijeg demokratskog društva jednakih mogućnosti, kao i poboljšanju kvaliteta života građana. Ostala načela su: zabrana diskriminacije, zaštita korisnika volontiranja, zabrana zloupotrebe volontiranja, zaštita omladine i besplatnost volontiranja.

Indikativno je zanimljiv sledeći stav iz literature o socijalnom preduzetništvu: ovaj koncept sveobuhvatnog zakonskog regulisanja volontiranja u suprotnosti je sa prirodom volontiranja kao dobrovoljne i privatne inicijative građana koja zahteva minimalnu zakonodavnu intervenciju.

U tom smislu, Zakon prevashodno tretira volontiranje kao radno‐pravni, odnosno javno‐pravni, a ne privatno‐pravni odnos. Pored toga, ovaj koncept volontiranja nameće neopravdano visoke transakcione troškove primene Zakona za organizatora volontiranja, koje volonterske organizacije, zbog ograničenih finansijskih sredstava i ljudskih resursa, nisu u stanju da podnesu. Na taj način, umesto da doprinese promovisanju volontiranja kao aktivnosti od interesa za Republiku Srbiju, odnosno od javnog interesa (član 5), Zakon će imati izrazito negativne posledice na promovisanje i stimulisanje kulture volontiranja.

U tom smislu, odredbe Zakona nisu u saglasnosti sa dobrom uporednom praksom i relevantnim međunarodnim dokumentima, uključujući Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (kada je reč o udruženjima kao organizatorima volontiranja), Rezoluciju Generalne skupštine

120

Ujedinjenih nacija br. 56/38 (2001) i 57/106 (2003) o promociji volontiranja, i Preporuku Saveta Evrope br. 1496 (2001).71

11.8. Strateški okvir

Strateški okvir osnivanja, delovanja i razvoja socijalnog preduzetništva u Republici Srbiji podržan je, mada ne u dovoljnoj meri, određenim brojem strateških dokumenata. Ovom prilikom osvrnućemo se na neka od njih.

11.8.1. Strategija razvoja socijalne zaštite

Kao integralni deo ukupnih promena u društvu, oblast socijalne zaštite usmerena je ka poboljšanju socijalnog statusa građana na ličnom, porodičnom i širem socijalnom planu što bi trebalo da doprinese jačanju opšte društvene kohezije. Razvoj socijalne zaštite je put koji paralelno teče sa procesima demokratizacije društva, prestruktuiranja privrede i reforme socijalne politike, sa ciljevima dostizanja opšteg ekonomskog i socijalnog razvoja društva, smanjenje siromaštva i obezbeđenje kvalitetnije zaštite ranjivih grupa dece, invalidnih i starijih osoba, kao i marginalizovanih grupa građana.

U smislu socijalnog preduzetništva posebno je važan deo o decentralizaciji sistema socijalne zaštite. Zbog centralizovanog načina upravljanja, Lokalna samouprava nema dovoljno samostalnosti, niti je zainteresovana za zadovoljavanje potreba građana razvijanjem raznovrsnih usluga u svojoj sredini. Nedostatak izbora usluga dovodi do neracionalnog korišćenja sredstava kroz opredeljenje za korišćenje oblika zaštite putem smeštaja u ustanove koje finansira Republika i nedovoljnog razvijanja drugih programa i usluga podrške pojedincima i porodicama koji se suočavaju sa životnim teškoćama.

Decentralizacija sistema socijalne zaštite dovešće do decentralizacije nadležnosti i sredstava na lokalni nivo. Decentralizacija socijalne zaštite na lokalni nivo doprineće daljem razvoju raznovrsnih i ekonomičnijih usluga u neposrednom okruženju korisnika što će omogućiti zadovoljavanje potreba većeg broja korisnika. Raznovrsnost i ekonomičnost usluga će istovremeno omogućiti zadovoljavanje potreba korisnika na način koji je najprimereniji potrebama korisnika u odnosu na raspoloživa finansijska sredstva.

Obezbeđenje kvalitetnijih socijalnih usluga znači podsticanje razvoja raznovrsnih socijalnih usluga u zajednici, uključivanje u sferu pružanja usluga što više različitih socijalnih aktera i definisanje i povezivanje usluga različitih sektora i podsistema na svim nivoima.

11.8.2. Strategija za smanjenje siromaštva

Strateški pravci strategije su: 1) dinamični privredni rast i razvoj, sa naglaskom na otvaranju novih radnih mesta i

povećanju zarada, 2) sprečavanje nastanka novog siromaštva kao posledica restrukturiranja privrede i 3) efikasna primena postojećih i definisanje novih programa, mera i aktivnosti direktno

usmerenih na najsiromašnije i socijalno ugrožene grupe (deca, stari, osobe sa invaliditetom, izbeglice i interno raseljena lica, Romi, ruralno siromašno stanovništvo i neobrazovani), naročito u najmanje razvijenim područjima.

71 Publikacija Socijalno preduzetništvo: modeli, komparativna praksa i pravni okvir socijalnog preduzetništva u Srbiji, izdavač Grupa 484, Beograd, 2011, str. 99‐100.

121

11.8.3. Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom

Rizici marginalizacije i socijalne isključenosti tendenciozno se uvećavaju i umnožavaju upravo kod osoba sa invaliditetom. Strateški cilj, unapređenje položaja osoba sa invaliditetom do pozicije ravnopravnih građana koji uživaju sva prava i odgovornosti, određuje sledeće opšte ciljeve:

a) pitanje položaja osoba sa invaliditetom ugraditi u opšte razvojne planove uz izgradnju institucionalnog okvira i operacionalizaciju multisektorske i multiresorne saradnje na aktivnostima planiranja i praćenja politika u ovoj oblasti;

b) razviti efikasnu pravnu zaštitu uz razvijene i sprovedene planove prevencije i sprečavanja diskriminacije osoba sa invaliditetom, kao i planove senzibilizacije društva po pitanjima invalidnosti;

c) socijalne, zdravstvene i druge usluge bazirane na pravima i potrebama korisnika učiniti dostupnim, u skladu sa savremenim međunarodno prihvaćenim metodama procene invalidnosti i potreba;

d) razviti politike mera i primeniti programe (u oblastima obrazovanja, zapošljavanja, rada i stanovanja) koji osobama sa invaliditetom pružaju jednake mogućnosti i podstiču samostalnost, lični razvoj i aktivan život u svim oblastima;

e) osobama sa invaliditetom osigurati pristup izgrađenom okruženju, pristupačnom prevozu, informacijama, komunikacijama i uslugama namenjenim javnosti, a kroz razvoj i sprovođenje plana uklanjanja barijera i izgradnje pristupačnih objekata i usluga; osigurati osobama sa invaliditetom adekvatan standard življenja i socijalnu sigurnost.

11.8.4. Strategija za unapređivanje položaja Roma

Strategija za unapređivanje položaja Roma postavlja osnove za smanjenje razlike između romske populacije i ostalog stanovništva identifikovanjem i primenom mera afirmativne akcije, pre svega u oblastima obrazovanja, zdravlja, zapošljavanja i stanovanja. Pored ovih prioritetnih oblasti (stanovanje, obrazovanje, zapošljavanje i zdravstvo), posebna pažnja je posvećena i suzbijanju diskriminacije, smanjenju siromaštva i poboljšanju položaja žena, a osnovni princip je uključivanje predstavnika romskih zajednica u sve procese.

11.8.5. Strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti

Unapređenje rodne ravnopravnosti jedno je od ključnih razvojnih pitanja jer omogućava adekvatno korišćenje ženskih ljudskih resursa i direktno doprinosi poboljšanju kvaliteta života svih građanki i građana. Preduslov ekonomskog razvoja jeste društvena stabilnost koja je zasnovana na politici jednakih mogućnosti, solidarnosti, socijalnoj inkluziji i društvenoj pravdi. Ravnomeran ekonomski razvoj nije moguć bez adekvatnog korišćenja ženskih ljudskih resursa, pa je zato neophodno da se posebnim merama žene podstaknu na veće uključivanje u tržišnu ekonomiju.

Ukupan razvoj društva zahteva adekvatan populacioni razvoj i zaustavljanje određenih nepovoljnih trendova kao što su negativan rast stanovništva, intenzivno starenje, odsustvo sistematskog praćenja migracionih tokova. Efikasna populaciona politika podrazumeva uključivanje rodnog aspekta i poštovanje reproduktivnih prava. Ženska ljudska prava su neodvojivi deo univerzalnih ljudskih prava i, u skladu sa svim međunarodnim dokumentima, moraju biti garantovana, poštovana i zaštićena, te je veoma važno prepoznavanje i sprečavanje diskriminacije žena, posebno u slučajevima indirektne ili posredne diskriminacije.

122

11.8.6. Strategija zapošljavanja

Sinergijsko delovanje u cilju postizanja boljih rezultata, novi model rasta i razvoja, očekuje se i u oblasti razvoja socijalnog preduzetništva i zadrugarstva. Neophodno je podržati razvoj preduzeća i organizacija civilnog društva jer njihove specifičnosti proizilaze iz obavljanja ekonomske aktivnosti i pružanja usluga sa ciljem unapređenja kvaliteta života naročito najugroženijih: socijalno uključivanje i zapošljavanje dece bez roditeljskog staranja, samohranih roditelja, žrtava porodičnog nasilja, trgovine ljudima, korisnika novčane socijalne pomoći, itd. Razvijanjem novih integrisanih usluga, naročito na lokalnom nivou, i podsticanjem saradnje različitih institucija, nezaposlena lica bi trebalo da se motivišu da socijalnu pomoć društva zamene za produktivno zapošljavanje, pre svega kroz zapošljavanje u socijalnim preduzećima. Podrška osnivanju zadruga i drugih socijalnih preduzeća, kao i pružanje integrisanih usluga, u narednom periodu biće jedan od instrumenata za povećanje zaposlenosti ugroženih grupa.

11.8.7. Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća

Socijalna preduzeća pripadaju sektoru malih i srednjih preduzeća, najvažnijem elementu razvoja Republike Srbije i održivosti njenog rasta. Strategija predviđa kreiranje efikasnih politika koje doprinose mobilisanju ljudskih resursa u cilju promovisanja preduzetništva, posebno:

a) poslovnu kulturu koja podstiče preduzetništvo i preduzetnički uspeh; b) promovisanje i širenje programa obuke i mogućnosti doživotnog učenja; c) promovisanje ženskog preduzetništva kroz uklanjanje prepreka za osnivanje i rast preduzeća; d) mobilisanje ugroženih grupa preko usluga za poslovnu podršku namenjenu ovim grupama.

11.8.8. Strategija razvoja i promocije društveno odgovornog poslovanja

Okvir za izradu ove strategije nalazimo u proklamovanoj važnosti socijalne dimenzije i potrebe da se osigura da ekonomske i socijalne politike, kao i politike zapošljavanja, uzajamno deluju na pozitivan način, kao i da se socijalna zaštita posmatra kao produktivni faktor.

11.8.9. Strategija za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica

U ovom strateškom dokumentu konstatuje se da i pored njihove faktičke radne neangažovanosti interno raseljena lica tretiraju kao da su u radnom odnosu tako da nemaju potpuni pristup merama iz oblasti aktivne politike zapošljavanja kako bi poboljšali svoju konkurentnost na tržištu rada, stekli realno zaposlenje i ostvarili samoodrživost.

Primanje novčane naknade često demotiviše interno raseljena lica da se aktivnije orijentišu ka formalnom zapošljavanju i samozapošljavanju. Kako bi sačuvali privremenu naknadu, interno raseljena lica se u značajnom broju, povremeno ili redovno, angažuju u zoni neformalne ekonomije. No, evidentan je i nedostatak adekvatnog zakonskog okvira u pogledu podsticanja samozapošljavanja, socijalnog preduzetništva i mikrokreditiranja, a tu su i relativno restriktivni uslovi obezbeđenja garancija za kredite namenjene razvoju preduzetničkih aktivnosti.

11.8.10. Ostala strateška dokumenta

Pomenimo i ostala strateška dokumenta u kojima valja tražiti podršku socijalnom preduzetništvu, ne umanjujući važnost ostalih. To su:

123

Nacionalna strategija održivog razvoja, Strategija privrednog razvoja, Strategija regionalnog razvoja, Strategija razvoja poljoprivrede, Strategija i politika razvoja industrije, Strategija za mlade, Strategija karijernog vođenja i savetovanja, Strategija za upravljanje migracijama.


Srbija ima dobar osnov za razvoj socijalnog preduzetništva. To pokazuje postojanje određenih pravnih formi, strateških okvira, institucionalnog delovanja, kulturno‐istorijskog nasleđa, postojanje velikog broja poljoprivrednih kooperativa, organizacija civilnog društva, inkluzivnih modela zapošljavanja i dr.

Postoje i jasni znaci uzlaznog trenda u razvoju socijalnog preduzetništva ‐ organizacije civilnog društva, kroz prijem pozitivnih iskustava iz evropskog okruženja, pokazuju samosvest o mogućnostima i važnosti uloge koju imaju u društvu i značaju njihovog delovanja za razvoj pravednijeg i inkluzivnijeg ekonomskog sistema (Grupa 484,. 2011).

Postoje i prepreke na putu razvoja ovog sektora. Institucionalni i zakonodavni okvir za razvoj socijalne ekonomije i socijalnih preduzeća nije dovoljno jasno definisan. Zbog toga postoji velika potreba za uspostavljanjem jasne definicije okvira za stvaranje i razvoj socijalnog preduzetništva.

Daljim širenjem primera dobre prakse u razvoju socijalnog preduzetništva i promocijom njihovog značaja i uloge u društvu, stvara se okvir za kontinuiranu podršku ovog sektora. Međutim, samo to nije dovoljno, potrebno je sprovesti i niz konkretnih aktivnosti na državnom nivou kako bi se stvorilo što povoljnije okruženje za nastajanje i razvoj socijalnih preduzeća. Ta podrška mora biti dvostrana:

Na zakonodavnom nivou potrebno je usvojiti pravne forme koje su pogodne za efikasno i održivo funcionisanje socijalnih preduzeća. Potrebno je stvoriti povoljan i stimulativan poreski okvir kako bi se olakšalo poslovanje i omogućile nove forme finansiranja socijalnih preduzeća. Veoma važan segment zakonodavne podrške je i usvajanje zakona o mikrokreditnim institucijama. Time bi se omogućile mikrokreditne aktivnosti koje stimulišu razvoj preduzetništva, posebno socijalnih preduzeća, kroz povoljne finansijske sheme uzimajući u obzir socijalni povraćaj na uložena sredstva. Usvajanjem novih formi Zakona o finansijskom tržištu bi se stimulisali novi potencijalni investitori čime bi se omogućilo većem broju pojedinaca i institucija da ulažu u ovaj sektor.

Na institucionalnom nivou: stvaranjem institucija koje će raditi na uvećanju kapaciteta socijalnih preduzetnika u organizacionom i poslovnom smislu i služiti kao centri umrežavanja i širenja uticaja ovog sektora. Ove institucije trebalo bi da osmišljavaju i sprovode programe podrške i finansiranja posebno za start‐up i preduzeća u ranoj fazi aktivnosti.

124

125

"Ako oni (preduzeća) veruju da rade u službi ljudi, da im pomažu u rešavanju problema, koristeći genijalnost svojih radnika i učeći od prirode

koja nam daje život, onda mi kao društvo imamo šansu."

Paul Hawken

126

127

GENERALNI ZAKLJUČAK:

Kako podstaknuti održivost socijalnih preduzeća?

Složiti se oko standarda i definicije ‐ Kao što je istaknuto, teorija o socijalnom preduzeću ima nedostatke u postojanju standarda i univerzalno prihvatljivoj definiciji socijalnog preduzeća. Trenutno postoji opšti konsenzus da socijalno preduzeće predstavlja kombinaciju preduzetničke/poslovne strategije i društvenog cilja. Preduzeća su socijalna jer ostvaruju neekonomske rezultate ali su i preduzetničko/poslovna jer se trude da budu finansijski održiva i nezavisna i da ostvare neispunjene tržišne zahteve. Za razliku od privatnog sektora ona ne distribuiraju svoj profit vlasnicima. Zbog toga se ova forma preduzeća nalazi na granici između neprofitnih i profitnih preduzeća.

Specifično pravno priznanje ‐ Evropsko okruženje još nije uniformno po pitanju normative vezane za socijalno preduzetništvo. Raznovrsnost naziva socijalno preduzeće u Evropi ogleda se u različitim pravnim oblicima i načinu organizacije. Specifično pravno priznanje predstavlja osnovni preduslov u uspostavljanju konkretnijeg sistema promocije ovog sektora.

Obezbediti dobru institucionalnu podršku – Socijalna preduzeća su često proistekla iz volonterskih organizacija ili iz organizacija civilnog društva i nisu upoznata sa poslovnim konceptima kao što su marketing, promocija i poslovno planiranje.

Osigurati povoljnu politiku javnih nabavki ‐ Država je glavni potraživač roba i usluga i svojim delovanjem može razvijati socijalnu ekonomiju tako što će promovisati bolju praksu u javnim nabavkama koja diskriminiše socijalna preduzeća.

Uvođenjem u praksu grantova za zapošljavanje – Finansijski podsticati organizacije da zapošljavaju marginalizovane grupe ljudi i osobe sa invaliditetom.

Ponuda povoljnih kredita i grantova podrške – Krediti za početak poslovanja kao i drugi krediti i grantovi moraju biti dostupni pod povoljnim uslovima koji uzimaju u obzir specifičnosti socijalnih preduzeća.

Podrška finansijskim inovacijama – Stvaranjem finansijskih inovacija komplementirati tradicionalne izvore finansiranja koji su određeni za socijalna preduzeća. Ovo podrazumeva državu (na svim nivoima) kroz direktno (grantovi, subvencije) ili indirektno učešće stvaranjem javne politike koja će lakše privlačiti investicije (poreske olakšice, javne nabavke), filantropiju, finansijske institucije koje uključuju i konvecionalne banke, kreditne unije, finansijske kooperative i slična udruženja kao i individualne investitore.

Bez obzira na širinu aktivnosti socijalnih preduzeća, njihov uticaj će u pravoj meri biti ostvaren jedino ukoliko su deo sistemskog pristupa – socijalnoj inkluziji, transformaciji tržišta rada, regionalnom i lokalnom socio‐ekonomskom razvoju i strategijama za sprovođenje drugih javnih politika.

U kontekstu daljeg razvoja socijalnog preduzetništva u Srbiji mnoge od ovih mera treba da se sprovedu uz partnerstvo svih sektora (privatnog, javnog, nevladinog) i uz jačanje kapaciteta kroz prenos znanja i najbolje prakse, pre svega iz evropskog okruženja. Cilj stvaranja okvira socijalnih preduzeća je podržavanje i upotrebljavanje socijalnih, ekonomskih, inkluzivnih, inovativnih i razvojnih kapaciteta ovog sektora.

128

129

"Ne može svako od nas biti Gandi, ali svako od nas ima moć da ostavi trag i da učini da se njegov život računa – i ti milioni života su oni koji će

na kraju izgraditi bolji svet."

Jeffrey Skoll

130

131

Bibliografija

Aeron‐Thomas, D, Nicholls, J., Forster, S. and Westall, A. (2004) Social Return on Investment: Valuing What Matters, New Economics Foundation, London.

Aiken, M. (2007) “What is the role of social enterprise in finding, creating and maintaining employment for disadvantaged groups?”, A social enterprise think piece for the Office of the Third Sector.

Aiken, M., Cairns, B. And Thake, S. (2008) Community ownership and management of assets, Joseph Rowntree Foundation, York.

Alter, K. (2006) Social Enterprise Typology, Virtue Ventures LLC, 13. April 2006, http://www.virtueventures.com/setypology.pdf

Alter, S., K. (2001) Managing the Double Bottom Line: A Business Planning Resource Guide for Social Enterprises, Pact Publications, Washington, DC;

Alter, S.K. (2002) Case Studies in Social Entrepreneurship, Washington, DC: Counterpart International;

Alter, S. K. (2007) Towards and Integrated Social Enterprise Methodology, from: http://www.4lenses.org;

Alvord, S., David Brown, L., and Letts, C.W. (2004) „Social Entrepreneurship and Societal Transformation: An Exploratory Study‟, Journal of Applied Behavioral Science, 40(3): 260‐282.

Austin, J., Stevenson, H., & Wei‐Skillern, J. (2003) Social entrepreneurship and commercial entrepreneurship: Same, different, or both? (Working paper series no. 04‐029). Harvard Business School.

Austin, J., Stevenson, H. And Wei‐Skillern, J. (2006) Social and commercial entrepreneurship: Same difference or both?‟, Entrepreneurship Theory & Practuce, 30(1), 1‐22.

Austin, J.E., Gutierrez, R., Ogliastri, E. and Reficco, E. (2007. Capitalizing on convergence, Standford Social Innovation Review, winter 2007, p. 24‐31.

Babović, J., & Veselinović, B. (2010. Agrarna politika EU i rejonizacija agrarne proizvodnje Srbije. Zbornik radova (Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment), 3(5), 7‐24.

Bacchiega, A. and Borzaga, C. (2003) The Economics of the Third Sector: a More Comprehensive Approach, in H. K. Anheier, A. Ben‐Ner eds, The Study of Non Profit Enterprises: Theories and Approaches. London and New York: Routledge.

Bisballe, L. (2006) Social økonomi og socialt entreprenørska", in Gamst, B. (ed.) Bæredygtig velfærd, Copenhagen: Socialpolitisk forlag.

Bornstein, D. (2004) How to Change the World: Social Entrepreneurs and the Power of New Ideas. Oxford: Oxford University Press.

Borzaga, C. & Spear, R. (2004) Trends and Challenges for Co‐operatives and Social Enterprises in Developed and Transition Countries, Trento: Edizioni31.

Borzaga, C. (2005) New trends in citizens’ participation: The increasing relevance of socially responsible behaviors in consumption, saving, and production. Borzaga, C. and Defourny, J. (2001) The emergence of social enterprise. London/New York: Routledge.

Borzaga and Tortia (2007) Social Economy Organisations in the Theory of the Firm in A. Noya (ed.), The Social Economy: Building Inclusive Economies. Paris: OECD.

Boschee, J. (1995) Social entrepreneurship. Across the Board, 32(3): 20–25. Boschee, J. (1998) Merging mission and money: A board member’s guide to social entrepreneurship. http://www.socialent.org

Boschee, J. (2001) The Social Enterprise Sourcebook. Vol. 1. Northland Institute Bourdieu, P. (1986) The forms of capital. In J. Richardson (Ed.) Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education (New York, Greenwood), 241‐258.

Brock, D. and Ashoka’s Global Academy for Social Entrepreneurship (2008) Social Entrepreneurship Teaching Resources Handbook for Faculty Engaged in Teaching and Research in Social Entrepreneurship, Ashoka’s Global Academy for Social Entrepreneurship, Ashoka, Arlington.

132

Brouard, F. and S. Larivet (2009) Social Entrepreneurship: Definitions and Boundaries, paper presented at ANSER – ARES 2009 Conference Association for Non‐profit and Social Economy Research/Association de recherche des organismes sans but lucratif et de l’économie sociale, 27‐29 May, Carleton University, Ottawa.

Bucolo, E. (2006) French social enterprises: a common ethical framework to balance various bjectives, in Nyssens, M. (ed.) Social Enterprise – At the crossroads of market, public policies and civil society, London and New York: Routledge.

CECOP (2006) Social enterprises and worker cooperatives: Comparing models of corporate governance and social inclusion, CECOP European Seminar, Manchester, November 9, 2006.

Campi, S., Defourny, J. & Grégoire, O. (2006) Work Integration Social Enterprises: Are they Multiple‐Goal and Multi‐Stakeholder Organizations? in Nyssens, M. (ed.) Social Enterprise, London & New York: Routledge, 29‐49.

Carr, James & Tong, Zhong Yi. (2001) Replicating Microfinance in the United States. Fannie Mae Foundation, Washington, D.C.

Carroll, B & Beckett, M. (2007) The Current Scope of Co‐operatives in the Irish Economy, Centre for Co‐operatives Studies, UCC, paper presented at the inaugural seminar of the Forum for the Cooperative Movement in Ireland, UCC.

Coates, A., Van Opstal, W. (2010) An Analysis of the Design of Legal Frameworks for Social Enterprises. In: Degavre F., Desmette D., Mangez E., Nyssens M., Reman P. (Eds.), Louvain‐la‐Neuve: Presses universitaires de Louvain.

Coates, A., Van Opstal, W. (2010) Juridische kaders voor de Social Profit doorgelicht. In: Verso (Eds.), . Antwerpen: Standaard Uitgeverij.

Cooch, S. and Karamer, M. with Cheng, F., Mahmud, A., Marx, B., and Rehrig, M. (2007) Compounding Impact: Mission Investing by US Foundations. FSG Social Impact Advisors, 54 p.

Cole Arthur H. (1995) Entrepreneurship and Entrepreneurial History. V Livesay Harold C., ed.: Entrepreneurship and the Growth of Firms, Vol. I. Aldershot: Elgar, 1995. str. 100‐109.

Crouch, C. (2001). Welfare state regimes and industrial relations systems: the questionable role of path dependency theory. In Bernard Ebbinghaus and Philip Manow (eds), Comparing Welfare Capitalism: Social policy and political economy in Europe, Japan and the USA. London: Routledge, p. 105‐24.

Cvejić, S., Babović M., Vuković O. (2008) Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji, UNDP DARES (2006) Première Information et Synthèse, L’insertion par l’activité économique en 2004, avril, n°15.1

DTI (2002) Social Enterprise. A Strategy for Success, Department of Trade and Industry, London. Davidson, D. (2007) Risk Magazine, ACCION International Media Coverage. May 1, 2007. Davis, S., Lukomnik, J., and Pitt‐Watson, D. (2006) The New Capitalists: How Citizen Investors Are Reshaping the Corporate Agenda, Harvard Business School Press.

Davister, C., Defourny, J. & Grégoire, O. (2004) Les entreprises sociales d'insertion dans l'Union Européenne : un aperçu général, Revue des Etudes Coopératives, Mutualistes et Associatives(RECMA), no 293, pp. 2450.

Dees, G., Emerson, J., and Economy, P. (2001) Enterprising Nonprofits: A Tool‐kit for Social Entrepreneurs, John Wiley, Chichester.

Dees, J. G. & Anderson, B. B. (2003). Sector Bending: Blurring the Lines between Nonprofit and For‐Profit. Society (Social Sciences and Modern Society), 40 (4), 16‐27.

Dees, J. G. & Anderson, B.B. (2006) Framing a Theory of Social Entrepreneurship: Building on Two Schools of Practice and Thought in Research on Social Enterpreneurship, ARNOVA Occasional Paper Series, vol.1, no 3, 39‐66.

Dees, J. G. & Elias, J. (1995) Education Alternatives, Inc. Harvard Business School Publishing, 9‐395‐106.

Dees, J.G. & Remey, C.C. (1994) Shorebank Corporation, Harvard Business School Publishing, 9‐393‐096.

Dees, J. G. (1998) The Meaning of Social Entrepreneurship. Stanford University

133

Dees, J. G., & Elias, J. (1998) The challenges of combining social and commercial enterprise. Business Ethics Quarterly, 8(1): 165–178.

Dees, J.G., J. Emerson and P. Economy (2002) Strategic Tools for Social Entrepreneurs: Enhancing the Performance of Your Enterprising Non‐profit, John Wiley & Sons, New York.

Dees, J. Gr. (1998) The Meaning of Social Entrepreneurship, Palo Alto, The Center for Social Innovation, Stanford Business School, Stanford University, October.

Dees, J.Gr., JED Em. and Peter Economy (2002) Strategic Tools for Social Entrepreneurs: Enhancing the Performance of Your Enterprising Nonprofit, New York, John Wiley & Sons.

Dees, J. Gregory. (2004) Putting Nonprofit Ventures in Perspective. In Sharon M. Oster, Cynthia W. Massarsky, and Samantha L. Beinhacker. Generating and Sustaining Nonprofit Earned Income, 3‐18. San Francisco

Dedić M., Umihanić B. (2004) Osnove menadžmenta i preduzetništva, Ekonomski institut, Tuzla Defourny, J. (2001) From Third Sector to Social Enterprise, in Borzaga, C. and Defourny, J. (eds) The Emergence of Social Enterprise, London and New York: Routledge, 1‐28.

Defourny, J. and M. Nyssens (2008) Social Enterprise in Europe: Recent Trends and Developments, Social Enterprise Journal, Vol. 4, No. 3, pp. 202‐228.

Drake, Deborah & Rhyne, Elisabeth, (2002) The Commercialization of Microfinance: Balancing Business & Development. Kumarian Press

Drucker, Peter (1989) La innovación y el empresariado innovador, Ed. Hermes, México, pp. 35‐160. Drucker, P. (2002) The Discipline of Innovation. In Harvard Business School. (Eds). Harvard Business Review on The Innovative Enterprise. Harvard: Harvard Business School Publishing Corporation. p. 111‐127

EMES (2006) Initial study for promoting social enterprise in the CEE and CIS. Bratislava/Liege: UNDP‐BRC/EMES European Research Network.

EMES European Research Network (1999) The Emergence of Social Enterprises In Europe. A Short Overview, Brussels: EMES.

EMES European Research Network (2002) The third sector in Europe: An overview of images, concepts and recent trends, Working Papers Series, no. 08/02, Liege: EMES European Research Network.

EMES European Research Network (2006) Study on Promoting the Role of Social Enterprises in CEE and the CIS, Initial Overview Study for the UNDP‐BRC (Bratislava Regional Centre).

Ellis, T. (2004) The Era of Compassionate Capitalism, Executive MBA‐dissertation, Henley Management College, UK.

Ellis, T. (2006) De nye Pionerer – om sociale innovatører, der skaber vækst, værdi og en bedre verden, Copenhagen: Jyllands‐Postens Forlag.

European Commission (2002) Corporate Social Responsibility: A business contribution to Sustainable Development, Communication from the European Commission

Evers, A. and Laville, J.‐L. (2004) The Third Sector in Europe. Cheltenham: Edward Elgar. Fraisse, L., Lhuillier, V. & Petrella, F. (2007) Une proposition de typologie des régimes de gouvernance à partir des évolutions observées dans les services d’accueil des jeunes enfants en Europe, Working Papers Series, no. 07/01.

Galera, G. (2008) The “Re‐emergence of Social Enterprises in the CEE and CIS”, AIEL Series in Labour Economics, Springer.

Grégoire, O. (2003) National Profiles of Work Integration Social Enterprises: Belgium, Working Papers Series, no. 03/08, Liege: EMES European Research Network.Europe, Working Papers Series, no 07/01, Liege: EMES European Research Network.

Guclu, A., Dees, J. G.,&Anderson, B. B. (2002) The process of social entrepreneurship: Creating opportunities worthy of serious pursuit. Center for the Advancement of Social Entrepreneurship: Duke—The Fuqua School of Business.

Hasan, S. (2005) Social Capital and Social Entrepreneurship in Asia: Analysing the Links. The Asia Pacific Journal of Public Administration, 27, 1–17.

Haugh, H. (2005) A Research Agenda for Social Entrepreneurship”, Social Enterprise Journal, 1, 1, p. 1‐12.

134

Hebb, T., Wortsman, A., Mendell, M., and Neamtan N. (2006) Financing social economy enterprises. Ottawa: Carleton Centre for Community Innovation.

Howard, L and Giddens, M, (2004) Equity‐like Capital for Social Ventures. Bridges Community Ventures. Available at: www.bridgesventures.com/downloads/social_venture_fund.pdf

Hulgård, L. & Bisballe, T. (2004) Work Integration Social Enterprises in Denmark, Working Papers Series, no. 04/08, Liege: EMES European Research Network.

Hulgård, L. (2006) Danish social enterprises: a public‐third sector partnership, in Nyssens, M. (ed.) Social Enterprise – At the crossroads of market, public policies and civil society, London and New York: Routledge.

Huotari, T. (2005) Sosiaalisen yrityksen uudet kehykset, Jyväskylä: University of Jyväskylä (Master's graduate thesis).

Hély, M. (2004) Les différentes formes d’entreprises associatives" Sociologies pratiques, n°9, pp. 27‐55.

Jossey‐Bass. Dees. J.G. & Anderson, B. (2001) New Schools (A) and (B), Stanford Business School, SI‐07A and SI‐07B.

Karjalainen, J., Andersen, A., Kuosa, I. & Pättiniemi, P. (2006) Sosiaalisten yritysten lain toimivuus ja toimeenpano, Employment political research 307, Helsinki: Ministry of Labour.

Kay, A. (2005) A Critique of the Use of Path Dependency in Policy Studies, Public Administration, num. 83(3), 553–571.

Kinder, P.D. (2005) Pensions & the Companies they Own, paper delivered at the University of Colorado Leeds Business School Symposium on Business & the Broader Culture, Corporate Retirement Security: Social & Ethical Issues, March 11, 2005.

Kiš Čisar E. (2010) Zemljoradničko zadrugarstvo u Srbiji (Farmer Cooperatives in Serbia), Tematski zbornik Agrarna i ruralna politika u Srbiji: Održivost agroprivrede, zadrugarstva i ruralnih područja; Beograd, str. 71‐94.

Laville, J. Lévesque, B. and M. Mendell (2005) L’économie sociale : diversité des trajectoires historiques et des constructions théoriques en Europe et au Canada. Montreal: Cahiers de l’ARUC‐ÉS, C‐12‐2005 (December), 61 p.

Leadbeater, C. (2006) The Socially Entrepreneurial City, in A. Nicholls (ed.), Social Entrepreneurship: New Models of Sustainable Social Change, Oxford University Press, Oxford, pp. 233‐246.

Leadbeater, C., (1997) The Rise of Social Entrepreneurship, DEMOS, London Lemaitre, A., Laville, J.‐L. & Nyssens, M. (2006) Public Policies and Social enterprises in Europe: the Challenge of Institutionalization in Nyssens, M. (ed.) Social Enterprise, London & New York: Routledge, 259‐271.

Leys, J., Van Opstal, W. (2009) A Puzzle in SRI: Stakeholders in the Mist. Philosophy of Management, 8 (3), 81‐96.

Light, P. (2008) The Search for Social Entrepreneurship, Brookings Institution Press, Washington, DC.

Light, P. (2009) Social Entrepreneurship Revisited: Not Just Anyone, Anywhere, in Any Organisation Can Make Breakthrough Change, Social Innovation Review, Vol. 7, No. 3, pp. 21‐22.

Mair, J. and E. Noboa (2003) Social Entrepreneurship: How Intentions to Create a Social Enterprise Get Formed, Working Paper No. 521, September, IESE Business School, University of Navarra (Spain).

Mair, J. and I. Marti (2004) Social Entrepreneurship: What Are We Talking About? A Framework for Future Research, Working Paper No. 546, IESE Business School, University of Navarra (Spain).

Mair, J. and I. Marti (2006) Social Entrepreneurship Research: A Source of Explanation, Prediction, and Delight, Journal of World Business, Vol. 41, No. 1, pp. 36‐44.

Mair, J. and K. Ganly (2010) Social Entrepreneurs: Innovating towards Sustainability, in E. Assadourian (ed.), State of the World 2010, Transforming Cultures: From Consumerism to Sustainability, Worldwatch Institute, Washington, DC, p. 304.

Margolis, J. D., & Walsh, J. P. (2003) Misery loves companies: Rethinking social initiatives by business. Administrative Science Quarterly, 48: 268–305.

135

Martin, R. and S. Osberg (2007) Social Entrepreneurship: The Case for Definitions, Social Innovation Review, Vol. 5, No. 2, pp. 28‐39.

Neck, H., C. Brush and E. Allen (2009) The Landscape of Social Entrepreneurship, Business Horizons, Vol. 52, No. 1, pp. 13‐19.

Nicholls, A, (2006) ‘Introduction: The Meanings of Social Entrepreneurship’ in Nicholls, A (ed), Social Entrepreneurship: New Paradigms of Sustainable Social Change, pp1‐36, Oxford: Oxford University Press

Nicholls, A. (2007) What is the Future of Social Enterprise in Ethical Markets?, London, Office of The Third Sector.

Nicholls, A. (2008) Social Entrepreneurship: New Models of Sustainable Social Change, Oxford University Press, Oxford.

Nicholls, A. (ed.) (2006) Social Enterpreneurship. New Models of Sustainable Social Change, Oxford: Oxford University Press.

Nicholls, A. and Pharoah, C. (2007) The Landscape of Social Investment: A Holistic Topology of Opportunities and Challenges, Skoll Centre for Social Entrepreneurship Research Paper. Available at: http://www.sbs.ox.ac.uk/skoll

Nikolić M. Marija (2009) Evolucija zadružnog zakonodavstva u Evropi, Društvo agrarnih ekonomista Srbije, Beograd.

Nogales, R. (2007) Aparición y evolución de la empresa social en Europa, Economía social, No. 39, p. 44‐48.

Nyssens, M. (ed.) (2006) Social Enterprise ‐ At the Crossroads of Market, Public Policies and Civil Society, London and New York: Routledge.

O'Shaughnessy, M. (2006) Irish Social enterprises: Challenges in Mobilising Resources to Meet Multiple Goals in Nyssens, M. (ed.) Social Enterprise, London & New York: Routledge, 137‐143.

O'Shaughnessy, M. (2006) An Exploration of the Survival Strategies of Rural Work Integration Social Enterprises, National University of Ireland, Cork (unpublished Ph.D. thesis).

OECD (2000) Social Enterprises. Organisation for Economic Co‐Operation and Development, 1999, 1–69.

OECD (2003a) The Non‐Profit Sector in a Changing Economy, OECD, Paris. Office of the Third Sector (2006) Social Enterprise Action Plan. Scaling New Heights, London. Pestoff, V. (1998) Beyond the Market and State, Ashgate: Aldershot. Pestoff, V. and Brandsen, T. (2006) Co‐production, The Third Sector and the Delivery of Public Services. An introduction, Public Management Review, Vol. 8, Issue 4, p. 493‐501.

Phills, J., K. Deiglmeier and D. Miller (2008) Rediscovering Social Innovation, Social Innovation Review, Vol. 6, No. 4, pp. 1‐11.

Powell, M. (2007). Understanding the Mixed Economy of Welfare, Bristol: Policy Press. Pättiniemi, P. (1998) Finland in Borzaga, C. and Santuari, A. Social enterprises and new employment in Europe, Trento: Autonomous Region of Trentino ‐ South Tyrol.

Pättiniemi, P. (2006) Social Enterprises as Labour Market Measure, Kuopio: Publications E, University of Kuopio.

Remenyi, Joseph (2004) The economics of development, in Kingsbury, Damien; Remenyi, Joseph; McKay, John and Hunt, Janet (eds), Key issues in development, pp. 115‐141, Palgrave MacMillan, New York, N.Y.

Riis, K. (2003) De selvejende sociale institutioner, hvad skal vi egentlig med dem?, Odense: Center for frivilligt socialt arbejde.

SOU (2006) Ambition och ansvar. Nationell strategi för utveckling av samhällets insatser till personer med psykiska sjukdomar och funktionshinder, SOU 2006:100.

Sagawa, S., & Segal, E. (2000) Common interest, common good: Creating value through business and social sector partnership. California Management Review, 42(2): 105–122.

Santos, F. (2009)A P ositive Theory of Social Entrepreneurship, Faculty and Research Working Paper, Social Innovation Centre, INSEAD, 2009/23/EFE

Seelos, C., & Mair, J. (2005a) Entrepreneurs in service of the poor — Models for business contributions to sustainable development. Business Horizons, 48(3): 241–246.

136

Seelos, C., & Mair, J. (2005b) Sustainable development, sustainable profit. European Business Forum, 20: 49–53.

Smith, N. Craig (2003) Corporate Social Responsibility: Whether or How? California Management Review 45 (Summer): 52‐76.

Spear, R. & Bidet, E. (2003) The Role of Social Enterprise in European Labour Markets, Working Papers Series, no 03/10, Liege: EMES European Research Network.

Stevanović, Simo (2009) Razvoj tržišne proizvodnje u poljoprivredi Republike Srbije, Društvo agrarnih ekonomista Srbije i Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.

Stryjan, Y (2001) Sweden: The Emergence of Work‐Integration Social Enterprises in Borzaga, C. & Defourny, J. (eds) The Emergence of Social Enterprise, London and New York: Routledge.

Stryjan, Y. & Wijkström, F. (1996) Cooperatives and Nonprofits in Swedish Social Welfare, Annals of Public and Cooperative Economy, vol 67(1).

Stryjan, Y. (1996) Systemskiftets irrgångar, Forskningsrapport 1996:1, Stockholm School of Business.

Stryjan, Y. (2006) Which place for social enterprises in a universal welfare state model? in Nyssens, M. (ed.) Social Enterprise ‐ At the crossroads of market, public policies and civil society, London and New York: Routledge.

Sullivan Mort, G., Weerawardena, J., and Carnegie, K. (2003) Social Entrepreneurship: Toward Conceptualisation. International Journal of Non profi t and Voluntary Sector Marketing, 8(1), 76‐88

Thomas, A. (2004) The Rise of Social Cooperatives in Italy, Voluntas: International Journal of Voluntary and Nonprofit Organizations 15 (3): 243‐264.

Thompson, J., Alvy, G., & Less, A. (2000) Social entrepreneurship: A new look at the people and the potential. Management Decision, 38(5): 328–338.

Tomaš, R. (1993): Strah od preduzetništva, "Ekonomika", Beograd Van Opstal, W., Deraedt, E., Gijselinckx, C. (2009) Monitoring Profile Shifts and Differences among WISEs in Flanders. Social Enterprise Journal, 5 (3), 229‐258.

Vermer, M.C., Nassaut, S. & Nyssens, M. (2007) Le titre‐services : un état de la situation, Regards économiques, April 2007, n° 50.

Volev, B., Golubović, D., Jelačić, M., Tomašević, N., Cvejić, S., Velev, G., (2011) Socijalno preduzetništvo: modeli, komparativna praksa i pravni okvir socijalnog preduzetništva u Srbiji, izdavač Grupa 484, Beograd

Waddock, S. A. (1988) Building successful partnerships. Sloan Management Review, 29(4): 17–23. Waddock, S. A., & Post, J. E. (1995) Catalytic alliances for social problem solving. Human Relations, 48(8): 951–972.

Weerawardena, J. and G. Mort (2006) Investigating Social Entrepreneurship: A Multidimensional Model, Journal of World Business, Vol. 41, No. 1, pp. 21‐35.

Weick, K. (1995) Definition of theory. In N. Nicholson (Ed.), Blackwell dictionary of organizational behavior (pp. 565–567). Oxford:Blackwell.

Wong, T. & Li, S. (2007) Social Enterprise policies of the United Kingdom, Spain and Hong Kong. Research and Library Services Division, Legislative Council, Hong Kong.

World Bank (2004) Social Capital for Development, World Bank Group Yunus, M. (1999) Banker to the poor: Microlending and the battle against world poverty. New York: Public Affairs.

Documents

ZNACENJE I OBLICI SOCIJALNOG PREDUZETNISTVA, 2012. mr. Rade Glomazić, Dr. Vuk Raičević, IZDAVAČ: FRIEDRICH EBERT STIFTUNG