Горан Благојевић, мр

КРИВИЧНА ДЈЕЛА РАЗБОЈНИШТВА У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ

криминалистичко-правни-безбједносни аспекти

МОНОГРАФИЈА

Аутор:

Горан Благојевић, мр

магистар струке безбједности и криминалистике

Рецезенти:

Проф. др Драгомир Јовичић

Мр Гојко Шетка

Издавач:

ФАКУЛТЕТ ЗА БЕЗБЈЕДНОСТ И ЗАШТИТУ

БАЊА ЛУКА

За издавача:

Проф. др Момчило Талијан, декан

Главни и одговорни уредник:

Проф. др Драгомир Јовичић

Лектор:

Марко Панић

Тираж:

300 примјерака

Припрема и штампа:

Студио „Авалон“

Горан Благојевић, мр

КРИВИЧНА ДЈЕЛА

РАЗБОЈНИШТВА

У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ

криминалистичко-правни-безбједносни аспекти

МОНОГРАФИЈА

Бања Лука, 2013.

4

5

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ..................................................................................................... 9

РЕЦЕНЗИЈА ...................................................................................................... 11

УВОД .................................................................................................................. 14

1. ТЕОРИЈСКО – МЕТОДОЛОШКИ ДИО ..................................................... 21 1.1. Појмовно-нормативно одређење ........................................................... 21 1.2. Проблематика истраживања – формулација проблема ....................... 27 1.3. Предмет истраживања ............................................................................ 30

1.3.1. Теоријско одређење предмета истраживања .............................. 30 1.3.2. Категоријално појмовни систем предмета истраживања .......... 30 1.3.3. Научно верификовано сазнање предмета истраживања ........... 31 1.3.4. Операционално одређење предмета истраживања .................... 32 1.3.5. Временско, просторно и дисциплинарно одређење

предмета истраживања ................................................................. 32 1.4. Циљеви истраживања ............................................................................. 33

1.4.1. Општи циљ истраживања ............................................................. 33 1.4.2. Практични циљ истраживања ...................................................... 34 1.4.3. Научни циљ истраживања ............................................................ 34 1.4.4. Друштвени циљ истраживања ..................................................... 34

1.5. Хипотезе .................................................................................................. 34 1.5.1. Општа – генерална хипотеза ........................................................ 34 1.5.2. Посебне хипотезе .......................................................................... 35

1.6. Варијабле ................................................................................................. 35 1.7. Индикатори ............................................................................................. 36 1.8. Начин истраживања................................................................................ 37

1.8.1. Методе истраживања ................................................................... 37 1.8.1.1. Статистички метод .......................................................... 37 1.8.1.2. Компаративни метод ....................................................... 38 1.8.1.3. Анализа садржаја ............................................................. 38 1.8.1.4. Инструменти истраживања ............................................. 39 1.8.2. Узорак ............................................................................................ 39 1.8.2.1. Основни узорак истраживања......................................... 39 1.8.2.2. Обрада и анализа података ............................................. 39

2. РАЗБОЈНИШТВО, ПОЈАМ, ФАКТОРИ - ЧИНИОЦИ ............................. 41 2.1. Основни облик кривичног дјела разбојништва ................................... 41 2.2. Фактори – чиниоци кривичног дјела разбојништва ............................ 42

2.2.1. Личност извршиоца кривичног дјела разбојништва ................. 43 2.2.2. Средства извршења кривичног дјела разбојништва .................. 46

6

2.2.3. Начин извршења кривичног дјела разбојништва ....................... 48 2.2.3.1. Типер, типовање и типа плијена, објекта и мете

напада ................................................................................ 53 2.2.3.2. Отуђење моторног возила за извршење

разбојништва .................................................................... 57 2.2.3.3. Набављање оружја и средстава извршења

кривичног дјела ................................................................ 60 2.2.3.4. Значај присуства и проналаска трагова ватреног

оружја на лицу мјеста кривичног дјела ........................ 64 2.2.3.4.1. Значај и поступак идентификације

ватреног оружја ............................................... 72 2.2.3.5. Неке активности извршилаца кривичног дјела

за вријеме његовог извршења ......................................... 75 2.2.3.6. Постделиктне активности извршилаца кривичног

дјела разбојништва .......................................................... 76 2.2.4. Објекат кривичног дјела са правног и

криминалистичког аспекта .......................................................... 78 2.2.4.1. Разбојништва у банкама и улога заштитара ................. 83 2.2.4.2. Значај техничке заштите у превенцији од

разбојништва .................................................................... 86 2.2.5. Радња извршења кривичног дјела разбојништва ....................... 95 2.2.6. Крађа као елемент разбојништва ................................................. 97 2.2.7. Принуда као елемент разбојништва ............................................ 98 2.2.8. Посљедица кривичног дјела разбојништва ................................ 106 2.2.9. Облик кривице учиниоца кривичног дјела разбојништва ........ 107 2.2.10. Квалификовани облици кривичног дјела разбојништва ......... 108

3. ПРИПРЕМНЕ РАДЊЕ И ПОКУШАЈ РАЗБОЈНИШТВА ......................... 111 3.1. Намјера као субјективни основ покушаја ............................................ 112

3.1.1. Склоност да се изврши кривично дјело ...................................... 116 3.1.2. Одлука уз свијест о несигурности стварне основе .................... 117 3.1.3. Одлука са могућношћу одустајања ............................................. 117

3.2. Почетак остварења као објективни основ покушаја ........................... 118 3.2.1.Формално-објективна теорија ...................................................... 119 3.2.2. Материјално-објективне теорије ................................................. 122 3.2.3. Субјективне теорије ...................................................................... 122 3.2.4. Теорија утиска ............................................................................... 123 3.2.5. Индивидуално-објективна теорија .............................................. 124

3.3. Неки случајеви упитности разграничења припремних

радњи и покушаја извршења кривичног дјела ..................................... 124 3.3.1. Приближавање жртви или мјесту извршења кривичног

дјела ................................................................................................ 125

7

3.3.2. Чекање – засједа жртви ................................................................ 125 3.3.3. Провјера могућности извршења кривичног дјела ..................... 126 3.3.4. Уклањање препреке ...................................................................... 127

4. КРИВИЧНО-ПРАВНА РЕГУЛАТИВА РАЗБОЈНИШТВА

У ПОЈЕДИНИМ ДРЖАВАМА .................................................................... 129 4.1. Самозаштита жртве – пракса у САД-у ................................................. 134

5. ПРОБЛЕМАТИКА СУЗБИЈАЊА, РАСВЈЕТЉАВАЊА И

ДОКАЗИВАЊА КРИВИЧНИХ ДЈЕЛА РАЗБОЈНИШТВА ...................... 137 5.1. Проблеми у откривању непознатих извршилаца разбојништва ........ 137 5.2. Проблеми у доказивању разбојништва ................................................. 140 5.3. Проблематика хармонизације односа полицијских

службеника и тужилаштва ..................................................................... 146 5.3.1. Проблематика која се односи на полицијске службенике ........ 148 5.3.2. Проблематика која се односи на тужилаштво ........................... 149

5.4. Емпиријска анализа – Осврт на статистичке показатеље .................. 151 5.4.1. Проблеми на откривању извршилаца,

расвјетљавању и доказивању разбојништва ............................... 153 5.5. Значај и улога мобилних апарата отуђених у

кривичном дјелу ..................................................................................... 157

6. АНАЛИЗА СТАТИСТИЧКИХ ПОКАЗАТЕЉА ........................................ 165 6.1. Статистика МУП-а РС са анализом показатеља .................................. 166

6.1.1. Пријављена разбојништва МУП РС, период 2001-2009.

године. ............................................................................................ 166 6.1.2. Пријављена разбојништва у ЦЈБ за период 2010. године. ........ 168 6.1.3. Пријављена разбојништва у ЦЈБ за период 2011. године. ........ 169 6.1.4. Разбојништва са упоредним периодом јануар-јун

2012. и 2011. године. .................................................................... 170 6.2. Статистички показатељи Републичког тужилаштва

Републике Српске ................................................................................... 173 6.2.1. Статистика 01.01.2002.- 31.12.2002. године по

лицима за основно кривично дјело. ............................................ 173 6.2.2. Рекапитулације незавршених истрага за КД

разбојништво до 31.12.2003. године. .......................................... 174 6.2.3. Статистика незавршених истрага по предметима и лицима

Окружних тужилаштава за период 2004. године. ...................... 176

6.2.4. Непресуђена оптужења Окружних тужилаштава за

период 2004. године...................................................................... 178 6.2.5. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2006. године по предметима. ....................................................... 180 6.2.6. Ријешеност разбојништва по предметима у 2007. години ........ 180

8

6.2.7. Статистика о рјешавању разбојништва за период 2008.

године. ............................................................................................ 181 6.2.8. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2009. године по лицима. .............................................................. 182 6.2.9. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2009. године по предметима. ....................................................... 183 6.2.10. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2010. године по предметима. ..................................................... 184 6.2.11. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2010. године по лицима. ............................................................. 186 6.2.12. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2011. године по предметима. ..................................................... 188 6.2.13. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2011. године по лицима. ............................................................. 189 6.3. Статистика ријешености предмета Врховног суда

Републике Српске за кривична дјела разбојништва ............................ 191 6.3.1. Ријешеност предмета по лицима за 2008. годину ...................... 191 6.3.2. Ријешеност предмета по лицима за 2009. годину ...................... 192 6.3.3. Ријешеност предмета по лицима за 2010.годину ....................... 193

6.4. Статистика разбојништва по полицијским Управама Кантона

Сарајево 2007-2010 године. ................................................................... 195 6.5. Евростатистика разбојништва 2003-2009.године. ............................... 197 6.6. Евростатистика насилничког криминалитета 2003-2009 године ....... 198

7. ЗАКЉУЧАК ................................................................................................... 201

ЛИТЕРАТУРА ................................................................................................... 207

9

ПРЕДГОВОР

У данашњем времену моралног посрнућа и недостатка људске духовне

баштине, притиснути свеопштим стањем сиромаштва и борбе за нормалним

животним условима, свједоци смо све већег присуства стања и осјећаја без-

бједносног дефицита који разара функционисање и бивство основних пози-

тивних вриједности како човјека као појединца, јединке, тако и цјелокупног

друштва, односно система функционисања уопште. Тим вртлогом транзи-

цијских успјеха и неуспјеха, еволутивних и револутивних идеја, поступака,

одлука и понашања погођене су све категорије нашег друштва у којима једни

себе виде као потенцијалну опасност а други као потенцијалне жртве, одно-

сно мете напада. Оваквим моделом понашања који у недостатку адекватног

функционисања надлежних системских институција, поистовјећују се сви

они који занемарујући основне постулате позитивно правних норми желе

све и желе одмах, не презајући да до тога дођу и вршењем најтежих криви-

чних дјела, истовремено се стављајући на страну сивила нашег друштва,

чија боја у даљем продубљивању оваквог дјеловања девијантног понашања

полако прераста у црну. Управо из тог разлога, а и из истинског убјеђења да

наша популација није толико огрезла у криминалним моделима понашања,

као једно од најтежих кривичних дјела имовинског криминалитета, а то је

кривично дјело разбојништва, завриједило је пажњу јавности али и лично је

охрабрило моју маленкост као аутора да о овом кривичном дјелу, односно

појави, напишем један систематско обухваћен рад – монографију.

Монографија „Кривична дјела разбојништва у теорији и пракси“ са

својим криминалистичко-правним-безбједносним аспектима, настала је као

резултат личног дужег истраживачког напора али и практичног искуства у

раду и сусретању управо са овом врстом кривичних дјела, гдје је сагледавана

теорија и пракса кривичног дјела разбојништва са криминалистичко-безбјед-

носно-правног аспекта, те се на тај начин надам да ће наредне странице дати

скроман допринос сједињавању теорије и праксе која се, нажалост, у нашој

земљи и даље креће одвојеним колосјецима, супротним правцима и смјеро-

вима.

Одлука за ову монографију резултирала је осјећајем да постоји потреба

и одређена празнина у истраживању овог кривичног дјела, које представља

нашу свакодневницу, али уједно постојала је и лична жеља да се монографи-

јом заокружи један вишегодишњи период проведен у раду аутора управо на

сузбијању и спречавању ових кривичних дјела, у Министарству унутраш-

њих послова Републике Српске.

10

Својим пажљивим читањем и сугестијама за коначан изглед овог рада

рецезенти су допринијели да ова монографија буде представљена на овакав

начин, при чему им се са неизмјерним поштовањем захваљујем. Посебну за-

хвалност за несебичну стручну и научну помоћ као и за корисне и несебичне

савјете изражавам оснивачу Факултета за безбједност и заштиту господину

Проф. др Драгомиру Јовичићу, људској величини и научном ауторитету од

кога свако од нас који залази у научне и струковне области полицијског, кри-

минолошког, криминалистичког, правног и безбједносног смјера дјеловања

и проблематике може и треба да научи много. Такође, велику захвалност

дугујем свом уваженом колеги, Мр Гојку Шетки који је своје вријеме, знање

и труд уложио у пружању несебичне помоћи приликом израде предметног

рада. Добродошла је свака добронамјерна, али и она критика и сугестија

која није таква, у вези ове монографије како би неко наредно издање било

урађено квалитетније.

Ипак, најдубљу и највећу захвалност дугујем особама чије је прису-

ство у мојој близини увијек било рефлексија скупа позитивне енергије, без

чије потпоре, стрпљења и инспирације ова монографија не би ни угледала

свјетлост дана. То је моја породица на коју сам бесконачно поносан и којој

сам бесконачно захвалан. С тим у вези, ову Монографију која је уједно и

прва публикација мог научно-стручног рада, посвећујем оцу Ради, супрузи

Марији и сину Вељки.

У Бањој Луци, Март 2013. године.

Аутор

11

РЕЦЕНЗИЈА

Монографија „Кривична дјела разбојништва у теорији и пракси“ сагле-

дана кроз криминалистичко-правне-безбједносне аспекте, намјењена је стру-

чној јавности, као и студентима чији студијски програми изучавају кримина-

листику.

Ово дјело је продукт личног дужег истраживачког рада аутора, али и

његовог практичног искуства у раду на сузбијању разбојништва. Кроз ово

дјело свеобухватно се сагледава теорија и пракса кривичног дјела разбојни-

штва са криминалистичког, правног и безбједносног аспекта. У овој моногра-

фији се нуде конкретна рјешења појединих проблема са којима се сусрећу у

пракси они који раде на сузбијању ове врсте кривичних дјела, што свакако

овој монографији даје посебну вриједност и служи као најбоља препорука

стручној јавности за њену примјену и кориштење у пракси.

Уводни дио се односи на појмовно одређење имовинских кривичних

дјела, а потом и на само одређење кривичног дјела разбојништва, гдје се са-

гледава и тренд раста ове појаве на нашим просторима и у окружењу. Говори

се и о превентивном и репресивном раду полиције који је усмјерен на сузби-

јање ове врсте кривичних дјела, те о недостатку ранијих истраживања ове

негативне појаве, што свакако даје препоруку за свеобухватним истражива-

њем на нашем подручју.

Први дио могографије представља теоријско-методолошки дио у коме

аутор на јасан и конзистентан начин наводи све обавезне елементе које

треба да садржи један пројекат истраживања, а који се односи управо на

тему ове монографије. У њему је наведено појмовно-нормативно одређење

кривичног дјела разбојништва, потом је формулисан проблем и предмет

истраживања, дефинисани циљеви истраживања, јасно постављене хипотезе

истраживања, наведене варијабле и индикатори, јасно представљен начин

истраживања уз навођење и објашњавање метода које ће бити кориштене у

истраживању, и на крају, прецизно одређен узорак истраживања. Овај дио се

слободно може препоручити будућим истраживачима као одличан примјер

теоријско-методолошког дијела истраживања.

У другом дијелу се говори о основном облику кривичног дјела разбој-

ништва, о факторима – чиниоцима кривичног дјела који управо разбојништво

чине и издвајају од других кривичних дјела. У овом дијелу аутор стручно,

конзистентно и свеобухватно описује личност извршиоца ове врсте кривич-

ног дјела, затим на компетентан, стручан и практичан начин наводи и објаш-

њава средства и поједине начине извршења кривичног дјела разбојништва, а

све поткрепљује примјерима и фотографијама, што указује на његово велико

12

искуство у раду на сузбијању ове врсте кривичних дјела. Даље, објашњава

објекат кривичног дјела са криминалистичког и правног аспекта, наводи пост-

деликтне активности извршиоца кривичног дјела, указује на значај техничке

заштите у превенцији од разбојништва. Радња извршења кривичног дјела

разбојништва је елаборирана на стручан и јасан начин, а посебна пажња је

посвећена објашњењу да се ради о сложеном кривичном дјелу, мисли се на

разбојништво, које се састоји од два кривична дјела, а то су крађа и принуда.

Елаборација у овом дијелу се наставља кроз описивање посљедице кривич-

ног дјела разбојништва и облику кривице извршиоца. На крају овог дијела

се наводе квалификовани облици кривичног дјела разбојништва.

Трећи дио монографије говори о припремним радњама и покушају кри-

вичног дјела разбојништва. На почетку овог дијела говори се о теоријама, и

њиховој критици, које се користе за разграничење припремних радњи и по-

кушаја кривичног дјела. Након наведеног се говори о намјери као субјектив-

ном основу покушаја, чиме је аутор покушао да изрази дистинкцију између

припремних радњи и покушаја. Ради прецизнијег објашњења наведен је по-

четак остварења као објективни основ покушаја у коме су елабориране мно-

ге теорије које се користе за објашњење остварења, а потом наведени неки

случајеви упитности разграничења припремних радњи и покушаја извршења

кривичног дјела, тачније, наведени су неки од типичних примјера који врло

често у пракси знају да буду упитни у смислу одлуке да ли се ради о припре-

мним радњама за извршење кривичног дјела, или се заправо ради о самом

покушају извршења кривичног дјела.

Четврти дио монографије представља компарацију кривично-правне

регулативе разбојништва у појединим државама. Кроз овај дио прецизно се

наводе дистинкције у законској регулативи приликом дефинисања кривич-

ног дјела разбојништва, као и самог схватања ове врсте кривичног дјела у

појединим законодавствима.

Пети дио бави се проблематиком сузбијања, расвјетљавања и докази-

вања кривичних дјела разбојништва, гдје до изражаја долази искуство аутора

који наводи проблеме у откривању непознатих извршилаца разбојништва,

затим проблеме у хармонизацији односа полицијских службеника и тужила-

штва, као и друге проблеме који се јављају у раду полиције и тужилаштва,

те за проблеме нуди квалитетна и сврсисходна рјешења. У овом дијелу

наводи се и низ статистичких показатеља који осликавају тренутно стање у

пракси по питању откривања, расвјетљавања и доказивања разбојништва.

Шести дио говори о анализи статистичких показатеља Министарства

унутрашњих послова Републике Српске, Републичког тужилаштва Републи-

ке Српске, Врховног суда Републике Српске и полицијских Управа Кантона

Сарајево.

У закључку монографије наведени су закључци и препоруке који су

произашли из синтезе теоријских и емпиријских истраживања, а који преци-

13

зно говоре о проблемима и њиховом превазилажењу у погледу сузбијања и

расвјетљавања кривичних дјела разбојништва. Аутор је у овом дијелу извр-

шио и верификацију постављене опште и појединачних хипотеза.

Посматрајући цјелокупну монографију, може се констатовати да је њен

садржај изложен на јасан, систематизован и логички консеквентан начин.

Аутор је пронашао праву мјеру рукописа, како за његове поједине дијелове,

тако и за цјелокупну монографију. Посебно је значајно да је аутор свеобу-

хватно анализирао проблематику откривања, расвјетљавања и доказивања

кривичних дјела разбојништва и да је за превазилажење проблема понудио

јасна и недвосмислена рјешења, што свакако представља значајну вријед-

ност ове монографије.

Значајну вриједност ове монографије чини то што она представља рије-

тку, ако не и једину монографију, која на овим просторима говори о пробле-

матици кривичних дјела разбојништва. Практична искуства која се прожи-

мају кроз цијелу монографију чине је актуелном, а самим тим и препоручују

је да се употребљава како за стицање знања на студијама које у оквиру сво-

јих студијских програма изучавају криминалистику, тако и за кориштење од

стране полицијских службеника који се са спречавањем и откривањем раз-

бојништва сусрећу у свакодневном раду.

Треба истаћи да кориштена литература одговара сврси монографије, а

да је њено кориштење и навођење коректно.

На основу свега изнесеног сматрамо да ова монографија посједује зна-

чајну научну и практичну вриједност, да даје доста рјешења за практичне

проблеме у погледу обрађене проблематике кривичних дјела разбојништва,

да посједује доста садржаја који студентима могу бити од користи за стица-

ње знања, те је срдачно препоручујемо и предлажемо да се штампа.

Рецезенти:

Проф. др Драгомир Јовичић

Мр Гојко Шетка

14

15

УВОД

Имовински криминалитет, или како се то још у пракси назива, имо-

вински деликти су врста кривичних дјела којима се угрожавају имовинска

права грађана и других правних субјеката. Ови деликти спадају у врсту кла-

сичног криминалитета. По обиму, то је најбројнија врста кривичних дјела и

вид делинквенције гдје постоји највећи степен професионализације. Извр-

шиоци ових кривичних дјела, послије кривичног дјела силовања, у највећем

дијелу су повратници, а вриједност рецидивизма у области ове врсте крими-

налитета заузима тренд сталног пораста.

Имовинске деликте можемо систематизовати у више група од којих би

то између осталог биле: групе класичних имовинских деликата у које спада-

ју све врсте крађа и други облици незаконитих присвајања туђе покретне и

непокретне имовине. Најчешће крађе догађају се по тржним центрима, у за-

твореним просторима, саобраћајним, односно превозним средствима, а по

начину извршења спадају у џепне крађе. С обзиром на вриједност отуђене

ствари, вријеме и начин извршења могу бити: ситне крађе, обичне крађе, те-

шке крађе и на одређен начин и разбојничке крађе. Ситна крађа представља

кривично дјело гдје је предмет присвајања ствар мале вриједности. Тешка

крађа подразумијева крађу која је извршена проваљивањем, обијањем, за ври-

јеме елементарне непогоде, на посебан дрзак и опасан начин, када је укра-

дено добро веће вриједности, ако су крађом угрожена нека општа друштвена

добра-шуме, дивљач, рибе, и слично, ако је у спрези са организованим кри-

миналом, односно, ове крађе, поједностављено речено, подразумијевају прет-

ходно савладавање физичке препреке како би се дошло до ствари која се има

отуђити, то јесте, која је предмет отуђења.

Група имовинских деликата за чије се извршење користи физичко на-

сиље обухвата најтеже облике ове врсте кривичних дјела код којих су физи-

чка сила и пријетња према жртви основ метода и средстава извршења деликта.

Ту спадају разбојништва, различити облици разбојничких крађа, изнуда и

уцјена. Разбојништво подразумијева одузимање и присвајање туђе покретне

ствари примјеном грубе силе или озбиљне пријетње на живот и тијело, прије

него што је та ствар отуђена, те ће се у овом раду изузетно пажња посветити

овом кривичном дјелу.

Кривична дјела против имовине спадају у ред класичних кривичних

дјела која су познавала и најстарија кривична законодавства. У ширем сми-

слу, у имовинска кривична дјела спадају сва она кривична дјела која су уп-

рављена против имовине, односно, на прибављање противправне имовинске

користи, без обзира да ли се налазе у овој или некој другој групи кривичних

16

дјела, (нпр. против привреде, службене дужности и др.). У укупном крими-

налитету, ова кривична дјела одувијек су партиципирала у високом проценту

и стога је у свим друштвима овим кривичним дјелима, односно кривично-

правној заштити имовине, посвећивана значајна пажња. У односу на криви-

чна дјела која су вршена у прошлости, данашња кривична дјела углавном се

разликују по начину, односно по техници извршења.1

Имовинским деликтима, дакле, зовемо ону врсту кривичних дјела који-

ма се угрожавају, на начин противправног присвајања или оштећења, имовин-

ска права грађана и других правних субјеката. Послије извршилаца криви-

чних дјела силовања, дакле, кривичног дјела из области крвних и сексуалних

деликата, извршиоци имовинских кривичних дјела су у највећем проценту

повратници, око 30% су рецидивисти.2 Имовинска кривична дјела спадају у

најчешћа кривична дјела која се врше у структури свих кривичних дјела.

Чак око 4/5 свих извршених кривичних дјела спадају у ред оних кривичних

дјела која се сматрају имовинским криминалитетом. Имовинским кривичним

дјелима, имовинским криминалитетом или имовинским деликтима, сматрају

се сва кривична дјела којима је заједничко да је основни мотив вршења ових

кривичних дјела стицање противправне имовинске користи, односно кори-

стољубље, те да је објекат напада имовина, било правних, било физичких

лица.

У имовинска кривична дјела спада мноштво конкретних кривичних

дјела, од којих су најчешће:

крађа;

тешка крађа;

разбојништво;

разбојничка крађа;

превара;

одузимање туђе ствари;

одузимање моторног возила;

изнуда;

уцјена;

зеленаштво;

оштећење туђе ствари;

утаја и др3.

1 Опширније: Бабић, М., Кривично право - посебни дио, Бања Лука, 1995. година, (дио Кри-

вична дјела против имовине). 2 Скакавац, З., Бошковић, М., Криминологија, Факултет за безбједност и заштиту, Бaњa

Лука, 2012. година, стр. 164. 3 Ова али и друга кривична дјела имовинског криминалитета предвиђена су у глави дваде-

сет трећој као кривична дјела против имовине. КЗ РС, Сл. гласник бр. 49/03 од 25.06.2003.

године.

17

Најчешћа кривична дјела имовинског криминалитета су крађе, тешке

крађе, али најтежа односно најопаснија кривична дјела имовинског крими-

налитета су разбојништва и разбојничке крађе. У деликте са елементима фи-

зичког насиља спадају најтежи облици ове врсте кривичних дјела код којих

су физичка сила и пријетња према жртви основ метода и средстава извршења

деликта. Том врстом обухваћена су кривична дјела као што су разбојништва,

разбојничка крађа, изнуда и уцјена.4 Разбојништва и разбојничке крађе, као

имовински деликти уз изражене елементе насиља, у укупној маси кримина-

литета, различито су заступљена од земље до земље.

Према бројним подацима из службених статистика у свијету али и код

нас и у земљама из нашег блиског окружења, кривична дјела разбојништва

су у сталном порасту. Сматра се да порасту броја кривичних дјела разбојни-

штва доприноси и околност што њихово извршење захтијева мање припреме

код једноставнијих облика извршења и што постоје бројни незаштићени

објекти напада. Разбојништвима се напада, како имовина, тако и сама лич-

ност, односно власник те имовине, дакле овим кривичним дјелима погођен

је и сам лични интегритет лица, те је то један од главних разлога зашто се

сузбијању кривичних дјела разбојништва посвећује велика пажња. Овим,

али и сродним кривичним дјелима, као што су разбојничке крађе и изнуде,

обзиром да се директно погађају грађани, њихова имовина, те властита без-

бједност, изазива се велика узнемиреност и осјећај несигурности, те је изра-

жен веома велики степен заинтересованости да се наведена кривична дјела

спријече и сузбију на најмању могућу мјеру у једној држави и друштву, на

онај ниво који би, грубо речено, био опште-друштвено разуман и прихватљив,

јер ова појава као феноменолошки облик девијантног социо-криминогеног

понашања, немогућ је за искоријенити у коријену, односно, у потпуности.

Рад полиције на спречавању и сузбијању ових кривичних дјела је веома

комплексан и обухвата предузимање низа мјера и активности које полициј-

ским службеницима стоје на располагању. Цјелокупан рад полиције на спре-

чавању и сузбијању разбојништва, као и уосталом и свих кривичних дјела,

можемо подијелити на превентивни и репресивни рад полицијских службе-

ника.

Превентивни рад полиције се састоји у предузимању низа мјера и рад-

њи које се састоје у уочавању предиспозиције постанка жртве и мете напада,

у смислу да самим својим функционисањем, понашањем и пригодом допри-

носе да постану објекат, односно жртва напада, те у њиховом санирању,

затим у уочавању криминогених лица, појава и објеката, те у благовременом

и адекватном реаговању на та лица, објекте и појаве... Заједничко за пре-

вентивну активност је предузимање свих неопходних мјера и радњи како би

се спријечило настајање нежељене посљедице. Превентивни рад полиције на

4 Скакавац, З., Бошковић, М., Криминологија, Факултет за безбједност и заштиту Бања Лука,

2012. година, стр.165.

18

спречавању разбојништва углавном, али не и без изузетака, спроводе при-

падници униформисане полиције, док репресивну активност на сузбијању

криминалитета спроводе припадници криминалистичке полиције. Међутим,

потребно је нагласити да и полицијски службеници криминалистичке поли-

ције могу адекватно да одговоре задатку превентивног дјеловања у погледу

спречавања извршења свих кривичних дјела, самим тим и кривичних дјела

разбојништва.

Репресивни рад полиције се спроводи по сазнању за кривично дјело,

или и за извршиоца кривичног дјела, а састоји се у предузимању низа актив-

ности како би се извршилац открио, пронашао, лишио слободе, те како би се

кривично дјело расвијетлило, пронашли трагови и докази који би били реле-

вантни за кривични поступак. Такође, репресивни рад обухвата проналажење

и адекватну обраду лица мјеста извршења кривичног дјела, као и цјелокупан

поступак и ангажман свих релевантних субјеката након извршеног кривич-

ног дјела.

Превенција као и репресија је незаобилазна у свим полицијама, тако да

стоји чињеница да су у свим земљама у оквиру полицијске дјелатности др-

жаве препознатљиве двије значајне групе послова које чине превентивну,

односно репресивну активност полиције.

1. Прва група ових послова обухвата спречавање - превенцију крими-

налитета и других деликата;

2. Друга група обухвата сузбијање - репресију криминалитета.5

Шема бр. 1: Групе послова превентивне и репресивне активности полиције

Иако је тешко одвојити превенцију од репресије, управо разграничење

у мјери у којој је то максимално могуће доприноси и обезбјеђује бржи развој

превентивног дјеловања полиције, које свака модерна полицијска организа-

ција све више у свом функционисању форсира. Превентивно дјеловање је

врло захтијевно и као што су сви послови и задаци које полиција обавља мјер-

5 Јовичић, Д., Јавна безбједност, Факултет за безбједност и заштиту Бања Лука, 2011. година,

стр. 207-216

19

љиви, једино је веома тешко, па чак и упитно, како „измјерити“ активности

полиције на превентивном дјеловању. 6

Посебан облик полицијске активности на спречавању и сузбијању кри-

вичног дјела разбојништва може да се одвија кроз рад полиције у заједници.

Овај нови концепт рада полиције инкорпорира најшире слојеве заједнице на

спречавању и сузбијању проблема који су присутни у заједници и на тај на-

чин стимулише саме грађане да учествују у раду полиције и да са полицијом

имају интерактиван однос, обзиром на то да су кривична дјела разбојни-

штва, поред убистава и силовања, једна од најтежих кривичних дјела са који-

ма се локална заједница сусреће. Потребно је нагласити, иако постоје опречна

мишљења која се односе на сам концепт рада полиције у заједници, да је

концепт рада полиције у заједници тзв. police community, значајан за спреча-

вање и сузбијање имовинског криминалитета.

Истраживања о раду полиције на спречавању и сузбијању, односно

превенцији и репресији ових кривичних дјела за подручје Републике Српске

вршена су у мањим мјерама, те из тих разлога не постоје ни релевантни науч-

ни показатељи о наведеној проблематици. Због свега наведеног, потребно је

спровести истраживање како би се издефинисали пропусти који несумњиво

постоје када је у питању рад полиције на спречавању и сузбијању разбојни-

штва, те како би се утврдили примјенљиви и ефикасни модалитети рада поли-

ције на спречавању, сузбијању, расвјетљавању и доказивању ових кривичних

дјела али истовремено и указало на примјену казнене политике правосудних

органа и институција, те њихов директни или индиректни утицај на појаву

предметног кривичног дјела.

6 Исто, стр. 209.

20

21

1. ТЕОРИЈСКО – МЕТОДОЛОШКИ ДИО

1.1. Појмовно-нормативно одређење

Познато нам је да уколико једна људска радња и активност представља-

ју кривично дјело, неопходно је да оне у закону буду и предвиђене као посе-

бно кривично дјело са свим својим обиљежјима која чине његове конститу-

тивне елементе. Појам посебног кривичног дјела у кривично-правној теорији

назива се и биће кривичног дјела.

Како је већ познато, под бићем кривичног дјела подразумијевамо скуп

свих посебних елемената који представљају битна обиљежја одређеног кри-

вичног дјела, која карактеришу само то посебно кривично дјело и која га од-

вајају и разликују од сваког другог кривичног дјела. Обиљежја која чине једно

посебно кривично дјело наводе се у дијелу кривично-правне одредбе која се

назива диспозиција. Ти елементи изражавају оно што је битно за постојање

одређеног кривичног дјела, оно што одређује само неправо датог дјела и по

чему се то дјело разликује од свих других кривичних дјела. Свако кривично

дјело има своје посебне елементе који произилазе из његовог законског опи-

са датог у одредби посебног дијела, тако се посебни елементи јављају као

конкретизација општих елемената, првенствено радње као обавезног елемен-

та, бића кривичног дјела, док сви други елементи имају функцију допунских

обиљежја која радњу ближе одређују, а то су субјекат радње, објекат, начин,

мјесто и вријеме њеног предузимања. Један дио елемената кривичног дјела

карактеришу објективну, а други субјективну страну законског бића кривич-

ног дјела, па се зато они редовно и дијеле на:

1. објективна

2. субјективна обиљежја.

Шема бр. 2: Обиљежја елемената кривичног дјела

У објективна обиљежја, можемо са сигурношћу рећи да спадају, прије

свега, радња извршења као основни и обавезни елемент сваког кривичног дје-

ла, али која је различита код појединих кривичних дјела, тако, на примјер, код

кривичног дјела убиства, радња извршења је лишавање живота, док је опет

22

код кривичног дјела крађе радња извршења одузимање туђе покретне ствари.

У обиљежја кривичног дјела спадају и друге oколности којима закон ближе

конкретизује одређено кривично дјело. Они се најчешће односе на посебан

начин и средство извршења дјела, лично својство, лични однос извршиоца, а

понекад вријеме и мјесто извршења.

Када говоримо о субјективним обиљежјима бића кривичног дјела, њих

чине они субјективни елементи који су конститутивна обиљежја субјективне

стране датог, одређеног кривичног дјела или која чине његово субјективно

биће. То су првенствено умишљај и нехат као елементи субјективне стране

кривичног дјела, али су то код неких кривичних дјела и одређена намјера,

побуда, знање извјесне околности. Кривично дјело разбојништва предвиђе-

но је и прописано у члану 233 Кривичног Закона Републике Српске као сло-

жено кривично дјело које у себи садржи обиљежја кривичног дјела принуде

и кривичног дјела крађе, а састоји се у одузимању туђе покретне ствари у

намјери да се њеним присвајањем прибави себи или другом противправна

имовинска корист, и то употребом силе против неког лица или пријетњом да

ће се непосредно напасти на живот или тијело. 7

Овакво прописивање бића кривичног дјела разбојништва значи, са једне

стране, да је за постојање овог кривичног дјела потребно да се истовремено

стекну сва његова обиљежја и то, како обиљежја кривичног дјела крађе, тако

и обиљежја кривичног дјела принуде, а са друге стране, да се ради о привид-

ном стицају између кривичних дјела крађе и принуде, наравно, када је у пита-

њу исти нападнути објекат, која губе своју самосталност и у овако створеном

комплексу чине један нови, аутономан, кривично-правни садржај, односно

посебно кривично дјело са својом самосталном природом.8 Усљед наведеног,

ово кривично дјело се често назива и насилна крађа. Поред овог основног

облика разбојништва, постоји неколико тежих облика.

Тежи облик кривичног дјела разбојништва, или другачије речено, ква-

лификовани облик, постоји ако је при извршењу разбојништва неком лицу

умишљајно нанесена тешка тјелесна повреда, или је дјело учињено од стра-

не више лица, или је употријебљено какво оружје, или опасно средство, или

ако вриједност одузетих ствари прелази износ од 50.000 КМ.

Најтежи облик овог кривичног дјела постоји, ако је при извршењу кри-

вичног дјела разбојништва неко лице умишљајно лишено живота. Кривично

дјело разбојништва је по својој конструкцији слично кривичном дјелу раз-

бојничке крађе, јер законска бића и једног и другог дјела садрже елементе

кривичног дјела крађе и кривичног дјела принуде и спадају у права сложена

кривична дјела. Разлика је само у редослиједу вршења што се може предста-

вити и шематским графиконом испод:

7 Кривични Закон Републике Српске, Сл. гласник РС, бр.: 49/03 8 Симовић, М., и др., Коментари кривичних/казнених закона у БиХ, Сарајево, 2005. година,

стр. 1667.

23

Шема бр. 3: Редослијед примјене принуде код кривичних дјела

разбојништва и разбојничке крађе

код кривичног дјела разбојништва принуда претходи крађи;

код кривичног дјела разбојничке крађе принуда слиједи послије

крађе да би се задржала украдена ствар.

Крађа и принуда, иако су саме за себе самостална кривична дјела, ов-

дје губе своју самосталност и у овако створеном комплексу чине један нови,

аутономни, кривично-правни садржај, посебно кривично дјело са својом

самосталном природом.9 Дакле, можемо закључити да се у ствари кривично

дјело разбојништва састоји од два елемента који су његов неизоставни дио и

факторски чинилац, а то су елементи принуде и елементи крађе, што се може

представити и шематским графиконом испод.

Шема бр. 4: Саставни елементи кривичног дјела разбојништва

Код кривичног дјела разбојништва, само кривично дјело је довршено

када је довршено одузимање ствари. Дјело је довршено одузимањем ствари

9 Исто, стр. 1666.

24

од стране самог учиниоца, али то ће постојати и у случају ако је ствар пре-

дао сам држалац, односно власник ствари под утицајем принуде или је та

ствар једноставно остављена на мјесту употријебљене принуде. Покушај по-

стоји када је започето са употребом силе или пријетње, односно када су оне

довршене, а ствар није одузета.10

Овдје је потребно напоменути да постоји и

другачија судска пракса, наиме, Врховни суд Републике Србије заузима став

да се и без одузимања туђе покретне ствари код квалификованог облика

кривичног дjела разбојништва „ради о свршеном кривичном дjелу“ пошто је

оштећени у критичној ситуацији тешко тjелесно повријеђен и пошто је пру-

жио отпор, усљед чега је изостало противправно прибављање имовинске

користи.''

Из претходно наведеног јасно је да је у конкретним случајевима изо-

стало одузимање туђе покретне ствари, али и поред тога Врховни суд Репу-

блике Србије закључује да се ради о свршеном кривичном дјелу.

O разграничењу радњи припреме и радњи покушаја извршења кри-

вичног дјела разбојништва, детаљније ће бити говора у једном од наредних

поглавља. Елементи силе и пријетње код кривичног дјела разбојништва тре-

ба да су уперене против лица-субјекта, а не против ствари, такође, принуда

код разбојништва претходи крађи и представља средство, односно начин из-

вршења крађе. Стога између њих мора постојати међусобна повезаност, одно-

сно принуда и одузимање, временски и просторно коинцидирају и чине је-

дан континуиран процес дјеловања учиниоца.11

Обзиром на то да и законско

биће кривичног дјела разбојништва подразумијева пријетњу силом или упо-

требу силе ради онемогућавања или савладавања отпора оштећеног, јасно је

да код нас, усљед релативно лаке доступности, разбојници најчешће користе

ватрено или хладно оружје и оруђе приликом извршења кривичних дјела,

поготово гдје су у питању напади на одређене угоститељске објекте или фи-

нансијске институције као што су на примјер, трговине, спортске кладиони-

це, банке, поште, бензинске пумпе и др.

Најчешће се користе пиштољи и аутоматске пушке, али се дешава да

разбојници користе и пластичне пиштоље, као и хладно оружје.12

Међутим,

употреба пластичног пиштоља, као средства извршења кривичног дјела раз-

бојништва, нема утицај на квалификацију кривичног дјела разбојништва, већ

евентуално на то да ли се ради о основном или тежем облику овог кривичног

дјела, односно, уколико нису констатоване друге квалификаторне околно-

сти, употреба пластичног пиштоља, сходно Закону о набављању, држању и

10 Танасковић, З., Покушај кривичног дјела разбојништва у судској пракси, Правни инфор-

матор, Београд, бр. 11, 2007. година. 11 Симовић, М., и др., Коментари кривичних/казнених закона у БиХ, Сарајево, 2005. година,

стр. 1668. 12 Симовић, М., Тајић, Х., Збирка судских одлука из кривично-правне материје, Сарајево, 2007.

година, стр. 213.

25

ношењу оружја и муниције, не сматра се употребом (ватреног) оружја, као

квалификаторне околности разбојништва. Када је у питању употреба силе,

поред ватреног и хладног оружја, користе се и омамљујућа средства, прска-

ње спрејом неутврђене врсте у очи оштећених који проузрокује њихово при-

времено заслијепљење, стављање газе натопљене етером на нос оштећених,

сипање омамљујућих средстава (таблета) у пиће оштећеном које изазивају

поспаност…13

Јасно је да се под силом подразумијева и употреба физичке снаге која

је честа, поготово када су у питању, тзв. „улична разбојништва“ или како је

у пракси познат и термин „улична пресретања“.

Када говоримо о погледу виности или кривице, јасно нам је да је у том

контексту потребан умишљај који обухвата свијест да се примјењује сила

или пријетња са циљем одузимања туђе ствари у намјери прибављања про-

тивправне имовинске користи. Умишљај, или како се другачије каже у лите-

ратури „долус“, је редовни и тежи облик виности. У пракси је општепознато

да се чешће сусрећу умишљајна кривична дјела разбојништва у односу на

кривична дјела разбојништва која су извршена из нехата.

Дакле, оваква кривична дјела извршена из нехата готово да и не посто-

је, или ако су и евидентирана у статистици, онда она представљају занема-

риву стопу процентуалности и присутности. Кривична дјела извршена са

умишљајем увијек су кажњива, док се кривична дјела из нехата изузетно

кажњавају само кад то закон пропише. По Кривичном Закону Републике

Српске одређено је да је кривично дјело учињено са умишљајем када је учи-

нилац био свјестан свога дјела и хтио његово извршење или кад је био свје-

стан да усљед његовог чињења или нечињења може наступити забрањена

посљедица, али је пристао на њено наступање. Умишљај може бити директни

и евентуални, као што је и представљено у доњем шематском графикону.

Шема бр. 5: Приказ постојања директног и евентуалног умишљаја

13 Јовашевић, Д., Кривична дјела разбојничке крађе и разбојништва у теорији, пракси и упо-

редном праву, Безбедност, МУП Србије, Београд, бр.: 2/02, стр. 247.

26

Директни умишљај постоји када је учинилац био свјестан свог дјела

и хтио његово извршење.

Евентуални умишљај постоји кад је учинилац био свјестан да усљед

његовог чињења или нечињења може наступити забрањена посљеди-

ца, па је пристао на њено наступање.

Када говоримо о умишљају, односно о постојању свијести а која је ве-

зана за кривично дјело разбојништва, потребно је напоменути да се елементи

свијести називају интелектуалним елементима умишљаја, а елементи воље

волунтаристичким елементима умишљаја. Уколико би даље вршили анализу

елемената воље, потребно је нагласити да ти елементи воље у самом појму

умишљаја, указују да се учинилац сагласио са извршењем кривичног дјела.

Из овог произилази и јасан закључак који се односи на двије ствари везане

за сагласност за извршење кривичног дјела, како разбојништва, тако и других

кривичних дјела.

Дакле, у овом смислу потребно је нагласити и те чињенице односно

околности да учинилац може хтјети (јачи степен воље), а може само при-

стати (слабији степен воље) на извршење кривичног дјела.

Обзиром на различите степене воље, можемо разликовати сљедеће

случајеве који су заступљени у широј научној и стручној литератури:

1. учинилац је био свјестан да ће посљедица сигурно наступити и

притом је хтио извршење кривичног дјела;

2. учинилац је био свјестан да ће посљедица сигурно наступити, али

је само пристао на њено наступање;

3. учинилац је био свјестан могућности наступања посљедице и при

том је хтио извршење кривичног дјела;

4. учинилац је био свјестан могућности наступања посљедице и при-

стао је на њено испуњење.

Дакле, сасвим је јасно и уочљиво да у свим овим случајевима постоји

умишљај као елемент који чини саставни дио извршења кривичног дјела

разбојништва. Међутим, и овде је у подјели потребно направити малу разли-

ку гдје је примјетно да се у прва три случаја појављује директан умишљај,

док у четвртом случају постоји евентуални умишљај.

Када говоримо о тежем облику кривичног дјела разбојништва, оно по-

стоји ако је при извршењу разбојништва неком лицу умишљајно нанесена те-

шка тјелесна повреда, или је дјело учињено од стране више лица, или је упо-

тријебљено какво оружје или опасно средство, или ако вриједност одузетих

ствари прелази износ од 50.000 КМ. Уколико је, дакле, при извршењу овог

кривичног дјела неком лицу, односно оштећеном, нанесена тешка тјелесна

повреда, потребно је да је то учињено искључиво умишљајно. Ако је тешка

тјелесна повреда нанесена нехатно и настала као нехатна посљедица по оште-

27

ћено лице, неће постојати ово кривично дјело већ ће се радити о стицају из-

међу овог кривичног дјела и тешке тјелесне повреде извршене из нехата.

Ако је, међутим, при извршењу овог кривичног дјела неком лицу нанесена

умишљајно лака тјелесна повреда, неће се радити о стицају, јер је лака тјеле-

сна повреда инклудирана у дјело разбојништва, односно оно је консумирано

од стране овог дјела. Међутим, уколико је код учиниоца постојао умишљај

на тешку тјелесну повреду а нанесена је само лака, радиће се о покушају

овог облика разбојништва.14

Када говоримо о најтежем облику овог кривичног дјела, оно постоји

дакле, ако је при извршењу кривичног дјела разбојништва неко лице уми-

шљајно лишено живота. Ово је заправо само специјални случај квалифико-

ваног убиства из користољубља, али с обзиром да се овдје лишавање живота

појављује као средство за извршење крађе, па због повезаности тих дјела, за-

кон овај случај предвиђа као тешки облик кривичног дјела разбојништва. Ако

је лишавање живота извршено нехатно, постојаће стицај између разбојниш-

тва и нехатног убиства, што је доста занимљиво, с обзиром да постоји само

једно дјело када је убиство учињено умишљајно.15

1.2. Проблематика истраживања – формулација проблема

Када говоримо о формулацији проблема истраживања, ту је превасходно

потребно ослонити се на већ постојећа теоријска сазнања о самој тематици,

односно проблему који је уједно и предмет истраживања. У нашем конкрет-

ном случају то је, дакле, кривично дјело разбојништва са свим својим појав-

ним облицима и заступљености, односно актуелности на територији Републи-

ке Српске.

Разбојништво као кривично дјело је сложено кривично дјело које уви-

јек садржи елемент насиља и елемент одузимања туђе покретне ствари што

се често огледа у стварима као што су новац, накит, као и друге покретне

ствари које имају вриједност и чијим одузимањем се стиче противправна

имовинска корист (нпр. предмет одузимања кривичног дјела разбојништва

може бити и путничко возило). Елемент насиља јавља се као средство извр-

шења кривичног дјела, а разбојник, односно извршилац овог кривичног дјела,

примјењује силу или пријетњу да ће непосредно напасти на живот и тијело

жртве у намјери да на тај начин од ње одузме (отуђи) ствари које жели при-

својити. Разбојништво спада у најтеже имовинске деликте, јер разбојник не

преза да жртву физички повриједи или чак лиши живота. Као и свако друго

кривично дјело, и разбојништво има своје елементе а то су: мјесто, вријеме,

14 Симовић, М., и др., Коментари кривичних/казнених закона у БиХ, Сарајево, 2005. година.

стр. 1667. 15 Исто.

28

начин извршења, средство извршења и мотив извршиоца за извршењем кри-

вичног дјела. Присутна је појава у последње вријеме да се поред стицања

противправне имовинске користи као мотив за извршење кривичног дјела

разбојништва појављује и различит облик мржње, освете и слично. Разбој-

ништво је специфично кривично дјело које се по својим карактеристикама

разликује од свих других кривичних дјела јер наношењем тјелесних повреда

разбојник врши и отуђење неке имовине, па према томе разбојништво прак-

тично представља склоп два кривична дјела која нису сродна. Кривична дјела

разбојништва данас носе сва обиљежја савременог криминалитета као што су:

Шема бр. 6: Савремена обиљежја кривичног дјела разбојништва

масовност;

професионалност;

организованост;

рецидивизам;

уска специјализација;

мобилност;

динамичност;

прилагодљивост;

интернационализам и сл.

У новије вријеме свједоци смо све веће присутности и распрострањено-

сти терминологије организованог криминалитета у погледу извршења криви-

чних дјела разбојништва, а нарочито када смо пасивни посматрачи спрове-

дених успјешних акција од стране органа гоњења на сузбијању организованог

криминалитета, гдје се простом, тако рећи, медијском кампањом и промови-

сањем успјешности спроведених акција лишења слободе извршилаца криви-

чних дјела разбојништва овим кривичним дјелима додјељује епитет органи-

зованости, наравно, када су те акције успјешне, док у другим, неуспјешним

акцијама органа гоњења а када је у питању идентификовање, проналазак и

процесуирање извршилаца овог кривичног дјела, она се третирају тада као

појединачни и индивидуални случајеви, односно испади појединаца. У том

29

смислу може се рећи да у организовани, насилнички криминалитет спадају

кривична дјела разбојништва, гдје добро организоване групе врше најчешће

нападе на банкарске и поштанске институције које нису имале адекватне ме-

ханизме заштите. Поред тога, биљеже се случајеви кривичних дјела разбој-

ништва на штету других трговачких и услужних објеката, као што су шопинг

центри, бензинске станице и слично. Нарочито су забрињавајући случајеви

разбојништва у приватним стамбеним објектима. Заједничка карактеристика

свих ових кривичних дјела разбојништва је да се при извршењу ових криви-

чних дјела користи ватрено оружје и друга средства принуде, те да се, готово

увијек ради о добро припремљеним и организованим криминалним активно-

стима. Уз вишемилионске материјалне штете, ова врста криминала изразито

негативно се одражава и на осјећај безбједности код самих грађана. Ипак при-

сутна је и научна и практична дилема да ли је кривично дјело разбојништва

облик класичног или организованог криминалитета. 16

Посебан значај извршења кривичног дјела разбојништва имају управо

из разлога што се у пракси често налазе на граници убиства или тешке тјеле-

сне повреде према жртви, односно оштећеном лицу, наравно овде посматра-

мо и узимамо у обзир саму штету према жртви, заобилазећи квалификацију

извршеног кривичног дјела. Врло често се у пракси сусреће чињеница да

неки извршиоци ових кривичних дјела са урођеном или стеченом мјешави-

ном бруталности и примитивизма у самој својој личности, приступају извр-

шењу кривичног дјела разбојништва са наклоношћу према убиству, чак и у

случајевима који унапријед обећавају „мршав“ плијен. Такође, дешава се да

и у постратном временском периоду, постоје жртве које су објекат напада а

извршиоци ових кривичних дјела су мотивисани не само материјалном ко-

ристи него и мржњом. Самим тим, у измјенама појединих дијелова Кривичног

Закона Републике Српске, у квалификацију ових кривичних дјела, додата је

и ријеч ,,или учињена из мржње“. Мада, на све горе наведено, често се су-

срећемо са извршиоцима који имају психопатску конституцију.17

Активност

полиције на сузбијању кривичних дјела разбојништва није баш на најзавид-

нијем нивоу, што имплицира да је потребно интензивирати и квалитативно

побољшати рад полиције на сузбијању ових кривичних дјела. Из тог разлога

је потребно предузети низ мјера и радњи како квалитативног, тако и кван-

титативног карактера у циљу смањења обима и структуре ових кривичних

дјела. Сходно горе наведеном можемо рећи да су кривична дјела разбојниш-

тва по својој структури сложена криминална активност која дијелом спадају

у имовинске (крађа), а дијелом у кривична дјела класичног физичког насиља

(принуда), те с обзиром на то поприма обиљежја обје врсте криминалитета,

како у феноменолошком, тако и у етиолошком смислу и типологији изврши-

16 Шикман, М., Организовани криминалитет, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука,

2011. година, стр. 195. 17 Модли, Д., Методика истраживања разбојништва, Сарајево, 1999. година, стр. 8.

30

лаца.18

Неријетко се ова кривична дјела врше у стицају са другим најтежим

видовима криминалитета, као што су убиства и силовања. Већина разбојни-

штва се врши ноћу или у раним јутарњим часовима, а више од половине жр-

тава прође са тешким тјелесним повредама.19

1.3. Предмет истраживања

Проблематика, односно сам предмет истраживања јесте разбојништво

као најтежи облик имовинских кривичних дјела заједно са неким од својих

сегмената који га сачињавају а они се односе на: личност извршиоца криви-

чног дјела разбојништва, средства и начин извршења кривичног дјела разбој-

ништва, као и активности полиције на сузбијању, расвјетљавању и доказива-

њу ових кривичних дјела, те процесуирање и примјена казненене политике

на извршиоце ових кривичних дјела.

1.3.1. Теоријско одређење предмета истраживања

Предмет овог истраживања јесте кривично дјело разбојништва као спе-

цифичан друштвени проблем. Његова специфичност се огледа у самој лично-

сти починиоца, као и начину и средствима извршења разбојништва. Разбој-

ништво је кривично дјело гдје извршилац употребом силе или пријетње про-

тив неке особе напада на живот или тијело, одузимајући неку покретну ствар

у намјери да њеним присвајањем прибави себи или другом противправну

имовинску корист.

1.3.2. Категоријално појмовни систем предмета истраживања

Као категоријалне појмове система предмета истраживања навешћемо

следеће појмове који су између осталог битни за постојање кривичног дјела

разбојништва:

личност извршиоца кривичног дјела разбојништва;

средство извршења кривичног дјела разбојништва;

начин извршења кривичног дјела разбојништва.

18 Скакавац, З., Бошковић, М., Криминологија, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука,

2012. година, стр. 165. 19 Исто.

31

Шема бр. 7: Приказ категоријалних појмова кривичног дјела разбојништва

1.3.3. Научно верификовано сазнање предмета истраживања

Научно евидентирано али неверификовано сазнање. Постоје научна

сазнања која су евидентирана али нису верификована као таква а односе се

на свеобухватну проблематику кривичних дјела разбојништва од његових

самих планирања, преко извршења па све до откривања, идентификовања и

процесуирања њихових извршилаца. Резултати бројних медицинско-психо-

лошких испитивања показују да извршиоци кривичних дјела разбојништва

посједују нека од доле наведених личних својстава:

Шема бр. 8: Лична својства извршилаца кривичних дјела разбојништва

1. Насилност;

2. Безосјећајност;

3. Егоизам;

32

4. Раздражљивост;

5. Импулсивност;

6. Психопатија.20

Та својства имплицитно говоре зашто жртве не смију пружати и не пру-

жају отпор извршиоцима кривичног дјела разбојништва.

Научно верификовано сазнање. F. Meixner, (Хамбург, 1965. године), на-

води у својим радовима да је постанак, односно стасавање у искусног извр-

шиоца кривичних дјела разбојништва, уствари, метаморфоза која је настала

еволутивним развијањем из малог лопова, па све до искусног криминалца,

односно извршиоца тешких кривичних дјела. Из успјеле и неоткривене про-

валне крађе буди се склоност ка крађи сама по себи. Из тако насталог кривца

из навике се развија коначно провалник, а из овог, разбојник који се не пла-

ши ни убиства.

1.3.4. Операционално одређење предмета истраживања

Како бисмо схватили конкретан проблем који истражујемо, односно

појаву која се истражује, требамо узети у обзир све чиниоце и факторе садр-

жаја овог предмета истраживања. Чиниоци у овом истраживању за кривично

дјело разбојништва у Републици Српској су:

личност извршиоца кривичног дјела разбојништва;

средства извршења кривичног дјела разбојништва;

начин извршења кривичног дјела разбојништва;

објекат кривичног дјела разбојништва;

радња извршења кривичног дјела разбојништва;

посљедица кривичног дјела разбојништва;

облик кривице учиниоца за ово кривично дјело;

квалификовани облици кривичног дјела разбојништва.

1.3.5. Временско, просторно и дисциплинарно одређење

предмета истраживања

Истраживање се односи на подручје Републике Српске а као приказ

проблематике у окружењу приказаћемо и податке Евростатистике за криви-

чна дјела разбојништва, и насилничког криминалитета у који спада ово кри-

вично дјело. Такође, у циљу приближавања схватања распрострањености ове

20 Опширније: Хошек, А. В., Личност лопова, Часопис за клиничку психологију и социјалну

патологију, 1995. година, бр.: 2 (1-2), стр. 104-120.

33

проблематике приказаћемо и статистичке податке полицијских управа Кан-

тона Сарајево.

Истраживање обухвата временски период и то:

2001. године - 01.07.2012. године (подаци МУП-а Републике Српске)

укупно 11 година и 6 мјесеци;

01.01.2002. године - 31.12.2011. године (подаци Републичког тужи-

лаштва Републике Српске) укупно 10 година;

2008. године - 2010. године (подаци Врховног суда Републике Срп-

ске), укупно 3 године;

Компарације ради навешћемо и податке Евростатистика за криви-

чна дјела разбојништва (период 2003-2009. године), укупно 7 година;

Евростатистика насилничког криминалитета (период 2003-2009.

године), укупно 7 година;

2007. година - 2010. година (подаци Полицијских Управа Кантона

Сарајево), укупно 4 године.

Истраживање је истовремено и тренутног типа и односиће се и на могуће

модалитете у већој ефикасности полиције на спречавању, сузбијању, расвје-

тљавању и доказивању ових кривичних дјела и ефективној примјени казнене

политике, као и процесуирања извршилаца ових кривичних дјела од стране

правосудних органа.

Криминалистика, Кривично материјално право, Кривично процесно

право, Управно право, Социологија, Криминологија, Психологија, Безбјед-

носне науке, те друге науке чине основу истраживања на основу чега се

закључује да је истраживање интердисциплинарног карактера.

1.4. Циљеви истраживања

1.4.1. Општи циљ истраживања

Утврдити да ли је и колико ефикасан и ефективан рад криминалисти-

чке полиције на спречавању и сузбијању кривичних дјела разбојништва, те

како побољшати ефикасност и ефективност криминалистичке полиције на пре-

вентивном и репресивном дјеловању у погледу имовинских кривичних дјела,

а нарочито кривичних дјела разбојништва.

Утврдити узроке кривичних дјела разбојништва, обим, појавне облике,

објекте напада, модус операнди, те осврнути се на казнену политику право-

судних органа у погледу рјешавања кривичних ствари предметног криви-

чног дјела и спознати како сама казнена политика утиче на извршење криви-

чних дјела разбојништва.

34

1.4.2. Практични циљ истраживања

Практични циљ истраживања односи се на остварење напредка у про-

активном дјеловању криминалистичке полиције и других органа безбјед-

ности у спречавању и сузбијању извршења кривичних дјела разбојништва.

1.4.3. Научни циљ истраживања

Научни циљ истраживања односи се на откривање елемената личности

извршилаца ових кривичних дјела а који елементи га/их управо чине разбој-

ником, односно разбојницима а опет на основу чега се разликују од изврши-

лаца других кривичних дјела, без обзира да ли су она имовинског кримина-

литета или неке друге групе кривичних дјела. Такође, по питању средстава

извршења кривичног дјела разбојништва, потребно је утврдити која се сред-

ства извршења најчешће користе и који типови починиоца-извршилаца ко-

ристе која средства при извршењу разбојништва. Код начина извршења који

су многобројни, потребно је направити корелацију између појединих сред-

става извршења и личности извршиоца кривичног дјела разбојништва.

1.4.4. Друштвени циљ истраживања

Резултати истраживања с обзиром на пораст овог деликта на подручју

Републике Српске помогли би органима МУП-а како би могли превентивно

дјеловати на ову појаву и смањити њену стопу, али и истовремено, јавност

као и цјелокупно друштво уопште би било упознато са овом проблематиком

и више би се пажње посвећивало отклањању ризика од кривичног дјела раз-

бојништва. Резултати би требали показати зашто се овај проблем појављује

и узроке који директно или индиректно утичу на његов настанак.

1.5. Хипотезе

1.5.1. Општа – генерална хипотеза

Општа-генерална хипотеза је да рад криминалистичке полиције на спре-

чавању и сузбијању кривичних дјела разбојништва није довољно ефикасан

јер су ова кривична дјела учестала на подручју Републике Српске, док ра-

свјетљеност ових кривичних дјела није на задовољавајућем нивоу.

35

1.5.2. Посебне хипотезе

Прва посебна хипотеза односи се на то да се рад криминалистичке

полиције на спречавању и сузбијању кривичних дјела разбојништва

треба квалитативно мијењати да би се обезбиједила ефикасност и

ефективност дјеловања, нарочито на подручју ЦЈБ Бања Лука гдје

је ова проблематика најизраженија и најзаступљенија.

Друга посебна хипотеза односи се на претпоставку да, када се ова

кривична дјела извршавају у саучесништву, односно групи од више

лица уз пријетњу употребе или уз употребу ватреног оружја, гдје

су извршиоци маскирани најчешће капама са прорезима за очи тзв.

фантомкама, а објекти напада, тада, најчешће су банке, поште, бен-

зинске станице, те приликом оваквих извршења кривичног дјела,

извршиоци најчешће користе превозно средство које је претходно

отуђено.

Трећа посебна хипотеза односи се на претпоставку да би се при-

снијим интерактивним односом полицијских органа и тужилаштва

увелико дао допринос на приближавању заједничких искустава а у

циљу што квалитетнијег вођења истраге, прикупљања доказа на зако-

нит начин, те расвјетљавању ових кривичних дјела као и заступања

оптужних предмета који су поткријепљени непобитним доказима.

Четврта посебна хипотеза односи се на претпоставку да висина из-

речене казне-санкције директно утиче на рецидивизам, односно по-

вратништво извршилаца ових кривичних дјела.

1.6. Варијабле

Квалитативна промјена и побољшање рада полиције (независна ва-

ријабла),

Ефикасније дјеловање (тврдња),

Сузбијање разбојништва (зависна варијабла).

Повећање степена заштите - техничке и физичке (независна варија-

бла),

смањиће се (тврдња),

број разбојништва (зависна варијабла).

Укључивање грађана у сузбијању имовинских кривичних дјела (не-

зависна варијабла),

ефикасан допринос (тврдња),

сузбијање разбојништва (зависна варијабла).

36

Личност починиоца (независна варијабла),

је детерминирајућа за кривично дјело разбојништва (тврдња).

Разбојник је особа која не преза од наношења тешких тјелесних

повреда, па чак и смрти (зависна варијабла).

Полиција оперативним радом открива починиоце разбојништва на

основу њихове личности (независна варијабла).

Разбојник извршењем кривичног дјела (тврдња),

остварује задовољење свог нагона за уважавањем (зависна варија-

бла).

Средства извршења су разноврсна и варирају од случаја до случаја

(независна варијабла)

Поједина средства извршења (тврдња).

су карактеристична за одређени тип извршиоца (зависна варијабла).

Ватрено оружје (независна варијабла),

је најчешће средство извршења (тврдња),

код напада на благајне и банке, спортске кладионице, трговине а

неријетко и код уличних разбојништва а такође је присутно и код

разбојништва које се извршавају у кућама оштећених (зависна

варијабла).

Већина разбојништва се реализује у саучесништву (независна ва-

ријабла).

разбојници користи различите маске тзв. фантомке да би заштити-

ли свој идентитет (тврдња).

Починиоци већином уходе жртву, прате стање у објектима у који-

ма намјеравају извршити кривично дјело (зависна варијабла).

Ефикаснијом и ефективнијом казненом политиком правосудних

органа (независна варијабла),

увелико дјеловало на сузбијање овог кривичног дјела (тврдња),

на сузбијање овог кривичног дјела како у превентивном смислу,

тако и у репресивном смислу (зависна варијабла).

1.7. Индикатори

С обзиром на то да је један од циљева самог истраживања откривање и

идентификација индикатора који указују на етиологију и феноменологију

имовинског криминалитета, а нарочито разбојништва, навешћемо само неке

основне индикаторе који указују на поменуто.

37

низак животни стандард је индикатор појаве имовинског кримина-

литета;

недовољно образовање;

наркоманија;

жеља за брзим новцем и лагодним животом;

распуштеност и неадекватан надзор од стране родитеља;

неадекватна контрола друштва;

спори судски поступци;

непрофесионалност полиције у прикупљању доказа;

непрофесионалност тужилаштва у приступу овој врсти кривичних

дјела;

мале казне за извршиоце;

неадекватна превентивно-репресивна активност полиције;

неефикасна и неефективна казнена политика правосудних органа.

1.8. Начин истраживања

Шема бр. 9: Шематски приказ метода истраживања

1.8.1. Методе истраживања

Због комплексности проблематике у предметном раду су кориштене

следеће методе истраживања:

1.8.1.1. Статистички метод

Општи научни метод, односно статистички метод, користиће се ради

обраде података који су важни за ово истраживање, затим, класификацију до-

бијених података ради утврђивања појавних облика, обима као и дјеловања

криминалистичке полиције на спречавању и сузбијању имовинског крими-

налитета а прије свега кривичних дјела разбојништва на подручју Републике

38

Српске, те активности правосудних органа у примјени адекватне казнене по-

литике на основу поднесених извјештаја, подигнутих, односно потврђених

оптужница, правоснажних (пресуђених санкцијама кривичних ствари), одно-

сно ослобађајућих пресуда, а све то на основу полицијских евиденција, еви-

денција пријава грађана, дневника догађаја и извјештаја који су поднесени

тужилаштвима, односно подигнутим и потврђеним оптужницама, као и пре-

суђеним стварима и начином на који су окончани судски поступци у пред-

метним кривичним стварима.

Подаци до којих се у овом истраживању дошло били су подвргнути

сређивању и обради. Ради боље прегледности исти су приказани табеларно

и графички. За сређивање, обраду и приказивање података користила се ра-

чунарска техника. Потребно је напоменути да су, искључиво поређења ради,

у сврху информације, уврштени у рад и подаци који се односе на показатеље

кривичних дјела разбојништва по полицијским Управама Кантона Сарајево

за период 2007 – 2010. године као и податке Еуростатистике 2003 - 2009. го-

дине за кривична дјела разбојништва и податке за насилнички криминалитет

у који спадају и разбојништва.

1.8.1.2. Компаративни метод

Компаративни метод се користио за упоређивање свих добијених по-

датака примјеном статистичког метода а који се односи на процентуалне и

бројчане податке о броју имовинских кривичних дјела а прије свега криви-

чног дјела разбојништва. Осим тога, вршило се упоређивање како пријавље-

них, тако и расвјетљених кривичних дјела, о броју поднесених извјештаја и

расвјетљености по непознатом извршиоцу.

Такође компарација се односи и на податке добијене од стране право-

судних институција, то јесте, Судства и Тужилаштва а односи се на број прим-

љених извјештаја, подигнутих односно потврђених оптужница као и пресу-

ђених ствари, односно примјени казнене политике. Затим, њихова критичка

анализа и утврђивање релевантних чињеница у циљу доласка до сазнања која

би могла бити од користи и послужити за побољшање рада, како полициј-

ских службеника, тако и цјелокупног система у сузбијању ове друштвено-

негативне појаве.

1.8.1.3. Анализа садржаја

Метода анализе садржаја углавном се односила на анализу домаће и

стране научне и стручне литературе, законских прописа, подзаконских аката

на нивоу Републике Српске, али и других земаља. Анализом садржаја сагле-

дане су чињенице и подаци из области имовинског криминалитета које се

односе прије свега на кривично дјело разбојништва.

39

1.8.1.4. Инструменти истраживања

На основу горе наведених метода истраживања у циљу добијања валид-

них и адекватних резултата, користиће се одговарајући инструмент истра-

живања:

Као инструмент за први и основни метод, дакле статистички, користи-

ће се образац за прикупљање статистичких података, помоћу којег ће бити

извршено разврставање и табелирање података, помоћу којих ће исти бити

приказани на одговарајућим дијаграмима и табелама, на основу чега се може

извући закључак о претходно наведеним квантитативним параметрима. Овај

инструмент ће се искористити приликом разматрања прикупљених података

у оквиру цјелокупног истраживања.

1.8.2. Узорак

1.8.2.1. Основни узорак истраживања

Основни узорак у овом истраживању су представљени статистички по-

даци:

МУП-а Републике Српске (2001. - половине 2012. године);

Врховног суда Републике Српске (2008-2010. године);

Републичког тужилаштва Републике Српске (2002-2011. године);

1.8.2.2. Обрада и анализа података

Добијени подаци за ово истраживање обрађени су методом статистичке

анализе. Прикупљени подаци биће подвргнути контроли и класификацији

обиљежја и модалитета, као и обради, примјеном ручне и рачунарске техни-

ке, шифровање, разврставање и табелирање података. Сви подаци ће бити

доведени у непосредну везу са хипотезама.

40

41

2. РАЗБОЈНИШТВО, ПОЈАМ,

ФАКТОРИ - ЧИНИОЦИ

2.1. Основни облик кривичног дјела разбојништва

Разбојништво представља старо имовинско кривично дјело, које је има-

нентно људској заједници од најстаријих времена, настало још приликом преласка натуралне на робноновчану привреду.

21 Настало паралелно са по-

јавом својине на предметима, ово кривично дјело је тако постало и вјерни пратилац историјског развоја људске цивилизације све до данашњих дана.

22

Кривично дјело разбојништва је, поред разбојничке крађе, сложено кривично дјело које се према својој правној природи, одређује истовремено и као имовинско, али и као насилничко кривично дјело.

23 У овом контексту

јасно можемо да закључимо да се ради у ствари о кривичном дјелу које има двосмислено одређену правну природу, а управо та дупла, односно двосмисле-на правна одређеност природе овог кривичног дјела сврстава га у двије напри-јед наведене врсте класичног, општег или конвенционалног криминалитета, или једноставно речено, у права, природна или атавистичка кривична дјела а које се класификују према типологијама позитивне школе кривичног права.

24

Када говоримо о кривичном дјелу разбојништва у смислу његове врсте објекта заштите, дакле, према врсти објекта заштите, а то је, како је већ на-ведено имовина, затим, имовинска права и интереси другог лица, можемо кривично дјело разбојништва систематизовати у имовинска кривична дјела или како се другачије у пракси користи терминологија а то је имовински криминалитет. Наравно, овакав облик систематизовања кривичног дјела раз-бојништва у област имовинског крииналитета је пракса коју иначе чине и примјењују и савремени законодавци других земаља предвиђајући ово кри-вично дјело у групи кривичних дјела против имовине. Ипак, присутно је ста-новиште, те се у правној литератури може наћи и схватање према коме се код овог кривичног дјела као објекат заштите јавља и слобода човјека у по-гледу располагања својим имовинским добрима, односно његов живот и тје-лесни, односно душевни интегритет. У односу на наведено, према начину и средству предузимања радње извршења кривичног дјела, разбојништво само

21 Јарамаз Рескушић, И., Крађа у римском праву, Зборник Правног факултета у Загребу, За-

греб, бр.: 2/2007. године, стр. 313-352. 22 Дујмовић, З., Имовински криминалитет у Републици Хрватској, Хрватски љетопис за ка-

знено право и праксу, Загреб, бр.: 2/1996. године, стр. 415-428. 23 Ђурђић, В., Јовашевић, Д., Кривично право - Посебни део, Београд, 2006. година, стр. 122-124. 24 Види: Тулези, Ј., Дјелатност полиције у сузбијању разбојништва, Полиција и сигурност,

Загреб, бр.: 2-3/2003. година. стр. 138-145.

42

по себи се може систематизовати у насилничка кривична дјела, која су упра-вљена на живот и тјелесни интегритет, односно слободу располагања другог лица. Обиљежја кривичног дјела разбојништва

25 су одређена у одредби чла-

на 289 Кривичног Закона Федерације Босне и Херцеговине, члана 283 Кри-вичног Закона Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине и члана 233 Кривичног Закона Републике Српске.

26 Ово се кривично дјело састоји у одузимању туђе

покретне ствари од другог лица употребом силе или пријетње да ће се не-посредно напасти на живот и тијело у намјери да се њеним присвајањем при-бави за себе или другог противправна имовинска корист.

27 Иако је већ сада

схватљиво и општепознато да се разбојништво као кривично дјело управо врши у намјери прибављања противправне имовинске користи за себе или неко друго лице, што дакле, указује да оно у свом бићу садржи елементе крађе, то ипак није посебан, па чак ни тежи облик крађе као кривичног дје-ла, већ је разбојништво као кривично дјело представљено као самостално кривично дјело са посебним обиљежјима бића кривичног дјела.

2.2. Фактори – чиниоци кривичног дјела разбојништва

Шема бр. 10: Приказ фактора кривичног дјела разбојништва

који се обрађују у раду

25 Дујмовић,З., Цајнер Мраовић, И., Криминалитет разбојништва у Хрватској, Хрватски ље-

топис за казнено право и праксу, Загреб, бр.: 1/1999. година, стр. 93-100. 26 Јовашевић, Д., Кривични законик Републике Србије са уводним коментаром, Београд, 2007.

године, стр. 198-199. 27 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис МУП Републике Српске, Безбједност, полиција и грађани, бр.: 1/09, стр.13.

43

Како би схватили конкретан проблем који истражујемо, односно поја-

ву, а то је кривично дјело разбојништва са свим својим саставим дијеловима

и конститутивним елементима, требамо узети у обзир све чиниоце садржаја

овог предмета истраживања које ћемо обрадити.

Када је кривично дјело разбојништва у питању, они се односе на лич-

ност извршиоца кривичног дјела разбојништва, средства извршења кривич-

ног дјела разбојништва, начин извршења кривичног дјела разбојништва, обје-

кат кривичног дјела разбојништва, радња извршења кривичног дјела разбој-

ништва, посљедица кривичног дјела разбојништва, облик кривице учиниоца

кривичног дјела разбојништва, квалификовани облици кривичног дјела раз-

бојништва.

2.2.1. Личност извршиоца кривичног дјела разбојништва

Када говоримо о личности извршиоца кривичног дјела разбојништва,

превасходно у овом контексту сматра се да је то другим ријечима синоним

за темперамент, а можемо рећи, често и за карактер. Међутим, овде је потре-

бно направити једну малу напомену да се назив личност односи на урођена

својства, склоности и расположења.

Извршиоци кривичних дјела разбојништва или како их још у пракси

називају разбојници, постају оно што јесу постепено, дакле, у овом смислу

извршењу кривичних дјела разбојништва претходило би претходно крими-

нално или у најмању руку неко друштвено-девијантно понашање. Овде се

заправо мисли да се углавном ради о ситним, полицији још увијек непозна-

тим или неевидентираним преступницима како их у пракси зову малим или

ситним лоповима или о лицима, којима се из успјешне и неоткривене при-

годне и опортуне успјешне крађе за коју нису идентификовани, криминали-

стички обрађивани или процесуирани од стране полиције, постепено буди

склоност према крађи самој по себи у смислу отуђења већег плијена.

Из тако насталог извршиоца кривичног дјела из навике или пригоде

развија се коначно провалник, то јесте, извршилац кривичних дјела тешких

крађа и на крају разбојник као искусно профилисани извршилац кривичног

дјела разбојништва којем ова кривична дјела у ствари представљају опредје-

љење.

Општепознато је да се извршиоци кривичних дјела разбојништва према

личности дјеле као што је представљено у следећој шеми.

44

Шема бр. 11: Подјела извршилаца кривичног дјела разбојништва

према личности

Када говоримо о пригодним извршиоцима кривичних дјела разбојни-

штва, овдје морамо нагласити да разбојници као такви користе нетражену

прилику која им се изненада пружила. Након што су примјетили прилику

погодну за извршење кривичног дјела разбојништва овакви извршиоци под-

легну и не одоле искушењу те изврше овакво кривично дјело. Дакле, овде је

битно напоменути да прилика, односно погодност за извршење кривичног

дјела разбојништва, сама по себи није организована већ се једноставно на-

метнула као један од сплета околности а које је извршилац искористио.

Опет, за разлику од пригодних извршилаца, професионални извршиоци

разбојништва своје животно изражавање односно само животно функциони-

сање у смислу бивствовања и живљења, постижу вршењем кривичних дјела.

У теорији и у пракси постоје многи резултати бројних медицинско-психоло-

шких испитивања која нам показују да извршиоци кривичних дјела разбој-

ништва посједују следећа лична својства:

1. агресивност;

2. дисоцијација;

3. аморалност

4. раздражљивост;

5. безосјећајност;

6. јак егоизам;

7. психопатску конституцију.28

Тешки облици крађа, као и кривична дјела са елементима физичког на-

сиља типични су видови професионалног криминалитета. Неријетко се они

могу наћи и у сложенијим формама саучесништва и обиљежјима организо-

ваног криминалитета. За разлику од претходних извршилаца, њих карактерише

и одликује већи степен криминалне склоности. Извршавају их делинквенти са

28 Опширније: Хошек, А. В., Личност лопова, Часопис за клиничку психологију и социјалну

патологију, 1995. година, бр.: 2 (1-2), стр. 104-120.

45

изграђеном криминалном каријером и претежно психопатском, агресивном

и похлепном цртом личности. По социјалним обиљежјима у питању су мла-

ђе особе, нижег степена образовања и из породица са поремећеним односи-

ма, или се налазе у неповољним социјалним условима.29

Како је већ претходно описано, извршиоци кривичних дјела разбојни-

штва се дијеле на пригодне и оне који оваква кривична дјела раде из навике,

или професионалне. Пригодни, како смо рекли, користе нетражену прилику

која им се изненада пружи те је искористе па подлегну напасти. Разбојник у

контексту саме своје личности а у односу на природу кривичног дјела које

врши је агресиван човјек који проводи своју моћ и доминацију над остали-

ма. Према мишљењу неких стручњака већина разбојника су лако запаљиве

особе, што објашњава ескалацију бијеса када наиђу на отпор приликом извр-

шења кривичног дјела разбојништва. Лица која се опредјеле да врше оваква

кривична дјела најчешће посједују велику дозу безосјећајности, људске хлад-

ноће и психопатологије која може да буде у различитим облицима и размје-

рама. Међу њима има и стварних садиста на шта указује изузетна и сувишна

окрутност током извршења кривичног дјела иако су жртве максимално биле

кооперативне. Код разбојника се најчешће сусрећу физичка снага и душевна

храброст. Они имају храбрости и снаге суочити се са жртвом и другим осо-

бама те се у тим приликама са њима упустити и у блиски физички контакт

то јесте обрачун. Неки извршиоци кривичних дјела разбојништва посједују

изузетну снагу која се спаја са великом мудрошћу, физичком спретношћу и

виталношћу, жилавом и јаком, себичном животном вољом, али и самим на-

чином живота који је подређен свакодневном тренирању и циљу стицања

што веће и што боље физичке спремности која им је потребна приликом извр-

шења кривичног дјела разбојништва. Смјелост и одлучност код разбојника

су изузетно појачани. Када се разбојник формира и развије од ситног пре-

ступника до озбиљног извршиоца кривичног дјела, често буде и ситуација

да он прекида дотадашње комуникације са друштвом и у неку руку врши

социјалну изолацију или популарно речено одмеће се. Овакви извршиоци

кривичних дјела, мада опет зависи од случаја до случаја, дакле, не посматра-

јући генерално, немају превише развијену фантазију и интелигенцију, такође

у бити им је и дефицитарна способност за психолошке комбинације. Разбој-

нике карактерише стрпљивост уз тупе живце повезана са фатализмом и могу

да припадају разним друштвеним групама, занимањима, слојевима итд.

29 Скакавац, З., Бошковић, М., Криминологија, Факултет за безбједнот и заштиту Бања Лука,

2012. година, стр. 165.

46

2.2.2. Средства извршења кривичног дјела разбојништва

Када говоримо о самом кривичном дјелу разбојништва са аспекта сред-

става за извршење овог кривичног дјела а с обзиром на то да и законско биће

кривичног дјела разбојништва подразумијева пријетњу силом или употребу

силе ради онемогућавања или савладавања отпора оштећеног, јасно је да код

нас, усљед релативно лаке доступности, извршиоци разбојништва најчешће

користе ватрено оружје приликом извршења кривичних дјела, поготово гдје

су у питању напади на одређене угоститељске објекте или финансијске ин-

ституције (трговине, спортске кладионице, банке, бензинске пумпе, породи-

чна домаћинства итд.).

Најчешће приликом извршења разбојништва као средство извршења

кривичног дјела користе се различите врсте пиштоља и аутоматских или по-

луаутоматских пушака, али често се дешава да разбојници користе и пластичне

пиштоље, гасне пиштоље, као и различито хладно оружје и различито оруђе.

Када је ријеч о самој употреби силе, мора се навести да поред ватреног

и хладног оружја, али и различитих врста оруђа, извршиоци користе и раз-

личита омамљујућа средства која се могу практично примјенити на начин

прскања спрејом у очи оштећених лица који проузрокује њено привремено

заслијепљење, такође, као могућност постоји и стављање газе натопљене

омамљујућим средствима на дисајне органе оштећених, а као перфидна при-

мјена силе може да се појави и сипање омамљујућих средстава било у виду

течности или таблета у пиће оштећеном које изазивају поспаност и немогућ-

ност пружања отпора. Сасвим је јасно и очигледно да се под силом подразу-

мијева и употреба физичке снаге, која је честа, нарочито у оним ситуацијама

када се ради о тзв. ''уличним разбојништвима''. Објекат напада овог вида

разбојништва су најчешће усамљени пролазници мушког или женског пола,

таксисти, проститутке, а у последње вријеме нападају се и млађа лица (нај-

чешће ученици основних и средњих школа). Извршиоци су истог или при-

ближно истог узраста и примјеном силе или пријетње одузимају, односно

отуђују дијелове одјеће, обуће, новац, сатове и сл. Средства извршења могу

бити и опасне животиње (змије и сл.) које извршилац држи у руци када

тражи новац или другу корист.30

Дакако, у овом контексту морају бити испу-

њени сви неопходни услови у смислу кориштења опасне животиње као сред-

ства извршења кривичног дјела разбојништва а то је да се њоме остварује

сила и пријетња, дакле да се њоме врши директна принуда ради прибављања

противправне имовинске користи, а та принуда како је већ познато може

бити психичка и физичка. У овом контексту можда би се више могла поре-

дити по интензитету сила која се односи на психолошки аспект у односу на

30 Гаћеша, Д., Криминалистика, Факултет за безбједност и заштиту Бања Лука, 2012. година,

стр. 379.

47

физички аспект, када се опасне животиње користе као средство извршења

овог кривичног дјела.

Без обзира на то да ли се радило о психолошком притиску на оштећеног,

или физичком страху за сопствену безбједност чак и у оваквим ситуацијама

неопходно је да пријетња мора бити озбиљна, дакле мора да буде могућа-извр-

шива, затим, мора да буде садашња-тренутна и наравно, мора да буде неот-

клоњива. Уопштено говорећи, сва средства извршења кривичних дјела раз-

бојништва у свакодневној криминалистичко-полицијској пракси варирају од

случаја до случаја, од примјене саме голе силе до примјене ватреног оружја и

хладног оружја, експлозивних направа и сл, дакле, веома је широк спектар и

могућност употребе различитих врста средстава за извршење разбојништва.

Са аспекта психолошке принуде приликом извршења кривичног дјела

разбојништва, у пракси су се често појављивали случајеви који свједоче да

на жртве посебно застрашујуће дјелују бритве, жилети и медицински скал-

пели, особито када су већих димензија. Међутим, поред оваквих реквизита

морамо напоменути и скренути пажњу на широк дијапазон кориштења раз-

личитих средстава приликом извршења разбојништва те у овом смислу потре-

бно је споменути да разбојници знају користити за принуду и експлозивне

направе и експлозив, такође неријетко се употребљавају и сузавци као и ра-

зни други омамљујући и нагризајући материјали, односно хемикалије у те-

кућим и плиновитим агрегатним стањима. Обзиром на средство и начин извр-

шења разбојништва, ова кривична дјела могу прећи у зону покушаја убиства

или граниче са њим, у овом смислу јасно је да као таква, ова кривична дјела

проузрокују и тешке или лаке тјелесне повреде. Сасвим је јасно да се разли-

чита средства која су кориштена приликом извршења кривичног дјела раз-

бојништва могу наћи, како на мјесту извршења кривичног дјела, али исто

тако могу бити и одбачена у близини мјеста извршења. Често је то случај

када извршиоци бјеже са лица мјеста па тада одбацују кориштена средства

те је стога потребно обратити пажњу на проширено мјесто вршења увиђаја.

У средства извршења односно као један, тако рећи, незаобилазни детаљ који

користе извршиоци ових кривичних дјела спадају и средства за маскирање и

прерушавање ради онемогућавања препознавања од стране оштећених лица

а неријетко су то оригиналне или импровизоване капе које прекривају ције-

ло лице, са прорезима за очи, у пракси познатије као фантомке. 31

Кривична дјела разбојништва чијим извршењем је кориштено ватрено

оружје, али и разбојничке крађе које су извршене уз употребу ватреног ору-

жја спадају у сегмент најтежих кривичних дјела, а посебно уколико је дошло

до тежих посљедица по оштећена лица и представљају висок степен друшт-

31 Опширније: Благојевић, Г., Разбојништво као најтежи облик имовинских кривичних дјела,

Криминалистичко-оперативни значај предделиктних, деликтних и постделиктних радњи;

Часопис МУП Републике Српске, Безбједност полиција и грађани“ бр.: 1-2/13, стр. 143-156,

Бања Лука, 2013. година.

48

вене опасности. Њихови извршиоци испољавају дрскост, бескрупулозност и

олако употребљавају ватрено оружје, не водећи рачуна о могућим посљеди-

цама.

Оружана разбојништва и разбојничке крађе чешће врше организоване

групе или банде, плански и организовано, па се може доћи до закључка да се

постепено јављају и поједини облици гангстеризма. 32

2.2.3. Начин извршења кривичног дјела разбојништва

О самом кривичном дјелу разбојништва, односно о његовом начину

извршења можемо заиста много да говоримо. Оно што је за њега карактери-

стично је то да се оно у пракси рјеђе јавља у покушајима, дакле, када се ство-

ри намјера од стране извршиоца да овакво кривично дјело изврши, оно у

већини случајева успијева и буде реализовано. Ово се може приписати самој

природи извршења кривичног дјела разбојништва која захтјева да се оваква

дјела извршавају изненада и врло силовито, тако да жртве не успијевају пру-

жити отпор. Без различите варијације приликом извршења кривичног дјела

разбојништва, према начину извршења кривичног дјела разбојништва, кри-

миналисти у циљу оперативних потреба разбојништво, односно његов начин

извршења категоришу у три стила:

1. разбојништво на препад или изненадна разбојништва;

2. разбојништво из засједе или притајена разбојништва;

3. разбојништво са унапријед планираним операционалним дјелова-

њем.

У пракси је евидентан податак да се велики број разбојништва у зави-

сности од објекта напада у физичком смислу извршава уз саучесништво више

особа, гдје је јасна задуженост појединаца у смислу одређене подјеле рада.

Међутим, иако смо рекли да се тзв „улична разбојништва“ извршавају најче-

шће уз пријетњу употребе физичке силе, а која се опет извршавају од стране

најчешће појединаца, морамо напоменути да су и индивидуални разбојници

склони кориштењу оружја или опасног оруђа као средстава за извршење кри-

вичног дјела.

Дијапазон начина почињења разбојништва варира од случаја до случа-

ја. Начин извршења кривичног дјела разбојништва у правилу обухвата:

припреме за извршење кривичног дјела (које могу бити врло мале);

начин извршења кривичног дјела;

врсту и начин примјене принуде у облику силе и/или пријетње;

поступак са жртвама и свједоцима који се затекну на лицу мјеста;

одузимање туђе покретне ствари;

32 Гаћеша, Д., Криминалистика Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука, 2012. година, стр.

379.

49

број саучесника у разбојништву, њихове улоге и задаци што је опет

у домену самог планирања и припрема за извршење кривичног дје-

ла разбојништва;

начин на који се отуђују одузете ствари;

начин уновчавања или легализовања одузетих ствари;

подјела плијена.33

Као што је већ познато, сами начини извршења кривичног дјела разбој-

ништва по природи самог кривичног дјела су разноврсни и условљени су ра-

зличитим факторима у које између осталих спадају и мјесто извршења кри-

вичног дјела, личност извршилаца кривичног дјела, као и број извршилаца

кривичног дјела, те личност жртава и мете напада. Разбојници у правилу

траже новац и вриједније ствари од којих то најчешће буде накит, злато,

оружје, мада у пракси се дешава да то поред ових буду и предмети као што

су одређена скупоцјена техничка роба или скупоцјена путничка возила.

Обзиром на начин извршења она се рјеђе јављају у покушају, што смо

претходно и објаснили зашто. Извршиоци ових кривичних дјела углавном

врше претходне детаљне припреме на основу којих детаљно планирају изво-

ђење кривичног дјела разбојништва. У том контексту, извршиоци прикупљају

релевантне податке који се односе на објекат напада (мјесто, прилазни пу-

теви за долазак и одлазак, распоред просторија и људства у објекту, постоја-

ње физичке и техничке заштите, локација каса и трезора, вријеме допремања

новца и других вриједних ствари и сл.), посебно обраћајући пажњу на начин

обезбјеђења вриједности чијим одузимањем и присвајањем желе да прибаве

противправну имовинску корист, при томе воде рачуна и о модулима

сарадње службе обезбјеђења у објекту и полиције, то јесте о распореду и

кретању позорника и моторизованих полицијских патрола.34

Извршењем кривичних дјела разбојништва извршиоци желе да прибаве

што већу имовинску корист, па самим тим као објекти напада се појављују

они објекти и институције гдје су смјештене такве ствари, или објекти у ко-

јима се налазе она лица која посједују ствари великих вриједности, било да

се ради о новцу, злату или неким другим вриједним предметима.

У складу са претходно наведеним може се закључити да су објекти

напада ових кривичних дјела правна и физичка лица без обзира на то о којем

се облику својине радило. Обзиром на транзицијски период и сам процес

транзиције на нашим просторима, можемо рећи да и сама економска и поли-

тичка ситуација у земљи мијења и објекте напада, мада је увијек исти циљ а

то је присвајање што веће имовинске вриједности, односно, користи. У да-

33 Модли, Д., Водич кроз разбојништва, Установа за образовање одраслих Лупус, 2010. година,

доступно на: http://zastita.info/hr/clanak/2010/4/dusko-modly-vodic-kroz-razbojnistva-sto-sve-

trebamo-znati-o-razbojstvima,142,4203.html (Приступ:01.09.2012.године). 34 Гаћеша, Д., Криминалистика Факултет за безбједност и заштиту Бања Лука, 2012. година,

стр. 379.

50

нашње вријеме грађани све мање имају повјерења у држању и чувању новца

и других вриједних ствари у финансијским институцијама, прије свега ми-

слећи на банке, па се самим тим велики број грађана опредјелио да новац,

злато и друге вриједности чувају у свом стану или својој кући, што је допри-

нијело актуелизацији разбојничких напада на станове и куће у којим се из-

вршењима ових кривичних дјела често испољава изузетна свирепост и бру-

талност у смислу да се оштећени, односно жртве, вежу разним подесним

средствима, муче и малтретирају различитим предметима чак и у ситуацијама

када одмах кажу гдје се новац или друге вриједне ствари налазе, те није ри-

једак случај да се овакви типови извршених кривичних дјела разбојништва

често завршавају са исходом тешких тјелесних повреда по оштећене или чак

као последица у неријетким ситуацијама ових кривичних дјела појављује се

и смрт оштећених, односно жртве овог кривичног дјела. Овакве врсте кри-

вичних дјела разбојништва најчешће се извршавају у групама од више лица

гдје су појединачно извршиоци унапријед задужени за задатке које свако од

њих треба да изврши, како прије самог извршења кривичног дјела тако и за

вријеме самог извршења кривичног дјела, али и након извршења кривичног

дјела. Код свих кривичних дјела разбојништва разликујемо припремну фазу

која у зависности од величине и озбиљности планираног разбојничког поду-

хвата може бити врло кратка и фазу реализације. Припремна фаза обухвата:

опсервација терена;

информисаност о особинама и навикама жртава;

информисаност о присуству становништва;

информисаност о могућности пружања отпора становништва извр-

шиоцима кривичног дјела разбојништва;

избор времена које најбоље погодује извршењу кривичног дјела

разбојништва;

начини савладавања препрека (нпр. заштитари, алармни уређаји,

видео надзор и сл.);

начин доласка и одласка на лице мјеста или у његову непосредну

близину;

подјела улога у смислу ко је за шта задужен приликом самог чина

извршења кривичног дјела разбојништва;

мјесто или мјеста прикривања плијена и отуђених ствари;

претходно обезбјеђење алибија у случају откривања

итд.

Из претходног се може јасно закључити да извршиоци кривичних дјела

разбојништва нимало наивно не иду у извршење оваквих кривичних дјела,

те о свему воде рачуна. Тако извршиоци кривичних дјела разбојништва по-

дузимају низ мјера опреза, уз остало и маскирање различитим одјевним или

импровизованим предметима. Под фазом реализације подразумијева се сам

начин извршења кривичног дјела разбојништва.

51

У пракси постоје различити начини али овде ће се навести само неки

примјери који су најактуелнији:

напади на отвореном,

служење триковима и лажним представљањем,

напади на појединце изван куће,

мамљење жртава,

напади на финансијске установе,

напади на таксисте, проститутке,

итд.35

Када говоримо о банкама у смислу објеката напада, односно мјеста у

којем се планира извршење кривичног дјела разбојништва, мора се навести

да саме припреме за извршење разбојништва у банкама али и другим финан-

сијским институцијама могу бити кратке, гдје се извршилац, односно извр-

шиоци припремају тек неколико дана. Међутим, када говоримо о озбиљнијим

апетитима извршилаца кривичних дјела разбојништва у смислу отуђења ве-

ликих сума новца из финансијских институција, овдје те припреме за извр-

шење кривичног дјела могу да буду и дуготрајне. Овде припреме могу да

трају мјесецима па чак и годинама, гдје се разрађују планови до најситнијих

детаља, што је одлика правих професионалаца. Што се тиче времена извр-

шења, треба разликовати сљедеће:

Вријеме као годишње доба: Најчешће се кривична дјела разбојништва

извршавају у јесењем или зимском периоду када због кратке обданице и

раног смркавања извршиоци користе мрак као могућност дјеловања, али и

због атмосферских прилика нпр. хладноће, киша, снијег, лако се маскирају

одјевним предметима те одјевно стопљени са осталим становништвом не

упадају у очи и не изазивају пажњу пролазницима или полицији. Дакле, ни-

ко се неће зачудити што је неко лице по снијегу одјенуло капу и рукавице, а

то су изузетни реквизити у смислу маскирања извршиоца кривичног дјела

разбојништва.

Вријеме као доба дана: Кривична дјела разбојништва се најчешће врше

у касним ноћним или раним јутарњим часовима. Овоме иде у прилог много

фактора и објективних околности од којих рецимо, можемо навести то да ош-

тећени не очекују овакве нападе у том периоду јер се налазе у фази одмара-

ња и тако рећи, опуштенији су ако говоримо о домаћинствима, или ако гово-

римо о одређеним објектима као што су банке или други објекти, ту су око-

лности припреме за посао или одласка са посла гдје оштећени опуштеније

чекају крај радног или почетак радног времена. Не треба искључити ни

прилике када оштећени у фази велике поспаности, обзиром на доба дана или

35 Модли, Д., Водич кроз разбојништва, Установа за образовање одраслих Лупус, 2010.

година, доступно на: http://zastita.info/hr/clanak/2010/4/dusko-modly-vodic-kroz-razbojnistva-

sto-sve-trebamo-znati-o-razbojstvima,142,4203.html. (Приступ:01.09.2012.године).

52

ноћи, не очекују велики промет уколико су на послу, а приликом извршења

овог кривичног дјела нису у стању реаговати. Такође, овом иде у прилог и

мања фреквенција како људи тако и саобраћаја, те је већа и лакша могућ-

ност бјекства са лица мјеста.

Вријеме у смислу атмосферских прилика и појава: Како је већ претход-

но наведено да су чешћа извршења кривичних дјела разбојништва у перио-

дима јесен/зима, аналогно томе, логично је да се у смислу атмосферских

прилика ова кривична дјела чешће извршавају када је киша, снијег или сл.

Дакле, јасно је да извршиоцима кривичних дјела разбојништва на руку иде

овакво вријеме управо из разлога могућности маскирања гардеробом а да то

не завређује велику пажњу приликом боравка вани, јер јасно је да сви људи

када су неповољне прилике у смислу зиме, кише, снијега и сл. на себи имају

више гардеробе да би се заштитили.

Вријеме у смислу трајања извршења дјела или припрема за извршење:

Обзиром да је већ у претходном дијелу текста било ријечи о томе да се кри-

вична дјела разбојништва извршавају врло силовито и да најчешће успије-

вају, те да њихове припреме могу бити у зависности од објекта и величине

плијена, или кратке или планиране дугорочно, овде је потребно споменути

вријеме трајања извршења или припреме за извршење кривичног дјела раз-

бојништва у односу на сам објекат напада. Познато је да у данашње вријеме

наше финансијске институције у односу на ранији период имају веома рас-

прострањен и широк спектар могућности заштите, почев од видео надзора,

алармних уређаја различите врсте, блиндираних услужних пултова гдје су

смјештени службеници па све до физичке заштите. Овакав облик заштите и

функционисања заштитних система омогућава веома брз долазак полиције

на лице мјеста у случајевима извршења кривичног дјела разбојништва, од-

носно у случајевима дојављивања да је у току разбојништво, као што је то

путем нпр. такозваног „тихог аларма“. Обзиром на ово али и на присутност

већег броја људи у самом објекту, те могућности наиласка на отпор, оваква

разбојништва се одвијају веома кратко, свега до неколико минута. Овакав

случај је и у самосталним трговинским радњама, мини маркетима, бензин-

ским пумпама, златарама и сл.

Међутим, када говоримо о извршењу кривичног дјела разбојништва у

породичним домаћинствима, она по неком неписаном правилу трају ипак

нешто дуже. Оваква разбојништва захтијевају буквално физичко савлада-

вање укућана, њихово везивање, тражење вриједних ствари те преметачину

по објекту. За све то, наравно, потребно је вријеме. Иако се извршиоцима

разбојништва у оваквим случајевима јако жури они некада знају наићи на

комуникацију са оштећеним, затим физички отпор оштећених што опет ре-

мети њихову краткоћу у смислу самог трајања кривичног дјела. Опет са дру-

ге стране, ако узмемо у обзир да се већина оваквих кривичних дјела врши

касно у ноћи или у раним јутарњим часовима, те слабу фреквенцију грађана

53

у том добу времена, као и затворен простор у којем нико не зна шта се деша-

ва, разбојници себи, ако тако може се рећи, ипак дају одушка у смислу што

дужег кориштења времена како би наишли и пронашли што више вриједних

ствари у домаћинству у којем и извршавају кривично дјело.

Што се тиче мјеста извршења кривичног дјела разбојништва, сасвим је

јасно да се у основи оно може извршити на сваком мјесту до којег људи

имају приступ. Овдје се наравно мора нагласити да разбојници ипак бирају

она мјеста која им пружају већу шансу за успјешан напад и бијег. Неријетко

на отвореноме постављају засједе.

Средства извршења разбојништва варирају од случаја до случаја, а

могу бити: ватрена и хладна оружја и опасна оруђа, разни убодни и тупо-

тврди предмети, боксери, тољаге, металне шипке, као и средства која су се

нашла при руци, плински пиштољи и пиштољи тзв. плашљивци, разни спре-

јеви за омамљивање и засљепљивање, електрошокери.36

Као специфично сред-

ство извршења овог кривичног дјела такође могу се користити и опасне или

посебно дресиране животиње. У средства извршења спадају и средства за

маскирање и прерушавање, о чему ће бити говора у даљем раду.

2.2.3.1. Типер, типовање и типа плијена, објекта и мете напада

Ове активности по мишљењу аутора подразумијевају претходно при-

купљање, посједовање и дистрибуцију односно преношење за новац или

други вид услуге, то јесте препродају директним извршиоцима кривичног

дјела разбојништва као и свих других кривичних дјела, свих релевантних

информација које се односе на лица и објекте у којима и код којих се налази

присуство веће количине новца или других вриједних предмета чијим оту-

ђењем се стиче противправна имовинска корист, тачно вријеме у којем се

наведено налази као и када је највећи прилив тих средстава, односно када се

та средства или предмети налазе код субјекта или објекта, (нпр. ако је ријеч

о банкама и сл. финансијским институцијама циркулација новца је знатнија

прије исплате плата радницима, инвалиднина или пензија, праћење дилера

девизама када носи већи износ новца и сл.).37

Такође, типовање адекватног плијена, био то субјекат или објекат на-

пада, обухвата и скуп информација које не само да се односе на чињеницу

да се у објекту или код субјекта налази извјестан плијен због којег се плани-

ра извршити овакво кривично дјело, него оно обухвата и скуп информација

које се односе на околности које подразумијевају најлакши начин доласка

36 Исто. 37 Опширније: Благојевић, Г., Разбојништво као најтежи облик имовинских кривичних дјела,

Криминалистичко-оперативни значај пределиктних, деликтних и постделиктних радњи;

Часопис МУП Републике Српске, Безбједност полиција и грађани“ бр.: 1-2/13, стр. 146-149,

Бања Лука, 2013. година.

54

до „типованог плијена - типе“, односно најподробнија сазнања о чињеница-

ма како би се на најбржи, најлакши и најбезбједнији начин са минималним

ризиком од откривања и лишења слободе, дошло до новца или других ври-

једних предмета са минимумом утрошка или губитка времена који би се

појављивао уколико ове информације не би постојале, а самим тим и ризик

од хватања на дјелу био би високопроцентан.

У суштини ово подразумијева сазнања о мјесту држања новца (нпр.

ако се ради о банкама информација би се односила на мјесто гдје се налази

трезор или каса, ако се ради о имућнијим лицима информација би се одно-

сила на мјесто гдје исти држе новац или вриједне предмете и сл.). Наравно,

до оваквих информација јако је тешко доћи јер оне подразумијевају посебна

сазнања о лицима и стварима која су у суштини позната само одеђеном бро-

ју лица, а најчешће су то лица из најужег круга породице или упосленика.

Управо из оваквих разлога, може се рећи да лице које представља типера у

извршењу оваквог кривичног дјела јесте и лице које има јако перфидан и

подмукао начин односа са власником тих ствари односно са власником пред-

мета које су потенцијални плијен.

Како је оваква улога јако захтјевна у смислу стицања повјерења од

стране власника према типеру, најчешће се дешавају ситуације да се као

такви и појављују или најужи чланови породице и фамилије (нпр. син одаје

информације о количини и мјесту гдје му отац држи новац и злато због неза-

довољства и немогућности располагањем са истим и начин на који је најлакше

отуђити исто, или унук одаје информације када му је баба или деда при-

мио/ла инострану пензију, износ и мјесто гдје се држи новац и сл.).

Слика бр. 1: Слика бр. 2:

Начин проваљивања улазних врата Илустрација бијега разбојника

55

Ако се ради о институцијама, као типери се појављују најчешће лица

која су упосленици у оваквим установама или лица која су у блиској са-

радњи са оваквим институцијама (нпр. заштитари одају вријеме, мјесто, на-

чин, средство превоза, руту и степен обезбјеђења као и количину новчаних

средстава приликом превожења, или банкарски службеник одаје вријеме,

мјесто, количину, начин чувања и степен обезбјеђења новчаних средстава те

начин на који се овакве препреке превазилазе у смислу дешифровања тре-

зора или касе и сл.). Како је напријед наведено, јасно се уочавају специфи-

чности овакве улоге која је, сложићемо се, јако захтјевна али и профита-

билна. Из овог произилази суштина да и типер у самом дијељењу плијена

има свој удио а који се најчешће, што је пракса и показала, договори прије

извршења кривичног дјела са директним извршиоцима. Међутим, у пракси

се појављују и случајеви да се информације од значаја одају и из освете или

из неког вида мржње, завидности и сл.

Дакле, постоје ситуације када „типа“ као активност није увијек моти-

висана стицањем имовинске користи, али ипак по неком неписаном правилу

овакво лице се у ријетким ситуацијама одриче „награде“, услуге или свог

дијела плијена од стране директних извршилаца кривичног дјела.

Такође, овакав облик дјеловања може да се појави и као јединствен вид

занимања који погодује лицима која се баве одређеним услужним дјелатно-

стима, те на основу свог радног мјеста и информација до којих дођу вршећи

свој посао, дођу у посјед информација (овдје је намјерно стављена ријеч

„посјед“ јер се односи на оне информације које припадају и које су познате

само њиховим власницима или њиховим најближим лицима од повјерења и

као таквима дали смо јој значај предмета у смислу стилског а не научног

писања са циљем што бољег приближавања схватања значаја појма типера,

типовања и типе), које су од изузетне важности за извршиоце кривичног

дјела (нпр. такси превозник приликом транспорта путника из иностранства

дође у посјед информације коју му ненамјерно и нехотимично саопшти сам

путник код којих лица или у који хотел исти иде и одсједа, колико времена

остаје, разлози доласка, те приликом плаћања накнаде за такси услугу наро-

читу пажњу обрати на новчанице којим се плаћа услуга превоза, гардероба

коју носи потенцијална жртва, накит и слично као и понашање те сви други

показатељи који могу да указују да ли лице посједује већу и знатнију коли-

чину новца и да ли као такав је „исплатив“ да постане жртвом кривичног

дјела, те све те информације накнадно препродаје директним извршиоцима

кривичног дјела, са којима је наравно претходно био у дослуху).

Мора се навести да ово није случај само са оваквим дјелатностима и

није нам била никаква намјера да једно занимање фаворизујемо а друго ди-

скредитујемо, управо супротно, често је у пракси случај да се као такви на-

лазе и полицајци, банкари, хотелијери, радници заштитарских агенција, бла-

гајници, трговци, односно сви они који на основу свог посла могу сазнати

56

информације које су од изузетне важности да се на најлакши и најбржи

начин изврши кривично дјело са минимумом ризика од откривања као и са

највећом могућношћу максималног стицања протвправне имовинске кори-

сти. Аналогно наведеном по мишљењу аутора:

„Типер“ је лице које познаје све горе наведене информације и које исти

дистрибуира, уступа, препродаје или даје за одређену награду, услугу или

новац, или то чак ради из сопствених нематеријалних побуда које се могу

појавити у виду освете, мржње, пакости, завидности, љубоморе или других

негативних људских особености, а које као такве су неопходне да се успјешно

изврши кривично дјело и које саме по свом бивству су познате само вла-

снику одређеног добра или њему најближим сродницима или сарадницима.

Дакле, код типера је битна карактеристика јасне одлучности да склопи пакт

са директним извршиоцима кривичног дјела разбојништва или извршио-

цима других кривичних дјела.38

„Типовање“ би се могло окарактерисати као свеобухватан скуп актив-

ности у циљу доласка до информација и реализације горе наведеног а може

да се појави и као одређен вид занимања гдје уз одређене награде, услуге,

новац или из других нематеријалних побуда се оваква активност врши. Може

да буде свјесна, дакле, како је и претходно описано када се ради о „наплати

услуге информисања“ а може да се појави и као несвјесна, случајна радња,

гдје се лице информише за сасвим друге и за кривично дјело разбојништва

или друга кривична дјела небитне ствари, а као случајне информације доспију

одређени подаци који погодују да се изврши кривично дјело разбојништва,

те се исте могу изрећи и изнијети и изрекну се и изнесу у јавност несвјесно у

одређеним стањима лица и његове свијести, када лице које их је изнијело и

нема схватање да је тиме допринијело да одређен субјекат или објекат буде

предмет виктимизације, односно виктимизиран.39

„Типа“ у овом контексту би представљала сам плијен односно пред-

мет отуђења чија је намјера била присвајање противправне имовинске кори-

сти којем су претходиле процедуре у чијим елементима се проналази типер

као свјесно лице и типовање као активност која је омогућила реализацију

активности успјешног извршења кривичног дјела разбојништва али и других

кривичних дјела.

У том контексту би значило да је типа сама отуђена ствар или ствар

која је предмет отуђења а чијим се отуђењем, дакле, стиче противправна имо-

винска корист. Она се може посматрати по мишљењу аутора са ужег и ши-

рег становишта које је практично утемељење нашло приликом рада управо

на сузбијању и спречавању кривичних дјела разбојништва.

Уже становиште је већ претходно описано, док са ширег становишта,

типа може да представља свеобухватну успјешну акцију извршења кривичног

38 Исто., стр. 148. 39 Исто.

57

дјела разбојништва у којој типер поред „типовања типе“ даје информације

и о логистици и свим другим чиниоцима који доводе до успјешног извршења

кривичног дјела разбојништва те немогућношћу идентификовања и открива-

ња извршилаца кривичних дјела.

Сходно наведеном, могло би се рећи да у ширем смислу типа представ-

ља свеобухватан скуп и сплет активности чијом се досљедном процедуром

операционалне реализације успјешно извршава кривично дјело са сигурним

плијеном, те се вјешто уништавају сви докази и трагови повезаности изврши-

лаца са кривичним дјелом и самим тим се исти нити могу осумњичити а самим

тиме ни оптужити, што представља снагу бјекства од правосудних органа и

органа гоњења.40

2.2.3.2. Отуђење моторног возила за извршење разбојништва

Само кривично дјело разбојништва, како по својој звучности имена кри-

вичног дјела, тако и по својим обиљежјима и бићу кривичног дјела, односно

начину извршења, те цјелокупности елемената које и чине ово кривично

дјело, захтијева муњевито, силовито и превасходно агресивно дјеловање како

би се све препреке које стоје између извршиоца кривичног дјела разбојништва

и предмета отуђења, односно плијена, отклониле, односно, адекватније про-

блематици речено у овом контексту биле онеспособљене за супротстављање

и евентуално пружање било које врсте отпора.

У складу са самим оваквим начином извршења, ово подразумијева да

се указује потреба за објашњењем и самог начина доласка извршилаца до

лица мјеста гдје је планирано извршење кривичног дјела разбојништва или

до његове непосредне близине, те након извршеног кривичног дјела и самог

одласка, односно бјекства са лица мјеста.

Слика бр. 3: Слика бр. 4:

Стављање возила у погон Проваљивање у возило

након проваљивања

40 Исто., стр. 148-149.

58

Када говоримо о начину доласка до лица мјеста он може бити више-

стран, што подразумијева да се може рализовати на више начина. Најчешћи

примјери а о чему и пракса свједочи, јесу начини да извршиоци до лица мје-

ста планираног извршења кривичног дјела или до његове непосредне близине

се довозе адекватним моторним возилима која су претходно отуђена и која

су чувана скривена на тајним мјестима која су позната само извршиоцима

(тзв. штекови), одакле се у погодном моменту за извршење планираног кри-

вичног дјела разбојништва, иста користе као превозно средство. Оваква вози-

ла која служе као средство којим се извршиоци довозе до одређеног мјеста

било то лице мјеста извршења кривичног дјела разбојништва или његова не-

посредна близина, претходно су отуђена у најчешћим случајевима, а прије

самог отуђења опсервирана су од стране извршиоца, гдје су исти чекали по-

годан тренутак да га и отуђе.

Најчешће као средство превоза која се отуђују и која користе извршиоци

кривичног дјела разбојништва су она возила чије је погонско гориво бензин

и која као таква најчешће имају велику снагу мотора, односно велику куби-

кажу захваљујући којој су изузетно стартна и брза возила а што даје пред-

ност извршиоцима у ситуацији након извршења кривичног дјела када врше

бјекство са лица мјеста. Поред тога, оваква возила су у самој предности,

односно супериорнија су од возила полиције која, морамо се сложити, кори-

сти дотрајала возила, или чак уколико нису дотрајала, води се рачуна да су

то она возила која имају малу потрошњу што претпоставља значење и да су

спорија од претходно описаних.

Дакле, јасно је да полиција захваљујући свеопштој ситуацији у погледу

материјално-финансијских средстава каска у техничком смислу за извршио-

цима кривичних дјела, нарочито оних комплексних, тешких и добро припрем-

љених у чију групу спадају и кривична дјела разбојништва, те самом ограни-

ченошћу средстава исти нису у прилици да се на најадекватнији начин су-

протставе оваквим кривичним дјелима, а нарочито када је у питању радња

потјере за извршиоцима кривичних дјела који имају претходно отуђена во-

зила која су стартнија, бржа и сигурнија у техничком смислу од полициј-

ских. Дакле, из претходног се да јасно закључити да главни циљ отуђења

возила није његова препродаја и тиме стицање имовинске користи, јер оваква

возила ријетко се и купују на нашим просторима, односно, слаба је њихова

потражња управо због велике снаге а самим тим и потрошње горива, те еко-

номске неисплативости. Основни циљ отуђења оваквог возила је његово

кориштење приликом, искључиво, довожења до лица мјеста и бјекства са

лица мјеста извршења кривичног дјела разбојништва, након чега се најчешће

врши њихово паљење у забаченим предјелима и теренима који су унапријед

познати извршиоцима, а све у циљу уништења трагова и доказа до којих би

полиција могла доћи и који би помогли у идентификацији извршилаца кри-

вичних дјела а самим тим и расвјетљавању кривичних дјела разбојништва.

59

Слика бр. 5: Слика бр. 6:

Запаљено возило Унутрашњост запаљеног возила

О самом чину паљења возила не треба много говорити, али у пракси су

најчешћи случајеви да се ово ради на начин да се возило, односно његова

унутрашњост полије унапријед припремљеном количином бензина, јер он у

односу на друга погонска горива брже гори, те се остави један прозор неко-

лико центиметара отворен због дотока кисеоника у унутрашњост која поспје-

шује паљевину, и онда се изврши запаљење возила. У принципу на мјестима

на којима се врши паљење возила обично буде унапријед договорен саста-

нак са неким другим чланом групе која извршава кривично дјело а чији члан

учествује у његовом извршењу. Задатак те особе је да спремно сачека ди-

ректне извршиоце разбојништва са неким другим возилом којим их превози

на сигурно, унапријед припремљено мјесто које им служи за скровиште.

Слика бр. 7: Принцип савладавања браве полугом

60

Јасно је да у овом контексту извршиоци разбојништва морају да буду

и познаваоци вјештина других кривичних дјела у овом случају тешких крађа –

крађа возила, као и познаваоци руковања одређеним алатима који служе за

отуђење возила, како би могли да обезбједе адекватно средство којим ће се до-

вести до лица мјеста извршења кривичног дјела и којим ће извршити бјекство

са лица мјеста, а које возило се на крају по правилу одбацује на унапријед

познатом терену и по правилу врши се његово запаљење, како је већ претхо-

дно и описано.

2.2.3.3. Набављање оружја и средстава извршења кривичног дјела

Набављање оружја и самих средстава извршења кривичног дјела, на-

рочито када говоримо о кривичним дјелима разбојништва, подразумијева и

набављање маскирних одјевних предмета (најчешће комбинезона, рукавица,

фантомки и сл.) који се користе приликом извршења овог али и других кри-

вичних дјела. У зависности од објекта и врсте напада можемо да кажемо да

се у појединим ситуацијама као оружје користи аутоматско и полуаутомат-

ско оружје (кратке и дуге цијеви), пиштољи разних калибара али такође као

средства извршења се појављују у одређеним случајевима и ножеви, бритве,

скалпели или оштрице, али и сви други подесни предмети и оруђа чијом

пријетњом употребе изазива се страх код грађана, тако нпр. као средство мо-

гу да се појаве и бејзбол палице, пајсери и др.

О свакој појединачно покушаћемо да кажемо неколико реченица, али

једно је заједничко за сва оружја или оруђа која се користе у извршењу овак-

вих кривичних дјела, а то је да су она најчешће набављена илегално или су

посуђена од других лица и да им се најчешће искриве, деформишу или у

потпуности униште карактеристике које би на било који начин могле да по-

вежу то оружје са извршиоцем кривичног дјела, али и са самим кривичним

дјелом.

Наиме, у контексту овога у пракси се сусрећу најчешће ситуације, када

и ако се нађе одбачено оружје након кривичног дјела, или пак приликом пре-

треса у стану или другим просторијама које су власници, или користе његови

извршиоци, а у којима се оружје као средство извршења које је кориштено и

налази, односно пронађено је приликом претреса, уочићемо да су карактери-

стике у погледу идентификације оружја најчешће физички уклоњене. То је

најчешће случај са механичким брисањем и уништавањем серијског, односно

фабричког броја, преправљање оружја у погледу физичког изгледа и сл.

61

Слика бр. 8: Слика бр. 9:

Оружје које разбојници користе Капе и рукавице за маскирање

Када говоримо о набављању оружја која су аутоматска или полуауто-

матска са дугим или кратким цијевима, пракса је показала једно неписано

правило да се оваква оружја најчешће појављују приликом извршења криви-

чног дјела разбојништва у банкама, поштама, бензинским станицама или при-

ликом пресретања транспорта новца, а није ријеткост нити изузетак сусрести

их и у разбојништвима која се извршавају у домаћинствима. Оно што се као

логично питање овде намеће је због чега се баш таква оружја користе управо

у оваквим облицима кривичног дјела разбојништва!? Радећи на расвјетљава-

њу кривичних дјела разбојништва, најчешће када су овакве ситуације биле у

питању а када је извршилац био откривен односно идентификован и лишен

слободе, у разговору, на овакво питање извршилац би давао одговор да је на

овај начин, поред цјелокупног страха које само по себи кривично дјело ра-

збојништва изазива код оштећених, кориштењем оваквог оружја додатно

проузроковао повећавању дозе страха и немоћи оштећених, сламању отпора

и немогућности правовременог и рационалног супротстављања. Најчешће

оваква кривична дјела у којима се као средство извршења користи наведено

оружје извршава се у групи од више извршилаца. На неки начин, посједова-

ње оваквог оружја у рукама извршилаца може да значи и прећутну доминаци-

ју између самих извршилаца приликом извршења разбојништва, гдје онај који

овакво оружје посједује држи на оку онеспособљене раднике и заштитаре

(споменули смо већ објекте карактеристичне за извршење разбојништва и

употребу овакве врсте оружја), док остали извршиоци који су најчешће наору-

жани пиштољима узимају новац или друге предмете због којих се ово кри-

вично дјело и врши. Присутан је и осјећај сопствене сигурности код оваквог

извршиоца у случају евентуалног пружања отпора од стране оштећених или

потјере и реакције од стране грађана или полиције.

62

Само набављање оваквог оружја, морамо признати, и није велики про-

блем, бар када је наше географско подручје у питању, а у прилог овоме иде

и чињеница присуства заосталог оружја које је заоставштина ратних времена

грађанског рата који се одиграо на нашим просторима, те непредавање так-

вог оружја у постратном периоду надлежним органима за уништење. Наиме,

скривање оваквог оружја и његова непредаја органима који су надлежни за

његово уништење или складиштење резултат је, може се рећи неког тихог

очекивања понављања претходних сукоба, страх од одговорности, осјећај

сигурности, успомене и сувенири и слично.

Међутим овом проблематиком не желимо да се бавимо у овом раду

већ ћемо само да назначимо могућност приступа овом оружју. Како смо већ

навели, његово присуство је неоспорно. Обзиром да је процес транзиције

код нас узео увелико данак у смислу сиромаштва и неимаштине, те различи-

тих социјалних несигурности у погледу борбе за егзистенцијални опстанак,

те неуређеност одређених социјалних категорија у погледу заузимања аде-

кватног статуса због ратних дешавања, исти држаоци тих ствари односно

оружја су приморани продати за извјестан новчани износ оружје. Овакав из-

нос је најчешће низак, који задовољава продајом минималне услове рјешава-

ња тренутног материјалног проблема, те је могућност свакодневног сусрета-

ња нуђења куповине овог оружја на огласима путем штампе или интернета

скоро сасвим нормална појава која се од стране полицијских органа али и

органа тужилаштва не схвата озбиљно. Исти је случај и са оружјем када

говоримо о пиштољима. Пиштољи се најчешће користе, како у претходним

ситуацијама, тако и у другим ситуацијама када се разбојништва врше у обје-

ктима као што су продавнице, спортске кладионице, бензинске пумпе, па

чак постоје ситуације када се овакво оружје појављује као средство изврше-

ња и приликом уличних разбојништва. Суштина кориштења оваквог оружја

јесте његово лако руковање, мала ограниченост кретања и мобилност извр-

шиоца, што му омогућава да самостално извршава кривично дјело. Овде није

намјера да по средству извршења класификујемо објекте напада већ је на-

мјера да скренемо пажњу на могућност широког спектра кориштења оружја

у различитим ситуацијама али и скретање пажње на важност придодавања

значаја потражње и куповине оваквог оружја у смислу да то врше потенци-

јални извршиоци кривичног дјела, те неопходности већег ангажовања поли-

ције на превенцији препродаје овакве врсте оружја и строжије казне за његово

нелегално посједовање, односно строжије казне за кривична дјела која се од-

носе на недозвољену производњу и промет оружја или експлозивних мате-

рија.

О набављању средстава извршења разбојништва која се односе на но-

жеве, бритве, скалпеле и сл. сувишно је говорити у смислу његове приступа-

чности и распрострањености, те лаког доласка до истих, стога ћемо у наред-

них пар реченица споменути одјевне предмете који служе за маскирање.

63

Обзиром да извршиоци кривичних дјела разбојништва најчешће након

извршења кривичног дјела разбојништва сву своју гардеробу, као и сва сред-

ства која су овом приликом користили уништавају како би уништили ДНК

трагове чијим проналаском би били сигурна мета полиције, тако набављају

гардеробу и одјевне предмете који ће бити најчешће кориштени једнократ-

но, али то не мора да буде правило. Наиме, свједоци смо се већег присуства

трговина Аrmy shop-a, у којима се сасвим легално продају предмети као што

су фантомке (наравно ово је у сврху спортско-рекреативног контекста а не

извршења кривичног дјела), али овакву тржишну понуду и присуство у ле-

галној продаји, без икакве опасности од сумњичавости купују и извршиоци

разбојништва. Међутим, уколико се не одлуче за куповину оваквих капа,

најчешће се одлучују за импровизовање фантомки од разних материјала као

што су то женске или мушке чарапе, рукави од дукс мајица, зимске плетене

капе и сл.

Комбинезони су неријетка појава одјевних предмета извршилаца до-

бро организованих кривичних дјела разбојништва док су рукавице један од

неизоставних предмета чијом употребом се онемогућава остављање отисака

папиларних линија на предметима од стране извршилаца кривичног дјела

разбојништва а чијим би присуством, односно проналаском на лицу мјеста

извршеног кривичног дјела или на предметима који су повезани са самим

кривичним дјелом, у многоме олакшали и допринијели сопственом иденти-

фиковању.

Слика бр. 10: Разбојници приликом извршења кривичног дјела

Споменули смо да се као средство извршења кривичног дјела разбој-

ништва могу појавити и опасне животиње као што су змије, дресирани пси и

слично. Међутим, у смислу њиховог набављања нећемо говорити много јер

64

самим њиховим набављањем и кориштењем увелико се одаје могућност

откривања таквих извршилаца кривичног дјела разбојништва а нарочито из

разлога што је на нашем подручју права ријеткост у пракси сусрести се са

оваквим начином извршења.

Осврнувши се на прикупљање свих информација које доприносе успје-

ху извршења планираног кривичног дјела укључујући и прикупљање инфор-

мација о распореду, ангажовању и активности полицијских службеника на

одређеној територији, користећи различите методе, не искључујући и подми-

ћивање, те куповину информација о распореду полицијских снага, можемо

сврстати под сегмент активности које се односе на ангажовање типера и ти-

повање. Међутим, овдје је битно скренути пажњу на појаву једног новог мо-

мента а то је повезаност припадника полиције са извршиоцима кривичног

дјела.

У пракси је било случајева када су полицијски службеници који су у

свом професионалном позиву залутали, вршећи послове и задатке оператив-

ног плана који је претходно сачињен по одређеној проблематици, обавјешта-

вали извршиоце кривичних дјела са којима су претходно били у дослуху, о

распореду и снагама полицијских патрола, те одавали информације о мјестима

која су „непокривена“ полицијским присуством како би извршиоци криви-

чних дјела на тим мјестима могли несметано извршити инкримисану радњу

(нпр. отуђити возило које ће се накнадно користити за кривично дјело разбој-

ништва).

Такође, пракса је показала у кривичним дјелима разбојништва да након

извршења већих кривичних дјела разбојништва, извршених у банкама а при-

ликом бјекства извршилаца са лица мјеста, полицијска патрола или полицајац

као појединац који је у дослуху са извршиоцима кривичног дјела, приликом

потјере за истима, путем средства везе саопшти потпуно погрешне информа-

ције о смјеру и правцу бјекства извршилаца, те на тај начин осујети успјеш-

ност потјере наводећи полицију на потпуно погрешну страну обезбјеђујући

извршиоцима кривичног дјела на тај начин довољно времена да се склоне на

сигурно.

2.2.3.4. Значај присуства и проналаска трагова ватреног оружја

на лицу мјеста кривичног дјела

Осврнувши се на ране 90-те године, на ратни и постратни период, те

на свеопшту присутност појаве американизације данашње омладине и ускла-

ђеност живота са западним начином и стилом живљења у данашњици, можемо

слободно рећи, да извршиоци кривичних дјела, али и она лица која се пред-

стављају као „опасни момци“ носе оружје прије свега као статусни симбол.

Јасно је, да само уочавање ватреног оружја код оваквих лица представља од-

ређену пријетњу и изазива страх како год грађана уопште, тако и код жртава

65

кривичних дјела. Понекад оваква лица то оружје употребљавају са траги-

чним исходом и посљедицама. Међутим, овде је неопходно навести да свака

радња за собом повлачи и одређене пропратне појаве. С тим у вези, мора се

навести да сваки испаљени метак, међутим, оставља траг који није увијек

лако примијетити, али може повезати жртву, оружје и онога који га је упо-

тријебио уколико се оно пронађе и третира у складу са правилима кримина-

листичке технике. Логично би било, дакле, да сваки траг почиње на мјесту

кривичног дјела, само је битно да ли су полицијски службеници довољно

обучени и виспрени да траг уоче, изазову, изузму, третирају, искористе, ком-

парирају и примјене све методе у циљу идентификације власника предмет-

ног трага.

Приликом употребе ватреног оружја на мјесту извршења кривичног

дјела без обзира да ли се радило о разбојништву или неком другом кривичном

дјелу, настаје мноштво форензичких релевантних трагова који могу бити,

како употребљиви, тако и неупотребљиви за даља криминалистичко-техни-

чка вјештачења. Најчешћи трагови који могу да се пронађу јесу зрно, одно-

сно, сам пројектил, као и трагови на њему, затим, ту се налази и чахура и

трагови на њој, те несагорјеле, полусагорјеле или сагорјеле барутне честице.

Веома је важно напоменути да је сваки траг веома битан за полицију, стога

је потребно прикупити што више трагова везаних за употребу ватреног

оружја, али истовремено организовати квалитетну увиђајну екипу.

Када говоримо о самом ватреном оружју под њим се подразумијевају

пушке, пиштољи и револвери, као и све врсте направа које избацују пројек-

тил (зрно, куглу или сачму), потиском барутних или других гасова насталих

као производ сагоријевања погонске материје.41

Поред ватреног оружја које

се користи приликом извршења кривичног дјела разбојништва, његови извр-

шиоци користе још и посебно оружје. Посебно оружје је оно оружје које под

притиском експлозивне или гасне материје избацује анестетичко средство

или средство које производи звучни или свјетлосни сигнал, као и оружје које

ослобађа електрични напон већег интензитета.42

Међутим, како је већ речено

да су средства за извршење кривичног дјела разбојништва разнолика, тако и

при његовом извршењу могу да се користе и друга оружја као што су хладна

оружја. У хладно оружје се убраја (боксер, бодеж, кама, сабља, бајонет и дру-

ги предмети), којима је напад основна намјена.43

Такође, у разбојништву се

као средство користи и гасно оружје. Оно подразумијева оно оружје које из-

бацује или испушта гас или друге супстанце штетне за здравље.44

Савремено

ватрено оружје према својој употреби дијели се у двије велике скупине:

41 Закон о оружју и муницији Републике Српске, члан 3. став 1. тачка а), Сл. гласник бр. 70/07. 42 Исто, тачка д). 43 Исто, тачка е). 44 Исто, тачка в).

66

1. војничко ватрено оружје;

2. цивилно ватрено оружје.45

Када говоримо о војничком ватреном оружју, ту опет спадају све врсте

војничких пушака и пиштоља који користе муницију са цијелом кошуљицом

зрна. У том смислу војничке пушке могу бити репетирке, полуаутоматске и

аутоматске, што је уједно и принцип механичког рада самог ватреног ору-

жја. Даље, када говоримо о цивилном ватреном оружју, оно обухвата велику

скупину разног оружја тако да се и не може говорити искључиво о цивил-

ном ватреном оружју посебно, већ о оружју које се може примјењивати и

као цивилно и као војничко. Дакле, у ову групу би спадале различите врсте

пиштоља и револвера, те полуаутоматске и аутоматске пушке. Ловачко ору-

жје је намјењено искључиво за лов различитих врста дивљачи и дијели се на

оружје са ожлијебљеним цијевима, као што су карабини и оружја с глатким

цијевима као што су сачмарице. Даљим подјелама можемо вршити класифи-

кацију према врсти ватреног оружја, тако би стрељачко ватрено оружје било

подијељено на дугоцијевно и краткоцијевно. У дугоцијевно ватрено оружје

спадају пушке и тзв. аутомати, док у краткоцијевно спадају пиштољи и ре-

волвери. Пиштољи најчешће имају цијев дужине 10 цм и оквир у који стане

8-15 метака, док револвери најчешће имају цијев дужине око 10 цм и бубањ

у који стане 6-8 метака.46

Стрељачко ватрено оружје, у смислу овог рада,

обухвата све врсте ватреног оружја до калибра 12,43 mm. Калибар ватреног

оружја представља унутрашњи пречник цијеви ватреног оружја. Под ватре-

ним оружјем подразумијевамо пиштоље, револвере и пушке (аутоматске,

полуаутоматске и тзв. репетирке). Како се у пракси криминалистичко-техни-

чких, односно форензичких испитивања у земљама региона најчешће среће-

мо са пиштољима − заступљеност пиштоља у кривичним дјелима је већа од

90%, стога ћемо више пажњу овдје посветити пиштољима. Са аспекта кон-

струкције пиштољи имају посебан елемент за смештај муниције одакле се

она посебним уређајем убацује у лежиште метка.47

45 http://www.crime-zone.com/index.php/kriminalistika/rubrike/forenzika/514-vatreno-oruzje-na-

mjestu-zlocina (Приступ: 03.05.2013. године). 46 Исто. (Приступ: 10.06.2013. године). 47 Ивановић, А., Бјеловук, И., Поузданост криминалистичко-техничких метода за детектова-

ње трагова барутних честица на шакама осумњичених, Часопис МУП-а Републике Србије,

2010. године, стр. 8.

67

Слика бр. 11: Ватрено оружје затечено на лицу мјеста

Значај проналаска ватреног оружја на мјесту извршења кривичног дјела

или њиховом проналаску приликом вршења увиђаја на лицу мјеста изврше-

ног кривичног дјела, па и претреса код осумњичених лица, је од изузетног

значаја у смислу добијања одређених резултата који су значајни за истрагу а

ти се резултати добијају криминалистичко-балистичким вјештачењима, одно-

сно, вјештачењима форензичке балистике. Вјештачења ове врсте се у Репу-

блици Српској врше у Криминалистичко-техничком центру (КТЦ), која се

налази при Управи криминалистичке полиције Министарства унутрашњих

послова Републике Српске.

Форензика је термин који подразумијева примјену различитих науч-

них дисциплина и технологија ради тражења одговора на питања од инте-

реса правне државе. Посао форензичара, као и полицијски посао, више се не

може замислити без примјене високоразвијених технологија. Велики потен-

цијал објективности и рационализовања нових технологија за полицијски

посао потврђују најновији, за форензику значајни, развојни напреци. У то се

убрајају увођење аутоматског система за идентификацију отисака папилар-

них линија, аутоматског система за компаративно поређење чахура и зрна,

употреба капиларне електрофорезе при анализи ДНА структуре, употреба

плинских и текућинских кроматографа те масених спектрометара при иден-

68

тификацији опојних дрога, токсичних материја и трагова експлозивних ма-

терија и др.48

Од самог развоја криминалистичке технике вршена су бројна истражи-

вања која су се односила на добијање одговора на питање да ли је осумњи-

чено лице заиста пуцало из спорног ватреног оружја или не. Проблем дијаг-

ностике трагова који настају испаљењем метка из ручног ватреног оружја

рјешаван је различитим методама, а све у циљу утврђивања поузданих пока-

затеља испаљења из ручног ватреног оружја и практичног разрјешавања

проблема за случајеве убиства, самоубиства или задеса (догађаја), а наравно

и кривичног дјела разбојништва. Да би се што свеобухватније обрадиле ме-

тоде које се примењују код утврђивања да ли је лице осумњичено за криви-

чно дело извршено ватреним оружјем заиста и пуцало, полазимо од самог

процеса опаљења метка из ручног ватреног оружја и врсте продуката који

том приликом настају.49

Криминалистичка балистика се данас сматра граном

форензике. Она путем научно-техничких и математичких метода и поступа-

ка проучава, изналази и усавршава најпогоднија научно-техничка средства и

методе у циљу истраживања закономјерности процеса и објеката повезаних

са извршењем кривичних дјела употребом ватреног оружја. Позната је и три-

хотомна подјела криминалистичке балистике на:

унутрашњу;

вањску;

терминалну.50

Унутрашња балистика изучава законитости појава и процеса што се

јављају у цијеви ватреног оружја при опаљењу. Она за свој објекат проуча-

вања има проучавање кретања пројектила кроз цијев, карактер пораста брзине

пројектила и промјене притиска барутних и других гасова у цијеви ватреног

оружја. Вањска балистика, опет на један другачији начин проучава кретање

пројектила од уста цијеви ватреног оружја или лансера до крајње тачке лета,

односно до удара у препреку, односно крајњи циљ или уколико се ради о

распрснућима у зраку. Терминална балистика проучава резултате учинка

пројектила на погођеном циљу или мети. У оквиру терминалне балистике

постоји и врста која се још и назива балистика ране. Њезин задатак јесте

проучавање промјена које настају проласком пројектила кроз људско тијело.

У овом смислу потребно је нагласити да дјеловање брзих пројектила на тије-

ло изазива другачију рефлексију и другачије дјеловање у односу на дјело-

48 Мршић, Г., Жугај С., Анализа ГСР честица употребом електронског микроскопа (Sem/Edx),

Часопис МУП-а Републике Хрватске, 2007. године, стр. 180. 49 Ивановић, А., Бјеловук, И., Поузданост криминалистичко-техничких метода за детектова-

ње трагова барутних честица на шакама осумњичених, Часопис МУП-а Републике Србије,

2010. године, стр. 7-8. 50 http://www.crime-zone.com/index.php/kriminalistika/rubrike/forenzika/514-vatreno-оruzje-na-

mjestu-zlocina (Приступ: 10.06.2013. године).

69

вања спорих пројектила.51

Да бисмо сагледали које све врсте трагова настају

код опаљења метка из ватреног оружја, полазимо од конструкције метка.

Метак је дио система оружје – муниција који поред пројектила обухвата

и чауру, погонско гориво (барутно пуњење) и средство иницирања (припа-

љивања) барутног пуњења. Код оружја мањег калибра, стрељачког оружја,

користе се једнодијелни меци код којих су пројектил и чаура чврсто спојени

у једну цјелину пертловањем. Чаура служи да се у њу смјести барутно пуње-

ње и средство за његово припаљивање. Она обједињује све елементе метка у

једну цјелину, осигурава добро заптивање барутне коморе не допуштајући

барутним гасовима да продру између њене унутрашње површине и зидова,

затим штити барутно пуњење од штетних спољних утицаја (влага, свјетлост,

температурне промјене...) за вријеме складиштења, штити лежиште метка од

посљедица дејства барутних гасова за вријеме опаљења и омогућава лако

пуњење и пражњење оружја.52

Чаура метка се најчешће израђује од месинга

(легура бакра и цинка), који понекад може бити помјешан са никлом. Метак

ватреног оружја се састоји од: барутног пуњења, чауре, иницијалне каписле

и пројектила. У метку барутно пуњење представља погонску експлозивну

материју која при сагорјевању у чаури метка ствара велику количину гасова.

Овако створени гасови дају веома снажан притисак (тзв. форсман) који

покреће пројектил. Барутно пуњење представља тачно одређену масу барута

дефинисаног састава, физичко-хемијских и балистичких особина, одређеног

облика и димензија. Код стрељачког оружја барутно пуњење је слободно

насуто у чауру. Сагоријевање барута иницира се помоћу иницијалне каписле

топлотним импулсом у виду пламена. Иницијална каписла се активира крат-

котрајним механичким импулсом − ударом ударне игле оружја. Каписла се

састоји од чанчића израђеног од бакра, месинга, алуминијума или челика,

иницијалног састава и станиолског листића (покривке). Пројектил метка са-

држи оловно језгро које је прекривено металном кошуљицом од бакра помје-

шаног са 5% до 10% цинка. Револверски пројектили су углавном од олова,

олова превученог танким слојем бакра, од олова помјешаног са калајем, или

од олова помјешаног са оба хемијска елемента. Пушчани пројектил има језгро

од олова или гвожђа превученог металном кошуљицом од мјешавине бакра −

90% и цинка − 10%.53

За доказивање да ли је осумњичено лице заиста и пуцало код кривич-

них дјела која су извршена ватреним оружјем, веома је битно имати знања

из области унутрашње балистике, јер се ова чињеница утврђује на основу

51 Исто., (Приступ: 10.06.2013. године). 52 Опширније: Ђорђевић, И., 1999. године, Карактеристике муниције специјалне намене са

аспекта криминалистичких вештачења, Часопис Безбедност, бр.: 4/99, стр. 513-529. 53 Ивановић, А., Бјеловук, И., Поузданост криминалистичко-техничких метода за детектова-

ње трагова барутних честица на шакама осумњичених, Часопис МУП-а Републике Србије,

2010. године, стр. 9.

70

трагова сагоријевања барутног пуњења метка из ватреног оружја. Унутраш-

ња балистика је наука која се бави изучавањем појава и процеса који се оди-

гравају у току процеса опаљења у оруђу или оружју.54

Она обухвата термо-

хемију барута, пиростатику и пиродинамику.

Под термохемијом барута подразумијевамо дио унутрашње балистике

који проучава продукте сагоријевања барута. Пиростатика проучава саго-

ријевање барута у чаури метка и то од момента опаљења до достизања форс-

мана. Процес сагоријевања барутног пуњења метка ватреног оружја почиње

када ударна игла удари у капислу метка, што доводи до паљења иницијалне

смјеше. Пламен каписле треба да има температуру вишу од тачке паљења

барута, која износи 175°С, за малодимне (бездимне) баруте, а који се најче-

шће и употребљавају као барутно пуњење метка. Сагоријевање барута у

пиростатичком периоду подлијеже линеарним законима сагоријевања: закону

сагоријевања по паралелним слојевима и закону брзине горења. Приликом

сагоријевања барутног пуњења у чаури метка запремина гасова који се осло-

бађају је око 1.000 пута већа од запремине барутног пуњења. Пиродинамика

је дио унутрашње балистике која проучава кретање пројектила у цијеви под

притиском барутних гасова од момента форсирања пројектила до његовог

изласка из цијеви ватреног оружја.55

Када говоримо о дјеловању спорих пројектила, који углавном само гње-

че ткива, овде можемо навести да смртни исход наступа због озљеђивања јед-

ног од виталних органа, или као посљедица компликација озљеђивања, опет

другачија је ситуација код дјеловања брзих пројектила гдје смрт усљед дје-

ловања брзог пројектила може наступити због самог стања шока а да при

томе постоји могућност да није погођен нити један од виталних органа.56

Брзим пројектилима, најчешће се сматрају сви они пројектили који има-

ју брзину већу од 650 m/s. Форензички балистички експерти, као и кримина-

листички вјештаци ове струке, се баве проучавањем карактеристика ватре-

ног оружја, од калибра до жљебова цијеви. Најзанимљивији су трагови на

чахури и трагови на пројектилу. Када говоримо о алату који користе ови

стручњаци морамо навести да је најважнији алат који користе форензички

балистичари управо компаративни микроскоп помоћу којег се компарирају

трагови, те се на тај начин доноси експертиза која се односи на подударање

трагова односно евентуална елиминација одређеног ватреног оружја као сред-

ства извршења.

54 Јарамаз, С., Унутрашња балистика, Машински факултет, Београд, 2002. године, стр. 1. 55 Ивановић, А., Бјеловук, И., Поузданост криминалистичко-техничких метода за детектова-

ње трагова барутних честица на шакама осумњичених, Часопис МУП-а Републике Србије,

2010. године, стр. 9. 56 http://www.crime-zone.com/index.php/kriminalistika/rubrike/forenzika/514-vatreno-оruzje-na-

mjestu-zlocina (Приступ: 10.06.2013. године).

71

Трагови ватреног оружја сусрећу се код различитих кривичних дјела,

најчешће та кривина дјела потпадају у групу крвних и сексуалних деликата,

разбојништва, терористичких аката, али и самоубистава и задесних смрти. С

обзиром на то да велики број људи посједује регистровано или нерегистро-

вано ватрено оружје и да се до њега лако долази, у криминалистичкој пракси

су релативно чести случајеви у којима се вјештаче различите врсте трагова

ватреног оружја и поставља читав низ питања на која се тражи одговор у

кривичном поступку.

У криминалистичкој пракси вјештаче се и испитују различите врсте

трагова које оставља ватрено оружје. У те трагове између осталих спадају:

трагови барутних и осталих гасова;

трагови на рукама особе која је пуцала.

трагови на гардероби особе која је пуцала

трагови на пројектилима и чахурама;

трагови настали пролажењем пројектила кроз одређене препреке.57

Приликом опаљења метка из ватреног оружја дешавају се следеће рад-

ње: повлачењем ороза ручног ватреног оружја ударна игла удара у капислу

метка чиме долази до паљења иницијалне смјеше. Пламен каписле треба да

има температуру вишу од тачке паљења барута (значи изнад 175С), а исто-

времено би требало да буде што дужи како би запалио сва барутна зрнца у

чаури, што је неопходно за правилан развој барутних гасова и притиска. На-

кон паљења барутног пуњења метка долази до ослобађања велике количине

гасова. За време од око 1 ms температура порасте са 25º С на 2000º С, а при-

тисак са 0,9 bar на 2.700 bar. Количина гасова створених сагоревањем барута

је за око 1.000 пута већа од запремине барутног пуњења.58

Велика количина ослобођених гасова, насталих сагоријевањем барут-

ног пуњења, ствара велики притисак услед кога долази до избацивања про-

јектила метка из уста цијеви ватреног оружја. Приликом опаљења метка из

ватреног оружја у околини оружја распростиру се честице које настају од:

елемената иницијалне каписле: бакар, олово, баријум, антимон и др.;

барутног пуњења: нитрати и нитрити;

металних компонената пројектила и чауре: бакар, олово и др.59

Поменуте честице, које настају као продукти опаљења метка из ватре-

ног оружја, таложе се на самом оружју, али и на рукама и одјећи особе која

је пуцала, као и на одјећи и/или тијелу жртве, у зависности од растојања из-

57 Исто., (Приступ: 10.06.2013. године). 58 Ивановић, А., Бјеловук, И., Поузданост криминалистичко-техничких метода за детектова-

ње трагова барутних честица на шакама осумњичених, Часопис МУП-а Републике Србије,

2010. године, стр. 10. 59 Исто.

72

међу жртве и уста цијеви, односно од даљине пуцања. Честице металног по-

ријекла настају усљед наглог хлађења од екстремно високих температура и

високог притиска, што на њиховој површини, али и у њиховој унутрашњо-

сти, изазива знаке кондензације.

Приликом опаљења пиштољ и револвер пропуштају продукте самог

опаљења у близини руке која опаљење врши. Разликујемо три извора ових

продуката:

1. продор кроз зазоре механизма за опаљење (нпр. револвер има мали

зазор између цилиндра и задњег краја цијеви тако да ове честице

пролазе кроз тај зазор и таложе се на особи која пуца).

2. избацивање чауре (када, код полуаутоматског пиштоља, пројектил

изађе из чауре, долази до њеног механичког избацивања, а за то

вријеме честице опаљења излазе и таложе се на особи која пуца),

3. облак на устима цијеви оружја (највећи дио честица опаљења ра-

спростире се на устима цијеви оружја и депонује у околини оште-

ћења које је погодио пројектил из овог оружја, али се један дио ових

честица, усљед отпора ваздуха, враћа уназад и таложи на особи која

врши самоопаљење).60

2.2.3.4.1. Значај и поступак идентификације ватреног оружја

Када је ријеч о идентификацији ватреног оружја познато је да се она

може вршити у више случајева али у пракси су најзаступљенија два случаја:

1. када се сумња да је ватрено оружје украдено и жели се на основу

утврђивања физичких обиљежја, односно општег изгледа и сериј-

ског или фабричког броја утврдити идентитет оружја;

2. када се сумња да је ватрено оружје употријебљено у извршењу кри-

вичног дјела, а на лицу мјеста или код жртве су пронађени пројек-

тил, чаура или обоје.

У случајевима када се пронађе ватрено оружје за које постоји основ

сумње да то оружје потиче из неког кривичног дјела крађе или је оно прибав-

љено на неки други илегалан начин, идентификација оваквог ватреног оружја

се врши на основу физичких обиљежја и то утврђивањем марке, модела и

серијског броја.

У случајевима када је потребно идентификовати ватрено оружје које је

кориштено у извршењу неког кривичног дјела, идентификацију је могуће

обавити на основу његових пројектила и чаура. То подразумијева да су тра-

гови на пројектилу одређени конструкцијом цијеви и лежиштем метка. У том

смислу, трагови као такви настају у три фазе и то:

60 Исто., стр. 11.

73

приликом уласка пројектила у цијев;

при урезивању кошуљице пројектила у навоје;

при обртном кретању пројектила напријед кроз цијев.61

Приликом опаљења и проласка пројектила кроз цијев, механички тра-

гови поља и жљебова се оштро урезују у материјал кошуљице пројектила.

Управо на тај начин на површини пројектила настају микротрагови који су

посљедица несавршености унутрашњег рељефа цијеви. На основу оваквих

обиљежја се утврђује идентитет ватреног оружја и потребно је нагласити да

свако ватрено оружје оставља јединствен односно индивидуални траг на

пројектилу који се испаљује. Када је ријеч о траговима који остају на чахури

а који се могу користити за вјештачење можемо рећи да су они следећи:

трагови ударне игле,

трагови извлакача,

трагови избацивача,

трагови чела затварача,

трагови уста оквира,

трагови лежишта метка.62

Сви горе наведени трагови се разликују од оружја до оружја и имају

своје одређене специфичности. На основу овог, можемо рећи да су као такви,

захваљујући тим особеностима, погодни за вјештачења и идентификацију.

Најчешћи инструмент који се користи приликом вјештачења и идентифика-

ције ватреног оружја на основу трагова пројектила и чауре је компаративни

микроскоп, који омогућава да се истовремено посматрају спорни и неспорни

узорци, те на основу тога, да вјештак изврши идентификацију ватреног ору-

жја и дâ своје експертско мишљење.

Код разјашњавања свих могућих кривичних дјела код којих је предмет

односно, средство извршења кривичног дјела ватрено оружје (убиство, по-

кушај убиства, рањавање, разбојништво и др.) потребно је утврдити да ли је

осумњичени пуцао управо из тог оружја и, на крају крајева, да ли је уопште

пуцао. Велику важност при доказивању чињенице, да ли је одређена особа

пуцала из ватреног оружја, или не, има детекција трагова пуцања, тј. ГСР че-

стица на рукама и одјећи. Донедавно, уобичајена метода за откривање трагова

барута на шакама била је "Гонзалесов тест" код нас позната као "парафинска

рукавица". Метода се састоји од наношења растопљеног парафина на шаке,

те накнадног скидања охлађене и стврднуте "рукавице". Честице барута се

доказују накнадно у лабораторији вјештака за балистику, гдје се на разреза-

не "рукавице" накапава дифениламински реагенс, односно дифениламин,

61 http://www.crime-zone.com/index.php/kriminalistika/rubrike/forenzika/514-vatreno-oruzje-na-

mjestu-zlocina. (Приступ: 10.06.2013. године). 62 Исто., (Приступ: 10.06.2013. године).

74

који је колорни реагенс којим се доказују нитрати. Како су нитрати саставни

дио барута којим се пуни модерно стрељиво, уколико дифениламински реа-

генс дође у контакт с нитратима из барута, доћи ће до карактеристичне колор-

не реакције, то јесте, настат ће обојење карактеристичне тамноплаве боје.63

Међутим, осим у баруту, нитрата има и у цијелом низу других твари,

као што је пепео, мокраћа, пиво, нитролакови, детерџенти, козметичке креме,

креме за скидање масноће, средства за дезинфекције итд. Балистички вјештак,

би на основу искуства, по облику обојене честице, требао разликовати ради

ли се о нитрату поријеклом из барута или неке друге материје, што значи да

су могуће грешке, а у оваквим случајевима ризик од грешке је неприхват-

љив, будући да се ради о људским судбинама.

За разлику од осталих метода за анализу трагова пуцања које доказују

нитрате и нитрите у барутним честицама, користећи при томе разне индика-

торе који су у већини деструктивни, метода анализе трагова пуцања са ске-

нирајућим електронским микроскопом и енергодисперзивним детектором

X-зрака, доказује честице метала из иницијалне каписле. Све до данас, пракса

је показала да ниједна метода није идеална, али је метода уз помоћ скенира-

јућег електронског микроскопа (Sem) и енергодисперзивног детектора X-зра-

ка (Едx) неуспоредиво боља од свих осталих метода.64

Међутим, тестирање

парафинском рукавицом може бити корисно у пракси. Мора се посматрати у

склопу логичке цјелине свих изведених материјалних и личних доказа.

Самим поступком опаљења метка из ватреног оружја никада не долази

до потпуног сагоријевања барутног пуњења већ један дио барутних честица

дјелимично или уопште не сагори. У принципу, већи дио несагорјелог или

дјелимично сагорјелог барута, излази великом брзином заједно са пројекти-

лом кроз цијев оружја. Други, мањи дио излази кроз шупљине механизма за

окидање. Сасвим је јасно да се у близини тих отвора гдје је уједно и рукохват,

налази шака особе која је извршила опаљење, обавезно долази до контами-

нације коже шаке несагорјелим барутним честицама. То значи да наведени

трагови остају на руци или шаци лица које је пуцало из ватреног оружја.

Када говоримо о контаминацији шаке, односно останку трагова на њој,

морамо напоменути да је овдје оперативно битна локација несагорјелих ба-

рутних честица. То значи да несагорјеле барутне честице ипак могу остати

на шаци од активног дјеловања односно, пуцања, али и пасивног дјеловања

које настаје након пуцања, односно, могу настати и од самог држања ватреног

оружја. Реално је претпоставити да ће особа која је пуцала, односно вршила

опаљење из ватреног оружја имати несагорјеле барутне честице на кажипр-

сту, простору између палца и кажипрста, те на горњем дијелу шаке, док ће

особа која је само држала оружје, трагове имати по длановима. Ово су неке

63 Мршић, Г., Жугај С., Анализа ГСР честица употребом електронског микроскопа (Sem/Edx),

Часопис МУП-а Републике Хрватске, 2007. године, стр. 190. 64 Исто.

75

логичке претпоставке, које су у практичном дјеловању и у оперативном раду

имале смисла, мада, и од овог логичког правила може да постоји изузетак.

Сам хемијски састав иницијалне каписле се разликује од случаја до

случаја, његова разноликост је условљена у зависности од произвођача, ка-

либра, године производње и сл. Ова чињеница је веома важна приликом

утврђивања идентитета особе која је пуцала или вршила испаљење, односно

имала дотицај са спорним ватреним оружјем. Ако се подударе хемијски са-

стави ових (GSR) честица са руку осумњиченог лица са оним честицама про-

нађеним на лицу мјеста извршеног кривичног дјела, то несумњиво значи да

је управо та особа извршила испаљење из ватреног оружја и том приликом

се она не може бранити тврдњом да је пуцала неком другом приликом.

2.2.3.5. Неке активности извршилаца кривичног дјела

за вријеме његовог извршења

Када бисмо говорили о појединачним активностима извршилаца кри-

вичних дјела разбојништва морали бисмо издвојити посебно поглавље како

бисмо их набројали и све појединачно објаснили јер њих заиста има много.

Ове активности, односно њихов широк спектар начина примјене у пракси је

условљен самом врстом кривичног дјела разбојништва које се жели извр-

шити, односно објекта напада у којем се разбојништво жели извршити, а

наравно, уколико је претходно припремљена организација у извршењу овог

кривичног дјела, и уколико су унапријед прикупљене информације неопход-

не за реализацију разбојништва. Дакле, ако је ангажовање самог типера било

укључено и сврсисходно. Овде је намјерно стављена ријеч организација јер

управо овакво извршење планског и добро осмишљеног извршења криви-

чног дјела разбојништва и захтијева добро организовану скупину извршила-

ца гдје сваки субјекат односно индивидуа у извршењу кривичног дјела има

своју обавезу а што у принципу и чини једну организацију фигуративно ре-

чено у самом механизму криминалитета.

Такође, ријеч сврсисходно намјерно је употријебљена управо из разлога

сврхе, односно циља извршења организованог и добро припремљеног кри-

вичног дјела разбојништва, јер у принципу овакве активности се базирају

искључиво по правилу на крупан плијен.

Након успјешног разбојништва могли бисмо употријебити ријеч пло-

дородно, која би се односила на оне ситуације када типа која је реализована

у смислу извршења разбојништва задовољава и задовољи извршиоце њего-

вог кривичног дјела, што представља реципроцитет уложеног ризика и оче-

киване користи. Дакле, ако говоримо о добро организованом извршењу раз-

бојништва у којима је мета напада најчешће финансијска институција као

што су то банке, микрокредитне организације и сл, или стамбени објекти,

односно породичне куће имућних грађана, можемо рећи да у оваквим кри-

76

вичним дјелима њихови извршиоци имају тачно одређене задатке и улоге од

којих ћемо само неке набројати:

улога возача;

чување страже;

сам моменат тзв. упада у објекат са силовитим моментом и ефек-

том изненађења;

онеспособљавање и везивање лица која се налазе у објекту;

комуникација са оштећеним;

тражење новца и вриједних предмета;

преметачина ствари у унутрашњости;

примјена силе (мучење и малтретирање) оштећених.

2.2.3.6. Постделиктне активности извршилаца

кривичног дјела разбојништва

Свака активност, било да је предузимају органи гоњења, дакле тужила-

штво и полиција, или да је предузимају извршиоци кривичног дјела разбој-

ништва требали би да имају своју претходну осмишљену и организовану

примјењену тактику реализације, дакле план, затим би требало да слиједи

начин извршења те активности што би се опет могло сврстати у област пла-

нирања, али као активности су и наравно, реализовање плана, као и постде-

ликтне радње које се разликују и дијаметрално су супротне уколико говори-

мо о горе двије наведене стране које су супротстављене. Дакле, активности

органа гоњења су тачно прописане и дефинисане законским и подзаконским

актима, упутствима, уредбама и сл. гдје исти не смију излазити из оквира

прописаног, док код извршилаца кривичних дјела, у нашем случају криви-

чних дјела разбојништва случај је препуштен њиховој вољи и датој ситуацији

и моменту у којем се налазе након извршеног кривичног дјела, као и у зави-

сности од околности које се дешавају тада.

Ако бисмо говорили о свим постделиктним радњама извршилаца овак-

вих кривичних дјела изгубили би много времена у смислу њиховог објашња-

вања и дефинисања, јер те радње практично зависе од саме ситуације која се

дешава на терену. Међутим, постоје активности које „паметни“ и искусни

извршиоци кривичних дјела разбојништва никада неће изоставити а то су

неке од доле наведених:

организовање бјекства са лица мјеста извршеног кривичног дјела;

проналажење скровитог мјеста на којем се одбацују средства извр-

шења кривичног дјела као и сви предмети који су кориштени при-

ликом извршења истог, а то се најчешће ради на начин да се исти

предмети заједно са претходно отуђеним возилом, уколико је ко-

риштено у кривичном дјелу запале;

77

безбједно скривање отуђеног плијена у претходно пронађеним си-

гурним објектима тзв. штековима, гдје се неће довести у питање

сумња да се у истим налазе отуђени предмети. Овде је потребно

напоменути да се најчешће ради о становима који су претходно из-

најмљени и које користе неки од самих извршилаца који својим са-

мим изгледом и понашањем улијевају утисак лица која нису склона

криминалу;

инфилтрирање новца у легалне токове и др.

Ово су само неке од радњи за које можемо рећи да самим својим анга-

жманом спадају у оне радње које гарантују успјешно изведено кривично дје-

ло и немогућност откривања идентитета извршилаца, као ни расвјетљавања

кривичног дјела од стране полиције, јер се у противном извршиоци не би упу-

штали у извршење кривичног дјела. Дакле, добро организоване припремне и

постделиктне радње извршилаца своде њихов ризик од неуспјешности и

откривања од стране органа гоњења на минимум.

Из претходног је видљиво дакле, да у кривичним дјелима разбојни-

штва сваки субјекат, односно учесник самог кривичног дјела има претходно

јасно дефинисане задатке и задужења како прије извршења кривичног дјела,

тако и за вријеме извршења, као и након извршења кривичног дјела. У лите-

ратури је заступљено мишљење да се оваква кривична дјела најчешће врше

у пријеподневним или раним подневним часовима, међутим, у протеклих

неколико година, пракса је забиљежила случајеве у којима се већина овак-

вих кривичних дјела врши у ноћним часовима и то у периоду од поноћи па

до пет часова ујутро, када се лица која су у објекту, односно домаћинствима,

налазе на спавању и када је могућност пружања њиховог отпора сведена на

минимум. Такође, овде је битно нагласити и улогу лица које пружа инфор-

мације извршиоцима кривичног дјела, а које су неопходне за успјешно извр-

шење овог кривичног дјела. Такво лице се полицијским жаргоном назива

„типер“.

У том смислу, типер би представљао лице којем су познате све окол-

ности, стања, чињенице о одређеним субјектима и објектима а те информа-

ције су неопходне извршиоцима кривичног дјела за успјешно извршење, које

он истима уступа најчешће за одређене новчане износе или чак одређене

услуге. Дакле, то је лице којем су познате све или већина околности и који

посједује висок степен скупа сазнања о одређеном објекту или субјекту а

чијим откривањем или уступањем другим лицима свјесно доприноси да она

буду лак објекат напада са максималним могућим присвајањем имовинске

користи и минималним процентом ризика од неуспјеха у било којем смислу.

Није ријеткост да се овим лицима чак и унапријед исплаћује одређени износ

новца или чине одређене услуге у замјену за информације, међутим ријет-

кост је да оваква лица и сама учествују у директном извршењу кривичног

78

дјела разбојништва. У данашње вријеме овакав вид активности ових лица се

појављује у појединим моментима и као врста занимања, односно бављења,

а о чему је претходно и било ријечи.

2.2.4. Објекат кривичног дјела са правног и криминалистичког аспекта

И код кривичног дјела разбојништва, као уосталом и код свих имовин-

ских кривичних дјела, као објекат заштите јавља се имовина, иако се у ли-

тератури сматра да је ово кривично дјело истовремено управљено и против

живота и тјелесног интегритета, односно против слободе одлучивања пасив-

ног субјекта, на основу чега се ово дјело и сврстава у насилнички кримина-

литет.

Имовину можемо схватити да представља вриједност коју посједује

неко правно или физичко лице, односно, то је заправо, скуп права тј. прихо-

да и добара која неком субјекту припадају. Посједовање имовине је законом

заштићено, а њено противправно присвајање или оштећење сматра се делик-

том криминалитета.65

Дакле, најопштије речено, објекат заштите код овог

кривичног дјела јесте имовина или пак право на имовину као једно од осно-

вних, природних, универзалних људских права.

Из горе наведеног, дакле, можемо закључити да имовина представља

скуп, односно, збир имовинских права и интереса. Овим се кривичним дје-

лом штити имовина која се, заправо, састоји од ствари или предмета, али и

имовинских права и интереса везаних за те ствари или предмете. Имовина

подразумијева својину неког лица, односно присвајање ствари и вриједности

у којима и преко којих се оне изражавају. Опет, може се рећи да се имовина,

може јавити у облику покретне или непокретне ствари, односно других имо-

винских права и интереса који се по правилу могу вриједносно изразити, на-

равно у новцу. Самим тим јасно је да имовина чини економски основ посто-

јања егзистенције и развоја сваког човјека, групе људи, односно друштва у

цјелини. Она служи за задовољење општих, заједничких и појединачних,

односно личних потреба. Због посебног значаја који имовина има за човјека

и друштвену заједницу, од најстаријих времена у структури кривичних дјела

јављају се и ова кривична дјела-кривична дјела против имовине. Као зашти-

тни објекат код кривичног дјела разбојништва појављује се, дакле, имовина

у ужем смислу (нпр. материјална добра у виду разних предмета, односно по-

кретне ствари), а затим и имовинска права и интереси, односно имовина у

ширем смислу.

Сама заштита имовине или како се то данас популарно каже „права на

имовину”, као једног од природних, универзалних људских права је предви-

ђена прописима како међународног, тако и домаћег права. Тако члан 1 Првог

65 Бошковић, М., Криминолошки лексикон, Нови Сад, 1999. године. стр. 111.

79

протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних

слобода гарантује право на имовину. Он предвиђа да свако физичко или

правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може

бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предви-

ђеним законом и општим начелима међународног права. Објекат напада код

кривичног дјела разбојништва је, како се већ може закључити, туђа покретна

ствар. Заправо, за објекат напада код овог кривичног дјела се сматра предмет

на који је управљена радња извршења кривичног дјела разбојништва како би

се повриједила или угрозила заштићена вриједност, добро или интерес.

Да би одређени предмет могао да се сматра објектом напада код овог

кривичног дјела, потребно је да такав предмет и испуњава одређене услове.

То су следећи услови:

Шема бр. 12: Приказ услова које одређени предмет мора да испуњава

да би се сматрао објектом кривичног дјела разбојништва

Код кривичног дјела разбојништва, објекат напада може да буде само

покретна ствар. Под покретном ствари можемо да подразумијевамо сваки

предмет материјалне природе, то могу бити и животиње, који се налази у

власништву неког човјека и који може бити објекат права својине у смислу

имовинског права. На основу наведеног можемо схватити да је то, дакле,

било која ствар која може да се налази у било ком агрегатном стању, без об-

зира да ли се радило о чврстом, течном или гасовитом. Са тим у вези, не сма-

трају се стварима у смислу овог кривичног дјела они материјални дијелови

природе који не могу да се налазе у човјековој власти или под његовом кон-

тролом, као што су нпр. сунчева топлота, атмосферски ваздух, киша, снијег

и сл.66

Да би се ствар са оваквим својствима могла уопште појавити као обје-

кaт напада код кривичног дјела разбојништва, мора да се ради о таквој ства-

ри која има својства покретне ствари, као што је претходно и речено. Као

покретна ствар се сматра свака ствар у смислу дијела материјалне природе

66 Јовашевић, Д., Митровић,Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис МУП-а Републике Српске, бр.: 1/09, стр. 15.

80

који се може помјерати, преносити или одвајати од главне ствари, а да се

усљед тога не поквари, оштети или уништи. То значи да је појам покретне

ствари у кривичном праву и кривично правном односу знатно шири него

што тај појам обухваћен у грађанском- имовинском праву, односно имовин-

ско правном односу.67

Тако и вода може бити предмет крађe, ако ју је учинилац одузимао на

штету комуналног предузећа када се самовласно прикључио на цијев јавног

водовода и трошио воду чија потрошња није била регистрована на водомје-

ру.68

Према томе, као предмет овог кривичног дјела може се јавити и један

дио уграђене машине, под условом да се од ње може одвојити, затим пред-

мети на земљишту или у земљишту, као и саставни дијелови куће (врата,

прозори, цријеп, олук и сл.). Из тога закључујемо да предмет кривичног дјела

крађе, па самим тиме и кривичног дјела разбојништва у чији састав улази сама

крађа, могу бити и само дијелови главне ствари ако се од ње могу одвојити

без повреде супстанце одвојене ствари.69

Објекат напада код овог кривичног

дјела не могу бити потраживања и друга права, с изузетком неких имовин-

ских права која могу бити отјелотворена у исправама (као врстама хартија –

у чеку, мјеници, штедној књижици, обвезницама и сл.).70

Као покретна ствар сматра се и свака произведена или сакупљена енер-

гија за давање свјетлости, топлоте или кретања, телефонски импулс, као и

регистровани податак који је резултат електронске обраде података (рачу-

нарски податак и програм).71

Будући да је човјек људско биће, а не ствар, он

не може бити објекат напада код овог кривичног дјела. Међутим, објекат на-

пада код овог кривичног дјела могу бити поједини одвојени дијелови људског

тијела, као што су то, нпр. одсјечена коса, извађен зуб.

Такође, када говоримо у овом контексту битно је напоменути да се

кривичним дјелом крађе могу одузети и вјештачки дијелови људског тијела

као што су протеза вилице, или протеза руке или ноге, и сл. Потребно је на-

поменути да је у литератури углавном заступљено и прихваћено мишљење

када се говори у погледу леша, а то је да леш и дијелови леша могу бити

објекат напада код крађе само под условом да имају посебну намјену или да

у себи имају уграђене апарате или предмете од вриједности као што то могу

бити уграђене златне шипке итд.

Дивље животиње на слободи постају својина одређеног лица од мо-

мента када их он ухвати или пак убије. То значи да и оне тог момента могу

да испуне услове за постојање објекта напада код кривичног дјела разбојни-

67 Петровић, Б., Јовашевић, Д., Кривично право БиХ-Опћи дио, Сарајево, 2005. године, стр. 125. 68 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ,

Часопис МУП-а Републике Српске, бр. 1/09, стр. 15. 69 Група аутора, Коментар КЗ Републике Србије, Београд, 1995. године,стр. 579. 70 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ,

Часопис МУП Републике Српске, бр. 1/09, стр. 15. 71 Чл. 1. ст. 26. КЗ БиХ, Чл. 2. ст. 29 КЗ ФБиХ, Чл.2. ст. 28 КЗ Д. Брчко БиХ, Чл.147 ст. 23 КЗ РС.

81

штва.72

Иста је ствар и са дијеловима животиња које служе за људску ис-

храну. И коначно да кажемо, чак и угинуле животиње јесу ствари у смислу

објекта напада код овог кривичног дјела све док њихов власник, дакле, го-

сподар, испољава своје притежање над њима. У прилог овом схватању, које

је готово општеприхваћено у нашој кривично-правној теорији и пракси, та-

кође и у систему common law права, животиње у природи се не сматрају сво-

јином неког лица све до момента док не буду доведене на нечије имање или

пак убијене.73

Објекат напада код кривичног дјела разбојништва мора да испуњава

још један услов. Наиме, покретна ствар на коју је управљена радња изврше-

ња овог кривичног дјела мора да буде туђа ствар, односно ствар треба да се

налази у својини другог физичког или правног лица. Из тога се може изве-

сти закључак да, уколико се ради о ствари која је у својини учиниоца овог

дјела, нема овог кривичног дјела, јер нема крађе на сопственој ствари. То

значи да се у овом случају појам својине на ствари у кривичном праву поду-

дара са овим појмом како га схвата и грађанско право.74

Тако ствари које се

уопште не могу налазити у својини неког лица (res nullues), као што је нпр.

добро у општој употреби (res communes) које је намијењено да служи опш-

тој употреби, употреби свим људима, не може бити објекат радње извршења

овог кривичног дјела. Да ли се одређена ствар или предмет налази у својини

неког лица, то је фактичко питање које судско вијеће рјешава у сваком кон-

кретном случају на бази утврђених објективних и субјективних околности.75

Од овог правила постоји један изузетак, када се одузима ствар која се налази

у сасвојини учиниоца овог дјела и другог лица, па учинилац својом радњом

прекида притежање другог лица на предметној ствари и успоставља само

своје притежање.76

Напуштене и изгубљене ствари, као и ствари за које се не зна коме

припадају у моменту предузимања радње извршења не могу бити предмет

крађе, осим ако су изгубљене, заборављене или напуштене на простору који

припада неком лицу као притежаоцу, јер у таквом случају постоји могућ-

ност да он са њима располаже.77

Тако је у пракси забиљежен случај да при-

свајање изгубљене или заборављене ствари, када лице које ју је изгубило

или заборавило претпоставља гдје се она налази, и тражећи је манифестује

72 Живановић, Т., Основи кривичног права - Посебни део, Београд, 1923. године, стр. 156. 73 Dressler Ј., Understanding Criminal law, Lexis publishing, 2001. године., стр. 555. 74 Опширније: Јовашевић Д., Коментар КЗ Републике Србије са судском праксом, стр. 310–315. 75 Жицо, О., Кривична дјела против друштвене и приватне имовине, Југословенска ревија за

криминологију и кривично право, Београд, бр.: 4/1975. године., стр. 649–655. 76 Златарић, Б., Проблематика у законодавству кривичног дјела крађе, Архив за правне и дру-

штвене науке, Београд, бр.: 2/1950. године, стр. 284. 77 Краус, Б., Кривична дјела против друштвене и приватне имовине, Приручник, Загреб, бр.: 6,

1957. године, стр. 562–566.

82

вољу да над њом поново успостави фактичку власт, представља кривично

дјело крађе.78

За постојање кривичног дјела разбојништва није од значаја да ли се

коришћењем принуде одузима покретна ствар од лица у чијој се својини она

налази или пак од неког другог лица. Наиме, ово дјело постоји и када се на

овај начин одузима ствар од другог лица које је и само до такве ствари до-

шло на противправан начин (нпр. крађом или утајом). Битно је да се ствар у

моменту одузимања налази у притежању неког другог лица тј. да он са њом

располаже. Притежање на ствари не престаје ни у случају када се притежа-

лац само привремено удаљи, одвоји од своје ствари.79

Пошто могућност фактичког располагања са стварима, односно, мо-

гућност детенције представља стварни, а не правни однос неког лица према

ствари, односно стварима, (тј. овдје се ради о природном могућем вољном

утицају на ствар), та се ствар може налазити и у притежању дјетета или ду-

шевно болесног лица, па тако и од ових лица може бити одузета ствар која

се налази у њиховом притежању.

Одузимање туђе покретне ствари је могуће без обзира на постојећи

лични однос који постоји између учиниоца кривичног дјела и оштећеног.

Тако је могуће одузимање ствари (дакле крађа), употребом силе или при-

јетње, које би биле примјењене према брачном другу, од усвојиоца, усвоје-

ника или пак лица са којим учинилац живи у трајној ванбрачној заједници.

Чињеница да се учинилац кривичног дјела и оштећени налазе у неком срод-

ству или другом блиском односу, не утиче на постојање кривичног дјела,

нити на његову правну квалификацију.80

На крају, потребно је такође напоменути да покретна ствар која је об-

јекат напада код кривичног дјела разбојништва мора да има сама по себи

имовинску, новчану вриједност, или да се помоћу ње може доћи до такве ври-

једности. То је и логично јер се ради о имовинском кривичном дјелу, дакле,

о кривичном дјелу које је управљено против имовине неког другог лица.

Предузимањем радње извршења кривичног дјела, учинилац тежи да одузе-

том ствари за себе или друго физичко или правно лице прибави одмах, непо-

средно, или касније, у блиској будућности одређену имовинску вриједност,

дакле да стекне противправну корист. Стога, ствар која се на овај начин оду-

зима мора да има сама по себи новчану вриједност, јер је вриједносни еле-

мент битан конститутивни елемент овог кривичног дјела, или пак, предузетом

радњом разбојништва се одузима ствар помоћу које учинилац може за себе

или другога да прибави имовинску корист.

78 Група аутора, Коментар Кривичног Закона Републике Србије, стр. 583. 79 Јовановић, Љ., Ђурђић, В., Јовашевић, Д., Кривично право-Посебни део, Ниш, 2002. године,

стр. 411. 80 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис Безбједност, полиција и грађани, бр.: 1/09, стр. 18.

83

Објекти напада са криминалистичког аспекта варирају од разних прав-

них особа, банке и финансијске институције, микрокредитне организације,

поште, мјењачнице, кладионице, бензинске пумпе, златаре, куће и станови

физичких особа и сл. Жртве кривичног дјела разбојништва најчешће су осо-

бе, које имају дотицаја са новцем, односно, особе које врше пренос или пре-

воз новца. Најчешће, то су благајници, поштари, инкасанти, златари, дилери

девизама, проститутке, имућне особе, таксисти и сл.

2.2.4.1. Разбојништва у банкама и улога заштитара

Када кажемо комерцијална разбојништва или разбојништва у финан-

сијским институцијама, нас примарно занимају напади на разне трговине, мје-

њачнице, кладионице, микрокредитне организације, златаре, бензинске пумпе

и сл. Вријеме када се ова кривична дјела извршавају варира, и зависи од много

фактора, али се кривично дјело разбојништва, већином како је већ претход-

но речено, извршавају навече или рано ујутро. Начин извршења кривичног

дјела разбојништва је мање-више класичан и препознатљив, а та су разбој-

ништва најчешће обојена насиљем и повређивањем оштећених особа, односно

жртава. Извршиоци су у правилу наоружани ватреним оружјем различите

врсте и калибра и ако жртве пруже отпор могу бити озлијеђене па чак и уби-

јене, те самом спознајом ове чињенице од стране жртава, чине разбојнике

статусно повољнијим у односу на оштећене, односно жртве. Пружање отпо-

ра чин је који вријеђа сујету разбојника. Овакви извршиоци кривичних дјела

разбојништва у правилу већ имају искуства у вршењу разбојништва, те мо-

жемо рећи да се неријетко ради о професионалцима.

Када говоримо о кривичним дјелима разбојништва на финансијске

службенике – благајнике, можемо рећи да се она врше било да су та лица за

благајном или да преносе новац у банку или из ње. Разбојници проучавају

путеве којима се крећу потенцијалне жртве и бирају најповољније мјесто за

напад. Неријетко имају "везу" у финансијској институцији која им је на мети

напада, а та веза, односно типер им јавља кретање благајника, а о типеру,

типовању и типи смо већ говорили. Без обзира је ли ријеч о појединцу или

групи, ако им благајник пружи отпор разбојници су склони употреби оружја.

Нападе на бензинске станице, односно бензинске пумпе, врше најче-

шће моторизовани извршиоци кривичних дјела разбојништва, обично ноћу

када је мањи промет и мање је продавача. Узимају све до чега могу доћи и

што се да уновчити, дакле, све оно од чега могу имати имовинску корист. У

пракси, то су поред новца, између осталог и цигарете, алкохол, допуне за

мобилне апарате, као и остали предмети који им дођу под руку а за које

сматрају да носе одређену или значајнију вриједност и које на лакши начин

могу да уновче. Продаваче обично под пријетњом оружја присиле да легну

на под те их најчешће вежу подесним средствима. Прије одласка са лица

84

мјеста кривичног дјела разбојништва, они онеспособљавају или узимају сред-

ства везе и закључавају продаваче, а такође уколико знају гдје се налази видео

надзор, исти уништавају физички или тренутно онеспособљавају разним

спрејевима или пур пјеном.

Кривична дјела разбојништва у трговинама, врше се појединачно или

у групи, у зависности од величине продајног објекта. Уколико се ради о ве-

ћим самопослугама обично се разбојништва врше у групи, док код мањих

самосталних трговачких радњи извршиоци могу бити појединци, индиви-

дуалци. Објекти оваквог предмета напада су трговине које имају већи про-

мет и слаб безбједносно-заштитарски систем. Извршиоци у оваквим објекти-

ма прије извршења кривичног дјела налазе разне аргументе за присутност и

разговор. Нападају изненада, узимају плијен и бјеже. У објекту који напа-

дају понекад имају помагаче.

Посебан су облик кривичних дјела разбојништва напади на финансиј-

ске установе, примарно банке, како смо претходно већ навели. Те, најтеже

облике кривичног дјела разбојништва врше и аматери и професионалци, а

данас се међу овим извршиоцима налазе и они који нападају у групи а не по-

јединачно. По мотивима и начину извршења разликују се од конвенционал-

них разбојника. Аматери су често опасни јер не знају руковати ватреним

оружјем, живчани су и у страху, па им расуђивање и одлучивање није нор-

мално, што може довести до неконтролисане употребе ватреног оружја.

Напади на банке често се врше у правом гангстерском стилу, уз рања-

вање или чак убиство талаца, односно жртава које се налазе у објекту. Оби-

чно их врше групе професионалаца по унапријед направљеном плану. При

извршењу кривичног дјела разбојништва често се служе и разним триковима

као што су нпр. прерушавање у униформе полицијских службеника, зашти-

тара или банковних чувара. Оваква кривична дјела у банкама, врше се и уз

узимање талаца, а обично се она, као што је и логично извршавају у групи.

Број чланова групе извршилаца зависи од величине банке, броју запослених,

заштитним системима, броју заштитара, као и од других релевантних фак-

тора и околности. Након одабира чланова групе слиједи припрема која обу-

хвата упознавање са објектом напада, начином његовог пословања, радним

временом, бројем благајника итд. Подваријанта напада на банке су напади

на возила која превозе новац, односно транспорт новца, то су тзв. банке на

слободном простору или покретне банке.

Већ је било говора о самим припремама за извршење кривичног дјела

разбојништва. Оне могу бити кратке, тек неколико дана, али и дуготрајне

које се могу планирати мјесецима па чак и годинама. Што је група боље ор-

ганизована са свим мјерама опреза, то су пажљивије и детаљније и саме

припреме. Прави професионалци који извршавају ова кривична дјела, прије

самог напада знају направити и макете банке и онда на њима увјежбавају

улоге.

85

Заштитари, односно само физичко обезбјеђење, могу се сусрести и са лажним, фингираним разбојништвима. Њихови се појавни облици стално мијењају, али мотиви њиховог извршења у правилу, остају исти. Да би се утврдило је ли ријеч о лажном, односно фингираном кривичном дјелу раз-бојништва, треба извршити накнадну реконструкцију свега оног што му је претходило и што је услиједило. Овакве активности које се односе на утвр-ђивање стварног или фингираног кривичног дјела разбојништва су у надле-жности полиције и јавног тужилаштва. Подаци којима располажу заштитари, те служба обезбјеђења, могу тим органима гоњења бити од велике користи. Наводне жртве могу се прво обратити заштитару и затражити помоћ, при то-ме може бити сумњиво ако наводна жртва даје сувише детаљан опис напа-дача или обратно, ако није у стању пружити никакав детаљ у вези личног описа.

Праве су жртве обично уплашене и потиштене, са различитим психи-чким стањима и манифестацијама као што су нпр. непрекидан и необуздан плач када се поново говори о самом извршењу разбојништва, хистерија, од-сутност, гледање у празно, запомагање и сл. Треба знати да стварне жртве свјесно или несвјесно преувеличавају снагу, развијеност и висину разбојника, што се приписује страху и нервози. Дакле, у самој техници вршења инфор-мативног разговора, полицијски службеници морају владати и одређеним техникама психологије како би се могла утврдити коректност изјаве од ош-тећених лица.

Заштитари могу примарно сазнати за извршење кривичног дјела раз-бојништва пријавом од стране грађана, нарочито од стране жртава разбојни-штва. Они ће заштитару рећи шта су, гдје и како доживјели, односно, саоп-штиће све детаље којих се могу сјетити а везани су за ово кривично дјело. Посебну пажњу треба обратити и на начин и мјесто извршења кривичног дјела разбојништва, те лични опис извршиоца или извршилаца. У разговору са пријавитељем, у зависности од његовог психофизичког стања, треба на-стојати добити што потпуније спознаје о догађају и извршиоцу или извр-шиоцима, о мјесту и времену напада, о начину извршења, броју извршилаца, о изгледу извршилаца (лични опис: лице, тијело, одјећа и обућа, начин хода, држање тијела...), је ли био маскиран и како, има ли неке посебне личне зна-кове, је ли га пријавитељ већ раније видио и гдје, би ли га могао препознати итд. Такође, пажњу треба посветити и нападачеву говору, дијалекту и сл. (замуцкивање, пискав глас, изговарање "ћ" умјесто "ч", екавица или ијекави-ца, поштапалице итд...).

Када је ријеч о одјећи треба настојати добити податке о врсти матери-јала, кроју и начину ношења одјеће. Управо на основу ових података поне-када је могуће одредити одакле је нападач. Ако је извршилац или више њих, користио возило, од пријавитеља треба настојати добити што више података о њему (опис, тип, регистрацију, оштећења...). Потребно је настојати да се добију и подробнији подаци о одузетим покретним стварима као и самом средству извршења кривичног дјела разбојништва.

86

2.2.4.2. Значај техничке заштите у превенцији од разбојништва

Када говоримо о самом значају техничке заштите у сегменту превен-

тивног дјеловања и смањењу ризика објеката од угрожености кривичних

дјела разбојништва, али и других кривичних дјела као што су то тешке крађе

итд., морали бисмо се осврнути на неке елементе од којих умногоме зависи

овај значај, односно успјешност функционисања техничке али и физичке

заштите. Неки од битних елемената који значајно утичу на функционисање

техничке заштите и остваривање њезине превентивне функције сврстали би

се у одређеним сегментима у процјене као што су то на примјер, процјена

угрожености објекта, процјена успјеха у превенцији одређених мјера зашти-

те, искључиво вршење послова заштите без могућности вршења других

послова у објекту или институцији, потпуна техничка заштита и покриве-

ност виталних тачака у објектима, висок ниво квалитета извршиоца послова

заштите и обезбјеђења, професионалност у извршавању послова обезбјеђења

и заштите итд.

На онову поменутог, потребно је навести основне минималне безбјед-

носне услове који су прописани Законом, а по угледу на искусније и савре-

меније државе, као што је то био случај са сусједном Републиком Хрват-

ском, са циљем смањења ризика и повећавањем заштите особа која обављају

послове са готовим новцем у финансијским институцијама.81

У том смислу

битно је навести минималне безбједносне услове заштите финансијских

институција. То су:

противпровални систем са централизованом дојавом и надзором

аларма;

противпрепадни систем са централизованом дојавом и надзором

аларма;

непрекидни видео-надзор са могућношћу похрањивања видео за-

писа.82

Противпровални системи се користе у случају провале у штићено зат-

ворено подручје. Приликом провале или покушаја провале, укључује се уре-

ђај за алармирање који звучним и свјетлосним сигналима (унутрашња сирена

са блицем и/или вањска сирена са блицем), објављује да је провала у току, те

се истовремено сигнал прослеђује у дежурни центар заштитарске агенције.83

Противпрепадни систем намијењен је заштити особа од извршења кри-

вичних дјела разбојништва. Заједничка је карактеристика свих противпре-

81 Закон о минималним мјерама заштите у пословању с готовим новцем и вриједностима

Републике Хрватске, Народне новине, бр.: 173/03. Ступио на снагу 08. 11. 2003. године. 82 Столник, Д., Банке као мјесто извршења кривичних дјела разбојништва, Полицијска си-

гурност, Загреб, 2008. године, бр.: 1-2, стр. 106. 83 Исто.

87

падних тастера да се њиховим активирањем прослеђује "тиха" дојава у де-

журни центар заштитарске агенције. Дакле, основни је циљ савремене тех-

нологије противпрепадне заштите да омогући службениицма банке дискретно

активирање система заштите у току препада, односно напада, не угрожава-

јући при томе њихову безбједност, као ни безбједност клијената банке који

су се у том тренутку ту затекли.84

Систем видео надзора омогућава снимање те накнадну реконструкцију

штетног догађаја, односно кривичног дјела који се догодио у штићеном про-

стору. Он сам по себи не спречава извршиоце кривичног дјела, али има функ-

цију одвраћања од намјере да се само кривично дјело изврши (превентивна

функција), те функцију идентификације извршилаца одређених угрожавања.

Према томе, видеонадзор је значајно средство прије и послије угрожавања,

односно извршења кривичног дјела, али је пасиван у вријеме дешавања, од-

носно ничим не спречава извршиоца (не представља стварну физичку пре-

преку).85

Обзиром да ово нису била адекватна рјешења у смислу смањења броја

извршења кривичних дјела разбојништва у финансијским институцијама,

када је ријеч о Републици Хрватској, донесени су нови Закони о измјенама и

допунама Закона о минималним мјерама заштите у пословању са готовим

новцем и вриједностима.86

Измјене и допуне Закона представљале су додат-

ни напор државе да смањи ризик и повећа сигурност од извршилаца криви-

чних дјела на објекте финансијских институција, те да повећа заштиту особа

које обављају послове с готовим новцем и вриједностима. Најзначајније

промјене односиле су се на прописивање додатних сигурносних елемената

заштите, и то:

физичке заштите

преградње радног простора службеника непробојним преградама у

висини етаже и протупровалним вратима од простора који су до-

ступни странкама и другим особама.87

Када говоримо о Босни и Херцеговини, односно, Републици Српској,

са развојем банкарског тржишта, као пропратна појава и пратећа дјелатност,

појавила су се и кривична дјела разбојништва, која су најчешће извршавана

и извршавају се од стране више лица и уз употребу ватреног оружја. Иако су

приватне Агенције за обезбјеђење лица и имовине дефинисале свој статус у

оквиру закона, те су тиме обезбједиле законско упориште у свом дјеловању,

84 Исто. 85 Исто. 86 Закон о измјенама и допунама Закона о минималним мјерама заштите у пословању с гото-

вим новцем и вриједностима Републике Хрватске, Народне новине, бр.: 150/05. Ступио на

снагу 29.12.2005. године. 87 Столник, Д., Банке као мјесто извршења кривичних дјела разбојништва, Полицијска си-

гурност, Загреб, 2008. године, бр.: 1-2, стр. 106.

88

слика са терена говори о чињеницама да ипак, изазови који су пред тим

агенцијама не дају им много времена за опуштање и увелико доводе у пита-

ње квалитет функционисања таквих агенција, јер је заиста ријеткост у пракси

чути да је захваљујући дјеловању агенције (било физичком или техничком),

спријечено извршење кривичног дјела разбојништва, тешке крађе, крађе

итд. У том смислу када говоримо о могућности смањења ризика од кривич-

ног дјела разбојништва, али и других кривичних дјела, потребно је истаћи

двије чињенице: да не постоје апсолутно сигурни и безбједни објекти и осо-

бе и да банкама сама безбједност није приоритетна, јер што је више мјера

укључено у систем обезбјеђења то је мања слобода протока готовог новца а

банке и живе од новца клијената.88

Када говоримо о првој чињеници, а то је да не постоје апсолутно сигу-

рни и безбједни објекти и особе морамо напоменути да је у реалном свијету

потпуну безбједност немогуће постићи. Аналогно томе, степени угрожавања

могу бити мали, средњи или велики, или чак могу бити бројчано означени

нивоом угрожавања од 1-5, гдје степен 5 представља највиши степен, одно-

сно, изузетну угроженост. Већина финансијских институција у БиХ, али и

шире има средњи степен угрожености (барем гдје је та процјена урађена),

што с обзиром да се пословнице банака отварају у објектима који не испу-

њавају ни минимум стандарда и није лоше. Процјена угрожености би треба-

ла играти важну улогу при одабиру будуће или адаптацији постојеће лока-

ције. У многобројним објектима, због њихових просторних, конструктивних

или енергетских ограничења, напросто се не може осигурати адекватна заш-

тита људи и имовине. То разбојници итекако знају препознати. Као посље-

дица тога дешавају нам се на десетине опљачканих банака и вишемилионски

губици. Поразна је чињеница да постоје објекти, који су и данас у функцији

а који су у року од годину дана, по више пута „пљачкани“ а да се на пред-

упређењу њихове заштите није ништа урадило.

Када говоримо о другој чињеници да банкама сама безбједност није

приоритетна, јер што је више мјера укључено у систем обезбјеђења то је ма-

ња слобода протока готовог новца а банке и живе од новца клијената, може-

мо рећи како је у овој чињеници можда и суштински проблем. Људи који

одлучују о безбједности у банкама често страхују да сама банка не постане

„талац“ властитих безбједносних процедура, односно да се то негативно не

одрази на односе са клијентима. Управе банака су дужне предузети мјере

безбједности и због осигуравајућих кућа. Уколико се догоди разбојништво а

вјештачењем се утврди да нису примјењене неопходне мјере заштите изо-

стат ће наплата одштете па ће се штета намирити из властитих средстава,

што је опет погубно за финансијску институцију.

88 Мехиновић, Н., Како обезбиједити банке?, доступно на: http://www.zrno.ba/zrno/sigurnost/48-

sigurnost/77-obezbjediti-banke.html (Приступ: 30.06.2013. године.).

89

У том смислу, неопходно је да свака банка и финансијска институција,

односно установа у којој се послује са готовим новцем у већим количинама,

посједује безбједносни тим који је високо позициониран у организационој

структури, гдје ће исти бити директно одговорни на примјер директору.

Сходно томе, активности поменутог тима би биле усмјерене на развој и

имплементацију самог концепта физичке и техничке заштите лица, имовине

и вриједности, надзор над спровођењем процедура, усавршавање, обука

интерних упосленика, односно службеника, а самим тим и избор најбољих

то јесте, најквалитетнијих приватних агенција које пружају услуге обезбје-

ђења.

Запослени у банкама, прије свих благајнички и трезорски службеници,

морали би бити упознати са мјерама за смањење ризика од разбојништва те

процедурама у случају извршења кривичних дјела ове или сличне врсте, као

и са процедурама и поступањима у другим инцидентним ситуацијама. По-

једине мјере не изискују додатне материјалне или техничке инвестиције и

више су ствар одговорног односа према имовини банке. Новац се никада не

смије одлагати на пултове и у видном пољу клијената већ га одмах треба

одложити у касе (подпултне и трезорске), које морају бити закључане а са

кључевима који се не би смјели налазити у близини каса. Подпултне касе

осим тога морале би имати систем отварања са временском задршком. Тре-

зорски простори су обавезно посебна просторна цјелина унутар објекта под

специјалним режимом обезбјеђења са аутономним алармним системима и

појачаном механичком заштитом у виду протупровалних и протупожарних

врата.89

То су минимални услови али сви смо свједоци да често ни они нису

испуњени.

С обзиром да је карактер овог дијела рада упознавање са техничким

системима заштите који се користе у предузећима и установама, у даљем

тексту у најкраћим цртама обрадићемо сегмент техничке заштите виталних

и других тачака путем електричних и електронских направа. Иначе, елек-

трични и електронски системи техничке заштите с обзиром на намјену ди-

јеле се на:

1. системе за детекцију уласка у штићени простор, настанак пожара и

дојаву препада;

2. системе за надгледање штићеног простора (видео надзор);

3. системе контроле приступа и радног времена;

4. системе за контролу рада чуварске службе;

5. средства за заштиту у превозу лица, новца, вриједносних папира и

осталих вриједности.90

89 Исто. 90 Техничка заштита, Скрипта, Управа за полицијско образовање, Бања Лука, 2011. године,

стр. 1.

90

Систем за детекцију уласка у штићени простор, дојаву напада и на-

станка пожара. Када је ријеч о овом систему можемо рећи да је он намје-

њен за заштиту од неовлаштеног приступа у одређене затворене, штићене

просторе као што је то објекат или дијелови објекта у којима су смјештени,

складиштени или похрањени повјерљиви документи, хартије од вриједно-

сти, магацински, пословни, стамбени и други простори, у које је дозвољен

приступ само одређеним особама. Овај систем омогућава звучну и свјетло-

сну сигнализацију, те благовремено узбуњивање у случају напада, односно

напада на лица која рукују са одређеним вриједносним папирима, новцем и

сл. као и благовремену детекцију у случају настанка пожара у тим простори-

јама.

Окосницу овог система чини алармна противпровална и противпожар-

на корпорација „Ademco“, „Dsc“ и „Paradox“ на које се зависно од конкретног

објекта везују периферни елементи (магнетни контакти, Ic и Мw детектори

покрета, детектори лома стакла, микрофонски и ултразвучни јављачи шума

за заштиту каса, трезора, паник тастери и педале за дојаву напада, те опти-

чки и термички детектори пожара).

Начин управљања овим системом је такав, да се системом управља

путем тастатуре, то јесте шифратора тако да приступ у штићени простор

имају само особе које знају шифру и то свака особа има своју посебну ши-

фру тако да се тачно зна ко и када је руковао системом. Сваки неовлаштен

покушај приступа у штићени простор се сигнализира звучним или тихим

сигналом или њиховом комбинацијом, с тим да сигнализација напада и де-

текција пожара ради у режиму 24 сата, односно без престанка.

Информације које се односе на укључење или искључење система, ста-

ње напајања, тест, аларми и друге активности, са инсталираних алармних

централа из објеката или дијелова објекта без обзира на њихову локацију

путем постојећих ПТТ линија преносе се до Централног надзорног система

ФИТОБ-а гдје се на рачунару исказује тренутно стање на објектима, што

омогућава благовремено узбуњивање и интервенцију надлежних лица. Сви

ови подаци се истовремено и архивирају тако да се може обавити рекон-

струкција догађаја у случају потребе.91

Системи за надзор штићеног простора – видео надзор. Витални објек-

ти или дијелови објеката, производни погони као и одређени простори, све

више се штите употребом система видео надзора. Овај систем омогућава над-

зор, документовање и благовремено откривање ванредних догађаја – комби-

нацијом видео сензора – камера и алармних детектора. Нова верзија камера

у боји има могућност да код минималног освјетљења прелази у црно бијели

модел тако да осигуравају већу осјетљивост у ноћним условима што омогу-

ћава далеко лакшу и сигурнију идентификацију. Осим фиксних камера све

91 Исто.

91

више су у употреби покретне камере које осим мотора за окомито и водо-

равно кретање садрже зум објектив тако да је могуће на удаљености од око

200 метара прочитати регистрацију на таблици путничког аутомобила. Овим

камерама се може управљати директно са тастатуре или преко централног

уређаја ДВР (дигиталног видео рекордера).

На ДВР је могуће спојити до 32 камере у зависности од врсте уређаја.

Све ове камере је могуће надгледати истовремено у различитим форматима,

а уз кориштење зума на покретним камерама могуће је детаљно снимити

штићени простор, или се може одабрати било која камера која ће се надгле-

дати у формату преко цијелог монитора. Снимање се врши на хард диску

ДВР-а чиме је избјегнуто скупо и споро снимање и прегледање са видео

касета, а кориснику овог система је омогућено да одабиром времена и да-

тума брзо и једноставно прегледа одређени снимак и по потреби похрани на

хард диск, ЦД или ДВД. За уштеду простора на хард диску могуће је про-

грамирати и користити опцију, за сваку камеру појединачно, што омогућава

да се снимање одвија само ако је дошло до кретања у одређеном обиљеже-

ном простору. Ако је осим квалитетног записа на хард диск потребан и

пренос видео сигнала преко компјутерске мреже, такође, може се одабрати

дигитални видео рекордер са мрежним прикључком.

Такође, овај систем омогућава и пренос података на издвојену лока-

цију (оперативни центар корисника или Агенције за заштиту, или полицију)

путем рачунарске мреже; ISDN, DSL линије и бежичним интернетом тако да

корисник који је ауторизован програмском опремом и приступним кодом

може надгледати и контролисати видео систем.92

Систем контроле приступа и радног времена. Намјена овог система је

контрола улаза и излаза у објекат или дијелове објеката и регистрација при-

сутности лица на радном мјесту што обезбјеђује прикупљање података и из-

раду потребних извјештаја на који начин се елиминише субјективни фактор

у раду портирске службе. Систем поред осталог обезбјеђује:

да у штићени простор може ући или изаћи само особа која посједу-

је личну контактну или безконтактну магнетну картицу зависно од

врсте примјењеног система;

да се улаз или излаз региструје уз назнаку редован, приватан, слу-

жбен и слично;

да се путем картица утврђују и нивои приступа у просторе, тако да

одређене картице обезбјеђују само приступ у објекат, док друге и у

посебно штићене просторе;

да се помоћу рачунара и програмске подршке врши обрада и по-

храњивање података о присутности или одсутности у објекту;

92 Исто. стр. 2

92

да се у матичној евиденцији рачунара могу програмирати поједи-

начне листе (кашњења, ранији одласци, цјелодневна одсутност, ра-

злози и сл.) и скупне листе за одређене организационе јединице.93

Систем у цјелини обезбјеђује да се у сваком тренутку добију потребни

подаци о присутности или одсутности на послу што је непроцјењив доприос

у побољшању технолошке дисциплине и процеса руковођења. Успјешне ус-

танове већ одавно користе систем контроле приступа и радног времена.

Систем за контролу рада заштитарске службе. Употреба техничког

система контроле рада заштитарске службе значајно је подигао ниво функ-

ционисања укупне заштите. Суштина овог система је да радник обезбјеђења,

чувар, заштитар по процјени или у тачно предвиђено вријеме, врши обила-

зак одређених тачака у зони обезбјеђења. Обиласци зоне по процјени или у

одређено вријеме региструју се путем паник тастера или магнетних прекидача

у Оперативном центру, постоји и могућност да се они и накнадно дешифру-

ју, зависно од избора система. Када говоримо о предностима овог система,

можемо рећи да се оне огледају у праћењу и руковођењу заштитарском слу-

жбом са једног мјеста, као и брзој и ефикасној интервенцији у случају да

заштитари из било којих разлога не извршавају програмирану и предвиђену

активност.

Захваљујући овом систему и путем њега, могу да се програмирају и

друге, потребне активности у раду заштитарске службе као што су обиласци

од стране руководних радника, смјене и примопредаја смјена заштитарске

службе и слично. Овај систем у сваком случају искључује субјективни фак-

тор у раду и руковођењу заштитарском службом и омогућује благовремену

информацију из Оперативног центра. Назначени системи заштите су међу-

собно независни и у укупној техничкој заштити реализују се по утврђеној

динамици зависно од приоритета заштите у установи, односно објекту.

Према искуствима професионалаца из ове области, првенствено се

примјењује сегмент за детекцију метала, оружја и бомби, или других минско

експлозивних средстава, затим систем за детекцију уласка у штићени про-

стор, настанка пожара и дојаву напада, систем за контролу рада заштитарске

службе те систем контроле приступа и радног времена и потом систем за

надгледање штићеног отвореног и затвореног простора, дакле, видео над-

зор.94

Системи који се препоручују су најпознатији у тим областима и носе

сертификат ISO 9001. За ове системе је у пракси обезбјеђено и прописано 1

до 2 године гаранције и до 10 година погаранцијског одржавања. Уз инста-

93 Исто. 94 http://zastita.info/hr/clanak/2012/11/banke-su-i-dalje-nesigurno-popis-smjernica-i-prijedloga-

novih-mjera,290,9606.html. (Приступ: 30.06.2013. године).

93

лацију опреме која је иначе преносива и мобилна врши се и едукација особља

које рукује њоме, тако да је накнадно присуство техничке службе неопходно

само у случајевима сервисних интервенција.95

Средства за заштиту у превозу лица, новца, и осталих вриједности.

Када говоримо о мјерама заштите, можемо рећи да су то мјере које се пре-

дузимају ради заштите лица и имовине, финансијских институција, и то:

заштите лица;

заштите објеката у којима се обавља пословање готовог новца и

других вриједности;

заштите превоза и преноса готовог новца и вриједности;

заштите података прибављених примјеном мјера заштите.96

У складу са својом намјеном, возила која су намјенска за ове дјелатно-

сти треба да буду опремљена следећим:

1. системом техничке заштите који спречава неовлашћени улазак у

возило, открива, биљежи и дојављује покушај неовлашћеног или

насилног уласка у возило;

2. системом видеонадзора простора у којем се налази терет, посада

возила, правац кретања возила и простора иза возила;

3. телекомуникацијским системом, и то: радио телефоном (систем ја-

вне телекомуникације) и системом мобилне и преносне радио везе

(систем телекомуникација за властите потребе);

4. средством за гашење пожара у складу са прописима који се односе

на заштиту од пожара;

5. сигурносним спремником или торбом за пренос новца.97

Подаци прибављени средствима техничке заштите који се односе на

мјере заштите чувају се на медију на којем су похрањени, који се штите у

складу с одредбама посебног закона. Министарство унутрашњих послова

води евиденцију издатих одобрења. Правно лице којем је дато одобрење во-

ди евиденцију о свим пословима обављеним на основу одобрења.

На основу горе наведеног можемо навести одређене зоне у смислу

техничке заштите и техничке покривености безбједносних уређаја, па би у

том смислу могли да наведемо:

Зона „А“ – заштита периметра (спољашња заштита). У зони пери-

метра штићеног објекта детекција треба да буде најранија. То је зона уједно

95 Техничка заштита, Скрипта, Управа за полицијско образовање, Бања Лука, 2011. године,

стр. 3-4. 96 Исто, стр. 8. 97 Исто.

94

и најзахтјевнија због изложености атмосферским утицајима, а простори на

којима је потребно детектовати покушај провале често се мјере и у стоти-

нама метара. Зато се од опреме за детекцију очекује што је већа могућа по-

узданост, робусност, неосјетљивост на утицаје околине и превенција лажних

аларма. Детектори за заштиту периметра најчешће се интегришу са расвје-

том како би непожељне госте упозорили да су уочени. Уједно се активира и

локално снимање догађаја путем система видео-надзора.98

Зона „Б“ – заштита непосредне околине објекта. Како би се повећала

ефикасност система заштите препоручује се не само заштита унутрашњости

објекта пасивним инфрацрвеним детекторима, него и примјена напредних

пасивних инфрацрвених детектора за спољашњу употребу у непосредној

околини објекта. Тако се добија ранија детекција и активација аларма прије

него што нападач уђе у објекат и почне штету.99

Зона „В“ – спољашња заштитна преграда. Посебна група спољаш-

њих детектора су детектори намјењени заштити отвора и пролаза на штиће-

ном објекту који представља потенцијална мјеста уласка у објекат. Након

што је посјетилац детектован у зони А, у зони Б га треба одвратити од на-

мјере да почини провалу. Зато је у зони Б пожељна примјена детектора са

гласовним порукама које се активирају у тренутку детекције. У зони А најче-

шће је интеграција са даљинским видео-надзором који омогућава прегледа-

вање догађаја са издвојене локације или из централног надзорног система.100

Зона „Г“ – унутрашња заштита. Ова зона обухвата сав унутрашњи

простор штићеног објекта и најчешће се штити пасивним инфра црвеним

детекторима. Важно је изабрати квалитетан детектор који разликује људске

активности од кретања кућних љубимаца или различитих емисија у просто-

ру. Ови детектори су доступни у различитим верзијама. За додатну безбјед-

ност препоручује се употреба комбинованих детектора који обједињују два

инфрацрвена детектора у једном кућишту – један ствара заштитну завјесу

дуж зидова, а други штити простор. Будући да је за дојаву аларма потребно

активирати оба детектора готово је немогуће добити лажну дојаву, па су

овакви детектори посебно занимљиви на објектима штићеним услугама цен-

тралног надзора и интервенције.101

98 http://www.ws.co.rs/index.php/mere-samozastite. (Приступ: 30.06.2013. године.). 99 Исто. 100 Исто. 101 Исто.

95

2.2.5. Радња извршења кривичног дјела разбојништва

Као што је већ речено приликом појмовног одређења кривичног дјела

разбојништва, оно је нарочито сложено кривично дјело (као облик привид-

ног реалног стицаја по основу конзумпције).102

Оно се састоји из два криви-

чна дјела:

Принуде;

Крађе,

Уколико принуду посматрамо индивидуално, закључићемо да она прет-

ходи крађи и представља средство и начин њеног вршења. Принуда се при-

мјењује са циљем да би се савладао отпор власника или држаоца ствари и

тако одузела туђа покретна ствар у намјери да учинилац за себе или другог

прибави противправну имовинску корист. Радња овог кривичног дјела је за-

почета примјеном силе, па је небитно да ли је изостала друга фаза извршења

кривичног дјела, а то је одузимање ствари. Такође, за постојање овог криви-

чног дјела није неопходно да сила коју је учинилац употријебио ради одузи-

мања туђе покретне ствари буде таквог интензитета да би се њоме могао

савладати отпор оштећеног. Довољно је, наиме, да је употребом силе ство-

рена управо таква ситуација у којој је дошло до одузимања туђе покретне

ствари.

Шема бр. 13: Саставни елементи принуде

Оно што квалификује радњу извршења кривичног дјела разбојништва,

јесте карактер средства и начин њеног извршења а то је примјена силе или

квалификоване пријетње. За постојање кривичног дјела разбојништва, већ је

истакнуто, није неопходно да сила коју извршилац кривичног дјела употреб-

љава ради одузимања туђе покретне ствари буде таквог интезитета да би се

њоме могао савладати отпор оштећеног, битно је дакле, да она постоји. Тако,

на примјер, према ставу судске праксе ако количина употребљене силе ради

одузимања туђе покретне ствари буде таквог квалитета да оштећену обори

на земљу и тако је онеспособи да спријечи одузимање новчаника који јој

102 Чејовић, Б., Миладиновић, В., Кривично право-Посебни део, Ниш, 1995. године, стр. 317–318.

96

затим буде одузет употребом конкретне силе, ради се о разбојништву.103

Довољно је да је употребом силе створена таква ситуација у којој је дошло

до одузимања туђе покретне ствари. Ради се, дакле, о двоактивном кривич-

ном дјелу за чије је постојање потребно кумулативно предузимање двије

радње:

употреба силе или квалификоване пријетње и

одузимање туђе покретне ствари.

У складу са горе наведеним, прво се, дакле, предузима акт принуде као

средство, односно начин, а затим се приступа и непосредном одузимању ту-

ђе покретне ствари. Ипак, суштина овог кривичног дјела не мора да се испо-

љи у активној радњи учиниоца којом он својом физичком радњом одузима

туђу покретну ствар. Довољно је дакле, постојање такве ситуације у којој

сам оштећени предаје ствар под дејством примјене силе. Наиме, овдје се по-

нашање оштећеног у наведеном случају не може третирати као његово пона-

шање у смислу слободне диспозиције сопственом имовином.104

Радња извр-

шења код кривичног дјела разбојништва је одређена као одузимање туђе

покретне ствари. То је дјелатност и активност којом се прекида притежање,

детенција, фактичка власт ранијег држаоца и успоставља државина на ства-

ри учиниоца кривичног дјела, односно могућност њеног коришћења или ра-

сполагања. Та радња извршења се предузима на законом одређени начин:

употребом силе која може бити апсолутна, што значи физичка или

компулзивна, односно психичка и која мора да буде неотклоњива;

квалификоване пријетње која се састоји у најави непосредног на-

пада на живот или тјелесни интегритет држаоца или власника ства-

ри, или неког другог лица.105

Елементи силе и пријетње да ће се напасти на живот или тијело другог

лица се примјењују у циљу сламања отпора или спречавања очекиваног от-

пора према лицу од кога се ствари одузимају, али је могуће да буду при-

мјењене и према неком другом, њему блиском лицу, лицу које је притекло у

помоћ или се затекло на мјесту извршења дјела.

За постојање кривичног дјела разбојништва битно је да се радња извр-

шења предузима на одређени начин и у одређеној намјери, намјери да учи-

нилац за себе или другог прибави противправну имовинску корист или на-

103 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Безбједност, полиција, грађани,

бр.: 1/09; стр. 19. 104 Исто. 105 Јовашевић, Д., Обележја кривичног дјела разбојништва, Судска пракса, Београд, бр.: 9/1996.

године, стр. 62-65.

97

мјери присвајања одузете ствари.106

Ова намјера мора да постоји на страни

учиниоца у вријеме извршења дјела, али она не мора да у сваком конкрет-

ном случају буде и остварена.107

Сама околност да је оштећени под дејством

принуде сам предао ствар учиниоцу кривичног дјела не може се третирати

као његово понашање у смислу слободне диспозиције сопственом имови-

ном. За постојање пријетње није битно да ли је она могла бити остварена

или не, битно је да лице коме се пријети има основа да у конкретном случају

схвати пријетњу као озбиљну и могућу.

2.2.6. Крађа као елемент разбојништва

Крађа као основно имовинско кривично дјело представља основни

елемент кривичног дјела разбојништва. Она се састоји у одузимању туђе по-

кретне ствари од другог лица у намјери да се њеним присвајањем прибави

себи или другом противправна имовинска корист. Тако се радња одузимања

туђе покретне ствари јавља као прва дјелатност и активност у склопу куму-

лативно одређене, двоактне радње. За постојање кривичног дјела разбојни-

штва није потребно да вриједност одузетих ствари употребом силе или при-

јетње садржи обиљежје кривичног дјела крађе, јер је висина противправно

прибављене користи небитна, заправо није одлучујући фактор. Радња извр-

шења кривичног дјела је одузимање туђе покретне ствари. О томе кад је

предузета радња одузимања, када дакле, постоји свршено кривично дјело

крађе, у теорији кривичног права постоје различите теорије.

То су сљедеће теорије:

теорија контректације;

теорија амоције;

теорија аблације;

теорија илације;

теорија апрехензије.108

Када говоримо о овим теоријама, споменућемо да према теорији апре-

хензије, кривично дјело крађе постоји када је учинилац својом радњом пре-

кинуо притежање (фактичку, државинску власт, детенцију) другог лица на

ствари и успоставио своје притежање на њој, тј. кад је почео фактички да

располаже са ствари, односно када је створио услове који му омогућују сло-

106 Опширније у: Аћимовић, М., Кривично право-Општи део, Суботица, 1937. године, стр.

90–92. 107 Новоселац, П., Неподобан покушај разбојништва, Зборник Правног факултета у Загребу,

бр.: 1/1990. године, стр. 135–142. 108 Златарић, Б., Проблематика у законодавству о кривичном делу крађе, Архив за правне и

друштвене науке, Београд, бр.: 2/1950. године, стр. 283–291.

98

бодно, несметано кориштење и располагање са таквом ствари која је била

туђа.109

За свршено кривично дјело крађе није довољна обична детенција, већ

притежање које учиниоцу омогућује несметано кориштење и располагање са

тако одузетом ствари.110

Одузимање туђе ствари може се извршити различи-

тим дјелатностима, на разне начине, тајно или јавно, различитим средстви-

ма, у присуству других лица и сл.

За постојање кривичног дјела, овдје је битно да се радња извршења

предузима у одређеној намјери, а то је у намјери учиниоца да присвајањем

одузете ствари за себе или друго физичко или правно лице прибави против-

правну имовинску корист. Ова намјера мора да постоји на страни учиниоца

у вријеме предузимања радње извршења, али она не мора да буде остварена

у конкретном случају. Само присвајање туђе ствари не значи стицање своји-

не учиниоца кривичног дјела на предметној ствари, већ његово фактичко

власничко понашање у располагању тако одузетим стварима.

2.2.7. Принуда као елемент разбојништва

Под принудом подразумијевамо употребу силе (физичке или психи-

чке), ради постизања неког циља. Тај циљ се дакле, остварује савладавањем

туђе воље.111

Са аспекта вршења полицијских послова, принуда је законом

допуштено дјеловање државних органа ради наметања грађанима и правним

лицима таквих понашања која су неопходна за извршавање закона.112

У контексту кривичног дјела, принуда је други елемент кривичног дје-

ла разбојништва. Она заправо, представља начин и средство за предузимање

радње одузимања туђе покретне ствари. Управо овај елемент осликава пра-

вну природу овог кривичног дјела, према коме је оно и дефинисано као на-

силничко имовинско кривично дјело.

У правној теорији је прихваћено да принуда представља притисак на

вољу учиниоца дјела који долази споља, а који може бити изазван разним

узроцима: природним догађајима, животињском снагом и људским радња-

ма. По карактеру свога дејства, разликују се два облика принуде. Тако се она

може јавити као:

физичка;

психичка принуда.

109 Путник, О., Аберација код крађе, Наша законитост, Загреб, бр.: 4/1953. године, стр. 202–213. 110 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ,

Часопис Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Безбједност, полиција и

грађани, бр.: 1/09; стр. 21. 111 Јовичић, Д., Организација и надлежност полиције, Факултет за безбједност и заштиту Бања

Лука, 2011. године, стр. 105. 112 Исто.

99

Шема бр. 14: Облици принуде

Када је ријеч о физичкој принуди ту подразумијевамо да је физичка

принуда притисак споља којим се дjелује на тијело човјека приморавајући га

да предузме радњу којом извршава кривично дјело. Психичка принуда је пак

она којом се дјелује на вољу и осјећање човјека под чијим дејством он врши

кривично дјело.

Принуда као елемент кривичног дјела разбојништва временски прет-

ходи извршењу крађе. Она се, заправо, јавља као начин и средство за оду-

зимање туђе ствари.113

Управо зато, између њих треба да постоји међусобна

повезаност, дакле, у овом смислу то значи да између употребљене принуде и

крађе не мора да постоји временски размак у дужем трајању.114

Принуда се предузима непосредно прије одузимања туђе ствари или

пак за вријеме самог одузимања туђе ствари. Сама принуда се јавља у два

облика.

То су:

Сила;

Пријетња.

113 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Безбједност, полиција грађани,

бр.: 1/09; стр. 22. 114 Исто.

100

Шема бр. 15: Облици у којим се јавља принуда

Сила је у функцији принуде, она је први облик примјене принуде као

средства за одузимање туђе покретне ствари.115

То је, заправо, прва фаза или

први елемент кривичног дјела разбојништва. Сила тако представља употре-

бу физичке, механичке или друге снаге од стране једног лица према другом

лицу са циљем да се то лице принуди на неко чињење или нечињење које

доводи до проузроковања забрањене посљедице, тј. до остварења кривичног

дјела. Снага којом се дејствује према тијелу другога, може бити тјелесна или

механичка енергија, али и употреба неке друге врсте енергије (као што је:

топлотна, свјетлосна, звучна, ваздушна и слична енергија).

Под силом се такође подразумијева и употреба хипнозе и других омам-

љујућих средстава која су подобна да доведу оштећеног у стање у коме је

онеспособљен за пружање отпора према одузимању његове ствари. Пракса

биљежи различите облике и видове испољавања силе као облика принуде,

првог конститутивног елемента кривичног дјела разбојништва. Под силом

се тако подразумијева и примјена омамљујућих средстава, у шта спада и

онеспособљење за отпор употребом спреја неутврђене врсте и садржине који

је учинилац попрскао у очи оштећену и тако проузроковао њено привремено

засљепљење.116

Са аспекта практичног искуства али и са становишта судске

праксе употреба спреја је у овим случајевима изазвала исти ефекат, а то је

онеспособљавање нападнутог лица за пружање отпора, који би изазвала и

употреба омамљујућих средстава.

115 Исто., стр. 104. 116 Wildenhein, G., Сузбијање уличног разбојништва, Избор, Загреб, бр.: 3/1986. године, стр.

310–319.

101

Сила се према пасивном субјекту, односно, оштећеном предузима како би се сломио отпор који он пружа одузимању покретне ствари, или да би се спријечио очекивани отпор. Пријетња се овдје примјењује у циљу спречава-ња евентуално очекиваног отпора оштећеног или другог лица. Ово заправо значи, да извршилац кривичног дјела претходном употребом принуде може да спријечи отпор при извршењу крађе или да сломи и савлада већ пружени отпор оштећеног.

Сила се састоји у сваком дјеловању на тијело и тјелесне покрете, којим се посредно утиче и на вољу, тј. слободу одлучивања учиниоца кривичног дјела, и које је подобно да учиниоца принуди на извршење кривичног дјела. То значи да дејство мора бити по својој снази такво да му се учинилац дјела није могао одупријети. Сила мора бити неодољива, тј. њена снага дејства мора бити јача од отпора који може пружити учинилац дјела. Сила као об-лик принуде може се јавити у два облика. То су:

апсолутна сила; компулзивна сила.

117

Апсолутна сила (vis absoluta) постоји када је притисак на оштећеног

такав да га потпуно лишава способности за остваривање вољног акта, тако да се предузимање (или непредузимање) тјелесног покрета не може сматра-ти као његов, већ као туђ акт.

118

Компулзивна или релативна сила (vis compulsiva) постоји када лице има способност за одлучивање, али је његова одлука да предузме радњу кри-вичног дјела изнуђена, (тако нпр. када неко упери пиштољ у благајника зах-тјевајући од њега да му преда новац из касе, постоји компулзивна сила.

119

Лице које врши функцију благајника у таквом случају није лишено способ-ности да донесе одлуку о узимању новца из касе и његовој предаји наоружа-ном лицу, али је његова одлука да предузме ову радњу изнуђена, тако да није акт његове слободне воље.)

120

Други облик испољавања принуде као елемента кривичног дјела раз-бојништва јесте пријетња. Пријетња је стављање у изглед, најава примјене неког зла према другом лицу, које је подобно да утиче на његову вољу, тако да оно донесе одлуку да предузме, односно не предузме одређену радњу и тиме проузрокује забрањену посљедицу.

121 Стављањем у изглед неког зла,

117 Бркић, И., Казнена дјела разбојништва и разбојничке крађе, Хрватска правна ревија, За-

греб, бр.: 7–8/2007. године, стр. 85–90. 118 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ,

Часопис Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Безбједност, полиција

грађани, бр.: 1/09; стр. 24. 119 Исто. 120 Сингер, М., Разбојништва и разбојничке крађе, Приручник, Загреб, бр. 1/1981. године, стр.

32–43. 121 Мршић, Г., Казнена дјела против имовине, Хрватска правна ревија, Загреб, бр. 7-8/2006.

године, стр. 132–142.

102

које ће се десити уколико захтјев за предузимање, односно непредузимање радње не буде испуњен, утиче се на слободу одлучивања, а прије свега на усмјеравање одлучивања оштећеног лица у одређеном правцу. Када гово-римо о самом постојању пријетње, односно, да би она постојала, потребно је да онај који пријети буде управо тај који ће зло којим се пријети и нанијети. Ако лице само ставља до знања зло које треба да снађе једно лице, при чему ће извршилац тог зла бити не оно већ неко друго лице, онда постоји опоме-на, а не пријетња.

Пријетња се код кривичног дјела разбојништва најчешће предузима

усмено, ријечима, али могуће је и њено изношење писаним путем, примјера

ради, у случајевима када учинилац кривичног дјела оштећеном преда писану

поруку са написаном пријетњом или конклудентном радњом. Да би при-

јетња била од значаја за кривичну одговорност учиниоца дјела, неопходно је

да она испуњава одређене услове.

У смислу овог кривичног дјела најчешће се пријетња предузима став-

љањем у изглед напада на оштећеног употребом хладног или ватреног ору-

жја, опасног оруђа или другог опасног средства. Оружјем у смислу Закона о

оружју и муницији подразумијева се:

ватрено оружје – пушке, пиштољи и револвери као и све врсте на-

права које избацују пројектил (зрно, куглу или сачму) потиском

барутних или других гасова насталих као производ сагоријевања

погонске материје;

ваздушно оружје – све врсте пушака и пиштоља које потиском ва-

здуха или сабијеног гаса избацује пројектил (дијаболу, куглу и

др.);

гасно оружје – које избацује или испушта гас или друге супстанце

штетне за здравље;

распрскавајуће оружје – које се распрскава под дејством експло-

зивних материја, односно оружје или направа конструисана, пре-

прављена или намјењена избацивању оружја које се распрскава

под дејством експлозивних материја;

посебно оружје – које под притиском експлозивне или гасне мате-

рије избацује анестетичко средство или средство које производи

звучни или свјетлосни сигнал, као и оружје које ослобађа електри-

чни напон већег интензитета;

оружје са тетивом – које потиском тетиве или друге еластичне ма-

терије избацује стријелу или други пројектил.122

Под оружјем се сматра свака направа која је израђена, прилагођена или

намјењена за избацивање пројектила, гаса, течности или друге супстанце

122 Закон о оружју и муницији Републике Српске, Службени гласник, број: 70/2007 од 26.07.

2007. године.

103

путем потиска барутних гасова, ваздушног притиска, гаса под притиском

или другог потисног средства, као и други предмети чија је основна намјена

вршење напада.123

Постоје разне врсте оружја, па се тако разликују сљедеће

врсте:

ватрено оружје;

ваздушно оружје;

гасно оружје;

распрскавајуће оружје;

посебно оружје;

оружје са тетивом;

хладно оружје.

Према намјени, оружје се даље разликује на:

оружје за личну безбједност;

ловачко оружје;

спортско оружје;

трофејно оружје;

старо оружје;

комбиновано оружје.124

У погледу појмова који се користе а односе се на оружје, овде можемо

разликовати следеће:

ватрено оружје кратке цијеви је ватрено оружје чија дужина цијеви

не прелази 30 цм, односно чија укупна дужина не прелази 60 цм,

ватрено оружје дуге цијеви је оружје чија је дужина цијеви већа од

30 цм, односно оружје чија укупна дужина са цијеви прелази 60

цм,

аутоматско ватрено оружје је ватрено оружје које се изнова пуни

аутоматски сваки пут када се метак испали, а може испалити више

од једног метка по једном повлачењу окидача,

полуаутоматско ватрено оружје је ватрено оружје које се изнова

пуни сваки пут када се метак испали, а може испалити само један

метак при једном повлачењу окидача,

репетирајуће ватрено оружје је ватрено оружје код којег је пред-

виђено да се након што је метак испаљен поновно пуњење врши из

оквира или цилиндра посредством ручно изведеног дјеловања,

ватрено оружје за појединачну паљбу je ватрено оружје без оквира

за муницију које се пуни прије сваког испаљивања, ручним умета-

123 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Безбједност, полиција грађани,

бр.: 1/09, стр. 25. 124 Исто.

104

њем метка у лежиште, односно прорез предвиђен за пуњење на за-

тварачу цијеви,

сачмарица означава оружје цијеви дужине преко 50 цм, глатке уну-

трашњости направљене за испаљивање сачме,

снајпер је оптички нишан за пушку.125

Оруђе је сваки производ људског рада који је намијењен за обављање

каквог посла или друге допуштене дјелатности, али које се због својих свој-

става може употријебити за напад на живот или тијело другог лица (коса,

виле, сјекира, кухињски нож и сл.). И коначно, напад на живот или тијело

другог лица у циљу одузимања покретне ствари, може се предузети и било

којим другим опасним средством. То средство може бити предмет из при-

роде (камен, дрво и сл.), односно производ људског рада (пепељара, флаша,

столица и сл.). Пријетња у сваком случају може да буде непосредна или по-

средна. Непосредна пријетња је она којом се зло најављује управо оном

лицу коме се таква пријетња и саопштава. Код посредне пријетње, учинилац

принуђава једно лице тако што најављује напад на живот или тјелесни инте-

гритет неког другог, али њему блиског лица (најчешће према дјеци, родите-

љима, брачном другу и сл.). Да би пријетња била правно релевантна у смислу

кривичног дјела разбојништва, она мора да буде:

Шема бр. 16: Правно релевантни елементи пријетње

код кривичног дјела разбојништва

Озбиљност пријетње значи да постоји реална могућност да буде ост-

варено зло које се најављује. Такође, потребно је и да лице коме се пријети

схвати озбиљност најављеног зла, без обзира на то да ли лице које пријети

125 Закон о оружју и муницији Републике Српске; Службени гласник, број: 70/2007 од 26.07.

2007. године.

ПРИЈЕТЊА

ОЗБИЉНА МОГУЋА САДАШЊА НЕОТКЛОЊИВА

105

има озбиљну намјеру да спроведе пријетњу. Наиме, пријетња се код овог

дјела и упућује ради спречавања отпора одузимању ствари, па она треба да

буде таква да је нападнути и схвати озбиљно. При томе је без значаја да ли

је сам учинилац стварно и намјеравао да у конкретном случају пријетњу

реализује, као и да ли је уопште било могуће да се она оствари.

Пријетња је могућа ако се најављено зло може ефективно остварити.

То значи да нема пријетње у смислу облика принуде, ако је најављено такво

зло којим се пријети, а које је неоствариво уопште или у одређено вријеме,

на одређеном мјесту.126

Тако, за постојање разбојништва није од значаја да

ли је учинилац стварно намјеравао да реализује упућену пријетњу да ће

непосредно напасти на живот или тијело оштећеног, као и да ли је такву

пријетњу уопште било могуће реализовати с обзиром на врсту и природу

средства које је употребљено за пријетњу, већ је битно да је пријетња била

такве природе да ју је нападнути озбиљно схватио као остварљиву и упуће-

ну ради спречавања његовог отпора одузимању ствари.127

Пријетња као елемент принуде код кривичног дјела разбојништва

мора бити квалификована (опасна), дакле усмјерена према усмрћивању или

повреди тијела. При томе, мора се ставити у изглед да ће одмах бити и

реализована. Пријетња мора бити упућена оштећеном, другом лицу за које

се претпоставља да ће спријечити одузимање ствари, али и неком лицу које

је блиско оштећеном, под условом да је пријетња таква да на лицу мјеста

дјелује на оштећеног да се уздржи од давања отпора одузимању предмета.128

Пријетња треба да је, објективно посматрано, озбиљна и могућа, али

се узима и да је она озбиљна и онда ако је лице које њу чини не би могло

остварити из разлога који су непознати лицу коме се пријети у моменту

извршења кривичног дјела. Пријетња, дакле, треба да изгледа остварива,

могућа и да тако буде схваћена од стране онога коме је упућена, а без зна-

чаја за постојање дјела је да ли је извршилац стварно и намјеравао да је реа-

лизује, као и да ли ју је уопште било могуће остварити.

Пријетња је садашња када зло непосредно предстоји, када ће, дакле,

најављено зло погодити лице у садашњости, или у непосредној, блиској бу-

дућности. Нема пријетње, у смислу овог кривичног дјела, ако зло које се

ставља у изглед треба да се догоди у далекој будућности, јер она тиме губи

реални значај, па самим тим и ефекат притиска на вољу.129

Неотклоњивост

пријетње значи да се она од стране оштећеног није могла у датим околно-

стима отклонити на други начин (на примјер позивањем у помоћ, пријављи-

126 Симић, И., Петровић,М., Кривични закон Републике Србије, Практична примена, Београд,

2002. године, стр. 175–179. 127 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Безбједност, полиција грађани,

бр.: 1/09, стр.2 6-27. 128 Исто, стр. 27. 129 Сингер, М., Разбојништва и разбојничке крађе, Загреб, бр.: 1/1981. год. стр. 32–43.

106

вањем лица које пријети, примјеном нужне одбране, бјекством и сл.), тако

да је дошло до одузимања покретне ствари од стране учиниоца дјела на

штету оштећеног лица. Уколико се на један од наведених начина могло из-

бјећи извршење кривичног дјела, а учинилац то није искористио, одговараће

за извршење кривичног дјела из нехата.130

За постојање кривичног дјела разбојништва није довољна примјена

само „обичне” пријетње која се састоји у најави учиниоца дјела да ће оште-

ћеном нанијети било какво зло. Овдје се мора радити о квалификованој при-

јетњи. То је најава непосредног напада на живот или тјелесни интегритет

оштећеног или њему блиског лица. Сила и пријетња да ће се непосредно

напасти на живот и тијело примјењују се према лицу од кога се ствар оду-

зима, али је исто тако могуће да оне буду употребљене и према неком дру-

гом лицу, њему блиском или према лицу које је притекло у помоћ, држаоцу

ствари или неком лицу које се случајно затекло на лицу мјеста.

За постојање законског обиљежја силе, односно пријетње код кривич-

ног дјела разбојништва потребно је да је сила управљена против неког лица,

а не против ствари (као што је, на примјер, отимање ствари из руке оштеће-

ног).131

Чести су, напротив, случајеви у пракси да је ствар одузета на начин

да је истргнута из руку или откинута са тијела оштећеног (одузимање ташне,

торбе, несесера из руку или скидање златног накита са тијела оштећеног), у

ком случају је фактички сила била употребљена према ствари у циљу пре-

кидања физичке везе између ствари и њеног притежиоца.132

Кривично дјело

разбојништва је свршено када под дејством принуде (силе или квалифико-

ване пријетње) буде извршена крађа одузимањем туђе покретне ствари у

намјери да се њеним присвајањем себи или другоме прибави противправна

имовинска корист.133

Ако из било ког разлога не дође до одузимања ствари,

постојаће покушај разбојништва који је кажњив с обзиром на висину про-

писане казне.134

2.2.8. Посљедица кривичног дјела разбојништва

Оно што карактерише ова кривична дјела јесте врста његове посљеди-

це. Посљедица кривичног дјела представља, заправо, проузроковану про-

мјену или стање у спољном, објективном свијету, која наступа на неком

130 Јовановић, Љ., Јовашевић, Д., Кривично право-Општи део, стр. 207. 131 Дујмовић, З., Приступи у откривању и разјашњењу разбојништва, Полиција и сигурност,

Загреб, бр.: 3/1994. године, стр. 245–253; 132 Koelzsche, H., Сузбијање разбојничког криминалитета – међународна размена искуства,

Избор, Загреб, бр.: 1/1985. године, стр. 50–59; 133 Хорват, К., Оружана пљачка у Загребу, Приручник, Загреб, бр.: 6/1980. године, стр. 564–569. 134 Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и пракси БиХ, Часо-

пис Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Безбједност, полиција грађани,

бр.: 1/09, стр. 29.

107

добру оштећеног лица или пасивног субјекта усљед предузете радње извр-

шења.135

Са тим у вези, може се закључити да се код кривичног дјела разбој-

ништва, као уосталом и код других имовинских кривичних дјела, посљедица

јавља у виду повреде. Та посљедица повреде јесте, заправо, проузроковање

имовинске штете за друго лице. Из наведеног закључујемо да посљедица

кривичног дјела разбојништва наступа у моменту одузимања туђе покретне

ствари од оштећеног лица, чиме му се практично причињава штета у одре-

ђеном износу која се огледа у вриједности ствари. За постојање ових криви-

чних дјела од значаја је и чињеница да се та имовинска штета може вријед-

носно, новчано изразити. Висина штете се утврђује према тржишним усло-

вима у вријеме предузимања радње извршења самог кривичног дјела. Та

висина причињене материјалне штете усљед предузете радње извршења

кривичног дјела може да представља основ за инкриминацију, што опет

представља објективни услов кажњавања, или пак да представља квалифи-

каторну или привилегујућу околност.

Ако из неког разлога не дође до одузимања ствари, нпр. лице не посје-

дује ствар за коју се претпостављало да је има (на примјер у каси није било

новца) или до крађе, односно одузимања ствари не дође због наиласка групе

људи које извршилац кривичног дјела у том тренутку није очекивао, посто-

јаће покушај извршења кривичног дјела разбојништва.

2.2.9. Облик кривице учиниоца кривичног дјела разбојништва

У погледу кривице, како је већ наведено у претходним дијеловима тек-

ста, за постојање кривичног дјела разбојништва потребан је директан умиш-

љај, као облик свјесне и вољне управљености учиниоца кривичног дјела на

проузроковање посљедице на имовини другог лица уз употребу силе или

квалификоване пријетње. Овај умишљај учиниоца кривичног дјела каракте-

рише одређена намјера а то је, дакле, намјера прибављања противправне

имовинске користи или намјера присвајања одузете ствари. Ова намјера мора

да постоји на страни учиниоца кривичног дјела у моменту предузимања рад-

ње извршења самог кривичног дјела. Она, заправо, представља унутрашњи

покретач, мотив, подстицај учиниоца на предузимање своје радње према од-

ређеном објекту, у остварењу одређеног циља. Међутим, та намјера не мора

и бити остварена у сваком конкретном случају.

Основни мотив извршења овог кривичног дјела јесте, заправо, постојање

на страни учиниоца у вријеме предузимања радње извршења, намјере при-

бављања имовинске користи за себе или неког другог или намјера присва-

јања одузете ствари. Понекад је тешко разликовати ову намјеру од посебног

субјективног елемента на страни учиниоца побуде у виду користољубља. То

135 Исто.

108

значи да се као покретач учиниоца на предузимање радње извршења јавља

одређена намјера или побуда, што значи да је дјело свршено независно од

чињенице да ли су таква намјера или побуда у конкретном случају и оства-

рене.136

Као извршилац кривичног дјела разбојништва, уосталом и свих дру-

гих имовинских кривичних дјела, може се јавити свако лице, дакле, лице без

икаквих посебних личних својстава или околности. Шта више, најчешће се у

структури извршених кривичних дјела ове врсте на страни извршиоца или

саучесника јављају малољетна лица или пак млађа пунољетна лица.

2.2.10. Квалификовани облици кривичног дјела разбојништва

Кривично дјело разбојништва има два тежа, квалификована облика ис-

пољавања, за која закон прописује строжије кажњавање. Први тежи облик

овог дјела постоји: ако је усљед предузете радње извршења основног дјела (примије-

њене принуде према неком лицу) неком лицу умишљајно нанијета

тешка тјелесна повреда;

ако је дјело учињено у саставу групе људи, односно од стране ви-

ше лица;

ако је учинилац употријебио оружје или друго опасно оруђе;

ако вриједност одузетих ствари прелази износ од 50.000 КМ (овај

облик дјела је прописан Кривичним Законом Републике Српске).137

Овај облик кривичног дјела за који је закон прописао казну затвора

најмање пет година квалификују сљедеће околности:

ако је усљед предузете радње извршења наступила тешка тјелесна

повреда која је нанијета са умишљајем лицу од кога се одузима

покретна ствар или од неког другог њему блиског лица. Та тежа

посљедица у виду повреде мора бити у узрочно-посљедичној вези

са примјењеном принудом учиниоца;

ако је дјело извршено од стране групе људи, дакле, када у радњи

извршења учествује пет или више лица, без обзира да ли сва ова

лица предузимају исте или различите дјелатности, на истом или

различитим мјестима, односно у исто или различито вријеме. Бит-

но је да радње свих ових лица представљају резултат заједнички

донијете одлуке и подијељених улога у процесу њене реализације;

136 Царић, А., Мотиви казнива дејања, Ревија, Љубљана, бр.: 1/1973. године, стр. 39–48; 137 Кривични Закон Републике Српске, бр.: 49/03, Члан. 233 став 2: Ако је при извршењу дје-

ла из става 1 овог члана неком лицу умишљајно нанесена тешка тјелесна повреда или је

дјело извршено од стране више лица или је употребљено какво оружје или опасно сред-

ство, или ако вриједност одузетих ствари прелази износ од 50.000 КМ, учинилац ће се каз-

нити затвором од пет до петнаест година.

109

ако је радња извршења основног дјела предузета на посебан – опа-

сан начин, употребом оружја (хладног или ватреног) или другог

опасног оруђа;

ако је учинилац извршењем дјела одузео ствари чија вриједност

прелази износ од 50.000 КМ.138

Други тежи облик разбојништва за који је прописана казна затвора нај-

мање десет година или казна дуготрајног затвора постоји уколико је усљед

примјењене принуде према неком лицу при одузимању туђе покретне ствари

неко лице са умишљајем лишено живота.139

Дакле, овдје се ради о дјелу ква-

лификованом тежом посљедицом – смрћу неког лица, при чему је ова по-

сљедица резултат умишљаја учиниоца.

Ово је заправо само специјални случај квалификованог убиства из кори-

стољубља, али с обзиром да се овдје лишење живота појављује као средство

за извршење крађе, па због повезаности тих дјела, закон овај случај предвиђа

као тешки облик разбојништва. Ако је лишење живота извршено нехатно, по-

стојаће стицај између разбојништва и нехатног убиства, што је доста заним-

љиво с обзиром да постоји само једно дјело када је убиство учињено умиш-

љајно.140

138 Група аутора., Коментар Кривичног Закона Републике Српске, стр.1667. Уколико је дакле

при извршењу овог дјела неком лицу нанесена тешка тјелесна повреда, потребно је да је

то учињено умишљајно. Ако је тешка тјелесна повреда нанесена нехатно, неће постојати

ово кривично дјело већ ће се радити о стицају између овог дјела и тешке тјелесне повреде

извршене из нехата. Ако је, међутим, при извршењу овог дјела неком лицу нанесена уми-

шљајно лака тјелесна повреда, неће се радити о стицају, јер је лака тјелесна повреда инклу-

дирана у дјело разбојништва, односно оно је консумирано од стране овог дјела. Међутим,

уколико је код учиниоца постојао умишљај на тешку тјелесну повреду, а нанесена је само

лака, радиће се о покушају овог облика разбојништва. 139 Кривични Закон Републике Српске, бр.: 49/03, Члан 233 став 3: Ако је при извршењу кри-

вичног дјела из става 1 овог члана неко лице умишљајно лишено живота, учинилац ће се

казнити затвором најмање десет година или дуготрајним затвором. 140 Група аутора., Коментар Кривичног Закона Републике Српске, стр. 1667.

110

111

3. ПРИПРЕМНЕ РАДЊЕ И ПОКУШАЈ

РАЗБОЈНИШТВА

Када је у питању разграничење припремних радњи и радњи покушаја

извршења кривичног дјела, још увијек преовладава формално-објективна теорија, према којој покушај извршења кривичног дјела почиње када његов извршилац дјелимично оствари биће кривичног дјела. Овом приликом поку-шаће се указати на недостатке те теорије, те на основу анализе и праксе, те компаративног приказа, који обухвата поједина инострана кривична права, закључити да је и нашем кривичном праву ближа индивидуално-објективна теорија, према којој се на субјективној страни тражи коначна одлука, а на објективној страни радња блиска остварењу бића кривичног дјела при чему нарочиту улогу има само планирање његовог извршења. Када је ријеч о оваквим теоријским основама постоји понуда одређених рјешења за разгра-ничење припремних радњи и радњи покушаја извршења кривичног дјела у типичним ситуацијама које настају у пракси најчешће код недовршеног по-кушаја појединачног – индивидуалног извршиоца, али и код посебних типова покушаја извршења кривичног дјела као што је то довршени покушај, или покушај код посредног извршења кривичних дјела нечињењем и саизврши-лаштвом.

Разграничење припремних радњи за извршење кривичног дјела и по-кушаја извршења кривичног дјела једно је од најзамршенијих питања кри-вично-правне доктрине. Законодавна рјешења ни у једној земљи не воде до поузданих резултата јер их доктрина тумачи различито. Судска пракса, нери-јетко руковођена интуицијом или правним осјећајем, исто тако нигдје није уједначена. Тешко је наћи једноставну формулу, примјењиву на све случаје-ве, што понекад доводи и до резигнације која се огледа у увјерењу да се јасна граница ни не може повући.

141

Овакав проблем, ако га тако можемо назвати, превазилази и админи-стративне међудржавне границе и оквире. Тежња према хармонизацији кри-вичног законодавства у Европској унији, која захвата и општи дио, довела је до тога да се питање када започиње покушај извршења кривичног дјела по-кушало ријешити у Corpusu jurisu 2000 (чл. 11а ст. 3). Слично вриједи и за међународно кривично право па то питање рјешава Римски статут у чл. 25 ст. 3ф.

142 Ријетки посебни радови о покушају извршења кривичног дјела

141 Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Правног факултета;

Свеучилиште Ријека, 1991.године, вол. 29, бр. 2, стр. 721. 142 Опширније: Safferling, Die Abgrenzung zwischen strafloser Vorbereitung und strafbarem Ver-

such im deutschen, europäischen und im Völkerstrafrecht, Zeitschrift für die gesamte Strafrechts-

wissenschaft, 2006.године., стр.. 682-716.

112

баве се претежно разграничењем код одређених кривичних дјела, нарочито када су у питању кривична дјела разбојништва. Апстрахирајуће правило упућује на то да је покушај извршења кривичног дјела прописан у општим одредбама о кривичном дјелу и кривичној одговорности у дијелу „Покушај кривичног дјела“ Кривичног Закона Републике Српске, дакле у његовом са-мом општем дијелу.

Теоретски сагледавајући посебни дио Кривичног Закона Републике

Српске, потребно би било да се поближе одреди почетак покушаја код поје-

диних кривичних дјела, у овом случају нас искључиво занима кривично дјело

разбојништва, али то мора бити само конкретизација опшег правила помоћу

којег ће се моћи разграничити припрема за извршење кривичног дјела, као и

сам почетак покушаја извршења кривичног дјела разбојништва али и других

кривичних дјела код којих се теорија и пракса тиме није бавила. Иако у ли-

тературама често наилазимо на опречна па чак и супротстављена мишљења

која се односе на то када престају припремне радње за извршење кривичног

дјела а када почиње покушај извршења кривичног дјела, већим дијелом сва

та мишљења су концентрисана око једне чињенице а то је да је неопходна

субјективна претпоставка покушаја извршења кривичног дјела, то јесте сам

умишљај, односно и намјера да се кривично дјело доврши.

Даљим базирањем на поменутој проблематици слободно можемо из

практичног искуства и навести па чак заузети и став да сама таква намјера

да се дјело изврши, односно доврши није довољна, него поред ње, као објек-

тивни саставни дио наводимо неопходност и да се таква намјера оствари у

радњи. Тако гласи и одредба чл. 20 ст. 1 КЗ РС према којој је за покушај

потребна умишљајна намјера као субјективна претпоставка да се и започне

радња извршења кривичног дјела али не доврши остварење кривичног дјела

као објективни елемент, а ако се покушај односи на кривично дјело за које

се по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, учи-

нилац ће се казнити за покушај кривичног дјела.143

У даљем дијелу овог по-

главља предмет ће бити најприје приказ субјективног а онда, знатно опшир-

није и приказ објективног елемента покушаја извршења кривичног дјела, на-

равно, превасходно се мисли на кривична дјела разбојништва.

3.1. Намјера као субјективни основ покушаја

Првенствени кораци у разграничењу припремних радњи и покушаја

извршења кривичног дјела обухвата субјективну сферу коју Кривични Закон

143 Члан 20 став 1 Кривичног закона Републике Српске, Сл. гласник, број: 49/03.: Ко са уми-

шљајем започне извршење кривичног дјела, али га не доврши, казниће се за покушај кри-

вичног дјела за које се по закону може изрећи казна затвора од три године или тежа казна,

а за покушај другог кривичног дјела само кад закон изричито прописује кажњавање и за

покушај.

113

Републике Српске у члану 20 став 1 прописује ријечима „Ко са умишља-

јем.....“ гдје се на овај начин исти етикетира као намјера, дакле извршилац

кривичног дјела извршење истог мора умишљајно започети “са намјером”.

Студиозније посматрајући можемо схватити суштински да сама намјера као

облик виности или кривице ипак не исцрпљује у потпуности субјективни

елемент покушаја извршења кривичног дјела. Иако се поједини крими-

налисти и правници можда неће сложити са претходно изнесеним ставом и

тврдњом, ово можемо илустровати на начин ако су у питању кривична дјела

са субјективним обиљежјима, та се обиљежја морају остварити и код поку-

шаја извршења кривичног дјела (нпр. покушај кривичног дјела крађе може

извршити само онај ко кривично дјело извршава у намјери присвајања, па би

се вјероватно даљом анализом и преквалификацијама овог кривичног дјела у

складу са одређеним околностима могло доћи до самовлашћа).

Извршилац кривичног дјела у покушају мора хтјети довршење кри-

вичног дјела, те се стога хтјети по степену кривице односно одговорности,

или пак у односу на степен воље увелико разликује од пристати, што пред-

ставља опет нижи степен одговорности, односно воље извршиоца. На основу

наведеног може се закључити да намјера код покушаја извршења кривичног

дјела не разликује се од намјере код довршеног кривичног дјела. Са тим у

вези ако извршилац жели и иде за тиме да кривично дјело остане у покуша-

ју, према владајућем мишљењу не одговара за покушај. Преведено у смислу

нашег Кривичног законодавства овакав облик радње би се сматрао добро-

вољним одустанком гдје је учинилац покушао извршење кривичног дјела

али је од њега добровољно одустао.144

Из тих разлога њемачка доктрина узи-

ма да и намјера подстрекача мора обухватити довршење кривичног дјела, па

онда није кажњив агент провокатор који намјерава лишити слободе извр-

шиоца прије него кривично дјело буде довршено.145

Неки аутори ипак мисле да је за покушај извршења кривичног дјела

довољна и “иницијална намјера” или “намјера да се покуша извршење”

(Versuchsvorsatz), док је само за довршење потребна и намјера да се дјело

доврши (Vollendungsvorsatz). Уз ту претпоставку, све док покушај кривич-

ног дјела није довршен, тј. док траје радња извршења, извршилац не би

могао поступати с намјером да кривично дјело доврши. То схватање добија

на практичном значењу у случају пријевременог наступања посљедице без

извршиочевог хтијења. Уколико наступи за вријеме радње која представља

покушај кривичног дјела, посљедица коју извршилац у том тренутку није

144 Члан 22 Кривичног закона Републике Српске, Сл. гласник, број: 49/03.,Учинилац који је

покушао извршење кривичног дјела, али је добровољно одустао од његовог извршења, мо-

же се ослободити од казне. У случају добровољног одустанка, учинилац ће се казнити за

оне радње које чине неко друго самостално кривично дјело. 145 Опширније: Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Прав-

ног факултета, Свеучилиште у Ријеци, 1991. године. бр. 2, стр. 721-759.

114

хтио, она се неће моћи приписати његовој намјери. Дакако, ствар намјере

подлијеже доказивању што не представља нимало лаган задатак.

Ако бисмо на практичном примјеру замислили да постоји извршилац

који је одлучио да убије жртву и уперио пиштољ према њој, али је при томе

нехотице опалио метак и усмртио жртву, он не би проузроковао смрт са на-

мјером, него само из нехата па ни не би одговарао за довршено убиство,

него за покушај убиства у идеалном стицају са проузрокованом смрти из

нехата. Дакако, такав је закључак извјештачен и неприхватљив. Извршилац

је хтио убити и у томе је успио. То што је пиштољ опалио прије него је он

хтио, представља само одступање стварног, реалног од замишљеног повеза-

ног тока, узрочно последичног или каузалног тока које не производи ника-

кав правни учинак, односно олакшавајуће правно дејство и околност. Овдје

је јасно, дакле, да је намјера извршиоца наведеног кривичног дјела све ври-

јеме је била усмјерена на смрт жртве и тај је циљ остварен, стога није оправ-

дано појмовно одвајати “намјеру да се покуша извршење” од “намјере да се

извршење доврши” јер се оне своде на исто. Будући да је намјера код поку-

шаја једнака намјери код довршеног кривичног дјела, произлази да је за по-

кушај довољна и индиректна намјера ако је она довољна за довршено кри-

вично дјело.146

Усмјереност намјере игра битну улогу код одговора на питање које је

кривично дјело остало у покушају, односно, ради ли се о довршеном про-

лазном деликту или покушају кривичног дјела за којим је извршилац ишао.

Ако бисмо посматрали примјер извршиоца који је замахнуо са ножем у руци

према оштећеном, поставља се питање да ли је он остварио покушај обичне

или тешке тјелесне повреде или чак покушај убиства? Ако је он ипак ножем

жртви нанио такву повреду, након које је преживјела, могло би у пракси да

се постави питање да ли је то покушај убиства или довршена тешка тјелесна

повреда? То се на основу саме радње не може утврдити јер је она у наведе-

ним примјерима иста, па је критериј разликовања на субјективном плану.147

Мада у полицијском и тужилачком смислу у нашој пракси квалификација

зависи од степена повреде, дакле чак и када се жртви нанесе лака тјелесна

повреда у наведеном примјеру а извршилац је имао намјеру убиства исте

док је на неки начин оштећена страна успјела ескивирати смртоносни убод

или чак изблокирати напад па тиме задобити повреде које су лакшег степена

у односу на стварну намјеру извршиоца, у полицијској и тужилачкој пракси

увијек се руководи квалификацијом блажег кривичног дјела. Дакле у овом

случају не би се ишло на квалификацију кривичног дјела убиство у поку-

шају.148

146 Исто., стр. 723. 147 Исто. 148 Исто., стр.724.

115

Поређењем намјере довршења кривичног дјела, намјера код покушаја

извршења кривичног дјела ипак има неке специфичности које се односе на

моменат у којем настаје значајна одлука. Тако би се могло дискутовати о

примјеру да, када извршилац упери пиштољ према жртви али још није одлу-

чио пуцати и у том тренутку буде спријечен у даљњој дјелатности, поставља

се питање је ли уопште он и донио одлуку да изврши кривично дјело и може

ли у овом случају бити говора о његовој намјери да убије. Од одговора на то

питање зависи и оцјена је ли извршилац остао у границама припремних рад-

њи или је већ ушао у стадијум покушаја извршења кривичног дјела. Ако би

се установило да извршилац још није донио коначну одлуку да изврши кри-

вично дјело, покушај ће бити искључен у овом случају јер изостаје и сама

намјера. Намјера се код покушаја и огледа у одлуци да се изврши кривично

дјело (Tatentschluss) па се ти појмови у основи могу изједначити, са том ра-

зликом да код кривичних дјела са субјективним обиљежјима одлука обухва-

та и та обиљежја па је утолико и шира од намјере.149

Дакле, на основу изложеног може се јасно закључити да је прва фаза у

разграничењу припремних радњи и радњи покушаја извршења кривичног дје-

ла обухваћена искључиво у субјективној сфери. У прилог овом ставу навеш-

ћемо примјер који се односи на ситуацију ако је извршилац извршио радње

које се објективно могу подвести под покушај извршења кривичног дјела

(нпр. уперио је пушку према жртви, али још није одлучио да пуца) нема ни

покушаја убиства.

Ипак, коначна одлука није и довољна јер ако је извршилац остао само

на њој а није започео извршење кривичног дјела, покушаја неће бити „cogi-

tationis nemo poenam patitur“150

: ко набави пиштољ са чврстом намјером да

са њиме убије одређену особу, створио је коначну одлуку и код њега посто-

ји намјера на извршење убиства, али ако он још није подузео никакве радње

да би своју одлуку реализовао, односно спровео у дјело, нема ни покушаја

убиства. Коначна одлука је према томе, неопходни али не и довољни услов

за постојање покушаја јер се захтијева и започињање радње извршења.

Да би постојала намјера као пресумпција покушаја извршења криви-

чног дјела, одлука извршиоца да изврши кривично дјело мора бити безусло-

вна. Покушаја неће бити ако је одлука само условна, тј. ако је извршилац

коначну одлуку о извршењу радње оставио за касније. То не треба мијешати

са индиректном намјером јер код ње је извршилац чврсто одлучио да пре-

дузме радњу извршења само није сигуран хоће ли њоме бити остварена сва

обиљежја кривичног дјела.151

У пракси неће бити увијек лако утврдити је ли

149 Исто. 150 Улпијан., За мисли се не кажњава, мисли су слободне. http://forum.vidovdan.org/viewtopic.

php?f=43&t=8026 (Приступ: 04.05.2013. год.). 151 Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Правног факултета,

Свеучилиште у Ријеци, 1991. године. бр. 2, стр. 724.

116

одлука безусловна или пак условна јер је у питању психички процес у којем

извршилац није посве сигуран шта ће учинити јер се у њему самом боре

мотиви који га наводе на извршење кривичног дјела, као и они који га од

тога одвраћају. На основу реченог за безусловност одлуке било би идеализо-

вано тражити да она буде потпуно чврста и непоколебљива. У литератури

већина њемачких аутора сматра да одлука да се изврши кривично дјело по-

стоји када су побуде да се изврши кривично дјело јаче од оних које извр-

шиоца одвраћају од извршења. Овакви ставови су у практичном смислу доста

апстрактни, али су они конкретизовани у њемачкој доктрини тако што су

све ситуације у којима се појављује проблем разграничења условне и безус-

ловне одлуке подијељене у три врсте:

Шема бр. 17: Групе услова и одлука за извршење кривичног дјела

У првој од њих још нема безусловне одлуке, али у друге двије она ипак

постоји.

3.1.1. Склоност да се изврши кривично дјело

Склоност да се изврши кривично дјело постоји када извршилац криви-

чног дјела има у виду могућност извршења кривичног дјела, али још није

донио коначну одлуку да ли ће да га изврши. Он се још увијек предомишља

па је у том смислу неодлучан.152

У контексту овога можемо навести примјер

извршиоца који је уперио пушку према жртви у намјери да јој запријети и да

је уплаши али рачуна и на могућност да пуца. Овакав примјер је интере-

сантан када говоримо о кривичном дјелу разбојништва ако сагледавамо кри-

вично-правна рјешења појединих земаља.

152 Исто., стр. 725.

117

Међутим ако говоримо о овом кривичном дјелу у контексту извршења

кривичног дјела убиства, у случају да му у том тренутку буде одузета пу-

шка, није извршен покушај убиства. У оваквим околностима свакако ће се

радити о квалификацији и врсти неког другог кривичног дјела из области

кривичних дјела против слобода и права грађана. Тако можемо навести и

примјер који се односи и на кривично дјело разбојништва гдје извршилац

који опсервира бензинску пумпу са циљем уочавања најпогоднијег момента

за извршење кривичног дјела, гдје од различитих фактора и околоности за-

виси и најповољнији моменат за разбојништво, од чега зависи његова кона-

чна одлука хоће ли извршити кривично дјело, такође, још није донио кона-

чну одлуку и зато није ушао у фазу покушаја извршења кривичног дјела.

3.1.2. Одлука уз свијест о несигурности стварне основе

Одлука уз постојање свијести о несигурности чињеничне или стварне

основе односи се на случајеве када извршилац кривично дјело хоће изврши-

ти само ако се испуне одређене чињеничне претпоставке, чије је остварење у

моменту доношења одлуке још неизвјесно. У том случају није несигурна

одлука која не недостаје, већ могућност извршења кривичног дјела и такав

је извршилац одлучан да изврши кривично дјело па је субјективни елемент

покушаја извршења кривичног дјела испуњен. У овом случају једино што је

неизвјесно су само објективне околности на које извршилац не може да ути-

че. Илустрацијом примјера из њемачке судске праксе, који се односи на кри-

вично дјело крађе, покушаћемо овакву ситуацију учинити доступнијом за

лакше разумијевање. Извршилац је одлучио отуђити путнички аутомобил уз

услов да волан није закључан. Како би провјерио тај услов и околност, про-

дрмао је предње пнеуматике аутомобила рачунајући са тиме да ће, ако се по-

каже да волан није закључан одмах наставити са намјераваном радњом, но у

том је тренутку спријечен у даљњој радњи. Савезни га је суд осудио за поку-

шај кривичног дјела крађе. Његова је одлука била коначна, без обзира на то

што је зависила о резултату провјеравања.153

3.1.3. Одлука са могућношћу одустајања

Одлука са могућношћу одустајања постоји када је извршилац одлучан

да изврши кривично дјело, али је за случај да наступе одређене околности

предвидио да ће одустати од његовог извршења. У једном предмету који се

нашао пред њемачким Савезним судом радило се о томе да су се два извр-

шиоца договорила да ће позвонити једној жени и представити се као достав-

љачи пакета и када им она отвори врата, отети је, али да ће се повући ако се

153 Исто.

118

она појави с малим дјететом у наручју. Тако је и било па су се они изгово-

рили да су пакет донијели на погрешно мјесто и отишли. Савезни је суд овдје

узео да се ради о некажњивим припремним радњама што према појединим

ауторима није прихватљиво. У контексту опречних мишљења сматра се да

околност да је одустанак урачунат не искључује одлуку да се кривично дје-

ло изврши, те се може узети у обзир једино при разматрању питања је ли се

ради о добровољном одустајању од извршења кривичног дјела а које смо у

претходном тексту и спомињали. У наведеним ситуацијама није увијек лако

исте сврстати у нека од ова три типа. Њихова коначна оцјена зависи и о окол-

ностима индивидуалних и појединачних случајева. Када то илуструјемо кроз

примјере онда бисмо могли то учинити на овај начин: Провјере како би се

утврдило је ли објекат погодан за извршење кривичног дјела могу, али и не

морају указивати на коначну одлуку. Предузима ли извршилац таква провје-

равања само зато да би зависно о њиховом исходу донио одлуку, (нпр. про-

вјерава осигурање банке да би оцијенио исплати ли се извршити разбој-

ништво), није још донио одлуку, па би се у овом случају радило о варијанти

склоности да се изврши кривично дјело. У овом случају одлука а самим тим

и умишљај, односно намјера да се изврши кривично дјело разбојништва ће

постојати тек када на основу претходних провјеравања одлучи да изврши

разбојништво. Ипак, ако је извршилац већ донио одлуку да изврши криви-

чно дјело под условом да околности буду повољне, одлука је коначна.154

Када наводимо примјер кривичног дјела крађе, у случају да извршилац

притиском на кваку провјерава јесу ли врата путничког аутомобила закљу-

чана, јер је одлучио да ће одмах отуђити предмете из аутомобила само ако

су врата откључана можемо рећи да се у овом случају ради о варијанти

одлука уз свијест о несигурности стварне основе. Одустане ли он од извр-

шења кривичног дјела зато што су врата закључана, његова одлука због тога

није престала бити коначна, а како је одмах након провјеравања наумио да

присвоји предмете, започео је с радњом почињења крађе. У том случају по-

стоји одустанак који није добровољан, те би се у овом случају радило о тре-

ћој варијанти одлука са могућношћу одустајања, гдје одустанак од изврше-

ња кривичног дјела свакако није добровољан.155

3.2. Почетак остварења као објективни основ покушаја

Како је видљиво из досадашњих излагања, сама одлука да се изврши кривично дјело, односно, умишљај и намјера, нису сами по себи довољни, већ је потребно и да извршилац “започне радњу извршења кривичног дјела” Оно што нас наводи на логично размишљање следом излагања јесте и пита-

154 Исто., стр. 725-726. 155 Исто., стр. 726.

119

ње које се само по себи намеће а то је када је извршилац започео са остваре-њем односно извршењем кривичног дјела? Дакако, ово питање је и прије много времена довело до бројних теорија о почетку покушаја, везаних уз од-ређену концепцију правног основа кажњивости покушаја извршења криви-чног дјела. У даљем тексту приказаће се најважније од тих теорија, гдје ћемо о свакој покушати споменути понешто најбитније.

156

3.2.1.Формално-објективна теорија Према формално-објективној теорији остварење кривичног дјела је за-

почето када је извршилац дјелимично остварио биће кривичног дјела, а за то је довољно да је започео остваривати барем једно обиљежје кривичног дјела (нпр. провалник је почео обијати касу, силоватељ обарати жртву на тло, уби-ца затезати омчу жртви око врата итд). Теорија има упориште у француском Code pénalu из 1810. године који је покушај дефинисао као “почетак извр-шења” (commencement d’exécution), а што је касније преузето и у пруском Кривичном Законику из 1851. године, те њемачком Кривичном Законику из 1871. године. У њемачкој доктрини овакво схватање је доминирало почет-ком 20. вијека. За формално-објективну теорију у неку руку опредјељују се и новије судске праксе. Тако се, нпр. каже да се “о покушају кривичног дјела ради када извршилац са намјером започне остварење кривичног дјела, дакле, кад предузме радњу која улази у биће кривичног дјела”. Идентично схва-тање заступљено је и у низу других ставова: “Покушај извршења кривичног дјела настаје започињањем оне радње која представља обиљежје кривичног дјела”; “започињање оне радње која је у законском бићу дјела описана као његова радња извршења представља почетак остварења законског бића кри-вичног дјела, а не припремне радње.

Дакле, основица је радња извршења из законског бића кривичног дје-ла”; (не постоји покушај силовања, ако извршилац није предузео ни једну радњу која би представљала почетак у закону описаних радњи, тј. силе или пријетње усмјерене на почињење полног односа”

157). У овој теорији јасно се

на први поглед са аспекта законитости виде одређења границе самог поку-шаја извршења кривичног дјела.

Дакле, у овој теорији се указује на важност постојања бића кривичног дјела за све појавне облике кривичних дјела, па тако и за покушај. Теорија ипак, као и што је познато не иде у кораку са праксом па се у овом контек-сту губи из вида да само биће кривичног дјела не каже ништа о томе када почиње његово остварење, тј. које радње представљају остварење бића одре-ђеног кривичног дјела.

156 Опширније: Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Прав-

ног факултета, Свеучилиште у Ријеци, 1991. године., бр.2, стр. 727-740 157 Исто; стр. 727.

120

Наводећи примјер кривичних дјела која не садрже потањи опис радње,

као што је нпр. убиство, са аспекта ове теорије тешко је одговорити на пита-

ње почиње ли остварење бића кривичног дјела пуњењем пушке, или њези-

ним подизањем, или нишањењем, или тек окидањем обарача. Наведено нас

ипак, морамо признати, наводи на размишљање.

Међутим у њемачкој литератури се закључује да за почетак покушаја

извршења кривичног дјела није нужно дјелимично остварење бића кривич-

ног дјела, него је довољна “блискост бићу кривичног дјела” (Tatbestandsnähe),

чиме се отвара могућност да се покушај извршења кривичног дјела помакне

унапријед тако да обухвати и радње које још не чине биће кривичног дјела,

али су му само блиске. Размишљањем о границама покушаја извршења кри-

вичног дјела могуће је да извршилац већ остварује једно обиљежје криви-

чног дјела, али да то ипак није покушај. Ситуације које доводе до таквог

исхода могу се сврстати у три скупа:

1. Код стицаја кривичних, дјела извршење само једне радње уз спрем-

ност да се изврши и друга неће представљати покушај кривичног

дјела у којем биће кривичног дјела обухвата и ту другу радњу.

Узећемо примјер разбојничке крађе када извршилац кривичног

дјела крађе који има при себи оружје које намјерава употријебити

са циљем да задржи украдену ствар, али он изврши само крађу без

употребе оружја, извршио је једну радњу која представља обиље-

жје разбојничке крађе (одузимање туђе покретне ствари са циљем

противправног присвајања), а постојала је и његова одлука да ост-

вари и другу радњу која такође представља обиљежје разбојничке

крађе (примјену силе која се састоји у употреби оружја да би се

отуђена ствар задржала), али ипак неће одговарати за покушај раз-

бојничке крађе него само за тешку крађу. Према томе, код оваквих

кривичних дјела дјелимично остварење њиховог бића не мора фа-

лити за покушај.158

2. Код квалификованих кривичних дјела, само њихово остварење ква-

лификаторне околности прије извршења основног кривичног дјела

неће представљати покушај ако извршилац у вријеме остварења

квалификаторне околности није намјеравао одмах започети радњу

основног кривичног дјела. Међутим, није иста ситуација уколико

извршилац прво оствари квалификаторну околност кривичног дје-

ла а одмах након тога намјерава остварити и основно кривично

дјело па се остварење квалификаторне околности појављује као по-

четак остварења основног кривичног дјела. (Покушај тешке крађе

проваљивањем, пењање на зид дворишне зграде спојене с кућом

158 Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Правног факултета,

Свеучилиште у Ријеци, 1991. године., бр.2, стр. 728.

121

ради уласка у кућу преко таванског отвора јер извршилац одмах

намјерава извршити и крађу).159

3. Припрема за коначно извршење би се могла назвати трећа скупина

кривичних дјела. Радња којом се већ дјелимично остварује биће

кривичног дјела ипак неће представљати покушај извршења кри-

вичног дјела ако се њоме тек припрема радња којом ће се настави-

ти остварење бића кривичног дјела. У њемачкој кривично-правној

судској пракси у овим случајевима постојао је проблем који се по-

јавио код кривичних дјела преваре. У том контексту када изврши-

лац кривичног дјела лажно приказује чињенице да би стекао по-

вјерење жртве, док коначно довођење у заблуду на основу које ће

жртва учинити нешто на штету своје имовине оставља за касније,

не чини покушај кривичног дјела преваре (нпр. оптуженица која је

безуспјешно почела увјеравати пролазницу на улици да су рођа-

киње, како би на тај начин стекла њезино повјерење, а онда у њези-

ном стану измолила зајам који не би вратила).160

У оваквим случа-

јевима њемачка судска пракса је ослободила оптужену оптужбе,

иако је она већ почела доводити у заблуду другога. Међутим ком-

парације ради са аспекта формално-објективне теорије ово би било

довољно за покушај кривичног дјела преваре.161

На основу наведених примјера можемо закључити да за покушај извр-

шења кривичног дјела није довољно започињање само једног обиљежја кри-

вичног дјела ако се са њим уједно и не започиње и остварење цјелокупног

бића кривичног дјела. Ипак у наведеној теорији ако ћемо се детаљно бавити

њезином анализом а што није предмет овог рада, можемо закључити да се

почетак покушаја извршења кривичног дјела одређује прерано. Како би се

овакав недостатак превазишао потребно је са становишта ове теорије извр-

шити разграничење на основу других критерија.

Када говоримо о формално-објективној теорији потребно је напомену-

ти искуство француског кривичног права које не усваја наведену теорију

иако се сматра да је она француске провенијенције и поријекла.162

Према

формулацији Code penala из 1810. године “покушај је остварен када је радња

која се огледала у почетку извршења кривичног дјела прекинута или њоме

није остварен циљ само из разлога који су независни од воље извршиоца”.

159 Опширније види: Одлука Врховног суда у Бјеловару, бр. КЖ-449/91, Преглед судске праксе,

прилог Наше законитости, преглед бр. 51., стр. 187. 160 Neue juristische Wochenschrift 1982. године, str. 59. 161 Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Правног факултета,

Свеучилиште у Ријеци, 1991. године, бр.2, стр. 729. 162 Амбос., Der Allgemeine Teil des Völkerstrafrechts, Berlin 2002. године. стр. 717.

122

Гледајући у протеклом времену старије литературе су “почетак извр-

шења кривичног дјела” тумачиле као неопходност да извршилац започне

остваривати један од конститутивних елемената кривичног дјела или његову

квалификаторну околност, али је у новијој литератури преовладало мишље-

ње да покушај извршења кривичног дјела чине и радње које су само “до-

вољно блиске довршењу”.163

Француска судска пракса није ограничавала

покушај извршења кривичног дјела на започињање радњи које значе оства-

рење бића кривичног дјела, него је подводила под покушај “укупност радњи

које претходе радњама описаним у законском тексту”.164

То је омогућило

француским судовима да прошире домет покушаја поготово ако говоримо о

кривичним дјелима разбојништва (нпр. на чекање поштара с припремљеним

оружјем у ходнику зграде, који треба носити новац а да само разбојништво

није започело) и сл. Слично стање је и у швајцарском кривичном праву које

је такође, преузело француску формулу о почетку извршења. Према швај-

царском Кривичном Закону покушај врши онај ко започне извршење злочи-

на или преступа.165

3.2.2. Материјално-објективне теорије

У наредном излагању материјално-објективне теорије покушаћемо би-

ти што краћи у излагању како се не бисмо удаљавали превише од основне

теме овога рада па ћемо стога споменути Франкову формулу, према којој,

покушају извршења кривичног дјела припадају све оне радње које због своје

неопходне повезаности са радњом бића кривичног дјела по природном схва-

тању представљају њезин саставни дио.166

Међу материјално-објективне

теорије ваља убројити и теорију према којој је суштина покушаја извршења

кривичног дјела у угрожавању правног добра. Главни је проблем у томе што

већ и припремне радње представљају становито угрожавање правног добра

које све до тренутка довршења континуирано расте па је онда тешко одреди-

ти која је мјера угрожавања потребна за покушај извршења кривичног дјела.

3.2.3. Субјективне теорије

Субјективне теорије превладавале су у старијој њемачкој судској прак-

си, али им се у неким одлукама приклања и савремена пракса. Кажњивост

покушаја оправдава се злочиначком вољом која је усмјерена на остварење

163 Опширније: Le commencement d’exécution de l’infraction en jurisprudence, Revue de science

criminelle et de droit pénal comparé., 1981. године, стр. 785. 164 Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Правног факултета,

Свеучилиште у Ријеци, 1991. године, бр. 2, стр. 730. 165 Кривични Закон Швајцарске, члан 21 из 1937. године, (садашњи члан 22 истог КЗ). 166 Reinhard, F., Das Strafgesetzbuch für das deutsche Reich, nr. 18,1931. године,стр. 87.

123

кривичног дјела. Ако је овај услов испуњен, покушај ваља казнити и када не

представља никакву опасност. У ублаженој варијанти то значи да изврши-

лац одлуку да почини кривично дјело остварује радњом која према његовој

свијести о дјелу представља непосредно започињање остварења бића криви-

чног дјела.167

Пренаглашавање субјективног елемента у разграничењу припремних

радњи и покушаја дошло је до изражаја када се за почетак покушаја изврше-

ња кривичног дјела, поред радње која непосредно претходи остварењу бића

кривичног дјела, тражи да извршилац себи каже „учинићу то што сам

наумио“. Ако бисмо наводили примјер који се односи на кривично дјело

разбојништва, према стајалишту њемачке судске праксе у једној често ана-

лизираној пресуди, ту субјективну границу прешла су два маскирана извр-

шиоца од којих је један већ извадио пиштољ када су позвонили на врата

радника бензинске пумпе у намјери да га, чим им отвори врата, свежу те му

одузму новац, али се на вратима није нитко појавио. То се образлаже њи-

ховом спремношћу да дјелују одмах након отварања врата, што је тражени

субјективни елемент који омогућује закључак да су ушли у сферу покушаја.

Иако је у овом случају суд сматрао да такво субјективно стајалиште извр-

шиоца није довољно, него је тражио и реализацију извршиочевог плана на

објективном нивоу, ипак је наведени став водио у субјективизацију покуша-

ја извршења кривичног дјела разбојништва, што је резултирало опречним

мишљењима у литератури.168

Акцентовани субјективни елемент овде је узет погрешно не као план о

даљем дјеловању и стога само подлога за објективну оцјену, него је и као

субјективна рефлексија одразила се на самог извршиоца о томе је ли поку-

шај започет. Извршилац кривичног дјела, дакле, мора у том случају сам оци-

јенити је ли прешао границу која раздваја припремне радње и покушај, што

значи да мора бити паметнији од многих тумача закона.

3.2.4. Теорија утиска

У страним литературама веома често је заступљена и теорија утиска према којој се кажњивост покушаја извршења кривичног дјела оправдава стварањем страха и узнемирујућих утисака што га покушај извршења криви-чног дјела оставља на јавност, а до чега може доћи и кад покушај не пред-ставља опасност за објекaт радње.

169 Овде се наравно не мисли на извршење

кривичног дјела у покушају пред публиком, већ се у овој теорији као јавност подразумијева замишљени просјечни посматрач или случајни пролазник

167 Кривични Закон Републике Њемачке из 1975. године. 168 Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Правног факултета,

Свеучилиште у Ријеци., 1991.године, бр. 2, стр. 733-735. 169 Исто., стр. 735.

124

како бисмо рекли, којем су познате све објективне и субјективне околности кривичног дјела. Сасвим је јасно да се припремне радње извршавају кон-спиративно а због тога су најчешће сакривене од јавности. На основу изне-сеног али и због своје вриједносне неутралности у правилу не узнемирују јавност у већој мјери, те са аспекта ове теорије их тада ни не треба кажња-вати.

Наравно, мишљења смо да овакав став у полицијској пракси не би био исправан јер би се у многоме криминалистичка оперативна дјелатност ста-вила у оквире и границе са унапријед обећаним изузетком судског епилога, а сложићемо се да смо све више свједоци ситуација када у рубрикама црне хронике сазнамо да су пронађени одређени предмети који се на различите начине повезују са различитим кривичним дјелима те самим незнањем о по-стојању таквих предмета у нашој близини нисмо ни били свјесни посљедица до којих је могло доћи њиховим кориштењем.

3.2.5. Индивидуално-објективна теорија Према доминантној формули, покушај се мора утврдити према објек-

тивном мјерилу, али на субјективној подлози. Дакле, за само утврђивање почетка покушаја извршења кривичног дјела, када је ријеч о савременој ње-мачкој догматици, преовладава индивидуално-објективна теорија, која је мјешовита утолико што се у њој субјективни, дакле, индивидуални елемент повезује са објективним.

170 За разлику од става „учинићу то што сам

наумио“ , неодлучно је што сам извршилац о томе мисли, како он сам про-цјењује своју радњу. Његово је мишљење важно само уколико се односи на његову свијест о томе како ће се одвијати радња, тј. у мјери у којој обухвата његов план. Стога су план о извршењу кривичног дјела и “свијест о криви-чном дјелу” из које се он изводи, дио објективног а не субјективног елемен-та покушаја извршења кривичног дјела. Овакав став прихвата и сусједна Република Хрватска у свом кривичном праву, па узимање у обзир плана не значи и прихватање субјективне теорије.

171

3.3. Неки случајеви упитности разграничења припремних радњи и покушаја извршења кривичног дјела

У овом дијелу покушаћемо навести неке од типичних примјера који

врло често у пракси знају да буду упитни у смислу одлуке да ли се ради о припремним радњама за извршење кривичног дјела, или се заправо ради о

170 Jescheck, C., Weigend, K., Lehrbuch des Strafrechts, Allgemeiner nr., 5, Berlin 1996. године,

стр. 518. 171 Опширније: Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Прав-

ног факултета, Свеучилиште у Ријеци., 1991.године,бр. 2, стр. 736-740.

125

самом покушају извршења кривичног дјела. У том смислу навешће се ситуа-ције као што су: приближавање жртви или мјесту извршења кривичног дје-ла, чекање-засједа жртви, провјера могућности извршења кривичног дјела и уклањање препрека.

3.3.1. Приближавање жртви или мјесту извршења кривичног дјела

Када говоримо о примјеру убиства, у контексту приближавања жртви,

извршилац овог кривичног дјела који се са извученим пиштољем прибли-

жава жртви, ушао је у стадиј покушаја ако је одлучио одмах пуцати, без

обзира на то што мора учинити још неколико корака и повући окидач. У

овом примјеру, дакле, јасно је да постоји уска временска повезаност и “за-

хват у сферу жртве” који се огледа у непосредној пријетњи. Такође, када је

ријеч о покушају тешке крађе, на примјер, извршилац је исто тако започео

тешку крађу када је прислонио љестве на објекат у намјери да уђе кроз

отворен прозор, али не и ако је намјеравао ући тек неколико сати касније.

Улажење у банку или неки други објекат у намјери извршења кривичног

дјела разбојништва, само је припремна радња јер извршилац још мора пре-

дузети низ битних радњи, али ће бити покушај кривичног дјела разбојни-

штва када наоружани и маскирани извршиоци уђу у банку. У овом случају

дакле, јасно постоји уска временска повезаност и „захват у сферу безбјед-

ности банке“. Дакле, из наведеног јасно се може закључити да је заправо

разграничење покушаја и припреме за извршење кривичног дјела уствари

онај моменат у покушају када сама радња извршења непосредно предстоји

одузимању туђе ствари и када она не захтијева никакве даље међурадње.172

3.3.2. Чекање – засједа жртви

Када је ријеч о самом чекању, односно засједи која се припрема жртви,

у том смислу можемо навести као примјер извршиоца који сваки тренутак

очекује наилазак жртве у намјери да је нападне, али међутим, он прије тога

буде лишен слободе од стране полиције или се чак та жртва не појави. Поку-

шај извршења кривичног дјела ће тада постојати ако између извршених радњи

и самог извршења кривичног дјела нису потребне никакве даљње небитне

међурадње. Као примјер добре судске праксе наводи се француски Касациј-

ски суд који је означио као покушај кривичног дјела разбојништва поступак

шест наоружаних извршилаца који су с припремљеним аутомобилима у

засједи чекали транспортер који је превозио новац из Louvrea у Banque de

France у намјери да га зауставе и одузму новац, али су их полицајци непо-

средно прије извршења кривичног дјела разбојништва лишили слободе. У

172 Исто., стр. 741.

126

том је случају напад требао да се изврши одмах па је довршење кривичног

дјела требала бити “директна и непосредна посљедица” извршених радњи.173

Ипак, у таквим случајевима није лако разграничити битне од небитних ме-

ђурадњи. Са тим у вези, као примјери навест ће се њемачка судска пракса

гдје они имају додирне тачке. У првом се случају (тзв.“случај с врећицом папра”, Pfeffertütenfall)

радило о два извршиоца који су намјеравали напасти особу која је требала

носити новац од дневних пазара па су је због тога чекали у аутомобилу не-

далеко од трамвајске станице, гдје је та особа обично силазила. Имали су у

припреми папар који су намјеравали сасути у очи жртви.174

Прије наиласка

сваког трамваја извршиоци би упалили мотор аутомобила, како би се при-

ближили жртви и како би након извршеног кривичног дјела могли што брже

побјећи. Пошто су прошла четири трамваја, а жртва се није појавила, оције-

нили су да она тог дана неће доћи па су отишли необављена посла. Савезни

их је суд осудио за покушај разбојништва, с образложењем да је према дока-

зима постојала директна опасност за заштићено правно добро. Међутим,

овакав став суда наишао је на бројне критике које су своју утемељеност за-

снивале на чињеници да је временска близина, додуше, постојала, али су се

извршиоци морали још приближити аутомобилом жртви и сасути јој папар у

очи, што представља релевантну даљу међурадњу.175

У другом сличном примјеру ради се о “случају радника бензинске

пумпе”, гдје се такође поставља питање да ли је у овом случају започет по-

кушај извршења кривичног дјела разбојништва. Поступак двојице маскира-

них извршилаца који су позвонили на улазним вратима очекујући да се на

вратима појавити радник бензинске пумпе или нека друга особа, којој ће

они, чим се појави, запријетити пиштољем, свезати је и присилити их да им

преда новац, али се није јавио нико, суд је оцијенио као покушај разбојни-

штва. Објективни елемент покушаја образложен је тиме да је звоњење тре-

бало одмах прећи у остварење пријетње пиштољем и присиле, без релевант-

них међурадњи (подизање пиштоља према жртви била би само небитна ме-

ђурадња).176

3.3.3. Провјера могућности извршења кривичног дјела

Бројни су примјери у пракси гдје извршилац кривичног дјела само про-

вјерава да ли је његово извршење могуће и исплати ли се, али буде спри-

173 Puech, Les grands arrêts de la jurisprudence criminelle., tome I, Paris 1976. године, str. 207.

Одлука бр. 55. Crim. od 29.12.1970, “Piazza i drugi”, објављена са коментаром. 174 Neue juristische Wochenschrift 1952. године, стр. 514. 175 Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник Правног факултета,

Свеучилиште у Ријеци., 1991.године, бр. 2, стр. 744. 176 Исто.

127

јечен у даљем дјеловању. У оваквим случајевима најприје бисмо требали

утврдити постоји ли овдје одлука да се изврши кривично дјело, па чак и да

постоји, потребно је сагледати све чињенице и околности, јер постојање

такве одлуке још не значи да је покушај започет, а то из простог разлога јер

се тражи и објективна компонента која је потребна за извршење кривичног

дјела, односно за његов покушај. Када бисмо навели примјер да је изврши-

лац кривичног дјела дрмањем предњих пнеуматика аутомобила провјеравао

је ли волан закључан, наишли би на став њемачког суда који је одлучио да

постоји покушај крађе.177

Поједини коментатори и ауторитети њемачке суд-

ске праксе већ у самом провјеравању пнеуматика виде напад на сферу жрт-

ве, (његову фактичну власт над аутомобилом), па је онда за постојање по-

кушаја битна временска компонента, то јесте, да ли је извршилац намјеравао

одмах отуђити аутомобил.

3.3.4. Уклањање препреке

Када говоримо о уклањању препрека, онда то можемо да сматрамо као

припремну радњу за извршење кривичног дјела. Ипак и у овом случају по-

стоје одређене недоумице. Као прилог томе поставили бисмо и питање да ли

је покушај могућ и када извршилац уклања препреку или другу заштиту ко-

јом жртва хоће осигурати своје правно добро? У оваквим случајевима тре-

бали би прихватити покушај ако постоји довољна веза с радњом којом се

остварује биће кривичног дјела. Као илустрација може послужити једна

одлука из старије њемачке судске праксе у којој је извршилац ушао у дво-

риште сеоске куће ради крађе, али је тамо лајао завезани пас, којег је он

одвезао и извео из дворишта у намјери да га вани завеже и да се одмах врати

у двориште и неометано реализира свој план. Приликом поновног везивања

пса био је ухваћен. Тадашњи суд је одлучио да је то покушај крађе, јер из-

међу одвођења пса и одузимања ствари постоји уска временска повезаност,

даљње радње које је извршилац морао извршити прије отуђења ствари у том

су случају небитне.178

Наравно, од овог случаја морамо разликовати и случај

када извршилац најприје отрује пса, чекајући да пас угине па да онда извр-

ши крађу, када је уклањање препреке у овом случају само припремна радња.

177 Исто. 178 Исто., стр. 745.

128

129

4. КРИВИЧНО-ПРАВНА РЕГУЛАТИВА

РАЗБОЈНИШТВА У ПОЈЕДИНИМ ДРЖАВАМА

Кривична дјела разбојништва, као специфична врста имовинског кри-

миналитета са елементима насиља, све више су предмет интересовања гра-

ђана и наше стручне јавности. Овим радом се указује управо на распростра-

њеност и опасност ових кривичних дјела и њихових извршилаца, али и на

недостатке у њиховој правној конструкцији. Приликом анализе кориштена

су нека правна искуства одабрана према критеријуму доступности у тренут-

ку писања рада, а са циљем потенцирања потребе да се правна конструкција

кривичних дјела разбојништва допуни у сегменту квалификаторних околно-

сти и прилагоди друштвеној стварности.

Како је претходно наведено у раду, друштвена опасност ових криви-

чних дјела суштински није у имовинској штети, то јесте у вриједности оду-

зете имовине, односно ствари, него је у понашању извршиоца кривичног

дјела разбојништва који користи принуду, пријетњу или напад на живот и

тијело са циљем да одузме ствар или да задржи одузето. Потребно је нагла-

сити да ова кривична дјела изазивају већу пажњу јавности када су забиље-

жена у црним хроникама, него у стручним и научним анализама, како код

нас, тако и у свијету. Статистички подаци указују да се број пријављених

лица за ово кривично дјело повећава без обзира да ли се ради о броју извр-

шених кривичних дјела или о броју пријављених лица, било према познатим

или непознатим извршиоцима, али у сваком случају број непознатих извр-

шилаца расте. Такође, статистика показује да се рецидивизам код ових кри-

вичних дјела креће од 37,3% до 40%.179

Када посматрамо последњу деценију двадесетог вијека па на овамо,

можемо рећи да је тај период запамћен по друштвеној, економској и полити-

чкој кризи, окончању ратних сукоба, великих миграција, сиромаштва и неза-

послености. С тим у вези и податке који се односе на тај период треба по-

сматрати у ширем друштвено-политичком и социјално-економском контексту.

Опет, са друге стране занимљив је податак да је у Републици Србији број

евидентираних кривичних дјела уопште, био у знатном паду у периоду

двоипомјесечног НАТО бомбардовања 1999. године.180

И ово одступање од

очекивања да ратно стање подстиче вршење кривичних дјела тражи ком-

плексну како кривично-правну, тако и социјално-психолошку анализу, која

би проучавала везу криминала и друштвено-политичких промјена. Познато

179 Кнежић, Б., Јовановић, С., Пеналне теорије и праксе-Разбојништва и разбојничке крађе,

Београд, 2003. године, стр. 13-14. 180 Исто., стр. 14.

130

је да је код нас усљед распада земље, ратног окружења, избјеглиштва, санкци-

ја, сиве економије, корупције, незапослености, инвалидности, несклада изме-

ђу друштвених и личних потреба и могућности, дошло до промјена и поре-

мећаја у готово свим подручјима живота. Те промјене утичу на различита

понашања и реакције људи, па и на пораст криминалитета уопште. Узрок

пораста кривичних дјела може се потражити и у раскораку између реалних

друштвених потреба и могућности са једне стране и друштвених норми са

друге стране, које су проистекле из другачијих друштвено-економских и по-

литичких околности.

Када говоримо о кривичним дјелима разбојништва она су у нашем али

и у страним кривично-правним системима, сврстани у групу кривичних дје-

ла против имовине. Како је претходно објашњено, њихов заштитни објекат

јесте имовина која се одређује као свеукупност имовинских добара, имовин-

ских интереса и имовинских права која припадају неком физичком или

правном лицу. Такође, ова кривична дјела карактерише још једно обиљежје,

а то је намјера прибављања противправне имовинске користи за себе или за

другога. Она је тијесно повезана са објектима овог дјела, тако да се њиховим

присвајањем остварује нека корист као што је кориштење, продаја, изнајм-

љивање другом уз надокнаду, итд...

Ову намјеру не треба увијек изједначавати са користољубљем које као

мотив понашања одражава склоност ка богаћењу, похлепи за новцем и сл.

Намјера остваривања противправне имовинске користи може бити праћена

користољубљем, али то увијек и није нужно. Користољубље увијек обухвата

намјеру прибављања имовинске користи, али ова намјера може постојати и

без користољубивих мотива. 181

Међутим, иако ова кривична дјела спадају по дефиницији у кривична

дјела против имовине, правна конструкција кривичних дјела разбојништва,

па и разбојничких крађа приближава ова кривична дјела и групи кривичних

дјела против слобода и права човјека и грађанина, па и групи кривичних дје-

ла против живота и тијела. Оно што управо разликује разбојништво од дру-

гих кривичних дјела матичне групе јесте управо њихова специфична приро-

да и сложеност. Дакле, ријеч је о сложеним кривичним дјелима која поред

„класичних“ обиљежја кривичног дјела чији је заштитни објекат имовина,

садржи и елементе насиља-принуде, што им даје атрибут најтежих кривич-

них дјела против имовине. Дакле, ријеч је о кривичним дјелима која прелазе

конвенционалну подјелу на имовински и насилнички криминалитет и која се

по својим карактеристикама могу сврстати у обе групе. 182

У упоредном законодавству (и у англосаксонском и у континенталном

систему), генерално посматрано нема разлике када је у питању конструи-

сање кривичног дјела разбојништва. У конструкцији бића кривичног дјела

181 Исто., стр.16. 182 Matthews, R., Armed Robbery., Devon, Willan Publshing., 2002. године, стр. 20.

131

улазе и крађа и принуда али се разликују њихова поимања. Тако постоје

углавном два тумачења појма крађе. Према једном, под крађом се подра-

зумијева одузимање туђе покретне ствари у намјери да се она присвоји. Такво

схватање је усвојено у њемачком Кривичном Законику183

, француском Кри-

вичном Законику184

и шведском Кривичном Законику.185

У енглеском Theft

Act-у од 1968. године, крађа се одређује као присвајање туђе имовине у на-

мјери да се други трајно лиши ствари.

Према другом схватању а које усваја и наше право, за постојање крађе

је неопходно и постојање намјере да се присвајањем туђе покретне ствари

прибави себи или другом противправна имовинска корист. Овакво схватање

је заступљено и у италијанском, аустријском, швајцарском и белгијском

кривичном праву.186

Разлике у упоредном законодавству постоје и по питању одређења

принуде као другог кривичног дјела које улази у конструкцију разбојни-

штва. Принуда се увијек исцрпљује силом или пријетњом да би се туђа по-

кретна ствар одузела или задржала. У погледу силе нема значајних разлика у

законодавствима појединих земаља, док то са пријетњом није случај. Тако

нека законодавства не спецификују пријетњу, то јесте, не говоре о томе как-

ва врста зла треба да се ставља у изглед лицу којем се пријети, што значи да

у обзир долази свака врста пријетње која се упућује пасивном субјекту.

Овакво схватање је заступљено у законодавствима Белгије, Португалије и

Холандије.

Слично је и са Кривичним закоником Филипина, који поред употребе

силе, говори неексплицитно о пријетњи, али ипак врло широко и неодређено –

о изазивању страха код пасивног субјекта.187

Кривични законик Калифорни-

је такође говори о изазивању страха код пасивног субјекта, са тим што даље

квалификује категорију „изазваног страха“. Наиме релевантан је страх од

повреде тјелесног интегритета или имовинског добра жртве или било којег

њезиног сродника или члана породице. Релевантан је и ако је ријеч о страху

од непосредне повреде тјелесног интегритета жртве или имовине, или дру-

гог присутног лица у вријеме разбојништва.188

Друго рјешење је везано за ближе одређивање природе пријетње. У

овом случају пријетња се везује за употребу силе, то јесте, пасивном субје-

183 Schonke, A., Schroder, H., Strafgesetzbuch, Kommenter, 1988. године, Munchen, Beck, стр.

1397. 184 Jeandidier, W., Code penal, Paris, 2000. године, P.U.F., стр. 268. 185 Ђорђевић, Ђ., Кривично дело разбојништва и улога полиције у његовој превенцији: Место

и улога полиције у превенцији криминалитета, Београд, 2002. године., стр. 382. 186 Кнежић, Б., Јовановић, С., Пеналне теорије и праксе-Разбојништва и разбојничке крађе,

Београд, 2003. године, стр. 17. 187 www.charnobles.com, Revised Penal Code of the Philippines, Act No. 3815. (Приступ 25.09.

2012. године.). 188 www.lwginfo.ca.gov, The Penal Code of California, (Приступ: 25.09.2012. године.).

132

кту се ставља у изглед употреба силе, а све у циљу одузимања покретне

ствари. Међутим, остаје неодређено каква ће се сила и према коме, односно

чему употребити. У ову групу спадају Кривични законици Италије, Слова-

чке, а тако је и у енглеском праву.

Трећа група законодавстава још ближе одређује пријетњу. Релевантна

је она пријетња која је управљена на живот или тијело пасивног субјекта.

Дакле, пријетња се састоји у стављању у изглед употребе силе која је управ-

љена на живот или тијело, што је најдуже одређење пријетње а истовремено

оно претпоставља и најтежу врсту пријетње. Пријетња је овако дефинисана

у законодавствима већег броја држава међу којима су Њемачка, Русија и

Шпанија. Законодавство Републике Србије, али и наше законодавство је

такође на овом становишту: релевантна је квалификована пријетња – пријет-

ња непосредним нападом на живот или тијело.

У законима неких америчких држава, поред пријетње која претпостав-

ља напад на тјелесни интегритет, долази у обзир и пријетња извршењем би-

ло којег кривичног дјела, првог или другог степена.189

Разлике у кривичним

законодавствима постоје и у погледу статуса разбојништва у смислу да се

третирају као облик крађе или да су посебне инкриминације. Тако, на при-

мјер, у кинеском Кривичном Закону разбојништво није посебно инкрими-

сано, већ је покривено крађом која се врши уз употребу насиља, принуде

или на било који други начин.190

И кинески закон познаје тешке облике разбојништва, али су и они као

основни облик третирани у оквиру одредби које се односе на крађу уопште

поред повређивања и усмрћивања лица, говори се о дјелу које је проузро-

ковало „друге тешке посљедице“ што је далеко слободнија формулација

квалификованог разбојништва од оних који се иначе срећу у упоредном праву.

У француском праву кривично дјело разбојништва је такође перципи-

рано као облик крађе. Основ разликовања су последице које су проузрокова-

не употребом силе. Чак и основни облик крађе не мора прећи у разбој-

ништво иако је сила употријебљена, уколико није наступила неспособност

за рад у одређеном периоду по извршеном кривичном дјелу. Разбојништво

заправо представља крађу која је проузроковала код другог пасивног субје-

кта потпуну неспособност за рад за вријеме од осам дана или више. Тежи

облик постоји ако је наступила тешка тјелесна повреда, ако је ово кривично

дјело вршено у оквиру организоване групе, као и ако је наступила смрт, али

и ако је насиље представљало тортуру или варварски акт. Градација тежине

кривичног дјела је праћена и градацијом по питању тежине кажњавања, тако

да је у овом последњем случају предвиђена казна доживотног затвора.

189 The Criminal Justice Code of New Jersey, 1984. године, New York: Gould Publications стр. 68. 190 The Criminal Law and The Criminal Procedure of China, 1984. године, Beijing: Foreign Lan-

guages Press, стр. 53.

133

У неким земљама, нпр. америчким државама, нема посебне подјеле на

разбојништво и разбојничку крађу, иако постоји дистинкција у односу на

саму крађу. Термин robbery, обухвата и једно и друго кривично дјело. Зајед-

ничка одредница је употреба силе или пријетње силом, приликом покушаја

крађе или непосредно пошто је крађа учињена или покушана. 191

У њемачком закону, међутим, постоји посебно одређење разбојништва

а потом и разбојничке крађе, али разлике нема када је у питању кажњавање,

јер у њиховом закону стоји да ће се починилац разбојничке крађе казнити

исто као и починилац разбојништва. Сви закони познају и теже квалифико-

ване случајеве разбојништва који подразумијевају и оштрије кажњавање.

Заједничко за све наведене законе јесу следеће квалификаторне околности

које дају већу тежину конкретном акту разбојништва: умишљајно наношење

тешке тјелесне повреде или усмрћење другог лица. Већина законодавстава

препознаје и вршење ових кривичних дјела у саставу групе или банде, осим

наведених америчких закона и кинеског.

Међу анализираним законима, кинески закон је најопштији по питању

одређења тежих облика разбојништва, док је закон Филипина најразуђенији

по том питању. Кинески Кривични Закон предвиђа теже облике разбојни-

штва/крађе, односно теже кажњавање када је дјело извршено под нарочито

отежавајућим околностима или када је проузрокована тешка тјелесна повре-

да или смрт другог лица.

Са друге стране Кривични Закон Филипина предвиђа низ тешких по-

себних облика разбојништва. Поред три „уобичајена“ најтежа облика ових

кривичних дјела, овај закон истиче посебно разбојништво које је праћено

силовањем, разбојништво које је извршено у кући, згради или на јавном мје-

сту, разбојништво које је за предмет имало одређена добра или се извршило

под посебним околностима.192

Занимљиво је и правно уобличење тешких облика разбојништва у

Кривичном Закону Русије, који се такође одликује разуђеношћу по овом пи-

тању. Квалификаторне околности су груписане у двије категорије, па се

тако, на примјер, суштински иста околност „у саставу групе“ заправо посе-

бно квалификује и појављује се у једној категорији као „у саставу групе са

претходно учињеним договором“ а у другој тежој категорији „у саставу

организоване групе“. Слично је и са околношћу везаном за дјело учињено у

поврату, једном или више пута.

Међутим, сви закони предвиђају посебан облик разбојништва којег карактерише посебан начин извршења, заправо средства која се при изврше-њу основног дјела користе. Ријеч је о разбојништву које се врши уз употре-бу оружја или опасног оруђа, или уз пријетњу да ће оно бити употребљено „armed robbery“. Интересантно је рјешење државе Ilionis које чак степенује

191 www.legis.state.il.us, (Приступ: 15.10.2012. године.). 192 Revised Penal Code of the Philippines, Act No.3815.

134

тежину овог кривичног дјела према врсти оруђа и оружја која је употреб-љена. Најтежи облик овог кривичног дјела свакако постоји када је оно извршено уз употребу ватреног оружја које је проузроковало тешку тјелесну повреду или смрт неког другог лица. Такође још тежи облик је у њемачком законодавству када је употреба оружја или оруђа, или ношења истог у окви-ру банде или групе.

По канадском Кривичном законику разбојништво које је учињено уз употребу ватреног оружја се кажњава са минимум четири године, док је као максимална казна предвиђено лишавање слободе у доживотном трајању.

193

Уопште гледано, наше законодавство битно не одступа од основних контура конструкције овог кривичног дјела. Ипак оно не познаје „оружано разбојништво“ armed robbery, као посебан облик тешког разбојништва. Об-зиром да је број ових кривичних дјела у порасту, нарочито уз употребу оружја, ови подаци који су напријед изнесени требали би евентуално да на-веду и на размишљање о предвиђању још једног посебног облика тешког разбојништва по узору на свјетска искуства.

4.1. Самозаштита жртве – пракса у САД-у

Иако јавност углавном одобрава рад полиције, страх од криминалитета

и брига о сигурности заједнице је подстакла неке поједине групације станов-ништва да оформе сопствене „полицијске снаге“, узимајући активну улогу у заштити заједнице и грађанским групама за контролу криминалитета. Већа стопа криминалитета претпоставља и већи страх од криминалитета а самим тим онда постоји и већа вјероватноћа да ће становници предузети самоза-штитне мјере, односно потреба за заштитом од криминалитета.

Истраживања показују да значајан број кривичних дјела у Сједињеним Америчким Државама, не може бити пријављен полицији једноставно зато што жртве преферирају узети ствари у своје руке. Један од облика манифе-стовања овог тренда је концепт отежаног приступа метама, или заштита домо-ва и пословних објеката помоћу брава, решетки, аларма и других уређаја.

194

Остале уобичајене превентивне технике подразумијевају ограде или барикаде на улазу; портир, чувар или рецепционар у стамбеној згради; ин-терфон или телефон како би се ушло у зграду; надзорне камере; решетке на прозорима; знакови упозорења; те пси који се бирају због њихове способ-ности да заштите кућу. Кориштење ових мјера је обрнуто пропорционално перцепцији сигурности комшилука, а то се односи на то да људи који се ви-ше плаше криминалитета чешће користе превентивне технике заштите. Иако јасна повезаност још увијек не постоји, многе чињенице указују на то да ће они који штите своје домове рјеђе бити жртве имовинских деликата, нарочи-

193 The Criminal Code of Canada, www.laws.justice.gc/enC-46. (Приступ: 20.10.2012. год.). 194 http://crime-zone.com/index.php/kriminologija/rubrike/aplikativna-kriminologija/902-zrtve-i-

samozastita, (Приступ: 25.10.2012. године.).

135

то тешких крађа и разбојништва. Једна студија проведена на подручју Фила-делфије је утврдила да су људи који су уградили противпровалне аларме рјеђе били жртве провалних крађа него што је то случај са људима који су се одрекли сличних превентивних мјера.

195

Узвраћање: Неки људи су веома озбиљно схватили самозаштиту као

принцип реаговања на напад од кривичног дјела, па су спремни узвратити у

случају да буду нападнути. Овде би се требало поставити питање колико су

успјешне жртве које пружају отпор? Истраживања показују да жртве које

пруже отпор често осујете напад и нападача да отуђи оно што је наумио, али

и повећају шансе да буду физички повријеђени током напада. У неким слу-

чајевима, узвраћање и пружање активног отпора смањује шансе да злочин

буде свршен, али исто тако повећава опасност од физичког повређивања жрт-

ве. Пружање отпора може привући пажњу пролазника и учинити да насилни

злочин не буде довршен, али исто тако може довести до ескалације насиља

од стране нападача.

Каква је ситуација када је у питању употреба ватреног оружја прили-

ком самоодбране? Опет не постоји прецизан одговор. У САД сваке године,

2,5 милиона пута, жртве користе ватрено оружје у одбрамбене сврхе, што

представља бројку која не изненађује с обзиром да трећина америчких дома-

ћинстава посједује ватрено оружје и да је у неким државама прописана закон-

ска обавеза посједовања ватреног оружја у домаћинству. Својим истражи-

вањем Gary Kleck процјењује да наоружане жртве годишње убију између

1500 и 2800 потенцијалних преступника и ране између 8700 и 16000 нападача.

Иронично, Kleckovo истраживање показује да жртве приликом узвраћања

силе годишње убију више криминалаца него полиција за коју се процјењује

да убије између 250 и 1000. Кleck је открио да је ризик од колатералног п-

вређивања низак и да потенцијалне жртве треба подстицати да узврате силу.

У једном истраживању које је провео са колегом Jongyeong Tarkom, Kleck је

извршио преглед више од 27000 контактних кривичних дјела и открио да,

када се упореди са не непружањем отпора, самоодбрана значајно смањује

вјероватноћу губитка имовине и повреде, те је закључио да најсиловитија

тактика, која укључује кориштење ватреног оружја приликом пружања от-

пора има највећи учинак када је у питању смањење ризика од повређивања.

Важно је напоменути да је истраживање показало како отпор није допринио

повређивању у било којем смисленом оквиру. Закључак је: боље се борити

него побјећи.196

Заштита сопствене имовине: Када бисмо поставили питање да ли тре-

бају људи носити ватрено оружје како би се заштитили, морали би обратити

и пажњу на то и кога питамо. Управо одговор на ово питање зависи о томе

195 Исто. 196 Извор: http://crime-zone.com/index.php/kriminologija/rubrike/aplikativna-kriminologija/902-

zrtve-i-samozastita (Приступ: 31.01.2013. године.).

136

ко се пита! Ипак, 15 америчких држава је усвојило законе који омогућавају

жртвама употребу смртоносне силе у одређеним ситуацијама због које би

иначе биле оптужене за кривично дјело. Закон у Флориди, који је донесен 1.

октобра 2005. године, омогућава кориштење смртоносне силе када особа оп-

равдано сматра да је она потребна како би се спријечило почињење „насил-

ног кривичног дјела“, укључујући отмицу, односно, крађу путничког ауто-

мобила, разбојништво или напад.197

Традиционална „доктрина дворца“: Када је ријеч о традиционалној

доктрини дворца, мора се истаћи да она наводи да људи смију користити

смртоносну силу само унутар свог дома када оправдано вјерују да су им

животи у опасности. Нови закон дозвољава да људи употријебе смртоносну

силу када оправдано вјерују да су њихов дом и путнички аутомобил неза-

конито нападнути. Закон у Флориди омогућује кориштење одбрамбене силе

од стране било које особе „која се не бави незаконитим активностима, а која

је нападнута на било којем мјесту гдје има право да буде“. Надаље, према

закону, као особа која нема обавезу да се повуче, може да заштити своју

имовину и на силу одговори силом. Такође, закон гарантује грађански и кри-

вични имунитет свакој особи за коју се утврди да је имала разумно увјерење

да се налази у опасности.198

Организовање заједнице: Није свако способан да купи пиштољ или

друго полуаутоматско или аутоматско оружје, нити да узврати насилним

криминалцима. Алтернативни приступ представља организовање заједнице

на нивоу сусједства у циљу борбе против криминалитета. Грађани раде за-

једно са локалним полицијским агенцијама у виду патрола и надгледају сус-

једство. Ови програми организирају локално становништво у градским под-

ручјима с циљем патролирања у сусједству, лобирања за одређена побољша-

ња (као што је побољшање уличне расвјете), пријављивања кривичних дјела

полицији, обавјештавања сусједа, провођења сигурносних прегледа кућа, те

преузимања улоге извора информација о криминалитету и подјеле савјета.199

Иако ови програми представљају пожељну допуну полицијског посла,

постоји мало доказа да они значајно утичу на смањење стопе криминали-

тета. Такође, упитна је учинковитост ових програма у сиромашнијим подру-

чјима, која имају већу стопу криминалитета и која стога, требају већу помоћ

приликом превенције криминалитета. Надгледање сусједства и патроле у

сусједству су много успјешније када су усмјерене на опште добро или када

их проводе друштвене групе које оптерећује више заједничких проблема,

него када је криминалитет једини проблем.

197 Исто. 198 Исто. 199 Исто.

137

5. ПРОБЛЕМАТИКА СУЗБИЈАЊА, РАСВЈЕТЉАВАЊА

И ДОКАЗИВАЊА КРИВИЧНИХ ДЈЕЛА РАЗБОЈНИШТВА

5.1. Проблеми у откривању непознатих извршилаца разбојништва

Полиција вршењем кривичне активности спречава, открива и сузбија

криминалну активност извршилаца кривичних дјела и на тај начин испуњава

веома битну функцију полиције-кривичну.200

Кроз реализацију ове функције

полиција даје велики допринос у остваривању судске и правне функције

државе у кривичним стварима. Кривична функција полиције је садржински,

квалитативно дјелимична, обзиром на то да полиција само једним дијелом

доприноси остваривању судске правне функције државе, а носилац те функ-

ције државе је суд који одлучује у кривичним стварима.201

За разлику од ове дјелимичне функције, разликује се кривична од уп-

равне функције полиције, која је потпуна, јер код управних ствари полиција

и започиње и завршава управну активност. Ово је битно истаћи из једностав-

ног разлога што већина грађана због неупућености сматра да је полиција „ор-

ган“ који и лишава слободе извршиоце кривичних дјела, суди им и пушта на

слободу извршиоце кривичних дјела, поистовјећујући их и са тужилаштвом

и са судовима.

Дакле, битно је навести да полиција своје радње извршава и остварује

на начине кроз:

социјалну активност полиције;

кривичну активност полиције;

прекршајну активност полиције;

управну активност полиције.202

а кроз полицијске радње у:

у кривичном поступку;

прекршајном поступку и

управном поступку.203

У стручној јавности преовладава мишљење да су разбојништва извр-

шена од стране непознатих, а поготово од стране маскираних разбојника,

200 Јовичић, Д., Јавна безбједност, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2011. године,

стр. 197. 201 Исто., стр. 197. 202 Исто., стр. 195-206 203 Исто., стр. 243-254.

138

кривична дјела која се најтеже расвјетљавају, односно гдје се најтеже откри-

ва извршилац и расвјетљава кривично дјело, а такође се и у кривичном по-

ступку ова кривична дјела веома тешко доказују. То је, свакако, резултат

дефицита почетних информација неопходних за усмјеравање криминалисти-

чко-оперативне активности на идентификовању извршиоца и на расвјетља-

вању и других околности самог кривичног дјела.

Тај дефицит проистиче из самог начина извршења кривичног дјела,

односно из непотпуног или никаквог описа извршиоца, брзине извршења

кривичног дјела, недостатка, односно немогућности налажења било каквих

материјалних трагова на лицу мјеста… Уколико се наведеном дода и пода-

так да мјере првог оперативног захвата (уколико се и предузму) најчешће не

дају резултате, јасно је да су индиције у погледу идентитета извршиоца вео-

ма мале, односно неупотребљиве, те се крећу у домену опште сумње. Да би

се овај дефицит избјегао потребно је да се по дојави о извршеном криви-

чном дјелу разбојништва на лице мјеста упути најближа патрола полиције

ради обезбјеђења лица мјеста, спречавање бјекства извршиоца, прикупљање

релевантних података и информација, али и спречавању уништавања трагова

или доказа који могу послужити у идентификацији извршиоца, дакле обез-

бјеђењу лица мјеста онаквим каквим је исто затечено након кривичног дјела.

Увиђајна екипа треба у најкраћем року да стигне на лице мјеста извр-

шења кривичног дјела (уколико је природа дјела таква да је потребно врши-

ти увиђај). Паралелно са овим мјерама, потребно је да се успоставља блока-

да ужег и ширег терена, обавјештавају се сви полицијски органи у земљи и

гранични прелази, а такође се активирају све расположиве патроле полиције

на трагању за извршиоцем или извршиоцима кривичног дјела, а у случају

постојања услова потребно је користити и службеног пса.

С обзиром на то да је разбојништво конфликтно кривично дјело, одно-

сно постоји одређени (визуелни) однос између извршиоца и оштећеног (жрт-

ве), разбојници се најчешће маскирају у предјелу главе и на тај начин онемо-

гућавају оштећеном, а и другим лицима, да га виде. Дојавом о кривичном

дјелу, те изласком на лице мјеста, оперативна активност, поготово уколико

се реализује блокада ужег или ширег лица мјеста, фокусира се на опис извр-

шиоца.

Међутим, уколико је извршилац био маскиран, те уколико ни оштеће-

ни, усљед шока, страха или изненађења, не може да опише извршиоца, нај-

чешће почетне активности на трагању за извршиоцем неће дати адекватне

резултате, из простог разлога што се не зна ко се тражи, односно, не зна се

опис извршиоца. Из наведеног је јасно да недостатак описа извршиоца пред-

ставља свакако кључни елемент и саме (почетне) оперативне дјелатности на

расвјетљавању разбојништава, али, како ћемо касније навести, и самог дока-

зивања ових кривичних дјела.

139

Јасно је да, поред описа, једна од првих ствари које се односе на потра-

гу за извршиоцем представља опис и попис отуђених предмета, како би се

индицијом посједовања наведених предмета (или одређеног новчаног изно-

са) код затечених и контролисаних лица, приликом мјера првог оперативног

захвата, потврдила или негирала сумња у погледу виности. Међутим, поред

немогућности давања описа извршиоца разбојништва, оштећени најчешће

није у могућности да се изјасни о висини материјалне штете, односно о ви-

сини отуђеног новца (уколико је у питању новац), што такође отежава опе-

ративну дјелатност, јер пролонгира предузимање других оперативно-такти-

чких мјера и радњи, као и истражних радњи на проналажењу извршиоца, у

случају индиција о идентитету (присутност на локацији кривичног дјела не-

посредно прије извршења, географска повезаност мјеста становања осумњи-

ченог са лицем мјеста, претходна криминална активност осумњиченог, јавна

поговарања, односно претходно испољена криминална намјера без конкре-

тизовања криминалне активности).

Неопходно је напоменути да се и сама блокада лица мјеста по дојави

релативно ријетко примјењује, а и када се спроводи, примјетне су многе

паушалности. Проблеми практичне природе када је у питању блокада ширег

и ужег лица мјеста односе се, прије свега, на проток времена од извршења

кривичног дјела до сазнања (дојаве) за кривично дјело, затим од расположи-

вости људства у конкретном тренутку, од материјално-техничких могућно-

сти расположивог људства, као и од простора који треба блокирати. Иако је

блокада лица мјеста разбојништва логична и неопходна мјера на онемогућа-

вању бијега и хватању извршиоца, као и на обезбјеђењу одређених трагова и

доказа, она се веома ријетко примјењује у активностима полиције, уколико

се изузме непосредно обезбјеђење лица мјеста од стране патроле која прва

стигне на лице мјеста, као и обавјештавање људства на терену о извршеном

кривичном дјелу.

Један од најконкретнијих фактора који ствара проблеме у расвјетљава-

њу разбојништва, као и у доказивању ових кривичних дјела односи се на тзв.

трасеолошки дефицит на лицу мјеста (било од самог извршиоца, било трагова

насталих извршењем кривичног дјела). Наиме, усљед саме природе и начина

извршења разбојништва (брзина извршења, фактор изненађења, претходно

осматрање мете или објекта напада, планирање извршења), те усљед кон-

фликтне ситуације која се ствара између извршиоца и оштећеног, односно

жртве, на лицу мјеста се врло ријетко проналазе материјални трагови, пого-

тово идентификациони трагови. Наиме, најчешће се увиђајем неће констато-

вати одређене релевантне околности на основу којих би се криминалистичка

активност усмјерила ка конкретном лицу или на основу које би се сачинио

круг осумњичених.

140

5.2. Проблеми у доказивању разбојништва

Полицијске радње у кривичном поступку, односно претходном криви-

чном поступку, треба да омогуће полицији да по службеној дужности, по

сопственој иницијативи или у законом предвиђеном односу са тужиоцем

или судијом за претходни поступак допринесе циљевима кривичног поступка.

Доказивање кривичног дјела као и обезбјеђивање присуства извршио-

ца кривичног дјела у поступку, као највећи изазови у томе падају превасходно

на терет полиције.204

У Републици Српској је на снази „тужилачки концепт истраге“, по ко-

јем је тужилац руководилац истраге, односно он је шеф полицији у сваком

конкретном кривичном дјелу а не уопштено шеф полиције, и у правилу он је

тај који руководи истрагом а нарочито у сложенијим случајевима гдје је за-

пријећена казна затвора преко пет година, (што би у овом случају одгова-

рало ставу 2 и 3 кривичног дјела разбојништва у правној квалификацији), а

изузетно може пренијети овлашћења на полицију. Међутим у пракси је ово

„изузетно“ преношење овлаштења на полицију уствари правило, а о самој

проблематици односа тужилаштва и полиције биће више говора у предстоје-

ћем тексту.

Само откривање, односно ''расвјетљавање'' разбојништва не значи и

осуђујућу пресуду за извршиоца, односно не значи да ће се осумњичени у

кривичном поступку, на основу предочених доказа, огласити кривим и осу-

дити. То произлази из природе доказних средстава из којих се извлаче дока-

зи о виности осумњиченог. Наиме, као што је и сама криминалистичка (опе-

ративна) активност на откривању извршиоца и на расвјетљавању разбојни-

штва изузетно тешка, тако и у самом поступку доказивања разбојништва

(током кривичног поступка) постоје одређени специфични проблеми. Ови

проблеми се најчешће односе на субјективизам приликом препознавања осум-

њиченог и предмета, упитност персоналних доказа, изостанак материјалних

доказа приликом извршеног увиђаја, недостатак или немогућност пронала-

жења отуђених предмета (поготово уколико се ради о новцу), изостанак вје-

штачења…

Јасно је да је хватање извршиоца на лицу мјеста током или непосредно

након извршења кривичног дјела најлакше за доказати, усљед просторно-

временског континуитета, проналаска отуђених предмета и кориштеног сред-

ства извршења (оружја) кривичног дјела, постојања свједока (лица која су

ухватила извршиоца), без обзира на то да ли су овлаштена службена лица

или нису… Међутим, и када су у питању овакви случајеви, који су у пракси

ипак ријетки, мора да се поштује законска процедура која се тиче, у првом

реду, лишавања слободе осумњиченог, претресање и одузимања предмета

(отуђених, као и средстава извршења, те евентуално других предмета) без

204 Исто., стр. 247.

141

наредбе суда и без свједока приликом лишавања слободе, обавјештавање

тужиоца о предузетим мјерама, испитивање осумњиченог, предузимање и

других мјера и активности, те спровођења лица тужиоцу.

Наиме, приликом ''свјежег чина'' (In flagrante delicto), мора у потпуно-

сти да се испоштује законска процедура, како касније, сходно правилима

''плода отровне воћке'', сви докази изведени из доказа прибављених током

или непосрено након лишавања слободе (одузети предмети, опис извршио-

ца, изјаве свједока) усљед битних повреда закона, као и кршења људских

права и слобода, не би били правно ваљани, односно морали би се одбацити.

Саслушање оштећених и свједока у кривичном поступку често је оме-

тено и релативизирано одређеним практичним проблемима. Наиме, сам на-

чин извршења разбојништва, поготово уколико се десио уз употребу кон-

кретне силе (физичке или употребе ватреног оружја), у свијести оштећених,

па и свједока, изазива шок и страх, који надаље, с једне стране, на оштеће-

ног дјелује да се не сјећа свих детаља у вези са извршиоцем (јер је био фоку-

сиран на властиту одбрану, односно на средство извршења дјела), док, с

друге стране, након извршења кривичног дјела свједок несвјесно, што је и

разумљиво, жели да заборави непријатности које је доживио извршењем

кривичног дјела, тако да ће протеком времена до суђења, сасвим извјесно

заборавити добар дио релевантних детаља у вези самог и кривичног дјела и

извршиоца. Није на одмет напоменути да немали број оштећених, поготово

уколико су женског пола, осјећа страх од свједочења, што се свакако одра-

жава и на само свједочење, односно на квалитет датог исказа.

Ово се одражава и на препознавање осумњиченог од стране оштећеног

и свједока. Наиме, препознавање осумњиченог од стране оштећеног и свје-

дока једна је од најчешћих радњи доказивања које се користе приликом до-

казивања разбојништва, што је и разумљиво усљед природе (начина изврше-

ња) овог кривичног дјела (постојања визуелног односа између извршиоца и

оштећеног и свједока). Међутим, проблеми се јављају у случајевима гдје је

извршилац био дјелимично или потпуно маскиран. У таквим случајевима,

доказна вриједност препознавања (уколико је оштећени или свједок пре-

познао осумњиченог као извршиоца) свакако је дисктутабилна, усљед чега

је неминовно и да се изведу други докази, било на основу препознавања, би-

ло на основу других доказних средстава. Стога свакако закључујемо да се

(само) на препознавању не може заснивати судска одлука.

Међутим, судска пракса је пуна примјера осуђујућих пресуда донесе-

них (само) усљед препознавања немаскираног осумњиченог, из чега проис-

тиче закључак да се и препознавање немаскираног осумњиченог може узети

као једини доказ релевантан у погледу кривице осумњиченог. Уколико се има

у виду да је препознавање често и једино доказно средство за утврђивање

кривице осумњиченог за разбојништво, јасна је тежина доказивања. Због

тога, потребно је да, приликом препознавања, буду примјењена сва крими-

142

налистичко-тактичка правила предочавања лица (и предмета) ради препо-

знавања (у погледу релативне сличности лица по одређеним параметрима,

односно у погледу релативне истовјетности предмета по врсти и по другим

карактеристикама), уз неминовно поштовање кривичнопроцесних одредби

које се тичу препознавања. Јасно је да само децидно (апсолутно) позитивно

изјашњење оштећеног и свједока може да се користи као доказ у погледу

виности осумњиченог, наравно уз могућност побијања, односно цијенећи

наведено и са другим доказима.205

Јасно је да препознавање предмета, уко-

лико исти немају одређена идентификациона обиљежја (серијски број), може

само да се користи као индиција, што свакако усложњава доказивање раз-

бојништва.

Проблем доказивања разбојништва огледа се и у томе што се прили-

ком претресања осумњиченог, односно стана и других просторија које кори-

сти осумњичени, релативно ријетко могу пронаћи предмети које је користио

приликом извршења кривичног дјела (средство извршења, односно оружје,

као и одјећа коју је користио, односно којом се маскирао), али и када се

пронађу, доказни значај ових предмета је дискутабилан, услед упитности

препознавања од стране оштећених и свједока, а које смо претходно навели.

Чак шта више, препознавање предмета, односно кориштеног оружја, као и

одјеће, свакако има и мању доказну снагу (готово никакву) у односу на пре-

познавања лица.

Када смо споменули препознавање предмета, на кратко ћемо се само

осврнути на значај самог препознавања, односно не на значај препознавања

већ на сам значај и појам идентификације. Криминалистима није потребна

било каква идентификација, него таква која ће послужити као доказ у по-

ступку. Зато се техничка идентификација мора органски сјединити с такти-

чко-поступајућом анализом везе идентификацијског објекта с кривичним

дјелом. Ако су обје групе задатака: техничко-идентификацијска и тактичко-

правна органски међусобно повезане, то значи да имамо посла с двије раз-

личите димензије истог процеса криминалистичке трасеолошке идентифи-

кације, да је ријеч о јединственом поступању.

Појам криминалистичке идентификације структурно укључује:

1. објекат чији се идентитет утврђује, тзв. објекат идентификације,

2. објекат помоћу којег се идентитет утврђује, тзв. средство иденти-

фикације

205 Симоновић, Б., Матијевић, М., Криминалистика тактика, Интернационална асоцијација

криминалиста, Бања Лука, 2007. године, стр. 408. У литератури је присутно схватање по

коме је погрешно одбацити доказ добијен препознавањем уколико свједок не може тачно

да наведе детаље на основу којих је извршио идентификацију. Тада треба обавити психо-

лошко вештачење (са потребним експериментима) и уколико се утврди да свједок припада

тзв. синтетичком типу памћења ликова, доказ добијен на тај начин треба прихватити (уко-

лико су испуњени остали услови) и цијенити га у складу са слободним судијским увере-

њем и у комбинацији са др. доказима.

143

3. начин на који се идентитет утврђује.206

У складу с принципима криминалистичке идентификације утврдити

идентитет неког објекта значи установити цјелокупан комплекс обиљежја по

коме се он разликује од свих осталих објеката исте групе (рода).

Шема бр. 18: Структурни елементи криминалистичке идентификације

Идентификовати значи установити сва она обиљежја по којима се обје-

кат идентификације разликује од осталих објеката те врсте. При томе улогу

играју облик, положај и број индивидуалних карактеристика. Индивидуал-

ност (јединственост, особеност, уникатност) је основ идентификације. Инди-

видуалност релевантног објекта је изражена у постојању таквог непоновљи-

вог комплекса обиљежја која су својствена само њему. Тај комплекс сачи-

њавају индивидуална и групна обиљежја.

Групна обиљежја су заједничка свим објектима датог рода, врсте или

групе. Она уврштавају одређени објекат у дату класу појава. Индивидуална

обиљежја у свом комплексу издвајају релевантни објекат из његове класе,

рода. Стога их и називамо идентификацијским обиљежјима. Како је наведе-

но у оквирима криминалистичке идентификације утврђује се конкретни (ин-

дивидуални) идентитет. Ријеч је о одвајању одређеног објекта идентифика-

ције из мноштва сличних или истоврсних предмета.207

Посједовање предмета који потичу из кривичног дјела веома је значај-

на индиција у погледу виности лица код ког су пронађени наведени пред-

мети, која, у корелацији и са другим индицијама и доказима, може веома

добро да послужи као доказ у кривичном поступку. Међутим, када су у пи-

тању разбојништва, то није случај, јер се код разбојништва најчешће отуђује

206 Модли, Д., Сувремене криминалистичке теорије,Универзитет у Сарајеву, Факултет кри-

миналистичких наука, Сарајево/Приштина 2007. године,стр. 5. 207 Исто., стр. 6.

144

новац, који се углавном непосредно након кривичног дјела, поготово уколи-

ко се ради о мањој суми, потроши и практично је немогуће пронаћи отуђени

новац. Тешкоћа доказивања односи се и на новац који је пронађен код осум-

њиченог приликом претреса, а не ради се о суми и апоенима који одговарају

отуђеном износу, без обзира на друге аспекте. Јасно је да се наведено може

користити само као индиција у погледу виности осумњиченог, а никако као

доказ.

Међутим, сматрамо да, уколико се приликом претресања осумњиченог

или стана и других просторија које он користи, пронађе количина новца која

одговара отуђеном износу, те уколико се нађе у истим апоенима и валутама

као и што је отуђени износ новца, те уколико се наведено поткријепи и са

другим индицијама или доказима (осумњичени нема ваљан изговор одакле

му новац, поготово уколико се ради о већој суми, а осумњичени нема изворе

прихода који му омогућавају посједовање толике количине новца), наведено

се може користити као доказ у кривичном поступку. Наравно, наведено, као

и сви други докази, подлијеже слободној судској оцјени. Непроналажење

материјалних, поготово идентификационих трагова на лицу мјеста прили-

ком вршења увиђаја свакако је битан аспект у доказивању разбојништва, јер

изостанак материјалних трагова не може да се надомјести персоналним до-

казима, поготово што су исти, код разбојништва, често релативни, субјек-

тивни, површни, те као такви и практично (процесно) неупотребљиви.

Приликом доказивања разбојништва, а када је вјештачење у питању,

свакако ваља напоменути један практичан проблем који се појављује. Наиме,

приликом вршења увиђаја, уколико се лице мјеста обухвати шире, те обу-

хвати и потенцијални пут доласка, а поготово одласка извршиоца, на истом

се могу пронаћи одређени предмети које је користио извршилац (оружје, ма-

скирајућа средства). Јасно је да ови предмети, поред оперативног карактера,

могу и да имају идентификациони значај као носиоци трагова (најчешће

биолошких), усљед чега се врши и вјештачење у циљу проналажења ових

трагова, те идентификације оставиоца.

Међутим, практичан проблем се и јавља након идентификације лица

која су користила ове предмете, јер се у каузалистички однос морају довести

пронађени трагови на ширем лицу мјеста, односно осумњичени који је кори-

стио остављене предмете (што није спорно) са извршењем самог кривичног

дјела (што је спорно).

Када говоримо о проблематици доказивања кривичних дјела разбојни-

штва, потребно је напоменути да сам значај законитости доказа али и могућ-

ности или чак можемо рећи и способности прикупљања доказа не одступа

много од класичних процедуралних истражних радњи. У том контексту сама

сврха истраге и јесте расвјетљавање и рјешавање кривичног дјела односно

кривичне ствари до таквог степена када индиција прелази у сам степен више

вјероватноће, односно до основане сумње. Сама основана сумња дакле, под-

145

разумијева потребну подлогу и поткрепљеност чињеничним и доказним ма-

теријалима који су цјелокупну кривичну ствар, односно кривично дјело јасно

довели до стања недвојбене разрјешености, те се таквим степеном сумње и

стањем ствари стичу потребни елементи за подизање оптужнице. Сходно

наведеном можемо рећи да је основни задатак истраге прибавити толико

доказа и чињеница из којих јасно произилази основана сумња што је већи

степен сумње заснован на прикупљеним доказима који упућују на закључак

да је извршено кривично дјело.208 Наиме, на основу прикупљања горе поме-

нутих доказа који производе наведени степен сумње да је осумњичени извр-

шилац предметног кривичног дјела настаје тужилачка констатација у форми

списа или забиљешке а након чега се сачињава оптужница и доставља над-

лежном судији за претходно саслушање на потврђивање. У овом контексту

подразумијева се да се у току саме истраге не изводе сви докази и чињенице,

већ само они на основу којих се утврђује да је стање довољно јасно да се

може подићи односно потврдити оптужница од стране надлежног суда.

Пракса у Републици Српској јесте таква да су за основни облик кривичног

дјела разбојништва надлежни Основни судови, док за квалификоване облике

овог кривичног дјела, односно теже облике надлежни су Окружни судови.

Како би се плодородно извршио задатак истраге, односно његов осно-

вни дио, неопходно је у истрази утврдити стварно биће кривичног дјела на

основу којег би се могла одредити и његова правна квалификација, што би

се у полицијском рјечнику рекло „дало име кривичном дјелу“ како би се зна-

ло у којем правцу ће посебни дио истраге да се усмјерава и како би се знало

ко ће који посао да обавља. У том смислу потребно је установити објективне

и субјективне елементе кривичног дјела. Обзиром да је у Републици Српској

тужилачки концепт истраге, потребно је (иако пракса показује да то и није

баш лако), приближити ставове полиције и поступајућег тужиоца у конкрет-

ном кривичном дјелу, како би се дефинисала доказна средства која ће се

користити у кривичном поступку како би се доказала чињенична ствар са-

мог кривичног дјела те како би се заиста доказала и његова правна утемеље-

ност у погледу квалификације кривичног дјела и виности његовог извршиоца.

У самој интеракцији полицијских службеника и тужилаштва потребно

је дефинисати методе које ће допринијети прибављању доказа за конкретно

кривично дјело и његовог извршиоца. Ове методе наравно, зависе од саме

природе кривичног дјела што опет значи да исте неће бити пресликано ко-

риштене у ситуацијама када се ради о нпр. кривичном дјелу разбојништва,

крађе, преваре или неких кривичних дјела из области крвних и сексуалних

деликата.

У самом поступку истраге, односно у поступку пост истражних радњи,

било би јако пожељно када би полиција и тужилаштво усагласили пројек-

208 Закон о Кривичном поступку Републике Српске, Службени гласник, бр.: 53/12, чл. 20 ст. 1

алинеја „љ“).

146

цију изводљивости доказа у поступку, са којима се располаже имајући у

виду њихову доказну јачину и тежину, односно саму доказну снагу у смислу

заступања и обавезе доказивања кривице, односно оптужбе пред судом.

Дакле, у овом контексту можемо рећи да би неопходно било прибавити так-

ве доказе и доказна средства гдје ће се сама одбрана оптуженог у поступку

довести до таквог стадијума гдје се принципијелно, начелно, чињенички, не-

двосмислено, реално основано и потпуно убједљиво, непобитним и недво-

смисленим доказним аргументима убјеђује суд у кривицу извршиоца од

стране органа гоњења, а гдје се одбрана оптуженог, суочена са оружјем не-

побитних доказа, прибављених законским принципом сматра неоснованом.

5.3. Проблематика хармонизације односа полицијских

службеника и тужилаштва

У претходном тексту споменули смо да је неопходно приближити мак-

симално ставове полицијских службеника и припадника тужилаштва, одно-

сно тужилаца, како би се постигло све оно што је претходно написано у по-

гледу успјешног вођења истраге и праведног окончања кривичног поступка.

Међутим, како пракса није раме уз раме са теоријом у овом дијелу поку-

шаћемо да укажемо на неке проблеме у односима тужилаштва и полиције те

самом потребом хармонизације односа ових страна које понекад дјелују и

као да су супротстављене.

Проблематика ових субјеката у пракси је вишеструка, без обзира што

је у Закону о кривичном поступку Републике Српске јасно дефинисана уло-

га полиције и тужилаштва како у истрази, тако и у кривичном поступку,

пракса је показала да постоје велики проблеми који за посљедицу знају да

доведу и до ситуације да се одређена кривична дјела никада не процесуирају

јер тужилаштво одбаци извјештаје о извршењу кривичног дјела које полици-

ја достави те се доноси и наредба о неспровођењу истраге за пријављена

лица, или једноставно суд ослободи оптуженог оптужнице, или у другосте-

пеном поступку окривљеног кривичне одговорности, а све због недовољне

сарадње полиције и тужилаштва која би требало да резултира циљем при-

купљања доказа који омогућују да се донесе осуђујућа пресуда, односно ако

шире посматрамо, који омогућују задовољење правде. Сама проблематика

тужилаштва и полиције огледа се у немогућности потпуног кориштења ка-

пацитета тужиоца чија је улога и овлаштење јако битан фактор који је широко

постављен и дефинисан. У том смислу, своју руководећу функцију тужила-

штво спроводи на бирократској основи гдје су им наредбе за спровођење

истрага уопштеног и формалног карактера. У својим прописаним дужности-

ма и обавезама полиција и тужилаштво имају задатак да испитују и провје-

равају индиције или основне сумње за кривично дјело које се гони по слу-

жбеној дужности. У овим својим обавезама органа гоњења, полиција ће то

147

радити самостално док ће тужилаштво опет то радити или самостално или

посредством полиције.

Дакле, ово подразумијева да ће полиција поред своје самосталности

ипак морати да поступа и по захтјевима тужилаштва. У овом контексту јавља

се проблем у следећем облику: полиција је оперативни орган који је органи-

зован и усмјерен на откривање кривичних дјела и који је на сталном извору

података и информација за разлику од тужилаца који су у погледу оператив-

ности пасивни. У својој функцији полиција ће акценат стављати на расвје-

тљавање најтежих кривичних дјела гдје ће том приликом регрутовати ин-

форматоре и сараднике као и особе из криминалног миљеа који могу да дају

веома квалитетне информације које нису познате јавности, док тужилац по-

ступа само у случајевима када до њих „допре глас о кривичном дјелу“.

Анализирајући поменуто јасно се може схватити да је полиција тај

орган који је активан и у погледу своје активности супериорнији у односу на

тужилаштво које је пасивно у смислу оперативности, како смо већ навели.

Међутим, уколико је законским прописима у погледу овлаштења тужиоцима

дат велики степен могућности у погледу реализације послова и задатака који

се односе на, како предкривични поступак, тако и кривични поступак, по-

ставља се јасно и отворено питање зашто су очи јавности, медија и свих мо-

гућих субјеката упрте у органе полиције и зашто се полиција криви да нису

рјешена „ова или она кривична дјела“?

У овом смислу, одговор може да се потражи у феномену који је засту-

пљен како у Републици Српској, тако и у земљама окружења, да је полиција

тај субјекат који је носилац борбе против криминалитета и да је управо

полиција орган који је надлежан за стратегију борбе против криминалитета,

чиме се јасно једна институција за неуспјех ставља на стуб срама док у

другом случају имамо мудро ћутање притајене администрације тужилаштва

у којој се бране и када их неко упита за неуспјех, недовољном сервисирано-

шћу од стране полиције.

Ако посматрамо овакав став, а што је сурова реалност, јасно је да у

институционалном смислу постоји афективна интерактивна комуникација

која је базирана на суштом формалном односу који је квалитативно недово-

љан, односно најблаже речено погубан приликом извршавања законски ја-

сно дефинисаних задатака једне или друге институције у којима је између

осталог прописано према одредбама Закона о кривичном поступку да је

стратегија борбе против криминалитета апсолутно подређена тужилаштву,

односно тужиоцу. Наравно, овде немамо за циљ кудити једну а фаворизова-

ти другу институционалну категорију, те у наредном тексту покушаћемо да

објаснимо поједине проблеме који се односе на полицијске органе, али и

поједине проблеме који су на страни тужилаштва, а све у циљу лакшег схва-

тања саме проблематике сузбијања, спречавања, расвјетљавања и доказива-

148

ња кривичних дјела, у овом предметном раду то су разбојништва, мада ови

проблеми принципијелно не одступају ни у контексту других кривичних дјела.

5.3.1. Проблематика која се односи на полицијске службенике

Полицијска проблематика у раду криминалистичке полиције везана је

за питање откривања кривичних дјела и њихових извршилаца, те је самим тим

њихова мјеродавност у погледу вредновања свог посла садржана у статисти-

чким показатељима и пронцентуалним стопама расвјетљености кривичних

дјела. Када говоримо о општем криминалитету, односно о имовинским кри-

вичним дјелима у која као најтежа, спадају и кривична дјела разбојништва,

за полицију је важан број процентуалне расвјетљености и то у смислу простог

броја пријављених и ријешених кривичних дјела, те се у овом контексту

изгуби одговор на питање која је стопа расвјетљености тешких имовинских

кривичних дјела. У својим статистикама јако се уско приказује кретање кри-

миналитета и његове заступљености, али по неким неписаним правилима у

већини случајева, полиција буде задовољна сама са собом...

Обзиром да је полиција та која је на извору података и која лишава сло-

боде извршиоце кривичних дјела, за њу и није тако битан законит и прави-

лан начин обезбјеђења доказа, као ни исход кривичне пријаве, односно из-

вјештаја против извршиоца кривичног дјела који је достављен тужилаштву,

јер у пракси свакако постоји флоскула да полиција ради свој посао док суд и

тужилаштво пуштају криминалце на слободу. Овакав начин размишљања и

заузимање оваквог става у полицијској пракси доводи до катастрофалних

посљедица које се огледају у фабрикованим резултатима полиције и извито-

переном приказу стања безбједности а такође оваквим стилом односа дово-

ди се и до могућности стварања одређеног вакуума на страни полиције да се

поједина кривична дјела и прикривају, или да се одређени случајеви рјеша-

вају без законито прикупљених доказа, или чак без доказа уопште. У вези

изнесене тврдње која је уочљива и присутна у пракси, потребно је разбити

постојећи табу тзв. “калемљења“ кривичних дјела осумњиченима, на начин

да се нпр. извршиоцу кривичног дјела разбојништва који је исто извршио у

трговини или спортској кладионици, „калеме“ сва нерјешена кривична дјела

разбојништва протеглог периода гдје је мета, односно објекат у којем је раз-

бојништво извршено било управо извршено у оваквим или сличним објектима

са сличним начином извршења. У вредновању свог рада, такође се полиција

хвали у ситуацијама када се ради о компликованом и тешком кривичном

дјелу, бројем лица која су лишена слободе, а што је као мјерило вредновања

рада недопустиво и потпуно погрешно.

Проблематика која је такође заступљена у полицијском раду а која се

односи на комуникацију са тужилаштвом јесте управо и ситуација када по-

лиција обављајући свој посао у смислу откривања кривичних дјела и њего-

149

вих извршилаца предузима и велики број радњи о којима уопште не оба-

вјештава или потпуно површно обавјештава тужилаштво, те се као резултат

оваквог постојања односа, појављује ситуација да се истражују догађаји који

не потпадају под област кривичних дјела, или чак и ако потпадају под кри-

вична дјела, докази и доказна средства су процесно потпуно незаконито

прибављена, па су као таква правно неупотребљива, те се на самом старту

поставе погрешне ствари у којима се доводи и до ситуације да и када је

откривено кривично дјело и његов извршилац, докази који су прикупљени

тужилаштву нису ни од какве користи. 209

У погледу едукације и стицања нових знања од стране полицијских

службеника примјетна је њихова незаинтересованост за даљу едукацију и

напредовање у овој сфери, што свакако у пракси може проузроковати одре-

ђене проблеме. Аналогно наведеном, примјећен је велики степен неадекват-

не стручне спреме у различитим структурама полиције, полазећи од најниже

рангираног, све до високо позиционираних руководилаца у Министарству.

То значи да се без проблема и са лакоћом може утврдити да велики број по-

лицијских службеника уопште немају адекватну стручну спрему, односно

немају завршен правни факултет, факултет безбједности и заштите или за-

вршене студије на Високој школи унутрашњих послова, те да постоји вели-

ки број полицијских службеника који нису имали значајне обуке у Јединици

за основну и специјалистичку обуку – Полицијској академији у МУП-у Ре-

публике Српске или МУП-у Федерације БиХ, те самим тим јасно је да нису

квалификовани за вршење својих дужности.

С тим у вези изузетно лоша кадровска политика која је већ неко ври-

јеме заступљена доводи до ситуације да људи који имају сасвим несродну

стручну спрему са полицијским пословима, обављају и најважније функције

у структури полицијске хијерархије. Дакако, овакав облик проблема доводи

до чињеничне основе да је систем стандарда и контроле у полицији Репу-

блике Српске поприлично недовољан и неефикасан, гдје се квалитет рада

ставља на мјесто иза квантитета рада. Сам оперативни рад постао је изузет-

но импулсиван и неметодичан, док је криминалистика као полицијска наука

изостављена у великој мјери те се полицијски посао своди на тзв. типич-

ност.

5.3.2. Проблематика која се односи на тужилаштво

Бирократско понашање тужилаштва и надмен став који са аспекта де-

финисаних послова у вођењу истраге одаје супериорност у односу на поли-

209 У Министарству унутрашњих послова Републике Српске постоји Упутство о поступању и

сарадњи овлаштених службених лица и тужиоца у провођењу радњи доказивања у току

истраге бр. С/М-2950/09 од 02.10.2009. године.

150

цију, један је од водећих проблема у процесу комуникације и сарадње поли-

ције и тужилаштва. Велики је број случајева у пракси да се од стране тужи-

лаштва полицији достављају нелогични и непрецизни захтјеви који обилују

нејасноћама а да тужније буде, исти се знају више пута и понављати. Оно

што је посебно иритирајуће за полицију јесу и позиви за свједочења на суду

поступајућих полицијских службеника а који су позвани од стране тужила-

штва, иако за то и нема потребе. Бирократски став у кориштењу својих овла-

штења од стране тужиоца доводи до ароганције која резултира контра-ефек-

том код полиције која овакав став доживљава као повреду професионалног

интегритета, те им се ствара осјећај субјективне људске и професионалне

повређености.

Проблематика која се такође истиче у односу полиције и тужилаштва

јесте и непознавање криминалистичко-тактичких метода, али и одсуство

плана криминалистичке обраде предмета. С тим у вези јавља се пасивност

тужиоца у контексту тумачења и анализе доказа које је полиција прикупила

и доставила. Такође као проблем јавља се и шаблонски смисао поступања

тужиоца у контексту да извјештај који је достављен од стране полиције само

копира у свој оптужни акт.

Чињеница је да тужилац јако ријетко учествује активно у преткриви-

чном поступку, па полиција врши самостално планирање тока свог рада,

приликом чега се самостално прикупљају чињенице и предмети за које

полиција сматра да су неопходни, док се игноришу други докази за које опет

полиција сматра да су непотребни. У току каснијег поступка по неписаном

правилу увијек се установи да су докази које је полиција прибавила само-

стално незаконито прибављени, непотребни или неправилни док у таквим

случајевима тужилац се правда немогућношћу реаговања због истека вре-

мена, те се због уочених грешака које се сваљују са једне на другу страну,

одлучује на одустајање од кривичног гоњења.

Битно је напоменути да је улога поступајућег тужиоца у конкретном

предмету изузетно захтјевна јер се она за разлику од других учесника проте-

же од самог момента сазнања за кривично дјело па све до изрицања пресуде.

Међутим, како је оваква улога изузетно захтјевна, а већ смо скренули пажњу

на степен тужилачке пасивности у вођењу истраге, сасвим је јасно да је и

поред руководеће улоге тужиоца у предмету, полиција та која обавља најве-

ћи дио посла, а у одређеним ситуацијама поступа и мимо знања тужиоца. На

овакав облик проблематике смо већ указали али је битно поново споменути

да комуникација тужиоца и полиције није на завидном нивоу. Као прилог

овој тврдњи може да послужи примјер интервјуа новинама „Глас Српске“

главног тужиоца Окружног тужилаштва Бања Лука у случају лишавања сло-

151

боде једног, сада већ бившег, високо позиционираног функционера у Репу-

блици Српској.210

Као још један проблем може се навести и ситуација „загушења“ поли-

ције од стране тужилаштва, гдје се свака пријава, иако се претходно зна да

се не ради о кривичном дјелу за које се гони по службеној дужности, про-

вјерава по налогу тужиоца а од стране полиције, искључиво како би се што

боље документовала одлука која се односи на одбацивање пријаве за које се

свакако знало да није предмет гоњења по службеној дужности, што доводи

како смо већ рекли до загушења. Сама функција сузбијања криминалитета

се свела на покушај искорјењивања криминалитета, те се у том контексту за-

немарују кривична дјела организованог криминалитета као и друга тешка

кривична дјела, док се фаворизују латентни облици криминалних активно-

сти као што су расвјетљавање и доказивање кривичног дјела крађе електри-

чне енергије и сличних, мање друштвено опасних кривичних дјела.

Како би се превазишли горе наведени проблеми и како би се прибли-

жили ставови тужилаштва и полиције, те како би се радило на све бољој

хармонизацији односа ове двије институције, постоји мишљење и на једној

и на другој страни да је потребно формирати заједничке истражне центре

или тимове који би функционисали као јединствена цјелина.

Оваква схватања свакако би требало реализовати на примјерима неких

развијених европских земаља, па тако нпр. у Белгији су дијелови полиције

припојени канцеларији тужиоца, у Норвешкој у истрази полицијске тимове

предводи тужилац, а у судском поступку полицајци представљају помоћни-

ке тужиоцу, у Италији су одређени поједини дијелови полиције који су пот-

чињени тужилаштву, док у Њемачкој имамо примјер одличног интерактив-

ног односа полиције и тужилаштва.

5.4. Емпиријска анализа – Осврт на статистичке показатеље

Практичне проблеме и тешкоће у откривању непознатих извршилаца и

у расвјетљавању кривичних дјела разбојништва, као и проблеме и тешкоће у

доказивању разбојништва приказаћемо кроз кратку емпиријску анализу из-

вршених разбојништва на територији Бање Луке током 2009. године. Током

2009. године на територији Бање Луке констатовано је 88 кривичних дјела

разбојништва, од којих је већина тежих облика, а тек неколико основних

облика, док је забиљежено и неколико покушаја разбојништва.211

Имајући у

210 Види: http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Lepir-Nedjo-Ilic-uhapsen-nezakonito-

bez-dokaza/lat/96510.html. Преузето 12.01.2013. године у 00:20 часова. 211 Процјена је (према званичној web презентацији www.banjaluka.rs.ba) да град Бања Лука

има око 250 000 становника, из чега произлази да бр. разбојништва у Бањој Луци на 100 000

становника износи око 35 разбојништва. То је много мање него у другим већим градовима

из окружења, а такође и далеко испод свјетског просјека. Према подацима Центра за поли-

152

виду да је на територији Републике Српске пријављено извршење 223 раз-

бојништва током 2009. године, јасно је да је на територији Бање Луке извр-

шено око 39% од укупног броја ових разбојништва, из чега произлази да за-

ступљеност овако узетог узорка (разбојништва у Бањој Луци) са територи-

јалног аспекта није репрезентативан. Међутим, намјера нам и није да ком-

парирамо, по било ком основу, разбојништва, већ да укажемо на практичне

проблеме и тешкоће, усљед чега смо се и одлучили за град са највећим бро-

јем разбојништва у Републици Српској, који, поред тога, омогућава сагледа-

вање и других битних аспеката када је у питању предмет овог рада.212

Посматрано према објектима напада, највише разбојништва извршено

је над трговачким и угоститељским радњама, и то 57 разбојништва (од којих

21 у трговинама, 20 у спортским кладионицама, 9 на бензинским пумпама),

затим у финансијским установама 14 (у банкама 8, у поштама 6), док се 14

разбојништва односи на тзв. ''улична'' разбојништва. Преостала три разбој-

ништва односе се на тзв. ''кућна'' разбојништва (два разбојништва) и на раз-

бојништво у предузећу. У протеклом периоду, надлежном тужилаштву су

поднесени извјештаји о откривању укупно 48 извршилаца за укупно 43 раз-

бојништва, из чега проистиче да проценат расвјетљености ових кривичних

дјела за Бању Луку износи око 50%, уз напомену да су током 2009. године

поднесени и извјештаји о откривању и разбојништва из 2008. године, па и из

претходних година.213

Међутим, поред полицијских статистика о проценту расвјетљености

кривичних дјела (које се сматрају најнепоузданијим), свакако треба указати

цијске студије и Института за технологију у Кренфилду у Енглеској, у последњих десетак

година број разбојништва се повећао, али се још увијек не сматра масовним деликтом.

Исто тако, у Њемачкој је број разбојништва око 50, а у САД око 200 на 100 000 становни-

ка. Извор: Пена, У., Неке специфичности начина извршења кривичног дјела разбојништва,

''Безбједност Полиција Грађани'', бр: 2/05, МУП Републике Српске, стр. 252. Компарације

ради, у Новом Саду (према сајту www.nskriminal.net) укупно је извршено 979 разбојништва

током 2009 године. Уколико узмемо у обзир да Нови Сад, према процјени (на званичној

web презентацији www.novisad.rs) има око пола милиона становника, није тешко процје-

нити колико се изврши више разбојништва на 100 000 становника него у Бањој Луци.

Слична ситуација је и у односу броја разбојништва у Сарајеву и у Бањој Луци. Према по-

дацима МУП-а Кантона Сарајево, током 2009. год. на подручју које покрива овај кантон,

извршена су 493 разбојништва (не рачунајући и разбојништва у покушају). 212 Укупан број кривичних дјела током 2009. год. у Бањој Луци је износио 3 330, из чега про-

излази да је удио разбојништва у свеукупном криминалитету у Бањој Луци око 2,5 - 3%. 213 Проблематика сузбијања разбојништва на територији града Бање Луке у периоду из којег

датира податак, организационо је била подијељена између двије јединице. Одсјек за суз-

бијање разбојништва при Одјељењу за сузбијање општег криминалитета у Сектору крим.

полиције Бања Лука задужен је за сузбијање разбојништва која се врше у финансијским

установама (поште, банке, транспорти новца), као и тзв. ''кућна'' разбојништва, док је Одје-

љење криминалистичке полиције при Сектору града Бање Луке задужено за, између оста-

лог, разбојништва извршена по трговинама, кладионицама, угоститељским објектима, за

тзв. ''улична'' разбојништва и др.

153

и на одређене показатеље тужилаштва и суда. Наиме, од укупно поднесених

извјештаја (за 43 разбојништва), до сада је оптужница подигнута за 34 раз-

бојништва, док за 9 разбојништва оптужница (још) није поднесена. Од 34 кри-

вична дјела разбојништва за која је подигнута оптужница, за 12 је донесена

правоснажна пресуда, док се за остале воде поступци.214

Узорак за анализу

конкретних проблема приликом откривања непознатих изршилаца разбој-

ништва, као и доказивања извршилаца, биће кривична дјела гдје је откривен

извршилац и гдје је извјештај о томе прослијеђен тужилаштву, односно по-

менута 43 извјештаја о откривању извршиоца кривичног дјела.

5.4.1. Проблеми на откривању извршилаца,

расвјетљавању и доказивању разбојништва

Проблеме који се конкретизују у оперативном раду полиције на расвје-

тљавању разбојништва најбоље је посматрати у контексту предузетих мјера

и радњи које су резултирале директним или индиректним откривањем иден-

титета непознатих извршилаца кривичних дјела, а потом и кроз предузете

мјере и радње које нису допринијеле откривању извршилаца, иако су преду-

зимане у значајној мјери. Усљед наведеног, анализу практичних проблема

на откривању и расвјетљавању разбојништва ћемо и посматрати кроз наво-

ђење мјера и активности које су омогућиле идентификацију извршилаца, а

потом кроз навођење одређених предузетих мјера и радњи које нису довеле

до извршилаца или су у знатно мањој мјери имале оперативни карактер у

смислу откривања извршилаца, уз напомену да ћемо поменути само неке, а

не све предузимане мјере и активности, односно поменућемо само најкарак-

теристичније. Од укупно откривених извршилаца разбојништва, условно

посматрано, у седам случајева извршилац је ухваћен током извршења криви-

чног дјела или непосредно након извршења кривичног дјела. Што се тиче

''свјежег чина'', у само три случаја извршилац је ухваћен на лицу мјеста, од-

носно приликом извршења кривичног дјела. Разумљиво је да су у сва три

случаја пронађени и отуђени предмети, као и кориштено средство изврше-

ња, те маскирајући предмети, усљед чега се, имајући у виду да су наведени

случајеви и правоснажно окончани, може констатовати да су овакви начини

откривања извршилаца, са кривично-процесног, али и са криминалистичког

аспекта, свакако најефикаснији.

Међутим, потребно је напоменути да су само два хватања на лицу мје-

ста резултирала појачаним активностима полиције (опсервацијама), уз напо-

мену да је током 2009. године, само због разбојништва, предузето преко три-

десетак опсервација угрожених објеката. Преостала четири случаја хватања

непосредно након извршења дјела односе се на хватање извршилаца послије

214 Наведени подаци односе се на период до половине фебруара 2010. године.

154

извјесног периода, ком приликом су исти ухваћени, такође, са отуђеним

предметима и кориштеним оружјем. Наведени извршиоци су ухваћени на-

кон предузимања мјера првог оперативног захвата по дојави о кривичном

дјелу. Интересантно је напоменути да су, сем једног случаја, сви наведени

случајеви правоснажно окончани, усљед чега се свакако може констатовати

да су, када је у питању хватање извршиоца током или непосредно након из-

вршења кривичног дјела (у току мјера првог оперативног захвата), практи-

чни проблеми који се јављају у расвјетљавању и доказивању ових кривичних

дјела, сведени на минимум.

Што се тиче увиђаја као радње која је допринијела откривању извр-

шиоца, иако је увиђај предузет након извршења готово свих разбојништва

(сем ''уличних'' разбојништва), резултати увиђаја ни у једном случају нису

омогућили идентификацију извршиоца, као ни сачињавање бар листе осум-

њичених. То је свакако посљедица недостатка, односно непроналажења иден-

тификационих трагова на лицу мјеста, усљед чега се може констатовати да

увиђај, као истражна радња, са криминалистичко-оперативног, а поготово са

идентификационог аспекта, нема велики значај. Наравно, то не умањује уло-

гу и значај увиђаја у сагледавању других битних аспеката самог кривичног

дјела.

Посматрајући укупан број извршених разбојништва, преко двије тре-

ћине осумњичених је приликом извршења кривичног дјела било маскира-

но.215

У свим случајевима гдје извршилац није био маскиран, као и гдје је

био дјелимично маскиран (навученом капом до обрва, навученом капуља-

чом преко главе), сачињен је фото-робот који је потом прослијеђен једини-

цама на терену. Ни у једном случају уз помоћ фото-робота није иденти-

фикован извршилац, што се, с једне стране, може тумачити лошом (односно,

непрецизном и нетачном) израдом самог фото-робота, док, с друге стране, и

лошим памћењем и репродукцијом запамћеног од стране оштећеног и свје-

дока.

Овдје је практичан проблем што се оперативна активност усмјерава на

фото-робот (као еквивалент изгледа осумњиченог), а на основу већине иден-

тификованих извршилаца разбојништва гдје је сачињен фото-робот, конста-

товано је да опис осумњиченог и слика фото-робота немају (велике) сличности.

Такође, практичан проблем који се јавља код разбојништва гдје извршилац

није био маскиран је неконкретан, односно нетачан, а често и погрешан

215 Маскирање се најчешће врши платненим капама на којима се направе прорези за очи и нос

(тзв. ''фантомка''), те такве капе приликом извршења дјела, односно непосредно прије из-

вршења навлаче преко главе у циљу скривања лица. Поред ''фантомки'', разбојници су вр-

шили дјелимично маскирање одређених дијелова тијела подигнутим крагнама, спуштеним

капама, шаловима и марамама преко лица, капуљачама, облијепљеним фластерима по ли-

цу и на друге начине.… Наравно, констатована су и разбојништва гдје се извршиоци уоп-

ште нису маскирали, поготово када су у питању наркомани као извршиоци, као и када су у

питању ситуациона разбојништва.

155

опис извршиоца, јер је у неколико случајева констатовано да опис извршио-

ца, након идентификације, у одређеним сегментима (висина, године старо-

сти, изглед лица, карактеристике лица) уопште не одговарају датом опису од

стране оштећених и свједока. Практичан проблем код откривања извршила-

ца разбојништва јавља се и у случајевима када је само кривично дјело,

односно разбојник снимљен видео-надзором техничког обезбјеђења. Наиме,

с обзиром на то да је у банкама извршено осам, а у поштама шест разбојни-

штва, разумљиво је да су ове институције углавном опремљене и техничким

обезбјеђењем, мада су и неки други објекти који су били мета напада на овај

начин обезбјеђени.

Од 17 случајева гдје је извршилац снимљен приликом или након извр-

шења кривичног дјела, само у два случаја кривичног дјела (од којих је један

приказан на медијима) преко снимка се успио идентификовати извршилац.

Мали број разбојника идентификованих преко снимка свакако је посљедица

лоше резолуције самих инсталираних камера, лоше покривености и фокуси-

раности постављених камера, као и низа других техничких аспеката. Такође,

ни други системи техничке заштите објеката који су били мете разбојника

нису довели до откривања разбојништва, усљед чега се може констатовати

само (општа и дјелимична) превентивна улога ових система, а никако (кон-

кретна) репресивна.

Индикативно је да се криминалистичка и оперативна контрола лица и

објеката готово никако није предузимала, што је свакако имало за посљеди-

цу и изостанак релевантних оперативних информација у погледу сачињавања

круга лица која имају склоности или намјере ка вршењу разбојништва. Уко-

лико се томе дода и податак да су готово сви откривени извршиоци поврат-

ници216

, односно да су били познати по претходним криминалним активно-

стима, а неријетко и по извршеним, планираним или припреманим разбојни-

штвима217

, свакако да за овако релативизирану, односно потцијењену улогу

криминалистичке и оперативне контроле нема изговора у оперативном раду

полиције.218

Значај информатора у криминалистичком раду је несумњив, а

поготово када су разбојништва у питању. Анализом иницијалних индиција

које су довеле до откривања извршилаца разбојништва, може да се конста-

тује да су у пет случајева информације добијене од информатора резулти-

рале, прво, идентификовањем извршиоца кривичног дјела разбојништва а

216 Од укупно 48 пријављених лица, само 4 пријављена лица нису претходно евидентирана

као извршиоци кривичних дјела, односно полиција није имала индиције у погледу њихове

претходне криминалне активности. 217 Од укупног броја пријављених лица, десет пријављених лица су претходно били евиден-

тирани (и) као извршиоци разбојништва, односно полиција је имала индиције и сазнања у

погледу њихове претходне криминалне активности у вези разбојништва. 218 Неопходно је напоменути да су од укупног броја пријављених лица, само њих 13 наркома-

ни. Наведено свакако не говори у прилог општеприхваћеном становишту да су извршиоци

имовинских деликата, а поготово разбојништва, углавном наркомански овисници.

156

потом и расвјетљавањем самог кривичног дјела, те процесуирањем изврши-

лаца.

Поред указивања на идентитет непознатих извршилаца, информације

добијене од информатора су указале и на друге аспекте кривичног дјела

(гдје се крију кориштени предмети, отуђени предмети, начин извршења,

планиране активности), усљед чега се може констатовати да је ово један од

најбољих и најефикаснијих оперативних модалитета расвјетљавања разбој-

ништва, поготово уколико се, након првог оперативног захвата, не распо-

лаже са релевантним информацијама, односно уколико се ''тапка у мјесту''

по питању, не само осумњиченог, већ и круга лица (средине) из које је осум-

њичени. Надаље, значај информатора огледа се и у усмјеравању оперативне

дјелатности ка конкретном лицу, чиме се оперативна активност фокусира на

конкретно лице, што најчешће, бар у посматраним случајевима, резултира

проналажењем и прикупљањем релевантних доказа.

Иако је сарадња полиције и грађана у последње вријеме императив

које полиције свих земља постављају као циљ, анализом конкретне сарадње

између полиције и грађана, уколико као параметар узмемо дојаве грађана о

идентитету разбојника, свакако да можемо констатовати да је та сарадња

лоша. Наиме, у само два случаја разбојништва, разбојник је идентификован

на основу дојаве грађана (од којих се један случај односи и на већ помињани

у медијима објављени видео-снимак). То свакако да се мора побољшати, јер

грађани несумњиво најбоље познају осумњичене који у миљеу у којем

егзистирају важе као криминогена лица, односно потенцијални разбојници.

Значајно је напоменути да оштећени накнадно, након извршења кривичног

дјела, ни у једном случају није видио, односно сазнао идентитет разбојника.

Анализом криминалистичко-обавјештајних извјештаја који су достав-

љени од стране припадника полиције у односу на извршена разбојништва,

поднесено је неколико тих извјештаја, али ни један није био оперативног

карактера, односно ни један није довео до откривања идентитета извршиоца.

Анализирајући криминалистичку обраду осумњичених за друга кривична

дјела (не за разбојништва), као и предузимањем низа оперативно-тактичких

мјера и радњи и истражних радњи од стране полиције по другим кривичним

дјелима, у три случаја, односно три непозната разбојника су откривена на

овај начин. Наиме, предузимањем других мјера и радњи на откривању извр-

шилаца других кривичних дјела, примарно током криминалистичке обраде

самих осумњичених, дошло се до сазнања да су исти или нека друга лица

која су у одређеном односу са њима, извршиоци разбојништва. Сходно томе,

може се констатовати да потпуна, садржајна и свеобухватна криминалисти-

чка обрада лица свакако може да даје резултате и по другим кривичним дје-

лима, а не само по конкретним за које се предузима, што увијек треба имати

на уму приликом предузимања ових мјера и радњи.

157

У прилог овом свакако говори и чињеница да се приликом кримина-

листичке обраде осумњичених за конкретна разбојништва дошло до сазнања

(било путем признања осумњичених, било проналаском предмета или на

други начин) да су ти извршиоци, поред конкретног кривичног дјела за које

се предузима криминалистичка обрада, извршиоци и других разбојништва.

Када је у питању узорак ове емпиријске анализе, криминалистичком обра-

дом девет осумњичених за конкретна разбојништва (од којих су нека извр-

шена од стране два извршиоца), дошло се до сазнања да су исти, заједно или

одвојено, извршили још 17 разбојништва. Ово је најчешће резултат самог

признања осумњичених, али неријетко се до наведеног долази и кроз исто-

вјетан начин извршења самих дјела, кроз истоврсно оружје, опис извршио-

ца, кориштену одјећу и на основу других околности. Може се закључити да

је криминалистичка обрада лица, поготово осумњичених за разбојништва,

једна од најбитнијих радњи у откривању непознатих извршилаца кривичних

дјела разбојништва.

Међутим, потребно је напоменути да криминалистичка обрада лица

која претходно нису доведена у везу са разбојништвом (општа сумња у по-

гледу виности) ни у једном случају није резултирала сазнањем (индицијама)

о могућем извршиоцу конкретног дјела.

У вишегодишњој пракси у раду на сузбијању и спречавању кривичних

дјела разбојништва, сусретали смо се много пута са ситуацијама гдје су иста

кривична дјела разбојништва, почев од оних уличних преко оних који су

извршени у трговинама, бензинским пумпама и спортским кладионицама,

па све до оних која су извршавана у банкама и другим финансијским инсти-

туцијама или у породичним кућама оштећених која су вршена на изузетно

свиреп начин, управо расвјетљавана захваљујући мобилним апаратима ош-

тећених које су извршиоци поред других предмета отуђивали и односили са

собом. Управо из овог разлога битно је нагласити значај и улогу мобилних

апарата оштећених приликом ситуације када су жртве кривичних дјела

разбојништва, а све у смислу настојања да се управо ти телефони на неки

начин уступе као видљиви извршиоцима гдје би им се скренула индиректно

пажња, а на основу које би извршилац исте апарате и отуђио са другим пред-

метима. Како би што боље били схваћени у следећем тексту обрадићемо на-

чин функционисања полиције у оваквим ситуацијама, као и техничке могућ-

ности које управо доводе до извршиоца кривичног дјела.

5.5. Значај и улога мобилних апарата отуђених у кривичном дјелу

Дуго времена телефон је био најраспрострањеније средство комуника-

ција, односно дуго времена он служи за међусобну комуникацију људи, па је

логично што су га у своје сврхе користили и још увијек користе и учиниоци

разних кривичних дјела. Међутим, када се говори о данашњој употреби

158

телефона за комуникацију између учинилаца кривичних дјела, потребно је

управо указати на један практични аспект његовог коришћења. Наиме, учи-

ниоци кривичних дјела и друга лица из криминогене средине све више из-

бјегавају да воде разговоре путем телефона, а у неким криминалним органи-

зацијама чак је и забрањена комуникација преко телефона о криминалној

дјелатности, јер им је познато да постоји могућност прислушкивања и тех-

ничког снимања њихових разговора, што је нарочито опасно од када је ова

радња добила доказни значај.

Међутим, када је у питању мобилни апарат оштећеног односно жртве

кривичног дјела, нарочито у оним ситуацијама када извршилац нема ништа

друго ни да отуђи осим самог телефонског апарата, права је ријеткост да

извршиоци остану имуни на њих, нарочито ако се ради о бољим и скупљим

апаратима која уколико се не препродају за наркотичка средства (што је нај-

чешће случај код облика разбојништва која се извршавају на улици, тргови-

ни, кладионицама, пумпама и сл.), буду најчешће поклоњена неким лицима

која познају извршиоце, односно лица која су им и поклонила апарат. У

оваквим ситуацијама можемо рећи да је полиција имала много среће.

У овом контексту навешћемо значај листинга телефонских позива и

СМС порука као могућност утврђивања лажног алибија које даје извршилац

те расвјетљавања кривичног дјела како у оперативном тако и у процесном

смислу.

Прије измјена ЗКП-а у пракси је било спорно да ли „листинзи“ дола-

зних и одлазних позива и СМС порука представљају посебну истражну рад-

њу и техничко снимање телекомуникација, јер питање прибављања ових до-

каза није било изричито регулисано ЗКП-ом. Међутим, ова дилема откло-

њена је измјенама ЗКП-а којим се у оквиру радње доказивања привременог

одузимања предмета и имовине предвиђа радња (наредба оператеру телеко-

муникација) члан 72 а ЗКП БиХ, односно аналогног члан ЗКП РС, ФБиХ и

ДБ, а којим је прописано да у случају постојања основа сумње да је неко

лице починило кривично дјело, суд на приједлог тужиоца или овлаштених

службених лица, која су добила одобрење од тужиоца, може наредити да

оператер телекомуникација или друго правно лице, које врши пружање

телекомуникационих услуга, достави податке о коришћењу телекомуника-

ционих услуга тог лица, ако би такви подаци могли да буду доказ у кри-

вичном поступку или да послуже за прикупљање информација које могу да

буду од користи у кривичном поступку.219

Међутим, оно што раздваја и чини дистинкцију између класичних рад-

њи доказивања којим се задире у приватност и посебних истражних радњи

јесте степен задирања у то право, односно степен његовог ограничења. С

тим у вези листинг само представља списак позива неког лица, о чему над-

219 Види: Антонић, В., Митровић, Д., Посебне истражне радње, стр. 30. Пројекат јачање ту-

жилачких капацитета у систему кривичног правосуђа, Модул 1. Сарајево, 2012. године.

159

лежни орган телекомуникација води службену евиденцију, али се из њега не

може видјети садржај тих позива, што представља висок степен задирања у

приватност. Осим тога, листинг се може тражити и добити само за већ обав-

љене телефонске разговоре, а никако за оне који су у току. Овако добијени

подаци врло су значајни, посебно када осумњичени тврди да се у вријеме

чињења кривичног дјела није налазио у мјесту у којем је кривично дјело

извршено (нпр. да се у вријеме извршења кривичног дјела које је извршено у

Бањој Луци налазио у Београду), а то потврде и неки његови свједоци (ла-

жни алиби). Добијени подаци листинга као материјални доказ може доказа-

ти супротно (нпр. ако осумњичени није непосредно прије или послије извр-

шења био у Београду).220

Полиција мора да прати техничко-технолошка и научна достигнућа у

области комуникација и мобилне телефоније, а сходно техничким могућно-

стима оператера мобилне телефоније, осмишља и прилагођава методе вла-

ститом криминалистичком раду на сузбијању и спречавању ових облика

криминалитета, као и да проналази методе расвјетљавања ових кривичних

дјела. Сваки мобилни апарат посједује, како бисмо то полицијским ријечни-

ком рекли, своју личну карту. Управо када смо у претходном тексту говори-

ли о идентификацији, а нарочито оној на основу индивидуалних обиљежја,

ово је један моменат гдје можемо дати конкретан примјер. Кориштење IMEI

броја у оперативном раду полиције на сузбијању кривичних дјела гдје се

мобилни апарати појављују као предмети или средства извршења кривичних

дјела, или код свих других кривичних дјела која имају одређене везе са мо-

билним апаратима, свакако да може у многоме да допринесе оперативној

дјелатности полиције, било да се на тај начин проналази отуђени предмет

(мобилни апарат или отуђено возило у коме се налази мобилни апарат), било

да се лоцирањем апарата проналази и сам извршилац кривичног дјела. Усљед

наведеног, када је у питању значај мобилних апарата у оперативном раду

полиције, свакако да се то може посматрати кроз коришћење IMEI броја али

и кроз лоцирање мобилног апарата преко базних ћелија.

Прије свега потребно је дефинисати шта је то IMEI. IMEI је скраћеница

од енглеских ријечи International Mobile Equipment Identity која представља

значење јединствене међународне идентификације мобилног апарата. Ова

јединствена међународна идентификација мобилног апарата практично пред-

ставља 15 нумерисаних ознака у виду бројева а које садрже информацију о

поријеклу, моделу и серијском броју апарата, (нешто као јединствени мати-

чни број код грађана), из чега произлази да IMEI није серијски број телефо-

на, мада има одређене карактеристике, усљед чега се тако често назива што

у пракси представља грешку. Са криминалистичког аспекта, најзначајнија

карактеристика IMEI-а је што се не може мијењати. Једина могућност про-

мјене код овог броја јесте његов последњи, петнаести број који се може али

220 Исто.

160

и не мора промјенити услед промјене мобилног оператера, што је знало до-

вести полицију понекада у заблуду.221

Када смо дефинисали значење IMEI броја мобилног апарата, потребно

је нешто споменути о његовој употреби односно значају. IMEI посебно ве-

лику улогу има у оперативном раду полиције на расвјетљавању одређених

кривичних дјела у којима се мобилни апарат појављује као средство изврше-

ња кривичног дјела, као предмет извршења кривичног дјела или у другим

кривичним дјелима. IMEI омогућава праћење мобилног апарата преко мре-

жног оператера, те долажење до самог мобилног апарата посредним путем.

Такође, IMEI омогућава и локализовање самог мобилног апарата. Поред пош-

товања свих релевантних криминалистичко-тактичких и кривично-процесних

правила а која се односе на давање одговора на златна питања криминали-

стике, те поштовања законске регулативе, посебно је битан број картице

који се налазио у вријеме извршења кривичног дјела у самом апарату.

Ово је изузетно важно јер власници мобилних апарата не знају своје

IMEI бројеве, те се на основу претплатничког броја који је у критично ври-

јеме се налазио у самом апарату, макар он био и уништен физички или откло-

њен из апарата са лакоћом се долази до предметног отуђеног или спорног

мобилног апарата, односно до његовог IMEI. С обзиром на техничке могућ-

ности, у односу на број телефона, најчешће се траже подаци о идентифика-

цији IMEI који припада мобилном апарату у којем се налазио претплатни-

чки број, листинг долазних и одлазних позива и порука за тај број, локацију

апарата, локацију базне станице као и друге податке до којих на основу тех-

ничких могућности можемо да дођемо посредством мобилног оператера.

Након добијања тражених података о листингу, слиједи оперативни

рад полиције на утврђивању идентитета корисника броја апарата који се на-

лази у мобилном апарату, као и на утврђивању извршиоца конкретног кри-

вичног дјела. Сам проналазак тренутног корисника мобилног апарата најче-

шће не значи да је он управо извршилац кривичног дјела. У прилог овоме

говори чињеница да извршилац кривичног дјела, поготово када се ради о

краденим мобилним апаратима, најчешће сам отуђени предмет не задржава

за себе, већ га прода, поклони, замијени или дадне трећим лицима, након чега

га они користе за властите потребе или се може десити да га и они препро-

дају или замијене другим лицима, усљед чега се дешава да се у ланцу кори-

сника мобилног апарата за релативно кратко вријеме пронађе више лица.222

221 Шире у Миладиновић, А., Значај ИМЕИ-а приликом расвјетљавања кривичних дјела,

Зборник радова ''Примјена савремених метода и средстава у сузбијању криминалитета'',

Брчко, ИAK, 2008, стр. 536. 222 Опширније Антонић, В., Митровић, Д., Посебне истражне радње, стр. 31-35. Пројекат ја-

чање тужилачких капацитета у систему кривичног правосуђа, Модул 1. Сарајево, 2012.

године.

161

Обзиром да корисник мобилног апарата у којем се налази један (спо-

ран или неспоран) претплатнички број може да буде post paid (најчешће ре-

гистрован корисник у телефонском именику), или pre paid (нерегистрован

корисник), у зависности од овога зависиће и брзина његове идентификације.

Наравно, у првом случају то ће се десити са лакоћом уколико број није за-

штићен, док ће се у другом случају морати наставити са даљим провјерама.

Односно у ситуацији и када је претплатник власник заштићеног или pre paid

претплатничког броја, она изискује додатно ангажовање у погледу даљих

провјера.

Такође битно је напоменути да због изузетно лаке доступности прет-

платничких бројева, те самог њиховог мијењања или уступања између ко-

рисника може да се деси да претплатнички број који је гласио на лице, то

лице фактички и не користи, већ неко сасвим треће лице коме је то овај

претходни дао, посудио, продао или слично. Усљед тога, приликом сачиња-

вања оперативног плана поступања на расвјетљавању кривичног дјела, након

што се добије листинг, те планирања преузимања одређених оперативно-

тактичких мјера и радњи, као и истражних радњи, увијек мора да се наведе-

на чињеница узме у разматрање да се не би десило да се према лицима која

немају везе са кривичним дјелом предузимају одређене мјере и радње, те да

се на тај начин нарушавају њихова уставом загарантована права и слободе.

Претходно смо напоменули да корисник спорног броја са листинга ко-

ји се налази у мобилном апарату не мора да значи да је и извршилац кри-

вичног дјела усљед чега се мора опрезно поступити приликом планирања

верзија и активности, те на реализацији планираних активности у циљу про-

наласка извршиоца и мобилног апарата. Наиме, уколико је извршилац свје-

сно починио кривично дјело (што је код разбојништва најчешћи случај),

врло је вјероватно да ће одмах исти дан, а најкасније сљедећих дана, хтјети

се ријешити наведеног мобилног апарата, на тај начин што ће га продати, за-

мијенити, извршити друго кривично дјело са њим (изнуду, уцјену, пријет-

њу), те га бацити или уништити, дати на поклон или на послугу.

Обзиром на техничке могућности оператера мобилне телефоније који

(најчешће) нису у могућности да листинг доставе исти дан након доставља-

ња наредбе, односно листинг се достави тек након неколико дана од дана

извршења кривичног дјела, ријетке су ситуације када се мобилни апарат

пронађе код извршиоца, већ се обично ради о лицима која су купила, добила

на послугу или поклон или замијенила мобилни апарат са извршиоцем или

чак са другим лицем ком приликом су и они сами на тај начин добили у

посјед мобилни апарат. Усљед наведеног произлази чињеница да у ланцу

корисника мобилног апарата може да буде, што је у већини случајева и

пракса, више лица, што свакако додатно усложњава оперативни рад на ра-

свјетљавању кривичног дјела и проналаску извршиоца, поготово уколико се

''прекине ланац'', односно уколико једно лице у ланцу не зна од кога је добио

162

или купио телефон. У оваквим ситуацијама, неопходно је хитно поднијети

захтјев за издавање наредбе за листинг.

Праћењем ланца корисника мобилног телефона уназад, долази се до

извршиоца конкретног кривичног дјела. Дакле, како не би било забуне, лис-

тинзи и сви подаци који се односе на споран телефонски апарат се са лако-

ћом добију када се зна горе наведени IMEI, јер како бисмо рекли, на основу

јединственог матичног броја грађана или броја његове личне карте најлакше

је утврдити име и презиме грађанина. Такође на основу њега се идентифи-

кују и сви бројеви претплатника који су се налазили у апарату у времену

који је нама интересантан а то је најчешће за вријеме извршења кривичног

дјела и након извршења кривичног дјела. Листинзи сами по себи долазе као

логичан слијед информација које се траже од мобилног оператера за бројеве

претплатника а за које се сазнају да су користиле мобилни апарат предмет-

ног IMEI броја. Међутим, уколико га и не знамо ( мислећи на IMEI), на ос-

нову броја претплатника који се у вријеме извршења кривичног дјела нала-

зио у апарату добијемо IMEI, а онда све наставимо на претходно што нас

занима у циљу расвјетљавања кривичног дјела.

Да би се листинг добијен на основу наредбе која је издата на основу

захтјева могао користити у кривичном поступку, он мора да буде исправан,

односно да је издат на основу законом утврђене процедуре која подразуми-

јева постојање основа сумње да је извршено конкретно кривично дјело, да је

захтјев поднесен од стране тужиоца (или овлашћених службених лица на

основу сагласности тужиоца), да је суд цијенећи захтјев издао наредбу која

је прослијеђена надлежном оператеру, те да је исти поступио у законом про-

писаном року, те доставио листинг полицији.

Такође, достављени подаци се, уз извјештај о реализацији наредбе,

морају доставити суду у законом прописаном року, иначе се наведени пода-

ци (листинг) неће моћи користити на суду као доказ.

Након утврђивања идентитета корисника спорног претплатничког броја

мобилног апарата са листинга који се налази у мобилном апарату, примарно

је да се пронађе отуђени мобилни апарат, те да се исти одузме. С кривично-

процесног аспекта, исправно је да се, након идентификовања корисника оту-

ђеног телефонског апарата, изда наредба за одузимање предмета, те да се на

основу те исте наредбе наведени предмет одузме. Након одузимања предмета,

те утврђивања истовјетности прегледањем IMEI броја, одузети предмет се,

уз извјештај о реализацији наредбе, у законом прописаном року мора доста-

вити суду који је издао наредбу за претресање. Наравно, лицу од ког је оду-

зет предмет издаће се потврда о привременом одузимању предмета.

Могућа је ситуација да се предмет нађе одбачен на одређеном локали-

тету или непосредно прије предузимања одређених оперативно-тактичких

мјера и радњи и истражних радњи ком приликом се, уколико локација гдје

се налази одбачен апарат није обухваћена издатом наредбом или уколико

163

уопште не постоји наредба за претресање, треба извршити увиђај на лицу

мјеста кривичног дјела, односно проналаска предмета. Криминалистички је

исправно да се приликом изузимања мобилног апарата, као и приликом изу-

зимања мобилног апарата на основу наредбе суда, а увијек када исти не пре-

даје корисник апарата или се истој физички или вербално противи или не

признаје извршење кривичног дјела, као ни било какву повезаност са криви-

чним дјелом или посједовањем мобилног апарата, да се наведени апарат

изузме, поштујући одређена криминалистичко-тактичка и криминалисти-

чко-техничка правила и методе.

Када су у питању лица која су користила мобилни апарат, од свих њих,

односно од свих лица чија се картица са претплатничким бројем налазила у

мобилном апарату, а не само од лица од ког је одузет телефон, односно од

лица чија се картица са претплатничким бројем налазила у апарату прили-

ком одузимања, мора се узети изјава на околности посједовања мобилног

апарата. У ком ће се својству узети изјава, или обавити форензички интервју

зависи од низа околности. Наравно да се увијек приликом узимања изјаве од

лица у својству осумњичног мора узети у обзир могућност да је наведено

лице и стварни извршилац конкретног кривичног дјела из којег потиче мо-

билни апарат, али да наводи одређене околности које му иду у прилог за

лакше кривично дјело. Тек када се утврде све околности под којима је извр-

шено кривично дјело, а лице код ког је пронађен мобилни апарат понуди

алиби који се и провјери и утврди, а не само механички запише од стране

полицијских службеника, или на други начин одагна сумњу да је исти ствар-

ни извршилац кривичног дјела, треба од истог узети изјаву у својству осум-

њиченог за прикривање кривичног дјела или, уколико се процјени, узети из-

јаву у својству свједока. Наравно све ове радње потребно је радити у дослу-

ху са поступајућим предметним тужиоцем како би се избјегли проблеми о

којима је претходно било ријечи.

На крају овог излагања о самом значају IMEI броја телефона, можемо

навести и једну малу упуту како би свако од нас сазнао који IMEI број његов

апарат посједује. То се ради на изузетно једноставан начин. На Вашем мо-

билном апарату једноставно утипкајте ознаке *#06# и добићете тај број који

може много да значи а за чим, најискреније се надамо да нећете имати по-

требе.

164

165

6. АНАЛИЗА СТАТИСТИЧКИХ ПОКАЗАТЕЉА

Како је у претходним поглављима наведено, кривично дјело разбојни-

штва представља једно од најтежих кривичних дјела имовинског кримина-

литета који спадају у област Општег криминалитета. Наиме, због своје све-

стране специфичности које су претходно наведене, у квантитативном смислу

своју димензионалну категоријалну појаву обрадили смо кроз статистичке

податке Министарства унутрашњих послова Републике Српке, за период

2001. године до јуна мјесеца 2012. године. Узимајући у обзир да наведени

параметри нису најпоузданији у обради статистичких показатеља узели смо

и податке који су добијени од стране Републичког Тужилаштва Републике

Српске за период од 2002. године до 2011. године према рубрикама и по-

казатељима које наведена институција евидентира. Потребно је напоменути

да смо, поређења ради, искључиво у сврху информације, уврстили у рад и

податке који се односе на показатеље кривичних дјела разбојништва по по-

лицијским Управама Кантона Сарајево за период 2007-2010. године као и

податке Еуростатистике 2003-2009. године за кривична дјела разбојништва

и податке за насилнички криминалитет у који спадају и разбојништва.

Потребно је напоменути да ће се у обраду и анализу статистичких

показатеља узети и подаци добијени од Врховног Суда Републике Српске,

али само за период од 2008. године до 2010. године. Наиме, дописом Пред-

сједника Врховног Суда Републике Српске а који је достављен као одговор

на захтјев о приступу информација утемељен Закононом о слободи приступа

информацијама Службени гласник Републике Српске број 20/2001. тражени

подаци за период протеклих десет година нису достављени јер наведена ин-

ституција не води евиденцију података који су тражени горе наведеним

захтјевом. Потребно је напоменути да је Врховни Суд Републике Српске до-

нио и Водич о приступу, објављивању и достављању информација у посједу

и под контролом Врховног Суда Републике Српске број: SU-VIII-10/04 од

19.09.2005. године који се односи на уступање података који су у надлежно-

сти ове институције, али јако је тешко било у вријеме писања ове моногра-

фије доћи до истих.

Обзиром да се достављени Захтјев о приступу информацијама односио

и на Министарство правде Републике Српске, од истих је достављен одго-

вор у којем се наводи да исти не располажу траженим информацијама, одно-

сно да исти сачињавају извјештај који садржи податке о укупном броју вође-

них поступака за извршење кривичних дјела, а не појединачно за кривична

дјела разбојништва. Републички Завод за статистику Републике Српске та-

кође не посједује тражене информације. Наиме, исти су дописом навели да

166

се њихова рубрика „криминалитет“ статистички води тек од 2011. године.

Такође нису достављени ни подаци од Transparency International БиХ, међу-

тим исти су за разлику од претходне двије горе наведене институције изра-

зили свесрдну подршку у прикупљању тражених информација, те као инсти-

туција изразила је и спремност на заступању у добијању истих.

Обзиром на све горе наведено, може се схватити да је стихијско схва-

тање проблематике овог кривичног дјела заступљено у кључним институ-

цијама које у свом опису посла између осталог се баве и овом проблемати-

ком а о чему и немају адекватних показатеља. Управо из наведених разлога,

анализа статистичких показатеља уследиће по институцијама како је прет-

ходно наведено.

6.1. Статистика МУП-а РС са анализом показатеља

6.1.1. Пријављена разбојништва МУП РС, период 2001-2009.године.

Година 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Разбојништва 156 192 280 273 221 199 158 187 223

Табела бр. 1: Приказ укупних пријављених кривичних дјела разбојништва

у Министарству унутрашњих послова Републике Српске

у временском периоду од 2001-2009. године.

Графикон бр. 1: Приказ укупних пријављених кривичних дјела разбојништва

у Министарству унутрашњих послова Републике Српске

у временском периоду од 2001-2009. године.

На основу табеларног приказа који се односи на период од 2001. годи-

не до 2009. године а чији подаци су добијени од стране Министарства уну-

трашњих послова Републике Српске, уочљиво је да је број разбојништва

који је пријављен, најмањи 2001. године, док је његова експанзија највећа у

2003. години.

167

Графикон бр. 2: Тренд укупних разбојништва период 2001-2009. године.

Аналагно наведеном, видљиво је из приказаног графикона који се од-

носи на тенденцију овог појавног облика криминалитета, да је наведено кри-

вично дјело у односу на задате параметре у сталном порасту. Односно, ради

лакшег разумијевања потребно је сагледати податке који се односе на сле-

деће:

Године 2001. број кривичних дјела разбојништва који је пријављен

и евидентиран у Министарству унутрашњих послова Републике

Српске је 156;

Највећа ескалација ових кривичних дјела је 2003. године;

Од 2003. до 2007. године ова кривична дјела биљеже пад;

Од 2007. до 2009. године ова кривична дјела су у порасту;

На основу изнесених статистичких показатеља а када се узме у обзир

општа-генерална хипотеза ове монографије, која гласи: “Рад криминалисти-

чке полиције на спречавању и сузбијању кривичних дјела разбојништва није

довољно ефикасан јер су ова кривична дјела учестала на подручју Републи-

ке Српске, док расвијетљеност ових кривичних дјела није на задовољавају-

ћем нивоу“, можемо са сигурношћу рећи да је она потврђена у потпуности

јер је видљиво да се упркос превентивно-репресивном ангажовању полиције

у борби против овог облика имовинског криминалитета, ипак, ова кривична

дјела дешавају са тенденцијом пораста, што говори да је тај вид борбе у суз-

бијању и спречавању кривичних дјела разбојништва недовољно ефикасан.

Такође, сама расвијетљеност ових кривичних дјела је у заостатку у односу

на број извршених кривичних дјела разбојништва, што захтијева опсежнију

и тјешњу сарадњу тужилаца и полицијских службеника, чиме потврђујемо и

прву посебну а и другу посебну хипотезу овог рада у смислу квалитативног

мијењања начина рада полиције у циљу ефикаснијег и ефективнијег резул-

тирања у борби против ових кривичних дјела а све уз уско повезану сарадњу

и ангажовање и тужилаца у предметним поступањима.

168

6.1.2. Пријављена разбојништва у ЦЈБ за период 2010. године.

ЦЈБ Б.Лука Бијељина Добој И.Сарајево Требиње

Разбојништва 96 13 24 14 4

Табела бр. 2: Пријављена разбојништва по ЦЈБ-има у периоду 2010. године.

Графикон бр. 3: Приказ пријављених разбојништава

по ЦЈБ у периоду 2010. године.

На основу података који су добијени из Министарства унутрашњих

послова Републике Српске а који се односе на период 2010. године и то на

број евидентираних кривичних дјела разбојништва на подручју Центара јав-

не безбједности, а то су према оперативној величини Бања Лука, Добој, Бије-

љина, Источно Сарајево и Требиње, може се закључити да ЦЈБ Бања Лука

представља Центар који иначе има највећу проблематику око криминали-

тета, а нарочито око кривичних дјела разбојништва која предњаче у односу

на друге Центре. На основу поменутих чињеничних показатеља у потпуно-

сти смо потврдили између осталих и прву, посебну хипотезу ове моногра-

фије, која јасно говори да је на подручју ЦЈБ Бања Лука проблематика око

кривичних дјела разбојништва најзаступљенија и да би се у погледу квалита-

тивног мијењања рада полицијских службеника на овом подручју, односно

ЦЈБ-у требала вршити одређена корекција у циљу постизања што бољих ре-

зултата који се односе на сузбијање и спречавање извршења ових, али и дру-

гих кривичних дјела.

169

6.1.3. Пријављена разбојништва у ЦЈБ за период 2011. године.

ЦЈБ Б.Лука Бијљина Добој И.Сарајево Требиње

Разбојништва 77 20 20 19 8

Табела бр. 3: Пријављена разбојништва по ЦЈБ-има у периоду 2011. године.

Графикон бр. 4: Приказ пријављених разбојништава

по ЦЈБ у периоду 2011. године.

Као највећи Центар јавне безбједности у Републици Српској који опе-

ративно покрива и највећи територијални дио Републике, бањалучки ЦЈБ је

највише оптерећен регистрованим кривичним дјелима различите структуре,

па самим тиме и кривичним дјелима разбојништва а што је видљиво и из прет-

ходно приказане табеле и графикона. У оквиру Центра јавне безбједности

Бања Лука, а у моменту писања ове монографије, у Сектору криминалисти-

чке полиције, дјелује Одјељење за спречавање општег криминалитета у чијем

је саставу по новој систематизацији и организацији радних мјеста у МУП-у

РС и Одсјек за спречавање разбојништва који је и прије наведене системати-

зације био у склопу наведеног одјељења, док су се остале измјене односиле

на друге одсјеке који су се придодали да ли Одјељењу општег криминалите-

та или пак Одјељењу за сузбијање организованог криминалитета. Наравно,

овај податак везан за саму систематизацију радних мјеста треба увијек по-

сматрати са одређеним могућностима измјена, јер у зависности од потреба

службе врше се и одређене измјене и промјене у погледу израде Правилника

о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста у Министар-

ству унутрашњих послова Републике Српске, па самим тим долази и до

одређене прерасподјеле рада и надлежности. Дакле, одсјек за спречавање

разбојништва је стална компонента која се налази у склопу Одјељења за спре-

чавање општег криминалитета. Једино у овом Центру је систематизована ор-

ганизациона јединица Сектор града Бања Лука у чијем саставу се такође

170

налази организациона јединица која се бави проблематиком кривичних дјела

разбојништва, али оних „блажих“ по објектима напада и начину извршења,

те последицама по саму жртву, док се Сектор криминалистичке полиције

Бања Лука, бави искључиво кривичним дјелима разбојништва која су извр-

шена у поштама, банкама, као и над транспортом новца, тзв. „упади у кућу“

и др. компликованији и тежи облици ових кривичних дјела.

6.1.4. Разбојништва са упоредним периодом

јануар-јун 2012. и 2011. године.

Табела бр. 4: Упоредни приказ пријављених разбојништава у првом

шестомјесечном извјештају МУП-а РС за 2012. и 2011. годину.

Графикон бр. 5: Упоредни приказ пријављених разбојништава првог

шестомјесечног извјештаја МУП-а РС за 2012. и 2011. годину.

Упоредним приказом пријављених кривичних дјела у односу на прво

шестомјесечје 2012. и 2011. године, а према подацима Министарства уну-

трашњих послова Републике Српске, евидентан је мали пораст ових криви-

чних дјела. Наиме, пријављена су 83 кривична дјела разбојништва у 2012.

години, док је то у односу на упоредни период из 2011. године био случај са

79 пријављених кривичних дјела разбојништва, што значи да је тај број у

2012. години повећан за 4 извршена кривична дјела или у процентима то

износи 5,1%. Укупна расвијетљеност је 54,2%, а по непознатом извршиоцу

51,3%. За извршење ових кривичних дјела тужилаштвима су пријављена 62

КД I-VI

2012.

I-VI

2011.

%

Разбојништва 83 79 5,1

171

извршиоца. Дакле, можемо закључити да је на основу упоредног периода

2011. године у 2012. години дошло до благог повећања ових кривичних дје-

ла, такође њихова расвијетљеност је нешто виша од половине пријављених

дјела, што свакако није довољно у смислу ангажовања полицијских службе-

ника и поступајућих тужилаца, када се узме све већи број извршилаца који

су непознати, забрињава и податак утицаја казнене политике на извршење

ових кривичних дјела, те стога можемо рећи да је у сваком случају потврђе-

на како општа тако и посебне хипотезе овог рада, јер је повећан број извр-

шених, односно пријављених кривичних дјела, мали је број расвијетљености

ових кривичних дјела, дошло је до повећаног извршења од стране непозна-

тих извршилаца што је условљено и примјеном благе кривично правне санк-

ције, те све у свему оваква доказаност требала би да представља аларм у

смислу промјене одређених приступа и начина рјешавања овог проблема.

Графикон бр. 6: Пријављена разбојништва на подручју ЦЈБ у првом

шестомјесечном извјештају МУП-а РС за период 2012. године.

Најчешћи објекти напада су биле продавнице (27) из којих је отуђено

10.260 КМ, из 9 апотекa је отуђено 7.130 КМ, а од 16 лица извршиоци су

отуђили око 35.350 КМ, док је у разбојништвима из 12 бензинских пумпи,

према првим подацима, отуђено око 5.100 КМ, мада се накнадним пописом

увијек деси да је материјална штета већа у односу на тек пријављену. Банке

и поште годинама су главне мете разбојника, а према подацима Министар-

ства унутрашњих послова Републике Српске, само у шест највећих нерасви-

јетљених разбојништава извршених на подручју Града Бања Лука, Источног

Сарајева и Града Бијељина, извршиоци су отуђили око 6,64 милиона КМ.

Највећа разбојништва на подручју Града Бања Луке које су остале нерасви-

јетљене извршене су 2004., 2008. и 2010. године, а извршиоци су побјегли са

милионским плијеном. На мети разбојника у тим дјелима били су возила

Раифајзен банке, заштитарске агенције "Алфа секјурити" и "Пошта Српске".

172

Једно од највећих спектакуларних кривичних дјела разбојништава из-

вршено је 1. децембра 2004. године када су извршиоци маскирани у припад-

нике SFOR-а у мјесту Јасенов дол на путу Бања Лука – Кнежево пресрели

возило "Раифајзен банке" и отуђили 2,05 милиона марака. Новац је прево-

жен из Бање Луке у Сарајево, а возило су обезбјеђивали радници сарајевске

агенције "Аларм вест". Радници агенције "Алфа секјурити" опљачкани су

18. јануара 2010. године у кругу бањалучког предузећа "Метал" када су им

тројица разбојника отуђили новац у износу од 572.857 КМ. Том приликом

дошло је и до употребе ватреног оружја у којој је рањен радник "Алфа секју-

ритија".

Милионских пљачки било је и на подручју Општине Источног Сараје-

ва. Највише новца разбојници су отуђили 30. августа 2005. године када су

зауставили возило Павловић Интенрнешнал банке и нестали са 1,79 милиона

КМ. Наоружани разбојници су пресрели возило банке на путу Хан Пијесак –

Соколац, отуђили новац и побјегли. Највећа пљачка ове врсте на подручју

ЦЈБ Бијељина извршена је 6. априла 2002. године када је маскирани разбој-

ник уз пријетњу пиштољем из Цептер банке у Бијељини отуђио 176.503 ма-

рака.

Према подацима МУП-а РС без обзира на 44 нерасвијетљена разбојни-

штва полиција има успјеха у обрачуну са извршиоцима, те да је проценат ра-

свијетљених разбојништва око 50%. У односу на земље у окружењу, а по-

себно на западне земље у поређењу са бројем становника број разбојништва

у РС је много мањи, а проценат расвијетљености већи. Такође према пода-

цима у МУП-у РС, од 2001. до 2012. године у просјеку је извршено 210 раз-

бојништва годишње, док је у овој и претходне двије године њихов број сма-

њен за 25% у односу на десетогодишњи просјек. У првих осам мјесеци 2012.

године на подручју Републике Српске пријављено је 96 разбојништва.223

223 Милиони и разбојници нестали без трага., http://www.glassrpske.com/hronika/crna_hronika/

Milioni-i-razbojnici-nestali-bez-straga/lat/99056.html. (Приступ: 05.10.2012. године.).

173

6.2. Статистички показатељи Републичког тужилаштва

Републике Српске

6.2.1. Статистика 01.01.2002.- 31.12.2002. године по лицима

за основно кривично дјело.

нер

иј.

пр

ија

ве

из

ран

ије

г п

ери

од

а

пр

им

љен

е п

ри

јаве

у р

аду

по

од

бач

ени

м п

ри

јавам

а

по

неп

оср

едн

ој

оп

туж

ни

ци

нер

. и

стр

аге

из

ран

ије

г п

ери

од

а

по

зах

тије

ван

им

ист

раг

ама

по

об

уст

авам

а

по

пр

еки

ди

ма

по

оп

туж

ни

ци

нак

он

ист

раг

е

нер

пр

ија

ве

на

кр

ају

изв

. п

ери

од

а

нер

ист

раг

е н

а кр

ају

изв

. п

ери

од

а

осу

ђу

јућ

а

осл

об

ађај

ућ

а

од

би

јају

ћа

пр

ија

ве

ри

јеш

ене

на

др

. н

ачи

н

ист

раг

е р

ије

шен

е н

а д

р.

нач

ин

6 113 4 3 161 104 11 24 126 6 109 74 2 1 2 16

Табела бр. 5: Статистички показатељи ријешености предмета

Републичког тужилаштва РС за основно кривично дјело разбојништва

по лицима за 2002. годину.

Графикон бр. 7: Графички приказ ријешености предмета

Републичког тужилаштва РС за основно кривично дјело разбојништва

по лицима за 2002. годину.

Ради лакшег схватања предочених статистичких показатеља Републи-

чког тужилаштва Републике Српске а која се искључиво односе на кривично

дјело разбојништва, и то у овом случају за његово основно дјело, потребно

174

је нагласити да је ова институција у извјештајном периоду примила 113 при-

јава за наведено кривично дјело, док је неријешених истрага из ранијег пе-

риода било укупно 161. Битно је напоменути да је на крају извјештајног пе-

риода број неријешених истрага износио 109, док је број ријешених пред-

мета по оптужници након истраге износио 126. Оно што је забрињавајуће у

предоченим показатељима је мали број осуђујућих пресуда. Дакле, и на

основу ових показетеља потврђена је хипотеза која се односи на повећање

броја извршења ових кривичних дјела, али и на њихову слабу расвијетље-

ност. Такође, потврђена је и посебна хипотеза која се односи на мотивисање

извршилаца да изврше ово кривично дјело усљед слабе примјене казнене

политике, благих кривично-правних санкција, али и спорости судског епи-

лога за извршиоце ових кривичних дјела.

6.2.2. Рекапитулације незавршених истрага за КД разбојништво

до 31.12.2003. године.

Разбојништво Број предмета Број лица

Незавршене истраге 86 177

Непресуђена оптужења 107 286

Табела бр. 6: Приказ рекапитулације незавршених истрага и непресуђених

оптужења по броју предмета и броју лица до краја 2003. године.

Графикон бр. 8: Незавршене истраге по броју лица и предмета

до краја 2003 .године.

175

Графикон бр. 9: Непресуђена оптужења по броју лица и предмета

до краја 2003. године.

Анализирајући број незавршених истрага и непресуђених оптужења по

броју предмета и по броју лица, за период 2003. године, јасно се може закљу-

чити да је у извршењу кривичног дјела разбојништва у овом периоду учест-

вовало у већини случајева више од једног извршиоца, односно да је у поје-

диним извршењима овог кривичног дјела учествовало у већини случајева

два или више лица. Такође, за наведени период уочљива је и инертност каз-

нене политике уколико се узме у обзир број предмета и број лица која нису

пресуђена.

На овакав начин јасно се и указује да је било неопходно извршити про-

мјене у примјени казнене политике, бар када говоримо о овој проблематици.

Овакав тренд наставља се и у 2004. години а што ће бити даље приказано

табеларно и графиконски ради лакшег сагледавања и то по Окружним тужи-

лаштвима Републике Српске.

Дакле, и у овом смислу су потврђене хипотезе ове монографије које се

односе на повећање броја извршења ових кривичних дјела на подручју Ре-

публике Српске, слабој примјени казнене политике, слабој расвијетљености,

те све већој и учесталој проблематици која се односи на извршење ових кри-

вичних дјела која се извршавају од стране више лица.

176

6.2.3. Статистика незавршених истрага по предметима и лицима

Окружних тужилаштава за период 2004. године.

ПРЕДМЕТИ

Уку

пн

о

Б.Лука Бијељина Добој И.Сарајево Требиње

37 5 31 8 2 83

Табела бр. 7: Незавршене истраге по предметима у Окружним

тужилаштвима за период 2004. године.

Графикон бр. 10: Незавршене истраге по предметима у Окружним

тужилаштвима за период 2004. године.

Како је приказано табеларно и графиконски, јасно се може уочити дис-

функционалност у тужилаштвима која обухватају већи број територијалне

покривености у односу на она тужилаштва која су, тако рећи, мања. Ипак,

мора се акцентовати да је број незавршених истрага по предметима далеко

највећи у Окружном тужилаштву Бања Лука и Добој а у односу на друга ту-

жилаштва.

Процентуално гледано на укупан број неријешених истрага видљиво је

да ова два тужилаштва својом неактивношћу обухватају проценат од 45%

Бања Лука и 37% Добој, што треба да представи аларм у смислу активнијег

приступа у рјешавању ове проблематике и примјени казнене политике са

циљем ефективнијег постизања ефикасних резултата. Потребно је нагласити

један практичан проблем који је истовремено и препрека за даљи рад Ми-

нистарства унутрашњих послова, а то је да окружни тужиоци у ријетким си-

туацијама излазе на лице мјеста кривичног дјела, јако ријетко достављају на-

редбе о спровођењу истрага те не обавјештавају полицију о исходу предмета

177

за лица која се налазе у притвору (да ли је одређен притвор, продужен или

није затражено продужење притвора и сл.) а такође не обавјештавају ни о

исходима самих поступака.

Овакав проблем је неопходно превазићи јер је у пракси потврђено да

се овакве информације могу изузетно користити у оперативним сврхама. У

претходно приказаном статистичком показатељу, јасно је видљиво да је

Окружно тужилаштво Бања Лука у заостатку са радом по питању незаврше-

них истрага по предметима.

Табела бр .8: Незавршене истраге по лииима у Окружним тужилаштвима

за период 2004. године.

Графикон бр. 11: Процентуални приказ незавршених истрага по лицима

у Окружним тужилаштвима за период 2004. године.

Међутим у овом случају када говоримо о броју лица, односно незавр-

шеним истрагама Окружних тужилаштава а по броју лица када је у питању

предметно кривично дјело, односно кривично дјело разбојништва, можемо

закључити да Окружно тужилаштво Добој за 1% има лошију слику ријеше-

ности предмета по броју лица у односу на Бању Луку. Остала Окружна ту-

жилаштва у оба случаја задржавају своју динамику рада што подразумијева

и извјесну дозу стагнације у обради предмета. Неоспорна је чињеница да се

на приједлог тужиоца а по рјешењу надлежног суда, лицу одређује притвор

ЛИЦА

Уку

пн

о

Б.Лука Бијељина Добој И.Сарајево Требиње

73 9 74 18 4 178

178

као крајња мјера за обезбјеђење присуства осумњиченог односно оптуженог

и успјешно вођење кривичног поступка. Међутим неријетко се дешава у

пракси да се тужиоци, иако постоје елементи односно услови предвиђени

Законом о кривичном поступку Републике Српске за приједлог мјере одре-

ђивања притвора не одлучују за исти те након саслушања, осумњиченог пу-

штају да се брани са слободе, што изазива јако негативну рефлексију, како у

јавности, тако у свеопштој безбједносној ситуацији на критичној територији

али и међу жртвама и припадницима полиције. Неријетко због оваквих по-

ступака, жртве, свједоци одустају од процеса сумњајући у праведност и пра-

вичност институција а тиме директно доприносе олакшавајућим факторима

у процесу поступака који иду у корист извршиоцима који због недостатка

доказа буду ослобођени.

6.2.4. Непресуђена оптужења Окружних тужилаштава

за период 2004. године.

п р е д м е т и

Уку

пн

о

лица

Уку

пн

о

БЛ. БН ДО И.С. ТР Б.Л. БН ДО И.С. ТР

83 25 30 2 2 142 227 51 53 3 4 338

Табела бр. 9: Непресуђена оптужења Окружних тужилаштава

по предметима и лицима за период 2004. године.

Графикон бр. 12: Приказ непресуђених оптужења Окружних

тужилаштава по предметима за 2004. годину.

179

Као и у претодним објашњењима, очигледно је да је укупан број не-

пресуђених оптужница за период 2004. године у највећој заступљености

Окружног тужилаштва Бања Лука за којим слиједи Добој, Бијељина, Исто-

чно Сарајево и Требиње.

Графикон бр. 13: Приказ непресуђених оптужења Окружних

тужилаштава по лицима за 2004. годину.

Када је у питању број непресуђених оптужница према лицима може се

закључити да је на подручју Окружног тужилаштва Бања Лука извршено

највише разбојништва која су у свом извршењу имали 2 или више изврши-

лаца, што је очигледно упоредним приказом броја предмета и лица.

Дакле како је Бања Лука и највећи центар и регија у Републици Срп-

ској, за очекивати је и највећи број извршења ових кривичних дјела, али је

јако забрињавајућа неадекватна ефикасност у поступцима судског епилога

из којег се може закључити да је више извршилаца разбојништва на слобо-

ди, него у казнено поправним институцијама и заводима. Такође, јако је за-

брињавајућа чињеница да се и надлежни тужиоци приликом обавјештавања

о извршеном кривичном дјелу разбојништва, активно не укључују у сам

процес истраге а превасходно у смислу изласка на лице мјеста, руковођења

увиђајем, давање одређених смјерница приликом истражних радњи. Јако

мали број је донесених наредби о спровођењу истраге, наиме, исте се до-

стављају полицијским органима само у случајевима када се одређено криви-

чно дјело искомпликује на начин да се ради о оштећеним лицима која имају

политичку позадину па са снагом свога ауторитета учествују и дејствују на

саму истрагу. Такође, овај случај се појављује и у ситуацијама притиска ме-

дија.

180

6.2.5. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2006. године по предметима.

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у

ист

раг

е

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

у

току

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а у

току

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а у

току

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

185 214 9 25 68 71

Табела бр. 10: Ријешеност разбојништва по предметима

Републичког тужилаштва Републике Српске за 2006. годину.

Уколико се узме у обзир, а на основу броја истрага у раду (њих 214),

може се закључити да су Окружна тужилаштва са свега 29 пренесених пред-

мета из 2005. године вршили своју функцију. Наиме са скоро истим бројем,

25 истрага је обустављено по предметима за 2006. годину. Од укупних 214

истрага осуђујућих је 73, што представља 34%, обустављено је 13 поступака

што представља 6%, одбијајуће пресуде су 2 што представља 0,09 %, осло-

бађајућих је 14 што представља 6%. По питању жалби уложено је укупно

11%, уважено је 0,46% док је одбијено 6 %. Осуђујућим пресудама, затвор-

ским, са њих 26% и не можемо бити одушевљени, новчане износе 0,9%, док

је условних 6%.

6.2.6. Ријешеност разбојништва по предметима у 2007. години

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у

ист

раг

е

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

у т

оку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а

у т

оку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а

у т

оку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

164 191 2 26 52 50

Табела бр. 11: Ријешеност разбојништва по предметима

Републичког тужилаштва Републике Српске за 2007. годину.

181

Од укупно 191 истраге у раду, у 2007. години споменућемо најинте-

ресантније параметре који су, између осталог, наредбе о непокретању истраге

1,04%, обустављено истрага 13,61%, подигнуто је оптужница 27,22%, пот-

врђено је оптужница 26,14%. Ако посматрамо судске одлуке, обустава је

3,14%, осуђујућих је 32,98%, одбијајућих је 3,66%, ослобађајућих је 8,9%.

Посматрајући судске пресуде, њих 23,56% су затворске, док је 9,42% усло-

вно. Посматрајући 2006. годину и 2007. годину може се закључити да је за

неких 3% више него претходне године, по предметима донесено пресуда на

казну затвора иако је било више предмета у раду те године.

6.2.7. Статистика о рјешавању разбојништва за период 2008. године.

Глав

а X

XII

I -

Кр

иви

чн

а д

јел

а

пр

оти

в и

мо

ви

не

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у

ист

раг

е

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

у т

оку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а у

то

ку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а у

то

ку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

Члан 233. 191 210 4 32 63 58

Гл

ав

а X

XII

I -

Кр

ив

ич

на

дје

ла

пр

оти

в и

мо

ви

не

Судске одлуке Жалбе Осуђујуће

пресуде/изречене

казне

об

уст

ава

по

сту

пка

пресуде

осу

ђу

јућ

а

од

би

јају

ћа

осл

об

ађај

ућ

е

уку

пн

о у

ло

жен

о

уваж

ене

од

би

јен

е

затв

ор

ска

но

вч

ана

усл

овн

а

Члан 233. 1 47 6 6 8 1 7 39 0 8

Табела бр. 12: Ријешеност разбојништва по предметима

Републичког тужилаштва Републике Српске за 2008. годину.

182

У току 2008. године, на основу укупног броја истрага у раду, (њих 210),

донесено је 1,90% наредби о непокретању истраге. Обустављено је 15,23%,

подигнуто је оптужница 30%, потврђено је њих 27,61%. По питању судских

одлука донесено је 0,47% обуставе поступка, 22,38% осуђујућих, 2,85%

одбијајућих, 2,85% ослобађајућих. На казну затвора пресуђено је 18,57% а

на условну 3,80%.

Графикон бр. 14: Судске одлуке по предметима Републичког тужилаштва

Републике Српске за кривично дјело разбојништва у 2008. години.

6.2.8. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2009. године по лицима.

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у

ист

раг

е

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

у т

оку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а у

то

ку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а у

то

ку

изв

јеш

тајн

ог

пер

ио

да

Судске одлуке

Об

уст

ава

по

сту

пка

Осуђујуће пресуде

Од

би

јају

ће

пр

есу

де

Осл

об

ађај

ућ

е п

рес

уд

е

Зат

во

рск

а

Но

вч

ана

Усл

овн

а

Уку

пн

о

254 234 2 27 73 69 2 48 0 10 58 2 5

Табела бр. 13: Ријешеност разбојништва по лицима Републичког тужилаштва

Републике Српске за 2009. годину.

183

У току 2009. године на основу укупних истрага у раду обустављено је

1,65% истрага, подигнуто је 35,53% оптужница, док је 32,23% потврђено.

Обустава поступка од стране суда је било 0,82%, затворских казни је 26,44%,

док је условних 6,61%. Када упоредимо укупно осуђујуће пресуде на основу

истрага тужилаштва које су биле у раду износи 33,05%, ослобађајућих пре-

суда је било 3,30%

6.2.9. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2009. године по предметима.

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у и

стр

аге

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а

Судске одлуке

Жалбе О

бу

став

а п

осту

пка

Осуђујуће

пресуде

Од

би

јају

ће

пр

есу

де

Осл

об

ађај

ућ

е п

рес

уд

е

Зат

во

рск

а

Но

вч

ана

Усл

овн

а

Уку

пн

о

Уку

пн

о у

ло

жен

о

Уваж

ен

е

Од

би

јен

е

135 121 2 13 43 39 1 32 0 8 40 1 4 8 4 3

Табела бр. 14: Ријешеност разбојништва по предметима

Републичког тужилаштва Републике Српске за 2009. годину.

Када посматрамо лица у 2009. години морамо напоменути да је од

укупно пријављених лица, њих 92,12% процесуирано у истрагу тужилаштва.

За њих 0,85% донесена је наредба о непокретању истраге а док је за њих

11,53% обустављена истрага у извјештајном периоду. За 31,19% је подигну-

та оптужница а потврђено је 29,48%.

На казну затвора осуђено је 20,51% лица док је на условно осуђено

4,27%. Укупно осуђујућих пресуда за лица је 24,75%. Одбијајућих пресуда

је 0,85% а ослобађајућих је 2,13%.

184

6.2.10. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2010. године по предметима.

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у и

стр

аге

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а

Судске одлуке Жалбе

Об

уст

ава

по

сту

пка

Осуђујуће

пресуде

Од

би

јају

ће

пр

есу

де

Осл

об

ађај

ућ

е п

рес

уд

е

Зат

во

рск

а

Усл

овн

а

Уку

пн

о

Нер

ије

шен

о н

а п

оч

етку

го

ди

не

Уку

пн

о у

ло

жен

о

Уваж

ен

е

Од

би

јен

е

Нер

ије

шен

о н

а кр

ају

го

д.

139 127 3 12 61 51 1 31 12 43 1 1 3 10 3 5 5

Табела бр. 15: Ријешеност разбојништва по предметима

Републичког тужилаштва Републике Српске за 2010. годину.

Графикон бр. 15: Судске одлуке по предметима Републичког тужилаштва

Републике Српске за кривично дјело разбојништва у 2010. години.

У наведеном приказу уочљив је чињенични податак који се односи на

број судских одлука, односно осуђујућих судских пресуда које процентуално

посматрано узевши у обзир свеукупан број осуђујућих пресуда у наведеном

185

периоду, на казну затвора се односи 61% док број условних осуђујућих пре-

суда за кривично дјело разбојништва а која су у поступку преиначена у дру-

га кривична дјела, те су осуђујућом пресудом исходиле са условном осудом

износи 39%.

Овај податак требао би бити забрињавајући у смислу погледа на рад

Окружних тужилаштава, нарочито уколико се узме у обзир да је оваквим

процентом затворских односно заводских санкција директно послана порука

извршиоцима оваквих кривичних дјела, а која недвосмислено показује инерт-

ност у раду правосудних органа као и у примјени казнене политике која је

по свему судећи неадекватна. Наиме, оваквом примјеном казнене политике

на извршиоце кривичних дјела разбојништва директно дјелују стимулативно

у смислу да за учињена кривична дјела исти не пролазе кажњено у складу са

санкцијама које су прописане Кривичним Законом Републике Српске.

Сходно горе наведеном, мора се истаћи и чињеница да је немали број

кривичних предмета који су добили судски епилог завршило са казнама које

су блаже од прописаних. Такође, у оваквим ситуацијама јако је битно напо-

менути и институт „нагодбе са тужиоцем“ односно споразум о признању

кривице за којим се најчешће потеже из разлога минимизирања аљкавог рада

истражних органа у предузимању мјера и радњи које се односе на прикуп-

љање доказа, затим као ситуација у којој се тужиоцима указује прилика да

због своје „презатрпаности послом“ понуде и склопе споразум са извршио-

цем кривичног дјела о признању кривице у замјену за много блажу казну од

оне која је прописана за овакво дјело. Такође у оваквим ситуацијама јако је

битно споменути и адвокатску виспреност у склапању оваквих споразума,

уколико се узме у обзир да је велики број истих иза себе оставио поприли-

чан број година стажа као судије код којих су поступајући тужиоци управо и

започињали прве приправничке кораке правосудне праксе.

Процентуално гледано, у односу на укупан број истрага у раду 48,03%

је подигнуто оптужница, а потврђено је 40,15%. Од свега је 33,85% осуђују-

ћих пресуда, од којих је затворска казна 24,4%, док је остатак условна осуда.

186

6.2.11. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2010. године по лицима.

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у и

стр

аге

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а

Судске одлуке Жалбе

Об

уст

ава

по

сту

пка

Осуђујуће

пресуде

Од

би

јају

ће

пр

есу

де

Осл

об

ађај

ућ

е п

рес

уд

е

Зат

во

рск

а

Усл

овн

а

Уку

пн

о

Нер

ије

шен

о н

а п

оч

етку

го

д.

Уку

пн

о у

ло

жен

о

Уваж

ен

е

Од

би

јен

е

Нер

ије

шен

о н

а кр

ају

го

д.

238 230 6 20 108 97 1 44 19 64 4 4 4 11 2 7 6

Табела бр. 16: Ријешеност разбојништва по лицима Републичког тужилаштва

Републике Српске за 2010. годину.

Графикон бр. 16: Ријешеност разбојништва по лицима

Републичког тужилаштва Републике Српске у 2010. години.

Анализирањем наведеног графикона приказан је укупан број ријеше-

ности предмета за кривично дјело разбојништва, али по лицима која су

187

пријављена уз извјештај о откривању извршиоца кривичног дјела разбојни-

штва Окружним тужилаштвима на подручју Републике Српске. Уколико се

узме у обзир укупан број пријављених лица (238), и лица која су обухваћена

истрагом (њих 230), може се сматрати да у суштини и није велики несклад

између органа који подноси извјештаје о откривању кривичног дјела и над-

лежних тужилаштава. Уколико се узме у обзир из претходне табеле једна

обустава поступка и једно лице које је добило другачији статус у поступку,

можемо закључити да су у овом смислу МУП РС и Тужилаштво радили

синхронизовано. Међутим, даљом анализом уочљива је дисфункционалност

у броју подигнутих оптужница против 108 лица и броју потврђених оптуж-

ница од стране судова за 97 лица. У овом контексту поставља се питање за-

што је тужилаштво преиначило статус лица која су пријављена и која су

обухваћена истрагом те се њихов број смањио за више од пола у односу на

број лица за која су подигнуте оптужнице. Такође, велики је минус истраж-

ним органима да су судови прихватили и потврдили оптужнице за само

једну трећину лица која су у претходном периоду пријављена.

Дакле, иако је слабија сарадња у пракси тужилаштва и припадника по-

лицијских структура, односно конкретно Министарства унутрашњих посло-

ва Републике Српске, што је практично и више него уочљиво и примјетно за

разлику од анализе статистичких показатеља, јасно је уочљива и дисфунк-

ција између тужилаштава и надлежних поступајућих судова који би требали

по својој професионалности цијенити законитост доказа и вођење поступка

у смислу неселективне примјене закона према свим виновницима, поставља

се питање да ли је тежина самог доказивања ових кривичних дјела, неадекват-

но поступање тужилаштава и олако приступање у проблематици ових криви-

чних дјела те слаба примјена казнене политике, разлог због којег извршиоци

ових али и других кривичних дјела нису адекватно третирани и обухваћени

поступком у циљу доказивања њихове кривице, те им се на тај начин недво-

смислено пружа велика шанса и опортунитет то јесте пригода за понављање

и настављање извршења ових или других кривичних дјела. Дакле, може се

рећи да је овакав приступ казненом систему један од водећих узрока и пово-

да рецидивизму.

188

6.2.12. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2011. године по предметима.

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у и

стр

аге

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а

Судске одлуке Жалбе

Об

уст

ава

по

сту

пка

Осуђујуће

пресуде

Осл

об

ађај

ућ

е п

рес

уд

е

Зат

во

рск

а

Усл

овн

а

Уку

пн

о

Нер

ије

шен

о н

а п

оч

етку

го

д.

Уку

пн

о у

ло

жен

о

Уку

пн

о ж

алб

и н

а су

до

ви

ма

Уваж

ен

е

Од

би

јен

е

Нер

ије

шен

о н

а кр

ају

го

д.

128 120 3 25 38 34 1 35 8 43 6 4 11 15 5 2 8

Табела бр. 17: Ријешеност разбојништва по предметима

Републичког тужилаштва Републике Српске за 2011. годину.

Анализирајући предмете у 2011. години према укупном броју истрага

у раду, што је у суштини и у свим компарацијама и био параметар, можемо

рећи да је обустављено 20,83% истрага, подигнуто је 31,66% оптужница, а

потврђено од стране суда је 28,33% оптужница. У односу на број истрага у

раду, затворских казни по предметима је пресуђено 29,16%, док је 5% осло-

бађајућих. Овдје је битно напоменути да постоји одређен број предмета који

је недовршен у извјештајној години и преноси се у следећу. Такође, битно је

напоменути да се у свим поређењима и процентуалним израчунима као глав-

ни параметар користи укупан број истрага у раду, јер се у односу на остале

који су, нпр. пријављени, овај број не мијења током поступка и представља

константу, док број пријава варира у смислу преквалификације да ли се ра-

дило о кривичном дјелу неке друге врсте или се радило о мијењању статуса

лица у току поступка.

189

6.2.13. Статистика о рјешавању разбојништва за период

2011. године по лицима.

Уку

пн

о п

ри

јава

у р

аду

Уку

пн

о и

стр

ага

у р

аду

Нар

едб

е о

неп

окр

етањ

у и

стр

аге

Об

уст

ављ

ено

истр

ага

По

ди

гну

то о

пту

жн

иц

а

По

твр

ђен

о о

пту

жн

иц

а

Судске одлуке Жалбе

Об

уст

ава

по

сту

пка

Осуђујуће

пресуде

Осл

об

ађај

ућ

е п

рес

уд

е

Зат

во

рск

а

Усл

овн

а

Уку

пн

о

Нер

ије

шен

о н

а п

оч

етку

го

д.

Уку

пн

о у

ло

жен

о

Уку

пн

о ж

алб

и н

а су

до

ви

ма

Уваж

ен

е

Од

би

јен

е

Нер

ије

шен

о н

а кр

ају

го

д.

230 226 3 38 70 64 1 61 15 76 7 6 27 33 10 3 20

Табела бр. 18: Ријешеност разбојништва по лицима

Републичког тужилаштва Републике Српске за 2011. годину.

Ради лакшег разумијевања рада тужилаштава споменућемо и њихову

структуру. Наиме, организациона структура тужилаштва у Републици Срп-

ској у моменту писања овога рада била је следећа:

Шема бр. 19: Организациона структура рада

Републичког тужилаштва Републике Српске

Републичко тужилаштво - 4 тужиоца (Главни републички тужилац,

замјеник главног републичког тужиоца и два републичка тужиоца);

190

Окружно тужилаштво у Бањој Луци - 35 тужилаца (Главни тужи-

лац, два замјеника и 32 тужиоца);

Специјално тужилаштво – Посебно одјељење Окружног тужилашт-

ва у Бањој Луци, у којем је систематизовано 8 тужилачких позиција (главни

специјални тужилац, замјеник главног специјалног тужиоца и 6 специјалних

тужилаца).

Шема бр. 20: Организациона структура рада

Специјалног тужилаштва Републике Српске

Окружно тужилаштво у Бијељини – 12 тужилаца (Главни тужилац,

два замјеника и 9 тужилаца); Окружно тужилаштво у Добоју – 15 тужилаца (Главни тужилац,

два замјеника и 12 тужилаца); Окружно тужилаштво у Источном Сарајеву – 10 тужилаца (Главни

тужилац, два замјеника и 7 тужилаца), Окружно тужилаштво у Требињу – 5 тужилаца (Главни тужилац,

замјеник и 3 тужиоца). Дакле, у тужилаштвима Републике Српске у времену док је настајао

овај рад, односно монографија, систематизовано је укупно 89 тужилачких позиција, од којих 4 у Републичком тужилаштву, 77 у окружним тужилаштви-ма и 8 у Специјалном тужилаштву, са тим да током године овај број тужилаца није радио из разлога што је један број позиција био упражњен и непопуњен док је један број тужилаца био одсутан због боловања.

Овај податак је намјерно наведен како би се скренула пажња на број тужилаца који поступају по предметима без обзира које кривично дјело је у питању. Овим податком се директно поставља питање да ли је наведени број поступајућих тужилаца довољан за вођење истрага и на који начин се то може унаприједити уколико се узме у обзир да претходно наведеним пода-цима који су приказани табеларно и графиконски, јасно се може увидјети да постоји несклад између пријављених и процесуираних предмета и лица. На-поменуо бих још једном да се наведени подаци односе само на кривично дјело разбојништва, а друга кривична дјела када би приказивали, могли би

191

само претпоставити о каквом се нераду тужилаштава ради, а што свједочи и број пријављених, а непроцесуираних лица.

Поражавајућа је чињеница да се група извршилаца кривичних дјела разбојништва, која су ово кривично дјело извршили у златарској радњи уз употребу ватреног оружја, отуђивши златни накит који су у накнадној ди-стрибуцији препродали за новац у износу од 50.000 КМ, а који су од стране полиције идентификовани, лишени слободе, те уз потребне доказе и обавје-штења спроведени у надлежност тужилаштва гдје је поступајући тужилац са истим лицима на иницијативу браниоца и поред прикупљених доказа скло-пио споразум о признању кривице, гдје су наведени извршиоци осуђени на казну затвора испод прописаног минимума, али се исти до момента писања овог рада нису упутили на издржавање казне. У овом једном, од мора дру-гих примјера нелогичних поступака тужилаца, потребно је напоменути да су лица која су предмет наведеног примјера вишеструки повратници кривич-них дјела разбојништва, тешких крађа а која су кривична дјела поновили у времену од изрицања пресуде па све до данас.

224

6.3. Статистика ријешености предмета Врховног суда

Републике Српске за кривична дјела разбојништва

6.3.1. Ријешеност предмета по лицима за 2008. годину

Лица Пресуда Жалба Пресуда

Врх. суда РС

Првост.суд. Коначна

Врх. суда

1 лице 5 г. Бранилац Потврђена Бијељина

3 лица 7 г.; 6 г. и

6 м. 7 г.

Бранилац Укинута Бијељина 6 г. 5 г. и

5 г.и 5 м.

1 лице ослобођен ОТ Потврђена Б. Лука

2 лица 6 г. и 2 м. и

усл. 2 г.

Бранилац Потврђена И. Сарајево

1 лице 3 г. ОТ и Бранилац Потврђена Б. Лука

1 лице 3 г. Бранилац Потврђена Б. Лука

3 лица ослобођени ОТ Потврђена Б. Лука

1 лице 4 г. Бранилац Потврђена Б. Лука

2 лица 9 г. и 10 г. ОТ и Бранилац Укинута Добој 6 г.;6 г. и 5 м.

2 лица 2 г. и 3 г. Бранилац др.преиначена Бијељина 2 г.

224 Наведени примјер узет је из личне полицијске праксе расвјетљавања кривичних дјела раз-

бојништва на којим пословима сам дужи низ година радио у ЦЈБ СКП Бања Лука и МУП

РС УКП Бања Лука.

192

2 лица 7 г. и 5 г. Бранилац Укинута Бијељина 5 г. и 6 м.

и 4 г.

1 лице 2 г. ОТ и Бранилац преиначена Добој 3 г.

1 лице 3 г. Бранилац Потврђена Б. Лука

1 лице 6 г. Бранилац Потврђена Б. Лука

1 лице 5 г. и 6 м. ОТ и Бранилац Потврђена Б. Лука

2 лица оба по 5 г. Бранилац Укинута Бијељина Ослобођени

Табела бр. 19: Приказ ријешености предмета за кривично дјело

разбојништва по лицима, Врховног суда Републике Српске за 2008. годину.

Наведеним статистичким показатељима јасно се може закључити да је

за 25 лица која су била обухваћена радом Врховног суда Републике Српске,

изречено казне затвора у трајању укупно 81 година и 4 мјесеца.

6.3.2. Ријешеност предмета по лицима за 2009. годину

лица Пресуда Жалба Пресуда

Врх. Суда РС

Првост.суд. Коначна

Врх. суда

1 лице 2 г. ОТ потврђена Б. Лука 2 г.

1 лице 7 г и 6 м. ОТ и Бранилац потврђена Б. Лука 7 г. и 6 м.

1 лице 5 г. ОТ и Бранилац потврђена Добој 5 г.

1 лице 2 г. и 6 м. Бранилац потврђена И. Сарајево 2 г. и 6 м.

2 лица 4 г. и 3 г. Бранилац потврђена Бијељина 4 г. и 3 г.

1 лице 6 г. ОТ и Бранилац преиначена Б. Лука 7 г.

1 лице 5 г. Бранилац потврђена Б. Лука 5 г.

1 лице 2 г. Бранилац потврђена Б. Лука 2 г.

1 лице 4 г. Бранилац потврђена Бијељина 4 г.

2 лица 5 г.; 2 г. и 6 м. Бранилац потврђена Б. Лука 5 г.; 2 г.и 6 м.

2 лица 2 г.; 2 г. и 3 м. ОТ и Бранилац потврђена Б. Лука 2 г.; 2 г. и 3 м.

1 лице 6 г. ОТ и Бранилац преиначена Бијељина 8 г.

1 лице 6 г. Бранилац преиначена Добој 4 г.

1 лице 3 г. и 6 м. Бранилац потврђена Бијељина 3 г. и 6 м.

Табела бр. 20: Приказ ријешености предмета за кривично дјело разбојништва

по лицима, Врховног суда Републике Српске за 2009. годину.

193

Врховни суд Републике Српске за период 2009. године у укупном раду

по питању кривичних дјела разбојништва за укупно 17 лица по 14 предмета

изрекао је свеукупну казну затвора у трајању од 69 година и 3 мјесеца.

6.3.3. Ријешеност предмета по лицима за 2010.годину

лица Пресуда Жалба Пресуда

Врх. суда

Првост.

суд.

Коначна

Врх. суда

1 лице 2 г. Бранилац потврђена Б. Лука 2 г.

2 лице 2 г. и 8 м. Бранилац потврђена Требиње 2 г. и 8 м.

3 лица 12 г. и 6 м. ОТ и

Бранилац

потврђена за 1 и 3

за др.преиначена

Б. Лука 12 г. и 6 м.

10 г.и 6 м.

8 г. и 6 м.

1 лице 17 г. Бранилац потврђена Бијељина 17 г.

3 лица 7 г.; 7 г. и 2 г. Бранилац потврђена за 3,

за 1 и 2 преиначена

Б. Лука 6 г.;6 г.. и 2 г.

1 лице 6 г.. и 3 м. Бранилац потврђена Б. Лука 6 г. и 3 м.

1 лице 2 . Усл. 3 Бранилац потврђена Б. Лука 2 г. усл. 3 г.

2 лице по 3 г. ОТ и

Бранилац

потврђена Б. Лука По 3 г.

1 лице 2 г. Бранилац потврђена Бијељина 2 г.

1 лице 5 г. Бранилац потврђена Добој 5 г.

1 лице ослобођен ОТ потврђена Бијељина ослобођен

1 лице 2 г. и 6 м. Бранилац потврђена Добој 2 г. и 6 м.

1 лице 14 г. Бранилац потврђена Б. Лука 14 г.

1 лице 2 г. ОТ потврђена Б. Лука 2 г.

1 лице 6 г. и 6 м. Бранилац потврђена Добој 6 г. и 6 м.

1 лице 3 г. ОТ и

Бранилац

преиначена Б. Лука 4 г.

2 лице по 2 г. и 6м. Бранилац потврђена Б. Лука по 2 г. и 6 м.

1 лице 2 г. Бранилац потврђена Бијељина 2 г.

1 лице 5 г. и 6 м. Бранилац потврђена Добој 5 г. и 6 м.

1 лице 9.г. и 3.м. Бранилац преиначена Бијељина 8 г. и 6 м.

1 лице 2.г. Бранилац потврђена Б. Лука 2 г.

2 лице 7 и 6 г. Бранилац потврђена Б. Лука 7 г.. и 6 г.

2 лице 5 г. и 4 м;

13 г.

Бранилац преиначена друга Требиње 5 г. и 4 м. и

11 г. и 6 м.

2 лице 2 г. и 6 м;

2 г.

ОТ и

Бранилац

потврђена Б. Лука 2 г. и 6 м;

2 г.

194

1 лице 4 г. и 5 м. Бранилац преиначена Б. Лука 4 г.

3 лица 5 г.и 6 м;

4 г;5 г.и 6 м.

Бранилац потврђена Добој 5 г.и 6 м;

4 г.; 5 г. и 6 м.

1 лице 4 г. и 8 м. Бранилац преиначена Добој 3 г. и 8 м.

1 лице 2 г. ОТ потврђена Б. Лука 2 г.

3 лица по 3 г. Бранилац потврђена Б. Лука по 3 г.

2 лице по 2 г. Бранилац потврђена Добој по 2 г.

Табела бр. 21: Ријешености предмета по лицима, Врховног суда

Републике Српске за 2010. годину.

За укупно 45 лица по 30 предмета, у 2010. години, Врховни суд Репуб-

лике Српске изрекао је казну затвору, укупно 205 година и 11 мјесеци. Збир-но гледајући 2008., 2009. и 2010. годину за 60 предмета, односно 87 лица Врховни суд је изрекао свеукупну казну затвора 356 година и 6 мјесеци као апелациони орган а по питању предмета која се искључиво тичу кривичних дјела разбојништва, што би процентуално износило:

2008. године 22,82%; 2009. године 19,43%; 2010. године 57,51%. Оно што се да примјетити у подацима које смо презентовали јесте јако

мали број уложених жалби надлежних тужилаштава на број донесених пре-суда првостепеног органа, што представља изузетну забринутост у смислу интересовања шта ће бити са учиниоцем кривичног дјела, односно да ли му је изречена казна адекватна тежини учињеног кривичног дјела са свим њего-вим отежавајућим и олакшавајућим околностима, или је надлежно тужила-штво изражавајући на овај начин своју пасивност, задовољно било каквом осуђујућом пресудом те након окончања првестепеног поступка односно пр-востепене пресуде, уколико је она бар приближна минимуму минимума про-писаних санкција.

Мора се такође нагласити како је и претходно наведено да овакав об-лик поступања и опхођења према заступаним предметима који се односе на наше предметно кривично дјело изазива велики подсмијех од стране извр-шилаца, директну и индиректну мотивацију за рецидивизам и, тако рећи, учењу на грешкама извршилаца а које су допринијеле да исти „падну у руке полиције“, те модификовању и осавремењавању, као и опортунизму у даљим извршењима кривичних дјела. Наравно, овакав облик опхођења директно утиче и на читав инструмент и апарат истражних органа, укључујући превасходно полицијске органе који не добијају позитиван feed back након комплетирања предмета који се доставља тужилаштву.

Битно је напоменути да је уочљив несклад између полиције и тужила-штва у погледу свих параметара, почевши од људских потенцијала, образов-

195

них, социјалних, техничких, финансијских, мотивационих као и многих дру-гих који су на страни тужилаца у односу на полицију. Овакав несклад дире-ктно утиче и на саму комуникацију између ове двије стране које се у честим ситуацијама знају десити и као супротстављене. Како би се оваква пробле-матика ријешила у циљу постизања ефективних и ефикасних резултата а у општем интересу за безбједност грађана која је по слободној процјени на незавидном нивоу, потребно је предузети корјените промјене у обостраним приступима службеним задацима, а о чему ће у наредној и последњој глави овога рада бити више ријечи у виду цјелокупног и свеобухватног закључка и препорука.

6.4. Статистика разбојништва по полицијским Управама

Кантона Сарајево 2007-2010 године.

Учешће имовинског криминалитета у укупно регистрованом кримина-

литету је изузетно високо, и заправо представља основу свакодневног рада

полиције. На подручју Кантона Сарајево у периоду 2007-2010. године, имо-

вински криминалитет је у просјеку чинио 73% укупно регистрованог крими-

налитета. У структури пријављених кривичних дјела доминирају кривична

дјела тешке крађе, крађе, разбојништва, оштећења туђе ствари, итд. Објекти

напада при вршењу кривичних дјела против имовине најчешће су били ауто-

мобили, затим стамбени објекти, те продавнице и пословни објекти, при чему

су отуђивана моторна возила, новац, златни накит, техничка роба, цигарете,

ауто дијелови, итд. Нема егзактних показатеља за општину Нови Град за сва

кривична дјела из области имовинског криминалитета, него само за разбој-

ништва. У табели, приказани су подаци за кривична дјела разбојништва по

општинама у Кантону Сарајево.225

Општина 2010 2009 2008 2007

Центар 109 113 85 86

Н.Сарајево 147 141 64 81

Нови Град 94 125 63 102

Илиџа 44 54 35 42

Стари Град 46 37 1 1 18

Табела бр. 22: Регистрована разбојништва на подручју Кантона Сарајево

по општинама у периоду од 2007-2010. године.

225 Извор: http://crime-zone.com/index.php/statistike/rubrike/statisticki-podaci/832-eurostat-policijske-

evidencije-krivicnih-djela-razbojnistva-2003-2009 (Приступ: 03.02.2013.год.).

196

Из пратећих података је видљиво да је у просјеку у општини Нови

Град пријављено 96 разбојништва годишње, са просјечним годишњим пора-

стом од 12%. Већина извршилаца поменутих кривичних дјела су повратници

(у правилу преко 50%). Кривична дјела разбојништва најчешће су вршена

према малољетним лицима и женама. Према полицијским извјештајима,

разбојништва и разбојничке крађе су најчешће вршена у продавницама и на

улици, а предмети отуђења су углавном били мобилни телефони, новац и

ташне. Према начину извршења, највећи број разбојништава и разбојничких

крађа извршен је пријетњом ножем и пиштољем, те употребом физичке сна-

ге. Посматрају ли се подаци просјечно за све године у анализи и додијеле ли

им се на основу тих просјечних вриједности рангови, добије се сљедећа та-

бела:

Табела бр. 23: Просјек регистрованих разбојништава у периоду 2007-2010. године

на подручју Кантона Сарајево по рангу општина.

Уколико се, пак, подаци релативизирају бројем становника и искажу

тако добијеним стопама разбојништава, добије се следећа табела:

Табела бр. 24: Просјек извршених разбојништава у периоду 2007-2010. године

у Кантону Сарајево по рангу општине на стопи узорка 100.000 становника

197

Табеле сугеришу да је ситуација са кривичним дјелима разбојништва у

општини Нови Град, бројчано посматрано, боља него у већини осталих са-

рајевских општина. Може се рећи да је и по апсолутним бројкама, и по рела-

тивним бројкама, ова општина најмногољуднија, а далеко је мање оптерећена

овим обликом имовинског криминалитета него остале у општине у поре-

ђењу. Компарирају ли се подаци са онима из Европе и њиховог прегледа

криминалитета и правосудних статистика у којима стоји да просјечна стопа

разбојништава на 100. 000 становника за период 2003- 2007 износи 71,2%

може се закључити да је општина Нови Град много ближа европском просје-

ку него неке друге општине, као што су Центар или Ново Сарајево, у којима

је та бројка већа. Са друге стране, према налазима Међународне статистике

криминалитета и кривичног правосуђа Уједињених Нација наводи се да је

просјечна стопа разбојништава у Босни и Херцеговини око 20% што ситуа-

цију у општини Нови Град чини три пута лошијом од државног просјека.

6.5. Евростатистика разбојништва 2003-2009.године.

Држава 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Белгија 28020 24255 24033 22873 21109 22726 23424

Бугарска 4933 4131 3754 2875 2996 2868 3596

Чешка 5508 6107 5550 4783 4856 4641 4687

Данска 5884 5733 5199 5048 5784 10747 12738

Њемачка 59782 59732 54841 53696 52949 49913 49317

Естонија 1885 1632 1298 1005 887 909 726

Ирска 1719 1478 1138 1250 2173 2299 2367

Грчка 2083 2339 2084 2463 2823 3293 4715

Шпанија 92980 88413 90104 90591 89884 93186 90407

Француска 125286 119641 124600 127190 112885 106663 112765

Италија 70625 66643 65724 71762 74130 64535 50732

Кипар 66 100 73 66 69 62 111

Латвија 2503 2467 2163 2248 1468 1441 1516

Литванија 4919 5323 5206 4343 3802 3452 3363

Луксембург 374 339 351 263 331 260 365

Мађарска 3289 3227 2982 2709 3119 3128 3144

Малта 195 265 256 222 200 147 202

Холандија 20018 17683 16247 13785 13511 13034 16283

Аустрија 4434 4798 4770 5095 5036 4786 4577

Пољска 44086 41287 36347 29472 22766 21085 20583

Португал 19767 21051 20183 20870 18427 20807 20462

Румунија 2782 3087 3326 4078 2496 2464 2541

Словенија 349 398 429 525 450 386 481

Словачка 1918 2156 1919 1594 1429 1371 1358

Финска 2045 2017 1814 1700 1784 1696 1640

198

Шведска 8575 8590 9398 8584 8673 8909 9570

Енглеска и Велс 103736 91010 98198 101376 84748 80134 75101

Шкотска 4159 3736 3553 3578 3064 2963 2496

Сјеверна Ирска 1973 1487 1744 1574 1143 1283 1276

Исланд 39 35 49 50 42 43 60

Лихтенштајн 3 2 1 4 5 1 2

Норвешка 1437 1596 1448 1388 1464 1598 1776

Швицарска 4344 4749 3977 4088 4481 4220 3530

Црна Гора 3908 4239 3752 3494 3040 2542 1822

Хрватска 1236 1622 1560 1445 1272 1259 1411

Македонија 573 783 709 503 521 458 .......

Турска 4776 10825 15083 21555 12634 8853 .......

Албанија ..... ..... ....... ......... ....... 50 .......

БиХ ...... ..... ...... ....... ...... 1353 1727

Србија 2126 22893 23854 23785 24272 24717 27285

Табела бр. 25: Евростатистика разбојништава 2003-2009 године по земљама.226

6.6. Евростатистика насилничког криминалитета 2003-2009 године

Држава 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Белгија 100876 101555 104316 107369 108689 112666 115019

Бугарска 12796 11284 10623 8766 8696 8538 9229

Чешка 22763 24025 22079 19454 19976 18187 17367

Данска 19283 19443 19135 19670 20673 24928 26320

Њемачка 204124 211172 212832 215471 217923 210885 208446

Естонија 2411 3287 4755 5154 5834 9082 7406

Ирска 9955 9362 8906 8980 17586 19152 18614

Грчка 10140 10145 10271 10427 10851 11220 12242

Шпанија 109978 108820 112426 114205 113473 116567 112926

Француска 292658 292088 307501 326065 324765 331778 341942

Италија 111165 131764 136322 145209 153997 146598 131610

Кипар 294 383 325 319 301 319 452

Латвија 3200 3366 2879 2750 1919 1928 1866

Литванија 6042 6566 6561 5498 4754 4372 4204

Луксембург 2124 2433 2367 2471 3233 3197 3264

Мађарска 31484 33364 32760 29728 29645 33035 32064

Малта ....... 406 403 390 422 382 376

Холандија 106410 109887 131860 131388 131495 126679 126770

Аустрија 148758 172115 148748 135121 133546 129613 134142

Пољска 77152 74614 68141 61399 54629 52122 51128

Португал 23414 24266 23232 24157 21734 24455 24421

Румунија 6281 6388 6469 7240 7044 6842 6781

226 Извор: http://crime-zone.com/index.php/statistike/rubrike/statisticki-podaci/832-eurostat-policijske-

evidencije-krivicnih-djela-razbojnistva-2003-2009 (Приступ: 03.02.2013.год.).

199

Словенија 2893 2928 2856 3069 3087 2638 2804

Словачка 13724 13755 12906 10896 9620 9030 8337

Финска 35293 36540 37105 38037 41664 42215 39595

Шведска 83782 86107 94205 98154 104627 108448 111702

Енглеска и Велс 1133506 1201967 1219861 1205065 1099321 1035008 1001322

Шкотска 27426 27400 26558 27618 25182 24777 21632

Сјеверна Ирска 32735 32512 34408 35223 32545 32694 33100

Лихтенштајн 109 96 107 88 86 93 95

Норвешка 20039 21360 21381 22591 23205 23848 24261

Швицарска 10151 11917 11544 12784 13537 12560 15360

Црна Гора 3940 4281 3787 3537 3070 2577 3205

Хрватска 10032 11292 12405 13235 12966 12985 12220

Македонија 860 1094 1133 993 1037 905 .....

Турска 103685 114594 125337 164972 140416 167323 .....

Албанија ..... ...... ...... ...... ..... 241 .....

БиХ ..... ...... ...... ...... ..... 1510 1841

Србија 25513 27950 29068 28864 29316 29582 32061

Косово ...... ....... ....... ....... ...... 17186 16199

Табела бр. 26: Евростатистика насилничког криминалитета

2003-2009 године по земљама227

227 Извор: http://crime-zone.com/index.php/statistike/rubrike/statisticki-podaci/789-eurostat-policijske-

evidencije-krivicnih-djela-nasilna-krivicna-djela-2003-2009. (Приступ:03.02.2013. год.).

200

201

7. ЗАКЉУЧАК

На основу теоријских и емпиријских истраживања, дакле, полазећи од

самог теоријског дијела, преко статистичких показатеља, па све до анализе

законодавства неких других држава, те поштивања постулата научне мето-

дологије у предметном раду, може се закључити да је ова врста имовинског

криминалитета без обзира на повремена, супротна, статистичка увјерења од

стране полицијских органа, у порасту, са повременим осцилацијама и некада

благом тенденцијом опадања, након чега се поново овај број повећава. Уп-

раво овакав закључак директно потврђује општу – генералну хипотезу у

којој се наводи да рад криминалистичке полиције на сузбијању кривичних

дјела разбојништва није довољно ефикасан, јер су иста кривична дјела уче-

стала на подручју Републике Српске, а расвијетљеност ових кривичних дје-

ла није на задовољавајућем нивоу, што потврђују и статистичко-емпиријски

показатељи приказани у глави 6 ове Монографије коју су читаоци пажљи-

вим читањем могли да спознају. Највећи број ових кривичних дјела и уједно

највећа проблематика кривичних дјела разбојништва, када је у питању

Република Српска, најзаступљенија је на подручју које оперативно покрива

Центар јавне безбједности Бања Лука. Наведено, такође, потврђују резулта-

ти приказани у табелама, односно графиконима који су обрађени анализом

статистичких показатеља, као и емпиријском анализом и освртом на стати-

стичке показатеље који су описани у тачки 5.4. овог рада, чиме се у потпу-

ности потврђује општа – генерална хипотеза и прва посебна хипотеза овог

рада.

Дакле, јасно је да овакав начин рада полиције који се прије свега огле-

да у постделиктном, дакле, репресивном поступању, не води у најбољем прав-

цу који би спријечио повећање овог броја кривичних дјела. То јасно аларми-

ра чињеницу да се полицијски рад мора мијењати и у погледу квалитативног

начина рада, како у превентивном (нарочито), тако и у репресивном дијелу.

Њена ефикасност и ефективност мора да се постави на највиши ниво и сте-

пен професионализма, знања, стручности, односно једном ријечју компетен-

тности, што подразумијева како практично и стручно искуство, тако и тео-

ријско знање, а што опет захтијева константну едукацију и осавремењивање

полицијских службеника у смислу стицања нових знања и продубљивања

већ постојећих, те максималном инсистирању активног учешћа надлежног –

конкретног тужиоца у конкретном предмету.

Када говоримо о другој посебној хипотези, а која гласи да се ова кри-

вична дјела извршавају у саучесништву, односно групи од више лица уз при-

јетњу употребе или уз употребу ватреног оружја, гдје су извршиоци маски-

202

рани, најчешће капама са прорезима за очи тзв. „фантомкама“, објекти напа-

да, тада су, најчешће банке, поште, бензинске станице, трговине, спортске

кладионице, златаре, итд., те приликом оваквих извршења кривичног дјела

разбојништва, извршиоци најчешће користе превозно средство које је прет-

ходно отуђено. Као поткрепљеност овој хипотези, послужиће нам подаци

који су систематизовани у тачки 6.1.4. овог рада а који се односе и на стати-

стички и на теоријски дио, као и подаци емпиријске анализе који су описани

и наведени у тачки 5.4. овог рада, те подаци Републичког тужилаштва Репу-

блике Српске систематизовани у тачки 6.2. овог рада, чиме је потпуно пот-

врђена друга посебна хипотеза.

Када говоримо о организованом извршењу ових кривичних дјела, од-

носно њиховом извршењу у склопу организованих група и извршених раз-

бојништва у саизвршилаштву, јасно се може закључити да су објекти напада

овакве врсте кривичних дјела, објекти попут банака, пошти, транспорт нов-

ца, као и тзв. упади у куће и станове имућнијих људи гдје се са сигурношћу

очекује „добар плијен“ али, такође, то могу бити и бензинске пумпе, злата-

ре, већи тржни центри и слично. Дакле, оваква врста кривичних дјела подра-

зумијева добру припремљеност и организованост што подразумијева квали-

тетну припрему али и претходно улагање у припремање извршења кривич-

ног дјела, укључујући и проналазак адекватног информатора, односно типера,

средстава за извршење кривичног дјела, смисао плана извршења кривичног

дјела, активности прије извршења, за вријеме извршења и након извршења

кривичног дјела разбојништва, а што је обрађено детаљно у цјелокупној гла-

ви 2 ове монографије.

Разбојништва која се извршавају у мањим самосталним трговинским

радњама, спортским кладионицама, апотекама и слично, (дакле објектима

који су слабије заштићени или су по другим приликама погоднији за извр-

шење кривичног дјела разбојништва), извршавају се од стране једног или

два лица, односно извршиоца, и у пракси, најчешће се ради о ad hoc избору

објекта напада, без неке велике припреме за извршење кривичног дјела, а

нарочито када су у питању извршиоци који су регистровани као уживаоци

опојних дрога, односно најчешће се ради о ad hoc нападу који не захтијева

велике припреме и организованост као у ситуацијама када је то случај са

банкама, транспортом новца или упадима у домаћинства, те разбојништвима

гдје је за реално очекивати велики плијен или пружање већег отпора. Улич-

на разбојништва најчешће извршавају млађа лица која су иначе дебитанти у

криминалитету. Наравно, и од ових случајева постоје изузеци.

Када су у питању извршиоци кривичних дјела разбојништва као добро

организоване групе, а о чему је претходно било више ријечи, потребно је на-

поменути да се у правилу код извршења ових кривичних дјела обавезно ко-

ристи и ватрено оружје, најчешће пиштољи и аутоматске или полуаутомат-

ске пушке. Извршиоци су добро маскирани са комбинезонима или лаганом

203

гардеробом која омогућава слободно и комотно кретање а у предјелу лица

су обавезно маскирани са оригиналним или импровизованим капама са про-

резима за очи, тзв. фантомкама, док на рукама имају рукавице које онемогу-

ћавају да се на мјесту извршења оставе отисци папиларних линија изврши-

лаца кривичних дјела. Најчешће, у пракси овакви извршиоци приликом из-

вршења разбојништва користе као превозно средство, претходно отуђено

возило у којем се, након извршеног кривичног дјела и бјекства са лица мје-

ста, сви предмети и трагови који их могу повезати са извршењем кривичног

дјела запале и униште. Та возила су најчешће она која су старијих година

производње, али у правилу су најчешће на бензинско погонско гориво са ве-

ликом кубикажом ради бржег бјекства са лица мјеста извршења кривичног

дјела.

Кривична дјела разбојништва која се извршавају у самосталним трго-

винским радњама, спортским кладионицама или апотекама, најчешће се врше

уз пријетњу употребе ножа или ватреног оружја, односно пиштоља. Обзи-

ром да их врше у правилу, али не без изузетка, један или два извршиоца који

су најчешће наркомански овисници, код ових кривичних дјела је изражен

већи степен бруталности и суровости према жртви од претходних објашње-

них разбојништва, док је највећи степен суровости изражен у оним случаје-

вима када је у питању такозвани „упад у домаћинства“.

Такође, све више је присутан број извршилаца кривичног дјела разбој-

ништва по непознатом извршиоцу, односно, све већи је број ових кривичних

дјела која остану нерасвијетљена, или пак у судском поступку буду преква-

лификована као друга кривична дјела, или одбачена као разбојништва, па се

често дешава да његови извршиоци буду санкционисани нижим казнама од

прописаних или чак буду у потпуности ослобођени. Анализирајући стати-

стичке показатеље Републичког тужилаштва Републике Српске а који су

цјелокупно систематизовани табеларним и графичким приказом у тачки 6.2.

овог рада, јасно се може закључити да на основу тих показатеља постоји

дисфункција у погледу укупног броја истрага у раду, запримљених извје-

штаја било по познатим или непознатим извршиоцима, броју покренутих

истрага, броју подигнутих оптужница, те коначници, односно исходу судске

одлуке. Самом чињеницом да је у тужилаштвима Републике Српске у мо-

менту писања овог рада систематизовано укупно 89 тужилачких позиција,

од којих 4 у Републичком тужилаштву, 77 у окружним тужилаштвима и 8 у

Специјалном тужилаштву, са тим да током године овај број тужилаца није

радио из разлога што је један број позиција био упражњен и непопуњен док

је један број тужилаца био одсутан због боловања, указује се на недовољну

ефикасност функционисања ове институције. Када говоримо о константној

едукацији и стицању нових и практичних и теоретских знања, али и продуб-

љивању већ постојећих, морамо скренути пажњу да је овакав облик усавр-

шавања, да не кажемо специјализирања за рад на овој врсти кривичних

204

дјела, неопходан и код надлежних тужилаца који су поступајући у пред-

метима кривичних дјела разбојништва, а нарочито са оним тужиоцима који

се ријетко сусрећу са овом врстом кривичних дјела. У њиховом обављању

посла, а како смо претходно навели да је код нас тужилачки концепт истра-

ге, јасна је видљивост једне дозе неозбиљности у смислу олаког приступа

овим облицима криминалитета, па се често у пракси сусрећемо са чињени-

цама, односно тврдњама, како тужилачких тако и полицијских органа, да су

за неуспјех истраге, или чак за неадекватну казну по субјективизму или

објективности једних или других, криви ови други, односно друга страна,

било да се ради о полицији или о тужилаштву. На овај начин стиче се утисак

да њихов рад није усклађен, синхронизован и благородан, те постоје опре-

чна мишљења да се ове институције налазе на „истој страни правде и пра-

ва“. Наведено образложење као и горе поменути показатељи у потпуности

потврђују трећу посебну хипотезу овог рада.

Када је у питању рад судства у смислу одмјеравања казне и изрицања

санкција, односно ангажовању тужилаштва на инсистирању најстрожијих

казни, чињеница је да се често извршиоци кривичних дјела разбојништва

санкционишу са блажим казнама од прописаних, или пак, окончање судског

поступка се заврши са споразумом о признању кривице оптуженог са тужи-

лаштвом, гдје се као компензација, узима прихватање кривице у замјену за

блажу казну од прописане. Не желећи коментарисати одлуке суда, потребно

је само запитати се, да ли је цијена учињеног зла мања од цијене извршеног,

да ли је сврсисходна и како дјелује на већ регрутоване потенцијалне разбој-

нике???

На горе описан начин, избјегава се, односно, скраћује се судски процес

и врши се компензација мање казне у замјену за признање о извршењу кри-

вичног дјела. Као прилог овом закључку јасно могу да послуже подаци Ре-

публичког тужилаштва Републике Српске (од 6.2.- 6.3.), у којима је видљив

дисбаланс input и output података примљених пријава, истрага у раду, наре-

дби о истрагама као и судске одлуке. Дакле, можемо закључити да би јачањем,

ефикаснијом и ефективнијом примјеном казнене политике, те примјеном

строжијих кривичних санкција, директно и индиректно утицали на смањење

извршења ових али и других кривичних дјела, те би се спријечило и мотиви-

сање како потенцијалних, тако и регистрованих извршилаца ових кривичних

дјела (због неадекватног реаговања правосудних органа и примјене благих

санкција, а могућношћу лаког доласка до имовинске користи), да их изврше

или понове, а самом ефикасном примјеном ових санкција и благовременим

упућивањем осуђених лица на издржавање казни, смањио би се и број реци-

дивизма у извршењу оваквих кривичних дјела. Такође, у прилог овој тврдњи

говоре и статистички подаци који су добијени од Врховног суда Републике

Српске (подаци 6.3.), а у којима се јасно види ангажованост у погледу јако

малог броја уложених жалби надлежних тужилаштава на број донесених

205

пресуда првостепеног органа, што представља изузетну забринутост у сми-

слу интересовања шта ће бити са извршиоцем кривичног дјела, односно да

ли му је изречена казна адекватна тежини учињеног кривичног дјела са свим

његовим отежавајућим и олакшавајућим околностима или је надлежно ту-

жилаштво, изражавајући на овај начин своју пасивност, задовољно било как-

вом осуђујућом пресудом како би окончао предмет, те након окончања

првостепеног поступка, односно првостепене пресуде, уколико је она бар

приближна минимуму минимума прописаних санкција. На основу претход-

ног образложења и поменутих статистичких показатеља у потпуности је по-

тврђена четврта посебна хипотеза овога рада.

Како је горе наведено, може се закључити да је, благо речено, прису-

тан јаз и несклад у дјеловању органа унутрашњих послова, тужилаштва и

судства а у чијем односу највише трпе грађани као жртве, али истовремено

и грађани који имају предиспозиције да постану жртве, те уопште грађани у

смислу доживљавања угрожености стања свеопште безбједности и сигурно-

сти. Аналогно овом, потребно је што прије мијењати овакав однос како би се

избјегла тенденција негативног стања друштвене сигурности и безбједности.

Дакле, јасно се може закључити да је овај облик имовинског кримина-

литета изузетно сложен и комплексан из много разлога, фактора и чинилаца

који су обрађени у овом раду, те да је овај облик имовинског криминалитета

често у порасту. Такође, видљиво је да органи гоњења и органи за утврђива-

ње одговорности каскају за извршиоцима ових кривичних дјела, захваљујући

сопственом нескладу у функционисању система, као и нескладу међусобне

интеракције и сарадње, те је видљиво, да самим порастом рецидивизма ових

кривичних дјела, изречене санкције не постижу своју сврху. Са тим у вези,

потребно је мијењати цјелокупан квалитативни али и квантитативни систем

функционисања у смислу да прави људи раде праве послове, гдје би се јасно

указивао значај ове врсте кривичних дјела, наравно, праћен адекватним –

тежим, строжијим, али превасходно праведним и сврсисходним принципом

кажњавања.

206

207

ЛИТЕРАТУРА

1. Антонић, В., Митровић, Д., Посебне истражне радње-Модул 1, Јачање

тужилачких капацитета у систему кривичног правосуђа, Сарајево, 2012.

године;

2. Аћимовић, М., Кривично право - Општи део, Суботица, 1937. године;

3. Бабић, М., Кривично право - Посебни дио, Бања Лука, 1995. године;

4. Бабић, М., Марковић, И., Основи кривичног права, Факултет за безбјед-

ност и заштиту, Бања Лука, 2008. године;

5. Бановић, Б., Деликти насиља, Кривичноправни и криминолошки аспект;

Криминалистичко-кримонолошки аспекти кривичног дела разбојништва,

Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2002.

године;

6. Благојевић, Г., Разбојништво као најтежи облик имовинских кривичних

дјела, Криминалистичко - оперативни значај пределиктних, деликтних и

постделиктних радњи, Часопис Министарства унутрашњих послова Ре-

публике Српске, бр: 1-2/13;

7. Бошковић, М., Скакавац, З., Криминалистика тактика-техника, Факултет

за правне и пословне студије др Лазар Вркатић, Прометеј, Нови Сад,

2011. године;

8. Бошковић, М., Скакавац, З., Основи криминалистике, Факултет за правне

и пословне студије др Лазар Вркатић, Прометеј, Нови Сад, 2010. године;

9. Бошковић, М., Скакавац, З., Методика-оператива, Факултет за правне и

пословне студије др Лазар Вркатић, Прометеј, Нови Сад, 2012. године;

10. Бошковић, М., Криминолошки лексикон, Нови Сад, 1999. године;

11. Бркић, И., Казнена дјела разбојништва и разбојничке крађе, Хрватска

правна ревија, Загреб, бр.: 7–8/2007. године;

12. Водинелић, В., Криминалистика, Савремена администрација, Београд,

1984. године;

13. Водинелић, В., Криминалистика, Загреб, 1990. године;

14. Wildenhein, G., Сузбијање уличног разбојништва, Избор, Загреб, 1986.

године;

15. Гаћеша, Д., Криминалистика, Факултет за безбједност и заштиту Б. Лука,

2012. године;

16. Dressler, Ј., Understanding Criminal law, Lexis publishing, 2001. године;

17. Дујмовић, З., Приступи у откривању и разјашњењу разбојништва, Поли-

ција и сигурност, Загреб, бр.: 3/1994. године;

18. Дујмовић, З., Цајнер Мраовић, И., Криминалитет разбојништва у Хрват-

ској, Хрватски љетопис за казнено право и праксу, Загреб, 1999. године;

208

19. Ђорђевић, Ђ., Кривично дело разбојништва и улога полиције у његовој

превенцији, Место и улога полиције у превенцији криминалитета, Бео-

град, Полицијска академија, 2002. године;

20. Ђорђевић, И., Карактеристике муниције специјалне намене са аспекта

криминалистичких вештачења, Часопис Безбедност, 4/99, 1999. године.

21. Ђурђић, В., Јовашевић, Д., Кривично право – Посебни део, Београд, 2006.

године;

22. Живановић, Т., Основи кривичног права – Посебни део, Београд, 1923.

године;

23. Жицо, О., Кривична дјела против друштвене и приватне имовине, Југо-

словенска ревија за криминологију и кривично право, Београд, 1975. го-

дине;

24. Закон о оружју и муницији Републике Српске; Сл. гласник бр.: 70/07.,

2007. године;

25. Закон о минималним мјерама заштите у пословању с готовим новцем и

вриједностима Републике Хрватске, Народне новине, бр.: 173/03;

26. Закон о измјенама и допунама Закона о минималним мјерама заштите у

пословању с готовим новцем и вриједностима Републике Хрватске,

Народне новине, бр.: 150/05;

27. Звекић, У., Жртве криминала у земљама у транзицији, Виктимолошко

друштво Србије, Прометеј и Институт за криминолошка и социолошка

истраживања, Београд, 2001. године;

28. Златарић, Б., Проблематика у законодавству кривичног дјела крађе, Ар-

хив за правне и друштвене науке, Београд, 1950. године;

29. Ивановић, А., Бјеловук, И., Поузданост криминалистичко-техничких ме-

тода за детектовање трагова барутних честица на шакама осумњичених,

Часопис Министарства унутрашњих послова Републике Србије, 2010.

године

30. Јарамаз Рескушић, И., „Крађа у римском праву“, Зборник Правног фа-

култета у Загребу, Загреб, 2007. године;

31. Јарамаз, С., Унутрашња балистика, Машински факултет, Београд, 2002.

године;

32. Jescheck, C., Weigend, K., Lehrbuch des Strafrechts, Allgemeiner nr., 5., Ber-

lin 1996. године;

33. Јовановић, Љ., Јовашевић, Д., Кривично право - Општи део, Ниш, 2002.

године;

34. Јовановић, Љ., Ђурђић, В., Јовашевић, Д., Кривично право – Посебни део,

Ниш, 2002. године;

35. Јовашевић, Д., Кривична дјела разбојничке крађе и разбојништва у тео-

рији, пракси и упоредном праву, Безбедност, МУП Републике Србије,

Београд, 2002. године;

209

36. Јовашевић, Д., Кривични законик Републике Србије са уводним комен-

таром, Београд, 2007. године;

37. Јовашевић, Д., Митровић, Љ., Кривично дјело разбојништва у теорији и

пракси БиХ, Часопис Безбједност, полиција и грађани, 2009. године;

38. Јовашевић, Д., Коментар Кривичног Закона Републике Србије са суд-

ском праксом;

39. Јовашевић, Д., Обележја кривичног дјела разбојништва, Судска пракса,

Београд, 1996. године;

40. Јовичић, Д., Организација и надлежност полиције, Факултет за безбјед-

ност и заштиту Бања Лука, 2008.године;

41. Јовичић, Д., Јавна безбједност, Факултет за безбједност и заштиту Б.

Лука 2011. године;

42. Јовичић, Д., Организација и надлежност полиције, Факултет за безбјед-

ност и заштиту Бања Лука, 2011. године;

43. Јововић, И., Како се осигурава и обрађује мјесто криминалног догађаја,

Београд, 1973. године;

44. Jeandidier, W., Code penal, Paris, 2000. године;

45. Кнежић, Б., Јовановић, С., Пеналне теорије и праксе, Разбојништва и раз-

бојничке крађе, Београд, 2003. године;

46. Koelzsche, H., Сузбијање разбојничког криминалитета, међународна раз-

мена искуства, Избор, Загреб, бр.: 1/1985. године;

47. Краус, Б., Кривична дјела против друштвене и приватне имовине, При-

ручник, Загреб, 1957. године;

48. Кривични Закон Републике Српске, Сл. гласник РС., бр: 49/03

49. Кривични Закон Швајцарске из 1937. године;

50. Кривични Закон Републике Њемачке из 1975. године;

51. Кривокапић, В., Криминалистичка тактика, Виша школа унутрашњих по-

слова, Београд, 1982. године;

52. Кривокапић, В., Криминалистичка тактика, Виша школа унутрашњих

послова, Београд, 1984. године;

53. Кривокапић, В., Криминалистичка тактика, Виша школа унутрашњих

послова, Београд, 1989. године;

54. Кривокапић, В., Криминалистичка тактика, Полицијска академија, Бео-

град, 2005. године;

55. Крстић, O., Превенција криминалитета, Факултет за безбједност и заш-

титу, Бања Лука, 2007. године;

56. Крстић, O., Криминалистичко - обавјештајна анализа, Факултет за без-

бједност и заштиту, Бања Лука, 2010. године;

57. Крстић, О., Криминалистичка превенција и прогностика, Виша школа

унутрашњих послова, Бања Лука, 2005. године;

58. Крстић, O., Практикум за криминалистику-тактику, Полицијска акаде-

мија, Београд, 2002. године;

210

59. Коментар Кривичног Закона Републике Српске, група аутора;

60. Коментар Кривичног Закона Републике Србије, група аутора;

61. Le commencement d’exécution de l’infraction en jurisprudence, Revue de

science criminelle et de droit pénal comparé 1981.године;

62. Matthews, R., Armed Robbery, Devon, Willan Publshing, 2002. године;

63. Миладиновић, А., Значај ИМЕИ-а приликом расвјетљавања кривичних

дјела, Зборник радова ''Примјена савремених метода и средстава у суз-

бијању криминалитета'', Брчко, ИAK, 2008. године;

64. Модли, Д., Осигурање мјеста догађаја, МУП Републике Хрватске, Загреб,

1993. године;

65. Модли, Д., Приручни криминалистички лексикон, Факултет криминали-

стичких наука, Сарајево, 1998. године;

66. Модли, Д., Методика истраживања разбојништва, Факултет криминали-

стичких наука, Сарајево 1999. године;

67. Модли, Д., Водич кроз разбојништва, Установа за образовање одраслих

Лупус, 2010. године;

68. Модли, Д., Корајлић, Н., Криминалистички рјечник, Тешањ, Центар за

културу и образовање, 2002. године;

69. Модли, Д., Сувремене криминалистичке теорије, Универзитет у Сарајеву,

Факултет криминалистичких наука Сарајево/Приштина 2007. године.

70. Мршић, Г., Казнена дјела против имовине, Хрватска правна ревија, За-

греб, 2006. године;

71. Мршић, Г., Жугај С., Анализа „ГСР“ честица употребом електронског

микроскопа (Sem/Edx), Часопис Министарства унутрашњих послова Ре-

публике Хрватске, 2007. године

72. Николић – Ристановић, В., Од жртве до затворенице, Институт за крими-

нолошка и социолошка истраживања и Виктимолошко друштво Србије,

2000. године;

73. Новоселец, П., Неподобан покушај разбојништва, Зборник Правног фа-

култета у Загребу, 1990. године;

74. Новоселец, П., Разграничење припремних радњи и покушаја, Зборник

Правног факултета; Свеучилиште Ријека, 1991. године;

75. Павишић, Б., Модли, Д., Веић, П., Криминалистика, Голден маркетинг-

техничка књига, Загреб, 2006. године;

76. Пена, У., Неке специфичности начина извршења кривичног дјела разбој-

ништва, МУП-а Републике Српске, Безбједност, полиција, грађани, 2005.

године;

77. Петровић, Б., Јовашевић, Д., Кривично право Босне и Херцеговине – Опћи

дио, Сарајево, 2005. године;

78. Путник, О., Аберација код крађе, Наша законитост, Загреб, бр. 1953. го-

дине;

211

79. Симић, И., Петровић,М., Кривични закон Републике Србије, Практична

примена, Београд, 2002. године;

80. Симовић, М., и др. Коментари кривичних/казнених закона у БиХ, Сарајево,

2005. године;

81. Симовић, М., Тајић, Х., Збирка судских одлука из кривично-правне ма-

терије, Сарајево, 2007. године;

82. Симовић, М., Кривично процесно право, Факултет за безбједност и заш-

титу, Бања Лука 2009. године;

83. Симоновић, Б., Матијевић, М., Криминалистика тактика, ИАК, Бања

Лука, 2007. године;

84. Сингер, М., Разбојништва и разбојничке крађе, Приручник, Загреб, 1981.

године;

85. Скакавац, З., Бошковић, М., Криминологија, Факултет за безбједност и

заштиту Бања Лука, 2012. године;

86. Стојановић, З., Кривично право-Посебни део, Београд, 2000. године;

87. Столник, Д., Банке као мјесто извршења кривичних дјела разбојништва,

Полицијска сигурност, Загреб, 2008. године, бр.: 1-2,

88. Столник, Д., Казнена дјела разбојништва у новчарским институцијама,

Полиција и сигурност, Загреб, бр.: 3–4/2006. године;

89. Schonke, A., Schroder, H., Strafgesetzbuch Kommenter, Munchen, Beck,

1988. године;

90. Танасковић, З., Покушај кривичног дјела разбојништва у судској пракси,

Правни информатор, Београд, 2007. године;

91. Таховић, Ј., Кривично право-Посебни дио, Савремена администрација, Бео-

град, 1961. године;

92. Тулези, Ј., Дјелатност полиције у сузбијању разбојништва, Полиција и

сигурност, Загреб, 2003. године;

93. Хорват, К., Оружана пљачка у Загребу, Приручник, Загреб, бр.: 6/1980.

године;

94. Хошек, А. В., Личност лопова, Часопис за клиничку психологију и соци-

јалну патологију, 1995. године;

95. Царић, А., Мотиви казнива дејања, Ревија, Љубљана, 1973. године;

96. Чејовић, Б., Миладиновић В.,Кривично право-Посебни део, Ниш, 1995.

године;

97. Шикман, М., Организовани криминалитет, Факултет за безбједност и за-

штиту Бања Лука 2011. године;

98. Шкондрић, В., Полицијска тактика, Виша школа унутрашњих послова,

Бања Лука, 2003. године;

212

ОСТАЛИ ИЗВОРИ:

1. Амбос., Der Allgemeine Teil des Völkerstrafrechts, Berlin 2002.године;

2. Мехиновић, Н., Како обезбиједити банке?,

http://www.zrno.ba/zrno/sigurnost/48-sigurnost/77-obezbjediti-banke.html.

(Приступ: 30.06.2013. године.);

3. Милиони и разбојници нестали без трага.,

http://www.glassrpske.com/hronika/crna_hronika/Milioni-i-razbojnici-nestali-

bez-straga/lat/99056.html. (Приступ: 05.10.2012. године.).

4. Neue juristische Wochenschrift 1952. године;

5. Puech, Les grands arrêts de la jurisprudence criminelle., tome I, Paris 1976.

године;

6. Safferling, Die Abgrenzung zwischen strafloser Vorbereitung und strafbarem

Versuch im deutschen, europäischen und im Völkerstrafrecht, Zeitschrift für

die gesamte Strafrechtswissenschaft, 2006.године;

7. Статистички показатељи МУП-а РС;

8. Статистички показатељи Републичког тужилаштва Републике Српске;

9. Статистички показатељи ријешености предмета Врховног суда Републике

Српске;

10. Техничка заштита,Скрипта, Управа за полицијско образовање, Бања Лука,

2011.године;

11. Neue juristische Wochenschrift 1982.године;

12. www.banjaluka.rs.ba (Приступ: 01.09.2012. год.);

13. www.nskriminal.net (Приступ: 08.08.2012. год.);

14. www.novisad.rs (Приступ: 08.08.2012. год.);

15. www.glassrpske.com/hronika (Приступ: 05.11.2012. год.);

16. www.charnobles.com Revised Penal Code of the Philippines, Act No.3815.

(Приступ: 25.09.2012. год.);

17. www.lwginfo.ca.gov. The Penal Code of California. (Приступ: 25.09.2012.

год.);

18. www.legis.state.il.us. (Приступ: 15.10.2012. год.);

19. www.laws.justice.gc/enC-46 The Criminal Code of Canada (Приступ: 20.10.

2012. год.);

20. The Criminal Justice Code of New Jersey, 1984. New York:Gould Publica-

tions;

21. The Criminal Justice Code of Illinois, 1961. Gould Publications;

22. The Criminal Code of the Russian Federation of Moskva, 1996.

23. The Criminal Law and The Criminal Procedure of China; 1984. Beijing: Fo-

reign Languages Press.

24. Одлука Врховног суда у Бјеловару, бр. КЖ-449/91, Преглед судске праксе,

прилог Наше законитости, преглед бр.51.;

213

25. http://crime-zone.com/index.php/statistike/rubrike/statisticki-podaci/832-

eurostat-policijske-evidencije-krivicnih-djela-razbojnistva-2003-2009

(Приступ: 03.02.2013. год.)

26. http://crime-zone.com/index.php/statistike/rubrike/statisticki-podaci/789-

eurostat-policijske-evidencije-krivicnih-djela-nasilna-krivicna-djela-2003-

2009 (Приступ: 03.02.2013. год.).

27. http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=43&t=8026

(Приступ: 04.05.2013. год.)

28. http://zastita.info/hr/clanak/2010/4/dusko-modly-vodic-kroz-razbojnistva-sto-

sve-trebamo-znati-o-razbojstvima,142,4203.html

(Приступ: 01.09.2012. године).

29. http://www.ws.co.rs/index.php/mere-samozastite.

(Приступ: 30.06.2013. године.).

214